Karl Frode Tiler / ZAOKRUŽIVANJE by Zavet

Zaokru탑ivanje

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije. Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Karl Frode Tiler

Zaokruživanje Prevela sa norveškog Sofija Vuković

MMXII

Jun

Saltdalen, 4. jul 2006. Na turneji Lagano se kotrljamo ka centru, ako se ovo uopšte može nazvati centrom, mali kružni tok i oko njega nekoliko kuća. Sedim na sedištu nagnut unapred, gledam oko sebe, nema ni žive duše, potpuno je mrtvo, tiho, ovde skoro da nema ni prodavnica, samo poneki zatvoreni kafić i kolonijalna radnja sa zamračenim prozorima. Zar ćemo ovde svirati, ne izgleda kao da ovde iko živi, jebiga, ne shvatam ni ko bi poželeo ovde da živi, ko bi poželeo nešto tako loše za sebe. Zavaljujem se u sedište, otvaram prozor i naslanjam lakat na vrata. Zabacujem glavu unazad i zatvaram oči, udišem vazduh kroz nos i mirišem, toliko je mirisa u vazduhu neposredno posle kiše, taj miris meke zemlje, miris jorgovana. Otvaram oči, ponovo se naginjem napred. Kako je jebeno pusto, kako mrtvo, ni jednog prokletog čoveka na vidiku, a skoro da se ništa i ne čuje, čujem samo brundanje našeg motora. I klizavi zvuk guma koje se kotrljaju po asfaltu vlažnom od kiše. Jebote, ne razumem ko se to doseli u mesto poput ovog. – Da imamo vremena pre koncerta, proverio bih kako je za pecanje, kaže Anders. – Trebalo bi da je u okolini neka reka puna lososa. Osvrćem se i gledam ga, kezim se. Ali, izgleda da misli ozbiljno, sedi na zadnjem sedištu i gleda me, maše glavom udesno. Protežem vrat i gledam šta on to pokazuje. U nekom prozoru 5

sa druge strane ulice visi kartonska tabla, piše „Dozvole za pecanje na prodaju“, crni marker i pisana slova nagnuta udesno. Okrećem se i ponovo gledam kroz šofer-šajbnu. – Da, da, kažem. – Osim rodoskrvnuća ovde su lov i pecanje jedino što može da se radi. Osvrćem se ka Andersu, ponovo se kezim. Ali, on se okrenuo u stranu i ne gleda me, očigledno me nije čuo. Okrećem se nazad, ponovo gledam kroz šoferku. – I sport, naravno, dodajem. – Skijanje i tako to! Ali ne timski sportovi, ovde sigurno nema dovoljno ljudi da bi se bavili timskim sportovima, kažem. Prolazi koji tren. Lars skreće desno, kotrljamo se niz blagu padinu koja vodi ka keju. Dole, u daljini, svetluca blistavo, plavo more. Nekoliko galebova se jati oko nekog zelenog kontejnera. Ali nema ni jednog jedinog čoveka, majku mu, svuda potpuno mrtvilo, usred bela dana, a ovako pusto da bude. Naginjem se malo napred, i prelećem pogledom sa jedne na drugu stranu, kezim se i odmahujem glavom. – Jebote! kažem, čekam malo, ponovo odmahujem glavom. – Izgleda da je pred Partijom centra itekakav zadatak ako žele da postignu cilj i ožive selo u Norveškoj, kažem. Čekam još malo, onda se okrećem ka Larsu, gledam ga i klimam glavom. – Ako sada čuješ brzu muziku na bendžu, daješ bogami gas! kažem i kratko se nasmejem. Ali on se ne smeje, samo sedi sa obema rukama na volanu i gleda pravo preda se, nije sigurno da je gledao „Oslobađanje“1, za Larsa je samo muzika važna, njega filmovi uopšte ne zanimaju, a svakako ne takvi filmovi. Okrećem se i ponovo gledam kroz šoferku. 1

Deliverance (1972) – kultni horor/triler sa Bertom Rejnoldsom i Džonom Vojtom, o grupi avanturista izloženih torturi stanovnika nekog zabačenog sela. (Prim. prev.) 6

– Jebo te bog, mumlam. – Drago mi je što ne živim ovde. Prolazi sekundica. – I ovde? pita Lars, pita tiho i ne gleda me. – Pa, jebote, nema žive duše, kažem. – Ne, kaže on kratko. Šta je koji moj sa njim. Zvuči tako ozbiljno. I izgleda ozbiljno. Lice mu je nekako strogo, mirno. I ukočeno zuri pravo preda se. Čekam nekoliko sekundi, ne skidam pogled sa njega. – Šta je s tobom? pitam. Gledam ga, on ne odgovara, sedi tu ispruženih ruku sa obema šakama na volanu i ukočeno zuri preda se. U autu je potpuna tišina, niko ništa ne govori. Ma šta je ovo, Lars obično nije ovakav, on je skoro uvek lepo raspoložen, pozitivan i optimista. – Šta je s tobom? pitam ponovo. – Sa mnom? pita, govori glasno i izbacuje glavu koji santimetar napred dok pita. Mukla tišina. Zurim u njega zaprepašćeno. – Već mi je dokurčilo što si tako negativan, kaže. – Negativan? promumlam. – Da, negativan, kaže, zuri ukočeno i pravo preda se, čeka malo, guta knedlu. – Sva mesta u koja dođemo su rupe, kaže. – Sva hrana koju jedemo je gadna, svi ljudi koje upoznamo su idioti! Samo sedim i zurim u njega, ne mogu da sastavim ni reč, o čemu on to priča, jesam li ja negativan? Čekam malo, okrećem se i na trenutak gledam pravo, ponovo se okrećem ka Larsu, ne znam šta da kažem, jer nikad ranije to nije spomenuo, to je odjednom iskrslo, to da sam negativan, jesam li ja negativan? Prolazi par sekundi, pa se osvrćem. Gledam Andersa na zadnjem sedištu. On sedi i intenzivno zuri kroz prozor, pritiska čelo na staklo i pravi se da me ne vidi, kao nije ništa 7

čuo. Gledam ga par sekundi, a onda odjednom shvatam da su oni i ranije razgovarali o ovome, da su raspravljali i da se slažu da sam ja negativan. I sada osećam kako srce počinje da mi lupa brže nego obično, puls počinje da skače. Buljim u Andersa i osećam kako mi se usta razjapljuju sama od sebe, sedim ovde i zevam, blenem. Zatvaram usta, gutam jednom, a onda još jednom. Ponovo se okrećem ka Larsu, gledam ga. – Naporno je biti u tvom društvu, kaže on. – Prosto jebeno naporno! Cela prokleta turneja je maltretiranje! Još uvek me ne gleda dok govori, samo sedi i ukočeno zuri kroz šoferku, lice mu je stegnuto i bledo, guta pljuvačku u ravnomernim razmacima. Ne šalje mi pogled. Ništa ne govorim, ne znam šta da kažem. Jer, ovo je odjednom iskrslo, nisam to očekivao, da misle da sam ja negativan, da je naporno biti u mom društvu. – Počelo je loše, a onda je postajalo sve gore i gore, kaže Lars. Onda se malo zakašlje, i dalje me ne gleda. – Mislim da ti ne razumeš koliko mi snage trošimo da te održavamo u koliko-toliko lepom raspoloženju, kaže. – Ideš okolo i sereš po svemu i svakome, olajavaš sve što na belom svetu postoji. Zar ne razumeš koliko je to u stvari naporno za nas koji se družimo s tobom? Slušam šta priča i shvatam da je ovo unapred uvežbao, čujem to po načinu na koji govori. Čujem i da to iskreno misli, čini se kao da su to gluposti, ali ja čujem da on to zaista misli. Zurim u njega. Čekam malo. Ne znam šta da kažem. U svakom slučaju, ne smem da izlećem, moram da pazim šta ću reći. Jer, moram da podnesem ovo, moram da budem dovoljno odrastao da podnesem ovakvu kritiku, a ne da se ponašam nesuvislo i ospem paljbu po njemu. Ali ovo je iznenada iskrslo, nisam to očekivao, pa oni su se sve vreme smejali mom pesimizmu, zezali su se na račun toga što sve gledam crno i mojih kiselih komentara. Pa ja sam se često i pravio više pe8

simističnim nego što zaista jesam, bio sam namćorast i sarkastičan samo da bi ih nasmejao, sve vreme sam mislio da je sve onako kako i treba da bude, da je njima isto tako lepo sa mnom kao i meni sa njima, da sam im drag koliko i oni meni. Jer oni su meni toliko dragi, mislim da se nikada nisam tako dobro uklopio u neki bend, ni muzički ni društveno. Mislim tako iako sam toliko stariji od njih. Prolazi trenutak. Lagano se okrećem udesno, naslanjam glavu na desnu šaku i gledam kroz otvoren prozor, podižem drugu ruku i češem hrbat nosa srednjim prstom. A onda odjednom počinjem da plačem. Samo navire, kao da pucaju rupe u unutrašnjoj brani za koju nisam ni znao, oči me izdaju i suze samo počinju da teku, hladne se kotrljaju niz moje obraze. Okrećem glavu još malo udesno. Brišem suze, gutam. Ma šta je sad ovo, jebote, sedim ovde i plačem, šta je to jebote sa mnom, nisam plakao ne sećam se koliko dugo, a sad sedim ovde i plačem, zaplakao sam zbog ovakve sitnice, zato što kažu da sam negativan, šta je to sa mnom, jebote, toliko sam jadan da mi se treba smejati. Prolazi par sekundi, a onda odjednom počinjem da se smejem, smeh dolazi sam od sebe, iz mene izbija silovit kikot, ričući smeh, trudim se da se smejem tome koliko je ovo smešno, samo jedna smešna mala glupost, nekako se trudim da smehom oteram plač, ali ne uspevam. Suze mi teku i teku, i ja sad tu sedim i naizmenično se smejem i plačem, sedim tu kao neka histerična ženetina, zvučim potpuno sumanuto, zvuči kao da sam na ivici nerava, a ostali ne kažu ni reč, valjda ne shvataju šta me je spopalo, jer ovo nisam ja, ovo uopšte ne liči na mene, i sada moram da se saberem, ne može ovako. Brišem se prstom ispod nosa i šmrčem. Stežem zube i prestajem da se smejem. Zakašljem se malo, čistim grlo. Više se ne smejem, ali ne mogu da prestanem da plačem, plačem tiho, usne su mi vlažne od suza, njihov slani ukus mi štipa jezik. 9

Mukla tišina. – I gde je dakle taj dom kulture? pita Anders iznenada. – Zar se ne nalazi negde van centra? kaže. Pokušava sad da priča o nečem drugom, sedi tu i pravi se da se ništa nije desilo, kao hoće da mi dâ vremena i priliku da obrišem suze i saberem se, da se ne blamiram još više nego što sam do sad. – Ili centar, ne centar, nije tako lako reći šta je centar u ovom mestu, nastavlja, kao sad se pomalo i slaže sa mnom, slaže se da je ovo mesto rupa, kao da će to popraviti stvari. Opet tišina. Samo sedim tu i plačem. A Anders i Lars ne progovaraju ni reč, ni njima nije jasno šta ja to radim. Jer ovo uopšte ne liči na mene. Osećam se prazno, osećam se slabo, kao da mi je sva snaga isisana iz tela. Sve je napornije i napornije biti u tvom društvu, rekao je Lars, mrzovoljan i negativan. Ali zašto mi onda ranije nisu nešto rekli o tome, pa uvek su se zezali na račun mog pesimizma, pa uvek su se smejali mom sarkazmu. Kako da se promenim, ako ništa ne kažu, ako se samo slažu. Bar su mogli da mi daju nagoveštaj ili dva, ja sam sve vreme mislio da sam im drag koliko i oni meni, a oni sve to vreme misle kako je naporno biti u mom društvu, kako sam negativan. Okrećem glavu još malo udesno, stiskam usne i gutam. – Zaustavi auto! odjednom mi izleće. Čujem koliko ljuto zvučim, ljuto i odlučno. Spuštam šaku na bravu sigurnosnog pojasa, pritiskam crveno plastično dugme i odvezujem pojas, dok to radim zurim pravo preda se. – Jun, bre, kaže Lars, i to kaže molećivim glasom. – Zaustavi auto! kažem. – Ej bre, kaže Lars. Okrećem se ka njemu, zurim u njega. – Zaustavi auto, jebote! kažem glasno. Mukla tišina. Prolazi sekundica, a onda Lars koči. Pažljivo. Skreće ka ivici trotoara i staje. 10

– Jun, bre! kaže Anders. Ali ja otvaram vrata, izlazim napolje. – Ej! moli Anders. – Jun! kaže Lars. Ali ja zalupim vratima i krećem, hodam brzo i pravo napred, ne osvrćem se, ne znam kuda ću, samo hoću da odem odatle, daleko.

Vemundvik, 6–10. jul 2006. Dragi Davide, Sedeo sam u autobusu na putu za vikendicu kada sam pročitao da si izgubio pamćenje, i kada sam se oporavio od šoka i počeo da razmišljam kako bih mogao da ti pomognem u prisećanju, jedna uspomena mi se stalno vraćala a da ja nisam shvatao zašto, i odlučio sam da njome otpočnem ovo pismo. Video sam nas dvojicu u jednoj od naših mnogih šetnji centrom Namsosa i oko njega. Nisam ni znao da imam tu uspomenu, dok nisam odjednom, sedeći u sedištu autobusa, osetio kako je bilo imati sedamnaest godina i kaskati duž ulice, samo ja i ti, jedan pored drugog, bez nekog naročitog cilja. Čini mi se da se sećam kako smo imali neku predstavu da idemo u te šetnje jer nam je dosadno i nemamo šta drugo da radimo uveče, ali kad se prisetim razgovora koje smo vodili, koliko smo imali jedan drugom da ispričamo, koliko smo se unosili i angažovali i kako smo imali običaj da požurimo drugim putem kada bismo ugledali neku drugu osobu sa kojom bismo inače morali da zastanemo i porazgovaramo, ne mogu to da shvatim nikako drugačije do da smo i te šetnje smatrali značajnim same po sebi. I ako ih nismo smatrali značajnim, sigurno smo ih tako doživljavali. Možda je taj nesvesni doživljaj značaja i razlog tome što je tako nedramatična i svakodnevna uspomena prva iskrsla i najjače zasekla kada sam video tvoj oglas. Ne znam, ali mnogo toga što spominjem u ovom pismu, na primer mišljenja koja si imao, opisi događaja kojima nisam prisustvovao ili ljudi koje si poznavao, a ja ih nikad nisam sreo, dobio sam kroz te razgovore. Kada smo išli u osnovnu školu, nisam znao mnogo više o tebi do da si pastorak nekog sveštenika, da igraš fudbal i da najdalje bacaš onu lopticu kada je u školi sportski dan. Ne znam ni 12

zašto sam se uhvatio za te dve druge stvari, možda zato što sam ja sam bio toliko loš i u bacanju loptice i u fudbalu. Kada je trebalo da bacam lopticu, izvodio sam ono što smo zvali bapsko bacanje (bacanje iz podlaktice), i bio me je glas da sam prvi i za sada jedini u Osnovnoj školi Namsos koji je šutnuo loptu u aut u pokušaju da izvede slobodan udarac, a inače sam se pravio da se ponosim tom glasinom kad sam te upoznao. Naše prijateljstvo počelo je kad smo išli u prvi razred gimnazije. Trebalo je da u fiskulturnoj sali bude nekakav protest protiv narkotika i ja sam, sećam se, rešio da pobegnem. U to vreme sam furao neki imidž anarhiste i frika i pokušavao sam da ubedim sve, uključujući i sebe samog, da su me liberalni pogledi anarhiste na ono što me je list Gateavisa naučio da nazivam „sredstvima za širenje svesti“ naveli da nabacim ranac na leđa i krenem ka izlazu, ako ne demonstrativno, a ono klimavim hodom i sa namernom ravnodušnošću i usiljeno lenjim pokretima koje tinejdžeri često usvajaju ne bi li sakrili koliko su nesigurni. Nije bilo to u pitanju. U to vreme mi je tata bio u ćorci zbog narkotika, i nisam hteo da učestvujem na tom protestu zbog pogrešnog tumačenja odanosti njemu, i kada je direktor škole odjednom uzviknuo moje ime i rekao da moram smesta da se vratim i sednem, i kada su se svi okrenuli na svojim sedištima i zinuli u mene, najednom su me savladala sva ona osećanja koja sam do tada koliko-toliko uspevao da kontrolišem, i briznuo sam u plač pred celom školom. Većina je znala da je tata u zatvoru i šta je uradio, ali tada si samo ti shvatio vezu između toga i tog potpuno neočekivanog nervnog sloma, i nakon nekoliko sekundi potpune tišine, dok je nastavno osoblje i sigurno više od trista učenika zaprepašćeno zurilo u mene, čuo sam te kako pitaš direktora, jasno i glasno: „Da li biste Vi voleli da učestvujete u demonstracijama protiv sopstvenog oca?“ Kasnije, kada sam se zaljubio u tebe, i kada mi je zaljubljenost 13

preradila sećanja, zamišljao sam te dok to izgovaraš kao nekakvog Džejmsa Dina. Činilo mi se da te se sećam kako sediš na jednoj od klupa, skroz opušteno, sa oba lakta nabijena u zid iza sebe, i kako se smešiš dok gledaš pravo u direktora sigurnim, mirnim očima. Naravno, do danas je taj prizor izbledeo. Ono što zasigurno znam je da si imao na sebi belu majicu i da si rekao to što si rekao. Isprva sam se osećao kao da si me na neki način razotkrio, i bio sam besan na tebe zbog toga, ali što sam se više distancirao od toga što se dogodilo, to sam se osećao zahvalnije, i ubrzo sam bio gotovo dirnut što si me odbranio na taj način. Divio sam ti se zbog hrabrosti i pravednosti koje si pokazao i u periodu pre nego što smo postali prijatelji i počeli redovno da se viđamo, pazio sam da se slučajno pojavim na mestima gde sam znao da ćeš biti i ti. Ako bih čuo da ćeš biti na nekoj žurci, činio sam sve što je u mojoj moći da upadnem na tu žurku, ako bih čuo da ćeš u bioskop, ostavljao sam sve druge radne zadatke i odlazio u bioskop, a kada sam išao u školu ili dole do centra, skoro uvek sam prolazio pored kuće u kojoj ste živeli ti, Arvid i Berit, kako bih dobio priliku da te sretnem ili samo da te vidim. To što mi je trebalo nekoliko minuta više mi nije ništa značilo. Ali, istovremeno sam pokušavao da zadržim neko dostojanstvo. Držao sam se podalje i nikad nisam bio napadan, smešio sam se i kratko te pozdravljao kad smo se sretali, ali nikad se nisam usudio da započnem razgovor, a uzevši u obzir da si ti namrgođeni ćutljivac koji govori ono što je neophodno, ali retko nešto više, skoro da mi nije jasno kako smo uopšte krenuli u priču. Ali sigurno smo najzad to učinili, jer smo do kraja godine postali nerazdvojni. Naravno da nemam internet u vikendici, tako da sam morao do komšije kad sam hteo da napišem mejl tvom psihologu kako 14

bih saznao kako da postupam ne bih li ti pomogao. Pustio me je da uđem i dozvolio mi da se poslužim njegovim računarom, ali bio je ljut, neljubazan i očigledno željan da me izbaci, tako da na žalost nisam imao dovoljno vremena da pitam sve ono što sam nameravao da pitam. Ali, koliko sam razumeo iz jedinog mejla koji je tvoj psiholog stigao da pošalje, ležiš u samici i nije mi dozvoljeno da te posetim, što najviše želim. Svaki kontakt se mora odvijati preko pisama. A, koliko sam shvatio, dok pišem ova pisma ne treba samo da pokušavam da ti probudim pamćenje. Ako nikom od onih koji ti pišu ne uspe da te navede da se setiš, važno je da saznaš što je moguće više o tome ko si nekad bio, kakav život si živeo, sa kim si se družio, sa kim si u srodstvu i odakle si poreklom itd, i tvoj psiholog me je zbog toga podstakao da unesem apsolutno sve što znam o tebi, ne samo ono što smo zajedno doživeli. Tako ću, pre nego što nastavim da pričam o nama dvojici, pokušati da zapišem ono malo što znam i čega se sećam o tvom poreklu i životu koji si živeo pre nego što smo se upoznali. U hodniku vaše kuće visila je neka avio-fotografija jedne bele drvene kuće koja se nalazi skroz dole na kamenju uz more na ostrvu Otereja. Pre nego što se Berit udala za Arvida, kada su se uselili u njegovu kuću u Namsosu, živeo si u toj kući sa njom i svojim dedom, Erikom, čovekom koga znam samo sa neke stare crno-bele fotografije na kojoj je prikazan kao mlad, prilično robustan putar čupave kose, širokih, oblih ramena, sa crnim, gustim brkovima koji su mu štrčali kao kike sa obe strane lica. Berit je bila domaćica kod tvog dede otkad je tvoja baka umrla, u nekom trenutku početkom šezdesetih. Kada je imala sedamnaest ili osamnaest godina, preselila se u garsonjeru u Namsosu i počela da uči za bolničarku u isto vreme kada i mama, ali je zatrudnela sa tobom nakon jedva godinu dana, i stoga bila prinuđena da napusti školu i vrati se nazad na Otereju. 15

Niko nikad nije saznao ko ti je otac, Berit je iz nekog razloga odbijala da kaže, i krila je to do kraja života i od tebe. Moja majka je imala običaj da priča o Berit iz tog vremena i opisivala je mršavu i bledu mladu ženu riđe kose, sa pegicama i malim prćastim nosem. Pričala je koliko je Berit stidljivo i pogubljeno izgledala i koliko se iznenadila kada se ispostavilo da je sasvim suprotno. Kao i mnogi drugi koji su preživeli surovo detinjstvo i ranu mladost, bila je očvrsnula, i prema rečima moje majke, delovalo je kao da se nimalo ne plaši niti se i mrvicu stidi, što je obično slučaj sa ljudima sa sela kad dođu u grad da idu u školu. Bila je brbljiva i mlela je kao vodenica, nije se libila da kaže šta misli, bez obzira sa kim priča, a ako bi joj neko učinio nešto nažao, umela je da bude nemilosrdno drska i skoro beskrajno povredi i ponizi okrivljenog. Telesni nedostaci, greške u govoru, teška prošlost: dozvoljavala je sebi da se zavitlava sa svim tim, i bila je toliko pronicljiva i rečita da slušaoci nisu mogli da se ne smeju, koliko god da su pokušavali. A ako bi žrtva odgovorila istom merom i, na primer, prokomentarisala njene ružne prednje zube, samo bi se grubo nasmejala. Saosećanje i sentimentalnost su luksuz koji ona nikada nije mogla sebi da priušti i nije dozvoljavala da je nešto dotakne. „Da mi je neko tada rekao da će ona tamo naći sebi sveštenika, umrla bih od smeha“, govorila je mama. Tvoj deda je takođe teško prihvatio što mu se kći udala za sveštenika. Pričao si mi da je bio ateista i komunista veran Moskvi do dana kada je umro. Vrteo je glavom i smejao se mnogim stvarima u koje je Arvid verovao i njegovim predstavama, i činilo se da mu nikada nije dosadilo da traži konkretne opise ili racionalna objašnjenja različitih mirakula i čuda spomenutih u Bibliji. „Zar ne možeš da objasniš to oko devičanskog rođenja tako da prost čovek sa Otareje može to da shvati?“, i ako bi Arvid prevideo ironičan ton za koji je znao da postoji i ozbiljno mu odgovorio, tvoj deda bi sedeo i slušao nasmejanog 16

lica, a kada bi Arvid završio sa pričom, on bi se grohotom nasmejao i popovalački zavrteo glavom; „E, to su bila vremena!“, umeo je da kaže. „Tako nešto se danas ne dešava, to je sasvim sigurno!“ Ovi razgovori su za njega bili prava zabava, govorio si mi, kao i zadirkivanje Berit podsećanjem iz kakve porodice i kakve sredine je potekla. Kada su se nalazili govorio je još sočnije i grublje nego inače i stalno se prisećao epizoda iz davnih dana kojima je zajedničko bilo to što se radilo o stvarima koje se nisu uklapale u hrišćansko društvo kome je Berit želela da se prilagodi i postane njegov član. „A ona Nova godina kad si sve muškarce toliko nadmašila u piću da su popadali pod sto“, umeo je da kaže, dok se glasno i od srca smejao, a ako tvoja majka ne bi isto to uradila, pravio se kao da je iznenađen i da mu ništa nije jasno. „Ali zar se ne sećaš toga?“, umeo je da pita, a dok je sedeo i uživao i čekao odgovor, Berit je bledela od besa. Dok si mi to pričao obično si se od srca smejao, ali tada, na licu mesta, osećao si se neprijatno i nesigurno. Arvid se, sa druge strane, pravio kao da ne dozvoljava da ga to dotakne. Prema onome što si mi ispričao, znao je on i da se naljuti i da se oseća poraženo i besno, ali želeo je da ubedi tebe i tvoju majku da mu je ispod časti da ga tako nešto potrese ili poremeti, i zato je samo sedeo tamo i smešio se, odišući beskrajnim strpljenjem i tolerancijom. Ovo se, inače, odlično slaže sa time kako sam ga ja doživljavao kao osobu pošto smo se upoznali i pošto sam počeo da provodim vreme kod vas. Moguće je da su mi uspomene iz tog vremena obeležene time što sam kasnije saznao da je Arvid počeo da ima psihičkih problema nakon što ti je majka umrla, ali ipak mi se čini da se sećam da mi je izgledao kao onaj tip čoveka koji pokušava da sakrije haotičan unutrašnji život mirnom i spokojnom spoljašnjošću, i koji bez sopstvenog znanja preteruje u tome i zato na kraju deluje zastrašujuće. Njegov osmeh je bio toliko blag i dobar da je bilo teško poverovati 17

u tu ljubav kojom je trebalo da odiše, a govorio je toliko sporo i tiho i tako iskreno da sam bio uznemiren u njegovom društvu, a ne smiren kao što mu je verovatno bio cilj. Inače, mnogi su pogrešno tumačili ovakvo ponašanje i smatrali ga dokazom toga da je stereotip o samozadovoljnom i visokoparnom svešteniku tačan. „Lako je biti blag i ljubazan i popovati ljudima kad si sam ubeđen da ćeš otići u raj, a svi ostali u pakao!“ govorila je mama. Međutim, niko od nas koji smo poznavali Arvida ga nije doživljavao kao samozadovoljnog i visokoparnog. Naprotiv, izgledalo je kao da ima iskrenu želju da ga shvataju kao običnog čoveka koji je igrom slučaja i sveštenik, čoveka koga većina ljudi smatra jednim od svojih. Istina, to mu nije uspelo. Kada bi on, inače tako spokojan, nosio plavo-beli fudbalski šal i stajao na tribinama i navijao kad je igrao FK Namsos, mnogi su se smejali i posmatrali ga sa istim prezirom s kojim su posmatrali političare kad bi se tako ponašali. Tumačili su to kao predstavu i pokušaj da se umili običnom narodu. Pored toga, Arvid je, kao i mnogi sveštenici, imao neugodnu tendenciju da svaki razgovor posle izvesnog vremena usmeri tako da se radi o hrišćanstvu, a to je često stvaralo distancu prema ljudima i činilo da se osećaju loše. Ako bismo, na primer, sedeli na vašem stepeništu neke zimske noći i divili se zvezdanom nebu, mogao sam biti siguran da će on kao slučajno početi da priča o Vitlejemskoj zvezdi, a ako bi na TV-u išla neka emisija o prirodi u kojoj se vidi kako je neka vrsta životinje dobro prilagođena svom okruženju, samo bih sedeo i čekao da on počne da se zaprepašćuje što postoje ljudi koji mrtvi ozbiljni misle da je nešto tako fantastično moglo nastati pukim slučajem. Ti si i sam rekao da mrziš upravo tu njegovu osobinu. Kad si bio mali, često si osećao kako se atmosfera promeni kada on uđe u sobu. Glasan, živ razgovor bi se potpuno raspao čim bi se on pojavio, a među prisutnima bi se proširio osećaj nesigurnosti 18

i lake nervoze. Uvek je bilo onih koji su pravili predstavu od toga što su govorili i ponašali se baš kao i obično, ali njih je bilo toliko malo i stoga su bili toliko vidljivi među prisutnima da je taj pokušaj gotovo uvek bio više grčevit i mučan nego herojski, i oni su ili odustajali i ćutali, ili su činili kao i svi ostali: počinjali su da govore o stvarima za koje su mislili da ih je bezbedno spominjati u pristustvu sveštenika. Prosipali su trivijalnosti o vremenu i vetru i izlagali mišljenja protiv kojih nije mogao biti niko ko ima imalo mozga. I dok si ti tako sedeo i crveneo od stida, Arvid nije primećivao ništa što se dešava, bar po tvom mišljenju. Sada nisam siguran da si bio u pravu što se toga tiče. Sećam se da je Arvid bio i inteligentan i pažljiv, i rekao bih da su ove situacije za njega sigurno bile bar isto onoliko bolne kao i za tebe. Inače, i u vašem domu sam mogao da primetim nesigurnu, pomalo nervoznu atmosferu koja je nastajala kada bi Arvid ušao u prostoriju. To je bilo kao da je prividni mir kojim je Arvid zračio bio model ponašanja i ideal kome je cela porodica trebalo da stremi, i ne samo porodica, već i porodični prijatelji. Bilo je to kao da se većina ljudi u tom hrišćanskom društvu iz petnih žila trudila da deluje blago, ljubazno i ispunjena ljubavlju prema bližnjem, kao da su po cenu života morali sve vreme da podsećaju jedni druge koliko se vole. Kada sam bio kod vas, imao sam osećaj da je dozvoljeno ne slagati se sa nečim, ali da se ne sme počinjati svađa, neko je mogao čak biti i iznerviran ili ljut, ali je najbolje bilo ne podizati glas. Sve neravnine u raspoloženju i temperamentu je nekako trebalo ublažiti i uglačati, ne samo ponore, već i vrhove. Bilo je odlično ako je neko radostan, ali nije trebalo likovati, dovoljan je bio osmeh. A ako bi nekog baš ponelo raspoloženje, ostali bi demonstrativno ćutali nekoliko sekundi, ili bi se blaženo smešili, da bi zatim počeli da pričaju o nečemu sasvim drugom. Međutim, uprkos tome, ili upravo zbog tog neizgovorenog 19

uslova da se svi uvek moraju kontrolisati, s vremena na vreme je bilo snažnih izliva osećanja. Bio sam jednom sa tobom kod tvoje kuće kada je tvoja majka upravo bila oprala pod, a Arvid ušao unutra u čizmama prekrivenim plavom glinom, i tada sam prisustvovao ispadu u kome sam video delić one Berit koju mi je majka bila opisala. Naravno, za nju nije bila sitnica da neko uđe u prljavim čizmama, a ona samo što je završila sa čišćenjem kuće. Tamo odakle su tvoja i moja majka, domaćica zahteva priznanje za to što je kuća sređena i čista i mnogo njenog samopoštovanja se zasniva na tome što joj njen suprug i susedi i svi ostali odaju to priznanje. Na primer, moja mama nakon čišćenja nikad nije vraćala zoger, kofu i krpu za čišćenje u ormar gde im je i mesto, uvek je naslanjala zoger uza zid u predsoblju, spuštala kofu pored njega i kačila mokru krpu na ivicu kofe i to bi tako stajalo do sledećeg dana, tako da se svi koji uđu sete da prokomentarišu svež miris deterdženta ili kažu druge stvari kojima odaju priznanje mami kao odgovornoj i vrednoj ženi. Ne izuti se pre nego što uđeš je stoga bila gruba uvreda, to je bilo isto kao kada bi joj neko rekao da ne vredi ničemu. Ali gnev koji je Berit osula po Arvidu kada je ušao u prljavim čizmama ipak nije bio u skladu sa prekršajem koji je počinio. „Svinjo jedna!“ vrisnula je na njega, i sama činjenica da je neko tim tonom tako nešto rekao kod vas u kući učinila je da ustuknem i samo sedim i blenem. Još veći utisak je ostavilo kada je oborila sve što je stajalo na radnoj površini u kuhinji. Njena podlaktica je prešla kao kosa preko radne površine, šolje i posude i čaše i escajg pali su na pod uz zaglušujuću larmu, a kada se prestravljeni Arvid dovoljno sabrao da je upita šta joj je za ime sveta, raširila je ruke i histerično se zakikotala; „Pa, ja samo radim isto što i ti, staram se da imam šta da radim večeras“, rekla je, a onda je briznula u plač. Nikad nisam čuo niti mogu da zamislim da si ti nekad imao 20

ovakve ispade. Kada si bio u školi ili među prijateljima, bio si, kao što sam već rekao, namrgođeni ćutljivac, a kod kuće si u tome išao još dalje i ponašao se grubo i gotovo bezosećajno, naročito prema Arvidu. Nisi baš bio neprijateljski nastrojen, već više kao da si svoj cilj da se obuzdaš doveo do ekstrema, kao da si rešio da uopšte ne izražavaš osećanja, i često si se ponašao birokratski, gotovo mehanički. Ako bi te Arvid zamolio da mu učiniš nešto, na primer, činio si to što te je zamolio bez zanovetanja, nisi mu odgovarao kada te je nešto pitao, nisi ga čak ni gledao, samo si ustajao i radio to što te je zamolio, a onda si se vraćao tamo gde si bio kada te je zamolio. Ponašao si se kao da ti je on šef, a ne očuh. A kada je pričao sa tobom i pokušavao da te uvuče u razgovor, često si odgovarao jednosložnim rečima i ravnodušnim, monotonim glasom. „Lepo“, umeo si da odgovoriš kada bi on pitao kako smo se proveli u vikendici. „Ne!“, rekao bi kada bi on pitao da li smo nešto upecali. Često mi ga je bilo žao u tim situacijama. Smešio se i pravio se kao da ga to ne dotiče, ali ja sam lepo video da ga je bolelo što si toliko odbojan. Kada sam te tokom jedne od naših šetnji suočio sa tim, sećam se da si bio iznenađujuće prgav. Rekao si da ne možeš da podneseš to prijateljstvo i to beskrajno strpljenje sa kojim ti je pristupao, da ne veruješ u tu ljubav koju je sve to trebalo da dokaže i da ne znaš kako da se od toga odbraniš. Rekao si da je i tebi ponekad žao njega, da te ponekad grize savest kada te prekomerno obasipa tom svojom dobrotom i da često osećaš pritisak da mu uzvratiš dobrotom, ali ne želiš, ne zato što je oženjen tvojom majkom i zato što si i dalje ljubomoran zbog toga kao i kada si bio mali, već zato što te uzvraćanje dobrotom ispunjava nekim osećajem kao da gubiš sebe i postaješ baš onakav kakav bi on želeo da budeš. Smatrao si da on ima potpuno svesnu nameru da te oblikuje i vaspita onako kako bi on hteo. Uvek je bio takav, rekao si, samo je promenio taktiku i postao sofisticiraniji nego ranije. Kad si bio 21

mali, čitao ti je Bibliju i pričao priče iz nje, pretplatio se na Sasu2 u tvoje ime, vodio te u crkvu i nedeljnu školu i plašio te Satanom i večnom patnjom tokom večernje molitve. Činio je sve što je mogao da te navede na ono što je on smatrao ispravnim putem, ali ništa nije vredelo, i sada se umesto svega toga uzdao sasvim svesno u to da koristi moć primera i da se umiljava. Rekao si da je ljubazan i nežan zato što to smatra jedinim načinom da te pridobije, da je ne samo on, već i celo hrišćansko društvo kome je pripadala vaša porodica bilo angažovano u tom projektu preobraćanja, molili su se za tebe, pokušavali su da ubede Berit da više navaljuje da se uključiš u društvo mladih hrišćana (naročito hor, zato što ne pevaš loše), i gotovo da su bili besramni u svojoj hrišćanskoj idili. Iako sam mislio da si nepravedan prema Arvidu kada si bio tako odbojan, bio sam impresioniran snagom koju si pokazivao u odnosu sa njim i ostalima iz tog hrišćanskog društva. Tvoju majku su uspeli da „pripitome“, kako se mama izrazila. Istina, krišom je pušila (sećam se plutajućih, poluraspalih opušaka u klozetskoj šolji i pušačkog daha koji je pokušavala da kamuflira uz pomoć žvaka, uglavnom marke toj, ali nekada i sorbits), a ti si sumnjao da je sebi malo davala oduška u retkim prilikama kada je posećivala stare prijateljice na Otereji, ali svi su bili sigurni da je promenila način života i zaista prihvatila Hrista. Jedno vreme je čak išla na sedeljke kod neke Arvidove tetke, ali to je za nju bilo malo previše. Govorila je da ne može da izdrži da satima sedi i veze buduću nagradu za sledeći bazar, dok pije kafu, jede vafle sa smeđim sirom3 i sluša žene dvadeset, tri2 Blåveisen (Sasa) – časopis za decu Saveza norveških luteranskih misija, koji je pod tim imenom izlazio od 1917. do 2001, kada je promenio ime u Blink. (Prim. prev.) 3 Smeđi sir (brunost, no.) – sir od mleka, slatke pavlake i surutke popularan u Skandinaviji, slatkastog ukusa, pravi se od kozjeg ili kravljeg mleka, ili mešavine. (Prim. prev.)

deset godina starije od sebe kako se smeju kao lude na brašno i misle da su bezobrazne kad neko kaže „prdež“. Ali bez obzira na to koliko su se Arvid i ostali svesrdno trudili, nisu uspeli da te „pripitome“. Pre će biti upravo suprotno, što su više pokušavali, to su te više udaljavali od sebe, a u onom periodu kada su bili najangažovaniji govorio si o Arvidu i njegovom društvu gotovo sa mržnjom. Pokušavao si da nabaciš ironičan i tobože ravnodušan ton, ali iza keza i smeha krili su se bes, frustracije i bol, i ti si mnoge večeri provodio kod nas jer si želeo da odložiš povratak kući do trenutka kad si bio siguran da je Arvid otišao na spavanje. Nikad nismo spominjali da zbog toga čekaš jedanaest, dvanaest ili pola jedan da počneš da zevaš i kažeš da se sutra ide u školu, ali ja sam to shvatao, a ti si znao da ja to shvatam, i video sam na tebi da ceniš to što sam tu za tebe a ne postavljam pitanja. Za mene je to bila potpuno prirodna stvar, i znao sam da ćeš i ti uraditi isto za mene onda kada meni bude potreban neko da mi se nađe.

Karl Frode Tiler ZAOKRUŽIVANJE izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Saša Lalić ISBN 978-86-7034-089-3 štampa Karganović marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.113.5-31 ТИЛЕР, Карл Фроде, 1970Zaokruživanje / Karl Frode Tiler ; prevela sa norveškog Sofija Vuković. Beograd : Завет, 2012 (Beograd : Karganović). - 285 str. ; 20 cm Prevod dela: Innsirkling / Carl Frode Tiller. ISBN 978-86-7034-089-3 COBISS.SR-ID 192213004