Читанка за 8. разред основне школе — 18000 by Zavod za udžbenike

Маријана Милошевић

ЧИТАНКА за српски језик

за осми разред основне школе

Рецензенти проф. др Славица Гароња Радованац, Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац Јасмина Вукојевић, професор српског језика, Основна школа „1300 каплара”, Београд Данијела Лазаревић, професор српског језика, Основна школа „Трајко Стаменковић”, Лесковац

Уредници др Невена Витошевић Ћеклић др Слађана Илић Одговорни уредник Слободанка Ружичић Главни уредник др Милорад Марјановић За издавача др Милорад Марјановић, в. д. директора

ISBN 978-86-17-20561-2 Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, решењем број 650-02-00416/2020-07 од 9. 2. 2021. године, одобрио је овај уџбеник за издавање и употребу.

Маријана Милошевић

ЧИТАНКА за српски језик

за осми разред основне школе

ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ • БЕОГРАД

САДРЖАЈ МАГИЈА И ДОСТОЈАНСТВО ЉУБАВИ........................................................7 Народне лирске љубавне песме......................................................................9 СРПСКА ДЈЕВОЈКА................................................................................9 ЉУБАВНИ РАСТАНАК.........................................................................10 ДРАГИ И НЕДРАГИ..............................................................................10 НАЈЉЕПШИ МИРИС............................................................................11 МОМАК ОПЧИЊЕН ОБРВАМА..........................................................11 Обичајне народне лирске песме..................................................................13 СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ...............................................................................13 Кад се испроси дјевојка .......................................................................13 Уочи свадбе............................................................................................14 Кад се надају сватовима код дјевојачке куће......................................15 Кад полазе сватови по дјевојку ...........................................................15 Кад дјевојку чешљају ............................................................................16 Кад сватове задржавају.........................................................................17 Кад путују са дјевојком.........................................................................17 Кад се растају дјевојачки пратиоци.....................................................18 Кад сватови с дјевојком буду близу куће.............................................18 Кад се помоле сватови с дјевојком......................................................19 Наук дјевојци.........................................................................................19 Јован Јовановић Змај ЂУЛИЋИ................................................................21 Народна балада...........................................................................................25 ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА (одломак) ..................................25 Мини-квиз........................................................................................................31 СПАЈАЈУЋИ ВЕК СА ВЕКОМ.....................................................................33 О народним певачима ТЕШАН ПОДРУГОВИЋ.......................................35 СТАРАЦ МИЛИЈА...............................................36 ФИЛИП ВИШЊИЋ.............................................37 Епске народне песме о ослобођењу Србије.............................................40 ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА (одломак)....40 БОЈ НА МИШАРУ...............................................45 БОЈ НА ЧОКЕШИНИ..........................................48 Вук Стефановић Караџић ЖИТИЈЕ АЈДУК ВЕЉКА ПЕТРОВИЋА (одломак)......................................53 Прота Матеја Ненадовић МЕМОАРИ (одломак).....................................58 Петар II Петровић Његош ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ Бадњи вече (одломак)....62 Ђура Јакшић ОТАЏБИНА.........................................................................69 Јован Јовановић Змај СВЕТЛИ ГРОБОВИ...............................................71 Мини-квиз........................................................................................................75 НЕКО ДРУГО ВРЕМЕ................................................................................77 Петар Кочић ЈАЗАВАЦ ПРЕД СУДОM (одломак)...................................79 Симо Матавуљ ПИЛИПЕНДА...................................................................85 Лаза Лазаревић СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ (одломак).................91

Бранимир Ћосић ПОКОШЕНО ПОЉЕ – Жарко пролази (одломак)......99 Станислав Винавер РАТНИ ДРУГОВИ – АРИТОН................................105 Момчило Настасијевић ТРУБА..............................................................108 Мини-квиз......................................................................................................110 КУЛТУРА СЕЋАЊА.................................................................................111 Хилда Дајч ПИСМА.................................................................................113 Данило Киш НОЋ И МАГЛА (одломак)..................................................120 David Albahari MAMAC (odlomak)...........................................................126 Мини-квиз......................................................................................................130 КО СЕ КОМЕ СМЕЈЕ?..............................................................................131 Молијер ГРАЂАНИН ПЛЕМИЋ (одломак)............................................133 Бранислав Нушић СУМЊИВО ЛИЦЕ (одломак)...................................140 Sju Taunzend TAJNI DNEVNIK ADRIJANA MOLA (odlomak)...............148 Мини-квиз......................................................................................................152 ВЕЛИКЕ ЧЕЖЊЕ И НАДЕ.......................................................................153 Бранко Радичевић ЂАЧКИ РАСТАНАК (одломак)................................155 Десанка Максимовић ПРОЛЕТЊА ПЕСМА..........................................157 Иван В. Лалић ВЕТАР..............................................................................160 Васко Попа ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ...................................................162 Марина Цветајева МЕСЕЧЕВ СЈАЈ.........................................................164 Клод Кaмпањ ЗБОГОМ МОЈИХ ПЕТНАЕСТ ГОДИНА (одломак)........166 Ана Ристовић ГЛЕДАЈУЋИ У ДРВЕЋЕ...................................................171 Мошо Одаловић ЈЕСИ ЛИ ЗНАО ЦРЊАНСКОГ...................................173 Мини-квиз......................................................................................................175 СВЕТЛОСТ УМА......................................................................................177 Доситеј Обрадовић ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА (одломак)................179 Милутин Миланковић КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ.............................183 Милош Црњански РОМАН О ЛОНДОНУ (одломак).............................186 Иво Андрић ДЕЦА (одломци)..................................................................191 КЊИГА (одломци)...............................................................197 ПАНОРАМА (одломци).......................................................204 Мини-квиз......................................................................................................209 РАДОСТ ЧИТАЊА...................................................................................211 Ричард Бах ГАЛЕБ ЏОНАТАН ЛИВИНГСТОН (одломак).....................213 Dino Bucati KOLUMBAR.........................................................................217 Herman Hese MAGIJA KNJIGE ..............................................................222 Бранко Миљковић КРИТИКА МЕТАФОРЕ............................................225 Војислав Карановић О ЧИТАЊУ ПОЕЗИЈЕ...........................................227 Мини-квиз......................................................................................................229 РЕЧНИК КЊИЖЕВНОТЕОРИЈСКИХ ПОЈМОВА.........................................231

водич Кратка провера знања

Да се подсетимо

обнављање књижевнотеоријских знања стечених у 13 Наведи врсте лирских народних петом, песама. шестом и седмом разреду

Књижевнотеоријски појмови 74

АНАФОРА је стилска фигура понављања истих речи (овде је то реч гробље) на почетку узастопних стихова у једној песми.народне Иако постоји Обичајне лирске и у народној поезији, у ауторској песми анафора има улогу посебног проширивања и наглашавања значења речи које се понављају. У песми Светли гробови реч гробље употребљена је као асоцијација на пролазност и кратковечност живота, стављена је у хиперболичну и градацијски обликовану песничку слику која сједињава супротстављене појмове смрти и рађања.

песме

СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ

ЕПИФОРА је супротна анафори и представља понављање завршних речи у стиховима. Њена је улога пре свега у ритмичности и ефекту додатне емоционалности. У наредном примеру завршним одбијањем војводе Пријезде посебно се наглашава Пријездина одлучност, спремност да себе жртвује да би покушао да одбрани своју част, слободу и љубав. Пример је из народне епске песме Смрт војводе Пријезде: купи војске колико ти драго под Сталаћа колико ти драго удри Сталаћ колико ти драго ја ти добра не дам ни једнога.

Рекли су о...

утисци и размишљања писаца која ће ти помоћи да боље разумеш текстове које ћеш читати

108

Речник

непознате и мање познате речи и изрази

АЛИТЕРАЦИЈА је звучна стилска фигура у којој се у стиху или у реченици прозног текста понављају сугласници или сугласничке групе. Ономатопејски ефекат је близак овој стилској фигури, а понављањем сугласника постиже се и чвршћа веза између речи које их садрже. На пример, код Бојића: Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата... АСОНАНЦА – Понављањем истог самогласника уКад стихуседобија се упечаиспроси дјевојка тљивији доживљај, снажнија песничка слика, а звучање стихова је изражај(Из Србије) није и сугестивније. Коло младо, коло ново или код Бојића: Над овом светом водом. Заран’, Павле, заран’ мили брате! нит’ јој гледај везене рукаве; Песма у којој лирски субјект исказује своја размишљања о свету, животу, љу-су терзије шарале, зубуне Зарана ми снау прстенујте. дима је РЕФЛЕКСИВНА (МИСАОНА) ПЕСМА. Предмет доживљаја урукаве оваквојсу везиље навезле, Када будеш у таштине дворе, песми нису свет и појаве у њему, већ мисао о њима. У песми се појам смрти а венце су кујунџије виле; кад изведу лепоту девојку, (гроб) доводи у везу са светлошћу (животом) да би се развила идеја о смислу већ јој гледај стаса и образа, не гледај јој венце и обоце, и слави живота који је протекао испуњен добрим делима. Отуда је наслов ове с ким ћеш, брале, века вековати. не гледај јој шарене зубуне, песме и симболичан и дидактичан (обраћајући се младим нараштајима, песник жели да их нечему поучи).

зарана – рано ујутру. прстеновати – верити испрошену девојку дајући јој прстен. венац – врста капе коју су некада носиле младе. обојак – комад тканине којим се некада обавијало стопало уместо чарапе. зубун (тур.) – горњи део одеће у народној ношњи, обично без рукава. терзија (тур.) – кројач. кујунџија (тур.) – златар. вити – савијањем направити кружни, овални облик нечега.

 Који свадбени обичај се помиње у песми Кад се испроси девојка? Шта саветује сестра брата Павла у тој песми? Шта она сматра је најважније да младожења запази Многе његове песме, па и да најтананије, имају облик дијалога сакод девојке коју је испросио? Због чега? читаоцем, или директног апострофирања читаоца, или, пак, неког унутрањег дијалога у који се читаоци лако укључују.

Шта је саосећање?

Момчило Настасијевић

Миодраг Павловић, Есеји о српским песницима, Вук Караџић, Београд, 1981, стр. 148.

ТРУБА

Уводно питање Стара војничка труба, војске Краљевине Србије

Шта вреди плаветно небо, и зумбул и девојче и ласте лет. Негде зàпēва труба.

погни главу; војника хоће да закопају, а њему тако се живело.

То иза гора и вода лелек је рушне сељанке.

Шта вреди поп што моли, па крстача, па име, неће се војник вратити у село, неће пољубити коју воли.

Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је. Откини зумбул с груди,

Занимљивости

Откини зумбул с груди, погни главу. Негде зàпēва труба.

Момчило Настасијевић, Поезија, Дечје новине, Српска књижевна задруга, Горњи Милановац, 1991, стр. 30.

Разговор о књижевном делу рушан, -шна, -шно ‒ који носи црнину, који је у жалости за неким.

 У овој песми нема сувишних речи. Да би дошао до прецизног песничког израза Момчило Настасијевић је пре ове написао чак шест верзија исте песме. Размисли па објасни како разумеш овај податак о настанку песме Труба.  Израз рушна односи се на жену која је у црнини због жалости за неким. Лелек је реч која изражава патњу, бол, жалост за неким. Због чега ипак нема властитог имена сељанке која жали нити војника који је умро, ни девојке која га је чекала?  Глагол запевати значи оплакивати покојника певајући, тужбалицом тј. нарицањем и даје песми атмосферу која је упечатљива јер се каже да је то нарицање трубе. Какав је звук трубе који се чује у песми?  Кога све повезује стих: Род смо? Због чега лирски субјект тражи и од себе и од читалаца да погну главу и откину зумбул с груди?  Каква је улога контраста у првој и четвртој строфи? Какав утисак у читаоцу изазивају ови контрасти?  Зашто је небо у песми плаветно иако је тема песме смрт војника? Шта се дешава с природом када неко умре?  Искористи речи саосећање и човекољубље (хуманост) па напиши поруку коју читаоцима преноси песник Момчило Настасијевић песмом Труба.

129

Odrastao sam u kući u kojoj je knjiga zauzimala počasno mesto. I otac i majka su podsticali našu ljubav prema čitanju. Rođendanski pokloni su uvek bili u obliku knjiga, ništa drugo nije dolazilo u obzir. Otac nam je, sestri i meni, kupovao svako novo izdanje najboljih dečjih biblioteka, kao što je sarajevska „Lastavica”, a kuća je bila puna predratnih izdanja dečjih knjiga u edicijama „Zlatna knjiga” i „Kadok”. Bili smo pretplaćeni na dečji časopis „Zmaj”, i redovno sam slao svoje „rane radove” na njihove konkurse. I dan-danas imam negde uramljene diplome, kao i knjige Branka Ćopića i Mire Alečković, koje sam tada dobio. Na knjige sam bio posebno ponosan jer su bile potpisane. Ali pravo kretanje ka pisanju počelo je tokom mojih gimnazijskih dana, kada su i moji književni horizonti počeli da se šire. Tada je počela i moja opčinjenost Viljemom Foknerom, opčinjenost koja je potrajala dugi niz godina (i koja se ponajviše vidi u mojim pričama u „Nepažljivom proroku”, drugom delu Porodičnog vremena). Uzgred, kada sam završio gimnaziju, hteo sam da studiram biologiju, ali nisam bio primljen, pa sam u naknadnom roku upisao engleski jezik i književnost na Višoj pedagoškoj školi, i ta slučajnost je zapečatila moju sudbinu. Tada sam već ozbiljno pisao, ali ne toliko priče koliko pesme. Nosio sam dugu kosu i osećao se kao buntovnik. Bio je to kraj 60-ih. Ništa nisam znao o tome kako funkcioniše književni svet, ali desilo se da je moj otac poznavao nekoga ko je nešto znao o tome, i tako sam jednog dana otišao u redakciju „Mladosti” sa svežnjem mojih priča i pesama. Tada je književni urednik „Mladosti” bio Milan Vlajčić, i on je prvi objavio nešto od moje proze. Odlomak intervjua koji je David Albahari dao Mihajlu Pantiću preuzet je sa sajta: http://sveske.ba/bs/content/umetnik-je-po-prirodi-stvari-izgnanik

Да си ти писац

предлози за све оне који желе да се окушаjу у улози писца

Napravi spisak reči koje smatraš važnim kada treba da opišeš svoju porodicu ili svoje prijatelje. Razmišljaj o čulnim doživljajima: mirisima, bojama i zvucima koji oblikuju sliku o nekome.

David Albahari (1948), pisac jevrejskog porekla, piše kratke priče, romane i eseje na srpskom jeziku. Prevodio je sa engleskog, ali je nastavio da piše na srpskom jeziku i nakon preseljenja u Kanadu. Za roman Mamac dobio je 1996. godine Ninovu nagradu. O tome šta je sve pisao možeš pročitati na sajtu: https://www.davidalbahari.com/biblio.html

Белешка о писцу

1. М агија и достојанство љубави НАРОДНЕ ЛИРСКЕ ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ, СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ, ЗДРАВИЦА, МЕТАФОРА, КОНТРАСТ, ХИПЕРБОЛА, ПОРЕЂЕЊЕ, СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА, ТУЖБАЛИЦА, НАРОДНА БАЛАДА

Које сте лирске народне песме учили у 5. и 6. разреду? У којима од њих постоје и љубавни мотиви?

Народне лирске љубавне песме

СРПСКА Д ЈЕВОЈКА У Милице дуге трепавице, Прекриле јој румен’ јагодице, Јагодице и бијело лице; Ја је гледах три године дана, Не могох јој очи сагледати, Црне очи, ни бијело лице, Већ сакупих коло ђевојака, И у колу Милицу ђевојку, Не бих ли јој очи сагледао. Када коло на трави играше, Бјеше ведро, пак се наоблачи, По облаку зас’јеваше муње, Све ђевојке к небу погледаше,

Ал’ не гледа Милица ђевојка, Већ преда се у зелену траву. Дјевојке јој тихо говорише: „Ој Милице, наша другарице! Ил’ си луда, ил’ одвише мудра, Те све гледаш у зелену траву, А не гледаш с нама у облаке, Ђе се муње вију по облаку?” Ал’ говори Милица ђевојка: „Нит’ сам луда, нит’ одвише мудра, Нит’ сам вила, да збијам облаке, Већ ђевојка, да гледам преда се.”

Ш та је тема песме Српска дјевојка? И здвој целине (песничке слике) од којих се састоји ова песма. У ком је стиху испевана Српска дјевојка? К ако је представљен Миличин физички портрет? Наведи сталне епитете којима је описана њена лепота. З бог чега младић тако истрајно жели да открије тајну Миличине лепоте? Зашто не може да открије ту тајну? О бјасни уметничку улогу хиперболе у овој љубавној песми. З бог чега је Милица представљена у контрасту с колом девојака? К оју духовну особину Милице девојке жели да нагласи народни певач? Зашто је у старо доба та особина била важна за девојку? Шта ти мислиш о том систему вредности?  Каже се да су очи огледало душе. Какву душу очекује да сагледа младић из ове песме? Образложи свој став.

бијело ијек. ‒ бело ђевојка ијек. ‒ девојка бјеше ијек. ‒ беше (од глагола бити) ђе ијек. ‒ где вијати ‒ јурити, гањати збијати ‒ скупљати, окупљати на једно место, у групу

ЉУБАВНИ РАСТАНАК Два цвијета у бостану расла: плави зумбул и зелена када. Плави зумбул оде на Дољане, оста када у бостану сама. Поручује зумбул са Дољана: „Душо моја, у бостану кадо, како ти је у бостану самој?” Одговара из бостана када: „Што је небо − да је лист артије, што је гора − да су калемови, што је море − да је црн мурећеп, пак да пишем три године дана, не би’ моји исписала јада!” Растанак момка и девојке, Ђорђе Крстић

бостан ‒ врт када ‒ врста цвета калем ‒ перо од трске мурећеп ‒ мастило јад ‒ туга, несрећа

К оја је главна тема ове љубавне песме? З ашто су се растали младић и девојка у овој песми? К ојом стилском фигуром су двоје младих представљени у овој песми? З ашто народни певач не казује њихова имена? К ако су представљене девојачка чежња и патња због растанка? Којом стилском фигуром су представљена њена осећања? О бјасни на који начин су млади могли да остваре своју љубав у времену коме припадају лирске народне песме. Шта ти мислиш о таквом свету?

ДРАГИ И НЕДРАГИ

зеленко ‒ коњ зеленкастосиве боје одити ‒ ходати глог ‒ плод глога, глогиња метати ‒ стављати

Коњ зеленко росну траву пасе, За час пасе, за два прислушкује, Где девојка своју мајку моли: „Не дај мене, мајко, за недрага; Волим с драгим по гори одити, Глог зобати, с листа воду пити, Студен камен под главу метати, Нег’ с недрагим по двору шетати, Шећер јести, у свили спавати.”

Ш та девојка моли своју мајку? З бог чега мајка жели да уда своју ћерку за недрагог? К акве особине има девојка која жели да се уда за онога кога воли? Ш та ти мислиш: да ли је материјално богатство повезано са љубавном слогом и срећом? Образложи свој став.

НА ЈЉЕПШИ МИРИС Oј девојко, душо моја! Чим миришу недра твоја? Или дуњом, ил’ неранчом, Или смиљем, ил’ босиљем? Ој Бога ми, млад јуначе! Моја недра не миришу Нити дуњом, ни неранчом Нити смиљем, ни босиљем, Веће душом девојачком.

О бјасни како душа може мирисати. Каква душа би била она која не мирише? Зашто су чулни утисци повезани са унутрашњим светом? К оју стилску фигуру препознајеш у дијалогу момка и девојке? К акве асоцијације у теби изазивају мириси о којима се пева у овој песми?

На студенцу, Ђорђе Крстић

неранча ‒ наранџа, поморанџа смиље ‒ биљка за коју се веровало да штити од зла босиље ‒ босиљак

МОМАК ОПЧИЊЕН ОБРВАМА О девојко, селен-велен! Не узвијај обрвама, Не задаји јад момцима; И мени си јад задала: Коња водим, пеше одим; Чизме носим, а бос одим; Леба носим, а гладан сам; Воду газим, а жедан сам.

селен-велен ‒ спој речи (у поезији) које се римују и означавају биљке љубави узвијати ‒ дићи увис, подизати

О каквим осећањима се пева у овој песми? З ашто је момак бос, гладан и жедан? К ако замишљаш изглед девојке која задаје љубавне јаде момцима? И ма ли лека за љубавне јаде? Образложи своје мишљење.

Од свих народних лирских песама НАРОДНА ЛИРСКА ЉУБАВНА ПЕСМА је најзаступљенија и најразноврснија књижевна врста. Многобројне теме и мотиви, различита осећања, али и мелодије које су пратиле извођење ових песама у народу чине их универзалним песмама, разумљивим свим људима у сваком времену. Било да народни певачи певају о девојачкој и момачкој лепоти, љубавној чежњи, састанцима и растанцима, патњи, било да је реч о повређеним осећањима лирских јунака, свака лирска народна љубавна песма о осећањима нам говори посредно, путем стилских фигура: стални епитети, поређења, метафоре, контраст, словенска антитеза, града ција, хипербола, персонификација. Најчешће се неком песничком сликом или описом догађаја, дијалогом или монологом обликује слика о љубави која је део патријархалне заједнице, љубави која је део колектива у коме се зна представа о лепоти, али и месту које млади имају у заједници (шта им је било допуштено или забрањено, каква је то идеална лепота која некога краси). Сва осећања више се у песмама наслућују него што се директно откривају и идеализована су слика света љубавних осећања. Мелодије, које су пратиле ове лирске песме, допуњавале су љубавне стихове чинећи с њима нераздвојну целину, а тако је грађена посебна, присна и топла атмосфера и за извођаче и за публику.

Из Фразеолошког речника српског језика (Ђорђе Оташевић, Проме теј, Нови Сад, 2012, стр. 256−264) узети су изрази у вези с појмом душа. бити једно тело и једна душа – а) живети с неким у слози и љубави б) имати врло сличне ставове, жеље, мисли с неким. драге душе (драгом душом) – од срца, радо, драге воље. волети (мрзети, осећати) из дубине душе (срца) – у највећој мери волети, највише што је могуће, искрено волети (мрзети, осећати). мирне душе – спокојно, мирно, без гриже савести, без устезања, лако. широка душа – несебичан, широкогруд човек.

Наведи врсте лирских народних песама.

Обичајне народне лирске песме

СВАДБЕНЕ ПЕСМЕ

Кад се испроси дјевојка (Из Србије) Заран’, Павле, заран’ мили брате! Зарана ми снау прстенујте. Када будеш у таштине дворе, кад изведу лепоту девојку, не гледај јој венце и обоце, не гледај јој шарене зубуне,

нит’ јој гледај везене рукаве; зубуне су терзије шарале, рукаве су везиље навезле, а венце су кујунџије виле; већ јој гледај стаса и образа, с ким ћеш, брале, века вековати.

К оји свадбени обичај се помиње у песми Кад се испроси девојка? Шта саветује сестра брата Павла у тој песми? Шта она сматра да је најважније да младожења запази код девојке коју је испро сио? Због чега?

зарана – рано ујутру прстеновати – верити испрошену девојку дајући јој прстен венац – врста капе коју су некада носиле младе обојак – комад тканине којим се некада обавијало стопало уместо чарапе зубун (тур.) – горњи део одеће у народној ношњи, обично без рукава терзија (тур.) – кројач кујунџија (тур.) – златар вити – савијањем направити кружни, овални облик нечег

Уочи свадбе

градити (трп. пр. грађен) – уређивати, обрађивати, неговати (о винограду) заградити (трп. пр. заграђен) – окружити, опасати жубер – шум људских гласова, граја, жамор шајка – шумска птица из породице врана шареног перја и снажног кљуна, креја, сојка Рисан – место у Боки Которској бесједити (ијек.) ек. беседити – разговарати бандијера (итал.) – застава, барјак двор – кућа зачињати – започињати, отпочињати

Моји рани виногради ни рађени, ни грађени, босиоком посађени, а ружицом заграђени. Отуд иде млади Петро, нема куда коња провест; проведе га издалека, издалека, преко моста, преко моста сребрнога; кад под мостом жубер стоји од младијех ђевојака. Међу њима млада Маре, она вије три вијенца: једнога ми брату вије други Петру вјеренику,

трећи млада сама себи. Који вије сама себе, златом ми га завијаше, шајку тицу увијаше, шајки тици говораше: „Ој, бога ти, шајка тицо, ти прелети преко Рисна на Петрове б’јеле дворе, те ти виђи што бесједе, трепте ли му бандијере – све бијеле и црвене, игра ли му пред двор коло, води ли му мајка коло, зачињу ли сестре пјесме, весел л’ се тамо мене!”

Кићење невесте, Паја Јовановић

Ш та је описано у првој песничкој слици у песми Уочи свадбе? Коме је Маре из песме наменила венце које плете? Колико је тих венаца?  Шта Маре говори шајки птици? Шта је занима? Због чега?

Кад се надају сватовима код дјевојачке куће Сеја брата на сунашце звала: „Ајде, брате, на сунашце јарко, да се јарка сунца нагрејемо и лепоте красне нагледамо, како језде кићени сватови! Благо двору у који ће доћи! Чиј’ ли ће и’ двори дочекати? Чија л’ мајка даром даривати? Чиј’ ли братац вином напојити? Чија л’ сеја међу њима бити?” Братац сеји тијо одговара: „Сејо моја, буди ми весела! Наши ће и’ двори дочекати, наша мајка даром даривати, а ја ћу и’ вином напојити, ти ћеш, сејо, међу њима бити.”

Бокал за вино, Музеј Војводине, Нови Сад

Ш та сестра предлаже брату у песми Кад се надају сватовима код дјевојачке куће? Зашто га она позива да изађу на сунце? У каквој су вези сунце и радосни догађаји који се одвијају у дому сестре и брата?

Кад полазе сватови по дјевојку (Рисанска) Молила се млада Петра мајка старом свату и вјенчану куму: „Заран’ нама снаху доведите,

у косам’ јој сунце донесите, у њедрима јаснога мјесеца, да огрије б’јеле дворе наше.”

 Како је у песми Кад полазе сватови по дјевојку истакнут значај светлости?  Шта је сунцем и месецом у овој песми дочарано?

јарки – који одаје јаку топлоту и блиставу светлост, жарки красни – веома леп, диван јездити – јахати

Кад дјевојку чешљају (Из Сријема)

чарни – црн тајом – тајно, кришом

I Заспала лепа Милка мајци на крилу; мајка је буди, у очи љуби, у очи љуби, тијо беседи: „Пробудите се, очице чарне, па погледајте на беле дворе, на двору су ти кићени свати – свекрови редом стоје, дара чекају.” Али беседи Милка девојка: „Свекрови, родитељи, опростите мени! Мајка ме тајом дала, нисам знала, па сам јој зато јутрос заспала.” II Сад мајка Милку по коси љуби: „Ој косо моја, жалости моја! док сам те плела нисам те клела, већ сам те плела пак те љубила, а јутрос сам те другоме дала.”

О ком догађају је испевана песма Кад дјевојку чешљају? Шта је урадила Милкина мајка? Како се она обраћа Милки и како се понаша према њој? Шта на о снову тога закључујеш о њеним осећањима према ћерки? Како се она осећа на дан ћеркине удаје? Због чега?

Сам Вук Стефановић Караџић оженио се Бечлијком Аном Краус по бечким грађанским обичајима. Вукова кћи Вилхелмина, Мина Караџић, знаменита српска сликарка, удала се по српским грађанским обичајима. Удала се, према венчаним књигама Саборне цркве у Београду, као Милица Караџић за професора Велике школе, негдашњег бечког студента Алексу Вукомановића, сина Павла Вукомановића, млађег брата кнегиње Љубице. Девер на венчању био је кнез Михаило Обреновић. Мина је у Београду била прва жена која је свом девојачком презимену додала мужевљево презиме. Милован Витезовић, писац

Кад сватове задржавају Смиљина браћа пред коњма стоје, пред коњма стоје, за узде држе, за узде држе, марамом машу, марамом машу на сунце јарко: „Лакше, полакше, сунашце јарко, док нам се сеја с родом изљуби, с родом изљуби, с мајком подели.”

узда – двоструки кожни каиш за обуздавање коња у кретању и управљање њим поделити – раздвојити се, растати се

Ш та је описано у песми Кад сватове задржавају? Зашто се Смиљина браћа обраћају сунцу? Шта га моле? Шта на основу њихове молбе закључујеш о њиховим осећањима и осећањима њихове сестре Смиље која се удаје?

Кад путују са дјевојком I Гором иду Петрови сватови, гором иду, гора јектијаше; пољем иду, поље звечијаше; селом иду, село страх имаше од љепоте господе сватова. II Гором иду Јовови сватови, у гори их ноћца застанула; сви сватови на поље заспали, ђевер с снахом под жутом наранчом. Ђевер спава, а снаха не спава,

него руни цвијет од наранче; један јој се цвијет омакнуо, па ђеверу на лице пануо. Тад се ђевер од сна разабрао, па је својој снахи говорио: „Снахо моја, од злата јабуко, што ће тебе цвијет од наранче?” Ма ђеверу снаха говораше: „Ој ђевере, мој златни прстене, у Јова ми доста рода кажу, мало сам им парићала дара; ако буде рода господскога, примиће ми цвијет за дарове.”

К уда све пролазе Петрови сватови у песми Кад путују са дјевојком? Шта на сваком од места изазива пролазак Петрових сватова? Како пролазак његових сватова делује на природу?  З ашто у Јововим сватовима једино млада не спава? Шта сазнајеш из њеног разговора са девером? Због чега снаха брине? Како се њој обраћа девер? Како се она обраћа њему? Шта на основу њиховог дијалога закључујеш о односима унутар патријархалне заједнице?

јектати – одјекивати, хучати, бучати ноћца – назив од миља за ноћ застанути – задесити, снаћи наранча – наранџа, поморанџа рунити – дробити, крунити панути – пасти разабрати се – доћи себи, освестити се парићати – спремати, припремати

Кад се растају дјевојачки пратиоци Пратила лепу Милку сва браћа њена, пратила су је до горе чарне, а кад су били сред горе чарне, најмлађи братац у гору зађе,

у гору зађе, пута не нађе, једва га нађе и двору дође, а од жалости за својом сејом, за својом сејом, Милком девојком.

Ш та закључујеш о осећањима Милкиног брата у песми Кад се растају дјевојачки пратиоци? По чему је он сличан Смиљиној браћи из песме Кад сватове задржавају? Шта је заједничко овим двема песмама?

Кад сватови с дјевојком буду близу куће

саја (тур.) – врста фине црвене вунене тканине ђерђев (ђерђеф) (тур.) – оквир на којем се разапиње тканина која се везе

Што се сјаше преко Рисна града? Ал’ је сунце, ал’ је јасан мјесец? Ал’ је саја међу терзијама? Ал’ је злато међу златарима? Ал’ је ђерђев међу везиљама? Ал’ јабука од сувога злата? Ил’ су оно два камена драга? Нит’ је сунце, нит је јасан мјесец, нит’ је саја међу терзијама,

нит’ је злато међу златарима, нит’ је ђерђев међу везиљама, ни јабука од сувога злата, нит’ су оно два камена драга, нег’ је снаха међу ђеверима; колико је дивна и лијепа, чело јој је висока планина, у лицу је б’јела и румена, из далека двору свјетлост дава.

Ш та је светлошћу дочарано у песми Кад сватови с дјевојком буду близу куће? Шта је све у овој песми повезано са светлошћу?

Кад се помоле сватови с дјевојком Иде соко, води соколицу; благо мајци – златна су јој крила.

Наук дјевојци Лепо ти је под ноћ погледати где девојка седи код девера, испод венца младожењу гледи! Њој говори млади младожења: „Што ме гледаш, драга душо моја?” „Ја те гледам, суђен господару,

какав ћеш ми сада наук дати, како ћу ти мајци уговети.” „Лако ћеш ми мајци уговети: доцне легни, а рано устани, двор помети и воде донеси, и очешљај своју русу косу.”

Н а који начин је у песми Кад се помоле сватови с дјевојком представљена срећа дома у који пристижу младенци са сватовима? С ким су упоређени млада и младожења? Зашто их је народни певач баш тако назвао? З ашто народни певач каже да су младожењиној мајци златна крила? Одакле њој крила?  Како се у песми Наук дјевојци младожења обраћа својој млади? Како се она обраћа њему? Зашто млада од младожење тражи наук? Шта из песме Наук дјевојци сазнајеш о положају младе у новом дому у патријархалној породици? Шта сазнајеш о положају младожењине мајке у оквиру патријархалне породице? Шта ти се у њиховим односима допада, а шта ти се не допада? Образложи свој одговор.  Напиши редослед свадбених обичаја на основу редоследа свадбених песама које се налазе у Читанци. СВАДБЕНЕ (СВАТОВСКЕ) ПЕСМЕ су лирске и певале су се када се неко женио и удавао. Оне се певају док се изводи сваки од свадбених обичаја: просидба, прстеновање, чешљање и украшавање младе, да ривање свадбене одеће, опроштај младе с родитељима, путовање сватова до младожењине куће, дочекивање младе у младожењиној кући и венчање. У тим песмама опевају се лепота девојке, њена стрепња због уласка у нови дом, пева се о младожењиним врлинама и жељи да млада донесе радост и весеље у младожењин дом, тј. у кућу у коју се удаје. Сватовске песме имају и ритуалну намену – сматра се да се певањем сватовских песама штити брак и обезбеђује брачна срећа младенаца.

суђен (трп. пр.) – унапред одређен, предодређен наук – савет, упутство како треба поступити уговети – угодити, учинити по вољи (некоме) доцне – касно помести – метлом очистити рус – црвенкаст, риђ

Вук у првој књизи Српских народних пјесама објашњава да се у Паштровићима чува обичај наздрављања седам пута на славама, великим гозбама и о крсном имену. Наздравља се овим редом: у славу Божју, свих светих, у здравље домаћиново, у здравље свештеника, у здравље старешина и поглавица, у здравље царско и у здравље софре, тј. целог окупљеног друштва. Речи које здравица садржи су једноставне и представљају молитве Богу да им помогне, у славу Божју, моли се за здравље, радост, напредак, мир, слогу, срећу, а углавном се набрајају по старини сви они који су присутни. Након здравице певали су сви углас мале припеве, а један од њих, шести по реду, је и овај: Бисерна брада, сребрна чаша; бисер се рони, у чашу пада; свако га зрно по дукат ваља, а сједа брада три бјела града. ЗДРАВИЦЕ су врста усменог казивања која се развила из паганског обичаја приношења жртве у вину и наздрављању боговима и прецима. У нашем на роду здравице се изговарају о Божићу, слави и свадби. Намењују се свецу заштитнику, упућују се домаћину или гостима. Оне су једна врста обичај них песама, одликују се: краткоћом, пренесеним значењем употребљених речи и структурном правилношћу (једноставним набрајањем свега доброг што се жели особи којој је намењена здравица).

Свадба је у нашем народу, нарочито у прошлости, обухватала и низ религијско-митолошких ритуала које су пратили и фолклорни садр жаји. И ритуали и фолклорни садржаји одвијали су се по одређеном редоследу и подразумевали су одговарајући начин понашања свих уче сника. Ритуали и фолклорни садржаји на свадби одвијали су се са жељом да брак који се склапа буде срећан, успешан и плодан. Улога ритуала и фолклорних садржаја је и да се млада успешно уведе у нову породицу. Део фолклорног садржаја на свадби чине и песме које се певају и игре које се том приликом играју. У нашем народу најчешће се игра коло. Према другом допуњеном издању Српског митолошког речника Шпире Кулишића, Петра Ж. Петровића и Николе Пантелића, Етнографски институт САНУ, Интерпринт, Београд, 1988.

Размисли о изразу испуњен живот. Шта мислиш, чиме је испуњен живот уметника (песника, музичара, сликара)?

Јован Јовановић Змај

ЂУЛИЋИ (избор) Збирка песама Ђулићи има 71 песму, које немају наслове већ су само означене римским бројевима. Наслов збирке долази од турске речи ђул, што значи ружа, па би се наслов могао превести и као ружице, као метафора за песме љубави, посвећене песниковој породици. Сви мотиви ове збирке песама повезани су са осећањем среће, испуњености, радости и љубави. То су стихови који на идиличан начин представљају живот породице у 19. веку, а представљају сцене из живота, сусрете, мисли, тренутке чисте радости и задовољства.

VII Месечина, − ал’ месеца нема; Моја мила зелен венац снила, Пак се мало у сну насмејала, − Од тога се поноћ засијала.  Коју стилску фигуру препознајеш у првом стиху песме која носи ознаку VII?  Какве моћи поседује осмех вољене драге?  Због чега је лирски субјект изабрао баш обасјану поноћ, а не на пример подне, сутон или зору?

XVII Кажи ми, кажи Како да те зовем, Кажи ми какво Име да ти дам, − Хоћу ли рећи: Дико, или: снаго, Или ћу: лане, Или: моје благо,

22 Хоћу ли: душо, Или: моје драго,− Кажи ми какво Име да ти дам! Све су то мила Имена, и лепа, Којима Србин Своме злату тепа. Ал’ ја бих провео Читав један век Тражећи лепше, Милије и слађе, − Дичније име, Што још не чу свет, Да њим назовем Мој румени цвет.

 Одреди врсту стиха и риме у овој песми. Објасни какве емоције такав кратак стих и ритам ове песме изазивају у теби док је читаш.  Пронађи све метафоре којима лирски субјект своју драгу представља. Зашто толико метафора наводи? Каква је њихова улога у овој песми?  Да ли је љубав могуће исказати? Образложи свој став.

XXXVII Празан је листак овај, Не пише ништʼ на њему, – Алʼ сад ће песма бити, Осећам то по свему. Ах, преварио сам се, Сагрешио сам богу; Хтео сам све исказʼти, – Па ево ништʼ не могу. Излити цело срце Није у нашој власти; – Нагађај, љубо моја, То што сам хтео казʼти!

 Који стихови представљају поенту ове песме?  Шта се крије иза заменица све и ништа у другој строфи?

XLII Песмо моја, закити се цветом, Песмо моја, замириши светом; Још сва срца охладнела нису, Познаће те, песмо, по мирису! Познаће те да си чедо миља, Да ти љубав мајка и дадиља Да си рада певати о сласти, Разумеће што не умеш каз’ти. Песмо моја, већ си на полету, Поздрави ми све на овом свету, Поздрави ми славље и голубе, И сва срца што се силно љубе.  Шта симболички представљају славуји и голубови? Зашто баш њих и срца која се силно љубе треба да поздрави песма?  Какве моћи има песма која је настала из љубави и због љубави?  Зашто лирски субјект жели да песма поздрави цео свет?

LXXI Питаћеш ме, моје чедо, Кад сам ове песме писо, − Просуо их један часак, Један тренут, једна мисо. Срце ми је лисно дрво, А песме га цветом ресе; Један поглед, један осмех Увек који цветак стресе. Ја и не знам шта је било У тренутку том − Тек осетим да је нешто Лакше срцу мом.

 Последња песма збирке Ђулићи је дијалог између читаоца и песника. Каквом метафором песник представља своје срце и своје песме?  Како на лирски субјект делују осмех и поглед? Шта каже о начину на који се ствара песма у његовом срцу? Како разумеш последња два стиха који кажу да му је лакше на срцу? Када наступа олакшање за ствараоца? МЕТАФОРА је стилска фигура која се заснива на пренесеном зна чењу речи. Њу називају и СКРАЋЕНО ПОРЕЂЕЊЕ јер у тој стилској фигури изостаје веза између онога што се пореди са садржајем с ко јим се пореди. За своју жену лирски субјект каже мој румени цвет. Пошто укида поређење да је његова жена као румени цвет (посебна, нежна, лепа, драгоцена), добија се скраћено поређење мој румени цвет иза ког се крију многе фине емоције. КОНТРАСТ је специјална врста поређења у коме се врши поређење по супротности. Супротност се истиче између два појма, лика или догађаја. У Ђулићу VII лирски субјект у првом стиху истиче контраст између ноћи без Mесеца у којој ипак сија месечина. На том контрасту је заснован и обрт у овој лир ској песми, јер се у тој песничкој слици открива снага љубави, моћ коју има вољено биће над лирским субјектом. Један осмех обасјава ноћ.

Јован Јовановић Змај, творац српске поезије за децу и њен највећи представник, био је члан Српске краљевске академије, а његовој инаугурацији присуствовали су краљ Александар и црногорски књаз Никола, који су га веома ценили. Змај је с књазом Николом ишао на своје, како га је описао, најдуже путовање – на крунисање руског цара Николаја у Москву. Такође, Змај је био и члан Друштва срп ске словесности, Српског ученог друштва, Кишфалудијевог друштва у Пешти, један је од оснивача и први потпредседник Српске књижевне за друге (чији је иницијал израдио), као и члан САНУ. Изложба поводом 100 година од смрти Јована Јовановића Змаја била је у Библиотеци града Београда, ауторке Олге Красић-Марјановић. Весна Пантелић, „И Тесла га је љубио у руку”, „Вечерње новости”, додатак Култура, 13. октобар 2004. стр. 99. Јован Јовановић Змај (1833–1904), један од најпознатијих и најомиљенијих српских писаца за децу, а осим за децу, писао је и за омладину и за одрасле. Рођен је у Новом Саду. Студирао је право и медицину и радио као лекар. Најпознатије збирке песама су му Ђулићи и Ђулићи увеоци. Покренуо је и часопис „Змај” (по ком је и добио надимак) и дечји часопис „Невен”.

Како у бајакама јунаци постижу своје циљеве? Како у епским народним песмама јунаци постижу своје циљеве?

Народна балада

ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА (одломак) Мили Боже, чуда великога! Кад се жени Милић Барјактаре, Он обиђе земљу и градове Од истока паке до запада, Према себе не нађе ђевојке: Главит јунак свакој ману нађе; Женидбе се проћи хотијаше; Но да видиш чуда изненада! Једно јутро у свету неђељу Поранио Милић Барјактаре На јутрење Миљешевци цркви, Пред црквом га намјера намјери На јунака војводу Малету Од бијела Колашина града, Па говори војвода Малета: „Ој Бога ти, Милић Барјактаре! Ти обиђе земљу и градове Од истока паке до запада, А по ћуди не нађе ђевојке, Но ти хоћу једно чудо казат: Ено за те љепоте ђевојке У Загорју украј мора сиња, У онога Вида Маричића; Чудо људи за ђевојку кажу: Танка струка, а висока стаса, Коса јој је кита ибришима, Очи су јој два драга камена, Обрвице с мора пијавице, Сред образа румена ружица, Зуби су јој два низа бисера, Уста су јој кутија шећера; Кад говори ка’ да голуб гуче, Кад се смије ка’ да бисер сије, Кад погледа, како соко сиви,

Кад се шеће као пауница; Побратиме, сва ти је гиздава, Далеко јој, веле, друге није, А Виде је красан пријатељу, Према тебе, према дома твога; Сва је слика, мио побратиме! А и Виду није за те криво, Без ријечи даће ти ђевојку; Нит’ је проси, ни јабуке даји, Већ ти купи кићене сватове, Пак ти иди Виду по ђевојку”. Томе Милић одмах каил био, Па из цркве оде двору своме, Те он купи кићене сватове По свој Босни и Херцеговини, И по Жупи и Котару равну; Све јунаке младе нежењене, Добре коње прије нејахане: Кума куми Јанковић Стојана, Старосвати Пивљанина Баја, А ђевери Мандушића Вука. Кад је Милић свате сакупио, Диже свате, оде по ђевојку. [...] Пошту чини Виде Маричићу, Части свате три бијела дана, Док наврши, што је коме драго; Кад четврто јутро освануло, Два су брата сестру изводила, Ја каква је цура Љепосава! Кроз мараме засијало лице, Сватовима очи засјениле Од господског лица и ођела; Сви сватови ником поникоше,

неђеља ијек. ‒ недеља пред црквом га намјера намјери ‒ дошао је с циљем пред цркву, планирано по ћуди ‒ по вољи сињи, -а, -о ‒ који је боје мора, модар ибришим ‒ свилени конац гиздав, -а, -о ‒ украшен, накићен веле ‒ кажу каил, -а, -о ‒ вољан, рад старосватити ‒ узети некога за старог свата ја (каква је) ‒ за истицање дивљења, да ођело ијек. ‒ одело ником поникоше ‒ оборише поглед ка земљи

ђувеглија ‒ младожења, вереник походити ‒ посећивати бити рода урокљива ‒ потицати из породице коју је неко урекао устријелити ијек. ‒ устрелити, погодити пуница ‒ ташта биљег ‒ белег, младеж чултан ‒ тканина којом се прекрива коњ скерлет ‒ скупоцена тканина црвене боје шимшир ‒ зимзелено украсно дрво облучје ‒ предњи део седла у облику лука шестопер ‒ врста буздована са шест пера (избочина), шестоперац шуре ‒ шурак пешкеш ‒ поклон, дар бедрица ‒ бедро пуце ‒ дугме за закопчавање или украс калпак ‒ свечана капа од коже или крзна свита ‒ група људи која прати некога, пратња таламбас ‒ врста бубња сватске даворије (даворје) ‒ сватовске песме, попевке сура бедевија ‒ пепељастосива кобила доброг порекла зазор ‒ страх уставити ‒ зауставити јелика ‒ јела

И у црну земљу погледаше, Ја од чуда лијепе ђевојке. Но говори цури ђувеглија: „Ој пунице, ђевојачка мајко! Или си је од злата салила? Или си је од сребра сковала? Или си је од сунца отела? Или ти је Бог од срца дао?” Заплака се ђевојачка мајка, А кроз сузе тужно говорила: „Мио зете, Милић Барјактаре! Нити сам је од злата салила, Нити сам је од сребра сковала, Нити сам је од сунца отела, Веће ми је Бог од срца дао: Девет сам их такијех имала, Осам их је удомила мајка, Ни једне их није походила, Јер су јадне рода урокљива На путу их устријели стр’јела". Кроз плач зета пуница дарива, Дарива га злаћеном кошуљом. Ал’ да видиш и чуда и фале! Каква дара тасте зету даје: Гиздава му поклонио вранца, Врана коња, брате, без биљеге, А на вранцу чултан до кољена: Чисти скерлет златом извезени, Златне ките бију по копитим’; Бојно седло од шимшир дрвета, Шимшир седло сребром оковано, На облучју камен сија драги, O облучју господско оружје: С једне стране сабља окована, С друге стране шестопер позлаћен; Зауздан је уздом позлаћеном; Њиме зета свога дариваше. Најбољи му шуре пешкеш дају, (Најбољи је, најжешћијех јада!), Своју секу шуре зету дају, Баш сестрицу цуру Љепосаву. А кад Милић дара приватио, Коња јаше, коњ му поиграва,

А звекеће сабља о бедрици, А жуборе пуца на прсима, На калпаку трепеће му перје: Није шала онака ђевојка! Није шала онаки дарови! Подиже се свита и сватови, Развише се свилени барјаци, Засвираше свирке свакојаке, Ударише јасни таламбаси, Зачуше се сватске даворије, Стаде бакат сурих бедевија, Отидоше с Богом путовати. Кад су били гором путујући, Стиже урок на коњу ђевојку, Па говори до себе ђеверу: „O ђевере, Мандушићу Вуче! Зазор мене у те погледати, А камоли с тобом говорити, Ал’ нагони мука на невољу: Кажи куму, кажи старом свату, Нек уставе суре бедевије, Нек угасе свирке и попјевке, Уз јелике прислоне барјаке, Нек ме скину са добра коњица, Нек ме спусте на зелену траву; Љуто ме је забољела глава, Јарко ми је омрзнуло сунце, А црна ми земља омиљела, Бог би дао, те би добро било!” Цвили, пишти ђевер до ђевојке: „Стани куме, стани стари свате! Стани, побро, Милић Барјактаре! Уставите свирке свеколике, Угасите сватске даворије, Уз јелике прислон’те барјаке, Да скинемо са коња ђевојку; Љуто тужи моја мила снаша, Љуто ју је забољела глава, Јарко јој је омрзнуло сунце, А црна јој земља омиљела, Бог би дао, да би добро било!” Тад стадоше кићени сватови, Уставише свирке и поп'јевке,

27 Ђевер скиде са коња ђевојку, Па је спусти на зелену траву, Он је спусти, она душу пусти. Сви сватови грозне сузе лију, А највише Милић Барјактаре; Ђувеглија јадан нарицао: „Заручницо, млада Љепосава! Ту ли тебе суђен данак нађе! Ни код мога ни код твога двора, Ни код моје ни код твоје мајке, Већ у гори под јелом зеленом!" Састаше се кићени сватови, Сабљама јој сандук сатесаше, Наџацима раку ископаше, Саранише лијепу ђевојку Откуда се јасно сунце рађа; Посуше је грошим’ и дукатим’; Чело главе воду изведоше, Око воде клупе поградише, Посадише ружу с обје стране: Ко ј’ уморан нека се одмара; Ко је млађан, нек се кити цв’јећем, Ко је жедан, нека воду пије За душицу лијепе ђевојке. Још нариче Милић Барјактаре: „Чарна горо, не буди јој страшна! Црна земљо, не буди јој тешка! Вита јело, пусти широм гране, Начини ми заручници лада; Кукавицо, рано је не буди, Нека с миром у земљи почива!” Сватовима јоште ријеч каже: „Браћо моја, кићени сватови! Хај’те, браћо да ми путујемо, Хајде сваки, како који може, А ја идем, како коњиц може Мојој старој на муштулук мајци”. Дигоше се с Богом путовати, Сваки иде, како који може, Милић оде, како коњиц може, Далеко га угледала мајка, Мало ближе преда њ ишетала, Коња грли, а Милића љуби:

„Чедо моје, Милић Барјактаре! Ђе су свати, ђе ти је ђевојка? Водиш ли ми замјеницу, сине, Која ће ме јутром зам’јенити, Двор помести, воде донијети, Поређати господске столове?” Ал’ бесједи Милић Барјактаре: „О старице, моја мила мајко! Иду свати, не воде ђевојке: Остала је твоја замјеница Ни код мога ни код свога двора, Ни код моје ни код своје мајке, До у гори под јелом зеленом! Но, старице, моја слатка мајко! Брзо трчи двору бијеломе, Па ми стери мекану постељу, Ни дугачку ни врло широку, Јер ти дуго боловати нећу.” Проли сузе Милићева мајка, Поврати се двору кукајући, Брже стере мекану постељу, Ни дугачку ни врло широку. Како дође Милић Барјактаре, Он се спусти на меку постељу, Док се спусти, он душу испусти. Док дођоше кићени сватови, Дотле с’ Милић мртав належао; Кад то вид’ли кићени сватови, Наопако копља окренуше, Наопако коло поведоше, Жалостиву пјесму запјеваше; Сабљама му сандук сатесаше, Наџацима раку ископаше, Саранише Милић Барјактара Куда јарко смирује се сунце. Оста јадна саморана мајка, Она кука како кукавица, А преврће како ластавица; Она иде своме винограду, Косу реже, па виноград веже, Сузе лије, чокоће зал’јева, Винограду тихо проговара: „Винограде, мили рукосаде!

наџак – врста старинског хладног оружја које има дугу дршку, са сечивом у виду секире с једне стране, и чекићем или ушима с друге стране чарни, -а, -о ‒ црн муштулук ‒ награда која се даје ономе ко први донесе добру вест помести ‒ почистити стерати ‒ прострти, распрострти (обично постељу) чокоће ‒ струкови, грмље винове лозе

28 Ко је тебе мене засадио, Никада те веће брати неће!” Када буде на заходу сунце, Тад излази Милићева мајка, Па говори, а за сунцем гледа: „Благо мене и до Бога мога! Благо мене, ето сина мога! Ето г’ мајци, ђе из лова иде, Носи мајци лова свакојака!” Ни би сина, ни од сина гласа. Кад буде на истоку сунце,

Изилази Милићева мајка, Сунце гледа паке проговара: „Благо мене, ето ми снашице! Иде с воде, носи воде ладне, Хоће мене стару зам’јенити!” Ни би снахе, ни од снахе гласа, Веће мајка кука од жалости, Кука тужна како кукавица, А преврће како ластавица, И кукаће до суђена дана.

Ш та је теби најпотресније у овој народној балади? Наброј осе ћања која у теби изазивају ови стихови. С ети се народних епских и лирских песама у којима се појављују елементи тужбалице: Највећа је жалост за братом и Ропство Јанковић Стојана. Због чега тугују јунаци у овој балади?  Уочи у овој балади фазе у развоју драмске радње. Који део сматраш најупечатљивијим? Образложи свој избор.  Устаљеним почетком народни певач реч чудо ставља на повла шћено место: има улогу најаве чудесних догађаја. Шта је све чудесно у овој балади?  Прочитај опис лепоте Љепосавине. Пронађи све епитете, поре ђења и метафоре којима је изузетна лепота представљена.  Пронађи хиперболу којом је представљен сусрет Љепосаве и сватова. Зашто сватови сагну главе пред њеном изузетном ле потом?  Како се зове стилска фигура која се уочава у разговору Милића и Љепосавине мајке? Шта се читаоцима у том дијалогу открива као најважнији мотив у причи о Љепосави и њеним сестрама?  Шта о Милићу сазнајемо преко набрајања свих скупоцених да рова које добија од Љепосавиних родитеља и браће?  Каква је улога приповедачевог коментара (узвична реченица у загради) у развоју радње? Зашто читаоцима приповедач даје овај коментар? На шта их припрема?  Након пријема дарова у низу ономатопејских и градацијских израза исказују се узбуђење и срећа које осећа Милић. Пронађи тај део песме и обрати пажњу на изненадни обрт који одмах затим следи.

Н ародна веровања и сујеверја о трагичној судбини изузетних везују се за силе које су зле и које уништавају лепоту. Зашто изузетна лепота не може да припадне чак ни главитом јунаку Милићу који по целом свету није могао да нађе себи равну де војку? М илићева је срећа краткотрајна и пад у несрећу је брз, беспо вратан и коначан. Јунак своју патњу изражава тужбалицом. Шта он моли природу? К ако сватови изражавају патњу за Љепосавом? З ашто је Милић тражио од мајке да му припреми постељу? Шта тај његов захтев наговештава у даљем току радње? Ш та излазеће и залазеће сунце представљају за Милићеву мајку? Како она изражава своју патњу? В ук је записао да су баладе песме на међи. Зашто су ове песме лирске, а зашто су епске?

Вук је осим женских и мушких (јуначких) народних песама, ра зликовао и тзв. песме на међи, тј. песме које ми данас називамо еп ско-лирске песме. У народној књижевности су то баладе и романсе које се пре свега разликују према основном тону (елегичан или ведар тон) и различитом начину обраде тема. Док се у РОМАНСИ слави љубав и може садржати хумористичке елементе, основни тон је ведар. БАЛАДА је пуна драматичних сукоба и преокрета, јунаци су несрећни и њихов се живот окончава трагично. Балада садржи и епске и лирске елементе. Еп ско приповедање у трећем лицу, низ епизода које подстичу напетост, али и напети дијалози и сукоби, као и емотиван однос главних јунака према свету и догађајима, чине баладу књижевном врстом која садржи елементе и лирике и епике и драме. ТУЖБАЛИЦА припада обичајним лирским песмама. Настала је у обреду сахрањивања. Намењена је блиском покојнику, представља један вид по хвале. У тужбалици се понекад спомињу мртви сродници или се исказује жеља да се преминули врати. Тужбалице могу бити испеване у осмерцу с припевом у четверцу или у десетерцу. У оквиру Горског вијенца, као једна од најтрагичнијих и најемотивнијих епизода издваја се тужбалица сестре Батрићеве, која је Његошева ауторска творевина, али је испевана у духу народних обичајних песама и по узору на њих. Тужбалице у оквиру песама Косовка Дјевојка и Смрт мајке Југовића испеване су у десетерцу. У овој бала ди тужбалицу изриче Милић за својом вереницом, а и Милићева мајка за сином и снахом.

ХИПЕРБОЛА је стилска фигура којом се преувеличавају особине предмета, људи, снага или важност догађаја, напетост радње која се одвија или се преувеличавају осећања ликова. Улога ХИПЕРБОЛЕ у књижевном тексту јесте да се постигне уверљивост, као и да се нагласи снага доживљаја ствараоца, лирског субјекта или књижевног лика. У овој балади такви су стихови који описује лепоту Љепосавину: Кроз мараме засијало лице / Сватовима очи засјениле. ПОРЕЂЕЊЕ је стилска фигура која садржи ОНО ШТО СЕ ПОРЕДИ, ПО РЕДБЕНЕ РЕЧИ (као, попут, налик, слично, исто) и ОНО СА ЧИМ СЕ НЕ ШТО ПОРЕДИ. Упоређују се два појма, лица или предмета по сличности или супротности. У овој балади је један од најлепших низова поређења употребљен за опис Љепосавиног портрета: Кад говори каʼ да голуб гуче, Кад се смије каʼ да бисер сије, Кад погледа, како соко сиви, Кад се шеће као пауница. СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА је посебна врста поређења. Карактеристична је за народну поезију. Састоји се од питања, негативног одговора и правог одговора. Словенском антитезом мотивише се след догађаја и појачава емотивно и психолошко стање ликова. У овој балади употребљена је словенска антитеза у дијалогу Милића и Ље посавине мајке, а с функцијом изржавања дивљења изузетној лепоти која је мимо свих других људи, дакле, божанског порекла.

Мотив неостварене женидбе у овој песми тесно је повезан са ра зумевањем појма среће односно судбине у патријархалној зајед ници. Епска песма, као и балада, по свом жанровском устројству склона је веровању у предодређеност, те се у њој пророчанства или слутње увек обистине. Верује се, такође, да је срећа дубоко индивиду ална и одређена при рођењу. Она није везана за људске поступке већ за човеку несазнатљив план виших сила. Девојка ванредне лепоте може опстати само у дому својих родитеља и не преживљава прелаз у другу породицу. Из родитељског дома она може поћи само у смрт. Будући божанска лепота у људском обличју, таква се девојка не може удати за обичног смртника нити продужити ичију лозу. Весна Војводић-Митровић, Разградња женидбе упливом виших сила, „Књижевност и језик”, LVII, број 3–4, 2010, стр. 294.

Мини-квиз 1. Која од наведених песама не припада истој врсти песама? а) Драги и недраги; б) Српска дјевојка; в) Наджњева се момак и дјевојка. (Заокружи тачан одговор.)

2. Која од наведених песама није свадбена? а) Кад се испроси девојка; б) Кад дјевојку чешљају; в) Момак опчињен обрвама. (Заокружи тачан одговор.)

3. Која је стилска фигура: мој румени цвет? а) симбол; б) метафора. (Заокружи тачан одговор.)

4. Здравица припада: а) породичним песмама; б) епским песмама; в) обичајним песмама. (Заокружи тачан одговор.)

5. Песме Јована Јовановића Змаја су: а) Зимско јутро; б) Ђулићи увеоци; в) Разболео се Пепо Крста; г) Јутутунска јухахаха. (Заокружи тачне одговоре.)

6. Песма у којој се слави љубав и има ведар тон је: а) балада; в) химна; в) романса. (Заокружи тачан одговор.)

7. Прота Матеја Ненадовић је написао: а) мемоаре; в) дневник; в) аутобиографију. (Заокружи тачан одговор.)

8. Тужбалица припада: а) породичним песмама; б) баладама; в) обичајним песмама. (Заокружи тачан одговор.)

2. С пајајући век са веком ВУКОВИ ПЕВАЧИ, ГУСЛАРИ, НАРОДНА ЕПСКА ПЕСМА, ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК, БИОГРАФИЈА, ПОРТРЕТ, МЕМОАРИ, ДРАМСКИ СПЕВ, СИМБОЛ, АНАФОРА, ЕПИФОРА, АСОНАНЦА, АЛИТЕРАЦИЈА, ПРИГОДНА ПЕСМА, РЕФЛЕКСИВНА ПЕСМА

Певање уз гусле је на Унесковој листи нематеријалне културне баштине. Истражи како се праве гусле.

О народним певачима

ТЕШАН ПОДРУГОВИЋ Он се по оцу звао Гавриловић, па су га Подруговићем зато прозвали што је био врло велики, тј. по другога човека. Ја га у почетку 1815. године нађем у Карловцима (у Срему) у највећем сиромаштву, где у риту сече трску и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се храни, и кад дознам колико и какових зна песама, дам му на дан колико му треба да може живети и почнем од њега песме слушати и преписивати. Пошто ове готово све песме у Карловцима од њега препишем, узмем га уочи Цвети са собом на кола и одведем у манастир Шишатовац, мислећи да онде (где сам код ондашњега архимандрита, и садашњега владике карлштатскога, високопреосвештенога господина Лукијана Мушицкога имао господски квартир и сваку другу згоду и потребу) преписујем све песме које он зна. Но кад се онда испред Васкрсенија у Србији подигне буна на Турке, и њему као да уђе сто шиљака под кожу. Једва га којекако задржим око Васкрсенија, те препишем неколике од оних песама које ми је путем идући из Карловаца на колима казивао, па га одмах по Васкрсенију узмем на кола и одведем у Митровицу, те оданде пређе у Србију да се наново бије с Турцима. Пошто се оне јесени Срби умире с Турцима, он отиде у Босну и проврљавши којекуда по своме пређашњем обичају, састави неколико коња и намести се негде у нахији сребрничкој да живи као кириџија, но наскоро потом испребијају га некако Турци, па умре од убоја. Кад сам ја од њега песме преписивао, не знам је ли био што стариjи од четрдесет година. Био је паметан и, као хајдук, поштен човек. Врло је радо којешта весело и шаљиво приповедао, али се при томе нигда није смејао, него је све био мало као намрштен. Он је знао још најмање сто јуначких песама, све оваких као што су ове које сам од њега преписао, а особито од којекаких приморских и босанских и херцеговачких хајдука и четобаша. Никога ја до данас нисам нашао да онако песме зна као он што је знао. Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како није певао, него само к а з и в а о), песме разумевао и осећао и мислио је шта говори. [...] Тако, ја мислим да какав Подруговић данас чује најгору песму, он би је после неколика дана казао онако лепо по реду као што су и остале његове песме, или је не би ни упамтио, него би казао да је то будалаштина која није за памћење ни за казивање. Истина да у народним песмама

Слепи гуслар, Михајло Томић (Музеј Вука и Доситеја, Београд)

какових ‒ каквих Цвети ‒ православни црквени празник, недеља уочи Ускрса архимандрит ‒ највиши свештеномонашки чин; старешина архимандрије високопреосвештени ‒ титула уз звање митрополита и архиепископа квартир ‒ соба за становање или стан Васкрсеније ‒ Васкрс, Ускрс проврљати ‒ протумарати без циља нахија ‒ округ, срез кириџија ‒ онај који се бави превозом туђе робе или неког товара, оби чно својим колима или коњима убој ‒ повреда, рана четобаша ‒ вођа чете, четовођа

36 (као готово ни у каквим) не треба тражити истините историје, али приповетка, која је у јуначким песмама најглавнија ствар, у песми од доброга певача никад није сасвим противна здравоме народном и у песмама обичном разуму.

СТАРАЦ МИЛИЈА

млого ‒ много светлост ‒ титула којом се ословљавају високи црквени великодостојници депутација ‒ група људи која у нечије име носи неку поруку, молбу, захтев, изасланство, делегација јанџик ‒ кожна торба која виси о рамену грдан, -а, -о ‒ ружан.

Чувши ја 1820. године у Крагујевцу да Милија особито зна песму о Женидби Максима Црнојевића и о Бановићу Страхињи (које сам ја обе песме још од детињства којекако знао и потом од млого људи слушао и преписане имао, али ми ниједна није била сасвим по вољи), замолим се неколико пута њиховој светлости, господару Милошу Обреновићу, да би ми га у Крагујевац добавио или мене у нахију пожешку к њему послао. [...] Вративши се ја у пролеће 1821. године из Србије у Беч, молио сам писмено како њихову светлост, тако и покојнога Васу Поповића, бившег онда главнога кнеза у нахији пожешкој, да би ми се те две песме од Милије преписале и послале, но ни то ми се не могне учинити. Кад у јесен 1822. године, на позивање њихове светлости, дођем опет у Крагујевац, њихова светлост, опоменувши се мојих усмених и писмених молби, дозове из канцеларије свога писара Лазара Теодоровића (садашњега старешину српске депутације у Цариграду) и смејући се кажу му: „Лазо! Пиши кнезу Васу да је дошао Вук, него и он одмах нек иде амо и Старца Милију жива нека доведе или мртва нека донесе, а нека уреди ко ће му код куће, место њега, радити док се он одовуд врати”. После неколико дана дође кнез Васа и доведе Старца Милију. Али кад се с Милијом састанем, онда ми се тек радост окрене на нову тегобу и муку: не само што он, као и остали готово сви певачи (који су само певачи), није знао песме казивати редом до само певати, него, без ракије1, није хтео ни запевати, а како мало сркне ракије он се, ионако које од старости, које од рана (јер му је сва глава била исечена тукући се негда с некаквим Турцима из Колашина), слаб будући, тако забуни да није свагда редом знао ни певати! Видећи ја то, ништа друго нисам знао чинити него сам гледао да ми сваку песму пева по неколико пута, док је нисам толико упамтио да сам 1 Он није имао обичаја пити ракију из онога суда у коме му се донесе, него је саспе у чутуру, коју је у јанџику носио, па после певајући припија сваки час помало. Ко се год деси код њега, он му наздрави кад хоће да пије, а пошто се напије, остави чутуру опет у јанџик, не пруживши је никоме. Кад би га ко онда запитао каква је ракија, он је имао обичај, стресавши се и намргодивши, одговорити: „Зла, синко, и грдна, не море грђа бити, не дао ти бог пити је!”

37 могао познати кад се што прескочи, па сам га онда молио те ми певао полако (растежући речи), а ја сам за њим писао што сам брже могао. А кад сам коју песму тако написао, онда ми је он опет морао певати, а ја сам гледао у мој рукопис да видим је ли све добро написано.1 Тако сам око ове четири песме провео више од петнаест дана. — Милија је знао још много онаких песама, као што је она четрнаеста у трећој књизи, али ми се није дало да још коју препишем. Њему се већ било мало досадило онде беспослену седећи и мени певајући, а уз то још нађе се људи (какових се обично код млогих дворова налази) који се највише о том брину како ће од свачега шалу и смеј заметнути, те му кажу: „Куд си ти, стар и паметан човек, пристао за будалом? Зар не видиш да је Вук луд и беспослен човек, којему је само до песама и до беспослица којекаких? Ако ти њега узаслушаш, теби ће читава јесен овде пропасти, него иди кући, те гледај свој посао.” И тако га подговоре, те једно јутро, примивши од њихове светлости пристојни поклон за дојакошњу дангубу, отиде из Крагујевца кријући од мене. – Кад сам прошавших година питао за њ, казали су ми да је умро.

узаслушати ‒ послушати дојакошњи, -а, -о ‒ досадашњи обладати ‒ овладати зачинити књигу ‒ улепшати, украсити и тиме увећати вредност књизи

ФИЛИП ВИШЊИЋ Филип је Вишњић прешао у Србију 1809. године, кад се српска војска онога лета испреко Дрине натраг вратила, и после тога до 1813. године једнако је живео по српским логорима око Дрине. [...] Кад Турци 1813. године опет обладају Србијом, и он с фамилијом својом пребегне у Срем и намести се у селу Грку. Чујући ја да он зна лепих песама, особито од Кара-Ђорђијина времена, добавим га у Шишатовац 1815. године (пошто ме Подруговић остави), те онде од њега препишем како ове песме које су штампане, тако и још три од Кара-Ђорђијина времена које сам оставио да њима, ако бог дâ здравље, зачиним пету књигу. Ја зацело мислим да је ове све нове песме, од КараЂорђијина времена, Филип сам спевао. Како ми је казивао, он је ослепио у младости од богиња и потом је ишао не само по целоме босанском пашалуку, него и у Скадар, те просио певајући уз гусле. Ја сам га онда наговарао да иде опет у Србију, желећи да би онамо још коју песму спевао, но никако 1 Како Старац Милија, тако и други гдекоји певачи, молили су ме у оваким догађајима да им прочитам песму, и колико су се радовали слушајући је онако као што је они знаду, толико су се чудили како сам ја све то могао написати.

Споменик Филипу Вишњићу испред Народне библиотеке „Филип Вишњић” у Бијељини

таљиге ‒ запрежна кола која обично вуче један коњ

га на то нисам могао наговорити, јер му је било врло добро у Срему. Где је год дошао, људи су га због његових песама частили и даривали. Сина је свога био дао у Грку у школу. Имао је свога коња и таљиге и чисто се био погосподио. Пре неколике године чуо сам да је и умро у Грку. Кад сам ја од њега песме преписивао, било му је око педесет година.

З а Тешана Подруговића Вук каже да је разумео и осећао песме и да је мислио шта говори. Објасни зашто је за Вука било важно да народни певач поседује сва три квалитета. З бог чега Вук прави разлику између певања и казивања? Шта Вук више цени код гуслара? З а Филипа Вишњића Вук бележи да је пратио српску војску у бојевима с Турцима, да је све песме које прате устаничке дога ђаје сам спевао, али ипак не пише да је то ауторска песма, већ да је и он народни певач/гуслар. Зашто је Вук слепог гуслара Филипа Вишњића ипак сврстао у традицију и оквире народне књижевности? Ш та је потребно да би неко постао оригинални аутор? З бог чега је Вук упркос свим проблемима ипак покушавао да песме запише и потрошио петнаест дана за бележење само че тири песме од Старца Милије? Шта ти мислиш о Вуковој упор ности?

Отуда, треба још једном рећи да нам је Вук оставио велико и зна чајно наслеђе које је пресудно утицало на обликовање идентитета старије, а битним својим елементом, језиком, и савремене српске културе и књижевности. Они који су дошли после Вука Стефановића Ка раџића тај су језички идентитет учврстили. Будућим генерацијама пада у дело да Вукову мисију разумеју на прави начин и присподобе је духу нових времена која ће неизбежно уследити, надати се, у знаку одреши тијег прихватања мање устаљеног, не идолопоклоничког, него критичког и конструктивног односа према сопственој традицији. Јер само нас такав однос према традицији води остварењу жеље да, Вуковим речима, „бу демо паметнији од својих старих, а наша деца од нас”. Михајло Пантић, Основи српског приповедања, Завод за уџбенике, Београд, 2015, стр. 50–51.

Када будеш имао/имала прилику, предлажемо ти да посетиш Музеј Вука и Доситеја. Та институција чува оригиналне предмете и занимљиве детаље из живота ове две изузетне личности 19. века, а без чијег просветитељског рада, енергије и успеха српски језик и књижевност никада не би били оно што су сада. Важна институција која чува и негује културу сећања на Вука и традицију Вуковог рада јесте и Вукова задужбина, а можеш се информисати и о Вуко вом сабору који се сваке године одржава у Тршићу. Сазнај у каквој су вези атрибут грађанин света и име Вук Стефановић Караџић. У продукцији Радио-телевизије Београд снимљена је 1987. године телевизиј ска серија „Вук Караџић” (16 епизода) по сценарију Милована Витезовића и у режији Ђорђа Кадијевића. На Фестивалу филма и телевизије у Риму 1989. године, у огромној конкуренцији, ова је серија добила Награду Гран-при Европе, а Унеско је уврстио у ризницу културног добра Европе и света.

Музеј Вука и Доситеја, Београд Вукови певачи само су по изузетку обични сељаци. Иначе, то су већином хајдуци, слепи и трговци. Сви су прошли света. Филип Вишњић је одлазио чак до Албаније и Румуније. Слепа Живана је ишла „чак и по Бугарској”. Они су, скоро сви, учествовали у ослободи лачкој борби Србије и Црне Горе. [...] Хајдук Тешан Подруговић чинио је чуда од јунаштва на Дрини за време Првог устанка и на Дубљу за време Другог. Чак су и слепи гуслари нашли своје место у војевању за слободу. Филип Вишњић је у опседнутој Лозници соколио песмом ратнике. [...] Много више неголи што су стварали у потпуности нове песме, Караџи ћеви гуслари су прерађивали старе. Задржавши главни мотив наслеђе них текстова, они су скоро све друго мењали и допуњавали. Уносили су појединости свога времена и свога живота. Сваки од Вукових певача имао је посебан круг омиљених мотива и посе бан стил. Кроз песме о старим временима сваки је исказивао оно што је носио у себи. [...] Они доказују да појам епски певач не треба сводити на појам неодређени народни геније, већ на појам генијални појединац. Владан Недић, Вукови певачи, Рад, Београд, 1990, стр. 37−38.

Шта је за тебе слобода?

ЕПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ О ОСЛОБОЂЕЊУ СРБИЈЕ

ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА (одломак)

кад се ћаше ‒ кад се хтело кавга ‒ свађа изјелица ‒ који живи на рачун другога, који искоришћава, израбљује друге људе глоба ‒ порез зулум ‒ насиље, угњетавање, тиранија божји угодници ‒ светитељи, свеци вргоше (од гл. врћи) ‒ ставише, сместише земан ‒ време Од Трипуна до светога Ђурђа ‒ од 14. фебруара (Св. Трифун) до 6. маја (Св. Ђорђе) хватати се (о Месецу) – помрачивати се (о Месецу, Сунцу) Од Ђурђева до Дмитрова дана ‒ од 6. маја (Св. Ђорђе) до 8. новембра (Св. Димитрије) барјак крвав ‒ комета Часне вериге ‒ црквени празник који се обележава 29. јануара дахија ‒ старешина јаничара таинџија ‒ снабдевач храном, одећом и сл. у војсци скерлетни ‒ који је од скерлета, од тканине љубичастоцрвене боје бињиш ‒ огртач кардаш ‒ друг јолдаш ‒ сапутник инџијел ‒ света књига

Боже мили, чуда великога! Кад се ћаше по земљи Србији, По Србији земљи да преврне И да друга постане судија, Ту кнезови нису ради кавзи, Нит’ су ради Турци изјелице, Ал је рада сиротиња раја, Која глоба давати не може, Ни трпити турскога зулума; И ради су Божји угодници, Јер је крвца из земље проврела, Земан дош’о, ваља војевати, За крст часни крвцу прољевати, Сваки своје да покаје старе. Небом свеци сташе војевати И прилике различне метати Виш’ Србије по небу ведроме; ’Ваку прву прилику вргоше: Од Трипуна до Светога Ђурђа Сваку ноћцу мјесец се ваташе, Да се Србљи на оружје дижу, Ал’ се Србљи дигнут не смједоше. Другу свеци вргоше прилику: Од Ђурђева до Дмитрова дана Све барјаци крвави идоше Виш’ Србије по небу ведроме, Да се Србљи на оружје дижу, Ал’ се Србљи дигнут не смједоше. Трећу свеци вргоше прилику: Гром загрми на Светога Саву Усред зиме, кад му време није, Сину муња на Часне вериге, Потресе се земља од истока, Да се Србљи на оружје дижу, Ал’ се Србљи дигнут не смједоше. А четврту вргоше прилику:

Виш’ Србије на небу ведроме Увати се сунце у прољеће, У прољеће на Светог Трипуна, Један данак три пута се вата, А три пута игра на истоку. То гледају Турци Бијограци, И из града сви седам дахија: Аганлија и Кучук Алија, И два брата, два Фочића млада, Мемед-ага и шњиме Мус-ага, Мула Јусуф велики дахија, Дервиш-ага грацки таинџија, Старац Фочо од стотине љета. Све седам се састало дахија Бијограду на Стамбол-капији, Огрнули скерлетне бињише, Сузе роне, а прилике гледе: „Ала кардаш! Чуднијех прилика! „Оно, јолдаш, по нас добро није.” Па од јада сви седам дахија Начинише од стакла тепсију, Заграбише воде из Дунава, На Небојшу кулу изнесоше, Наврх куле вргоше тепсију, У тепсију зв’језде по’ваташе, Да гледају небеске прилике, Што ће њима бити до пошљетка. Око ње се састаше дахије, Над тепсијом лице огледаше; Кад дахије лице огледаше, Све дахије очима виђеше, Ни на једном главе не бијаше. [...] Турци, браћо, све седам дахија! ’Вако нама инџијели кажу: Кад су ’наке бивале прилике

41 Виш’ Србије по небу ведроме, Ев’ од онда пет стотин’ година, Тад је српско погинуло царство, Ми смо онда царство задобили, И два влашка цара погубили: Константина насред Цариграда Украј Шарца, украј воде ладне, И Лазара на пољу Косову; Милош уби за Лазу Мурата, Ал’ га добро Милош не потуче, Већ све Мурат у животу бјеше, Док ми српско царство освојисмо.’ Онда себи везире дозива: „Турци браћо, лале и везири! Ја умријех, вама добих царство, Него ово мене послушајте, Да вам царство дуговјечно буде: Ви немојте раји горки бити, Веће раји врло добри буд’те; Нек је харач петнаест динари, Нек је харач и тридест динари; Не износ’те глоба ни пореза, Не износ’те на рају биједа; Не дирајте у њихове цркве, Ни у закон, нити у поштење; Не ћерајте освете на раји, Што је мене Милош распорио, То је срећа војничка дон’јела: Не може се царство задобити, На душеку све дуван пушећи; Ви немојте рају разгонити По шумама, да од вас зазире, Него паз’те рају к’о синове, Тако ће вам дуго бити царство; Ако л’ мене то не послушате, Већ почнете зулум чинит’ раји, Ви ћет’ онда изгубити царство’. Цар умрије, а ми остадосмо, И ми нашег цара не слушасмо, Већ велики зулум подигосмо: Погазисмо њихово поштење, Свакојаке б’једе износисмо, И на рају глобе навалисмо,

И гријоту Богу учинисмо. Сад су ’наке постале прилике, Сад ће нетко изгубити царство; Не бојте се краља ниједнога, Краљ на цара ударити неће, Нити може краљевство на царство, Јер је тако од Бога постало; Чувајте се раје сиротиње; Кад устане кука и мотика, Биће Турком по Медији мука, У Шаму ће каде проплакати, Јера ће их раја уцв’јелити. Турци браћо све седам дахија! Тако наши инџијели кажу, Да ће ваше куће погорети, Ви дахије главе погубити; Из огњишга пронић’ ће вам трава, А мунаре попаст’ паучина, Неће имат’ ко језан учити; Куд су наши друми и калдрме, И куда су Турци пролазили И с коњскијем плочам’ задирали, Из клина ће проникнути трава, Друмови ће пожељет’ Турака, А Турака нигде бити неће.” [...] Не пониче Фочић Мемед-ага, Не пониче, већ јунак покличе: „Дишер море, хоџе и ваизи! Мол’те Бога и језан учите Сваки данак а све по пет пута, Не бринте се нама дахијама: Док је нама здравља и памети, И док нам је биоградског града, Ми смо кадри управити градом, Око града сиротињом рајом. Кад краљеви на нас војштит’ неће, Како ће нам раја досадити, Кад нас има у седам дахија, У свакога по магаза блага? Каква блага? Све мека дуката, А сва пуста блага лежећега; У нас, браћо, четири дахије,

лала ‒ турски дворски достојанственик, султанов дворанин везир ‒ високи дворски чиновник гријота ‒ грехота, грех Медија ‒ Медина, муслиманско светилиште Шам ‒ Сирија јера ‒ јер мунара ‒ висок и узак торањ на џамији с кога се позива на молитву, минарет језан ‒ позив на молитву који упућује мујезин с минарета калдрма ‒ пут поплочан неравним каменом дишер! ‒ напоље! хоџа ‒ муслимански свештеник, вероучитељ ваиз ‒ проповедник, познавалац верске литературе (код муслимана) војштити ‒ војевати, ратовати магаза ‒ просторија за смештај разне робе, материјала, оружја, магацин

рушпа ‒ врста старог новца, млетачки дукат, златник оборкнез ‒ титула вишег кнеза у феудалном поретку, старешина, поглавар ункаш ‒ предњи део седла крат (кр’ат) ‒ коњ сивкастозеленкасте боје, зеленко

Аганлије и Кучук-Алија, И у мене и Мула-Јусуфа, У свакога има пуста блага Небројена по двије магазе; Нас четири када устанемо, Устанемо на ноге лагане, А магазе с благом отворимо, Просућемо рушпе по калдрми, На дукате покупити војску; Нас четири велике дахије На четверо разд’јелити војску, На четверо к’о четири брата, Поћи ћемо из нашега града

Кроз нашије седамн’ест нахија Исјећ’ћемо све српске кнезове, Све кнезове, српске поглавице, [...] Док погубим Бирчанин-Илију, Обор-кнеза испод Међедника, Ево има три године дана, Од како се врло посилио: Кудгођ иде, све кр’ата јаше, А другога у поводу води; Он буздован о ункашу носи, А бркове под калпаком држи, Он Турчину не да у кнежину,

43 Кад Турчина у кнежини нађе, Топузом му ребра испребија, А кад Турчин стане умирати, А он виче на своје хајдуке: ’Море, слуге! Тамо пашче бац’те Ђе му гавран кости наћи неће’. А кад нама порезу донесе, Под оружјем на диван изиђе, Десну руку на јатаган метне, А лијевом порезу додаје: ’Мемед-ага, ето ти порезе, Сиротиња те је поздравила, Више теби давати не може! Ја порезу започнем бројити, А он на ме очима стријеља: ’Мемед-ага! Зар ћеш је бројити Та ја сам је једном избројио!’ А ја више бројити не смијем, Већ порезу украј себе бацим, Једва чекам, да се скине б’једа, Јер не могу да гледам у њега; Он је паша, а ја сам субаша. Док погубим кнеза Грбовића Из лијепа села Мратишића, Он је паша, а ја сам субаша.’ Док погубим и Алексу кнеза Из лијепа села Бранковине, И Јакова брата Алексина: Цар и ћесар кад се завадише, Код ћесара обрштери бише, И носише од злата кашкете, Попл’јенише све турске паланке, Поробише, ватром попалише, Цар и ћесар кад мир учинише, А они се цару предадоше, И код цара кнезови посташе, Млоге Турке цару опадаше, Седам паша, што су опаднули, Опаднули, па их поморили; Они паше, а ми смо субаше.” [...] Све дахије на ноге скочише, Мемед-аги сви се поклонише:

„Фала јолдаш, Фочић Мемед-ага! Твоја памет пашовати може, Ми ћемо те пашом учинити, Тебе ћемо свагђе послушати.” Старац Фочо поче говорити: „Нуто момка! И нуто памети! С којом р’јечи на пашалук сједе! Узми синко, Фочић Мемед-ага, Узми сламе у бијелу руку, Мани сламом преко ватре живе: Ил’ ћеш ватру са тим угасити, Или ћеш је већма распалити?” [...] А кад виђе обор-кнез Алекса, Да ће Турци оба погубити, Тад он рече Фочић Мемед-аги: „Господару Фочић Мемед-ага! Поклони ми живот на мејдану, Ево теби шесет кеса блага.” Мемед-ага говори Алекси: „Не могу те, Алекса, пустити, Да ми дадеш и сто кеса блага.” Ал’ бесједи Бирчанин-Илија: „Господару, Фочић Мемед-ага! Ево теби и сто кеса блага, Поклони ми живот на мејдану.” Вели њему Фочић Мемед-ага: „Не будали, Бирчанин-Илија! Тко би горског упустио вука?” Мемед-ага викну на џелата, Џелат трже сабљу испод скута, Те Илији одсијече главу; А Алекса сједе на ћуприју, Па овако поче говорити: „Бог убио сваког ’ришћанина, Који држи вјеру у Турчину! Ах Јакове, мој рођени брате! Ти не држи вјере у Турцима, Ђе с’ удесиш, удри се с Турцима.” Још Алекса говорити шћаше, Али џелат говорит’ не даде, Трже сабљу, одс’јече му главу. […]

диван ‒ турско царско веће јатаган ‒ дуг, оштар савијен нож с великом дршком паша ‒ титула високих војних и цивилних достојанственика у османлијском царству субаша ‒ помоћник или заменик поглавара ћесар ‒ цар; овде: аустроугарски владар обрштер ‒ пуковник кашкет ‒ качкет опаднути ‒ оклеветати нуто ‒ ето, ево

К ојом стилском фигуром почиње ова песма? К акве необичне прилике се јављају на небу? К о посматра небеске прилике? Ш та Турци биограци слуте на основу небеских прилика? Како по тврђују своју сумњу? К ојих догађаја се присећају дахије? Шта им је саветовао султан Мурат? З бог чега се дахије кају? Кога се највише плаше? Због чега? Колико дуго траје њихово кајање? Шта то говори о њима? К ако се дахије осећају због пророчанства? Шта намеравају да учине? К оја је улога списка кнезова и виђених Срба које дахије наме равају да убију? Шта се постиже тим набрајањем? Ч ији је предлог да се кнезови и виђенији Срби убију? Ко друга чије саветује дахије? Ш та Алекса Ненадовић говори о Турцима поводом смрти Бир чанин-Илије? У ком облику је његово казивање? П ронађи народну пословицу или изреку која говори о слободи и правди, а која би могла бити порука ове народне епске песме. Имај на уму да су историјски догађаји и песма ипак различити и да је машта народног певача обликовала Почетак буне против дахија.

Природне појаве, које су се збиле од 1800. до 1806. године у Ср бији (помрачење Месеца, појава комете на небу, помрачење Су нца), Филип Вишњић смешта у 1804. годину, пред сам почетак Пр вог српског устанка, као божанске знаке народу да је дошло време за устанак, тј. да друга постане судија. Такав Вишњићев уметнички поступак називамо анахронизам, а подразумева постављање догађаја, личности или призора у време када нису постојали.

Истражи које је песме Вук Караџић записао од Филипа Вишњића.

Наведи најзначајније битке у Првом српском устанку.

БОЈ НА МИШАРУ Полећела два врана гаврана са Мишара, поља широкога, а од Шапца, града бијелога, крвавијех кљуна до очију и крвавих ногу до кољена. Прелећеше сву богату Мачву, валовиту Дрину пребродише, и честиту Босну прејездише, те падоше на крајину љуту, баш у Вакуп, проклету паланку, а на кулу Кулин-капетана; како па’ше, оба загракташе. Ту излази када Кулинова, излазила, те је говорила: „Ја два врана, два по богу брата, јесте л’ скоро од доње крајине, од Мишара, поља широкога, а од Шапца, града бијелога? Јесте л’ вид’ли млогу турску војску око Шапца, града бијелога, и у војсци турске поглавице? Јесте л’ вид’ли мога господара, господара, Кулин-капетана, кој’ је глава над сто хиљад’ војске и који се цару зарекао да ћ’ Србију земљу умирити и од раје покупит хараче: да ће Црног Ђорђа у’ватити и жива га цару опремити; и да ћ’ исјећ српске поглавице кој’ су кавгу најпре заметнули? Је ли Ђорђа цару оправио, је л’ Јакова на колац набио, је ли Луку жива огулио, је л’ Цинцара на ватри испеко, је л’ Чупића сабљом посјекао, је л’ Милоша с коњма истргао, је л’ Србију земљу умирио?

Иде ли ми Кулин-капетане, води л’ војску од Босне поносне, иде ли ми, хоће л’ скоро доћи? Не гони ли мачванскијех крава, не води ли српскијех робиња, које би ме вјерно послужиле? Каж’те мене кад ће Кулин доћи, кад ће доћи, да се њему надам?” Ал’ бесједе двије ’тице вране: „Ој, госпођо, Кулинова љубо, ради бисмо добре казат гласе, не можемо, већ каконо јесте. Ми смо скоро од доње крајине, а од Шапца, града бијелога, са Мишара, поља широкога, виђели смо млогу турску војску око Шапца, града бијелога, и у војсци турске поглавице, и вид’ли смо твога господара, господара Кулин-капетана, и вид’ли смо Црнога Ђорђија у Мишару, пољу широкоме; У Ђорђија петн’ест хиљад’ Срба, а у твога Кулин-капетана, у њег’ бјеше сто хиљад’ Турака. Ту смо били, очима гледали, кад се двије ударише војске у Мишару, пољу широкоме, једно српска, а друго је турска; пред турском је Кулин-капетане, а пред српском Петровићу Ђорђе. Српска војска турску надвладала; погибе ти Кулин-капетане, погуби га Петровићу Ђорђе, с њим погибе тридес’т хиљад’ Турак’; изгибоше турске поглавице, по избору бољи од бољега, од честите Босне камените.

оправити ‒ упутити, послати некуда с одређеним циљем каконо ‒ како

46 Нити иде Кулин-капетане, нити иде, нити ће ти доћи, нит’ се надај, нити га погледај! Рани сина, пак шаљи на војску – Србија се умирит не може!” Кад то зачу Кулинова када, она цикну како љута гуја, па кадуна ’вако говорила: „Јао врани, – да зла тога гласа! још ми каж'те, два по богу брата: кад сте били, очима гледали, знадете ли још ког по имену поглавара кој’ је погинуо од честите Босне камените?” Говоре јој двије тице вране: „Знамо сваког, госпо Кулинова, сваког знамо, и казат хоћемо поглавара сваког по имену и ко их је, кадо, погубио. Погибе ти Мемед-капетане од Зворника, града бијелога, погуби га Милош од Поцерја; пак погибе паша Синан-паша из Горажда, са Херцеговине, погуби га Лазаревић Луко; погибе ти мула Сарајлија, погуби га Чупић код Дреновца; погибе ти Асан Беширевић у Китогу, лугу зеленоме, погуби га попе Смиљанићу; погибе ти дервентски капетан, погуби га Ваљевац Јакове, на Добрави одс’јече му главу. Нешто Турак’ на Саву удари, на добријем коњ’ма препловише, утекоше у земљу Њемачку; ками мајци да утећи могу! Зачуо их витез Цинцар Јанко, и зачуо Лазаре Мутапе, припасаше свијетло оружје, пријеђоше у земљу Њемачку, пак по трагу поћераше Турке; стигоше их на првом конаку,

баш на ушћу код воде Босута. Истом Турци на конак одјали у Босуту пред бијелом крчмом, али Цинцар из краја повика: „Стани, Туре, нијеси утекло!” С друге стране Мутап повикао. Кад то зачу Оштроч-капетане, лудо д’јете, одмах се препаде, аџи-Мосто, намах обумрије; ту долеће Цинцар са Мутапом, Мутап Мосту одсијече главу, Цинцар Јанко Оштроч-капетану; утече им од Градачца Дедо; а ни он им не би утекао, ал’ у Деда млого пријатеља, па га сакри њемачка господа. Кад згубише Оштроч-капетана, ту Србини како мрки вуци од њих пусто одузеше благо, и добре им коње поваташе, а њих јадне у Саву бацише и овако Сави говорише: „Саво водо, валовита, ладна, ждери Саво, наше душманине!” Посјекоше Оштроч-капетана у Њемачкој пред бијелом крчмом, не стиде се цара ни ћесара.” Кад то зачу Кулинова када, љуто цвили, до бога се чује, јадикује кано кукавица а преврће како ластавица; па овако прокљињати стаде: „Бјео Шапцу, не бијелио се, већ у живој ватри изгорјео, јер код тебе Турци изгибоше! Црни Ђорђе, да те бог убије! Откако си ти закрајинио, млогу ти си мајку уцв’јелио, а љубовцу у род опремио, и сестрицу у црно завио, и мене си јадну уцв’јелио, јер ми згуби мога господара, господара Кулин-капетана.

47 Попе Луко, рана допаднуо, јер погуби пашу Синан-пашу, који знаде Босну сјетовати? О Милошу, пушка те убила, јер погуби Мемед-капетана, којино је био десно крило ц’јеле Босне и њене крајине? О Јакове, да те бог убије, твоји двори пусти останули, јер погуби Дервент-капетана? О Чупићу, жалости дочеко, јер погуби мулу сарајевског, који знаде и цару судити? О Китоже, не зеленио се,

Смиљанићу, не веселио се, јер погуби Беширева Асу, кога љепшег у свој Босни нема? Остаде му злато испрошено! О Цинцаре, да те Бог убије – мало јада по Турћији радиш, ја шта тражиш по земљи Њемачкој? – јер погуби Оштроч-капетана, лудо д’јете, јединца у мајке?” То говори Кулинова када, то говори, а с душом се бори; доље паде, горе не устаде, већ и она црче од жалости. .

К оји контраст уочаваш на почетку песме? О пиши слику која је увод у сведочанство о Боју на Мишару. Н аведи сталне епитете који су употребљени уз сваки топоним. К ако се Кулинова када обраћа гаврановима? Зашто им се тако обраћа? К оја стилска фигура је употребљена у дочаравању Боја на Ми шару? Опиши њене одлике на примеру из песме. Шта је употре бом те фигуре постигао народни певач? Н аведи два епска каталога која садржи ова народна песма. Шта је постигнуто њиховом употребом? К акав је био бројчани однос српских и турских снага? Шта ми слиш: да ли је тај податак одговара историјским подацима? К ако се када Кулин-капетана у својој тужбалици обраћа срп ским јунацима који су погубили Турке у Боју на Мишару? У чему је разлика између клетве и заклетве? Н аведи стихове који би могли бити поруке ове песме.

На Мишарском пољу код села Мишара, око 6 km југоисточно од Шапца, одиграо се 1806. године, бој између српских устаника с Ка рађорђем на челу и турске војске из Босне, коју је предводио Сулеј ман паша Скопљак и Кулин капетан. То је била после Косова највећа битка између Срба и Турака, и најзначајнија победа у Првом српском устанку, која је означила војну, политичку и психолошку прекретницу. У част те зна чајне победе у селу Мишару, у непосредној близини места где се одиграла битка, подигнут је споменик Карађорђу и мишарским јунацима.

Објасни значење народне пословице Где је слога ту је и победа.

БОЈ НА ЧОКЕШИНИ

заклињати крстом и законом ‒ стављати некоме нешто у дужност

Полећеше два врана гаврана Са врх Цера изнад Чокешине Крвавијех кљуна до очију И крвавих ногу до кољена: Салећеше у богату Мачву, Те падоше насред Прњавора На бијеле Крсманове дворе, Баш Крсмана кнеза Вуичића. Ту излази љуба Крсманова, Излазила, па је говорила: „Ја два врана, два по Богу брата! Јесте л’ скоро са Цера планине? Јесте л’ вид’ли цркву Чокешину И у цркви славна игумана, Игумана Аџи-Костантина? Јесте л’ вид’ли Ћурч’ју арамбашу, Који чува страже од Турака С његовије триста и три друга, Да не буде робља из Поцерја? Јесте л’ вид’ли мога господара, А Крсмана кнеза Вуичића? Јесте л’ вид’ли Ваљевца Јакова, Та Јакова Српског комендата? Је ли дош’о Ваљевац Јакове? Је ли дош’о и довео војску? Је л’ колико војске у Јакова? Отиш’о је Крсман пред Јакова, Да дочека војску Јаковљеву, Под Јаковом коња да привати. Ђе је Крсман? Вода г’ однијела! Што с’ не нађе код својега двора Турска ћу се назвати робиња За живота њему и за здравља; Мене Турци јесу додијали Свако вече двору долазећи, Свако вече и свако ми јутро, Не могу им ватре надавати, Ја како ћу љеба нам’јесити,

Како ли ћу воде нанијети? Сви питају, куд је Крсман ош’о, А ја јадна казати не смијем. Јуче су се пушке испуцале, Сву је Мачву тама попанула: Није тама ода зла времена, Ни година, што родити не ће, Већ је тама од пра’ пушчанога.” Ал’ бесједе двије тице вране: „О госпођо, Крсманова љубо! Ради бисмо добре казат’ гласе, Не можемо, већ каконо јесте: Ми смо јутрос са Цера планине, А јуче смо ваздан почивали На бијелој цркви Чокешини; Виђели смо Аџи-Костантина, Костантина, славна игумана, Ђе Србиње јунак причешћује Без канона и без испов’једи: Јер Србиње на бој опремаше, Заклиње их крстом и законом, Да брат брата у боју не изда; И вид’ли смо Ћурч’ју арамбашу С његовије триста и три друга, Који чува страже од Турака, Да не буде робља од Поцерја; И вид’ли смо Ваљевца Јакова, У Јакова није млого војске, Нема више већ триста Србова, И четири с њиме арамбаше: До два брата, два Недића млада: Димитрије и с њим Глигорије; Треће б’јеше Дамњан Кутишанац, А четврто Дамњановић Панто; Сва четири јесу једнолика, Једног раста а једног погледа, Једне ћуди а једне помисли; На њима је рухо једнолико:

49 Чиста свила до земље спушћена, А кадифа у краћем скројена, Све оружје у злато облито, У рукама пушке једнолике, Једног арча, од дванаест драма, На глави им капе кадифлије, Златне ките бију по појасу; Јадној мајци, сви ти су једнаци! Када дође Ваљевац Јакове, Када дође и доведе војску, Под Јаковом Крсман коња прими, Добра коња крилата ђогата; Како дође Ваљевац Јакове, Како дође и доведе војску, Те се Јаков саста са Ћурчијом, У образ се они пољубише, Ал’ за здравље питат’ се не ћеше, Веће одма кавгу заметнуше: ’Вако рече Ћурч’ја арамбаша: Та Јакове, Српски комендате! ’Оћеш, болан, више довест’ војске? Ако л’ не ћеш више довест’ војске, Ја се први с Турци бити не ћу: Јер ја нисам дрво врбовина, Кад пос’јеку, да с’ омладит могу, Па да будем врба, к’о и била, Већ Ћурчија горски арамбаша, Кад пос’јеку, омладит’ се не ћу; Ја сам јунак душу огр’јешио И уз часне посте омрсио, У Љешници три ноћи ноћио, И три дана по њојзи одио, Док сам Турску уводио војску, С Турцима сам мрсно вечерао, Вечерао мрсно и ручао, С Турцима сам иш’о у џамију, Турски клањам, Српски Бога молим; У Турака млого има војске: Седам хиљад’ и триста Турака, И пред војском до два серашћера: Дервиш-ага из града Зворника, Ножин-ага од села Маоче; Па сам чуо, што говоре Турци:

Турци веле, да Поцерје робе, Да запале цркву Чокешину, Да погубе Аџи-Костантина.’ Ал’ бесједи Ваљевац Јакове: ’Ти Ћурчија, један пржибабо! Ни стари ти четовали нису, Већ чували краве по Сријему. Ласно ти је море бабе пржит’ У поноћи, кад нико не види, Ал’ је мучно мејдан дијелити У по подне св’јету на видику: Не ћу, море, више купит’ друштва, С ово брата дочекаћу Турке.’ Истом они у ријечи бише, Кренуше се Турци из Љешнице: Бубњи бију, а свирале свире, Сва се земља испод Цера тресе, Право Турци иду Чокешини. Кад то виђе Ћурч’ја арамбаша, Он докопа пушку по средини, Обазре се, рече три ријечи: ’Моја браћо, до триста другова! Ко ће са мном, нека иде за мном: Ја се први с Турци бити не ћу.’ Што бијаше огња пламенита, Са Ћурчијом оде у планину. Кнез Мијајло Ружичић пошао Из лијепа села Метковића, И он води три хиљаде војске; Кад Мијајло опази Ћурчију, Ђе Ћурчија струже уз планину, Препаде се Ружичић Мијајло, На мах своју распустио војску: ’Моја браћо и моја дружино! Кад Ћурчија бјежи у планину, Нема данас боја са Турцима, Ви бјежите сваки своме двору, Да се сваки код свог двора нађе.’ Ту Мијајло распустио војску. Чича Јаков остаде пред црквом Су својијех три стотине друга, Су четири своје арамбаше; А игуман Аџи-Костантине

арч ‒ трошак драм ‒ некадашња турска мера за тежину, нешто више од три грама болан ‒ као узречица при емоционалном обраћању, саопштавању серашћер (сераскер) ‒ главни војсковођа у турској војсци пржибаба ‒ подао човек, лупеж, варалица четовати – борити се у чети, ратовати

потрусити ‒ покрити, посути џефердар ‒ врста старинске пушке обично украшене седефом и драгим камењем индат ‒ помоћ, потпора на буљуке ‒ на гомиле

Није треба да с’ у боју деси: Костантин се игуман уклони; А чича се Јаков препаднуо, Посједнуо крилата ђогата, Голу сабљу држи у рукама, Па дружини ’вако говораше: ’Браћо моја, три стотине друга! Да црквену затворим’ авлију, Да бусије себе поградимо, Па да овђе дочекамо Турке.’ Ал’ бесједе два брата Недића: ’Чича Јашо, што си полуђео? Ми нијесмо једне женске главе, Под затвором женски да помремо, Па да цркву крви обојимо, Да костима цркву потрусимо, Већ хајдуци, убојни јунаци, Што замећу по крајини кавгу Измеђ’ цара и измеђ’ краљева; Да идемо, да сретемо Турке, Да се далек’ с њима побијемо, Ђе је свему св’јету на видику.’ То рекоше, па се послушаше, Сви шарене пушке потпрашише, Па Недићи напријед пођоше, А за њима Дамњан Кутишанац, За Дамњаном Дамњановић Панто, А за Пантом дружина остала. Чича Јаков на ђогату јаше, Голу сабљу у рукама носи, Иде виђет’, побит’ како ће се. На далеко сусретоше Турке, Повисоко од бијеле цркве, Виш’ Врањевца дубока потока, На високу брду голетноме, Ђе Љешници јесте на погледу. Слушај, госпо, ко заврже кавгу: Два Недића бусије не траже, Већ падоше оба на кољена, А обадва пушке оборише, Обје пукле, остаће им пусте. Бого мили, чуда големога! Ђе два брата, два Недића млада,

Погодише у Турској ордији До два брата, два Турчина млада, Оба брата извр Вуковија, Оба брата, оба барјактара, Оба па’ше, ногом не макоше, Барјаци им пусти остадоше; Земљи паде Дамњан Кутишанац, Земљи паде, пушци огањ даде, И он уби у Турској ордији Из Зворника Асан-барјактара, Асан паде, барјак му остаде; Земљи паде Дамњановић Панто, Земљи паде, пушци огањ даде; Пантелија уби у ордији Из Брчкога Глибан-барјактара, И он паде, ни ногом не маче. На ма пуче од триста Србова, На ма пуче триста џевердана, Мртвих паде за триста Турака; Од Турака седам хиљад’ пуче, Магла паде од неба до земље, Нит’ се види неба ни облака Од онога праха пушчанога. Боже мили, срца слободнога У два брата, два Недића млада! Ђе с Турцима завргоше кавгу, Триста Срба са седам хиљада: Два Србина уд’риш’ на педесет, Четворица на стотину Турак’, Осморица на двјеста Турака. Бој чинише пуно и за млого, Ја у дану пуно седам сата; Све разбише Турке на буљуке. Сташе Турци натраг узмицати, Рањенике Јањи проносити; Ев’ Турцима индат придолази, Недићима нико ни одкуда, Ђе је срећа, ту је и несрећа; Кад се седам навршило сата, Ев’ Недићи рана допадоше: Пребише им Турци обојици Из пушака ноге до кољена; Оба сјела један до другога,

Споменик над гробницом српских устаника у дворишту Манастира Чокешина

Они вичу, рек’о б’, вино пију, Око себе Србадију рабре, Пушке пуне, на Турке бацају. Ђе је срећа ту је и несрећа: У Недића нестаде џебане, А не могу на ноге устати, Да потраже по друштву вишека, Већ из гласа сташе дозивати: ’О дружино, браћо Србадијо! Није ли се у ког догодило Ја вишека, да нама докучи: Празне су нам пушке у рукама, Још видимо према себе Турке; У кога се вишек’ догодило, За вишек му ево по жут дукат, Ако му се и то мало чини, 3а вишек му ево десет дукат’ Доста злата, ал' џебане нема.’ Стаде викат један до другога, Ни у једног није се десило; А то Турски шпијуни зачуше, Отрчаше, Турцима казаше, Да ј’ у Срба нестало џебане. Кад то чуше до два серашћера, Ножин-ага и с њим Дервиш-ага, Од појаса сабље повадише, Издалека Турке повратише, И на силу Турке наћераше:

’Јала кардаш, јуриш на душмана! У душмана нестало џебане.’ Кад ли, болан, Турци јалакнуше, На Србиње јуриш учинише! Ту се Србљи покорити не ће, Већ се бране и празним пушкама; Изломише пушке на седморо, Ев’ тукући око себе Турке; А кад танке пушке изломише, Сваки Србин вата по Турчина, Како који докопа Турчина, Сваки паде по Турчину своме: Сваки Србин мори по Турчина, А Србина по двадест Турака. Погибоше два Недића млада, И погибе Дамњан Кутишанац, И погибе Дамњановић Панто, Погуби га Дервиш од Зворника: Дервиш-ага Панту долећео, Удари га сабљом изненада, У једном му одсијече главу, Пантелија оста на ногама, Глава паде у траву пред тело, Мртва глава са земље говори: ’Ти си, дедо, пушка те убила! Јер ме тако из преваре тучеш?’ Сви се Турци онда зачудише, Та што рече мртва српска глава.

џебана ‒ муниција вишек ‒ фишек, овде: муниција докучити ‒ додати некоме нешто, дотурити јалакнути ‒ викнути јала-а или јалах

вергијаш ‒ онај који плаћа порез, данак коштурница ‒ костурница, гробница Цвјетоносије ијек. (застарела реч) ‒ православни хришћански празник који се обележава у недељу уочи Ускрса, Цвети

Ту погибе за триста Србиња, А Турака Јањи донесоше Пет стотина, онђе укопаше, Вергијаша ни носили нису. И данаске стоји коштурница Од Србаља и још од Турака Виш’ Врањевца дубока потока На високу брду голетноме; Та знаће се њино разбојиште, Док је Цера и Видојевице И на небу сунца и мјесеца. Ђе Недићи јесу погинули

У суботу на Светог Лазара Пред Ристово пред цвјетоносије, Чича Јаков на ђоги утече Стрампутице путем пријекијем; А Ћурчији ’вако говораше: ’Еј Ћурчија, да те Бог убије! Јер ме данас издаде Турцима? Ако Бог да и срећа од Бога, Ти се не ћеш наносити главе, Наносити за ту пријевару.’ И што рече Јаков, не порече.

Н аведи сличности ове песме с песмом Бој на Мишару. Ко се обраћа гаврановима? Која питања су им постављена? Како га вранови одговарају? О којој стилској фигури је реч у обе песме? З ашто Крсманова љуба куне господара? К оји епски каталог садржи ова песма? Шта је његова улога? К ако су физички окарактерисани хајдуци ваљевског кнеза Ја кова? Шта је народни певач постигао тим описом? У вези са чиме је дошло до сукоба између харамбаше Ћурчије и Ваљевца Јакова? У чему се нису сложили браћа Недић и Ваљевац Јаков? Ш та се догодило због сукоба и неслагања? О карактериши браћу Недиће на основу онога што се каже у песми. К оја народна пословица би могла бити порука ове песме?

О Боју на Чокешини можеш сазнати нешто више на следећем сајту: https://osecina.com/boj-na-cokesini/ Немачки историчар Леополд Ранке Бој на Чокешини назвао је „Термо пилима српских хајдука”.

Прочитај мит о Одисеју, па упореди Крсманову љубу са Пенелопом.

О којим историјским личностима сте до сада читали на часовима српског језика?

Вук Стефановић Караџић

ЖИТИЈЕ А ЈДУК ВЕЉКА ПЕТРОВИЋА (одломак)

Кад се војска турска прикупи у Видин, онда се дигну неколике иљаде турски коњика, те пређу преко Тимока, само да виде како је; но Вељко и дочека око Буковче, и срећно и узбије натраг. Потом трећи дан удари сва сила турска, с топовима и са свом оправом, те пређе преко Тимока. Он истина с оно своје војске, што је могао извести из шанчева, изиђе опет пред Турке, и са неисказаном раброшћу удари, да би и опет узбио; но шта је он са своји 3–400 коњика и с толико влашки солдата у равну пољу могао учинити турској војсци од 15–16 000? С једном се војском тукао, а двије су, три обилазиле, да му зађу с леђа; и тако он уступи, и измичући се пред Турцима дође у Неготин. Ту ноћ изиђе опет из Неготина, те удари на Турке; но Турци се одрже. И тако је послије неколико

житије – опис начина живота и доживљаја из живота неке особе хајдук – члан дружина које су се бориле против турске власти коњик – коњаник узбити – потиснути, сузбити оправа – ратна опрема, наоружање шанац – дубок ров направљен за одбрану у борби солдат – војник уступити – повући се, одступити

велики везир – председник владе у бившој Отоманској царевини, често и главни заповедник војске паша – висока војна титула у некадашњој Отоманској царевини прикучити се – при ближити се пустимичке – замахујући свом снагом кумбара – врста старинског топа изранити се – задобити ране, повреде, израњавити се тане – пушчано зрно или топовско ђуле калајни – који је од калаја (од метала сребрнастобеле боје) талијер – старински европски сребрни новац, талир Совјет – орган власти у Србији у време Првог српског устанка (Правитељствујушчи совјет сербски) доцкан – касно слободити – храбрити, бодрити табља – постоље или кола на којима стоји топ испријека (ијек.) – са стране, попречно

дана сваки дан изилазио у поље и са неисказаном раброшћу тукао се с Турцима, но Турци се утврде и пограде шанчеве око Неготина. Турцима дође у помоћ Реџеп из Адакале, и каравлашки кнез Караџа, и сам велики везир, Рушић-паша; a у њега и од оно мало војске, што је имао, изгину и изране се најбољи јунаци. Турци су се сваку ноћ кроз земљу ближе прикучивали к српским шанчевима, и најпослије су се тако близу били прикучили, да су се батинама пустимичке могли тући. Ту већ сад другога боја није било, осим са шанчева из топова и из кумбара и из пушака. Турци све куле неготинске топовима и кумбарама развале и оборе, и сама она највећа кула, ђе је он сједио, падне, и он сиђе у подрум. Најпослије му нестане џебане, особито танета и топовски и пушчани, зато покупи сва калајна кандила и кашике и тањире, те растопи на пу шчана танета; a у топове је, кад су негђе Турци чинили јуриш, метао најпослије и талијере. Још испочетка, како је виђео да му џебане нестаје, писао је Совјету у Биоград да му пошљу џебане; и кривио и, што за раније нијесу то уредили и више му џебане послали; и најпослије пријетио им, говорећи: „Ако Бог да, те ову рану преболим, која је сад на мени (тј. ако изиђе жив из Неготина), оћемо се на зиму питати, како се држи царевина.” Из Биограда пошаљу му одма (по ономе истом пријатељу, који му је говорио да се не затвара у Неготин) једну лађу топовски танета, и нареде, да се барута и пушчане џебане узме из Пореча, и да му се како пошље, ако буде могуће; но то све за њега стигне доцкан у Пореч, а ни осталима се не могне унијети у Неготин. Такођер је писао и Младену, да му се пошље помоћ, као што је било уговорено; но Младен, уздајући се у Вељково јунаштво, мислио је да Неготин неће тако ласно пропасти, а што ћe се Вељко мало више намучити није марио, него је још говорио: „Кад је мир, њему се пјесма пјева и по 10 музиканта за ручком свирају: нек се држи сад.” И тако одгађајући од данас до сјутра, не пошље му помоћи. Сад већ како су се Турци тако прикучили, и није се више могло изла зити на поље да се с њима бије, он је и дан и ноћ одао по шанчевима и људе слободио и уређивао да чувају добро. Тако једно јутро (први дана мјесеца августа) изиђе у један мали шанац и на табљама стане наређивати и казивати како ћe се нешто заградити и поправити, што су турски топови били развалили; а турски га тобџија загледа, па потегне из топа, те га удари испријека кросред плећа, и тако га прекине и разнесе, да ништа више није могао рећи, до: „Држ-” и с том половином ријечи падне мртав на земљу. Како он тако падне, момци његови, који су онђе били око њега, одма узму некаке траве, што је за коње била донешена и онђе се десила, те га покрију да га људи не виде; и тако је до мрака ту лежао мртав, а увече га брат његов Милутин с момцима узме, те га изнесе из шанца и сарани код цркве. Залуду су тако смрт његову крили: војска сва још онај дан позна да Вељка нема међу њима; и изнајприје једни стану

говорити да се ранио, па лежи; а други, да је прошао кроз Турке и отишао по индат; а мало послије сви дознаду да је погинуо. Док је он са својим момцима сваки час по шанчевима пролазио, нико није смио показати да се поплашио и слутити на зло, него је сваки морао бити слободан и весео, ако му се и неће; а како њега нестане, војска одма повиче, да се више не може држати у Неготину, него да се мора бјежати, макар како. И тако Срби пети дан послије његове смрти оставе Неготин и побјегну у Пореч. Потом одма сав онај крај, а мало послије и сва Србија, позна да Вељка нема. Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе и врло мали бркова, дугуљасти суви образа, широки уста и подугачка, мало покучаста носа; и није му млого више било од 30 година кад је погинуо. По срцу и по телесном јунаштву био је први не само у Србији, него се може слободно рећи и у цијелој Европи свога свуд ратнога времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њиов друг био, a у његово вријеме Бог зна би ли се они могли с њим испоредити. Но то његово превелико јунаштво Карађорђије и Младен ове пошљедње године нијесу употребили

индат (покр.) – помоћ (у храни, људству, новцу и сл.) покучаст – прилично кукаст, савијен (о носу) Ахил – херој из грчке митологије

потребовати – чинити да неко или нешто буде неопходно потребно, тражити надбијен – побеђен, надвладан војвода – онај који предводи војску, војсковођа одликовати – овде: издвајати, истицати кокошар – безвредан, безначајан човек чест – част, поштење

као што би ваљало. Неготин, као и сваки други град, могао би млого мањи јунак, али добар уредник, чувати боље од њега; а он би у пољу пред одабраним коњицима вриједио више него иљада другије. А осим тога он је свагда потребовао старјешину да му каже шта ће чинити; то је он сам признавао и још је казивао да би од свију српски старјешина, с којима је војевао, најволио слушати Вуицу и кнеза Милоја Теодоровића (а за Младена је јавно говорио, да он није за војску и да Срби морају бити надбијени и несрећни ђегођ он заповједа и управља). Као што млоги велики људи познају своју вриједност, тако је и Вељко своју познавао, и често се срдио, што ђекоје мале војводице, које су своја војводства мањом раброшћу или с новцима и с лажама добили (као нпр. Џода Вражогрначки, Јова Поречки, Живко Кладовски, Милисав Зајечарски), имају име и чест као и он; и често би говорио: „Да Бог да да се Срби не умире с Турцима док сам гођ ја жив, јер како Турци ударе, одма мене стану мало одликовати од ови кокошара; а да се умири с Турцима, онда би ми и жене судиле; а кад ја умрем, да им Бог да мир, па никад више рата да немају.” Истина да се Црни Ђорђије готово више бојао њега него он Црнога Ђорђија, али је слушао заповијести доста добро, особито како се био преселио у Неготин. Био је прави ајдук и тим се именом дичио и поносио до своје смрти.

Д а ли су догађаји и јунаци о којима се приповеда у овом од ломку измишљени или историјски? П рочитај и издвој детаље којима је осликана атмосфера сукоба о којем се приповеда у овом одломку (звуци, поступци, брзина дешавања).  Да ли је Хајдук Вељко добио потребну помоћ или је био изневерен? Образложи одговор. К ако је погинуо Хајдук Вељко Петровић?  Зашто су они који су били сведоци погибије Хајдук Вељка Петро вића то крили од војске? К ако су се понашали војници када је Хајдук Вељко био с њима, а како када су сазнали да је погинуо? С којим јунацима је приповедач упоредио Хајдук Вељка Петро вића? На који начин? Ш та, по Вуковом мишљењу, није добро код вођа устанка, а шта код Хајдук Вељка Петровића? И ако је Вук лично познавао Хајдук Вељка Петровића, о његовом физичком изгледу записује сасвим мало података. Шта је Вуку било важније у карактеризацији Хајдук Вељка Петровића? К ако би ти окарактерисао/окарактерисала Хајдук Вељка Петро вића на основу овог одломка?

БИОГРАФИЈА је дело о истинитим догађајима из живота неке лич ности. Осим о догађајима из живота те личности, писац биографије карактерише и саму личност о чијем животу пише, описујући и време у којем је живела. На пример, Вук Стефановић Караџић је веома верно описао догађаје у вези с Првим српским устанком, устаничку атмосферу, понашање појединаца у биткама. Због тога су нам сасвим јасни поступци Хајдук Вељка Петровића, јунака о којем је писао биографију.

ПОРТРЕТ једне личности чине њене физичке и духовне особине. О духовним особинама једне личности у неком делу читалац не сазнаје директно, већ на основу размишљања и поступака тог јунака/јунакиње.

Најзначајнији српски стваралац хорске музике Стеван Стојановић Мокрањац, који је рођен у Неготину, своју Шесту руковет посветио је Хајдук Вељку Петровићу. Уколико желиш да сазнаш више о важним историјским и културним лично стима града Неготина, посети сајт www.negotin.rs

Потражи на интернету ко је била Чучук Стана.

Вук Стефановић Караџић (1787–1864), једна је од најзначајнијих личности целокупне српске културе. Реформатор је српског језика, сакупљач народних умотворина, писац историјских и других списа. Рођен је у Тршићу поред Лознице. Већи део живота провео је у Бечу. Његов рад на сакупљању народних песама, приповедака, пословица, загонетака и других умотворина изузетно је значајан, јер их је отргао од заборава. Радио је и на реформи језика и правописа. Сматра се и утемељивачем књижевног српског језика. Објавио је: Малу простонародну славеносербску пјеснарицу, Писменицу серб скога језика (граматику), Српски рјечник, Српске народне приповијетке, збирке народних песама Српске народне пјесме (I–IV), превод Новог завјета итд.

руковет – струк жита коју жетелац ухвати руком и одсече српом; скуп песама које су готово увек предвиђене за певање

По којим јунацима Првог српског устанка су назване улице у Београду и где се оне налазе?

Прота Матеја Ненадовић

МЕМОАРИ (одломак) већма ‒ у већој мери прикучивати се ‒ при ближавати се јоште ‒ још совест ‒ савест хат ‒ коњ

Као што многогодишњи храст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле − осећам сада да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби и све се ближе гробу прикучује. Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог страха очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живео. Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог страха осврћем се ја на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим за које би ми совест штогод пребацити могла. Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив. Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седео и у мојој башти воће калемио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њих; живео у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао их из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из

У Ваљеву се налази споменик у част Проте Матеје Ненадовића, рад вајара Миломира Јевтића

59 мојих уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем. − То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити ни у несрећи очајавати. [...] Дахије пошљу у сваку касабу својим муселимима заповест тајно, и одреде им дан, да сваки муселим свога кнеза погуби; а Фочић Мемед-ага, не могавши се поуздати да ће мога оца и Бирчанина други ко моћи погубити, науми сам тога ради изаћи у Ваљево. Зато поручи да долази у ваљевску и шабачку нахију у теферич и да лови, но да му кнезови конаке преправљају и друге заире што му на 200 момака треба. У јануарију крене дахија Фочић Мемед-ага, удари у Зеоке и код куће кнеза Станоја руча. Премда су и Станоје и Хаџи Рувим записани били у тефтеру да погину, опет није за онда кнезу Станоју ништа хтео, да се не би чуло и да не би мој отац и Бирчанин побегли. Бирчанин Илија, мој отац и Милован, кнеза Николе Грбовића син (јербо је кнез Никола Грбовић боловао), изађу из Ваљева и сретну Фочића у Пољу Љубенину; он их претворно лепо прими, па оданде пођу к Ваљеву. Но како дођу и сјашу у Ваљеву, одмах Фочић сва три метне у апс и метне синџир на врат и обе руке заједно у једно гвожђе, што’но се зове лисица, која је Фочић са собом донео. Они су били тако оковани да нису својим рукама ни хлеба до уста донети могли, него су их други захрањивали. Чујемо ми у Бранковини тај несрећни глас. Одмах мој стриц Јаков, зет Живко Дабић и ближњих неколико кметова отрче у Ваљево, и заједно са старим Турцима Ваљевцима − јербо су сви ваљевски Турци мога оца и Бирчанина уважавали и пазили − дођу Фочића молити да пусти кнезове. Фочић каже: „Нису ме лепо дочекали и конаке спремили, но најпосле донесите сто кеса глобе, па да их пустим”. Мој стриц, како то чује од Фочића, које од трговаца Срба (које и ваљевски Турци даду у помоћ) са својим што смо имали накупи и састави 19.500 гроша. Онда је био цесарски дукат 7 гроша и по. Одмах оде по пријатељима и оно друго тражити и састављати. Ваљевски Турци били су обрекли увече све дати; али кад дознаду да ће Фочић и новце узети и кнезове посећи, онда Турци моме стрицу то неће да кажу, али сваки почне се извињавати да нема код себе новаца, но да ће до неки дан набавити и дати. Из наше куће сва чељад и деца поскидали су свој накит, поодрезивале жене са подбрадника и паре ситне, и послали за откуп кнезова, да би се тим бајаги Фочић уверио да већ других новаца немамо, и не би ли се сажалио да пусти кнезове. Виче Бирчанин и Грбовић из тавнице: „Јакове, брате, тражи и састављај и подај колико год ишту, само живот откупљуј!” − А мој отац једнако виче: „Не дај, Јакове, не дај паре, не остављај ми деце под дугом да робују. Он ће и новце узети и нас исећи. Из овог синџира и из ових лисица не мисли он нас живе пустити. Но кажем ти: не дај ни паре, не остајте под дугом, да ми деца просе”. − Међутим, и ја се усудим

нигда ‒ никад касаба ‒ мањи град, варошица муселим ‒ заступник везира или валије теферич ‒ забава, гозба, провод у природи конак ‒ преноћиште заира ‒ храна за војску, следовање тефтер ‒ књига, бележница јербо ‒ јер претворно ‒ претварајући се апс ‒ затвор синџир ‒ ланац захрањивати ‒ стављати коме храну уста, хранити глоба ‒ порез грош ‒ новац различите вредности у различито време код разних народа цесарски дукат ‒ злат ник обрећи ‒ обећати, зарећи се чељад ‒ људи искати ‒ тражити

екмеџиница ‒ хлебар ница сокак ‒ мања улица куд га бог учи ‒ како може и како уме туна ‒ ту пир ‒ гозба бешчестан, -а, -о ‒ не частан џебана ‒ муниција базрђанбаша ‒ старешина који наплаћује царину опадати ‒ клеветати позорје ‒ призор, сцена чардак ‒ лепа, обично двоспратна или вишеспратна кућа, дворац фат ‒ мера за дужину ћуприја ‒ мост пољице ‒ деминутив од поље

и одем у Ваљево. Сакријем се у једну екмеџиницу, пошљем пандура Глишу Павића, нашега комшију, да запита оца смем ли ја до њега доћи. Како мој отац чује да сам ја дошао, рекне: „Што ће он овде? Ако бога знаш, Глишо, трчи и проведи га − и кажи му којим сокаком − да га не опазе Турци. Нека бега куд га бог учи, овде ми ништа ни он ни ти ни ко други помоћи не може, нити ће мене жива Турчин пустити.” − Глиша дође мени, проведе ме, и побегнем из Ваљева. Тек што сам топовски метак у шумар био измакнуо, а чујем где мој стриц с брда виче: „Ај, Матија, ај, Матија, чекај!” Ја причекам, он ми каза да Турци посекоше кнезове. То је овако било. Турци свежу мога оца и Бирчанина, а Милована Грбовића пусте. Кад почну везати мога оца, види он шта ће бити и рекне: „Је ли туна Јаков да му нешто кажем?” — Онда рекне Милисав из Дупљаја плачући: „Није, кнеже, овде, но кажи мени, ја ћу му казати”. — „То му — рече — кажи да ни он и нико од мојих одсада Турцима не верује.” Поведу их на погубленије, и као што су ми после тога многи и Срби и Турци казивали, мој отац сасвим при себи био, ако би на пир вођен био, и слободним гласом викне: „Фочићу, Фочићу, не молим те за живот него те само молим, немој ме бешчесном смрћу морити, но сабљом којом се јунаци губе; а знај, Фочићу, да ће моја крв и пред Богом и пред људима теби досадити!” — Он је хтео скупљеном народу говорити, но Фочић повиче: „Водите их даље!” На том позоришту света је много скупљено било јер и Срби и Турци, да би већи страх од дахија имали, морали су доћи да ове прве жртве српске гледају. Најпре даде Фочић на српски једно писмо пред свима прочитати, које гласи овако: „Поздравље теби, господине мајору Митезеру у Земуну, од мене кнеза Алексе и од проте. Да знате да смо ми ове дахије међу собом позавађали, и они ће се скоро између себе потући, зато молимо: преправите џебане и официра, а војске доста имамо, да нам помогну да дахије одавде отерамо. Ако томе писму не верујете, питајте базрђанбашу Петра Ичкоглију или Јанка Зазића из Скеле и Еладију из Забрежја, они ће вам из уста све казати...” (За то писмо на другом месту казаћу пространије.) Кад се то писмо прочита, рекне Фочић скупљеном народу: „Ето, ова писма сече Алексу, који с Немцима се договара, и код нашег цара нас тужи и опада, и о нашим главама ради, зато би грехота била његову главу живу оставити”. Потом повиче на џелата: сеци, и одмах оба посекоше (најпре је Бирчанин посечен), а народ с позорја разбегне се, а Турци Ваљевци поплаше се, и одмах почели су један по један тајно од других своје важније ствари припремати. Главе обадве метне Фочић више себе на чардак. То је било јануарија 23. предвече 1804. године. Њихова тела стајала су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до Колубаре.

З бог чега Прота Матеја Ненадовић себе пореди с многогоди шњим храстом? бог чега је прошлост Проте Матеје бурна? З оји догађај из живота Проте Матеје је доказ променљивости К судбине? Објасни свој избор. оји историјски догађај описује Прота Матеја? К којим историјским личностима се приповеда у овом одломку? О аква је улога Проте Матеје у догађајима о којима приповеда? К бог чега је Фочић Мехмед-ага желео да јавно погуби кнезове? З К ако се понашао Фочић Мехмед-ага пре, а како после заробља вања кнезова? аведи детаље којима се доказује да се Матејин отац Алекса Н достојанствено понашао иако је био суочен са смрћу. аква је улога Сече кнезова у низу историјских догађаја К 19. века: почетак Првог српског устанка и борба Србије за ослобођење од турске власти? МЕМОАРИ су књижевнонаучна врста коју ствара учесник или очевидац важних историјских, културних и друштвених догађаја. Ме моариста бележи своје успомене, сећања на савременике, објашња ва догађаје и оцењује поступке учесника догађаја. Елементи архивске грађе (писма, дневници, извештаји, записи) користе се у писању мемоара и представљају научни део мемоара. Књижевна страна мемоара, као и у случају Мемоара Проте Матеје Ненадовића, лако се уочава у живописном и динамичном приповедању, у сликовитости и избору лексике којом пред читаоце износи историјске истине, али и лично искуство, поуке и знање.

На сајту Ваљевског музеја може се пронаћи више о Кули Нена довића и о сталној музејској поставци о Сечи кнезова. Сви мушки знаменити Ненадовићи су сахрањени поред задужбине Проте Ма теје Ненадовића Цркве Светог архангела Гаврила у Бранковини. Прота Матеја Ненадовић (1777−1854) био је најпре поп у Ваљевској на хији, а затим војвода у Првом српском устанку, први председник Правитељ ствујушчег совјета и дипломата. Био је син кнеза Алексе Ненадовића, погу бљеног у Сечи кнезова. Са стрицем Јаковом подигао је Први српски устанак у Ваљевској и Шабачкој нахији. Командовао је при ослобађању Ваљева и Шапца 1804. године, Краљева и Ужица 1805. године и делом коњице у Бици на Мишару 1806. године. Преговарао је с Турском и Русијом (1804−1805) и тиме је успоставио прве дипломатске контакте српских устаника са стра ним државама. Мемоари су његово најбитније дело које, поред књижевне вредности, представља и важан историјски документ.

Како се у српској традицији славило Бадње вече?

Петар II Петровић Његош

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ БАДЊЕ ВЕЧЕ (одломак) Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке. ИГУМАН СТЕФАН Јесте ли их, ђецо, наложили, у пријекрст кâ треба метнули? ЂАЦИ Наложили, ђедо, кâ требује, пр'есули их бијелом шеницом, а залили црвенијем вином. ИГУМАН СТЕФАН Сад ми дајте једну чашу вина, ма доброга, и чашу од оке, да наздравим старац бадњацима. пријекрст ијек. ‒ покрет десном руком да се направи крст на себи или над неким другим, прекрст ђедо ијек. ‒ деда ока ‒ стара мера за запремину течности и за тежину пропојати ‒ пропевати Витлејем ‒ место Исусовог рођења Атонска Гора ‒ Света Гора налази се на трећем прсту Халкидикија у Грчкој, Атос простота ‒ једноставност по три паса врте се у коло ‒ рођаци једног степена сродства у односу на заједничког претка, колено

(Дају му чашу вина; он наздрави и попи је.) ИГУМАН СТЕФАН (чистећи брке) Бог да прости весела празника! Донесите, ђецо, оне гусле, душа ми их ваистину иште, да пропојем; одавно нијесам. Не прими ми, Боже, за грехоту, овако сам старац научио. (дају му ђаци гусле) ИГУМАН СТЕФАН (поје) Нема дана без очнога вида

нити праве славе без Божића! Славио сам Божић у Витлејем, славио га у Атонску Гору, славио га у свето Кијево, ал' је ова слава одвојила са простотом и са веселошћу. Ватра плàмâ боље него игда, прострта је слама испред огња, прекршћени на огњу бадњаци; пушке пучу, врте се пецива, гусле гуде, а кола пјевају, с унучађу ђедови играју, по три пâса врте се у коло, — све би река једногодишници, све радошћу дивном наравњено. А што ми се највише допада, што свачему треба наздравити! ВЛАДИКА ДАНИЛО Срећан ли си, игумне Стефане, како те је Бог весела дао! ИГУМАН СТЕФАН Млади синко, лијепи владико, само собом ноћас је весело, а душу сам натопио капљом, па се стара игра поврх вина кâ блиједи пламен по ракији. То ми каткад старцу буди кости, спомене их на младе године.

63 ВЛАДИКА ДАНИЛО Љепше ствари нема на свијету него лице пуно веселости, особено ка што је код тебе: са сребрном брадом до појаса, са сребрном косом до појаса, а лице ти глатко и весело. То је управ благослов вишњега.

нико миран, а нико спокојан. Све се човјек брука са човјеком: гледа мајмун себе у зрцало!

ИГУМАН СТЕФАН Ја сам проша сито и решето, овај грдни свијет испитао, отрови му чашу искапио, познао се с гркијем животом. Све што бива и што може бити, мени ништа није непознато; што год дође ја сам му наредан. Зла под небом што су сваколика човјеку су прћија на земљу. Ти си млад јошт и невјешт, владико! Прве капље из чаше отрови најгрче су и најупорније. О да знадеш што те јоште чека! Св'jет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној! Он је состав паклене неслоге: у њ ратује душа са тијелом, у њ ратује море с бреговима, у њ ратује зима и топлина, у њ ратују вјетри с вјетровима, у њ ратује живина с живином, у њ ратује народ са народом, у њ ратује човјек са човјеком, у њ ратују дневи са ноћима, у њ ратују дуси с небесима. Т’јело стење под силом душевном, колеба се душа у тијелу. Море стење под силом небесном, колебљу се у мору небеса; волна волну ужасно попире, о бријег се ломе обадвије. Нико срећан, а нико довољан,

ИГУМАН СТЕФАН Ђе си био данас, аманати, те си дома тако позно дошâ? Стојâ у лов толико нијеси; раније си свагда доходио. И ђе су ти тјелохранитељи, два Новака1 и барјактар Пима? Не био их пуштават од себе. Био дозват, док ти Божић прође, два три сина старога Мартина, ере ти се ја све бојим, синко, да ће Турци тебе изгубити. Двадест тридест да ноћас ударе, како ти се кућа осамила, што би шћели, то би учинили!

ВЛАДИКА ДАНИЛО Добра ватра, а јошт боље вино; мало си се, ђедо, угријао, па пречишћаш свијет на решето!

ВЛАДИКА ДАНИЛО Не бој ми се, ако Бог да, ђедо! Не мисли се о томе Турцима, зле су мисли и на њих напале. Па и да би дошли и стотина, имам овде десетак ђачади, у кућу се бисмо затворили, ми се били, а ти би нам пјевâ. ИГУМАН СТЕФАН Од те пјесне, Боже ме сахрани! Тежа би ми била но плакање; плакање је пјесна са сузама! (Иду да спавају.)

1 Једно Велестовац, а друго Дупиљанин.

бити наредан ‒ наредан, -дна, -дно ‒ спреман, припремљен прћија ‒ оно што је наслеђено од предака, наслеђе, наследство пречишћати на решето ‒ при причању, препричавању ићи у детаље свагда ‒ увек ере ‒ јер

** * Дижу се пред зору и иду у цркву. Свршила се летурђија, излазе. Ђаче прича Игуману Стефану пред црквом. ЂАЧЕ Слушај, ђедо, да ти нешто кажем. Кад су прва звона зазвонила, дигâ сам се да идем у цркву, али јеку нечесову чујем, те ја стрчи брже накрај поља. Иако је лијепо вријеме, мишљах скаче вода у Понору. Кад присједох мало украј поља, али није оно што ја мишљах, но то брдо накрај поља јечи како да ће прснут у облаке. Пушке грме, небеса се ломе, фиска стоји младе убојнике! Те ја брже боље преко поља. Када дођи при Ђинову брду, ал’ у брдо нигђе ништа нема, но се негђе бој крвави бије, па одзивом брдо узјечало. ИГУМАН СТЕФАН Муч, будало, да ли Божић није? Већ је троје појало пјевацах: сада пушке највише пуцају, а то брдо ка шупља тиквина, па гласове хвата одсвакуда. Већ за друго и не треба ништа, но понавља оно што ђе чује као једна прекоморска тица. летурђија ‒ литургија. јека ‒ одјек нечесов, -а, -о ‒ некакав фиска ‒ вика, граја тиквина ‒ глава ура ‒ сат отолен ‒ одатле жертва ‒ жртва запитовати ‒ запитати најприђе ијек. ‒ најпре не утече ока ни свједока ‒ нико им није умакао, све су их побили

ЂАЧЕ Није, ђедо, тако ми рождества, но некакав покољ те велики; од милине уру сам слушао! Дим је црни легâ над Бајице кâ најгушћи облак о јесени. ИГУМАН СТЕФАН Хајд отолен, што којешта дробиш!

Дим на Божић, великога чуда! Како ће се свенародња жертва без облаках дима учинити? Чује се грмљава пушаках низ поље. Појаха Владика Данило хата и изиде у поље, кад ето низ поље пет шест стотинах људи, он потрчи коња и брже боље дође међу њих. Они се сви око њега у коло окупи. Видећи Владика пет Мартиновићах, Вука Бориловића и три своје слуге све крваве, поче их запитовати. ВЛАДИКА ДАНИЛО Причајте ми што је тамо било: ал’ сте вуци али сте лисице? ВОЈВОДА БАТРИЋ Весели су гласи, господаре, клањамо се Богу и Божићу. Најприђе ти Божић честитамо, честитамо Божић Гори Црној! Ми пет братах пет Мартиновићах и три твоје слуге највјерније са соколом Бориловић-Вуком покласмо се синоћ са Турцима. У помоћ нам ко год чу притече, сакупи се војске као воде. И што ћу ти дуљити причање? Колико је равнога Цетиња, не утече ока ни свједока, ни да каже како им је било, те под сабљу своју не метнусмо који ни се не кће покрстити; који ли се поклони Божићу,

65 прекрсти се крстом христјанскијем, узесмо га за својега брата. Куће турске огњем изгорјесмо, да се не зна ни стана ни трага од невјерна домаћега врага. Из Цетиња у Ћеклић пођосмо. Ћеклићки се разбјежаше Турци, мало кога од њих посјекосмо, ма њихове куће попалисмо; од мечета и турске џамије направисмо проклету гомилу, нека стоји за уклин народу.

Пеку се пецива. играју се момчад сваке игре и коло поје. КОЛО Бјеше облак сунце ухватио, бјеше гору тама притиснула, пред олтаром плакаше канђело, на гусле се струне покидале, сакриле се виле у пештере — бојаху се сунца и мјесеца; бјеху мушка прса охладњела, а у њима умрла свобода, кâ кад зраке умру на планину кад утоне сунце у пучину.

ВЛАДИКА ДАНИЛО Благо мени, моји соколови, благо мени, јуначка свободо! Јутрос си ми дивно воскреснула из гробовах нашијех ђедовах!

Боже драги, свијетла празника! Како су се душе прађедовске над Цетињем данас узвијале! Играју се на бијела јата, како јата дивних лабудовах Скида се с коња Владика, те грли кад се небом ведријем играју и целива јунаке који су почели бој над образом свијетла језера. с Турцима, и тако иду низ поље пјевајући и пушкама весеље чинећи. Соколови пет Мартиновићах, Када дођоше близу цркве, али је које једна прса задојише Игуман Стефан пред црквом и јошт а одњиха једна колијевка, један калуђер, који држаше свети два Новака с барјактаром Пимом, и витеже Бориловић Вуче, путир у руке. који први удристе на Турке, — ко умије вама сплести в’јенце? ИГУМАН СТЕФАН Споменик је вашега јунаштва Ја не видим, него чујем доста. Гора Црна и њена свобода! Хајте, браћо, те се причешћујте без приправе и без испов’јести, а ја мичем све на моју душу. Излази Игуман Стефан међу народ и носе за њим два момка међу собом Приступају и причешћују се који не једну синију и на њој двадесет оках бјеше руча. Пошто се причестише шенице варене, измијешате зрнима наврћеше пецива и почеше коло шипчанима, налите добро вином водити. А Владика уљезе у кућу и и медом. Народ се чуди његову уведе са собом пет Мартиновићах, послу, и сав се окупи около њега да Вука Бориловића, и три његове слуге гледају што хоће да ради. Момци за њима улегоше. поставише кољиво насред великога гувна, а игуман поче говорити.

не зна се ни стана ни трага ‒ не зна се порекло мечет ‒ мања џамија стајати за уклин ‒ остати као страшна опомена да се тако нешто више не догоди путир ‒ чаша од скупоценог метала са вином и хлебом за причешће канђело ијек. ‒ кан дило пештара ‒ пећина свобода ‒ слобода синија ‒ чинија кољиво ‒ кувана пшеница помешана са шећером и орасима припремљена за славу или за даћу гувно ‒ заравњено, утабано земљиште на коме се врше или млати жито

поради ‒ због халак ‒ вика, граја

ИГУМАН СТЕФАН Чуј, народе, сви скините капе! Хоћу спомен да чиним душама витезовах нашега народа; данас ће им најмилије бити, од Косова нигда као данас. Свак скида капу и смију се. ИГУМАН СТЕФАН (чита наизуст) Вјерне слуге помјани, Господи, владаоце, ма твоје робове: непобједног младога Душана,

Обилића, Кастриота Ђура, Зриновића, Ивана, Милана, Страхинића, Рељу Крилатога, Црновиће Ива и Уроша, Цмиљанића, војводу Момчила, Јанковића, девет Југовићах, и Новака — поради халака, и остале наше витезове! На небу им душе царовале ка им име на земљи царује! Изједоше оно кољиво, ручаше и свак дома одлази.

У какавој је форми испеван овај одломак Горског вијенца? Каква је улога прозних делова, а каква дијалога и монолога у овом одломку? З ашто у Горском вијенцу Бадње вече и Божић имају посебан значај? С ким се све повезују на овај празник они који га славе? О бразложи речи игумана Стефана само собом ноћас је весело. Како слепи игуман Стефан ужива у празнику? Како показује радост? О карактериши старог игумана Стефана на основу онога што он говори о себи. Да ли његово искуство и његова уверења пред стављају само његово виђење света или је (као и код народних певача и гуслара) његов монолог универзално искуство, а које игуман само преноси слушаоцима? Образложи свој одговор на основу примера из текста. Ш та на основу речи које игуман Стефан упућује владики Данилу закључујеш о свету, законима по којима тај свет функционише и о људима? Коју мисао сматраш занимљивом? Пре него што образложиш свој извор прочитај испод питања објашњење пој мова: гнома, афоризам и алузија. К оја је улога кола у Горском вијенцу? Како Његош глас народа као целине ставља у улогу саветника и подсетнике на догађаје? Образложи свој одговор наводећи примере из текста. О бјасни значење метафоричних стихова које казује коло. Какав је став кола према храбрости и слободарском духу? Обрати пажњу на симболичко значење и улогу последње речи коју пева коло. О бразложи значај спомена витезовима који чини игуман Сте фан. Зашто је за Црногорце било важно да чувају спомен на погинуле витезове?

67 З бог чега су витезови део митова и легенди црногорског света? К оје све витезове игуман Стефан спомиње? Због чега је њихово спомињање потребно Црногорцима који се боре за слободу? Ш та из историје знаш о борбама Црногораца за слободу? Због чега Његош као уметник мења неке историјске чињенице? За што се каже да књижевност има своју истину, која није иста као историјска истина?

ДРАМСКИ СПЕВ је посебна књижевна врста која сједињава елемен те драмског и епског дела. Најпознатији драмски спев на српском језику из 19. века је Горски вијенац, а осим Његоша, писао је драмски спев и Сима Милутиновић Сарајлија, Његошев учитељ. Елементи епског у драмском спеву су: главни фабуларни ток се прекида низом епизода које чине засебне целине, о догађајима се приповеда а не одвијају се на сцени, тема је историјска, о историјским личностима. Елементи драмског у драмском спеву су: поделе на улоге, постојање монолога и дијалога, као и дидаскалија с прецизним упутствима како јунаци изгледају, како нешто говоре, као и о упутствима о времену и месту радње.

АФОРИЗАМ је уметничка варијанта народне пословице. Мисаоно сложен, афоризам доноси мудрост, правило или искуство. За ра злику од народне пословице, аутор афоризма је најчешће познат. Од сентенције афоризам се разликује по својој слободи и израженом личном ставу. Сети се које сте афоризме читали у седмом разреду. ИЗРЕКА је сажет израз са пренесеним значењем. Разумевање изреке за снива се на повезивању сликовито представљених особина људи или кон кретно представљених апстрактних појмова, нпр. за дволичног човека се каже да му је на језику мед, а у срцу јед.

СЕНТЕНЦИЈА или гнома је кратка, сажета изрека која садржи неку оп шту мисао или моралну истину, а може се применити на различите жи вотне ситуације. Сентенција је налик народној пословици и веома често сентенције из књижевног дела прелазе у говорни језик. Гномичко сажимање језичког израза најзаступљеније је у Горском вијенцу, нпр.: Ко на брдо, ак и мало стоји / више види но онај под брдом. Вук на овцу своје право има / ка тирјанин на слаба човјека. Благо томе ко довијек живи, /имао се рашта и родити. АЛУЗИЈА је посредно упућивање на неки познати догађај из митологије, на друштвену, историјску или политичку ситуацију, на неки књижевни лик или дело. За њено разумевање потребно је познавање одређених чињеница (Ахи лова пета, на пример).

Његошево књижевно дело, које је он морао отимати од других ве ликих и тешких задатака и послова свога живота, настало је, то се зна, под нарочитим и у сваком погледу тешким приликама. Наста ло је и у једној малој, убогој и заосталој земљи са опасним географским положајем, у време кад је Вук Караџић тек био најтеже битке у свом „рату за српски језик”, кад је за писца и Његошеве величине духа и дру штвеног положаја значило све проблем, представљало све препреку, све, од питања језика и правописа до питања штампе и хартије. Па ипак, Ње гош је и под таквим приликама дао своје дело, изразио оно што је само он могао и морао да каже. Иво Андрић, Уметник и његово дело, Сабрана дјела Иве Андрића, Удружени издавачи, Сарајево, 1981, стр. 50.

Ђура Јакшић, Бој Црногораца са Турцима Петар II Петровић Његош (1813−1851) родио се као Раде у Његушима. Након смрти Петра I, проглашен је за владара и владику Црне Горе 1830. године. Основно образовање стекао је у Топлој крај Херцег Новог, а онда се целог свог бурног и кратког живота самообразовао учећи језике, филозо фију, историју. Желео је да Црну Гору уреди као модерну државу, па је основао прву школу, уређивао је односе међу племенима. Путовао је преко Беча за Русију, а упознао је и Вука Караџића, који је 1836. био Његошев гост. Из Русије је донео штампарију у Црну Гору. Његош је путовао Италијом покушавајући да се излечи од туберкулозе. Најпознатија Његошева дела су: рефлексивни еп Луча микрокозма, историјска драма Лажни цар Шћепан мали, драмски спев Горски вијенац, више мисаоних песама, као и зборник народ них песама Огледало српско, који садржи песме о историјским догађајима и борбама Црногораца у 18. веку.

Шта је за тебе отаџбина?

Ђура Јакшић

ОТАЏБИНА И овај камен земље Србије, Што, претећ сунцу, дере кроз облак, Суморног чела мрачним борама, О вековечности прича далекој, Показујући немом мимиком Образа свога бразде дубоке. Векова тавних то су трагови, Те црне боре, мрачне пећине; А камен овај, кô пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила, Што су у борби против душмана Дедови твоји вољно слáгали, Лепећи крвљу срца рођеног Мишица својих кости сломљене, Да унуцима спреме бусију, Оклен ће некад смело, презирућ, Душмана чекат чете грабљиве. – И само дотле, до тог камена, До тог бедема, Ногом ћеш ступит, можда, поганом. Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове Како тишину земље слободне Са грмљавином страшном кидају; Разумећеш их срцем страшљивим Шта ти са смелим гласом говоре, Па ћеш о стења тврдом камену Бријане главе теме ћелаво У заносноме страху лупати... Ал’ један израз, једну мисао, Чућеш у борбе страшној ломњави: „Отаџбина је ово Србина!”... .

тавно ‒ тамно бусија ‒ заклон, заседа дрзнути се ‒ имати смелости, усудити се

Ђ ура Јакшић је био сликар. Размишљајући о тој чињеници, про нађи боје које преовлађују у песми Отаџбина. Какве утиске изазива у теби употреба тих боја? К ако је представљена прошлост у песми Отаџбина? П ронађи у песми стихове којима су на хиперболичан начин представљена осећања лирског субјекта. Зашто лирски субјект користи хиперболу? П ронађи све епитете и метафоре у песми. Каква осећања иза зивају у читаоцима епитети којима се служи лирски субјект? Н а шта је поносан лирски субјект? Зашто је у последњем стиху написан узвичник? Да ли је то упозорење или израз осећања поноса? Образложи свој став. Н а основу знања из историје српског народа у 19. веку, процени каква је била улога родољубивих песама у друштву тога доба. К ако сећање на страдале у борби за слободу утиче на људе у садашњости? Због чега је важна култура сећања и поштовања?

СИМБОЛ је у књижевним текстовима или песничким сликама знак распознавања, белег (тако се са грчког преводи значење речи) који има вишезначност тако да језик књижевности чини богатим, слојеви тим, изражајним. Читаоци проналазе везе између знака (симбола који је видљив; у песми Отаџбина то су на пример стена и пирамида костију поги нулих, као и бусија) и оног што није видљиво али је повезано са тим знаком (у песми Отаџбина набројани појмови представљају симболички постоја ност, упорност, одбрану, чврстину и у вези су са хиперболички представље ним родољубљем које спаја генерације). Ван света ове песме, симболе у књижевним текстовима уочавамо стално, сваки читалац за себе, а потрага за њиховим значењима, тумачење смисла тих симбола, део је узбудљивог читалачког процеса који је истовремено и универзалан/свевремен и дубоко интиман/личан чин.

Ђура Јакшић (1832–1878), књижевник и сликар. Рођен је у Српској Црњи. Радио је као учитељ и наставник цртања по разним местима у Србији, као и у Државној штампарији у Београду. Најпознатији је по родољубивим и лирским песмама: Падајте, браћо, Отаџбина, На Липару, Поноћ. Написао је и три драме: Сеоба Србаља, Јелисавета и Станоје Главаш. Веома је цењен као сликар; радио је портрете, иконе и историјске композиције.

Објасни израз светли пример.

Јован Јовановић Змај

СВЕТЛИ ГРОБОВИ Песма Светли гробови је декламована на скупу који су приредили ђаци Више београдске гимназије, 25. јануара 1879. године, у корист породице Ђуре Јакшића. Зато, имајући на уму околности у којима је настала, обележавање годишњице смрти Ђуре Јакшића, за ову песму кажемо да је и пригодна песма.

Бејасте ли, браћо моја млада, Да л' бејасте ви на гробљу када, Ај, на гробљу, на голему? − Та увек смо ми на њему. Гробље ј’ земља кôм се ходи; Гробље ј’ вода кôм се броди; Гробље − врти и градине; Гробље − брда и долине, Свака стопа: Гроб до гроба. Гробље ј' спомен доба свију; Гробље − књиге што се штију; Повесница свих земаља, Староставник царâ, краљâ, И читуља виших слика Избраника, мученика, Од почетка памтивека. Све ј' то гробље − Ал' је и колевка. Нема броја ни имена У висини звездам’ свима, Камол’ броја и спомена У земљици гробовима! Милионе прогутала ј’ тама, Црна тама многих тисућлећа, Нико их се више и не сећа, − Но, погдеком увек гори свећа. Ил’ је свећа, ил' је име светло,

Ил' су дела која се не гасе, Па редове недогледног гробља Својом зраком красе. Ти гробови, Стари, нови, Они сјају Сваком нараштају − Кад се умље у прошлост удуби, У тамнини да се не изгуби; Кад се пустиш у давнине свете, У давнине и свете и клете, Да ти мис’о пута не помете. То су ватре догласнице, Пружајућ’ се из даљних еона У поворци оној дугој − Досветљујућ’ једна другој Струјом која напред лети, Тежећ’ само једној мети, − Па се тако светле млази − Па се виде светли трази Једног духа разних доба, Духа коме нема гроба. − У гроб само сруши кости, Стресе пеп’о кој’ му смета Бржем бују виша лета К узвишеној будућности. Ко с’ осврне да погледи Бистрим оком и погледом

градина ‒ врт, башта староставник ‒ књига у којој су записани стари догађаји, закони тисућлеће ‒ хиљадугоди шњи период умље ‒ ум догласница ‒ она која преноси поруке еон ‒ веома дуг временски распон буј ‒ снага, полет, једрина стегоноша ‒ барјактар заветник ‒ онај који се заветовао да нешто испуни, изврши

72 На гробове ове светле, Повеснице дугим редом, Мора чути како ј’ живо, Кроз векове, кроз маглину, Дед унуку, отац сину, Борац борцу довикив’о: „Где ја стадох − ти ћеш поћи!” „Што не могох − ти ћеш моћи!” „Куд ја нисам − ти ћеш доћи!” „Што ја почех − ти продужи!” „Још смо дужни − ти одужи!” То су збори, то су гласи Којима се прошлост краси, Што продиру кроз свет мрачни Са гробова оних зрачни’ Спајајући громким јеком И божанском силом неком, Спајајући век са веком И човека са човеком. Око сваког светлог гроба, (Баш к’о горе око звезда) Повесница прича ово: Хватало се неко коло, Коло младо, коло ново, Нове клице, стара нада, Ново цвеће, стабла стара, Душе чисте, срца млада, Наследници светог жара; − Ту се слег’о живот млади Да се с гробом разговара. И ти паде, драги брате! − „Нисам, децо, вас док траје!” Је л’ ти борба била тешка? − „Покушајте, милина је!” Шта си хтео? − куд си пош’о? − „Тамо куд се стићи мора!” Зар је вера тако јака? − „Увек јача од злотвора!” Мало нас је кој’ би смели. − „Ал’ вас јака сила креће!” Зар ко може стићи цели? − „Ко посумња, никад неће!” А ко беху они диви

73 Који су те напред звали, Који су ти крила дали, Који су те ојачали? „То бејаху идеали! Без њих нема више лета Над облаком мрака густа, Без њих би се малаксало, Без њих би се брзо пало, Свет би био гроб без цвета, Живот празан − младост пуста!” Око сваког светлог гроба Прикупљ’о се живот нови, Наследници светог жара, Купили се соколови, Пијућ’ душом светле зраке. − Јест, тако је, браћо драга,

Ти гробови нису раке, Већ колевке нових снага! И вама је, јаој, пао Стегоноша дичног стега, − Ал’ је син’о гробак нови, − Ви стојите око њега. Ту погледа брат на брата, П’ онда горе, п’ онда у се; Груди дршћу, уста ћуте, Али душе разум’у се. Да л’ то снага ниче нова? – Даруј, боже, благослова, Да вас здружи братска слога, Заветнике који с’ купе Око гроба Ђуринога!

П ажљиво прочитај песму Светли гробови па наброј све најваж није мотиве које уочаваш. К ако лирски субјект мотив гробља повезује с мотивом светлости? Прочитај стихове којима се мотив гробља градацијски пред ставља као песничка слика целог света. П ронађи стихове који потврђују идеју о духовном трајању светлих људских дела. Каква дела постају светла? Ш та кроз векове поручују преци својим наследницима? Зашто их нови нараштаји памте и спомињу по добру? Шта ти мислиш да може повезати векове и људе? Какве су те везе? Л ирски дијалог између младих и искусног лирског гласа одвија се путем питања и одговора. Пронађи стих који у том дијалогу представља поенту, поруку због које је ова песма осим што је пригодна (настала одређеним поводом) уједно и дидактичка (има намеру да подучи, посаветује, научи нечему). К акав смисао и какву сврху људском животу дају идеали? Шта мислиш, да ли сви имају неке идеале? Образложи своје мишљење. З ашто се млади људи окупљени у част Ђуре Јакшића називају заветници? Какав завет они дају? Због чега је важно да међу њима буде братске слоге? К акве идеале желиш ти да негујеш? Каква светла дела и која имена желиш да памтиш?

74 АНАФОРА је стилска фигура понављања истих речи (овде је то реч гробље) на почетку узастопних стихова у једној песми. Иако постоји и у народној поезији, у ауторској песми анафора има улогу посебног проширивања и наглашавања значења речи које се понављају. У песми Светли гробови реч гробље употребљена је као асоцијација на пролазност и кратковечност живота, стављена је у хиперболичну и градацијски обликова ну песничку слику која сједињава супротстављене појмове смрти и рађања. ЕПИФОРА је супротна анафори и представља понављање завршних речи у стиховима. Њена је улога пре свега у ритмичности и ефекту додатне емо ционалности. У наредном примеру завршним одбијањем војводе Пријезде посебно се наглашава његова одлучност, спремност да себе жртвује да би покушао да одбрани своју част, слободу и љубав. Пример је из народне епске песме Смрт војводе Пријезде: купи војске колико ти драго под Сталаћа колико ти драго удри Сталаћ колико ти драго ја ти добра не дам ни једнога.

АЛИТЕРАЦИЈА је звучна стилска фигура у којој се у стиху или у реченици прозног текста понављају сугласници или сугласничке групе. Ономатопејски ефекат је близак овој стилској фигури, а понављањем сугласника постиже се и чвршћа веза између речи које их садрже. На пример, код Бојића: Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата... АСОНАНЦА – Понављањем истог самогласника у стиху добија се упеча тљивији доживљај, снажнија песничка слика, а звучање стихова је изражај није и сугестивније. Коло младо, коло ново или код Бојића: Над овом светом водом. Песма у којој лирски субјект исказује своја размишљања о свету, животу, љу дима је РЕФЛЕКСИВНА (МИСАОНА) ПЕСМА. Предмет доживљаја у оваквој песми нису свет и појаве у њему, већ мисао о њима. У песми се појам смрти (гроб) доводи у везу са светлошћу (животом) да би се развила идеја о смислу и слави живота који је протекао испуњен добрим делима. Отуда је наслов ове песме и симболичан и дидактичан (обраћајући се младим нараштајима, пе сник жели да их нечему поучи).

Многе његове песме, па и најтананије, имају облик дијалога са читаоцем, или директног апострофирања читаоца, или, пак, неког унутарњег дијалога у који се читаоци лако укључују. Миодраг Павловић, Есеји о српским песницима, Вук Караџић, Београд, 1981, стр. 148.

Мини-квиз 1. Вук Караџић је песму Бановић Страхиња забележио од: а) Филипа Вишњића; б) Тешана Подруговића; в) Старца Милије. (Заокружи тачан одговор.)

2. Вук Стефановић Караџић је од Филипа Вишњића забележио следеће песме: а) Марко Краљевић укида свадбарину; б) Бој на Чокешини; в) Бој на Мишару; г) Почетак буне против дахија. (Заокружи тачне одговоре.)

3. Песму Светли гробови написао је: а) Ђура Јакшић; б) Јован Јовановић Змај. (Заокружи тачан одговор.)

4. Која стилска фигура се јавља у песмама Почетак буне против дахија, Бој на Мишару и Бој на Чокешини? а) персонификација; б) словенска антитеза; в) ономатопеја. (Заокружи тачан одговор.)

5. Житије Ајдук Вељка Петровића је: а) аутобиографија; б) биографија. (Заокружи тачан одговор.)

6. Ко у Горском вијенцу изговара следеће стихове: Море стење под силом небесном, колебљу се у мору небеса; волна волну ужасно попире, о бријег се ломе обадвије? а) владика Данило; б) игуман Стефан. (Заокружи тачан одговор.)

7. У књижевности симбол је: а) вишезначан, па је књижевни текст богат, слојевит и изражајан; б) једнозначан и односи се само на један појам; в) за различите читаоце симбол има увек различито значење. (Заокружи тачан одговор.)

3. Н еко друго време КОМИЧАН ЈУНАК, ДИДАСКАЛИЈЕ, ХУМОР, ДИЈАЛОГ, МОНОЛОГ, ИРОНИЈА, САТИРИЧНО ДЕЛО, ЕТИЧКА, ЈЕЗИЧКА, ПСИХОЛОШКА И СОЦИЈАЛНА КАРАКТЕРИЗАЦИЈА, ПРИПОВЕДАЊЕ У ПРВОМ И У ТРЕЋЕМ ЛИЦУ, СВЕЗНАЈУЋИ ПРИПОВЕДАЧ, СПОЉАШЊИ И УНУТРАШЊИ ПОРТРЕТ, УНУТРАШЊИ МОНОЛОГ, СЛОБОДНИ СТИХ

Који текст Петра Кочића сте читали у шестом разреду? Шта је главна порука тог текста?

Петар Кочић

ЈАЗАВАЦ ПРЕД СУДОM (одломак) Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас. П. КОЧИЋ Чиста, свијетла судница. По зидовима висе слике великих личности. На десној страни од врата, крај прозора, сто, на лијевој такође сто. На столовима протоколи и некакве дебеле књижурине. ДАВИД (мален, низак, сув као грана, лаган као перце. Лијева му је нога мало краћа од десне, те се гега кад иде. Очи му се свијетле и преливају као у мачке из мрака. Сав сијед, преко педесет година. Мијења глас. Умије заплакати као мало дијете, залајати као пашче, закукуријекати ко пије тао. Често пута удари згодно рукама о бедре као пијетао крилима и за кукуријече, те превари пијетлове, па се прије времена раскукуријечу по селу. Зато га руже помлађе жене. Претвара се и да је стидљив. Не вјерујте му. Улазећи у судницу, крсти се и држи јазавца свезана у врећи. У јазавца вири само њушка из вреће): Добар дан, главати господини! СУДАЦ на десној страни крај прозора, загњурио главу у књигу, па не што мрмља. ПИСАРЧИЋ на лијевој страни, погнуо се по столу, па брзо и оштро пише. ДАВИД: Добар дан, главати, царски господини!... Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљ’о к’о прасе у сурутку? Зар не видиш да господини имају посла? Ослони се на зид, па мало причекај. (Јазавцу.) А ти, лопове један, дош’о си ђе треба! Истина бог, вође нема куруза, али има нешто друго, јазо. Има палиграпа, дупли’, кабасти’ палиграпа, јазо! Јадна ли ти и прежалосна мајка! Зар изјести читаву њиву куруза, па не засладити с палиграпом, е, то би било богу плакати! СУДАЦ: Ко је то?! ДАВИД: Добар дан, главати и велеважни царски господини! Слуга сам препокорна!... Ама, каква је ово кућа ђе се ни бог не прима? СУДАЦ: Шути, марво једна! ДАВИД: Шути, марво једна! То је лако рећи. Ето и ја велим. Ама, то није у најмању руку у реду да рече један, рећемо каз’ти, царски службеник. СУДАЦ: Ти ћеш мене зар учити?

протокол (грч.) – књига у коју се бележе доспеле молбе, дописи и остала пошта бедра – спољни горњи део бутине на људском телу ружити – грдити, псовати, вређати блентав – будаласт, блесав сурутка – накисела течност која се издваја из млека после сирења куруз – кукуруз параграф (нар. палиграп) – одломак неког текста (законског, научног) који има самостално значење кабаст – гломазан, велики велеважан – веома важан. марва – стока

ДАВИД: Не д’о бог! То не би мог’о ни у сну сањати. Здраво сван’о, господине? СУДАЦ: Ти да се са мном рукујеш и здравиш?! ДАВИД: Здраво смо, ’вала богу! Како си ти, како је госпоја? Је л’ она здраво? СУДАЦ: Да теби не фали што? Јеси ли ти потпуно здрав? ДАВИД: И ми смо, ’вала богу, сви здраво и мирно, а теби ’вала, који се ти распитујеш за ме, и за ме и за моју вамилију. (Окреће се писарчићу.) Јеси ли ти здраво сван’о, дијете?

81 СУДАЦ: Ама, шта је теби, будало?! Оклен си? Како се зовеш? ДАВИД: Ја се зовем, славни суде, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим, главати господине, да ће бити Босна. Кућна ми је лумера 47. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље. СУДАЦ: Добро, добро, Давиде. Видим да знаш ред. А шта ти је то у тој... Но, како се то зове? ДАВИД: Врећа! Врећа се ово зове, а ово у врећи, ово се јазавац зове. СУДАЦ: Јазавац! Шта ћеш с јазавцем овдје? ДАВИД: Тужим га славном суду, јер ми је изио читаву њиву куруза. Тужим га и тужићу га што се даље и теже море! СУДАЦ: О-хо, људи, људи! Што још човјек неће доживјети у овој будаластој Босни! Јазавца тужити! Е, ево је права будала, будала над будалама! Ама, откуд ти је дошло у главу да јазавца тужиш? ДАВИД: Откуд ми је, велиш, дошло у главу да јазавца тужим? Није ниоткуд, већ знам данашњи ред и закон. Зар ти, болан, мислиш да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна! У свашто се он помало разбира и увијек зна шта је по закону, а шта јопе’ није. [...] СУДАЦ: Ти си, Давиде, и будала, и ниси будала. ДАВИД: ’Вала ти на таквој ријечи к’о старијем и учевнијем! СУДАЦ: Што си водио овог лопова пред суд? Што га ниси одма’ на њиви убио? ДАВИД: Како сам будаласт, море бити да би’ и то учинио, да не знам данашњег реда и закона. Ама, што би ти, главати господине, дуљио, отез’о и натез’о: знам закон, па нећу преко закона. Нећу преко закона, па уби ме!... Неке године, док још нисам био свјештио вашег закона, убио сам у тој истој њивици једног јазавца. Биће ваљда брат овог лопова. У’вати ме царски шумар и оглоби с пет воринти. Кад метну паре у џеп, оштро ми запријети: „Не смијеш то више чинити, јер и јазавца данашњи закон брани.” Е, кад брани, нек му и суди кад штету почини!... Само имам оно нешто крезубе бабетине, и ту њивицу куруза што сам им’о, па ми овај лопов сатра и са земљом сравни. Осушили се јадни курузи, па кад прођем покрај њивице, обузме ме туга и жалост. О, како тужно шуште чемерни, сломљени курузи! Рек’о би чојек да уздишу за осветом и правдом... Само (плаче), само сам ту њивицу куруза им’о, па... ПИСАРЧИЋ (заједљиво): А како ти се зове њивица? То треба славни суд да зна. ДАВИД (таре сузе): Чудновато се, дијете, зове њивица. Зове се: Ни Давидова, ни царска, ни спа’иска. Тако јој је име и тако је, чини ми се, и ’вође у суду записато.

оклен – одакле окружље (окружје) – округ, регион лумера (итал. нар.) – број разбирати се – разумети се (у нешто), познавати (нешто) јопе (дијал. нар.) – опет дуљити – дужити, про дужавати свјештити (ијек.) ек. свештити – овладати неком вештином, научити оглобити – казнити новчаном казном воринта (форинта) – сребрни или златни новац у некадашњој Аустроугарској крезуб – који нема зубе, безуб сатрти – уништити чемеран – жалостан, несрећан заједљиво – пакосно, злобно трти – брисати

Ш та на основу дидаскалије која се налази на почетку одломка сазнајемо о Давиду Штрпцу? К ако Давид при уласку у судницу ословљава судију и писара први пут, а како их ословљава касније? Зашто је, поздрављајући их први пут, употребио баш израз главати господини? Да ли Да вид заиста царског судију и писара сматра господом? Обра зложи свој одговор. Како Давид Штрбац назива судију и пи сара? Да ли им се подсмева? Образложи свој одговор. К ако судија одговара на Давидово питање, Ама, каква је ово кућа ђе се ни бог не прима? Како се он понаша према Давиду? Наведи судијине моралне особине. Зашто се Давид и његови саговор ници не разумеју?  Зашто Давид на судијина питања: Оклен си? Како се зовеш? одго вара: ... а земља, мислим, главати господине, да ће бити Босна? Шта на основу његовог одговора закључујеш о судбини Босне која је тада била под аустроугарском влашћу? Којим епитетом судија описује Босну када му Давид каже да је у врећи донео јазавца којег намерава да тужи? Зашто Давид, помињући аустроугарског цара и закон, каже ваш цар и ваш закон? Како се Давид и његови сународници осећају у сопственој земљи? Образложи свој одго вор. Ко је, у ствари, оличен у јазавцу којег Давид Штрбац хоће да тужи? Ш та Давид одговара на писарево питање, А како ти се зове њи вица? Зашто је његов одговор ироничан? Пронађи у одломку још неколико иронијских исказа Давида Штрпца. Чему у одломку такви изрази служе? З ашто је овај одломак истовремено и трагичан и комичан? Н еведи неколико порука овог одломка.

КОМИЧАН (СМЕШАН, ШАЉИВ) ЈУНАК је онај чији су говор, гестови, изглед, ход, покрети и поступци смешни. У овом делу комичан јунак је Давид Штрбац. ДИДАСКАЛИЈЕ (ремарке) су објашњења и упутства које у заградама даје драмски писац о ликовима и радњи у драми (гестови, покрети, одећа, сце на итд.). Оне су веома корисне за глумце и режисере. Из таквих упутстава у одломку драмског текста Петра Кочића Јазавац пред судом сазнајемо како главни јунак Давид Штрбац изгледа, како хода, какви су његови покрети, како се понаша.

ХУМОР је представљање догађаја, ситуација, људи и њихових по ступака на смешан или шаљив начин. Дело прожето хумором је ХУ МОРИСТИЧКО дело. Осим ДИЈАЛОГА, о радњи и лицима у драмском тексту сазнајемо и путем МОНОЛОГА. То је облик приказивања драмске радње у којем јунак не ра зговара с другима, већ гласно размишља о неком проблему, догађају, свом или туђем поступку. Пример драмског монолога налазимо у одломку из текста Петра Кочића Јазавац пред судом. У њему се Давид Штрбац обраћа сам себи. Тај монолог гласи: Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљ’о к’о прасе у сурутку? Зар не видиш да господини имају посла? Ослони се на зид, па мало причекај. Наведени монолог Давида Штрпца је и ИРОНИЧАН јер је Давид исказао супротно од онога што је заиста рекао. Он не сматра да је нестрпљив и да је посрљао, као ни то да су судија и писар заиста господа, а ни да они имају посла. ИРОНИЈА је стилска фигура у којој исказане речи имају значење супротно од њиховог основног значења. У говору се иронија означава подсмешљивом интонацијом. Драмско дело Петра Кочића Јазавац пред судом је и САТИРИЧНО ДЕЛО: у њему је кроз лик Давида Штрпца на подругљив и духовит начин исказана осуда аустроугарске власти, јер је народ у Босни због ње веома тешко жи вео. САТИРИЧНО ДЕЛО је књижевно дело у којем је на подругљив и духовит начин исказана оштра осуда једног друштва или људских мана. Циљ сатире је да укаже на друштвене и моралне слабости, пороке и зло, да их извргне руглу.

Међутим, једино дело које је Кочић дао у драмском облику, и то тек у другој верзији, јесте сатира Јазавац пред судом, која по попу ларности надмаша сва друга његова дела. Њен јунак Давид Штр бац навлачи на се маску луде и лакрдијаша како би могао казати горку истину о судбини народа. Он припада типу домишљана и шаљивца, ка кви се јављају у усменом стваралаштву свих народа. [...] На крају Давид каже судијама: „У мени има милијун срца и милијун језика, ја сам данас пред овим судом плакао испред милијун душа”. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, Београд 2002, стр. 128.

Своје најпопуларније дело Јазавац пред судом Петар Кочић напи сао је за једну ноћ, најпре као приповетку 1903. године, док је био студент у Бечу. Први пут ју је читао 28. новембра 1903. године у српском академском друштву Зора у Бечу. Главног јунака те приповетке, Давида Штрпца, писац је градио према истоименој личности која је заиста постојала. Догађај с доношењем јазавца у суд такође није измишљен. Петар Кочић је ту приповетку драматизовао 1904. године. Исте године своје драмско дело читао је у сали Коларчеве задужбине у Београду.

Петар Кочић је у делу свог гимназијског школовања био ђак и Прве мушке гимназије у Београду. Ту су га, као избеглицу из Босне, штитили и ђаци и професори. По једној анегдоти, чувени профе сор математике Михаило Петровић, познатији као Мика Алас, на часу писмене провере опоменуо је ђака Веселина Чајкановића: „Чајкановићу, седи мало у страну, да Кочић не криви толико врат док ти преписује задатке”. Милован Витезовић, писац

Родна кућа Петра Кочића у Стричићима Петар Кочић (1877–1916), књижевник, рођен је у Стричићима, у Босанској Крајини. Службовао је у Србији и у Скопљу, а по повратку у Босну покренуо је лист Отаџбина. У својим делима оштро је критиковао прилике у којима се налазило босанско село под аустријском окупацијом. Главна дела су му: Јазавац пред судом и Суданија и збирке приповедака С планине и испод планине и Јауци са Змијања.

Објасни значење аугментатива људина. За кога се каже да је људина?

Симо Матавуљ

ПИЛИПЕНДА (Из горње Далмације) Пилип Бакљина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пламена; дим је плавио мрачну кућицу, дизао се под сламени кров, покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову. Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни, жућкасти зуби под четкастим просиједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испуњен сламом, али сав расклиман; у другом разбој и на њему њеколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још два-три лонца и толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство! У дворишту, домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна, посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помијешаних са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и косом без повезаче, а она је намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи. У прегратку гризао је Куријел, ситан, риђ, готово сијед магарац, танких ногу, сама кост и кожа. Над њим, на таванцу, бјеше сложен товар јечмене сламе, његова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше руковијет сламе, његов јутрењи оброк, који је он гризао лагано, готово сламку по сламку. Његов благи поглед био је управљен час на домаћицу час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво. Очевидно он их је жалио, особито веселу и лијепу Пиргу, те би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била. Још двадесетак таких кућица, па онда десетак повећих, то је село К. у горњој Далмацији. Село се разасуло на једном рубу равнице, под брежуљцима. Мала старинска православна црква, склонила се за најгушћом гомилом кућа, у средини. А у зачељу села, одвојена, зидала се велика, господска зграда, очевидно богомоља, која би доликовала каквој варошици, а не најсиромашнијем селу Петрова поља. Јела уђе у кућу, треснувши вратима. У исти мах и вјетар хукну јаче и пламен букну и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа

хаљак ‒ кратак гуњ лискати ‒ додиривати вериге ‒ ланци утолити ‒ стишати се, смирити се разбој ‒ справа за ткање кош ‒ кошара, корпа нахерен, -а, -о ‒ крив, искривљен бременце ‒ количина нечега што се може носити на леђима или у наручју забрежје ‒ брежуљкаст крај, побрђе повезача ‒ марама преградак ‒ преграда крма ‒ сточна храна јутрењи ‒ јутарњи

шевар ‒ трска беневреци ‒ панталоне клепаст, -а, -о ‒ клемпав зијехнути ијек. ‒ зевнути мјешаја (ијек.) ‒ кашика (обично дрвена) која служи за мешање при кувању, варјача пура ‒ качамак. омјерајући ијек. ‒ одме равајући сухомразица ‒ суво мразица, мраз у време када нема снега

мутним очима око себе. Кад устаде да се протегне, тада се тек видје да је прави Пилипенда, како су га сељани звали, јер кад диже руке поврх главе, умало не дохвати шевар на крову! Бјеше кракат, дуга врата и обле главе. Беневреци на њему бјеху сама закрпа, а њекада црвена капа, од плијесни црна, натакла му се до клепастих ушију. Кад зијехну, чинило се да ће прогутати лонац. Јела извади из коша и стави пред мужа земљану здјелу, у којој бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма црна, него жута. Пилипенда уздахну, одмахну главом, па захватив половину, сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе остатак, а донесе њеколико зрна соли и спусти их у лонац. Обоје стадоше гледати како кркља качамак, једући га очима. Најпослије Пилипенда скиде лонац, измијеша пуру и изручи је у дрвену здјелу. Па изиђоше обоје пред кућу да се умију. Пошто се прекрстише, почеше полако, опрезно жвакати, омјерајући несвјесно, брзо и кришом једно другом залогаје. Кад већ бјеху при крају, Јела ће: − Јадна ти сам, што ћу!? Немам повезаче! Како ћу сутра на причешће без повезаче? Пилипенда слегну раменима, напи се воде, па изађе из куће. Жена изађе за њим, те натоварише магарца. Онда обоје стадоше као скамењени, посматрајући товар, магарца и кокоши. Поњекад, тренутно, сукобили би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако изгледаху као два кипа, који оличавају глад и немоћ! Најзад опет ће жена, као за себе: − Јадни ти смо, шта ћемо? За ово нећеш узети ни пет шестица, колико треба за брашно, а ја гологлава не могу на причешће, те ће се рећи да смо се и ми уписали! Пилипенда пусти глас, који је наликовао на режање љута пса, па избуљивши крваве очи на жену, запита кроз зубе: − А хоћеш ли да се упишемо у ту... ту... вјеру? − Сачувај Господе! − рече Јела устукнувши и прекрстивши се. Онда Пилипенда уђе у магарећи преградак и изнесе најбољу кокош. Јела, ужаснута, викну: − Ма зар Пиргу? Хоћеш да продаш Пиргу? Пилипенда само рече: „Е, ја!”, па дохвати дугачки штап и пође за магарцем. Пут је водио мимо нову цркву. Пилипенда чу гдје га њеко озго зовну, али пљуну пут радника, па похита даље, преко њива. Кад стигоше на колски пут, Пилипенда се осврте на планину Динару, која се бијељаше од снијега: тужним погледом прелети цијело Петрово поље, које се црњаше у сухомразици; погледа жалостиво на сеоца што се нижу по рубовима и учини му се да види како по равни лети она страховита утвара, која већ од четири мјесеца дави народ.

87 То је било зими године 1843. Због необично слабе љетине, још с јесени, завлада глад по горњој Далмацији. Пред Божић мало која кућа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћаја у оно вријеме, жито је споро долазило с мора у градове, а бездушни трговци ударише превелике цијене. Шумовити и сточни крајеви помагаху се којекако, продавајући дрва, хранећи се бијелим смоком, кољући стоку, продавајући је у бесцијење, али голо Петрово поље нити има шума ни стоке! Кад се већ десило њеколико смртних случајева од глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово поље, стаде оправљати и градити путове, плаћајући раднике кукурузом. Снажан и вриједан радник, као што бјеше Пилипенда, могаше зарадити пола оке кукуруза на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ крајем љета отидоше им оба сина у Приморје, у најам. Али након њеколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем православне. Стари, изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и још седам-осам домаћина. То се звало: „уписати се у царску вјеру!” Разумије се да је нововјерцима било забрањено улазити у православну цркву... Пилипенда је ишао ка граду за својим старим Куријелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилипенда ниједном не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше свога старога и оданога помагача у ратовању за опстанак. Пилипенда пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима, покушавајући да се отме. Он јој рече: „Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!” Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало и размишљао о злом удесу, који снађе њега и остале, и да је везивао на то њека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град, а све се натуривало у облику питања. Питао је Пилипенда бога: − Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти, кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!... У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет

љетина ијек. ‒ летина, род житарица и других гајених биљака бијели смок ијек. ‒ млечни производи унијат ‒ верник унијатске цркве, тј. покатоличен припадник православ не вере који признаје папу за врховног поглавара агитација ‒ подстицање, убеђивање у вези с неким мишљењем, идејом оразумити ‒ уразумити. паства ‒ верници у односу према својим црквеним старешинама ађунто ‒ помоћник чауш ‒ стрешина, водник зараколити ‒ закоко дакати ље ‒ баш, заиста, богме, вала дабоме ‒ разуме се, сигурно, наравно удес ‒ судбина врзлати се ‒ непрестано искрсавати (у свести), врзмати се натуривати ‒ наметати на силу тежак ‒ земљорадник, ратар Лацмани ‒ припадници неког од западноевропских неправославних народа њеко ијек. ‒ неко живолазан ‒ живахан, чио, окретан, хитар

превјерити ијек. ‒ про менити веру валај ‒ вала, богме, одиста, заиста укочањити се ‒ укочити се, стати мирно као кип поганија ‒ зли, опаки људи изимити ‒ прехранити, одржати током зиме нејач ‒ оно што је беспомоћно, немоћно опоро – грубо блејати ‒ блебетати, говорити глупости перваз ‒ руб, ивица

и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост, ипак превјери! Назва бога Пилипенди и додаде: − А, јадан Пилипенда, смрзну ли се? − Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио! − А јадан, а што ти... а што се ти не би уписао? Пилипенда одврати: − Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово поље! Кљаку и друговима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати: − Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него... знаш... докле изимимо, докле спасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако! Пилипенда пљуну. − Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага! Кљако се намршти, те ће опоро: − Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса! Пилипенда стаде и викну: − Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће, и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти... Кљако га прекиде. − Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере! − А, пасји сине, − викну Пилипенда измахнувши штапином − чекај да ти притврдим ту вјеру! Али Кљако побјеже. Онда Пилипенда, изван себе од гњева, свом снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз од цесте и заплака се!

Ш та је тема приповетке Пилипенда? П ронађи облике уметничког казивања у приповеци: дескрипција (ликова и ентеријера), дијалог (Пилипенде и Јеле, Пили пенде и Кљака), ретроспективно приповедање. Наброј мотиве које уочаваш у сваком од тих облика. К оји детаљи су посебно издвојени у ентеријеру? Шта закљу чујемо о начину живота Пилипа и Јеле на основу овог описа? К ако је описан Пилипенда, а како његова жена Јела?

89 Ш та магарац Куријел, једина животиња коју има, значи Пилипенди? К ако изгледа једини оброк у кући? Каква су то беда и глад који их терају да једно другом кришом мере залогаје? Да ли за Пилипенду и Јелу има решења? Образложи свој став примерима из текста. Ш та открива разговор између Пилипенде и Јеле док припремају то вар за продају? Због чега Пилипенда одлучује да прода кокошку Пиргу? К ако Пилипенда замишља глад? Хиперболом и персонификацијом приповедач дочарава несрећу која траје већ четири месеца. Про нађи их у тексту. Ш та све открива ретроспекција у приповеци? Ш та Пилипенда пита Бога и зашто? Шта мислиш о пркосу којим се душевно храни Пилипенда? З ашто је Пилипенда живи пријекор за Кљаку и остале који су се упи сали у царску вјеру? З ашто Пилипенда пљуне и каже да Кљако неће никада опрати образ? Шта осећа Пилипенда у том тренутку? З ашто плаче Пилипенда? З ашто је употребљен аугментатив у имену главног јунака? Шта Пи липенду чини људином не само у физичком већ и у моралном сми слу?

КАРАКТЕРИЗАЦИЈА – начин на који се приказују особине лика из књижевног дела. Када на основу поступака лика из књижевног дела закључимо о томе да ли је храбар или је кукавица, да ли је праведан или није, да ли је добар или није, онда говоримо о његовој ЕТИЧКОЈ (МОРАЛНОЈ) КАРАКТЕРИЗА ЦИЈИ. Када на основу говора лика закључује одакле је, да ли је образован, да ли је млад, модеран и сл., онда говоримо о ЈЕЗИЧКОЈ КАРАКТЕРИЗАЦИЈИ, а када на основу друштевене средине и статуса уочавамо неке особине лико ва реч је о СОЦИЈАЛНОЈ КАРАКТЕРИЗАЦИЈИ ликова у уметничком тексту. ПРИПОВЕДАЧ или НАРАТОР је онај који приповеда причу. ПРИПОВЕДАЊЕ или НАРАЦИЈА је излагање о јунацима, догађајима и ју наковим доживљајима – размишљањима, расположењима и осећањима. У ТРЕЋЕМ ЛИЦУ приповеда приповедач који не учествује у радњи. Он приповеда о свим детаљима неког догађаја као да стоји са стране и посма тра шта свако од ликова ради и шта се догађа. Због тога се приповедач који приповеда у трећем лицу назива још и СВЕЗНАЈУЋИ ПРИПОВЕДАЧ. ПРИПОВЕДАЊЕ У ПРВОМ ЛИЦУ најчешће приповеда главни јунак. Он приповеда о ономе што он осећа и ради или што други ликови осећају и раде. Зато за њега кажемо да је носилац радње.

Као што разликујемо ПЕСНИКА од ЛИРСКОГ СУБЈЕКТА, тако разли кујемо ПИСЦА од ПРИПОВЕДАЧА. ПИСАЦ је онај који је написао дело, а ПРИПОВЕДАЧ је онај који при поведа причу и не учествује у догађајима, уколико приповеда у трећем лицу, тј. уколико је свезнајући приповедач. Уколико приповеда у првом лицу, он је лик у књижевном делу и не треба га мешати са аутором дела.

Матавуљ је одлично знао италијански и француски језик. Живео је и радио у различитим срединама. Доста је путовао. Писао је с тих путовања путописе, који су излазили у наставцима у часопи сима. Тако је, на пример, од јуна до децембра 1903. године у „Бран ковом колу” излазио путопис Ривијера (путовање до Нице и боравак на француској ривијери). Уколико желиш, можеш читати овај путопис у ди гиталној верзији, на сајту Народне библиотеке Србије.

Оно што увек изненађује код Матавуљеве приповетке, то је она ла коћа са којом он приступа ликовима и радњама, природност којом их слика и води, и једноставност са којом их, завршавајући причу, уклања испред наших очију, да би, многе од њих, остале заувек у нашем сећању. (А није тек потребно казати да је та лакоћа, наравно, само при видна, искупљена даром и напором писца.) Иво Андрић, „О мајстору приповедачу”, у: Уметник и његово дело, Свјетлост, Сарајево, 1981, стр. 137.

Симо Матавуљ (1852−1908), рођен је у Шибенику, у српској трговачкој породици. Завршио је Учитељску школу, па је најпре радио као учитељ у свом крају. Био је наставник италијанског језика у Херцег Новом, на Цетињу је био васпитач деце књаза Николе, радио је и као наставник француског у Србији. У Београд се доселио 1899. године. За члана Српске академије наука и уметности изабран је 1905. године. Писао је романе, приповетке (с темама из далматинског, црногорског и београдског живота), путописе, аутобиографску прозу, а преводио је и с француског. Нека од његових дела су: Бакоња фра Брне, Из Црне Горе и Приморја, Из приморског живота, Са Јадрана, Из београдског живота, Београдске приче, Биљешке једног писца.

За какву особу кажемо да је хумана?

Лаза Лазаревић

СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ (одломак) И сумрак се поче хватати, а лађе још нема. Свет који ју је чекао поче се разилазити. Оде и дечко с црним земичкама и капетаница с бајатим лицем. Одоше и оба практиканта, с Марком столаром, свадивши се најпре с гостионичаром што им је точио још прошле среде отворено пиво. Пођоше и кочијаши, нудећи се да по два гроша возе у варош; али већина, „ради апетита” или „опружања ногу”, оде пешице, заметнувши прут на раме а палац од леве руке за шпаг од пршњака. Ни жена Маринка магазаџије не хтеде сести у кола, већ пође са својим маленим друштвом пешице, окрећући час пô леђа онима с којима је говорила; и то не из непристојности, већ просто због тепелука који тако безазлено блисташе, као да је Зајечар процватио, а кроз Књажевац протекла река од млека. Сунце се беше расплинуло у далекој прекосавској равници, и само још поврх места где га је нестало пружаху се у небо дугачке, светле беличасте зраке, као да је отуд са запада помолио неко грдну шаку са раширеним и нагоре окренутим прстима, − управо онако како то праве добри и рђави молери. Сава, која је била тако опала да је се готово на сваком месту могла газити, сањиво отицаше, одбијајући слабачак црвенкаст рефлекс од облачка поврх ње. Замало још, и свет се сасвим разиђе. Осим слугу и чиновника паробродских, на обали стајаху још само два човека − један у фесу и чакширама, други у мундиру и мамузама. Онај у фесу − Благоје казанџија − цео дан нестрпљиво ходаше: сваки час запиткиваше кога по штогод; обрташе се непрестано, као да га цела снага сврби па не зна одакле да се почне чешати; улажаше у станичну гостионицу и чисто као да ће одоцнити усплахирено истрчаваше поново напоље, упирући поглед далеко преко мирне Саве. Његово лепо избријано, чисто лице, с лаким површним борама, налик на оне облачке на ћилибару, са седим золуфима и брковима, стајаше некако у контрасту с маленим, плавим, ведрим очима које живо, па ипак с поуздањем, скакаше с једног предмета на други. Чибук је непрестано држао у зубима, палећи лулу истресеним кокицама. Сваки час је запиткивао и момке и агента: Што нема лађе? Да ли има кака депеша? Је ли вода тако мала? Вуче ли каку теретницу итд. − на што му и момци и агент, са урођеним господством страних држављана, врло укратко и осорно одговараше.

земичка ‒ округли хлепчић практикант ‒ онај који тек почиње да ради; приправник шпаг ‒ џеп пршњак ‒ крзнени прслук магазаџија ‒ власник магазе, радње тепелук ‒ део старе женске ношње, мала капа украшена дукатима, бисерима и златом фес ‒ капа од црвене чоје какву обично носе муслимани мундир ‒ свечани капут одоцнити ‒ закаснити усплахирено ‒ упла шено золуф ‒ зулуф чибук ‒ мала цев направљена од дрвета у коју се ставља цигарета, лула кокица ‒ грумен жара, жишка депеша ‒ телеграм

осорно ‒ љутито, раздражљиво главчина ‒ средњи ваљкасти део точка у који се ставља осовина омарина ‒ оморина, спарина ћерамида ‒ цреп за покривање кућа рехав, -а,-о ‒ редак, проређен гејак ‒ простак кадрил ‒ врста француског плеса из 18. века острица ‒ острига локумић ‒ мали комад неког слаткиша, колача или ратлука перваз ‒ поруб бобандирати ‒ бомбардовати пексијан ‒ поган, рђав човек

Капетан, пак, по имену Танасије Јеличић, стајаше готово цео дан на једном месту, подбочивши се на сабљу. Лице му беше окренуто страни с које лађа долази, а очи уморно и нестално блудише око тога места, као оно сасвим издубена главчина око оједене осовине. На његову лицу не беше онога хероичнога изгледа који се кад што виђа и на пензионованим потпуковницима, па ипак оно те опомиње на омарину иза које се диже олуј, одлећу и ћерамиде с кућа и капе с глава. Пуначки, малени, с обе стране пострижени бркови, мален али подебео нос, осредње смеђе очи, рехаве обрве, округао обријан подбрадак и чисти, масно-жути, али не мршави образи, мала уста с поверљивим контурама, велике руке, аљкава униформа, а као снег бела кошуља и као млеко чиста сабља − све то издаваше господина и гејака, човека од кога ишчекујеш да зна аранжовати кадрил и очистити острицу, а опет те нимало не би изненадило кад би он окренуо дами леђа, обрисао нос салветом, или чак забо виљушку у локумиће. Он дакле стајаше, а казанџија се непрестано вртијаше. Напослетку, кад мрак стиже пре лађе и не могадијаше се видети ни златан перваз на агентовој капи, и њих се двојица покуњени вратише у механу. − Нема је, па нема! − рече казанџија љутито, као човек коме не иде карта. − Нема је − рече и официр, али мирно, као периодичан чиновник који зна да после пет година мора доћи класа. − Што ли, боже? − рече опет казанџија. − Ваљда... та да... овде и нема Турака... А лађа се ваљда и не може бобандирати? Капетан ћути. − А кога ви чекате? − упита опет Благоје. − Жену! − А ја сина! Рањен је. Он се мало стресе, брзо стаде истресати скоро пуну лулу и поново је напунивши и палећи настави преко чибука: − Али лако, сасвим лако! Писао ми је његов друг Јоле. Овде и овде! − он руком показа сасвим неодређено: најпре преко леве плећке, па онда дуж целе десне ноге. − Само га окрзло! Отпуштен је кући из болнице да се поправи, па после у име бога опет!... И треба... Треба гонити пексијана!... Само нека нам је бог у помоћи!... − А шта вам је син? − рече капетан, почињући учествовати у историји казанџијиној. − Мој син? Казанџија! Ех, да видите како тај ради. У њега рука, видите, овде дебља него у мене нога овде. Ја сам због ових оскудних времена продао све што сам имао − шта ће ми? − само сам алат оставио. Али док је његових руку и алата, биће нама двојици хлеба, па баш да нас је и десеторо.

93 − Знам, знам, − рече капетан, − али шта је он у војсци? − У војсци? Пешак! Јест пешак! Ја увек кажем: ти брате, ти би требало да си тобџија. Ти би лепо могао повући то. После, оно кад груне − милина човеку чути! Али он хоће у пешаке. Каже: ово вреди ако ћеш на пушкомет, ако ћеш за гушу! Страх те погледати кад се наљути. Тај где удари, ту трава не ниче! − А где је рањен? − Богами, не знам. Не знам − бадава! Писао ми је, истина, његов друг Јоле, али ја сам заборавио. Смешна имена тамо. Ево писма! У две борбе, − у две... Он извади сасвим масно и изгужвано писмо из ћурчета и предаде га капетану који га понесе у руци да га прочита спрам свеће у механи. Уђоше у механу с масним дугачким столовима, чађавим зидовима и од муха упљуваним сахатом. На вратима која воде у авлију стоји написано облигатно „Срећна Нова година”, итд., и испод тога „Италија! Сремчевић 14 гро: од-раки”. На среди таванице обешена лампа чкиљила је, једва пробацујући зраке кроз већ сасвим црно стакло. Насред среде стајаше једна дрвена столица, са сламњим седиштем и сломљеном и тако живописно испруженом ногом као да хоће да се фотографише. Капетан седе на дугачку клупу крај прозора и поче читати врло замрљано писмо. Благоје склони најпре ону столицу, псујући „што ће ово чудо овде”, седе после према капетану, загрну рукав од ћурчета и погледа према столу, хтевши се налактити. [...] Читалац ће се врло огрешити ако помисли да је Благоје какав чангризало, боже сахрани! Сада је он само у грозничавом стању од нестрпљења, па тражи само себи занимања. Пристао би он сада и да се бије, и да га бију, − само да му прође време. Није он, иначе, био баш ни врло разговоран човек, и вечерашње његово нападање на свакога кога сретне беше само очајнички покушај да разгна чаму. Због тога он опет јуриша на капетана: − Јесте ли видели онога с ногом? − Кога с ногом? − Та онога без ноге? − Кога без ноге? − Та онога са штаком? − Кога са штаком? − Са штаком! Онога што су му доктори одсекли ногу? − Па, кажу, хтео је да умре од ране што је добио на Јавору, па му онда одсекли ногу, па сад иде без ноге... Зар ви не знате онога с ногом? − Не знам, − рече капетан, − нисам га видео. − Па све проси пред црквом! − Хм!

бадава ‒ узалуд ћурче ‒ кратка крзнена јакна са рукавима или без рукава облигатно ‒ обавезно чангризало ‒ особа која много чангриза, приговара чама ‒ потиштеност, тмурно расположење

бадрљак ‒ остатак тањег, дугуљастог предмета, патрљак зембил ‒ ручна корпа од трске нехотице ‒ неочекивано, случајно зверајући ‒ гледајући брзо, на све стране

− Ух, боже! − Благоје се стресе. − Овакав бадрљак само! Боље би му било сто пута да је умро! А он ништа, жив! Па још пуши! Ништа му, каже, не шкоди! − Да дабогме! − Само то ми се не допада што проси. − Па мора да једе! − Знам! Али он кад је у рату изгубио ногу, треба да му се плати! Лепо да му кажу: На ти, брате! Хвала теби који си за нас пролевао крв, и таке ствари... Човек је, у неку руку, то се види − како да кажем? − изгубио ногу, иде на штаци! Сад њему треба да једе, да пије. Хоће, богме, и лулу дувана... Човек је... [...] Капетана као да нека ледена рука шчепа за срце, али та рука исто тако нагло попусти, јер он у исти мах опази како се преко ћуприје креће један човек у простом војничком оделу, а без десне ноге и леве руке. − Ћути! − рече капетан с ужасом на лицу. Брзо предаде дете жени, па притрчи богаљу. Потхвати га руком испод мишке и поможе му да закорачи једну греду која се била испречила на мосту. − Да ниси ти, војниче, газда-Благојев син?... − Јесам, господин-капетане! − рече војник, састављајући ногу и штаку, и дотакнувши се по војнички капе. Али га штака издаде и он се придржа за једну госпођу с кучетом и зембилом, која врисну и одскочи у страну. − Ту ти је отац! Чекај да му кажем! Како беше тек зора, и путници неодлучно стајаху на обали, то и нехотице сви обратише пажњу овој сцени. Капетан отрча напред у механу да пробуди Благоја. Свет се расклони у два реда, пуштајући инвалида; красног, једрог момка, с мушким лицем и жалостивим осмејком око усана. Све беше у њега; и снага, и здравље, и лепота и опет – ничега не беше! Све личаше на разлупану скупоцену порцеланску вазу. Он пође полако напред. За њим пристаде капетаница с мајком и дететом, па онда остали свет, сви ћутећки као у неком свечаном спроводу. У тај пар гологлав Благоје истрча из механе. Капетан поскочи и дохвати га за руку: − Стани! Он је тешко рањен! Здраво тешко! − Како тешко? Ко то каже?... Ево, ево писма!... Његов друг Јоле... Зверајући на све стране, он протрча поред инвалида и заустави се на крају публике: − Па где је? − Тата! − викну војник милостивно, окрећући се на једној нози и подупирући се штаком. − Тата! Та ево ме! Благоје се као муња брзо окрете. Стаде пред сина. Гледа га, гледа − па онда тресну о земљу.

95 Нико не мишљаше да иде својим послом. Сви прискочише, попрскаше га водом. Дама с кучетом и зембилом тури му некаке капљице под нос. Брзо га повратише и дигоше на ноге. Он се прво обриса од воде којом су га поливали, па онда загрли сина, али тако нагло као да је се бојао да ће му побећи! Дуго га не пусти. А и кад се одвоји, он га гледаше правце у очи, не смејући никако спустити очију доле где је некад нога била. − Хвала богу, само кад си ти жив! Све ће опет добро бити. Ово, − он руком напипа штаку − ово ће народ позлатити! Је ли тако, браћо? Сви прискочише одобравајући. − Ето ја, − рече капетан − ја први дајем... − он стаде претурати шпагове, али нађе само неколико крајцара − ја ево дајем сахат и ланац. На! − Хвала, господин-капетане! − рече војник, исто онако поздрављајући капетана. − Држи, тата! Ја немам руке. − Ево и ја ти дајем моју ћилибарску лулу. Вреди два дуката − рече Стево, практикант. − Хвала, браћо! Држи, тата! − Ево ти да купиш дувана! − рече Маринко магазаџија, и пружи му неколико дуката. Војник, с муком придржавајући штаку, скиде капу и подметну је магазаџији да тури у њу новце. − Хвала, браћо! Држи, тата! Благоје узе капу у обе руке, метну у њу сахат, лулу и дукате. Народ поче редом спуштати у капу. Међу путницима беше и браће Руса, са оном, како они веле, „широком натуром”. Они немилице даваше. Војник се захваљиваше непрестано са: „хвала, браћо!” „хвала, браћо!” али му глас постајаше све више и више загушљив. Те две речи почеше добијати одсудан ритам, као у слепаца на вашару, и он као да сад први пут осети са свом снагом непоколебљивог уверења да је богаљ и просјак. И најзад просуше се тихе, крупне сузе, као мајска киша. − Гле, гле ти њега! − рече Благоје. − Због таке ситнице плаче! Па шта ми је то? Једна нога! Е, хеј! Све ће то опет... он умало не рече „нарасти”, али се опет устави: − Све ће то опет... Ама је ли ти ја кажем да ће то све народ позлатити?! Па онда уједаред и сам бризну у плач: − А што ће ми све ово? Он баци преда се капу са поклонима и као луд огледа у небо, као да одозго чека одговора. − Хајдемо-те одавде! − рече капетаница. − Овде је несрећа, а ми... − она погледа у обе ноге своме мужу и у пуне обрашчиће свога детета... − ми смо, хвала богу, срећни и пресрећни! Тада су одвели Благоја и сина с поклонима на каруцама у варош. Људи добра срца чинили су им донекле поклоне, али све се на свету

крајцара ‒ аустријски бакарни новац мале вредности, пара натура ‒ природа, темперамент

96 огугла. Све избледи: и одушевљење, и љубав, и дужност, и сажаљење, и не можеш га више познати, као ни Топузова вранца који је некад добијао сваку трку, а сад окреће сухачу. каруце ‒ кочије сухача ‒ млин, воденица коју покрећу коњи покрити кућу хартијом ‒ узети кредит за изградњу куће

*** Капетан је опет озидао кућу на истоме месту у Књажевцу. Покрио је, истина, као што се каже, хартијом, али му је жена весела, и синчић здрав, и чупа га већ за бркове. Благоје је још донекле говорио: „Све ће то народ позлатити!” После је окренуо на: „Све ће то теби бог платити!” Напослетку се пропије и ту скоро умре. А његов син прима издржавање из Инвалидског фонда и − проси! Можете му, ако ћете, уделити. Ово је мој прилог!

П ажљиво прочитај како је описано нервозно и уплашено пона шање Благоја казанџије, а како понашање само наизглед мир ног капетана док чекају лађу која упорно не долази. Шта закљу чујеш о осећањима ових ликова на основу њиховог држања, говора и изгледа? Обрати пажњу на детаље којима се слика унутрашњи свет јунака. З бог чега је ентеријер кафане неугледан и запуштен? Шта се читаоцима наговештава оваквим описом? К ако се Благоје, док чека на пристаништу, односи према чиње ници да је његов син двоструки рањеник? Да ли је он свестан колико му је син тешко и непоправљиво страдао? Образложи свој став. З ашто је важан наизглед конфузан и недовршен дијалог Благоја и капетана о инвалиду просјаку? Зашто баш о њему Благоје жели да говори? Чега он није свестан у том тренутку? К ако се приликом првог сусрета с ратним војним инвалидом понаша капетан? Зашто је пришао младићу иако га не познаје? З ашто се Благоје срушио када је угледао сина? Како се надаље понаша? К ако се остали окупљени људи понашају према младићу? Да ли су они заиста искрени у тој ситуацији? Образложи свој став. К ако се отац понаша у тренутку кад младић заплаче? О брати пажњу на речи које изговара капетаница. Шта закључу јеш о људској самилости и саосећању на основу ове сцене? К акву поруку жели писац да нам пренесе тиме што пише шта се касније дешава с јунацима?

97 К ако се писац односи према друштву које се не стиди да заборави оне који су страдали борећи се у ратовима? Шта жели да постигне завршном реченицом ове приповетке? Ш та је теби најстрашније и најтужније у овој приповеци?

У књижевном делу откривамо и размишљања, маштања, жеље и на дања ликова. На тај начин читаоци упознају УНУТРАШЊИ ПОРТРЕТ књижевних јунака. Тај уметнички поступак назива се ПСИХОЛОШКА КАРАКТЕРИЗАЦИЈА. Писци понекад представљају и изглед јунака. Тако је у биографији Хајдук Вељка Петровића представљен СПОЉАШЊИ ПОРТРЕТ Вељков, а у овој приповеци спољашњи портрет рањеника инвалида. УНУТРАШЊИ МОНОЛОГ је неизречено размишљање књижевног лика. УНУТРАШЊИ МОНОЛОГ у 1. лицу најчешће се одвија када је књижевни лик у некој сложеној, безизлазној ситуацији. Улога УНУТРАШЊЕГ МОНО ЛОГА је да истакне психолошко стање књижевног лика (његове мисли и осећања). Због сложености његовог психичког стања, његове мисли се не одликују логичким редом, јављају се спонтано, онакве какве су у његовој свести.

Када деловање лика зависи од неких спољних момената – рецимо од занимања, сталежа, од места које он заузима у породици, друштву и друштвеним односима – тада говоримо о социјалној мотивацији, а када се поступци појединаца образлажу његовим индивидуaл ним особинама – на пример темпераментом интелигенцијом, степеном образовања или генима – онда говоримо о психолошкој мотивацији. За разлику од романтичарских ликова, који су статични, једнодимензио нални, са унапред задатим судбинама, реалистички ликови су, управо захваљујући развијеном систему социјалне и психолошке мотивације, трансформативни, то ће рећи – склони су дубинским преображајима, рас̑ ту, зрењу, људској реализацији или пропадању, те због тога и де лују животно и уверљиво. С њима је, у читању, могућа идентификација. (Према добро обликованим реалистичким ликовима читалац осећа сим патију или антипатију, уживљава се у њихов свет, поистовећује се с њима или их одбија од себе.) У Лазаревићевим приповеткама налазимо низ успелих примера реалистичког обликовања књижевног лика. Михајло Пантић, Основи српског приповедања, Завод за уџбенике, Београд, 2015, стр. 106.

Докторова кула, један од најзначајнијих објеката из доба кнеза Милоша Обреновића, уједно је и прва и најстарија психијатријска болница на Балкану, а прва сачувана историја болести потиче из 1880. године, када се у српској медицини појављује др Лаза Лазаревић. Ову грађевину подигао је 1824. године др Вито Ромита, лекар великог везира и кнеза Милоша Обреновића. Од кнеза Милоша је најслеђује кнез Михајло Обреновић, да би 1861. године одредио да буде Дом за с ума сишавше. Тако је Србија одлуком кнеза Михаила Обреновића добила прву психијатријску болницу.

Кућа Лазе Лазаревића у Хиландарској улици у Београду у којој се налази Дечје одељење Библиотеке града Београда

Лаза Лазаревић (1851−1891) рођен је у Шапцу. Школовао се у Шапцу, Београду и Берлину. За време српско-турских ратова био је лекарски помоћник у војсци, а од 1889. године и лични лекар краља Милана Обреновића. Од 1888. године био је члан Српске академије наука. Радећи као лекар, успео је да напише само девет приповедака, а да штампа само збирку Шест приповедака (1886). Ипак, сматра се зачетником психолошког реализма у српској књижевности, а нема антологије српске приповетке у којој није заступљена нека приповетка Лазе Лазаревића. Његове приповетке су: Све ће то народ позлатити, Ветар, Вертер, На бунару, Школска икона, Он зна све, Први пут с оцем на јутрење, У добри час хајдуци и Швабица.

Ко су били 1.300 каплара?

Бранимир Ћосић

ПОКОШЕНО ПОЉЕ ЖАРКО ПРОЛАЗИ (одломак – 9. поглавље) И тај дан падала је киша. Ненад је рано отишао берберину и ошишао се. Затим је обукао своје најлепше одело – матроско. И онда цело доподне и поподне до три часа није знао шта ће са собом. Ваздух, тежак од влаге, мирисао је на труо лист, на дим, на карбол. Мића је тога дана први пут покренуо руку. Био је радостан. Дан је био кратак, падала је киша: у три часа по подне сутон је почео да се спушта, пун чађи и оштрих крикова локомотиве. Житко блато, у које су тонули коњи, точкови и људи, потпуно је покривало ширину дуге улице што води на станицу: под ретким и слабим осветљењем улица блеска као река растопљеног олова. Кола пролазе и не остављају трага; људи пролазе и не остављају трага: јер се блато, густо и житко, као ра стопљени метал одмах за њима склапа. Ненад је ишао сам, носећи под мишком мали пакет: вунени грудњак за Жарка, вунене чарапе, још топле гурабије које је месила и пекла старамајка, увијене у тај грудњак и чарапе. Туба аспирина и кутија од сто цигарета. И то је био цео пакет. Војнички. За Ненадом су журиле Јасна и старамајка. Радост која би им се оцртала за час на лицу била је застрашена и збуњена. Нису смеле да погледају једна у другу. То је Ненад приметио и било му чудно. Станица је страховито заударала на јодоформ и нужнике поливене креозотом, на поквашене кожухе и коње. Оно житко жуто блато вукло се свуда, али овде помешано са црном угљеном прашином било је сиво. Свет је врвио грајећи ходницима. Ненад и његови изиђоше на затворен перон. Завијајући се у белу пару, празним колосеком крај саме ограде маневрисала је једна мала и кратка локомотива. По скретницама су већ били упаљени црвени и зелени сигнали, као кандила. Телефонске жице брујале су мелодично, губећи се у даљини. Док су чекали, прођоше два воза: један састављен од затворених вагона за стоку, препун коња, који су њискали и лупали о преграде, и војника који су седели на отвореним вратима са спуштеним ногама, други болнички, састављен од вагона прве и друге класе, тих и празан. Оба одоше у истом правцу.

матроски, -а, -о ‒ морнарски карбол ‒ хемијски елемент (C6H5OH) у облику кристала који се употребљава у индустрији гурабија ‒ врста тврђег колача од брашна, јаја, шећера и масла јодоформ ‒ жути прашак (CHJ3) јаког мириса који се употребљава као седатив креозот ‒ уљана течност јаког мириса која се добија од катрана и употребљава се у медицини и индустрији кожух ‒ крзнени огртач, гуњ или прслук, обично без рукава врвити ‒ врвети, ићи, надолазити у великом броју

100

сукно ‒ дебела вунена тканина за шивење одевних предмета бог(е)н-лампа ‒ врста направе за осветљење и расвету почетком 20. века, чија се светлост развијала између две графитне електроде и емитовала је плаве и љубичасте зраке

Одједном из магле и паре изјури воз и стаде крај самог перона. Настаде велика ларма. Иза окићених и отворених прозора вагона чула се песма. Млада црвена лица, затурене шајкаче, већ повенуло цвеће, зелене гранчице шимшира, руке што машу, сиве прилике малих војника што висе по степеницама и вратима. Перон би поплављен у часу жагором, новим униформама, мирисом новог сукна и коже... Четири стотине младих људи, четири стотине правника, филозофа, техничара, сликара, учитеља, ђака смејало се под својим новим жутим поднаредничким звездицама и ремењем, тискало, тражило своје или познате; они који нису имали никога, већ беху нагрнули на бифе и чаше са пивом. Ненад осети страх. Сви ти млади поднаредници личили су једни на друге. У гужви изгуби дах: како познати Жарка? Ако га изгубе? Јасна поче викати, махати руком, очајно се борећи да прође кроза свет који на њу није обраћао пажњу. – Жарко, Жарко... Из стиске изрони један крупан војник. Ненад га у први мах не познаде. Онда дође осмех Жарков, широк, блиставих зуба. Ненад га познаде, то је био Жарко, а ипак, није био он: као поткресано дрво, нешто је на њему недостајало иако је био обучен као и сви, стегнут у сиви шињел. Ненаду се непрестано чинило као да је го, некако празан. Од тога поче осећати нелагодност. Узбуди се. Најзад примети: Жарко није имао своје велике косе. Свет их догура у један угао између зида и ограде. Иза ограде је била ноћ, у даљини ложионица на којој пламте црвени прозори, светиљке по скретницама, црвене и зелене, празне шине које роне у маглу. Жарко се распитивао о Мићи. Јасна одговарала. Ненад, остављен по страни, ухвати полако Жарка за руку. Ујак се трже, помилова га по образу, прихвати му руку и одмах га заборави. Ненад је целога дана смишљао шта ће све рећи ујаку (рат је за њега био још увек могућност да се дође до лепих ствари: коња, револвера, дурбина, ко зна још чега...). Међутим, сад уопште није мислио на то. Његову пажњу привлачили су ти млади ђаци наредници, ћосави, белих руку, њихове нове звездице, њихово жуто ремење, кратки тесаци. Он примети једног и збуни се како у крају љуби једну девојку. Девојка се није опирала: плакала је наслоњена на њега. Ненад осети да девојка није сестра овоме младићу; тако се не љубе сестре. Он се пажљиво, иако кришом, почео окретати око себе: перон је био препун девојака које су китиле младиће цвећем; ови су их задиркивали; старији су све то гледали са осмехом, благонаклоно. Ненад осети нелагодност. Догађало се ту пред њим нешто нарочито, необично. Нешто што је обично забрањено. Насред перона, под великом богн-лампом која се клатила, једна група од њих десетак запева у хору „Боже Правде”. Гласови, сложни и хармонични, били су свежи, млади, звонки. На перону се све утиша: сузе навреше Ненаду на очи, груди су му се надимале, шириле...

101 Боже Правде ти што спасе Од пропасти до сад нас... У сазвучје песме улете прво један висок, заплашен и трептав женски глас који се одмах, сломљен, изгуби. Али га други прихватише, нови женски, нови мушки гласови, и сам Ненад, ван себе од узбуђења, запева: Чуј и од сад наше Гласе... Цела је станица, са својим сигналним звонима, са својим телеграфским жицама што хује кроз ноћ и маглу, са својим локомотивама што се, маневришући, завијају у шиштећу пару, учествовала у песми. Све је певало. Ветар се играо власима гологлавих људи, женама су, док су певале дигнутих глава и широко отворених очију, сузе полако текле низ озбиљна лица. Ненад се осети као у цркви. Скиде и сам капу. И осети лепо како га Бог Правде дотаче својим млаким дахом по влажном челу; и сав се најежи. Јер Бог беше присутан: сва лица била су обележена његовим присуством. И од сад нам буди спас.. Настаде клицање. Из бифеа је допирао заглушан жагор, куцање чаша и неуморно пумпање пивских апарата. Пред Ненадом се створише два младића у наредничким униформама, један је био висок, мршав, црн; други мали, пун, плав, црвеног округлог лица, заваљене шајкаче на потиљак. Данас нама кажу, деци овог века – грмео је мали плави наредник Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше. Добра моја земљо, лажу... – Лажу! Лажу! – узвикну и Жарко. – Лажу! Тек тада примети Ненад Жарково лице, у пламену као и код осталих, светлих и грозничавих очију. Мали плави наредник поче тешити старамајку, милујући је по рамену: – Не плачи, старице мила! Мајка, разумем то, поштујем... пољубите ме, ја мајке немам, благословите ме, мајчице, уместо моје мајке! Он се саже. Ненада запахну кисео мирис пива: младић беше пијан. – И не плачите! – настави мали наредник. – Схватите! Будите поносни што је баш нама, вашој деци, пало у део да бранимо отаџбину. Јер, мајчице, овај камен – мали плави наредник се испрси, диже руку, шајкачу још више затури на потиљак – јер овај камен... ...ко пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила Што су у борби против душмана

102 Дедови твоји вољно слагали, Лепећи крвљу срца рођеног Мишица својих кости сломљене, Да унуцима спреме бусију, Оклен ће некад, смело презирућ Душмана чекат чете грабљиве. И само дотле, до тог камена, До тог бедема Ногом ћеш ступит можда поганом. Наоколо се правио све већи круг људи који су слушали. Викало се: пст! пст! чујмо! мир! На другом крају хор је певао „Ој Словени...” Нека локомотива је пред станицом очајно и дуго звиждала тражећи пролаз. Овде су људи викали: пст! чујмо! Мали наредник је у левој руци држао смакнуту шајкачу; десна му је била стегнута у песницу. Дрзнеш ли даље? Чућеш громове Како тишину земље слободне Са грмљавином страшном кидају, Разумећеш их срцем страшљивим Шта ти са смелим гласом говоре, Па ћеш о стења тврдом камену Културне главе теме ћелаво У заносноме страху лупати, Ал ’ један израз, једну мисао Чућеш у борбе страшној ломњави: „Отаџбина је ово Србина.” – Тако је, тако је! – неке руке шчепаше малог наредника и понеше изнад глава. Он је викао у бучном одобравању и тапшању: – Песма нас је одгајила, њојзи хвала! – Тако је! Живели ђаци! – Нека је слава мртвима! – викао је над главама младић. – Нека је слава Ђури! – глас му је у хуци слабио. Затим престаде да се разазнаје шта виче. Чуло се само у таласима, како свет одобрава: тако је! живео! И то је слабило, претварајући се у неразговетан жамор. Хор је сада певао „Онамо ’намо, за брда она...” Воз је дотле стајао чекајући у сенци, неосветљен. Одједном се чуше пиштаљке железничара, фењери потрчаше крај вагона. – У вагоне, у ва-го-не! – Кре-е-ћи! Мртав воз се почео осветљавати. – Жу-у-у-ри! Један официр је ишао крај вагона, са бележницом у руци. Дошавши према месту где је Ненад стајао са својима, он подиже поглед и погледа

103 на перон: поглед му је био празан, мртав; лице је било озбиљно и непокретно. То лице, усред песме, следи Ненада. Шта је све то значило? Младићи љубе девојке, једни певају, други плачу, трећи, преморених лица, озбиљни и тужни, гледају на све то испијеним очима. Врата на вагонима су се затварала истим звуком као врата на великим касама: меко, уз мали звиждук усисаног ваздуха. Звук железничког рога. Пуштена бела пара. Прво црвена лица, свако за себе, и руке што машу; онда се све споји у једну једину пругу лица и руку, помешаних, стопљених. У даљини се, изнад празних трачница, нагло смањивало црвено око сигналног фењера. Уши су им биле још заглухнуте када се нађоше пред станицом. Јасна је водила старамајку испод руке. Ненаду се учини погрбљенија и мања. Улица је под светлошћу ретких жутих сијалица бљескала као река црног растопљеног метала. Ваздух је, влажан, мирисао на трулеж, на карбол, на дим од угља. Из мрака и даљине чуло се уједначено брујање црквених звона.

У каквом су односу временске прилике описане у овом поглављу и исприповедани догађаји? З ашто је приповедач звук локомотиве назвао крик? Ш та је садржао војнички пакет и коме је био намењен? К о је тог дана журио на железничку станицу и због чега? О бразложи следеће приповедачеве речи: Радост која би им се оцртала за час на лицу била је застрашена и збуњена. Нису смеле да погледају једна другу. Д а ли су слике описане у овом поглављу статичке или динами чке? Издвој из текста доказ за своје тврђење. К о су тог дана били путници у возу? Колико их је било? Где су путовали? К ако се тога дана понашао народ на железничкој станици? Због чега? К ако се Ненад због свега тога осећао? Образложи његово пси хичко стање. З ашто се тога дана певала химна Боже правде и зашто су реци товани стихови Милана Ракића и Ђуре Јакшића? О којим њихо вим песмама је реч? Ш та је из овог поглавља оставило најјачи утисак на тебе?

трачнице ‒ челичне шине, пруге по којима се крећу локомотиве, трамваји и сл.

104

Читава једна младост − како се зове овај део романа, одликује се, стога, динамичним приповедањем, сликовитим призорима, мајсторски пронађеним појединостима. Поједине странице где се приказују ратне прилике спадају, без сумње, међу најбоље што је наша књижевност посвећена Првом светском рату досад дала. У том погледу вреди указати на опис испраћаја четири стотине ђака, новопечених на редника, на једној железничкој станици. Мада делује сасвим фрагмен тарно, пошто не прелази оквире једне епизоде, овај опис је ипак врло ефектан због изузетно остварене веродостојности и дочаравања једне тешке, на свој начин трагичне и херојске ситуације. Стојан Ђорђић, „У матици јасних и чистих истина”, предговор у: Бранимир Ћосић, Покошено поље, Политика – Народна књига, Београд, 2005, стр.14−15.

На следећем линку https://arhivbeograda.org/rs/elektronski-oblikpublikacije потражи дневник који је водила Наталија Аранђеловић. Можеш из тог дневника сазнати како је изгледао живот у Београду од 1915. до 1918. го дине. Последњи запис односи се на осло бођење Београда.

Споменик 1300 каплара на Рајцу

У научном часопису Књижевна историја, објављена је прва прича Бранимира Ћо сића, коју је написао када је био ваш вр шњак, са само 15 година. Можеш је про читати на: http://knjizevnaistorija.rs/editi ons/152Djordjevic2.pdf

Бранимир Ћосић (1903−1934), писац и новинар, због туберкулозе, од које је боловао, није завршио студије. Живео је само 31 годину, али је објавио три књиге приповедака (Приче о Бошковићу, Египћанка и друге романтичне приче и Као протекле воде), три романа (Врзино коло, Два царства, Покошено поље) и једну књигу интервјуа са савременицима (Десет писаца – десет разговора).

Како је у песми Милутина Бојића Плава горбница, коју сте читали у седмом разреду, представљено одавање почасти страдалима?

105

Станислав Винавер

РАТНИ ДРУГОВИ АРИТОН Аритон Големовић Целога живота спремао се за срећу. Имао кућу у Београду, виноград у Врању Био је домаћин човек Говорио је са нагласком И достојанством Истичући речи. Студирао је не трудећи се прекомерно Не напрежући мозак до краја. Није био ни рђав друг Мада је радије давао савете. Побожан, чак и сујеверан, Он је с пуним правом очекивао

Бомбардован хотел „Српска круна”, данашња зграда Библиотеке града Београда

106

закриљен ‒ заклоњен, заштићен

Да му светац Или мистична сила Помогну, и не само У великом јаду Него и у ситним свакодневним пословима. Више силе биле су у обавези Да Аритона чувају и штите. Када смо прелазили Албанију У глади, студи, грозотама Када су нас ваши јеле И обарале једног по једног На сваком конаку, Када смо безбродне реке пролазили Држећи се за руке Прозебли и пропали Гинући, страдајући И грчевито испливавајући Аритон је знао По сто ситних чињеница Да је закриљен. Једне ноћи Студене и бездушне Пуне радозналих и злих звезда Које су нас посматрале у гомилама Из свога сигурног заклона Можемо ли још издржати –

Аритон је лежао, као официр Први крај мале ватрице, И грејао руке, и лице Згрчивши се у полукруг око пламена И његове утрнуле успомене. Он је осећао срећу, највећу срећу До које може доћи смртни човек Што се тиче оног дела тела Где је крв кружила радосно И слатко. Али у исти мах Језив је био бол У леђима, и позади, Где није допирала ватра И месо се претварало у лед. И Аритон је мислио и мислио Какво је чудо потребно За потпуну бескрајну срећу Да се топлота укаже са обе стране А не само где је окренут ватри – Молио се својој слави И другим божјим угодницима, И сањао, премирући од миља Како неки безмерни пожар Обузима цео свет Планине и небеса – И леђа.

К акo разумеш тврдњу лирског субјекта да се Аритон Големовић целога живота спремао за срећу? К аквим бојама би описао/описала ову песму?  Шта је Аритон заједно са осталим страдалницима преживео те зиме?  У кога Аритон верује? Каквој се заштити и помоћи нада? Образложи свој став примерима из текста. Ш та је Аритону у голготи преласка Албаније било потребно за срећу? Може ли се то што осећа звати срећом? Образложи свој став.

107

Ратни другови су нека врста песничких приповедака, сакупљени у мали еп о ратовању српског народа у Првом светском рату. Се ћања на тај рат чувају се у српском народу с највећим пијететом – и због великих страдања српског народа, и због великих победа, и због великих циљева. Винавер у овој књизи опева то заједничко осећање на рода чији је опстанак доведен у питање, и пева о заједничкој борби за опстанак. Али, више од тога он пева о једном засебном, личном односу ратника према свему томе. Љубомир Симовић, Дупло дно, СКЗ, Београд, 1991, стр. 211.

СЛОБОДНИ СТИХ одступа од традиционалне ритмичке организације у оквиру строфа. Слободни стихови имају различиту дужину, а строфе немају исти број стихова. СЛОБОДНИ СТИХ најчешће нема риму.

Преобликуј Винаверову песму Аритон у прозни текст. Размисли због чега је слободан стих близак обичном говору, а због чега прозном тексту.

Станислав Винавер (1891−1955), књижевник и преводилац, рођен је у Шап цу у угледној јеврејској породици. У балканским ратовима и Првом светском рату учествовао је као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније и на Крфу је био уредник Српских новина. Године 1916. обављао је дипломатске послове у Француској, Великој Британији, а затим у Петрограду, баш у време рево луције. После Првог светског рата посветио се новинарству и књижевности. Други светски рат провео је у заробљеништву у немачком логору Оснабрик. Последње године живота провео је у Београду радећи као књижевник, са тиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Његови специфични преводи, у којима је зарад преноше ња најдубљег смисла и тумачења превођеног текста видљиво одступао од оригинала, сматрају се изузетним и оригиналним. Нека од његових дела су: Приче које су изгубиле равнотежу, Громобран свемира, Ратни другови и др.

108

Шта је саосећање?

Момчило Настасијевић

ТРУБА

Стара војничка труба, војске Краљевине Србије

рушан, -шна, -шно ‒ који носи црнину, који је у жалости за неким

Шта вреди плаветно небо, и зумбул и девојче и ласте лет. Негде зàпēва труба.

погни главу; војника хоће да закопају, а њему тако се живело.

То иза гора и вода лелек је рушне сељанке.

Шта вреди поп што моли, па крстача, па име, неће се војник вратити у село, неће пољубити коју воли.

Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је. Откини зумбул с груди,

Откини зумбул с груди, погни главу. Негде зàпēва труба.

У овој песми нема сувишних речи. Да би дошао до прецизног песничког израза Момчило Настасијевић је пре ове написао чак шест верзија исте песме. Размисли па објасни како разумеш овај податак о настанку песме Труба. И зраз рушна односи се на жену која је у црнини због жалости за неким. Лелек је реч која изражава патњу, бол, жалост за не ким. Због чега ипак нема властитог имена сељанке која жали нити војника који је умро, ни девојке која га је чекала?  Г лагол зàпевати значи оплакивати покојника певајући, тужба лицом, тј. нарицањем и даје песми атмосферу која је упечатљива јер се каже да је то нарицање трубе. Какав је звук трубе који се чује у песми? К ога све повезује стих: Род смо? Због чега лирски субјект тражи и од себе и од читалаца да погну главу и откину зумбул с груди? К аква је улога контраста у првој и четвртој строфи? Какав ути сак у читаоцу изазивају ови контрасти? З ашто је небо у песми плаветно иако је тема песме смрт вој ника? Шта се дешава с природом када неко умре? И скористи речи саосећање и човекољубље (хуманост) па на пиши поруку коју читаоцима преноси песник Момчило Наста сијевић песмом Труба.

109

Осим Момчила који је био књижевник и остала браћа и сестре Настасијевић били су даровити: Живорад сликар, Даринка исто ричарка, Славка математичарка, Светомир је био композитор и архитекта, Славомир такође књижевник. Као студент, Момчило је преводио са чак пет језика. Свирао је четири инструмента, вајао, певао, цртао. Био је професор некадашње Четврте мушке гимназије (данас је то Гим назија „Свети Сава” у Београду).

Сећање на Момчила као професора сачувано је само две недеље након његове смрти у часопису „Српски књижевни гласник”: Мада је био професор, није био изнад ђака, него са њима. Спуштао се, прилазио, помагао и очаравао. Српски језик је раније био учење гра матике, синтаксе, учење песама напамет, учење датума и година напа мет, одједном је постао нешто друго. То више није био предмет досадан и сувопаран, где смо све морали да понављамо, као папагаји, и где ни једна реч није била наша. Ми више нисмо били папагаји који причају лек ције, ми смо осетили да смо постали ствараоци: почели смо да мислимо и Момчило је захтевао да то саопштавамо. Учили смо и даље граматику, синтаксу, песме и године, али смо осећали да је то потребно за оно што мислимо, говоримо и доказујемо. За нас је час Српског језика постао ра дост и задовољство, ништа нас није замарало, све нам је било лако. Миливоје Ристић, Успомене на Момчила Настасијевића, „Српски књижевни гласник”, књига педесет три, 1. март 1938, стр. 337.

Момчило Настасијевић и Милош Црњански као професори Четврте мушке гимназије у Београду, 1931. године (у првом реду у средини)

Момчило Настасијевић (1894−1938) био је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, професор у гимназији. Његову поезију одликује сажетост језичког израза, згуснутост значења, симболика и утицаји религиозних и филозофских промишљања. Нека од његових дела су: Пет лирских кругова, Код вечите славине, Недозвани, Међулушко благо, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета и др.

Мини-квиз 1. Повежи писце и наслове дела које су написали: Момчило Настасијевић Покошено поље Лаза Лазаревић Ратни другови Бранимир Ћосић Јазавац пред судом Петар Кочић Пилипенда Станислав Винавер Све ће то народ позлатити Симо Матавуљ Труба

2. Које од наведених дела је сатирично? а) Све ће то народ позлатити; б) Јазавац пред судом; в) Труба. (Заокружи тачан одговор.)

3. Иронија је стилска фигура у којој: а) исказане речи имају значење супротно од њиховог основног значења; б) исказане речи имају дословно значење; в) речи имају метафорично значење. (Заокружи тачан одговор.)

4. Повежи ликове и књижевна дела. Благоје Пилипенда Ненад Све ће то народ позлатити Јела Јазавац пред судом Давид Жарко пролази

5. У текстовима: Пилипенда, Све ће то народ позлатити и Жарко пролази приповедач је: а) свезнајући; б) субјективни; в) комбинација свезнајућег и субјективног приповедача. (Заокружи тачан одговор.)

6. Радња приповетке Симе Матавуља одвија се у: а) Далмацији; б) у Црној Гори; в) у Отоманском царству. (Заокружи тачан одговор.)

7. Момчило Настасијевић песму Труба испевао је у: а) римованом дванаестерцу; б) слободном стиху; в) комбинацијом седмерца и десетерца. (Заокружи тачан одговор.)

4. К ултура сећања ПИСМО, ТВ ДРАМА, ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ, СУДБИНЕ ЉУДИ

Шта сте досад учили о страдањима Јевреја у Другом светском рату?

113

Хилда Дајч

ПИСМА Прво писмо Хилде Дајч написано је 7. децембра 1941, дан пре него што је отишла на Сајмиште. Прималац овог писма била је Нада Новак, Хилдина другарица из гимназије. Нада, две године старија од Хилде, била је председница гимназијске литерарне дружине, где су се те две девојке и упознале. Друго писмо је написано два дана касније, 9. децембра, и садржи прве утиске о животу у логору. Упућено је Мирјани Петровић, још једној школској другарици. Сматра се да је треће писмо, упућено Нади Новак, написано око 13. децембра. У њему Хилда открива да ће јој се чланови њене породице ускоро придружити у логору. У периоду између трећег и четвртог писма, Мирјана Петровић се неколико пута састала са Хилдом, једном заједно с Надом Новак. Током оштре зиме 1941/1942. река Сава се заледила и свакога дана могле су се видети мале групе логораша како пешке прелазе лед под немачком стражом, теглећи носила с мртвима или тешко болеснима. На обали, преко пута логора, чекало их је особље Јеврејске болнице, које је утоваривало жртве у камионе и одвозило их у болницу или на Јеврејско гробље. Једном приликом, Хилда је успела да уговори састанак с Мирјаном, у запуштеној кафани за лучке раднике где је логорашима који су преносили мртве и болесне био дозвољен кратак предах, пре повратка у логор. У крчми су се пријатељице, Мирјана и Хилда, загрлиле и кратко разговарале. Среле су се на истом месту још два пута, али им током последњег сусрета стража није дозволила да размене ниједну реч. Мирјана Петровић је касније испричала да је Хилда том приликом деловала мршавије него пре и била је бледа, потиштена и очајна1. Ово се види и из Хилдиног последњег сачуваног писма са Сајмишта, написаног почетком фебруара 1942. 1 Ови детаљи се спомињу у писму које је Мирјана Петровић послала новинару и публицисти Јаши Алмулију 1989. Видети: Алмули, Јаша, Јеврејке говоре, Београд 2005, стр. 132–133.

Прва страна првог писма Хилде Дајч

114

ПРВО ПИСМО Надо, драга моја, Сутра ујутру полазим у логор. Мене нико неће натерати, ја не чекам на позив. Јављам се добровољно да пођем са првом групом која полази из Џорџа Вашингтона 23, сутра у 9 сати ујутру. Моји су противни мојој одлуци, али ја мислим да ћеш ме барем ти разумети: има толико људи којима је потребна помоћ, да ја морам по налогу своје савести да пређем преко сентименталних разлога у вези са породицом и кућом и да се потпуно ставим у службу других. Болница остаје још у вароши, а управник ми је обећао да ће ме поново примити када се болница буде доселила у логор. Потпуно сам мирна и сталожена и уверена да ће све испасти добро, чак изнад мојих оптимистичких претпоставки. Мислићу често на тебе, ти знаш, а можда и не, шта си за мене представљала − то ћеш и убудуће. Ти си ми најлепша успомена из мог најпријатнијег периода − из дружине. Надо моја драга, ја те много, много волим. 7. XII 1941.

Хилда

ДРУГО ПИСМО

алтруизам ‒ несебичан, човекољубив однос према људима

Драга моја Мирјана, Пишем ти из шталске идиле лежећи на слами док се уместо звезда ног неба налази над мојом главом дрвена конструкција крова павиљона бр. 3. Са моје галерије (треће) која се састоји из низа дасака, а на којој нас три имамо свака по 80 цм у ширини животног простора, посматрам овај лавиринт, односно мравињак бедника чије су трагедије бројне као и они који живе не зато што су свесни да ће једном бити боље, већ зато што немају снаге да прекину са животом. Уколико је то то. Мирјана драга, твоје писмо то си ти, волим га као што волим тебе. Твоје речи и осећања лепи су као и твоја спољашност, а твоје саосећање велико као све друго лепо што је специфично твоје. Немој да се дивиш једном човеку који има брзе акције. Други можда имају више алтруизма, а мање енергије, више скромности него амбиције, па су им дела, мада велика, скривена, а дела других више падају у очи својом одлучношћу и брзим извођењем. Мирјана драга, овде сада има 2.000 жена и деце, скоро 100 одојчади за које не може ни млеко да се кува јер нема огрева а према висини павиљона и јачини кошаве можеш већ да израчунаш ступањ топлоте. Читам Хајнеа и он ми прија, мада имамо клозет удаљен пола километра и то за петнаест особа наједанпут, мада смо до четири сата добили само два пута мало купуса за који се види да је у води куван, мада лежим на мало сламе, а деца са свију страна и светлост гори целе ноћи,

115 мада вичу на нас „Idiotische Saubande” [идиотска свињска бандо] итд., мада нас зову сваки час на збор и све преступе „строго кажњавају”. Зидова има доста. Ја сам почела данас са радом у амбуланти, тј. једном столу са неколико флаша и газе, за којим је само један лекар, једна апотекарка и ја. Посла има доста, људи, то јест жене падају у несвест итд. Али се у већини случајева држе више него јуначки. Ретке су сузе. Нарочито код омладине. Једино што ми недостаје јесте пристојна могућност за умивање. Нама ће доћи још 2.500 особа, а има свега 2 лавабоа, тј. чесме. Постепено ће све доћи у ред и у то нимало не сумњам. Болница ће бити у једном другом павиљону. Броје нас често, из истог разлога су и павиљони ограђени жицом. Нимало не жалим што сам дошла, већ сам задовољна својом одлуком. Ако ћу свака два дана моћи толико да урадим за друге као ова два, онда ће цела ствар имати много смисла. Ја знам, чврсто сам убеђена у то да је ово само пролазно (што не искључује могућност да то траје и неколико месеци), крај ће бити добар и ја сам унапред задовољна. Стичем свакодневно много познанстава, искуства, упознајем људе са њихове праве стране (ретки су они који и овде глуме). Многи људи се примају којекаквих „командантштина”. Мада бих могла, ја се таквих ствари не примам, моје амбиције нису упућене у томе смеру. Мирјана драга, ти ћеш ме препознати, ја се нећу променити, тек сада осећам по својој сталожености да сам прилично изграђена и да спољне ствари слабо утичу на мене. Само бих волела да мојим родитељима ова чаша буде поштеђена. Погледала сам, драга, на твој прозор кад су нас камионом возили на Сајмиште, али тебе нисам видела. Када се идућег пута сретнемо морамо да надокнадимо у смислу другарства све оно што током године нисмо чинили. Шта знаш, можда је тек тај растанак тако необичан… [текст нечитак] …да дознам колико те волим, колико сам везана за тебе мада тако често нисам била с тобом. Мирјана драга, остани таква каква јеси, јер си златна и ја те много волим, твоја Хилда. 9. XII 1941.

ТРЕЋЕ ПИСМО Надо, златна моја, Није била баш романтична сцена у којој сам дошла до твог писма, наиме нас две сестре на челу са једном апотекарком организовале смо кување чаја и млека (уколико су то жене понеле собом јер се

Стрип о Хилди Дајч аутора Александра Зографа

командантштина ‒ аугментативни назив за наређивање, заповедање

116

шпиритус кохер ‒ приручна справа са запаљеним шпиритусом за кување чаја, млека и сл. крезол ‒ отровна течност карактеристичног мириса која се употребљава у производњи пластике, експлозива, ароматичних материја непотизам ‒ постављање рођака и сродника на одговорне политичке, државне и друштвене положаје љубавницизам ‒ ироничан назив за љубавничке односе лагерполицист(а) ‒ стра жар у логору

овде нити шта може послати, нити овамо стижу пакети) на дванаест шпиритус кохера − и баш при том кувању уз највећу галаму изнутра и споља док су ми текле сузе због дима и шпиритуса, потекле су ми праве, искрене, олакшавајуће сузе читајући твоје писмо. Овде је тако − не знам како да га окарактеришем, једном речи једна велика штала за 5.000 и више људи, без зида, без ограде, све у истој одаји. Појединости овог чаробног замка сам описала Мирјани па ми се не да да понављам. Добијамо или доручак или вечеру и то уз најпогрдније речи − срећа још, човеку прође апетит па није гладан. За ових пет дана је било четири пута купуса. Иначе је дивно. Нарочито у погледу на наше суседе − Цигански логор. Данас сам била тамо и ошишала 15 вашљиваца и намазала их. Међутим, мада сам после испекла руке до лактова крезолом, ипак је посао некористан, јер кад завршим са другом партијом, биће прва опет вашљива. Управа логора је у банатским рукама, систем непотизма, односно љубавницизма, али ми Београђани смо сувише питоми, а они то користе, јер ко први девојци ономе и девојка. Сваких сто људи има блок команданта, обично неку балавицу од 16−20 године, а иначе данас су изабрали од девојака од 16−23 године 100 лагерполициста. Ја сам се сакрила, јер познајем моју особиту наклоност према полицији ма које врсте. Какав критеријум при том узимају, познато је само њима. Сад је пола једанаест, лежим и под собом осећам сламу (диван предмет нарочито кад се испуни бувама) и пишем ти. Врло сам задовољна што сам овде била од првог тренутка, човек доживљава толико интересантних и непоновљивих ствари да би било штета испустити коју. Мада на све нас има само две чесме, ипак сам чиста јер се дигнем пре пет и идем да се цела умијем. Овде се за све стоји у реду. Љубазно од њих што вежбају наше стрпљење. Само би срећа била да се свуда стигне на ред. То већ теже иде. Данас су сву децу (мушку) и одрасле људе, који су као болесни били са нама, не знамо куд одвели − па да, монотонија би сметала напетости наших живаца. Можеш да замислиш ларму коју чини више од 5.000 људи, затворених у једну одају, дању не чујеш ни сопствене речи, ноћу имаш бесплатан оркестар плача деце, хркања, кашљања и осталих тонова. Имам посла од пола седам ујутру до пола девет увече, данас и дуже, али ће се и то уредити чим болница буде стигла, а то ће вероватно бити за који дан. Курир болнице долази свакодневно овамо, а данас је и Ханс био и од њега сам дознала непријатну вест да ће моји сутра доћи. Овакав weekend није нимало препоручљив, нарочито не за моје родитеље и Ханса коме је потребна добра храна. Узели су нам сав новац и накит сем 100 динара по глави. Једино у чему не штеде је електрика која гори и ноћу те ми омета сан мој праведни. Моја амбиција мора да буде увек задовољена, јер желим увек све у суперлативима. А и ово је један своје

117 врсте. Откако сам ту врло сам мирна, много радим и то са огромном вољом и осећам савршени преокрет. Док сам раније на „слободи” мислила стално на логор, сад сам за пет дана тако навикла на њега, да уопште о њему не мислим, већ о много лепшим стварима, као што су − ти већ знаш да ја мислим много на тебе. Увече читам. Мада смо смели да понесемо само толико колико сме да се понесе, ја имам Вертера, Хајнеа, Паскала, Монтења, енглески и хебрејски уџбеник. Тако мала библиотека, а чини ми се ипак од огромне користи. Надо моја, не пишем то само зато што ми је жеља, већ чврсто убеђење: видећемо се ускоро. Ја немам намеру да овде летујем, а надам се да ће они (са великим О) узети моје намере на разматрање. Решење њихово очекујем ускоро. Надо моја, морам да спавам, сутра ћу се рано дићи, а снагу хоћу да чувам. Здраво, мила моја, бојим се да мислим на тебе у овој прљавој штали да не кварим ону светињу коју о теби носим у себи. Много тебе, маму, Јасну и остале срдачно поздравља један весео добровољац.

ЧЕТВРТО ПИСМО Мила моја, Нисам ни могла да појмим да ће наш сусрет, мада сам те очекивала, да остави, начини у мени такву буру осећања, да унесе још више немира у ово хаотично стање моје душе која не може никако да се смири. Свим филозофирањима је крај на жичаној огради и реалност какву ви ван ње не можете ни издалека да замислите јер бисте од бола урлали – пружа се у потпуности. Та реалност је ненадмашна, наша беда огромна, све фразе о јачини духа падају пред сузама од глади и зиме; све наде о скором изласку губе се пред једноличном перспективом пасивног бивствовања које ни по чему на свету не личи на живот. То није ни иронија живота. То је његова најдубља трагедија. Можемо да издржимо не зато што смо јаки, него стога што нисмо сваког тренутка свесни своје бескрајне мизерије у погледу свега, свега што сачињава наш живот. Већ смо ту скоро девет недеља и још сам помало писмена, још умем помало да мислим. Свако вече, без изузетка, читам твоја и Надина писма и то ми је једини тренутак када сам нешто друго, не, само Lagerinsasse [логорашица]. Робија је злато према овоме, ми не знамо ни зашто, ни на што, ни на колико смо осуђени. Све на свету је дивно, и најбеднија егзистенција ван логора, а ово је инкарнација свију зала. Сви постајемо зли јер смо гладни, сви постајемо заједљиви и бројимо један другом залогаје, сви су очајни – а ипак се нико не убија јер смо

инкарнација ‒ телесни, стварни облик, вид испољавања неког духовног бића

118

латрина ‒ тоалет, клозет (обично војнички) кадавер ‒ леш, мртвац. a propos (франц.)‒ апропо, у вези с тим, поводом тога фронт ‒ предња страна распоређених људи шипарица ‒ одраслија девојчица

сви скупа једна маса животиња коју презирем. Мрзим нас све јер смо сви једнако пропали. Близу смо света, а тако удаљени од свих. Ни са ким немамо везе, живот сваког појединца напољу тече исто тако даље, као да се пола километра даље не одиграва кланица шест хиљада невиних. Сви смо једнаки по своме кукавичлуку и ви и ми. Доста! Ја ипак нисам такав нејунак као што би по овоме могла да судиш. Подносим све што мене погађа лако, безболно. Али та околина. То је оно што ме нервира. Људи ми иду на живце. Ни глад од које плачеш, ни зима при којој ти се вода у чаши и крв у жилама следи, ни смрад латрина, ни кошава, ништа није тако одвратно као гомила која заслужује сажаљење, а ти јој не можеш помоћи, него се ставити изнад ње и презрети је. Зашто тај свет говори увек само о ономе што вређа његова црева и остале органе врло цењеног кадавера. A propos, пре неки дан смо уређивали лешеве, било их је 27, у турском павиљону, и то све у фронт. Мени ништа више није одвратно, ни мој прљави посао. Све би се могло само кад би се знало оно што се не може сазнати – када ће се отворити капије милости. Какве ли намере имају са нама? У сталној смо напетости: хоће ли нас стрељати, дићи у зрак, транспортовати у Пољску? То је све споредно! Садашњост само треба прескочити, није нимало пријатна, нимало. Сада је пола три, дежурам целу ноћ у амбуланти (сваку четврту ноћ) у павиљону кашљу у хору и чује се клопарање кише са крова. Овде у амбуланти пуши се фуруна дозлабога, али ко се дима не надими… Ово је мој најузбудљивији дан у логору. Желети нешто толико па да се то испуни више је него срећа. Можда ћемо се једном живи извући одавде у један срећнији живот, јер то тако страшно, мада већ малокрвно желимо. Мирјана, моја драга, ми смо робље заробљено, много мање још од тога, ми нисмо ни колико губавци, ми смо једна презрена и гладна хорда, а кад и поред тога човек угледа мало живота, а то си ти, осети толико нових животних сокова да струје у њему. Само, да, ово вечно само – отргнути се после тога од живота толико је болно и горко да ни море суза проливених није довољно мерило. Како ми је тек сада тешко. Плачем и сви се смеју: „Зар ти која вучеш као мушкарац смеш да плачеш као сентиментална шипарица!” Али шта ћу кад ми је тако грозно тешко при души. То је рефрен који целу ноћ понављам. Знам да нема изгледа да ћемо скоро изаћи, а напољу сте ти и Нада, једино што ме везује за Београд који по некој несхватљивој контрадикцији истовремено страшно мрзим и страшно волим. Ти не знаш, као што ни ја нисам знала, шта то значи бити овде. Желим ти да никад не сазнаш. Већ као дете бојала сам се да ме не закопају живу. И ово је нека врста привидне смрти. Хоће ли после ње

119 бити неког васкрсења? Нисам никад толико мислила на вас две као сада. Стално разговарам са вама и желим да вас видим јер сте ви за мене онај „изгубљени рај”. Љуби вас ваша логорка (Прва три писма Хилде Дајч су власништво Јеврејског историјског музеја у Београду, док се четврто налази у Историјском архиву Београда) Извор: http://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/hilda-dajc.php

К ако је Хилда отишла у логор? Н а основу писама опиши како зло у логору расте и како расте очај логораша. Ч ему су све логораши изложени? К ако ту ситуацију и људе у њој описује Хилда? К ако описује робију спрам онога што она и други логораши доживљавају на Сајмишту? К ако разумеш трагедију садржану у следећим Хилдиним ре чима: Робија је злато према овоме, ми не знамо ни зашто, ни на шта, ни на колико смо осуђени? Ш та закључујеш о свету и о злу на основу следећих Хилдиних речи: Близу смо света, а тако удаљени од свих. Ни са ким немамо везе, живот сваког појединца напољу тече исто тако даље, као да се пола километра даље не одиграва кланица шест хиљада невиних? Ш та за Хилду представља једину вези са светом? Шта та веза њој значи? К оја неизвесност мучи Хилду? Ш та она супротставља стварности логора? Ш та она жели својој другарици?

Прочитај роман Давида Албахарија Гец и Мајер. Хилда Дајч (1922 − непознат тачан датум смрти), уписала се на студије архитектуре. У окупираној Србији, почетком Другог светског рата, преки нувши студије, волонтирала је као медицинска сестра у Јеврејској болници у Београду. Децембра 1941. године добровољно се пријавила да у логору, на Сајмишту, помогне онима којима је најпотребније. Убијена је у гасном камиону − душегупки. Од краја марта до 10. маја 1942, логораши су на тај начин ликвидирани и одвожени до масовних гробница у Јајинцима. На тај начин убијено је више од шест хиљада жена, деце и старих.

120

Како се у човеку стварају успомене? Зашто се каже да нешто пробуди успомене?

ТВ драма Данила Киша Ноћ и магла има само три лика: Младић, Емил и Марија Риго. Младић се вратио у родно место после двадесет година. Пронашао је некадашње другове и њихове родитеље, а проналази и своју учитељицу, која је сада у пензији. Сусрет са учитељицом Маријом Риго и њеним мужем Емилом протиче као подсећање на ратно време и сурово детињство и одрастање које Младић памти. Сусрет оживљава мрачне и тужне истине. Наговештава се да је Емил био симпатизер фашиста и да жели да прикрије ту срамотну чињеницу. Одломак прати разговор јунака и наглашава различитост и варљивост онога што човек памти и чега, у ствари, жели да се сећа.

Данило Киш

НОЋ И МАГЛА (одломак) МАРИЈА РИГО: Почео си ми, видиш, да причаш о малој Јулији... Како ти је изгледала она... Емиле, Емиле, знаш ли да нам је Анди био у оно време заљубљен до ушију у ону малу Јулију Сабо? Чујеш ли ме, Емиле... ЕМИЛ (off): Нешто си рекла? МАРИЈА РИГО: Кажем да нам је Анди био заљубљен у ону малу Јулију Сабо... У ону што јој је отац био полицајац за време рата. Сећаш ли се... ЕМИЛ (off); Ухм... МЛАДИЋ: Да, ту сам био стао: Рече ми чика Хорват: А, гле ти њега, не заборављају се тако лако старе љубави... И то још прва љубав... Па, рекоше ми, ево ти твоје Јулије, на истом оном месту где си је оставио... Прва кућа од нас... Она нова... МАРИЈА РИГО: Да, знам, изградили су нову кућу, она и њен муж... МЛАДИЋ: Ја, сав узбуђен, приђем и питам једну сељанку: Извините, да ли ту станује Јулија Попов... Девојачко име Сабо. Да, рече она. Могу ли да разговарам с њом, питам је... А шта вам треба? Тако, рекох... Треба ми... Е, па ја сам та, рече она. МАРИЈА РИГО: Емиле, чујеш ли како лепо прича Анди... Срео је ту своју прву љубав, Јулију, и није је препознао, него је сав претрнуо од изненађења...

121 ЕМИЛ (off − прекида се зујање бријача): Ништа те не чујем. Молим те лепо, реци ми ако имаш нешто да ми кажеш, стално имам утисак да мени говориш... МАРИЈА РИГО: Кажем да треба да чујеш како Анди прича о сусрету са оном малом Јулијом Сабо... ЕМИЛ (off − кроз зујање бријача): Само ви наставите, одмах ћу ја... МЛАДИЋ: Признајем, био сам пребледео... Господе, како је поружнела... МАРИЈА РИГО: Шта, поружнела?... И ти имаш тај утисак? МЛАДИЋ: Пружила ми је своју тврду, велику, спечену руку, скоро мушку, и рекла ми је: Здраво, Анди, како си? Добро, рекох, како си ме препознала? Тако, рече она. А да ли си ти мене препознао? Јесам, слагах ја, само нисам био баш сигуран да си то ти, па сам хтео да проверим... А ја сам очекивао да ћу наћи, замислите колико сам био шашав, очекивао сам да ћу наћи ону исту девојчицу, прћаста носа, плавокосу, зељооку... МАРИЈА РИГО: Ти, Анди, збиља претерујеш... увек си био склон фантазијама, као твој покојни отац, опрости што ти то морам рећи, али ипак мало претерујеш... Па Јулија Сабо није била никад плавокоса, нити зељоока, нити је имала прћасти нос... МЛАДИЋ: Хоћете да кажете... МАРИЈА РИГО: Емиле, Емиле, молим те да чујеш ово, ово је збиља врло интересантно... Емиле... Пауза. Чује се само зујање машинице за бријање. МАРИЈА РИГО: ... Емиле, побогу, колико се то дуго бријеш... (Изнер вирана.) Емиле, не бријеш ваљда длаке иза ува... Емиле ... ЕМИЛ (off − искључио је апарат): Нешто си рекла? МАРИЈА РИГО: Молим те, да ли се сећаш оне мале Јулије Сабо? ... Емил долази и брише лице пешкиром. ЕМИЛ: Како да не... то је била она црнка, с великим црним очима... МАРИЈА РИГО (даје знак младићу да ћути): Него, не можемо да се сетимо тачно какав је она нос имала... ЕМИЛ: Нос... Чекај да се присетим... (Зажмури.) А, да, сетио сам се преко њеног оца... Повијен, скоро кукаст нос... Сећам је се добро, у старијим разредима сам јој предавао две-три године... МАРИЈА РИГО: Е, Анди, Анди, дакле збиља имаш машту као какав романтични песник... Да ниси ти којим случајем постао песник? А, молим те, Емиле, он мени каже: замислите, госпођо Риго, она мала плавокоса, замисли: плавокоса, па... како си оно рекао... МЛАДИЋ: Рекао сам: зељоока...

спечен ‒ мршав, сасушен зељоок ‒ који има зелене очи оff (енгл.) ‒ технички израз којим се означава да се глумац не види, али се чује његов глас

122 МАРИЈА РИГО: Чујеш ли га молим те: зељоока и прћаста носа ... Он је очигледно побркао... Он је мислио на неку другу... Можда си мислио на ону малу... штуцовани ‒ подсечени буботка ‒ чврга траминац ‒ врста винове лозе и грожђа, вино од тог грожђа

Младић устаје и одлази до прозора. Гледа кроз прозор одшкринувши завесу. МЛАДИЋ: Не, госпођо Риго, не, нисте у праву: Јулија је била плавокоса, зељоока, прћаста носа... Пас је био полувучјак... На обали реке, крај насипа, стајала су два храста, на које сам се пео, а на грану једног од њих био сам урезао своје име ножем, пре двадесет година... Господин Емил је имао бркове, црне крупне штуцоване бркове, а на десној руци, на средњем прсту, носио је крупни печатни прстен, којим је ударао ђацима буботке по глави... Нећете ваљда рећи, госпођо Риго, да ни мој отац није постојао... Стари пијани Едуард Сам... Сам који вам је донео у свом масном шеширу дивљи патлиџан? МАРИЈА РИГО: О, Анди, забога, нисмо деца, нећеш ваљда да се љутиш због тога што нас, све нас, а поготово нас старије, издаје памћење, што нам се сећања не слажу до у длаку... Зар нисам и сама рекла, ево Емила за сведока, зар нисам и сама рекла да ми је твој отац донео једног дана, за време рата, патлиџан у свом шеширу и рекао на крају: Знате ли, госпођо Риго, шта још недостаје овом патлиџану? ЕМИЛ: Један добар траминац... Младић се нагло окрене од прозора. МЛАДИЋ: Значи, господине Емиле, ипак се сећате мога оца... Да, тако је рекао: Један добар траминац... ЕМИЛ (налива себи пиће): Наиме, ја се сећам или, тачније сада сам се подсетио Марусјине приче о господину... како му беше име. МЛАДИЋ: Едуард, Едуард Сам...[...] МАРИЈА РИГО: Анди, маните се тих разговора, него узми још мало ракије и причај нам нешто о себи... Збиља, ништа нам још о себи ниси казао честито... Остајеш једнако тајанствен... Емиле, богами, ти си крив за све. Сећаш се, Анди, како су ти деца једном донела у школу хлеба... Сећаш ли се... Господе, каква су то времена била... МЛАДИЋ: Да сећам се, госпођо Риго. Рекли сте нам да останемо после часа, а мене сте позвали да изађем... Онда сам ја стао поред катедре, а моји су другови пролазили поред мене и стављали ми у наручје по парче хлеба... Држао сам руке, ево овако, као кад се уносе дрва, и скупљао хлеб... Онда сам отрчао кући... То је било у време када је први пут одведен мој отац... (Нагло се обраћајући Емилу) Да ли још увек тврдите да механизам успомена вара?

123 ЕМИЛ: Ја још увек тврдим да је он варљив. Од тог не одустајем, јер нам многи примери говоре да... МЛАДИЋ: Зашто се ја сећам тако добро господина Емила, на пример? Висок, црн, са штуцованим брцима, са прстеном на средњем прсту десне руке... МАРИЈА РИГО: То је бар сасвим јасно, Анди... Деца памте своје учитеље, а ако је неко још и строг учитељ, као што је био Емил... ЕМИЛ: Не мислиш, збиља, Марусја, и ти, као друг, да сам ја... како сте оно рекли... МАРИЈА РИГО: Бубатао... ЕМИЛ: Да сам ја бубатао ђаке печатним прстеном... МАРИЈА РИГО: Забога, Емиле, па можда си ипак некада... знајући за твоју нервозу... ЕМИЛ: Али то је ипак фантастично, скоро несхватљиво... МЛАДИЋ: Носили сте тамну кравату, можда је била и црна... МАРИЈА РИГО: Анди, извини што те прекидам, сећаш ли се како сам ти једном дала Антонове ципеле, па си морао да их режеш позади, јер су ти биле мале... Био си збиља ногат још тада... Ех, ех, исти мој Ото... Она мала црнка, она твоја Јулија, била ти је сасвим попила памет... МЛАДИЋ: Сећам се, госпођо Риго, свега се сећам... Јулија је имала дуге плаве плетенице... МАРИЈА РИГО: Чујеш ли га, Емиле, молим те! Она је за њега плава, па плава... Емил врти главом. Шири руке. МЛАДИЋ: ... ситне пегице по лицу и била ми је памет попила... Ви сте ми дали Антонове старе ципеле и рекли сте ми: Ако су ти мале, мало их засеци позади, боље и то него да идеш бос по овој зими... Па се сећам да сте рекли свим ђацима − то сам тек после сазнао − за онај хлеб, рекли сте им да донесу за мене по једно парче хлеба, иначе ће помрети од глади и зиме она несрећна породица Сам... И сигурно сте рекли, то нисам чуо, али сигурно сте рекли... МАРИЈА РИГО: Само немој да претерујеш, Анди... МЛАДИЋ: ... сигурно сте рекли: Иначе ће помрети она несрећна породица Сам, и додали: ... што за оног старог пијаног Сама не би била никаква штета... МАРИЈА РИГО: Претерујеш, Анди, веруј ми да претерујеш... Ја сам твог оца ценила као учена човека, а она анегдота са патлиџаном учинила ми га је још симпатичнијим, мада сам, искрено говорећи, јако жалила све вас и нарочито вашу мајку...

124 МЛАДИЋ: Опростите, збиља сам вас задржао, ја се заиста искрено извињавам, госпођо Риго... Али сам толико желео да знам шта је било с вама, са вама и са господином Емилом, са свима из старих дана... [...] МЛАДИЋ: Дакле, збогом, госпођо Риго, збогом и извините што сам остао овако дуго... МАРИЈА РИГО: Забога, Анди, па ти о себи ниси још честито ништа испричао. Реци ми макар... МЛАДИЋ: Ето, био сам дошао на мало ходочашће и рекох себи: Хајде да посетим своју стару добру учитељицу, хајде да видим шта је било са мојим друговима, са Белом Хорватом, са Јулијом, са свима осталима. Рекао сам у себи: људи се мењају, предели остају исти... И видите, госпођо Риго, нисам нашао ништа од свега тога... Чак ни дрвеће нисам нашао, чак ни она два храста у чије сам стабло урезао своје име... Улази Емил, мало пијан и уплашен, нагло остарео, са кишобраном и мало погрбљен, говори уморно. ЕМИЛ (искрено, уморно): Кажем ја вама, младићу, тако вам је то са успоменама: дим, пара, сан, магла, ништа. Крену заједно. Емил још увек нешто прича. Ми га не чујемо. ЗАТАМЊЕЊЕ

К о су лица у овој ТВ драми? У каквим су односима? Ш та је основни драмски сукоб у овој ТВ драми? Ш та се све у Младићу сукобљава док разговара о прошлости? Ч име је разочаран Младић у сусрету с Јулијом Сабо? Ш та непријатно сазнајемо о Марији Риго и о Емилу на основу дијалога? К аква је Младићева успомена везана за школу? Ш та га и после двадесет година највише опседа у вези са шко лом? З а чимe заправо трага Младић? З бог чега се сећања различитих јунака на исти догађај разлику ју? Шта све узрокује ту различитост? Д а ли људи могу да мењају своја сећања? Објасни свој став. К оји детаљ из овог одломка тв драме сматраш најнеобичнијим? Образложи свој избор.

125

ТЕЛЕВИЗИЈСКА ДРАМА или ТВ драма је замишљена и написана за телевизију, па се зато и разликује од драме намењене за извођење у позоришту. Ова драма има једноставну радњу, мали број ликова, гле даоци се одмах уводе у сам центар догађаја, а радња се одвија у кратком времену и на једном месту. Оно што јунаци изговарају или оно што се не изговара (тишина или ћутање) важни су за обликовање дрaмске сцене која нема брзих измена. Гестикулација и мимика ликова, светлосни и звучни ефекти (бат корака, зујање машинице, неразговетни гласови, оно што до лази из off-a) сценски су знакови који су забележени у дидаскалијама. Сви гестови и мимика који прате говор ликова (Марија прети прстом, Емил врти главом или шири руке, погрбљено хода или нагло Младићево устајање) од сликавају и откривају њихова унутрашња стања, расположења и осећања.

Прочитај одломак из Предговора ТВ драме Ноћ и магла. Помоћи ће ти да разумеш како се укрштају живот и књижевност и утичу на умет ника док ствара. Драмолет (што је можда срећнији назив од сувише техничког израза ТВ драма) Ноћ и магла није плод чисте фантазије; личности, које се ту појављују под именом госпође Риго и Емила, транскрипција су стварних особа. Када сам после неких двадесет година ходочастио у онај крај Ма ђарске где сам провео део детињства, нисам нашао своју учитељицу; била се одселила у Пешту, где сам је потражио. Постала је народни посланик и, како се то каже, активисткиња. Њен муж је имао такође значајну, мада локалну функцију. Без обзира на нека добра дела која су нам за време рата учинили, поуздано памтим да су обоје били симпатизери њилаша, мађарских фашиста. Подсећања на такву прошлост мојих јунака уредник ТВ програма је, из превелике опрезности, избацио, тако да се овај мој драмски првенац свео на неку врсту лирске варијације на тему времена и сећања, а од поменуте алузије остао је само наслов – дослован превод нацистичког Nacht und Nebel, чије је значење уреднику изгледа измакло. Цитат је преузет са сајта: http://www.kis.org.rs/nocimagla.htm За додатно објашњење појма о којем говори Данило Киш, а и за дубље разумевање наслова ове ТВ драме погледај објашњење на следећем сајту: https://www.ushmm.org/

Данило Киш (1935–1989) рођен је у Суботици. Добитник је многобројних књижевних награда. Написао је више од двадесет књига – романа, збирки приповедака, есеја, драма. Преводио је с француског. Његова дела пре вођена су на више од двадесет језика. Најпознатија дела су му Рани јади (збирка приповедака), Башта, пепео (роман), Енциклопедија мртвих (збирка приповедака) и др.

126

Šta sve može da bude inspiracija za stvaranje književnog dela?

David Albahari

MAMAC (odlomak) Pripovedač se nalazi u Kanadi. Sreće se s piscem Donaldom i razgovara s njim o pisanju romana. Nejasno je da li je Donald izmišljeni junak ili je pripovedačevo drugo ja, neka vrsta dvojnika. Pripovedač je davno snimao magnetofonom majku kako pripoveda o svom životu. Želeći da napiše roman o majci, posle mnogo godina ponovo preslušava snimke, razmišlja o procesu pisanja, seća se, razgovara s piscem Donaldom u Kanadi i vodi borbu sam sa sobom dok se istovremeno prilagođava načinu života u Kanadi, koji se veoma razlikuje od njegovog života u Zemunu i tadašnjoj Jugoslaviji. Vreme odlaska u Kanadu poklapa se s ratnim vremenima 90-ih godina 20. veka, a s nestajanjem Jugoslavije, nakon smrti roditelja, pripovedač želi da započne novi život. Svi pripovedački glasovi (majka, pripovedač, Donald) i vremena (vreme pred Drugi svetski rat, sam Drugi svetski rat, posleratno vreme i vreme ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije, vreme u Kanadi) o kojima se pripoveda su pomešani, isprepleteni i čine pripovedanje dinamičnim, zgusnutim i veoma dubokim, i to kako u smislu onoga o čemu se pripoveda, tako i u smislu načina na koji se pripoveda.

Majka se nakašljala; uvek se neko nakašlje posle duge tišine; i rekla: „Bila sam srećna kada si se ti rodio.” Zaustio sam nešto da kažem, ali ona me je prekinula. „Bila sam srećna i kada se rodila tvoja sestra”, rekla je. „I pre rata, i tada sam bila srećna. Kada sam upoznala prvog muža, za koga tada nisam znala da će mi biti muž, bila sam srećna. I uz našu decu, i kada su njegovi roditelji pristali da nas vide sve zajedno, i dok sam čekala da se on vrati s posla, bila sam srećna. A onda, kada je sve počelo da se zatvara, sreća je prestala. Ne možeš da budeš srećan kada vidiš kako svetlost iščezava u tami. Možeš možda da se nadaš, ali nada nije sreća, jer znaš da ono što se jednom zatvori nikada više ne može da bude isto, čak ni kada se ponovo otvori. Nisam bila srećna kada sam se udala za tvog oca. Kako sam mogla da budem srećna kada se tada više nisam ni nadala? Posle sam se navikla. Rekla sam mu: Nemoj ništa da tražiš od mene, a ja ću ti dati sve što mogu. I on je to razumeo. Ne znam da li ćeš ti razumeti, ali ne možeš da budeš srećan kada je prošlost sve što imaš i kada ne odustaješ od uspomena. Živeli smo u svetu koji je, ma koliko pričao o svetloj budućnosti, samo tapkao u mestu, koji je, ma koliko se trudio da zaboravi, postojao samo da bi pamtio, koji je, ma koliko

127 tvrdio da smo svi isti, samo pokazivao koliko se svi razlikujemo. Kada smo prvi put posetili Izrael, niko od ljudi koje sam srela nije govorio o onome što se desilo pre osnivanja Izraela, pre njihovog dolaska. Život je počinjao onog trenutka kada su napustili palubu broda, ili izašli iz aviona, i stupili na tlo Izraela. Ono što je bilo pre toga pripadalo je drugom, okončanom vremenu. Nije bilo zaboravljeno, već se jednostavno nije pominjalo, bilo je istorija. U tome je stvar: onaj ko živi sa istorijom, ne živi sa životom, mrtvac je čak i kada je živ. Život se kusa velikom kašikom ili srče iz male, ali ne može se samo sedeti i gledati u njega. Ono što je u tanjiru možeš da pojedeš ili da ne pojedeš, treće ne postoji, zar ne?” Nije sačekala da odgovorim, i dobro je što nije, jer tada sam neprekidno čitao knjige o misticizmu, zen budizmu, materiji i antimateriji, običnim i paralelnim svetovima, i da sam počeo da govorim, verovatno se ne bih zaustavio sve dok traka ne bi iscurela, možda čak ni onda, a to što smo snimali trebalo je da govori o njoj, mislim, ona je trebalo da priča o sebi, ne ja o meni, kao što bi knjiga, kada bih uspeo da je napišem, trebalo nju da prikaže, nikako mene, nisam ja od onih koji se na svakoj fotografiji guraju u prvi red. Majka je samo odmahnula rukom i nastavila: „Posle toga, sve je bilo lako. Kada izabereš, sve nestaje kao rukom odneseno. Kada se odlučiš, to je sreća. Kod nas ljudi nisu nikada uspeli da savladaju tu veštinu, i uvek su ostali neodlučni, nesigurni kom carstvu da se privole, i tako nisu pripadali ni sadašnjosti ni prošlosti, o budućnosti i da ne govorimo. Uvek im se činilo da je jedno lepše od drugog, pogotovo ono što im više nije bilo dostupno. A ja sam, kada sam došla iz Izraela, sve lepo složila i svemu našla mesto. Fotografije iz predratnog albuma, rekla sam sebi, samo su komadići specijalnog papira koji polako počinju da žute; spomenici su komadi granita ili mermera koje izrađuju posebni majstori i koji ne rastu ni iz čijeg srca; pismo je kao pečat, možeš da ga čitaš dok ne izbledi a posle toga ništa ne vredi. E, sada ti možeš da kažeš da mi je za tako jednostavnu odluku trebalo čak petnaest godina, i da je to užasno dug period, što je tačno, ali to je samo zato što živiš u vremenu u kojem, hvala Bogu, nisi suočen sa takvim izborom. Za tebe ne postoje pre i posle, za tebe postoji jedino sada, ovaj trenutak, kao što je za mene, onda, u prvom braku, postojao samo taj trenutak i stalno sam se čudila ljudima koji su pričali o tome kako je nekada, u doba Austro-Ugarske, bilo fino i mirno, i kako se znalo ko je ko i gde je čije mesto. Život je izgledao kao neprekidno tugovanje za onim što je prošlo, što više ne može da se vrati. A kada tako misliš, onda to, kao neki slatki otrov, prenosiš svima oko sebe. Nisam želela da budete takvi, ni ti ni tvoja sestra. Nije to želeo ni tvoj otac. Ako sam ja trpela bol, ako je on trpeo bol, zašto biste vi morali da osećate bilo kakvu odgovornost za to? Zbog toga smo činili sve što možemo da dođemo u Beograd, koji je već tada bubreo kao pasulj u vodi. Veliki grad oslobađa, što sam prvi put osetila u Zagrebu, bez obzira što se

128 više nikada ne bih vratila u njega. U Ćupriji sam stalno imala osećaj da mi je oko glave vezana čalma koja se steže, u Peći sam bila srećna što uopšte mogu da vidim nebo, i tek sam u Beogradu, prvi put posle rata, počela doista da dišem. Doduše, nismo došli u Beograd nego u Zemun, i u prvi mah, što je, u stvari, potrajalo nekoliko godina, pomišljala sam da se ništa nije izmenilo, možda sam umesto čalme imala maramu ali i ona me je stiskala; a onda sam uvidela da su to dva dela iste celine, da su samo prividno razdvojeni, i da jednom moraju da se spoje. Ali nikada nisam mogla da zaboravim, nisam ni htela da zaboravim, da ih spaja staro Sajmište, koje je polako, lepo se to videlo iz trolejbusa ili autobusa, postajalo središte tog novog, velikog grada. Nisam, naravno, više mislila na one koji su nekada bili na tom mestu, u logoru, odakle su odvođeni na streljanje ili ulazili u dušegupku, njih ionako više ništa nije moglo da vrati, ali nisam mogla u sebi da prikrijem slutnju da ih taj novi grad, odbijajući da obeleži njihovo odsustvo, zapravo ponižava. Ne znam zbog čega je tako moralo da bude, ali tako je bilo. Najbolja stvar koju čovek može da nauči u životu jeste da postoje trenuci kada ne treba postavljati pitanja. Ćutiš i pamtiš. Ono što je u tebi niko ne može da ti oduzme, a ono što je izvan tebe svejedno nije tvoje.

P ripovedačeva majka svoju priču započinje sećanjima o trenucima sreće. Koji su povlašćeni trenuci njenog života? Šta je nju spreča valo da bude srećna kada se udala za pripovedačevog oca? O bjasni šta za majku znači uverenje da se ne može samo sedeti i gledati u život. K og časa je majka odlučila da ponovo sebi dozvoli da bude srećna? Šta je sve uradila da bi bila srećna? Šta misliš o njenoj snazi da uprkos patnji i strahu nastavi život? O bjasni zbog čega je majka odlučila da s decom i drugim mužem započne novi život u Beogradu. Kako razumeš njene reči da je posle Drugog svetskog rata počela da diše tek u Beogradu? Z ašto ne može i neće da zaboravi da stari i novi deo Beograda spaja Sajmište? U kakvoj su vezi to prisustvo i sećanje na mesta stradanja sa odlukom da deca imaju pravo da ne trpe roditeljsku bol? Objasni da li je ta njena odluka dobra. P ripovedač je želeo da snimanjem majčine životne priče pronađe građu za svoj roman o majci. On preslušava snimke, seća se i ra zmišlja o procesu samog pisanja i nastanka romana. Šta misliš da je za pisanje romana presudnije: dokumentarna građa ili pripo vedačeva mašta? Obrazloži svoj stav primerima iz ovog odlomka. O bajasni kako razumeš naslov romana i u kakvoj vezi taj naziv mo že biti s likovima o kojima se pripoveda.

129

Odrastao sam u kući u kojoj je knjiga zauzimala počasno mesto. I otac i majka su podsticali našu ljubav prema čitanju. Rođendanski pokloni su uvek bili u obliku knjiga, ništa drugo nije dolazilo u obzir. Otac nam je, sestri i meni, kupovao svako novo izdanje najboljih dečjih biblioteka, kao što je sarajevska „Lastavica”, a kuća je bila puna predratnih izdanja dečjih knjiga u edicijama „Zlatna knjiga” i „Kadok”. Bili smo pret plaćeni na dečji časopis „Zmaj”, i redovno sam slao svoje „rane radove” na njihove konkurse. I dan-danas imam negde uramljene diplome, kao i knjige Branka Ćopića i Mire Alečković, koje sam tada dobio. Na knjige sam bio posebno ponosan jer su bile potpisane. Ali pravo kretanje ka pisanju počelo je tokom mojih gimnazijskih dana, kada su i moji književni horizonti počeli da se šire. Tada je počela i moja opčinjenost Viljemom Foknerom, opčinjenost koja je potrajala dugi niz godina (i koja se ponajviše vidi u mojim pričama u „Nepažljivom proroku”, drugom delu Porodičnog vremena). Uzgred, kada sam završio gimnaziju, hteo sam da studiram biologiju, ali nisam bio primljen, pa sam u naknadnom roku upisao engleski jezik i književnost na Višoj pedagoškoj školi, i ta slučajnost je zapečatila moju sudbinu. Tada sam već ozbiljno pisao, ali ne toliko priče koliko pesme. Nosio sam dugu kosu i osećao se kao buntovnik. Bio je to kraj 60-ih. Ništa nisam znao o tome kako funkcioniše književni svet, ali desilo se da je moj otac poznavao nekoga ko je nešto znao o tome, i tako sam jednog dana otišao u redakciju „Mladosti” sa svežnjem mojih priča i pesama. Tada je književni urednik „Mladosti” bio Milan Vlajčić, i on je prvi objavio nešto od moje proze. Odlomak intervjua koji je David Albahari dao Mihajlu Pantiću preuzet je sa sajta: http://sveske.ba/bs/content/umetnik-je-po-prirodi-stvari-izgnanik

Napravi spisak reči koje smatraš važnim kada treba da opišeš svoju porodicu ili svoje prijatelje. Razmišljaj o čulnim doživljajima: mirisima, bojama i zvucima koji oblikuju sliku o nekome.

Мини-квиз 1. Одлике ТВ драме су: а) има сложену радњу и мноштво епизода; б) гледаоци се одмах уводе у центар догађаја; в) има велики број ликова; г) радња се одвија на једном месту; д) оно што јунаци изговарају или оно што се не изговарају важно је за обликовање драмске сцене; ђ) радња се одвија на различитим местима. (Заокружи тачне одговоре.)

2. Данило Киш је написао: а) збирку прича Велико двориште; б) збирку прича Рани јади. (Заокружи тачан одговор.)

3. Ж ивот се куса великом кашиком или се срче из мале, али не може се само седети и гледати у њега. Овај цитат преузет је из књижевног дела: а) Ноћ и магла Данила Киша; б) Мамац Давида Албахарија. (Заокружи тачан одговор.)

4. Шта повезује све текстове четвртог поглавља твоје Читанке и текстове које сте читали у 7. разреду: Крвава бајка, Дневник Ане Франк и Последњи час? а) сви текстови су епски; б) сви текстови говоре о страдању у Другом светском рату; в) сви текстови носе снажну антиратну поруку; г) сви текстови су лирски; д) сви текстови имају јунаке који су храбри. (Заокружи тачне одговоре.)

5. Ко се коме смеје? КОМЕДИЈА КАРАКТЕРА, СИТУАЦИЈЕ, ИНТРИГЕ И НАРАВИ, КОМЕДИОГРАФ, КАРАКТЕРИЗАЦИЈА ЛИКОВА У КОМЕДИЈИ, ДНЕВНИК

Које комедије сте читали у претходним разредима? Шта повезује све те комедије?

133

Молијер

ГРАЂАНИН ПЛЕМИЋ (одломак) ПРВИ ЧИН Појава II Пређашњи, Журден, слуга. ЖУРДЕН, у домаћој хаљини с ноћном капицом. ЖУРДЕН: Дакле, господо, шта је? Де, покажите ми те ваше комендије! УЧИТЕЉ ИГРАЊА: Како? Комендије!? ЖУРДЕН: Да, како оно зовете: онај ваш певачки и играчки пролог, дијалог, шта ли? УЧИТЕЉ ИГРАЊА: Е, е, е! УЧИТЕЉ МУЗИКЕ: Изволите, ми смо готови! ЖУРДЕН: Дуго сте ме чекали, а то стога што се данас облачим баш као права господа. Мој кројач ми је послао свилене чарапе, које сам с муком навукао. УЧИТЕЉ МУЗИКЕ: Молим, ми имамо кад. ЖУРДЕН: Молим вас обојицу да не одете док ми не донесу одело; желим да ме видите у њему. УЧИТЕЉ ИГРАЊА: Учинићемо све што заповедите. ЖУРДЕН: Видећете како ћу бити леп од главе до пете! УЧИТЕЉ МУЗИКЕ: У то смо уверени! ЖУРДЕН (показујући домаћу хаљину): И ово сам дао да ми се направи. УЧИТЕЉ ИГРАЊА: Дивна хаљина! ЖУРДЕН: Мој кројач ми је рекао да господа јутром носе овакве хаљине. УЧИТЕЉ МУЗИКЕ: Стоји вам не може бити боље. ДРУГИ ЧИН Појава VI Пређашњи, учитељ филозофије. [...] ЖУРДЕН: Бићу вам захвалан. А сад хоћу да вам поверим једну своју тајну. Ја сам заљубљен у једну госпођу висока рода, па бих био рад да јој накитимо љубавно писамце које ћу спустити пред њене ноге.

комендија ‒ комедија домаћа хаљина ‒ кућна хаљина

134

маркиза ‒ маркизова жена или кћи

УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Драге воље, помоћи ћу вам. ЖУРДЕН: Јелте да ће то бити галантно? УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Дабогме! Хоћете ли да јој пишете у стиховима? ЖУРДЕН: Не, не; не у стиховима. УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Добро, онда у прози. ЖУРДЕН: Немојте, нећу ни у стиховима ни у прози. УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Па мора једно или друго. ЖУРДЕН: Зашто то? УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Зато, господине, што се мисао може изразити само у прози или у стиховима. ЖУРДЕН: Е-не! Само у прози или у стиховима? УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Сасвим тако: све што није проза, то је стих, а што није стих, то је проза. ЖУРДЕН: А кад се говори просто, као сад ја с вама, шта је то? УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: То је проза. ЖУРДЕН: Шта, шта? Кад ја, на пример, кажем: „Николија, донеси ми папуче и дај ми моју спаваћу капу", зар је то проза? УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Јест, господине! ЖУРДЕН: О, Господе! Онда има већ четрдесет година како говорим у прози, а тек сад то сазнајем! Е, баш вам много хвала што сте ми то објаснили. Дакле, ја бих желео да јој ставим у писамце нешто овако: Лепа маркизо, ваше лепе очи учиниће да умрем од љубави! Али бих хтео да то буде казано љупкије, нежније. УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Онда напишите да се од пламена њених очију ваше срце претвара у пепео; додајте да због ње дању и ноћу подносите... ЖУРДЕН: Не, нећу тако, него као што сам малопре рекао: Лепа маркизо, ваше лепе очи учиниће да умрем од љубави! УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Ја мислим да изјава треба да буде мало опширнија. ЖУРДЕН: Не, опет вам кажем, ја желим да у писму буду само те речи, али поређане по моди, као што треба. Молим вас да их изговорите на више начина, па да одаберем. УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Ето, прво може да буде као што сте ви рекли: Лепа маркизо, ваше лепе очи учиниће да умрем од љубави! Или: Да умрем од љубави учиниће ваше лепе очи, лепа маркизо. Или: Ваше лепе очи од љубави да умрем, лепа маркизо, учиниће. Или: Да умрем ваше лепе очи, маркизо лепа, од љубави учиниће. ЖУРДЕН: Е, сад, како је најлепше? УЧИТЕЉ ФИЛОЗОФИЈЕ: Онако како сте сами рекли: Лепа маркизо, ваше лепе очи учиниће да умрем од љубави! ЖУРДЕН: Гле, а ја то нисам проучавао: ја сам онако рекао, од прве речи. Хвала вам срдачна, и молим вас дођите сутра раније.

135

Журден, две слуге.

ТРЕЋИ ЧИН Појава I

ЖУРДЕН: Пођите са мном. Хоћу да се у новим хаљинама прошетам по граду. Идите за мном у стопу, нека свако види да мени припадате. СЛУГА: Добро, господине. ЖУРДЕН: Зовите Николију, да јој нешто наредим... Али, не треба, ево је. ТРЕЋИ ЧИН Појава II Пређашњи, Николија. ЖУРДЕН: Николија! НИКОЛИЈА: Заповедајте. ЖУРДЕН: Слушај. НИКОЛИЈА: Хи, хи, хи, хи, хи! ЖУРДЕН: Зашто се смејеш? НИКОЛИЈА: Хи, хи, хи, хи, хи, хи! ЖУРДЕН: Ама зашто се смеје ова бештија? НИКОЛИЈА: Хи, хи, хи! Како сте се накарадили! Хи, хи, хи! ЖУРДЕН: Шта? Како? НИКОЛИЈА: Ах, боже! Хи, хи, хи! ЖУРДЕН: Дакле, то се мени ругаш, безобразнице! НИКОЛИЈА: Не, не, господине, куд би’ ја то! Хи, хи, хи! ЖУРДЕН: Добићеш по носу, ако се још будеш смејала! НИКОЛИЈА: Не могу да се савладам, господине! Хи, хи, хи! ЖУРДЕН: Хоћеш ли престати? НИКОЛИЈА: Опростите, господине, али ви сте тако смешни да се не могу уздржати од смеха! Хи, хи, хи! ЖУРДЕН: Е, баш је безочна! НИКОЛИЈА: Ви сте права накарада у тој хаљини! Хи, хи, хи! ЖУРДЕН: Сад ћу те...! НИКОЛИЈА: Молим вас опростите. Хи, хи, хи! ЖУРДЕН: Чујеш ли ти, ако се насмејеш још једном, ја ћу те тако опаучити да ћеш ме довека памтити. НИКОЛИЈА: Немојте, господине! Ево више се нећу смејати. ЖУРДЕН: Чувај се добро. Дакле, треба да одмах распремиш... НИКОЛИЈА: Хи, хи! ЖУРДЕН: Да распремиш лепо... НИКОЛИЈА: Хи, хи, хи! ЖУРДЕН: Треба, кажем, да распремиш лепо дворницу, и ... НИКОЛИЈА: Хи, хи, хи! ЖУРДЕН: Дакле, ипак се смејеш!

бештија ‒ неваљалица накарада ‒ ругоба накарадити ‒ направити се веома ружним дворница ‒ дворана

136

безочница ‒ безобразница додијати ‒ дојадити, досадити метеж ‒ неред, гужва, пометња

НИКОЛИЈА (превија се од смеха и седне): Ах, господине, избијте ме ако хоћете, али пустите да се сита исмејем. Не могу више! Хи, хи, хи, хи, хи! ЖУРДЕН: Побеснећу! НИКОЛИЈА: Молим вас, господине, молим вас, не браните ми! Хи, хи, хи! ЖУРДЕН: Је ли ико видео овакву безочницу, која се господару смеје у брк, уместо да слуша његове наредбе? НИКОЛИЈА: Шта хоћете да урадим? ЖУРДЕН: Да настојиш, вештице, да кућа буде у реду, због гостију које очекујем. НИКОЛИЈА (устајући): Е сад ми већ није до смеха. Ваша дружина чини такав неред у кући, да ми је доста чим их поменете. ЖУРДЕН: Дакле, због тебе треба да затворим врата својим познаницима? НИКОЛИЈА: Не бисте рђаво учинили да затворите врата бар некима од њих. ТРЕЋИ ЧИН Појава III Пређашњи, Госпођа Журден. ГЂА ЖУРДЕН: Гле! Гле! Опет нова лудост! Шта си то обукао, човече? Ругаш ли се свету, или ти је мило да се цео свет теби руга, кад си се тако накарадио? ЖУРДЕН: Само ми се лудаци и луде могу смејати, жено. ГЂА ЖУРДЕН: Додуше, свет није чекао досад, јер му већ одавно твоје настраности дају повода за смех. ЖУРДЕН: А који је то свет, молим? ГЂА ЖУРДЕН: Богме, сав разумни свет. Свако ко је паметнији од тебе. Брука је шта ти радиш. Шта је наша кућа дочекала! Рекао би човек да су под нашим кровом непрекидне покладне теревенке. Већ од раног јутра чује се граја од музике и од певања, а то је већ и суседима додијало. НИКОЛИЈА: Све је истина што госпођа каже. Може ли се кућа држати чисто, кад је у њој метеж сваког дана? Те ваше званице канда накупе блато по свим крајевима града, да га овде донесу. Јадна Франсоаза већ је изнемогла перући непрестано под, који ваши красни учитељи редовно искаљају. ЖУРДЕН: Чујеш ти, Николија, иако си сељанка, језик ти је и сувише заоштрен. ГЂА ЖУРДЕН: Николија право каже, и њена је памет здравија од твоје. Да ми је само знати шта ће теби, у твојим годинама, учитељ играња? НИКОЛИЈА: И шта ће вам онај други дугачки ђаво са ражњевима, који тако лупа ножурдама, да се тресе цела кућа и који нам поквари цео под у дворници? ЖУРДЕН: Ти, слушкињо, ћути, а и ти, жено!

137 ГЂА ЖУРДЕН: Учиш, ваљда, играње за дане кад те ноге не буду више служиле? НИКОЛИЈА: А нашто вам борење? Спремате се, ваљда, да убијете некога? ЖУРДЕН: Опет вам кажем да ћутите, јер не разумете те ствари и не знате каква су то преимућства. ГЂА ЖУРДЕН: Боље би радио кад би мислио на кћер, којој је већ време да се удоми. ЖУРДЕН: Мислићу ја на њу кад се појави прилика према њој. Али треба да мислим и на себе, да стекнем знања. НИКОЛИЈА: Дознала сам, госпођо, да је господин узео данас још и учитеља филозофије. ЖУРДЕН: То је истина. Хоћу да будем духовит и да могу разговарати о ономе о чему говори отмен свет. ГЂА ЖУРДЕН: Што се не би уписао у школу, да те под старост бију учитељи? ЖУРДЕН: А што и не бих? Камо среће да знам оно што се учи у школи, макар ме пред свима и батинали. НИКОЛИЈА: Додуше, тада би се подмладио. ЖУРДЕН: Дабогме. ГЂА ЖУРДЕН: Све ти је то врло потребно да будеш добар домаћин. ЖУРДЕН: И јесте! Обе тако глупо говорите да се стидим вашег незнања. (Жени) Ето, на пример, знаш ли ти како сад говориш? ГЂА ЖУРДЕН: Знам. Што кажем, казано је паметно, а знам и то да би ти добро учинио кад би изменио начин живота. ЖУРДЕН: Не питам те то, него какве су речи које сад изговараш. ГЂА ЖУРДЕН: То су речи разумне, а твоје понашање то није. ЖУРДЕН: Не мислим то. Питам те да ми кажеш како се зове овај начин говора којим се сад служим? ГЂА ЖУРДЕН: Трућање. ЖУРДЕН: Е, није тако. Ово што обоје говоримо, разговор који сад водимо? ГЂА ЖУРДЕН: Да чујем. ЖУРДЕН: Он има своје име. ГЂА ЖУРДЕН: Зови га како хоћеш. ЖУРДЕН: То је проза, незналице. Дабогме, проза. Све што није стих, то је проза, а што није проза, то је стих. Видиш ли шта значи учити! [...] ГЂА ЖУРДЕН: Мој мужу, теби није у глави све у реду откад си се почео угледати на племиће и заносити којекаквим фантазијама. ЖУРДЕН: Ако се угледам на племиће, тим показујем да сам разуман. Нећу ваљда ићи стопама твојих грађана! ГЂА ЖУРДЕН: Наравно да нећеш! Много ћеш више користити мешајући се са господом, особито другујући са оним красним грофом, који ти је завртео мозак. ЖУРДЕН: Ћути. Испеци па реци. Знаш ли ти, жено, да не знаш о коме говориш кад тако говориш о грофу? Он је врло уважен човек, много уваженији

трућање ‒ причање бесмислица

138

ласкати ‒ претерано хвалити некога, улагивати се некоме подмирити ‒ исплатити

него што ти мислиш; господин од висока рода, на двору цењен, који с краљем разговара као ја с тобом. Није ли за мене велика част што свет види да ме тако често посећује човек таквога реда, што ме назива својим драгим пријатељем, што са мном поступа као са себи равним? Нико не би веровао како је он љубазан према мени. Тако ми ласка пред другима, да се често збуним. ГЂА ЖУРДЕН: Да, љубазан је и ласка ти, али узајмљује новац од тебе. ЖУРДЕН: Па шта је с тим? Зар то није част позајмљивати новац таквом човеку? Могу ли то да ускратим великом господину који ме назива својим пријатељем? ГЂА ЖУРДЕН: Лепо, лепо; али шта је тај господин за тебе учинио? ЖУРДЕН: Учинио ми је такве услуге, да би се свако чудио кад би то знао. ГЂА ЖУРДЕН: Шта то? ЖУРДЕН: Доста о томе! То није за казивање. Главно је, ако сам му позајмио, даће он мени дуг подмирити, и то ускоро. ГЂА ЖУРДЕН: Хоће! Причекај! ЖУРДЕН: Па рекао ми је. ГЂА ЖУРДЕН: Не бој се, неће пропустити да не учини. ЖУРДЕН: Дао ми је своју племићку реч. ГЂА ЖУРДЕН: Тврду! ЖУРДЕН: Ала си тврдоглава, женска главо! Кажем ти да ће одржати реч. У то сам убеђен. ГЂА ЖУРДЕН: А ја сам уверена да неће. Само те заварава својом љубазношћу. ЖУРДЕН: Ћути! Ево га. ГЂА ЖУРДЕН: Баш у добар час! По свој прилици опет му треба мало зајма. Ах сита сам га. ЖУРДЕН: Ћути, кажем ти! С француског превео Симо Матавуљ

К о су јунаци у овом одломку Грађанина племића? И змеђу кога настаје драмски сукоб. Због чега је настао сукоб? К о од јунака изазива смех код читалаца? Образложи свој избор. З ашто господин Журден жели да буде племић? Н а који начин се, по мишљењу господина Журдена, постаје пле мић. М олијер је веровао да комедија осим забаве треба да пружи и поуку. Шта критикује у овој комедији? З бог чега простота и глупост главног јунака изазивају смех, а не сажаљење? Р азмисли шта повезује ову комедију и Покондирену тикву Јована Стерије Поповића. Наведи своје примере да покажеш сличности.

139 КОМЕДИЈА је настала у античкој Грчкој. У комедији се на комичан начин приступа различитим, решивим сукобима и проблемима. Ко медије увек имају срећан расплет. Тема комедије су смешни догађаји. Ликови су обични људи. Критика људ ског понашања у комедији изазива смех код публике. У комедији смех про истиче из несклада између жеља главног лика (комичног јунака) и могућ ности да се његове жеље остваре. У комедијама се исмејавају: – људске слабости или – слабости (мане) једног времена. Постоје КОМЕДИЈА карактера, ситуације, интриге и нарави.

Како са сигурношћу знамо да је све ове славне комедије написао баш Молијер? У његово време није било ниједног техничког до стигнућа које би то могло потврдити, па је могао можда бити и само препредена варалица која непрекидно игра своју најбољу комедију пред целим светом. Данас нам, срећом, свет науке помаже да одагнамо чак и овакве недоумице. Уколико те занимају компјутерске науке (рачунарска лингвистика и филологија) истражи на интернету како су научници дока зали да је Молијер заиста писао своја дела.

Његово позориште је пре свега и изнад свега скуп дубоко истин ских слика човека и људских нарави. Он није никад извргавао ру глу људске страсти и смешне особине извучене из човека и обучене у сјајно и шарено рухо позоришних јунака, већ је увек сликао живе људе којима владају те страсти, који носе у себи те смешне особине. Треба се изблиза загледати у било који већи Молијеров лик, и у њему ће се, упркос извесним доминантним цртама доведеним до комичног апсурда, свагда открити сложеност и дубина људске природе. Слободан Витановић, Предговор Молијеровом Тврдици, Рад, Београд, 1988, стр. 9.

Молијер (Жан Батист Поклен – 1622−1673) је француски драмски писац, редитељ и глумац. Писао је комедије којима је, осим да забаве, циљ био и да поуче. Разобличавао је људске мане (тврдичлук, уображеност, мало грађанштину). Створио је галерију комичних ликова. Његове комедије се и данас изводе јер су теме којима се бави вечите и универзалне. Најважнија Молијерова дела су: Твдрица, Тартиф, Грађанин племић, Дон Жуан, Мизантроп, Уображени болесник, Смешне прециозе, Учене жене.

140

Због чега су смешни јунаци комедија?

Бранислав Нушић

СУМЊИВО ЛИЦЕ (одломак) Комедија почиње сценом у којој учествују срески капетан Јеротије Пантић и његова жена Анђа. Јеротије је отворио писмо апотекара Ђоке, упућено њиховој кћерки Марици. Заплет почиње доласком писара Виће, који доноси шифровану депешу (телеграм) из министарства.

ПРВИ ЧИН III Јеротије, Вића

депеша ‒ телеграм

ЈЕРОТИЈЕ: Шифра, а? Је л’ нешто важно? ВИЋА: Не знам! ЈЕРОТИЈЕ: Јеси разрешио? ВИЋА: Јесам. ЈЕРОТИЈЕ: Ама, како не знаш? ВИЋА: Ето, па читајте сами! (Даје му телеграм.) ЈЕРОТИЈЕ (Чита и изненађује се. Загледа депешу са свих страна, погледа Вићу, па опет покушава да чита.): Па добро, шта је ово? ВИЋА: Не знам. ЈЕРОТИЈЕ (Чита гласно): „Плава риба” – јест „плава риба”. Буди Бог с нама! (Чита опет.) „Плава риба, кљукана династија.” (Тргне се.) Ама, господине Вићо, шта је ово? (Чита даље.) „Локомотива, округ, трт, трт, трт...” (Погледа у Вићу па наставља.) „Зора, кундак, владика, фењер, свастикин бут, бубањ, печат, пензија, поп!” (Престаје) Буди Бог с нама, шта је ово! ВИЋА: Не знам, не разумем. Знојио сам се по сата док сам разрешио. ЈЕРОТИЈЕ (Шета замишљено): Што не разумеш ти добро; али, ето, ни ја не разумем. Ниједну реч не разумем. ʼАјд ово „династија” и ово „трт, трт, трт”, кад се веже, рецимо, могло би се још некако и разумети. То би могло значити, на пример: „Улијте у народ страхопоштовање према династији!” Алʼ ово друго, овај поп, па ова плава риба и овај свастикин бут, то баш не може ништа значити. (Чита опет у себи.) Не знам! (Мисли се.) А да ипак не значи нешто, само врло завијено речено, а? ВИЋА: И ја бих рекао.

141 ЈЕРОТИЈЕ: То би морало бити штогод врло важно, јер ако би било да тебе, господине Вићо, отпуштају из службе, због онога што си удесио да се у акта подметне лажан тестамент, то не би морало шифром. ВИЋА: Дабоме! Не би морало шифром чак и кад би вас пензионисали због онога што сте удесили да се човек задужи код Управе фондова на туђе имање. JEРОТИЈЕ (Уједа се): Јест, не би ни то морало шифром! Мора да је важније што. Да није мобилизација, или... ко зна шта све може бити? Ама, јеси ли ти то, господине Вићо, добро разрешио? ВИЋА: Реч по реч. Видо сам одмах да је нешто врло важно. JEРОТИЈЕ (Мисли): „Плава риба”! Добро, нека му буде „плава риба” али „кљукана династија”? Кад се зрело размисли, има ту и увреде, господине Вићо! То не може друкчије бити, него ти си нешто погрешио. ВИЋА: Ево, да донесем шифре, па сами да видите. ЈЕРОТИЈЕ: Разрешио си доњом, општом шифром? ВИЋА: Јесте! ЈЕРОТИЈЕ: А ниси пробао горњом, специјалном? ВИЋА: Гле! Нисам, бога ми! ЈЕРОТИЈЕ: Па то ће бити, то ће бити, господине Вићо! ’Ајд брже, ако бога знаш, изгорех од нестрпљења! 'Ајдемо у канцеларију! (Оду десно.) [...]

I, 6 Јеротије, Вића [...] ВИЋА (Обзирући се да ко не слуша): „Строго поверљиво. Према сазнању и трагу до сада уоченоме...” ЈЕРОТИЈЕ: Аха, аха!... ВИЋА (Наставља): „...у томе се срезу сада налази извесно сумњиво лице...” ЈЕРОТИЈЕ: Упамти, господине Вићо, „сумњиво лице”. ВИЋА (Наставља): „... које носи собом револуционарне и антидина стичке списе и писма...” ЈЕРОТИЈЕ: Прочитај то, молим те, још једанпут! (Метне на оба ува шкољке.) ВИЋА (Понавља): „...које носи собом револуционарне и антидина стичке списе и писма...”

мобилизација – пози вање грађана у војну службу срез – административно-територијална јединица која обухвата више општина, округ метнути на оба ува шкољке – поставити шаке иза оба уха не би ли се боље чуло

142 ЈЕРОТИЈЕ (Узима депешу): Дај и ја да прочитам. (Чита) „...које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма...” (Враћа му депешу.) Читај даље! ВИЋА (Чита): „... са намером да их пренесе преко границе...” ЈЕРОТИЈЕ: Аха, аха! Дедер даље! ВИЋА (Чита): „... Тачан опис овога сумњивог лица непознат је властима! Једино се зна да је то млад човек. Учините све што је могуће да се ово лице у вашем срезу пронађе, списи и писма од њега одузму и под јаком стражом спроведе у Београд. Удвојте пограничне страже да би му се спречио прелазак преко границе и, ако вам затреба помоћ, обратите се у моје име суседним среским властима.” ЈЕРОТИЈЕ: Аха, господине Вићо, ово није плава риба и свастикин бут? Ово је важна и озбиљна ствар. А? Дај овамо ту депешу! (Ставља је на длан и узноси као да би хтео да јој одмери тежину.) Шта мислиш ти, господине Вићо, колико је тешка ова депеша? ВИЋА: Боʼме! ЈЕРОТИЈЕ: Ако хоћеш да јој измериш тежину, треба да знаш шта носи. Шта мислиш, господине Вићо, шта носи ова депеша? ВИЋА (Слеже раменима) ЈЕРОТИЈЕ: Носи класу, господине Вићо, класу! ВИЋА: Вама, господине капетане! ЈЕРОТИЈЕ: Па мени, дабоме! Уосталом ти, господине Вићо, и не мариш много за класу. Па јест, шта ће теби? ВИЋА: Не кажем да ми треба класа, али бих волео онако да се средим, да се одомаћим... ЈЕРОТИЈЕ: Знам шта хоћеш да кажеш. Не брини, господине Вићо; ако овај посао свршимо, мени класа, а теби невеста у кућу. ВИЋА: То тако ви кажете, а девојка? ЈЕРОТИЈЕ: Девојка има да ћути и да слуша родитеље, само ако ми помогнеш да ухватимо ово лице. [...]

класа ‒ степен напре довања у служби

У даљем току радње срески капетан Јеротије упознаје остале службенике са садржином депеше. Покреће се истрага. Позивају Алексу Жуњића, среског шпијуна. Овај шпијун је необичан јер не крије шта ради, већ има и визиткарту, коју свима дели да би га обавештавали шта се дешава у срезу. Он сазнаје да је „сумњиво лице” у хотелу „Европа”. Хватају „сумњиво лице”, па капетан обавештава министра. Затим саслушавају „сумњиво лице”. Док читају папире које су код њега нашли, долази до обрта и ствара се неспоразум. Сумњивац је у ствари апотекарски помоћник Ђока, који је дошао да запроси Јеротијеву кћер Марицу.

143 II, 17 Капетан, пређашњи КАПЕТАН: Има ли још какве хартије? ВИЋА: Има једно писмо. ЂОКА (Скочи бесно): То не дозвољавам! (Хоће да шчепа писмо.) КАПЕТАН: Де! (Побегне иза Милисављевог стола. И сви остали по скоче преплашено.) ЂОКА: Пре ћу погинути но што ћу то дозволити! КАПЕТАН: Аха! Аха! Ту смо! Нагазили смо на жуљ! (Дочепа звонце и звони.) Ту смо, дакле, голубе, пипнули смо тамо где боли! (По јави се Јоса на вратима.) ЈОСА: Алекса! КАПЕТАН: Зови га, дођите обојица! ЈОСА (Мане главом те улази Алекса). КАПЕТАН: Држите овога! ЂОКА: Али, господине капетане! КАПЕТАН: Држите га, кад вам кажем! (Тек кад га ухвате, капетан се ослободи и приђе му.) Држите га чврсто, тај прети! Запиши, господине Милисаве, да је хтео насрнути на мене! Видиш ли, госпо дине Вићо, да сам тачно известио господина министра да сам с опасношћу живота вршио истрагу! Али не марим, не марим, го сподо, ни свој живот да дам кад треба послужити држави! Дедер, читај, бога ти, господине Вићо, јер изгледа да сад тек наилази оно што је главно. (Ђоки) Је л’ тако? То писмо те боли, је ли? Е, па онда читај, господине Вићо, знаш како ми је уживање туђа писма да читам. Само, молим те, слово по слово, сваку реч да чујемо. ВИЋА (Чита): „Душо моја.” КАПЕТАН (Разочаран): Опет „душо моја!” (Ђоки) Ама, ти си бре нека шушумига. ЂОКА: Молим вас, ја не дозвољавам да ме вређате! КАПЕТАН: Е, бога ти! Пази, молим те, шта ми наказива! Да те не вређам, је ли? А ти што вређаш државу то ништа, је ли? Читај, бога ти, господине Вићо! ЂОКА: Ја вас преклињем, господине капетане, да не дозволите читање тога писма. Ако већ мора бити, прочитајте га ви сами! КАПЕТАН: А не! Овако, јавно! Немам ја с тобом ништа па да насамо читам твоја писма. Овако јавно, сви да чују. Не слушај га, госпо дине Вићо, него читај! Слушајте! ВИЋА (Чита): „Да би ти било све јасно, морам ти изнети целу ситу ацију овамо код нас...” КАПЕТАН (Задовољан): Тако, брате, једва једанпут нешто револуци онарно. Ситуација, дакле, а! Дедер да чујемо ту ситуацију? Слушајте сви пажљиво да ниједну реч не испустимо!

нагазити на жуљ ‒ увредити некога, замерити се некоме дедер ‒ узвик као подстицање шушумига ‒ шашавко наказивати ‒ напричати

144

старовремски – старовре менски, као у старо време

ВИЋА (Чита): „Мој отац, иако је срески капетан, старовремски је човек или, ако хоћеш искрено да ти кажем, глуп је и ограничен. Он је пре био поштар, па је тамо нешто забрљао те су га најурили из службе па је доцније прешао у полицију...” КАПЕТАН (Најпре је са радозналошћу, затим са запрепашћењем слушао почешак писма, прелазећи испитујућим погледом све редом. Најзад му се на лицу изражава јасно сазнање и он очајно дрекне.): Чекај! (Збуни се, не зна шта ће.) Овај, како да кажем... Чекај, молим те! Ко пише то писмо? ВИЋА (Загледао је крај писма. Злобно): Пише га ваша ћерка, господине капетане! КАПЕТАН: Шта кажеш? То не може бити! Откуд моја ћерка може бити тако писмена? ВИЋА: Ето, видите потпис, ако не верујете. (Даје му писмо.) КАПЕТАН (Загледа потпис.): „Марица”! ... (Поражен, сломљен, хукће и шета узбуђено. Најзад застане пред Вићом и више поверљиво.) А овај... Шта би ти рекао, господин-Вићо, на кога се као односи ово што она пише? ВИЋА: Па на вас, изгледа. КАПЕТАН: И ја бих тако рекао. Одмах сам познао себе. (Грађанима) Не слушајте ви бре свашта! Нисте ви позвани овде да све чујете! (Метне писмо у џеп.) Ово се писмо, господине Вићо, неће читати! ВИЋА: Мора, господине капетане. КАПЕТАН: Ово се писмо неће читати! Где пише да се морају читати писма која пише моја ћерка? ВИЋА: То је докуменат нађен у џепу код окривљенога, а ово је истрага. А пошто ја водим истрагу, то хоћу да се држим законских прописа. КАПЕТАН: Ти да се држиш законских прописа?! Е, благо закону, ако се и ти прихватиш за њега! ВИЋА (Злобно): Из овога се писма види да госпођица воли неког и зато се према честитим домаћим синовима онако понаша. Па кад је тако, онда бар нека пукне брука. КАПЕТАН: Је л’ то тебе боли? ВИЋА: То је моја ствар шта мене боли, ја само тражим да се чита писмо ради потпуности истраге! КАПЕТАН: Јок! Овде се неће читати. Читаћемо га после ја и ти, када останемо сами. ВИЋА (Шчепа капу.): Онда, господине капетане, ја одох! (Пође.) КАПЕТАН: Куда море? ВИЋА: Напуштам дужност и идем на телеграф да поднесем господину министру телеграфску оставку и да кажем зашто је под носим.

145 КАПЕТАН: Па не мораш, брате, министру да кажеш, можеш и мени. ВИЋА: Довде ми је већ дошло! Ја се мучим и хватам овог разбојника, а ви телеграфишете „с опасношћу живота ухватио сам га”. Ја гутам то и трпим, јер имам друга обећања, а оно – ево, госпођица пише љубавна писма. Па сад не дате још ни да се чита, иако то мора да буде. КАПЕТАН: Чекај, де! Чекај мало! (Грађанима) Ама јесам ли ја вама казао да не слушате! Пази, немојте ви да ми платите за све! (Жики) Је'л мора, господин-Жико, да се чита писмо? ЖИКА: Па оно, мора! ЂОКА: Боље немојте читати даље. КАПЕТАН: Ти да ћутиш, јеси ли чуо? (Милисаву) Је л’ и ти, господине Милисаве велиш да се мора читати? МИЛИСАВ: Па јес’! КАПЕТАН: Добро! Седи, господине Вићо, па настави посао. А писмо читај ти, господин-Жико! (Даје му.) Баш да га не ужива господин Вића. (Грађанима) А ви немојте слушати, јер ће да вас изеде ђаво! ЖИКА: Је л’ из почетка? КАПЕТАН: Ама како из почетка? Шта смо чули, чули смо! Читај оданде где смо стали... ЖИКА: „А доцније прешао у полицију”. КАПЕТАН: Одатле, јес’! ЖИКА (Чита): „Па он и мајка навалили да пођем за једног среског писара, једног преиспољног клипана који личи на петла, а и иначе је нитков и лопов првокласни, те цео свет пишти од њега...” ВИЋА (Плане и скочи.): Молим, ја не дозвољавам да се чита то писмо. КАПЕТАН: Ехе! ВИЋА: Ја нећу то да трпим, ја не дозвољавам! КАПЕТАН: Е, видиш ли, синко голи, на шта изађе ствар? Заокупио ту: докуменат, закон, истрага, а оно ено шта испаде! Ама чим теби паде на памет закон, господине Вићо, знао сам ја да ће ту нешто наопако изаћи. ВИЋА: То је срамота да једна госпођица, ћерка нашег старешине... КАПЕТАН (Наставља): Изгрди тог истог старешину. ВИЋА: То је друго. КАПЕТАН: Зашто друго? ВИЋА: Оно је више ваша, фамилијарна ствар. Али је ово увреда у званичној дужности. Ја ћу поднети тужбу за нанету ми увреду. КАПЕТАН: Сасвим. Поднеси је мени!

преиспољни ‒ најгори клипан ‒ неотесан, приглуп мушкарац

146

К ако настаје комични заплет у Сумњивом лицу? Н аведи особине главних ликова у Сумњивом лицу. Обрати пажњу на то којим се манама руга Нушић у овој комедији. З бог чега је ово комедија карактера и уједно друштвена коме дија? Које друштвене аномалије Нушић изврће руглу? К ако се за гледаоце/читаоце комедије разоткривају мане јунака? Шта је теби смешније: говор или поступак јунака? О бјасни улогу мотива депеше и мотива читања писма у развоју комедиографске радње. Због чега су нам смешне забуне које настају када јунаци открију садржај депеше и писма? К оји ликови нису део изругивања? Због чега? Каква је улога Марице и Ђоке у представљању осталих карактера? С ети се одломка из комедије Власт коју сте читали у седмом разреду, па пронађи заједничке елементе с комедијом Сумњиво лице. Која комедија је теби занимљивија? Образложи свој став детаљима из текста.

КОМЕДИЈА СИТУАЦИЈЕ заснива се на неспоразуму и смешним си туацијама. Радња постаје комична због неочекиваног обрта. Главни јунак поприма смешне карактеристике зато што се ситуација коју сам ствара окреће против њега. ХУМОРИСТИЧКО, ИРОНИЧНО, САТИРИЧНО представљање јунака има циљ да изрази критику мана појединаца или друштвених поремећаја. КАРАКТЕРИЗАЦИЈА ЛИКОВА У КОМЕДИЈИ је начин обликовања ликова у драмском тексту, приказивање карактера. Сви елементи који су садржани у дидаскалијама, драмском монологу и дијалогу представљају уметнички на чин на који је драмски писац (комедиограф) обликовао комичне јунаке. ДРАМСКА РАДЊА састоји се из низа повезаних догађаја. Усмерена је на главни сукоб у драмском делу (ДРАМСКИ СУКОБ). Њена важна особина је напетост. Драмска радња састоји се из пет фаза: 1. УВОД (ЕКСПОЗИЦИЈА) – гледаоци се упознају с главним лицима, временом и местом радње и главним драмским сукобом; 2. ЗАПЛЕТ – долази до тзв. сукоба (конфликта), тј. проблема који настаје због различитих мишљења и интереса јунака. Заплет води ка врхунцу драмске радње; 3. КУЛМИНАЦИЈА је врхунац драмске радње, најнапетији тренутак у драми; 4. ОБРТ (ПЕРИПЕТИЈА) је неочекивана промена која одлаже расплет драме; 5. РАСПЛЕТ је последња фаза драмске радње. У том делу драме разрешева се драмски сукоб.

147

Комедија Сумњиво лице имала је врло необичну судбину. Напи сана је још 1888. године, а праизведбу је имала тек 1923. године. Из Скопља се Нушић 1915. године повлачио у време Првог светског рата, па је бацао вишак рукописа који са собом није могао понети. У Приштини је поново морао одбацити вишак и међу жртвованим списима је било и Сумњиво лице. Рукопис је супруга Бранислава Нушића добила од човека у чијој су кући били склоњени пре повлачења. Он је само сти цајем околности сачувао папире које је Нушић био побацао. У Београду постоји и „Нушић” фондација која се бави очувањем лика и дела Бранислава Нушића (http://nusicfondacija.rs/). Фондација има и „Нушићеву сцену за младе“ отворену за студенте завршних година уметничких академија, али и за ученике основних и средњих школа, као и за децу с потешкоћама у развоју.

Смисли неколико кратких дијалога на тему коју сам/сама изабереш па их прочитај свом одељењу. Бранислав Нушић (1864–1938), велики српски комедиограф и приповедач, рођен је у Београду. Студирао је право у Грацу (Аустрија) и Београду. Његова дела и данас се играју у позоришту и изузетно су популарна. Нарочито је познат по комедијама: Сумњиво лице, Народни посланик, Госпођа министарка, Ожалошћена породица, као и по својој Аутобиографији. Његов легат данас се чува у Музеју града Београда.

148

Zašto ljudi pišu dnevnike?

Sju Taunzend

TA JNI DNEVNIK ADRIJANA MOLA (odlomak) panker ‒ pripadnik pank pokreta (koji sluša pank muziku, nosi specifičnu frizuru i odeću)

Subota, 10. januar Prepodne. Sada je i pas bolestan! Povraća non-stop, pa smo morali da zovemo veterinara. Otac mi je rekao da mu ne kažem da je pas bio zatvoren u šupi dva dana. Stavio sam flaster preko bubuljice da ne bih dobio bacile od psa. Veterinar ga je odveo. Kaže da misli da mu se nešto zapetljalo u crevima i da će morati hitno da ga operiše. Baka se posvađala s mojom majkom i otišla kući. Našla joj je one džempere sve izrezane u krpe za prašinu. Sramota, a neki nemaju ni da jedu. Naš prvi komšija, gospodin Lukas, svratio je da obiđe moje, koji su i dalje bili u krevetu. Doneo je čestitku sa „najboljim željama za ozdravljenje” i cveće mojoj majci. Ona je sedela u krevetu u spavaćici koja joj je više pokazivala nego skrivala grudi. Razgovarala je s gospodinom Lukasom maznim glasom. Otac se pravio da spava. Najdžel je doneo svoje ploče. On je panker, mada ne vidim nikakvog smisla u tome pošto ne mogu da razumem reči. U svakom slučaju, mislim da postajem intelektualac. Verovatno zbog silne brige. Popodne. Išao sam da vidim kako je pas. Operisali su ga. Veterinar mi je pokazao plastičnu kesu s gomilom kojekakvih drangulija u njoj. Bilo je tu parče uglja, jelkica sa božićnog kolača i figurice gusara sa očevog modela broda. Jedan gusar je mahao sabljom, što je psu sigurno pričinjavalo grdne muke. Sada izgleda mnogo bolje. Za dva dana može da se vrati kući, nažalost.

149 Kad sam stigao kući, otac se svađao s bakom zbog onih praznih flaša u kanti za đubre. Gospodin Lukas je na spratu razgovarao s mojom majkom. Kada je otišao, otac se popeo, zakačio se i s njom, tako da se ova rasplakala. Otac je loše raspoložen. To znači da se oseća bolje. Skuvao sam majci čaj, a da je nisam ni pitao. To ju je takođe rasplakalo. Nekim ljudima nikako ne možeš da ugodiš! Još imam onu bubuljicu. Nedelja, 11. januar PRVA PO BOGOJAVLJENJU Sada znam da sam intelektualac. Sinoć sam gledao Malkolma Mageridža1 na televiziji i razumeo sam skoro svaku reč. Sve se slaže. Loše prilike u kući, bedna ishrana, ne volim pankere. Mislim da ću se učlaniti u biblioteku, da vidim šta će da se desi. Prava je šteta što nema više intelektualaca koji žive u blizini. Doduše, gospodin Lukas nosi štofane pantalone, ali on radi u zavodu za osiguranje. Eto kakve sam ja sreće. Prva, šta po Bogojavljenju? Ponedeljak, 12. januar Pas se vratio. Stalno liže ranu, pa mu okrećem leđa kad jedem. Majka je jutros ustala da bi psu namestila udobniji ležaj dok se ne oporavi. Napravila ga je od kartonske kutije u kojoj su nekada bile kese s praškom za pranje. Otac je rekao da će pas od toga da kija, pa će da mu puknu konci i onda će veterinar da naplati još više kada ga bude ponovo zašivao. Posvađaše se oko te kutije, a onda je otac počeo da pominje gospodina Lukasa. Uopšte mi nije jasno kakve veze gospodin Lukas ima sa psećim ležajem. Utorak, 13. januar Otac se vratio na posao. Hvala Bogu! Ne znam kako ga majka uopšte i podnosi. Gospodin Lukas je svratio jutros da pita majku da li joj treba pomoć u kući. Baš lepo od njega. Gospođa Lukas je napolju prala prozore. Merdevine na kojima je stajala nisu delovale baš sigumo. Pisao sam Malkolmu Mageridžu u BBC zamolivši ga da mi kaže šta da radim kao intelektualac. Nadam se da će brzo da mi odgovori, pošto mi je dojadilo da budem intelektualac sam-samcat. Napisao sam pesmu, i to za samo dva minuta. Čak i slavnim pesnicima treba više vremena. Zove se ,,Slavina”, mada nije reč o slavini, već o nečem daleko dubljem, o životu i sličnim stvarima. 1 Malkolm Mageridž (1903–1990) – filozof, pisac i istoričar (Prim. prev.)

150

naklapati ‒ neprestano govoriti, lupetati Pandorina kutija ‒ prema grčkoj mitologiji, kutija u kojoj su se nalazila sva zla ovoga sveta i koju je Zevs poslao Prometeju za kaznu jer je bogovima ukrao vatru i dao je ljudima

Slavina, Adrijan Mol Slavina kaplje, ne da mi sna Ujutru vode biće do kolena. Stradaće tepih, a otac moj, Za novi ima da prolije znoj. Gumicu sredi, tata, ti sad, Nemoj k’o uvek da budeš gad! Pokazao sam je majci, ali se ona samo nasmejala. Nije baš nešto pametna. Još mi nije oprala šorc za FV, a sutra krećem u školu. Daleko je ona od onih majki s TV-a. Sreda, 14. januar Učlanio sam se u biblioteku. Uzeo sam Negu kože, Poreklo vrsta i knjigu od jedne žene o kojoj majka stalno naklapa. Knjiga se zove Gordost i predrasuda, a napisala ju je neka Džejn Ostin. Primetio sam da je bibliotekarka bila oduševljena. Možda je i ona intelektualac kao i ja. Nije mi se zagledala u bubuljicu, što znači da se verovatno smanjila. Krajnje je vreme! Gospodin Lukas je u kuhinji pio kafu s mojom majkom. Cela prostorija je bila u dimu. Smejali su se, ali su prestali kada sam ušao. Gospođa Lukas je sada preko puta čistila ispust za kanalizaciju. Nije baš delovala raspoloženo. Mislim da gospodin i gospođa Lukas nemaju srećan brak. Jadan gospodin Lukas! Nijedan od nastavnika u školi nije primetio da sam postao intelektu alac. Biće im žao kad jednog dana budem slavan. Ima jedna nova de vojčica u našem razredu. Sedi sa mnom na geografiji. Nije loša. Zove se Pandora, ali voli da je zovu Kutija. Bog te pita zašto. Mogao bih još i da se zaljubim u nju. Vreme je da se zaljubim, ipak ja imam 13 3/4 godina. Preveo s engleskog Zoran Ilić

Z ašto je Adrijanu bio potreban dnevnik da bi sebe shvatio? K akva atmosfera vlada u porodici Adrijana Mola? K o je sve bolestan i ko se s kim svađa? Šta je u njihovom nerazu mevanju komično? N a koji način Adrijan kritikuje svet odraslih, šta mu tačno smeta i šta zamera odraslima, pre svega roditeljima? N a koji način Adrijan zaključuje da postaje intelektualac? Po nje

151 govom mišljenju – kakve osobine ima neko ko je intelektualac? Šta je u njegovom shvatanju komično? N avedi komične situacije u odlomku. Izdvoj jednu koja je tebi najsmešnija. Obrazloži svoj izbor. Š ta sve Adrijan ne zna, a misli da zna? U kojoj meri se karakter glavnog junaka oblikuje iz njega samog, a u kojoj na njega utiče okruženje? Šta je, po tvom mišljenju, pre sudnije u razvoju ovog junaka? Š ta bi ti poručio/poručila Adrijanu? U poredi ovaj roman sa Autobiografijom Branislava Nušića. Navedi sličnosti i razlike između te dve knjige.

DNEVNIK je hronološki opis događaja u kojima je autor učestvovao u od ređenom periodu života. Najčešće obuhvata sudbonosna razdoblja, na pri mer ratna, iako postoje i dnevnici koji su vođeni iz dana u dan i po nekoliko decenija. HUMORISTA je čovek koji ima smisao za ono što je smešno i koji ono što je sme šno na svoj način pokazuje drugima. To je pre svega pisac humorističke literature, koji na duhovit način piše o svojim i/ili tuđim manama.

Pročitaj roman Milovana Vitezovića Lajanje na zvezde. Potom pogledaj istoimeni film.

Sju Taunzend (1946−2014) je romanopisac i autorka pozorišnih komada iz Velike Britanije. Najpoznatija je po serijalu od devet romana koji prate život Adrijana Mola do njegove 46. godine. Kao petnaestogodi šnjakinja napustila je školu da bi pisala. Ova odluka lišila ju je formalnog obrazovanja. Nakon dve decenije, proslavila se svojim romanima, a zatim postala i dramaturg Feniks pozorišta u rodnom gradu Lesteru.

Мини-квиз 1. Повежи јунаке са насловима дела којима припадају. Николија Сумњиво лице Жика Вића Тајни дневник Адријана Мола учитељ филозофије Јеротије господин Лукас Грађанин племић

2. Молијер је живео у: а) 17. веку; б) 18. веку; в) 19. веку. (Заокружи тачан одговор.)

3. Молијер је написао драмска дела: а) Избирачица; б) Дон Жуан; в) Тврдица; г) Власт. (Заокружи тачнe одговорe.)

4. Бранислав Нушић је написао дела: а) Кирија; б) Избирачица; в) Власт; г) Аналфабета. (Заокружи тачнe одговорe.)

5. Прецртај уљезе у следећем низу појмова: комедија ситуације, дијалог, монолог, лирски субјект, кулминација, александринац, редитељ, драмски чин, сценограф, костимограф, дидаскалије.

6. В елике чежње и наде ПОЕМА, АПОСТРОФА, РИМА, ОПКОРАЧЕЊЕ, ЦЕЗУРА (ПАУЗА), СЛОБОДНИ СТИХ, АУТОРСКА ЛИРСКА ЉУБАВНА ПЕСМА, КРАЈ ДЕТИЊСТВА, ОДРАСТАЊЕ, ЛИРСКИ СУБЈЕКТ

Објасни значење изреке Од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба.

155

Бранко Радичевић

ЂАЧКИ РАСТАНАК (одломак) Сунце зађе, а спушта се тама, На небу је вечерњача сама, Небо ведро, а река се чиста Тамо-амо у пругама блиста. Ој, Дунаво, о, ти, реко силна, Ала си умилна! Колико сам пута превесео Са другови у лађицу сео, За’ватио веслом и десницом, Отиснуо с’ водом и матицом. Ни се буре, ни громовне буке Поплашиле поуздане руке. Кад гром рикну, када муња севну, Тада млађан, понајслађе певну. Север дува, водом пољуљива, Вода бурна у чун запљускива, Вал за валом у часак нагрну, Лати чамац, па га и преврну, Све у воду – ао красне муке!

Шчекасмо се на ноге и руке, Па за часак, ето, браћа луда Догрцаше до брега и пруда. Млого ли се тако кад и када У се глава поуздала млада – Тело чило, а умешна рука, Сретно сам се ја увек извука’: Ја сам теби младо тело предô Кано оцу своме што би чедо, Јер да ’теде могаше ме једном Руком својом задржати ледном. Та кад оно, у води, неука, Доватила та самртна мука, Кад се вода нада мноме склопи, Ој, Дунаво, ти ме не утопи! Ти ме диже, при’вати обала, За то теби до небеса фала – Рекo онда, па ћу и свакада, Али, збогом остај мени сада!

К ако је у овом одломку из поеме описана олуја на реци? Л ирски субјект се опрашта с Дунавом као с пријатељем. Зашто се он тако растаје с реком? Ш та је теби узбудљиво у ноћној вожњи чамцем која се описује у поеми? П ронађи све епитете из одломка ове поеме. Ш та значи поређење Ја сам теби младо тело предô / Кано оцу своме што би чедо? З ашто лирски субјект за себе каже да је превесео? Наведи неки догађај када си се ти тако осећао/осећала. К ако се назива врста стиха у којем је испевана ова поема?  Какав је ритам у овој поеми?

вечерњача – народни назив за планету Венеру кад се увече види на небу матица – средишњи део реч ног тока где је вода најду бља, а речна струја најјача и најбржа умилан – умиљат, пријатан бура – велико невреме на мору шчекати се – дочекати се, ослонити се при паду луд – који недовољно познаје живот, млад, незрео догрцати – стићи кроз воду грцајући пруд – нанос песка и шљунка који често допире изнад површине реке, мора или језера, спруд чио – живахан умешан – вешт, спретан чедо – дете неук – неискусан, невешт

156

АПОСТОРОФА је стилска фигура обраћања неживој природи, стварима, одсутним љу дима као да су присутни и живи. Тако се апострофа често укршта и с персонификацијом у замишљеном дијалогу. Тиме се постиже непосредност исповести лирског субјекта, а до живљај је сугестивнији и јачи, интензивнији. Обраћање је увек директно и у вокативу (у поеми Ђачки растанак то је обраћање Дунаву: Ој, Дунаво, о, ти, реко силна, /Ала си умилна! /Ој, Дунаво, ти ме не утопи! /Али, збогом остај мени сада!) ПОЕМА је дужа епско-лирска песма која садржи и елементе лирског и елементе епског казивања. У њој се ти елементи преплићу. У поеми је увек наглашен доживљај лирског субјекта који опева неки догађај.

Сећање Мине Караџић на песника Бранка Радичевића: Сјећам ли се Бранка? А заборавља ли се лако који лијеп спомен? Сјећам га се често, кад с’ тугом, кад с’ весељем. Рекла бих да га и сада гледам очима. Та бјеше нам сваки дан у кући као син и као брат... Бјеше нешто виши од осредња раста, тијела размјерна, витка па опет на то поснажна. На жилавом и лети и зими разголитном врату сјеђаше глава дивна кроја, широка пјесничка чела, густе отвореномрке косе. Чешљаше је уназад, а бјеше дуга, те му падаше чак до рамена. Каткад би у разговору затресао ту бујну косу као лав своју гриву. Испод чела сијеваше око необичнијем сјајем... Љиљана Чубрић, Споменар, знамените жене српске, Завод за уџбенике, 2012.

Споменик Бранку Радичевићу на Стражилову у близини Сремских Карловаца Бранко Радичевић (1824–1853) био је знаменити песник младости, љубави и патриотског заноса. Рођен је у Славонском Броду. Гимназију је похађао у Сремским Карловцима. Студирао је у Бечу, где се упознао с Вуком Караџићем. Одушевљен Вуковим идејама, први је почео да пише на народном језику и у духу народне поезије. Најпознатија поема му је Ђачки растанак. У Бечу је умро, а тридесет година након смрти његови остаци пренети су у Србију, на брдо Стражилово. У спомен на Бранка Радичевића (на Стражилову, у Сремским Карловцима и у Новом Саду) одржава се песничка манифестација „Бранково коло”.

Због чега се за младост каже да је пролеће живота?

Десанка Максимовић

ПРОЛЕТЊА ПЕСМА Осећам вечерас, док посматрам ласте и пупољке ране, како срце моје полагано расте к’о видик у лепе, насмејане дане: како с младим биљем постаје све веће и лако к’о крило, и како му цело једно небо среће и пакао бола не би доста било; како чезне за свим што би живот мог’о лепог да му даде, и да му ничега не би било много: тако су велике чежње му и наде. Осећам да досад све је било шала мога срца врела; да још ником нисам своју љубав дала колико бих могла и колику хтела; Да има у мени цела нежна плима речи неречени’, да бих срце могла поклањати свима и да опет много остане га мени.

157

158

К ако се осећа лирски субјект у овој песми? З бог чега је баш пролетња ова песма? О дреди врсту строфе, врсту стиха и риме у Пролетњој песми. К аква је улога речи и делова стихова који се понављају у песми? Који је најважнији утисак који на читаоце оставља понављање? О бјасни како разумеш синтагму насмејани дани из последњег стиха прве строфе. П ронађи две хиперболе и контраст у другој строфи. Какав ути сак на тебе остављају те две стилске фигуре? У песми се наглашава да лирски субјект још не познаје праву љубав. Зашто каже: Осећам да досад све је било шала? О бјасни метафору плима речи неречени’. Нека ти као почетак размишљања помогне поређење: неизговорене речи расту у чо вековом срцу као што расте плима на мору. О бјасни синтагму поклонити срце. Коме се све може поклонити срце? З а песме Десанке Максимовић често се каже да су једноставне и да су осећања у њима увек повезана с природом. Пронађи у Пролетњој песми детаље којима ћеш ово тврђење доказати.

РИМА је гласовно подударање речи на крају стихова или полустихо ва. У Пролетњој песми уочаваш УКРШТЕНУ риму (нпр. римују се први и трећи и други и четврти стих) abab. ОПКОРАЧЕЊЕ – неочекивано одступање од уобичајене структуре стиха, због одвајања једног његовог дела и преношења у следећи стих. Целовита мисао се не завршава у једном стиху, већ се преноси у наредни стих. Осећам да досад све је било шала мога срца врела ПАУЗА/ЦЕЗУРА је стална граница између речи и дели стих на два полусти ха. Цезура се обележава овим знаком //. како срце моје // полагано расте

Љубав је једна од најосновнијих, најдубљих, и у исти мах потенци јално најмногозначајнијих емоција; љубав је – како то потврђује и ова поезија – водич у свет, учитељ духа. Иван В. Лалић, „О поезији Десанке Максимовић”, у: О поезији, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 81.

159

У Читанци за 5. разред читали сте Шљиву Милована Данојлића. На сајту Задужбине Десанке Максимовић http://zdm.nb.rs/pages/ pisma.htm пронађи писмо које је Десанки написао Милован Даној лић. Видећеш како су се некада (пре интернета и мобилних телефона) људи дописивали, како је понекад било тешко чак и откуцати писмо.

У поезији Десанке Максимовић приказана је веома широка скала љубавних осећања: од првих слутњи и стрепњи, колебања, устре пталости због близине вољеног бића, чежње за њим, туге због ра станка... На тој скали није само љубав према вољеном човеку, него и љубав према људима, према природи, као и према животу. Војислав Карановић, песник, из беседе приликом уручења Награде „Десанка Максимовић”, у Бранковини 16. маја 2019. године; извор: http://zdm.nb.rs/dokumenti/Beseda-Vojislav-Karanovic.pdf

Бранковина, спомен-соба Десанке Максимовић Десанка Максимовић (1898–1993), једна је од најзначајнијих српских књи жевница. Рођена је у Рабровици поред Ваљева, a одрастала у Бранковини, која ће се својим природним лепотама заувек урезати у њено сећање. Добитница је многобројних књижевних признања. Још за живота, у њену част, по дигнут је споменик у Ваљеву. Између осталог, писала је љубавну, родољубиву и мисаону поезију. Објавила је књиге: Врт детињства, Патуљкова љуљашка, Ветрова успаванка, Ако је веровати мојој баки, Тражим помиловање и многе друге. Била је члан САНУ. Њен легат од 2013. године чува се у Београду, у Народној библиотеци Србије.

160

Шта све у теби може да оживи успомене на рано детињство?

Иван В. Лалић

ВЕТАР Сећаш ли се ветра који се некад рађао Сав зелен међу маљама на грудима Маљена? Мајка је затварала капке пред боровима Узнемиреним до горког корена иглица; То је већ била ноћ, превелика за тебе Као одело одраслих. А мајка носи свећу, На степеницама пажљиво заклања пламен руком Ветар. Сва су врата на кући закључана, Борови и скитнице ће остати на ветру, А ти си добар дечак и мајка ће пољупцем Да запечати твоју данашњу јаву. Анђели дајте да заспим, да спим, Да ничега злога ја не сним. Јер ноћ је велика и ветар је под прозором И падају шишарке, и месец ће да буде Чист и углачан од ветра, мали и округао. Заспао си, сасвим сигуран да ћеш се сутра Пробудити. Као и ветар. Као и ветар.

П ажљиво прочитај песму Ветар, па издвој све звукове и боје којима се ствара атмосфера. Опиши својим речима како дожи вљаваш атмосферу дочарану у песми. Ш та за лирски субјект представљају успомене на детињство и мајку? Каква осећања преовалађују у песми? У каквом су односу природа и лирско ја? Шта је узрок немира који постоји у лирском субјекту?

161 Н аброј што више мотива који се повезују с мотивом ветра у овој песми. З ашто је лик мајке нераздвојан од мотива пољупца за лаку ноћ? Нека и следеће синтагме помогну у формулисању одговора: затворени капци, закључана кућа и запечаћена јава. Ш та се крије иза симболике свеће коју мајка носи? Шта је за дечака/лирско ја представљала светлост свеће? К ом времену припада дистих који је графички издвојен од оста лих стихова песме? Ко те речи изговара/пева? П ронађи алитерацију у овом дистиху, па објасни која осећања наглашава и појачава употреба ове стилске фигуре. З апази све облике речи које су написане у другом лицу. Коме се лирски субјект обраћа: себи као дечаку или својим читаоцима? С лободан стих у ком је испевана песма Ветар читаоцима доча рава непосредност разговора међу пријатељима. Докажи ово тврђење наводећи детаље песме.

У песми Ветар строфе имају неједнаку дужину, имају различит број стихова, различитих дужина и неправилне риме, која је понегде и изостављена. За ову песму се каже да је испевана СЛОБОДНИМ СТИ ХОМ. Неправилност у ритмичкој организацији не чини ову песму мање комуникативном, напротив. Њена сугестивност и непосредност доживљаја, атмосфера интимне исповести омогућавају читаоцима интензиван и узбу дљив доживљај лирског дијалога.

Моја опсесија је да што истинитије изразим себе, у свој пуноћи импулса који захтева песму. А тај импулс носи у себи свест о про стору и времену, о координатама на којима хоће да се уобличи у глас, у речи. Рекао сам да је поезија вид комуникације; покушавам дакле да пренесем читаоцу своје истине, препознавања, страх, наду, понос, у жељи да све то постане и његова својина. Иван В. Лалић, О поезији, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 266. Иван В. Лалић (1931−1996) је српски песник, есејиста и преводилац. Неке од његових збирки поезије су: Бивши дечак, Ветровито пролеће, Мелиса, Ар гонаути и друге песме, Време, ватре, вртови, Четири канона и др. Добитник је многобројних награда а неке од њих су: Змајева награда, Награда „Бранко Миљковић”, Награда „Станислав Винавер”, Награда „Меша Селимовић”, Награда „Васко Попа” и друге.

162

Какве све очи могу бити? Смисли што више епитета којима се могу описати очи.

Васко Попа

ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ Очију твојих да није Не би било неба У малом нашем стану Смеха твога да нема Зидови не би никад Из очију нестајали Славуја твојих да није Врбе не би никад Нежне преко прага прешле Руку твојих да није Сунце не би никад У сну нашем преноћило

К ако би ти називао/називала своје вољено биће? К оме се обраћа лирски субјект у овој песми? Ш та представљају славуји у овој песми? Н аведи метафоре у овој песми. Н аведи персонификације у овој песми. У каквим строфама је испевана песма Очију твојих да није? И стражи који стихови Васка Попе су исписани на споменику-обелиску, подигнутом у част страдалих партизана, а који се налази на Златибору.

АУТОРСКА ЛИРСКА ЉУБАВНА ПЕСМА има више особина по ко јима се разликује од народне лирске љубавне песме. Одликује је пре свега оригиналност у употреби језичко-стилских средстава, затим субјективност (изражавање личних осећања), исповедни тон, емоцио налност, сажетост, сликовитост, музикалност, ритмичност и изражајност. Главни мотиви су: љубавна чежња, радост, заљубљеност, љубавни занос, опчињеност вољеним бићем.

163

Мислим да се процес рецепције наше савремене поезије и наше поезије уопште, у свету, може генерално, или упрошћено, поделити на две етапе: пре Васка Попе и после Васка Попе. Пре него што су почеле да излазе Васкове књиге, у иностранству смо имали махом неке антологије, не сувише честе, и песме расејане по часописима. Зато треба запамтити тренутак када се, 1959. године, у Паризу појавила Васкова књига на француском; био је то један избор песама, под насловом Врати ми моје крпице. У међувремену је Васко, све до своје преране смрти, у свету објавио, ако ме памћење добро служи, око четрдесет књига песама, на осамнаест или деветнаест језика. Уосталом, његова поезија такву рецепцију и заслужује. Иван В. Лалић, О поезији, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 277.

Васко Попа је своје песме груписао у циклусе, а њих је повезивао у збирке песама. Свака збирка имала је специфичан цртеж који је симболички представљао тему збирке. Једна од песничких слика коња, која је збуњивала, па чак и љутила читаоце, у песми Коњ гласи овако: Обично осам ногу има. Необичност слике коња који галопира и изгледа као да се број његових ногу повећава само је доказ да песнички језик није и не може бити наш обичан, свакодневни језик, већ увек нешто више значи, а и некако другачије звучи.

Направи списак најлепших речи за вољену особу. Ако умеш лепо да црташ, илуструј сваку од тих речи љубави.

Васко Попа (1922−1991) је уз Миодрага Павловића и Стевана Раичковића један од зачетника модерне послератне поезије. Аутор је следећих збирки песама: Кора, Непочин поље, Споредно небо, Усправна земља, Вучја со, Кућа насред друма, Живо месо и Рез. Саставио је и три антологије: антологију народних умотворина Од злата јабука, песничког хумора Урнебесник и песничких сновиђења Поноћно сунце.

164

Сети се текстова које сте досад читали, а у којима постоји мотив месеца. Како делује Месец на јунаке?

Марина Цветајева

МЕСЕЧЕВ СЈА Ј

мигнути ‒ намигнути

Млади месец се појавио изнад влажних од роса пољана. Мили, далеки, туђи − дођи, да будем твоја драгана. Дању се скривам, дању ћутим. Мигне ли месец – не могу да се борим. У ноћи пуној месечине за драгим раменом од жеље горим. И не питам се: Ко је он? На уснама ћу сазнати твојим. Дању су загрљаји само груби, дању се само заноса бојим. Од гордог ђавола мучи ме страх, па лажем с осмехом на уснама. А ноћу – мили, далеки, туђи... Ах! Месечев сјај је над шумама! (С руског превела Љубица Несторов)

К о је лирски субјект у овој песми? К оме се тај лирски субјект обраћа? К оје доба дана је за лирски субјект у овој песми повлашћено? Образложи своју тврдњу наводећи примере из песме. К ако се лирски субјект осећа када је обданица? Због чега? О бразложи значење следећих стихова из ове песме: Дању су загрљаји само груби, дању се само заноса бојим. З а чиме заправо чезне лирски субјект? Н аведи особине лирског субјекта ове песме. Ш та је у песми Месечев сјај мистично и тајанствено?

165

Цветајева је у свеукупном стваралаштву исказивала свој доживљај света и љубави преко монолога, али то не значи да је у њеној пое зији најбитније оно што је чисто аутобиографско. Мушкарац коме се обраћа песникиња није конкретан објекат љубави и по тој ознаци њој је блиска Десанка Максимовић. У својој песми Предосећање Десанка Максимовић пева: „Познала сам те кад снег се топи,/ топи, и дува ветар млак...”, дакле уопштено, не именујући вољеног, а све у складу са оним што је био мото њеног односа према љубави: „Увек сам се бојала крајњег доживљаја у љубави. Мислим да је љубав најлепша док је још жеља.” Милан Богдановић, Мотив љубави у поезији Марине Цветајеве, „Бдење”, Сврљиг, број 53/54, година XV, јул – децембар, 2017, стр. 188.

Рођена је у чувеној аристократској породици. Њен отац, Иван Владимирович Цветајев био је професор Московског универзитета, познати класичан филолог и историчар уметности, који је оснивач чувеног Музеја лепих уметности у Москви, личност изузетне интелектуалне и моралне снаге, фанатично одан науци, с великим научним даром, али, чини се, недовољно умешан у породични живот, и мајка, Марија Мејн Цветајева, васпитана у немачком духу, која већ са седам година зна свет ску историју и митологију, машта о јунацима и величанствено свира на клавиру. „Такво свирање, такав пијанизам, засигурно у животу више нећу чути”, говорила је Марина Цветајева. [...] У седамнаестој издаје своју прву збирку песама, Вечерњи албум, сама носи песме у штампарију „Мамонто ва”. У тој збирци, већ се истиче стих: „Ја желим одмах све путеве”. Сања Домазет, „Против струје”, у: Божанствени безбожници, Службени гласник, Београд, 2018, 305−306.

Опиши Месец који видиш са свог прозора.

Марина Цветајева (1892−1941) је руска песникиња која је прву збирку песама, Вечерњи албум, објавила са само 17 година. Знала је италијански, француски и немачки језик. Њен је живот био пун трагичних обрта и несре ћа, сиромаштва и глади, а ипак су њену поезију неки савременици сматрали врхунцем модерног песништва. Њене збирке песама су: Чаробни фењер, Из двеју књига, Врсте, Стихови Блоку, Психа, Романтика, Занат, После Русије. Осим поезије писала је и драме и есејистичку прозу.

166

Коју сте песму о одрастању читали у седмом разреду? Зашто се теби та песма допала?

Клод Кaмпањ

ЗБОГОМ МОЈИХ ПЕТНАЕСТ ГОДИНА (одломак – 9. глава)

А, ИПАК, КАКО САМ ГА ВОЛЕЛА!

Вергилије ‒ један од најугледнијих римских књижевника (овде: књига чији је аутор Вергилије) јара ‒ велика врућина, жега

Већ годинама није био тако леп август... И ово летње вече, које се већ управо спушта, личи на друго једно вече, када сам била поред Јана, у кабини његовог камиона, позлаћеној од светлости. Баш ту негде се зауставио да би из торбе на мом бициклу извадио Вергилија. Баш овде на врху падине, на овом месту где се видик широко отвара према Булоњу, мору, почевши од катедрале и бедема, до пристаништа и дока... Годину дана је прошло, и ја се ево опет враћам. Измаглица од јаре лебди над целим пределом, као мачка која дрема на сунцу. Могла бих помислити да је то јуче било, и да ће се на окуци пута појавити Јан са својом младошћу и смелошћу које су ми се допале и одмах ме припитомиле. Али он је отишао и ја данас више немам шта да радим са књигом латинских текстова. Сада сам на колена положила свеску, врло дебелу свеску коју насумице, ношена сањаријама, прелиставам. Има већ неколико месеци како сам је затворила, пошто сам исписала последње речи нашег доживљаја, и од тада се никако нисам усудила да је поново отворим. Као да сам знала да ће ме одмах обузети сета прошлости... Да ли сам сада јача? Толико дана је прошло. Време кад су Јан и Ингвилд били међу нама чини ми се истовремено и блиско и далеко. Блиско, јер ништа нисам заборавила. Међутим, тако далеко... То доба моје шеснаесте године, препуно буре и жара, завршено је, сасвим завршено. Ето шта треба себи да улијем у главу ако хоћу, без горчине и жаљења у тим исписаним страницама да опет нађем своје некадашње пријатеље... Од Јана ми је остала једна успомена, мали меда. Дао ми га је оног јутра уочи поласка. Била сам у стаји и упрезала Стручак Љубави у двоколице да бих Јана одвезла на станицу. И с тугом, на неумољив призив прошлости, сањарила о оном новембарском дану, пре неколико месеци, када сам чинила управо те исте покрете за дочек „Норвежанке”. Тада Јан уђе. Помогао ми је да стегнем колан Стручка Љубави. Нисам уопште желела да разговарам. Да ли је тог јутра било ичега вредног помена? Била сам необично смирена, смирена, и уморна. „Сутра”, помишљала сам сетно, „сећаћу се ових тренутака када је он још био с

167 нама, када сам могла да га видим, и када су се наши прсти додиривали да би затегли ремен на рукуницама двоколица.” – Фани – шапутао је он и његов изузетно нежан глас косну цело моје болно биће – ми ћемо се поздравити на перону у Булоњу, али тамо ће бити много света... Хтео бих да ти кажем збогом, сада, теби. Ово су вероватно последњи тренуци када смо нас двоје сами. Сами нас двоје... Нагло се окренух према њему, испустивши Стручак Љубави који уздрхта, удари копитом о плочник и управи на нас своје мудре, стрпљиве очи. – Имам нешто да ти дам – шапну Јан. И пружи ми малог меду. – Узми, остављам ти га. Затим са понешто збуњеним осмехом: – Није баш леп поклон, али... Нисам могла да одговорим. Држала сам нежну, малу, сиву лоптицу и жељно је миловала. Сутра, то ће бити све што ми је од Јана остало. – То је дечја играчка... Играчка детета какав сам био некад – рече он још тише – али тај поклон ти дајем као одрастао човек! Он озбиљно понови: – Чујеш ли ме, Фани, рука одраслог човека даје ти тај поклон! Подигох очи и погледах га како би знао да сам га добро разумела. – Хвала, Јане! – шапнух.

Месец дана је провео у Бовеу, у својој бившој кући. Ингвилд је отишла у Норвешку да припреми своје родитеље на ту готово превелику срећу. Када се вратио у „Сунчани часовник”, рекао ми је колико му је било тешко да своју помајку остави саму. Наравно, он ће се вратити, али то ће ипак бити збогом задуго, готово заувек збогом. И најмања сенка несугласице међу њима била је потпуно уклоњена, хтео је да сачува само сећање на срећне дане, на њу, на старог баштована, играчке и изливе јарости, сећање да ју је волео као рођену мајку. – Видиш, Фани – рече он сетно – између моје праве маме, оне из Норвешке, и мене увек ће нешто недостајати: то је моје детињство. Јер, само захваљујући овој „другој”, могу да се сетим чаробног доба кад сам био дете. Њу је он поверио мени и, поред све туге, схватила сам то, у дну срца му је остала дубока грижа савести због бола који јој је нанео. Пре одласка проборавио је у „Сунчаном часовнику” три дана. То су била три дана најнестварније а најједноставније среће која може да испуни једно шеснаестогодишње срце. Много је говорио о себи, о мени,

ремен ‒ каиш рукуница ‒ дршка

168 али никад није споменуо оно што ће можда једног дана бити „нас двоје”... Више пута смо шетали по булоњским пољима; ћутали смо читаве сате, прожети опором нежноћу због тога што се осећамо тако дубоко сложним. Толико смо пута некад наносили патње једно другом, пркосили једно другом, и са свом својом младалачком чедношћу затварали душу једно пред другим. Још увек лебди међу нама та дивљачна срамежљивост младића и девојке, који су се играли љубави! Како сам била горда што корачам поред Јана, тако чистог, тако честитог, да није хтео чак ни руку да стави на моје раме. А, ипак, како сам га волела!... Од какве чистоте и каквог жара су саздани ти златни тренуци које смо преживљавали у непоколебљивој и окрутној мудрости! Зато су ти дани и били тако чудесни. При поласку рекао ми је: „Не буди тужна, Фани!” Гијом и ја смо га одвезли на станицу. Кренуо је према Лилу, Бриселу, Копенхагену, Ослу... У двоколицама сам седела иза њих под арњевима. Гијом је, седећи поред Јана, управљао колима. Стојећи на прагу куће, Капетан, умотан у свој огртач са крзненим оковратником, махао је у знак опроштаја... Јан се није окретао мени и све време пута нисмо проговорили ни три речи, али сам осећала да ми је необично близак. Тек када смо пролазили пероном, у гомили која нас је раздвајала, он ми шапну: „Не буди тужна, Фани.” Пре но што је ушао у воз дуго ми је стискао руку и гледао ме уз свој дивни осмех. Поново смо седели у двоколицама, сами, Гијом и ја. Од ветра и хладноће трнули су ми образи. Било је исто време као и оне вечери кад је Ингвилд стигла: тада су били први зимски мразеви – сада последњи.

горд ‒ охол, сујетан, надмен арњеви ‒ кров, заклон од асура, платна или прућа на сељачким колима приањати ‒ прилепити се, припити се уз нешто матица ‒ средишњи део речног тока, где је водена струја најјача и најбржа, а вода је најдубља

Узалудно је трагати за тајним и драгим часовима у овој свесци у којој сам испричала наш доживљај... Треба заиста бити мало горд па покушати да се објасни оно необјашњиво што вам тако присно приања срцу. Пре свега, нисам у годинама за заљубљивање. Јан ми је то лепо рекао, на дан свог бекства, у стаји у Зидоску; а како могу да не верујем Јану? Нарочито тада кад сам се у дубини свог бића осећала тако спокојно усаглашена с њим; тада кад је неки миран и непомућен глас говорио у мојој души, задржавајући мојих шеснаест година од лудовања по вратоломним стазама љубави, макар и у сну... А ако, при крају нашег доживљаја, нисам готово више ни чула тај присни глас, је ли то била само моја грешка? Проживела сам тада две или три узбудљиве недеље. Моја уобичајена равнотежа и сав тај здрави смисао којим сам се тако наивно поносила, све је то пошло низ матицу

169 као једрењак отргнут буром из пристаништа. А то је била баш права бура која је беснела нада мном, над свима нама, шибајући нас тешком кишом брига, налетима питања без одговора, тајни тешких као олуја. А ту и тамо, гром или муња речи, погледа који иду много даље него што смо и сами свесни. И усред тог вртлога како сам могла да останем мирна и једноставна Фани из старих дана? После Јановог одласка, када се стишао вртлог који је он изазвао својим проласком, требало ми је неколико недеља да повратим свој мир. Сваког јутра на путу у гимназију, сваке вечери пре но што бих заспала, нисам могла да не мислим на њега. Покушавала сам да дочарам његов осмех, његову прилику, поглед; вребала сам у вечерњој тишини одјек његовог корака по поплочаном дворишту. Сваким даном сам осећала да је Јан све удаљенији и нестварнији. Измицао ми је, а ја ништа нисам могла учинити да га задржим. Дуго сам тако очајавала док нисам најзад схватила... Нисам чак смела да отворим свеску нашег доживљаја, знајући да ћу наићи на сувише блиске успомене, које су сад биле само низ крхких, избледелих слика. Сада могу мирно да прелиставам те странице. Једно доба је завршено. Она Фани мојих петнаест година неће се више вратити. Збогом, детињство... Ова друга Фани, Фани са рампе, Фани из шуме Вискеа и из стаје у Зидоску, одушевљена и борбена, и она одлази путевима прошлости... Па која је то Фани остала, ко сања те августовске вечери седећи на трави изнад Булоњске луке, са отвореном свеском на коленима? С времена на време, из Нарвика ми стигне писмо од Ингвилд или од Јана. Пријатељско писмо које описује свакодневни живот, без икаквог трага ватре којом смо од новембра до марта изгарали. И ако понекад нађем међу листовима скривен неки од оних прераних цветова који се расцветавају пре него што сасвим израсту, тамо за време кратког скандинавског лета, досећам се да су упућени мени, сеоској девојци, што и јесам, радозналој пред сваком биљком, а не заљубљеној, то нећу да будем, то нећу да будем прерано. Кћи поља и мора, одвећ добро знам да је мала барка која хрли ка пучини унапред изгубљена, и да жито покошено младо никад не даје клас. Јане, ти због кога је први пут уздрхтало моје петнаестогодишње срце, и које ћеш можда једног дана, једног далеког дана, можда... узбудити много јаче, не очекујеш ли од мене управо то: једну Фани, истовремено ведру и озбиљну, покорну и горду, која једноставно прима сваки тренутак и иде право својим путем, путем младих девојака, путем дугог и благог стрпљења – ка теби, Јане, – ако то живот буде хтео... Дижем се и стављам свеску под руку, да бих се вратила у „Сунчани часовник”. Касно је. Брежуљци су постали љубичасти, трава се пресијава као да је искићена брилијантима, а под хридинама море је једно језеро пепела и пурпура, којим се удаљују три брода... Очи ми замагљује неизмерна нежност за ову величанствену и сурову земљу која ме је родила. С француског превела Иванка Молдованова

вребати ‒ мотрити на некога хридина ‒ велики гребен, стена пурпур ‒ љубичасто-црвена боја

170

К о је приповедач у овом роману? К оју врсту приповедања препознајеш у овом одломку? Ч ега се сећа Фани? Шта ју је подстакло на та размишљања? Ш та јој значи место на ком је те вечери? К олико времена је прошло од догађаја о ком приповеда? Зашто се свега тако живо сећа? Н а који начин Фани жели да овековечи догађаје који су јој важни? О бјасни значај Јанове помајке у његовом животу. Ч ему се Фани нада? О карактериши Јана на основу његових поступака и на основу онога што говори. З ашто је Јан Фани све удаљенији и нестварнији? Како Фани тумачи и доживљава ту чињеницу? О ком осећању говори последња реченица овог поглавља? Шта је описано пре ње? Шта на основу тога закључујеш о вези Фани и њене домовине? О бразложи значење наслова овог романа. Прича о малом Норвежанину Јану, који је у ратном вихору остао без родитеља и стигао у Нормандију да ту одрасте не знајући ни шта о своме пореклу, то је прича о хиљадама сирочади коју су последњи ратови оставили у нашој и многим другим земљама света: та деца, данас већ одрасли људи што су основали сопствену породицу, још увек преко новинских огласа траже своје изгубљено детињство, топлину дома који нису упамтили. Мала Фани, и сама без родитеља, која ће вам испри чати ту причу, опростила се са својим детињством онога тренутка када је схватила зашто јој тај чудни дечак из Нарвика није могао остати само не докучив и драг. Она је заволела Јана, једноставно, као што се воли живот. Борислав Радовић, „Једна љубав и једна књига”, из поговора у: Клод Кампањ, Збогом мојих петнаест година, Нолит, Београд, 2002, стр. 206.

Напиши састав на тему Када помислим на своје детињство. Клод Кампањ је псеудоним. Аутори романа Збогом мојих петнаест година су француски новинар Жан-Луј Дубрвил и његова супруга Брижит. Живели су у Паризу, а потом су се преселили у Канаду. По објављивању, роман је продат у 650.000 примерака, од тога 450.000 у Француској. Преведен је на 11 језика, а аутори су добили неколико награда. По овом роману снимљена је и ТВ серија. Под истим псеудонимом брачни пар Дубрвил написао је још неколико књига за децу. Једна од њих је и роман Деца магле.

Зашто је за уметнике важно пажљиво посматрање света?

171

Ана Ристовић

ГЛЕДА ЈУЋИ У ДРВЕЋЕ (страх од тога да нећеш чути) Здраво, тата. Овде нема ничега новог под небом. Али, процветала је она трешња коју посадисмо пред зградом. Већ допире до четвртог спрата, а била је обичан прутић. Некада, када би слетео врабац, тежином би сасвим повио танану грану. Сада слеће читаво јато, и тек понекад, чујеш, како тихо зашушти. И с пролећа, ујутру, видиш два-три бела цвета, а већ предвече, на њих стотине обаспе крошњу као изненадни снег што светли, час бело, час ружичасто. И не знаш, шушти ли лишће или перје; а на прозорском симсу осване још увек лепљива коштица, и пусти за собом светло-црвени траг. И пита се, свих ових година, где си. А када желим да повратим мир, сетим се једног јединог тренутка; ти и ја, на дунавском кеју, у летње поподне, напола у хладу, напола на сунцу, једемо сендвиче, и читамо, свако своје. Ти Сенеку, ја лектиру за основну, Алису у земљи чуда. И светлост пада окомито на отворене књиге, чије стране, у паузи између читања, обележавамо травкама које памте, више од нас: као и дрвеће, под којим се протрчи, само једном. И то, тако добро знамо, и ти, негде тамо, као и ја, још увек негде овде. Чујеш ли како шушти? Само сам то хтела да ти кажем.

Сенека ‒ римски филозоф и књижевник окомито ‒ усправно

172

К о је лирски субјект у овој песми? Коме се он обраћа? Ш та он супротставља чињеници да нема ничега новог под небом? Зашто то чини? Ш та лирски субјект жели док посматра дрво трешње? З ашто лирски субјект осећа немир? И здвој песничку слику коју сматраш најупечатљивијом. Обра зложи свој избор. К оје стилске фигуре садржи та песничка слика? У ком стиху је написана ова песма? Ш та песнички субјект жели да поручи говорећи о расту трешње и о памћењу биља?

Песници јесу вечни изгнаници света; песник је, као што рече Ма рина Цветајева, странац и у својој сопственој кући, мање-више црна овца, ма где био. Ипак, тајна поезије је у њеној безвремено сти и њеном свеприсуству, без обзира на доба у којем живимо и окол ности које њим управљају, без обзира на сва песничка „странствовања” и неприпадања. Због тога је светло Десанкине песме и данас овде међу нама, да нам обасја пут до скривених, малих ствари и микрокосмоса, и да нам саопшти да све има смисла. И под земљом, и над земљом, и међу звездама. То су њене вечне благовести. Ана Ристовић, у Бранковини, 16. маја 2018. (из беседе на уручењу Награде „Десанка Максимовић”)

Пронађи у читанкама за пети, шести и седми разред текстове у којим се појављује мотив биља.

Ана Ристовић (1972) је песникиња и преводитељка. Неке од њених збирки песама су: Сновидна вода, Уже од песка, Забава за доконе кћери, Живот на ра згледници, Око нуле, П.С. и друге. Добитница је значајних песничких награда: Бранкове награде, Награде „Бранко Миљковић”, Награде „Милица Стоја диновић Српкиња” и других. Њене песме и књиге превођене су на стране језике. Са словеначког језика превела је више од двадесет књига савремене словеначке поезије и прозе. Живи у Београду.

Oбјасни значење речи: упорност, тврдоглавост и расуђивање.

173

Мошо Одаловић

ЈЕСИ ЛИ ЗНАО ЦРЊАНСКОГ Љубивоју Ршумовићу Примакла се, Љубо, моја сеоба. Вук Исакович коња ми кује. Крећем ко лопов, ноћу у недоба, Још само душу да препакујем. Тешко је и пчели кад се сели. Трмка кроз саће пустила жиле. Хајде покушај небо пресели, Чућеш како Влашићи цвиле. Пресели одољен, храст, тополу, Пренеси мравињак, поље и шеву. Хоћу ли малу сеоску школу Икада наћи у Смедереву?! Чаша извора, нарамак шуме, Пртина до тора, озебло јање.

Здрав био, Мошо! Како си, куме! Хоће ли све у пакет да стане? Пакујем чини петлу под крило. Глас полазника уз бадњак вежем. Мајчине сузе (и очевих је било) Биће у коферу – оном најтежем. Нада мном гори луча микрокозма. Световид звездано труње спаја. Песник ће своју снагу да спозна Тек кад оде из Завичаја. Низ Ибар моја Ситница тече; Доћи ће тамо у твоје Дунаво. Већ си је видео! Ма, шта ми рече! Ал реци право – је ли ми здраво?

 О каквој сеоби је реч у овој песми?  У чему се све огледа трагикa те сеобе?  Може ли душа да се препакује? Образложи свој одговор.  Шта све није било могуће понети у ново место живљења?  Шта све то, што је остало, значи лирском субјекту?  Који је кофер за њега био најтежи? О каквом је, заправо, ко феру реч?  Туга лирског субјекта због сеобе је велика толико да поприма космичке и митске размере. Који стихови то потврђују?  Објасни значење следећих стихова: Песник ће своју снагу да спозна Тек кад оде из завичаја.

трмка ‒ купаста кошница од прућа Влашићи ‒ звездано јато у сазвежђу Бика, Плејаде одољен ‒ врста лековите биљке нарамак ‒ количина нечега која се може уз придржавање рукама понети на рамену пртина ‒ угажен пут у снегу полазник ‒ положајник Луча микрокозма ‒ књи жевно дело П. П. Његоша Световид ‒ бог рата и плодности код Старих Словена

174

Позиција лирског субјекта у једној од најпотреснијих песама на шег новијег песништва, „Ршуме, јеси ли знао Црњанског”, прика зује са чим се све опрашта онај који одлази [...]. Мотив трагичних српских сеоба кроз историју уводи се реминисценцијом на јунака Се оба („Вук Исакович коња ми кује.”). Лирски субјект напуштање завичаја доживљава као чупање корења („Трмка кроз саће пустила жиле.”), по кушавајући да у памћењу сачува („спакује”) земљу („Пресели одољен, храст, тополу, / Пренеси мравињак, поље и шеву.”; „Чаша извора, нара мак, шуме”), воду („Низ Ибар моја Ситница тече”) и небо, своје обичаје („глас полазника уз бадњак вежем”) и међусобну љубав и слогу сусе љана („Здрав био, Мошо! Како си, куме?”). Најтежи је, ипак, растанак с родитељима („Мајчине сузе, и очевих је било, / Биће у коферу, оном најтежем.”), због чега му се чини да и сама небеса „цвиле” због растанка („чућеш како Влашићи цвиле”). Из перспективе ове трагичне лирске исповести читав корпус певања о завичају и свему што га чини (прецизније, што га је чинило) треба разумети као метафору „препакивања душе”, слагања и похрањивања сећања на оно што је чинило пређашњи живот. Зорана Опачић, Десанкини мајски разговори, Зборник радова „Поезија Моше Одаловића”, Задужбина Десанка Максимовић, Београд, 2018, стр. 25.

Једна од илустрација Моше Одаловића

Истражи илустрације Моше Одаловића. Илустровао је књигу писца чија си дела у ранијим разредима читао/читала. Откриј о ком писцу и о којој књизи је реч. Мала помоћ: реч је о песнику рођеном крај златоносне реке Пек.

Мошо Одаловић (1947) је писац, сликар, илустратор и калиграф. Радио је као новинар у приштинском листу Јединство, уређивао је Јединство за децу и био главни уредник школског часописа Ђурђевак. Добитник је значајних књи жевних награда: Вукова награда, Награда „Десанка Максимовић”, Повеља Змајевих игара, Невен, Награда „Политикиног забавника”, „Златни кључић” града Смедерева, Награда „Златни Гаша”, новосадско „Звонце популарно сти”, Горанову плакету, Грачаничку повељу, Награда „Гордана Брајовић”, Принц дечјег царства из Бањалуке, Жичка хрисовуља, а носилац је и Змајевог штапа – почасне награде Змајевих дечјих игара. Неке од његових књига за децу су: Врло важно, Косовчице, Буквар, завичајни појмовник, Где је ластино дете, Жича, пчелино чедо итд. Од 1994. године живи у Смедереву.

Мини-квиз 1. Заокружи слова испред тачних тврђења.

а) Апострофа је стилска фигура обраћања неживој природи, стварима, одсутним или умрлим људима као да су присутни, односно живи. б) Ауторска песма увек је испевана везаним стихом. в) Поема је дужа епско-лирска песма која садржи и елементе лирског и елементе епског казивања. г) Одлике ауторске песме су: субјективност (изражавање личних осећања), исповедни тон, емоционалност, сажетост, сликовитост, музикалност, ритмичност и изражајност.

2. Рима у Пролетњој песми Десанке Максимовић је: а) обгрљена; б) укрштена.

(Зокружи тачан одговор.)

3. Песма Ивана В. Лалића Ветар писана је у: а) везаном стиху; б) слободном стиху.

(Зокружи тачан одговор.)

4. Песма Васка Попе Очију твојих да није писана је у: а) катренима; б) терцетима.

(Зокружи тачан одговор.)

5. Поред имена аутора напиши наслове њихових песама: а) Мошо Одаловић ___________________________________ б) Ана Ристовић _____________________________________ в) Марина Цветајева __________________________________ г) Десанка Максимовић _______________________________ д) Иван В. Лалић _____________________________________

6. Испод дефиниције напиши назив књижевнотеоријског појма (слободни стих, опкорачење, укрштена рима, апострофа).

Неочекивано одступање од уобичајене структуре стиха, због одвајања једног његовог дела и преношења у следећи стих. Целовита мисао се не завршава у једном стиху, већ се преноси у наредни стих. ____________________________ Строфе имају неједнаку дужину, имају различит број стихова, различитих дужина, неправилне риме, а рима је понегде и изостављена. _____________________________ Гласовно подударање речи на крају стихова или полустихова, а римују се први и трећи и други и четврти стих. ___________________________________ Стилска фигура обраћања неживој природи, стварима, одсутним или умрлим људима као да су присутни, односно живи. ______________________________

7. Светлост ума АУТОБИОГРАФИЈА, ДИНАМИЧКИ И СТАТИЧКИ МОТИВИ, РЕТРОСПЕКТИВНО И ХРОНОЛОШКО ПРИПОВЕДАЊЕ, СТИЛ

Објасни шта значи синтагма: здрав разум.

179

Доситеј Обрадовић

ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА (одломак) Ево какову силу имају прве науке у којима се младо срце напоји и напуни! Млад човек, не имајући никаква искуства, сам не могући право о стварма судити, старије и искусније од себе не хотећи слушати, мора бити задуго тврдоглав и упоран док год не удари гди главом о дувар, падне у несвест — „ха, ха, не тамо!” — почне сам себи говорити, срећан ако се то не случи касно, док се јоште може вратити и на прави пут упутити; иначе, идући куд не зна, мора у целом животу злополучан бити. Пак се чудимо зашто су неки младићи пуни ветра, самовољице, високоумија и упорности. Ево ти узрок. Из прве младости чују којекакве приповетке, то врло упамте. Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш. Док је тај восак јоште мек, ласно га можеш претопити, прелити и преобразити. Чрез дуго време буде тврд као гвожђе. Онда се хоће много труда за претопити га и прелити. К оном шта су чули, ако јоште виде и прикладе неваљале, ако имају, кога ко ће с њима управљати и од зла одвраћати, остају у превари и у злу, и сваки дан више утврђавају се у том и укорењавају. Млад човек чита једну књигу, коју за разумети или би ваљало да има више искуства, или да је читао друге књиге пре, да може ту која му је у руци разумети, с вишим вниманијем него се злато мери, на теразијама ума и расужденија измерити, истину од притворности и лажљивобасновитих измишљења распознати, имајући всегда на памети да није све што се жути злато, нити све што се сија и блиста драги камен. Ми би се ужаснули кад би добро могли и хотели расудити колико су хиљада година неке велике лаже за истину и лукава лицемерија и преласне притворности за праву светињу држате биле! Ово све безлобна и слаба младост није кадра расудита, и није јој за зло примити: потребује руковођења и настављенија. Ако ли тога нема, остаје у тами и у превари. Ко се је научен родио на свет? Гледа млад човек једну ствар издалека, коју би ваљало изблиза видити, сматра је с једне стране, но за познати је, потребало би је са свих страна прегледати и добро видити. Колико пута најискуснији људи другојачије мисле данас неголи јуче, и сами се чуде какве су памети били до лане! О, колико смо нерадиви у истраживању истине! Злато кад узмемо у руке, није нам доста да нам ко каже да је злато, но сами

каков ‒ какав гди ‒ где дувар ‒ зид случити ‒ догодити, збити јоште ‒ још злополучан ‒ невољан, злосрећан бити пун ветра ‒ бити лакомислен, неозбиљан, несталан, ветропираст самовољица ‒ поступање по својој вољи високоумије ‒ уображе ност, гордост образ ‒ част, поштење ласно ‒ лако чрез ‒ ради, због вниманије ‒ пажња расужденије ‒ расуђи вање, суд лажљивобасновит, -а, -о ‒ који је заснован на неистинитим и преувеличаним причама всегда ‒ увек лицемерије ‒ дволи чност преластан ‒ заводљив, обманљив кадар, -дра, -дро ‒ спо собан потребовати ‒ тражити, захтевати да се нешто уради настављеније ‒ упут ство, директива, инструкција

180

мњеније ‒ мишљење, гледиште, схватање мудрованије ‒ прида вање превеликог значаја свом мишљењу јестество ‒ природа, свет материјалне природе уопште благодјетељ ‒ онај који другима чини добро, добротвор баба ‒ отац похудити ‒ осудити уподобити ‒ бити сличан дјевство ијек. (застарела реч) ‒ девичанство, невиност, чедност. кривопутица ‒ погрешно схватање заблужденије ‒ заблуда

разматрамо има ли у себи знаке правога злата: је ли тешко и савија ли се као чисто злато. А за истину, која је само злато ума нашега, не старамо се толико. Што је ко из почетка чуо, при оном остаје – не дамо себи труда за истражити и распознати праве знаке чисте истине, а што је горе, не смемо ни мислити, бојећи се да не прогледамо. Стара је басна, но добра, да истина, будући нага и хотећи да и друге свлачи и да их наге, такове какви су, показује, видећи да је зато људи добровољно не трпе но да на њу мрзе, она је побегла и сакрила се у један бунар. Зато ко жели к њој доћи, ваља да свуче са себе сва своја мњенија и мудрованија, јер иначе неће бита примљен. О овој потребној и полезној материји на више места опомињаћу. Засад сам хотео накратко назначити откуд происходи млади људи упорност и тврдоглавица. Ја сам од јестества из детињства био страшив и по вишој части другима покоран – како сам, дакле, могао к вољи мога тетка толико упорности показати? Ови добри благодјетељ млого би ми пута с родитељском милошћу говорио: „Баба ће теби прекрасну девојку испросити, пак кад те видим у мојој кући ожењена, онда нећу жалити више што ми Бог није ниједно мушко дете у животу оставио, онда ћу срећан бити!” Но моја глава, пуна светиње, другојаче би мислила. Кога оженити? Мене? Сачувај боже! Боље сто пута да ме каква свирепа лавица или медведица с ноктима својима на парчета растргне него да ме најлепша српска кћи у своје незлобиве, чисте девојачке наручи загрли! Ја похудити себе и другим грешним људма уподобити? Нипошто и никако! Ја ћу дјевство моје хранити, анђелом ћу подобан бити. Ево, браћо људи, какав сам вам ја онда светац био! Но, природно, морао сам у такову кривопутицу и заблужденије упасти читајући књиге које нису за мене биле, и хотећи да пре времена сврх дјевства и женидбе мудрујем, не знајући ни што је једно ни друго. Може ко помислити да се ја сад кајем што сам се закалуђерио и зато овако пишем. Но ја молим свакога ко буде читати ове моје случаје, нека не хити пре судити и нека не чини никаква закљученија док год не очита и оно што ће следовати. Казао сам да ја нећу себе имати за поглавити узрок и конац ове књижице, по ползу ближњега мојега. Нећу себе нимало штедети ни извиновљавати; правду нећу сакрити, колико знам. Сам ћу себи по мојој савести као пред всевидећим божијим оком судија бити, нећу себи нимало праштати. А мој љубезни читатељ само нек чека док сву ову историју од краја до краја очита, јер ће само онда моћи о свему управ судита. И тада, ако што позна да је добро учињено, нека следује; ако ли погрешно, нек се уклања.

181

З ашто Доситеј каже да се о стварима може право судити тек када човек стекне искуство? К оја стилска фигура се налази у основи приче о младој души? Шта је потребно младој души да би се одбранила од зла и преваре? Ш та Доситеј каже о читању књига? К ако разумеш изреку да није све што се жути злато? З бог чега људи страхују од истине? Ш та је смешно у Доситејевом опирању када му говоре о женидби? З бог чега је Доситеј у овом одломку из аутобиографије кори стио и прво лице (своја искуства) и треће приповедачко лице (општи примери о младим људима)? Како укрштање ове две приповедачке перспективе утиче на читалачки доживљај? Д оситеј Обрадовић је веровао у моћ знања, образовања, про светљ ења ума, наглашавајући важност целоживотног учења. Шта ти мислиш: да ли је знање моћ? О ткриј колико је језика знао Доситеј Обрадовић, па пронађи како се на тим језицима каже: књига, учити, знање и моћ.

AУТОБИОГРАФИЈА је опис сопственог живота. Писац може у ау тобиографији описивати свој живот од рођења до тренутка у којем пише, а може писати и само о једном делу свога живота. АУТОБИОГРАФИЈУ могу писати не само писци већ и други уметници, на учници, спортисти. У шестом разреду читао/читала си дело Бранислава Нушића Аутобиографија, дакле аутобиографију коју је написао писац, а у сед мом разреду аутобиографију научника Михајла Пупина, чији је наслов Са пашњака до научењака. Аутобиографија Доситеја Обрадовића писана је с јасном дидактичком на мером, тј. да поучи читаоце, да их охрабри да крену путем образовања, науке и просвете, за које је дубоко веровао да су једини исправни пут за лич ну и општу корист и животну срећу. У књижевним делима постоје мотиви који доприносе да се радња брзо од вија. Такви мотиви називају се ДИНАМИЧКИ или НАРАТИВНИ. Мотиви ко јима су представљена осећања лирског субјекта, приповедача или јунака, изглед књижевног лика, пејзаж или предмет не покрећу радњу. Они се на зивају СТАТИЧКИ или ОПИСНИ МОТИВИ. У епском или драмском делу представљање догађаја или доживљаја који су се одиграли пре тренутка радње у којем се приповеда назива се РЕТРО СПЕКТИВНО ПРИПОВЕДАЊЕ. Оно читаоцима пружа могућност да дожи ве ликове продубљеније, а део је психолошке карактеризације. ХРОНОЛОШКО ПРИПОВЕДАЊЕ јесте приповедање о догађајима који се нижу редоследом којим су се одвијали.

182

Није случајно што су наши највећи просветитељи – Свети Сава и Доситеј – били и велики путници: путовање је омогућавало стицање знања и размену искустава и идеја, али и сагледавање српских проблема из неких других углова и ширих перспектива, и са растојањем које омогућава да се судбина српског народа и његова будућност виде свеобухватније и реалније. Љубомир Симовић, Дупло дно, СКЗ, Београд, 1991, стр. 57.

Погледај на сајту Задужбине Доситеја Обрадовића мапу његових путовања. Замисли колико је узбудљиво, али и тешко било у 18. и 19. веку путовати. http://www.dositejeva-zaduzbina.rs/dositej/mapa.html Прочитај како је размишљао Доситеј Обрадовић: Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду! Како можемо ми изи скивати од других оно исто које кад би други од нас изискивали, велика би нам се неправда чинила. Познајмо једнапут сву силу ових речи – про сте су и блажене и не требују никаква толмачења – што год хоћете да вам чине људи, чините и ви то њима. А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живети у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам опраштају наше слабости и погрешке, да нас љубе и поштују и да нам помогну у потреби нашој. То исто и ми смо дужни свима људима на свету. Доситеј Обрадовић, Изабрани списи, Матица српска, Нови Сад, 1989, стр. 51.

Доситеј (Димитрије) Обрадовић (1739−1811) био је просветитељ, полиглота, путник и зачетник модерне српске културе, први министар просвете у Срби ји. Његово световно име било је Димитрије, а Доситеј је име које је добио у монаштву, у фрушкогорском манастиру Хопово. Разочаран начином на који су монаси живели, Доситеј је отишао из Хопова и започео своје непрекидно образовање (студирао је филозофију у Халеу и Лајпцигу) и путовање по свету (Далмација, Грчка, Турска, Немачка, Енглеска). С избијањем Првог српког устанка поклонио је половину уштеђевине устаницима. Написао је и родољу биву песму – химну пробуђеној Србији: Песна на инсурекцију Сербијанов, по знатију као Востани Сербије (Устани Србијо). У ослобођеном Београду основао је Велику школу. Његова најпознатија дела су: Писмо Харалампију, Живот и прикљученија, Басне, Совјети здраваго разума.

Који текст Милутина Миланковића сте читали у петом разреду? Шта сте из тог текста сазнали о Милутину Миланковићу?

183

Милутин Миланковић

КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ И све што се креће, покреће сунце

Сада, у најхладнијем добу године, седим, загреван топлим Сунчевим зрацима, под високим храстом, на узвишици поред мог стана, удишем пуним грудима свежи ваздух, посматрам по хиљадити пут предео у којем су природа и људска рука изложиле своја дела, а не могу да их се сит нагледам. Тамне јелове шуме, камене врлети, снежне пољане, брежуљци, гребени, а, иза свега тога, црвенкасти џиновски бедем Раксе. Нема те кичице, која би била у стању да ову раскошну игру боја пренесе на платно,

врлет – стрма страна брда или планине гребен – горњи део издужене планине, односно планинског венца, низ планинских врхова кичица – сликарска четкица

184

ћарлијати – пиркати (о ветру) изражај – испољавање, изражавање депоновати – сместити, смештати Аменофис IV – египатски фараон из 14. века пре нове ере, познатији као Ехнатон химна – свечана похвална песма у славу нечега што је узвишено обзорје – небески свод

па ни саму боју снега; она је и бела и плава, и бисерна, и сребрнаста и румена. А већ небо! Да сам сликар, ја бих са ове висине треснуо сав свој сликарски прибор у дубину, да га никад више не узмем у руке. ... Вративши се синоћ са своје шетње, осећао сам се као пијан; преда мном су треперили без престанка Сунчеви зраци, плаветнило неба и белина снега. Сада у јутро, седим у добро загрејаној дворани мога стана, поред огромног прозора, који је разумни архитекта начинио од једног јединог окна, и уоквирио га тако да предео који се кроза њ види изгледа као каква слика. Сва лепота природе коју сада уживам, дар је Сунчев. Све боје које трепере кроз овај прозор само су одсјај Сунчеве светлости. И ове јеле, и оне стене, па и само небо, све су то тамна тела! Она имају само способност да од Сунчеве светлости, која на њих пада, проберу и задрже у себи један известан део, а остатак да врате. Тај остатак зовемо њиховом бојом. Овај снег на планинама зна врло добро да га Сунчеви зраци слабе својим пољупцем, па их зато враћа у целини. Због тога нам он изгледа бео и засењује нам очи. Но и њега је Сунце створило и уздигло из Земљиних вода на врхунце брегова. Сунце је однеговало и ове шуме, напајало их кишом, загревало својим зрацима и хранило их соковима земље. Хранећи биље, оно је хранило и све животиње, од најмање, па до највеће, човека. Све што живи захваљује за свој живот Сунцу. И све што се креће, покреће Сунце. Ветрић који ћарлија, поток што жубори, сваки покрет у природи, нису ништа друго но изражај Сунчеве снаге. И онај воз који се пење стрмом трасом покреће Сунце. Оно је депоновало, давно, пре неколико стотина милиона година, један део своје снаге у биље, да бисмо ту снагу, претворену у камени угаљ, могли употребити за наше машине. Сунце ствара и водене снаге, бели угаљ, јер оно без престанка уздиже на Земљине висове воду која отиче опет у дубину. Без Сунца не би било ни даха, ни замаха на Земљи. То су знали и стари народи. У мојој путничкој библиотеци имам и једно лепо дело о историји и култури старог Египта. У њему читам да је Аменофис IV целу своју царевину посветио богу Сунца. Он јој је обележио границе каменим стубовима, на којима је био исклесан лик Сунца. Тај фараон спевао је Сунцу ову химну: „Твој сјај је леп на небеском обзорју, ти живо Сунце које си прво живело. Када се ти уздигнеш на источном хоризонту, онда обаспеш целу Земљу својом лепотом... Твоји зраци обухватају цео свет и све што си ти створило... Тама бежи када ти своје зраке разашиљеш; свет се весели, људи се буде и устају, јер си их ти подигло. Они перу своје тело, облаче своје одеће, и дижу у молитви руке кад се ти рађаш. Стада се одмарају на паши, дрвље и биље зелени, птице излећу из својих гнезда, а њихова крила славе тебе...

185 Ти си, Сунце, створило годишња доба, зимску хладноћу и летњу врућину. Ти си створило далеко небо, да на њему светлиш и видиш све што си створило.” Данас, после 3.300 година, говоримо ми, природњаци о Сунцу, скоро истим језиком и са једнаким усхићењем као и тај просвећени фараон. Сунце је очувало, неокрњено, своје достојанство у току бурних векова, који су видели смрт многих осталих божанстава.

 У ком лицу је исприповедан овај текст? Д а ли је овај текст аутобиографски? На основу чега то закљу чујеш? П о чему се језик и стил овог текста разликују од језика и стила других текстова које сте до сада читали? З ашто приповедач каже да не може сит да се нагледа предела у којем су природа и људска рука изложиле своја дела, иако их по сматра хиљадити пут? З ашто он сматра да сликар не би могао да дочара тај предео? К ако се приповедач осећао када се вратио из своје вечерње шетње? Због чега? З ашто је приповедач задивљен Сунцем и Сунчевом светлошћу? З ашто је египатски фараон Аменофис IV своје царство посветио Сунцу? Зашто га приповедач назива просвећеним фараоном?

У најширем смислу стил је начин изражавања у оквиру једне књи жевне врсте. Није исти начин изражавања (писања) у песми, прози или драми. Дакле, можемо рећи да је стил начин писања.

Напиши своју химну Сунцу.

Милутин Миланковић (1879–1958) био је математичар, физичар и астро ном, један од најзначајнијих светских научника. Проучавао је утицај Сун чеве радијације на климатске промене, али и тзв. небеску механику (астро номију), космичку физику и геофизику. Осим научних радова као што су Небеска механика, Канон осунчавања Земље и Историја астрономске науке, написао је и Кроз царство наука и Кроз васиону и векове и аутобиографију Успомене, доживљаји и сазнања. Његовим именом назван је један кратер на Месецу и један на Марсу, као и један планетоид.

просвећен – који посе дује високи ступањ културе и образовања достојанство – узвише ност, углед

186

Како разумеш појам носталгија? Објасни разлику између речи чежња и носталгија.

Милош Црњански

РОМАН О ЛОНДОНУ Пролеће је стигло у Лондон (одломак)

крокус ‒ шафран (мирисна зачинска биљка) велосипед ‒ бицикл етар ‒ пространство, ваздух

После те дуге зиме, тако ретке, и необичне, у Лондону, пролеће је било, у Лондон, ипак стигло, као да га је сунце на мору пробудило. Корак по корак, дуж реке Темзе, пролеће је улазило у Енглеску, а у парковима Лондона појавише се крокуси. Крокуси су, већ столећима, први знак пролећа у Лондону. Ускоро се по гајевима, у месту Мил Хил, зачуше и косови, који дозивају женку. Још једно пролеће у свету било је на реду, још један покушај људи, да нађу срећу на овом свету. Први знаци пролећа пробудили су и те странце, који су се били населили у оном ћорсокаку, тог преноћишта Лондона, у кући мајора који се звао Холброк. Прозори на тој кући отварају се сад, свако јутро. У кући, у којој је тај Рус, са женом, становао, прилив новца се осећа, и ако тај човек зарађује, само једну фунту дневно. Млекар оставља, пред вратима, и код њих, млеко. А разносач новина баца им новине, са велосипеда, пред врата, свако јутро. Дим из оџака диже се и у тој кући, свако јутро. Рјепнина, жена, сад чека, свако вече, крај огњишта. Весела. Никад није била лепша него те године и никад тако страсна, у постељи. Само кад га испитује, како му је у новом животу, на раду, снужди се. Одмах затим седне му у крило и превија се у његовом за грљају, крај огњишта, у ком увече букти угаљ. Та огњишта, те ватре, у Лондону, као неко топло срце, држе, једино, породице на окупу, – иначе би се многе и многе разишле већ давно. У свађама и мржњама које су тако честе, и на тим острвима, у породици, а које да протумачи не уме, нико. На радију се у Лондону, свако вече, и свако јутро, и свако подне, чују позиви у ваздуху, да се тај и тај, или та и та, јаве, одмах, у неку болницу, ту и ту, јер им отац, или мати, леже у стању које се каже, да је, „опасно”. (То значи: на самрти су.) А из онога што се кроз етар чује, да се разумети, да тај и тај, годинама није сина, или ћерку, ни видео, па не зна ни где су. Брачни парови се, једног дана, ћутке, напуштају, па се, после разиласка, виде, тек на самрти. Родитељи се напуштају; деца годинама, за родитеље и не питају. У породицама у Лондону нешто, већ давно, није у реду. Чак ни то, кад

187 се запале огњишта увече и пламен осветли кућу, не значи срећу; значи само да је сунце зашло и да је захладило. Рад је прекинут. Не значи да се сви, око ватре, окупљају. Завист, пакост, изнуреност, досада, секс, – кажу, разрили су многи и многи брак у Лондону. Сваки се повлачи у своју собу. Сваки је тамо луд на свој начин. Пар тих странаца, који се населио у Мил Хилу, у ту бедну кућу, свако се вече види, крај огњишта, у тој кући, заједно, и у месецу априлу. Кад се Рјепнин враћа, жена га, пред вратима, у баштици, дочекује брижно. Застиђена и тужна, жена му каже: Зар је то оно што су у Ен глеској тражили, кад су овамо дошли? Зар је то што су добили бивши савезници, руски официри? Да дане проводи у подруму, где ђонови миришу и где заудара од ципела и зноја ногу? Зар то није страшно? Зар није било доста тешко, да су своју земљу, Русију, напустили? Њен муж јој каже снуждено, да ни то више не осећа као страхоту. Отупео је на несрећу. Чини му се, уосталом, као да у Енглеској није већ шест година, него да је у Лондон тек стигао, јуче. Цео је Лондон Дикенса, Свифта, Блека, – свих оних које је његов отац тако радо читао, – про водио, тако, дане, као он, – у подруму. Подруми се налазе, за рад, свуд по Лондону, – испод Лондона, – и у центру. У њима се толико лепих успомена скупило. Срце Лондона куцало је у сутерену. Жели да сакрије да му је тешко? Није, не крије ништа. С почетка и он је мислио, да је јако нездраво радити у подруму. Да ће бити хладно. Или топло, сувише. Уверио се да у подруму температуре немају промену. Да је у подруму при јатно. Тамо има једно пролеће, које има поднебље, мирно и благо. Једино што не ваља, то је, да ће вид покварити, брзо. Целог дана му

Стара фотографија Лондона

188

театралан ‒ неприродан, извештачен Фурија ‒ у староримској митологији богиња освете баханткиња ‒ пратиља бога Баха (бога вина у римској митологији) Медеја ‒ жена грчког јунака Јазона, која је из освете због мужевљевог неверства убила властиту децу

електрична сијалица сјаји у очи. Као да му виси у глави, или на челу. Мораће да купи наочари, ових дана, и ако је, до недавна, имао тако оштро око. Његова жена тада помиње, први пут, његове године. Зна она, – каже, – да му мора бити тешко. Није то место за њега, у његовим годинама. Он се трза, и гледа је зачуђено. Затим се смешка, па каже, да је срећан што је ма шта нашао, – неку зараду. Свет у ком је пре живео није бољи, ни занимљивији, ни мало, него овај што га гледа сад, у том подруму. Кроз те ципеле, кроз своју преписку са тим женама, које у тој радњи обућу наручују, види свет, па и жене, како их пре није видео. Много што шта зна, сад, о њима, што пре није знао. Пише им писма, на која, и те како, одговарају. Долазе чак да са њим преговарају и усмено. Једна га је питала да ли је истина, да је он неки, руски, принц? Са једном је, јуче, имао једну луду, театралну сцену. То је жена једног пребогатог човека, који има чајџинице у Лондону на сваком ћошку. Мултимилионар. Жена му је у годинама које су опасне за жену. Прешла је четрдесету. Дотрчала је као фурија у радњу. Скакала је као баханткиња по подруму. Тврди, да је платила, рад ципела од крокодила, али нема признаницу. У књигама које му је месје Жан оставио, не пише да је плаћено. Нема трага у књигама, да је плаћено. Био се нашао у небраном грожђу. Она је викала, хистерично. Вређала га је, као у театру. Личила је на Медеју. Шешир јој се био накривио, а бојао се да му не избоде очи, кад је извадила из шешира иглу. Била је сва ван себе. Било је врло занимљиво. Његова жена се смеје, док он препричава ту своју незгоду, али он наставља, снуждено. Може имати великих неприлика са том женом, – кажу. У том свету, у ком сад живи, има исто толико драма, као и у великом свету, у ком је некад живео, у Петербургу. Сваки дан доживи нешто, што је неочекивано, а што није ни сањао. Као да је изненада прогледао, види ову варош, и људе и жене, како их пре није видео. Свет није уређен добро. На пример, сад зна, и то, да жени у животу није лако, кад се појави старост, на прагу. Петси је, кажу, до недавна, имала љубавнике на сваком прсту. Кад би увече свршила свој посао и изишла из радње, увек је неки мушкарац чекао. Ишла је у позоришта, на игранке, а будила се понедеоником у неком хотелу, на обали мора, у Брајтону. Сад је зашла у године и увече је, пред радњом, не чека више, нико. Није више весела, ни ујутру, кад дође у радњу. Мушкарци је и не гледају. Кад затворе радњу, Петси узима своје пакете, своју, хладну, вечеру, коју је набавила за време прекида рада, у подне, при ручку, па одлази, као сенка нека, низ улицу. Одлази сама до подземне станице, а путује после сат-два до куће, која је далеко. Има да седи,

189 по неколико сати дневно, у полумрачном вагону. А у њеном стану, код куће, чека је само њен мачор, – кажу. Он није ни слутио колико таквих жена има у Лондону. Сандра, коју сви зову, Беби, – нема ни двадесет година, – дошла је из Брисла, због неког мушкарца, овамо, – кажу. Она је Францускиња јер јој је мати Францускиња и рођена је у Паризу. За оца не зна. Нема права да тражи зараду, и посао, у Лондону, – а боравак јој је одређен на три месеца. Сад јој је јављено, из полиције, да јој дозвола истиче. Не могу да јој продуже дозволу. Била је очајна. Он јој је помогао. Ви? – пита га жена зачуђено. Како то? Лепо. Сви су јој саветовали да се прикрије, да мења име, да попуни нову пријаву, лажно. Он јој је саветовао да напише полицији сентиментално писмо. Он јој га је срочио. Добила је продужење. Још три месеца. Његова жена се мршти и пита: зашто је то учинио? Сажалио се, – каже. Лепа је и млада, а нико је не би помогао. Има да реши, каже мис Мун, – између једног богатог старца и једног младог глумца, – дилему. Он је био приметио да је много хваљена по лиција, у Лондону, иста, као и све друге. Туку. Преко пута стана у ком Ордински станује, има полиција, на ћошку. Урличу апшеници кад их туку. Међутим, приметио је и то, да воле све што је сентиментално. А нарочито сентиментална писма, која добијају од оних, који их за нос вуку. Па је саветовао, да она напише, како је то страшно, да она, Енглескиња по оцу, буде Францускиња по мајци, и да се роди у Па ризу. Дошла је у Лондон, јер воли своју, очеву, земљу. Диви се Лондону који је тако храбро горео. Има у Паризу стару мајку. Усавршава се у енглеском језику, који је заборавила у детињству. Само зато да се може запослити, као дадиља, код Енглескиња, које живе у Паризу. Његова жена каже, јетко, да је то инфамија и да је то писмо глупаво. Може бити, – одговара он, – али се био сажалио на ту беду људску. Он би, кад би могао, сасвим другаче уредио, и свет, и поли цију. Има толико ужаса и неправди на свету.

Ш та одржава топлину у малој Рјепниновој породици, а шта у лондонским породицама? П ронађи у тексту реченице којима је најупечатљивије и најтра гичније описан живот лондонских породица. О карактериши Рјепнинову супругу на основу њених поступака и размишљања. Шта њу посебно брине и растужује? К ако изгледа Лондон из Рјепнинове перспективе? Шта на основу тога закључујеш о Рјепниновом расположењу, а шта о Лондону?

сентиментално ‒ осећајно, тужно инфамија ‒ бестидност, нечасно дело

190 Н а основу ког Рјепниновог исказа сазнајеш о његовом негатив ном односу према свету? Ш та на основу театралне сцене с богатом лондонском женом закључујеш о том друштву? К акве су судбине жена у Лондону? Од чега све оне зависе? Своја тврђења поткрепи примерима из текста. Ч име је неопходно служити се у Лондону ради останка и оп станка у њему? Н аведи елементе комике које овај текст садржи. Шта је њихова функција?

У Народној библиотеци Србије постоје библиотечке целине и ле гати који чувају поклоњене, откупљене или наслеђене библиотеке познатих научника или уметника. Непоновљиве су и уникатне као целине, драгоцене за проучавање живота и рада власника, а корисници могу доживети време и атмосферу када је библиотека настајала. Међу легатима је и легат Милоша Црњанског. Након повратка у Београд Милош Црњански је веома ретко давао интер вјуе па је остало мало снимака, који се чувају у документацији Радио телевизије Београд. Неки од њих, осим сведочења савременика, ипак чу вају глас самог писца, који и данас можемо чути. О Задужбини Милош Црњански, Награди „Милош Црњански” и неким детаљима из живота Милоша Црњанског, можеш се информисати на ин тернету или у библиотеци.

Опиши свој доживљај места у којем живиш: људе, њихове односе, навике, живот, погледе на свет.

Милош Црњански (1893−1977), песник, романописац, драматичар, есеји ста, путописац, публициста, мемоариста, рођен је у Чонграду (данашња Ма ђарска), а основну школу и гимназију похађао је у Темишвару. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Радио је као професор, новинар, дипломатски службеник. Од 1941. године био је у емиграцији у Лон дону. Најпре ради при југословенској влади у Лондону, а од 1945. у сталној потрази за пословима који би му обезбедили егзистенцију. У Југославију се вратио 1965. године. Његова најпознатија дела су: Лирика Итаке, Дневник о Чарнојевићу, Сеобе, Друга књига Сеоба, Роман о Лондону, Ламент над Београ дом, Путописи, Код Хиперборејаца.

Када престаје детињство? Ког часа постајемо свесни да је оно завршено?

191

Иво Андрић

ДЕЦА Наш друг, проседи инжењер, причао нам је једне вечери ово сећање из свога детињства: „Била је Велика недеља. Деца не воле то претпролећно време, кад је земља још пуста и гране голе, кад нема ни снега ни цвећа ни воћа, ни зимских игара ни купања. У такве дане, клатећи се на комшијским тарабама и жмиркајући на мартовском сунцу, ови мали људи измишљају нове, често чудне и свирепе игре. Дечје вође из нашег сокака били су неки Миле и Палика. Миле је био пекарев син, блед, оштар, са лицем сувише израђеним за његове године. Палика је био буцмаст и румен, Мађар по оцу, па иако је био рођен у тој истој улици у којој и ми остали, имао је неки отегнут и тежак изговор, као да су му уста пуна теста. Њих двојица су водила жестоке борбе са вођом дечака из суседне махале. То је био неки наш вршњак, Стјепо Ћоро, који је већ стигао да изгуби једно око. Ми остали били смо војска, нестална и недисциплинована, али борбена и грлата. Као у свакој борби, и ту је било привржености и храбрости, колебања и неверства, суза, и крви, издаје и заклетви. Готово свако предвече, док смо седели искупљени око камене чесме, прилазиле су вође понеком од нас, одводиле га у страну, и озбиљним, муклим гласом постављале му питање:

Велика недеља ‒ седмица пред Ускрс махала ‒ градска или сеоска четврт

192

Велики четвртак ‒ четвр так пред Ускрс жиока ‒ дугачка, уска даска, летва Чифучад ‒ погрдан назив за јеврејску децу

– Јеси ли ми друг? Једнога од тих пролећних дана, био је Велики четвртак, у једно такво предвече позваше ме Миле и Палика да сутра после подне идем с њима да бијемо Јевреје. На те експедиције у јеврејске махале ишло се само неколико пута преко године, редовно о нашим или јеврејским празницима. За мене, који дотад нисам никад учествовао у таквим подвизима, била је то велика почаст од стране двојице вођа. Мислим да сам сутрадан ручао на брзину и са узбуђењем. Кренули смо одмах после ручка. Пре него што смо се спустили низ брег и прешли реку, зауставили смо се на једној раскрсници. Сели смо на велику углачану камену плочу, и ту су Миле и Палика са много пажње и разумевања разгледали наше оружје. Палика је имао неки чудан ловачки штап, који је он потковао клинцима и зашиљио на врху. Миле је имао нарочито оруђе које је сам направио. То је била нека цев од гуме, коју је он при дну напунио оловом а на другом крају везао канапом око ручног зглоба. Поносио се тим витким штапом од гуме и олова и звао га је „будалаш”. Он је и сада, онако хладан и оштар, био нагнут над својим оружјем и дотеривао га малим ножићем. Мени су дали једну заломљену летву, откинуту малочас од неких тараба; на њој је при доњем крају још вирио клинац којим је била прикована за жиоку. Ја сам се стидео свога оружја, које ми је изгедало простачко и недовољно. Миле ми је узео летву, одељао је вешто на крају где се држи руком и замахнуо њоме неколико пута око себе, са фијуком. Учинио сам одмах за њим то исто, али фијук није био исти као код Мила. Спустили смо се у улицу где се обично сачекују јеврејска деца ради туче. – Њихов је празник. Они сада иду око воде – говорио је Палика са искуством и зверајући опрезно као ловац. Али Јевреја није било. Љутито и заповеднички, Миле је предложио да пређемо у Чаршију. Већ у првој улици Палика застаде и викну пригушено: – Ено Чифучади! Заиста, у дну улице, око камене чесме играла су се четири дечака у празничном оделу. Миле га само прекорно погледа и даде знак да идемо за њим и радимо што и он. Он је сакрио своју цев од гуме иза леђа и ишао полагано, правећи се као да загледа куће и дућане. Тако смо се примицали чесми. Али, било да нас је одавао наш изглед, било да су јеврејска деца већ навикла на такве посете, она се узнемирише, као срне на шумској чистини, и склонише се за чесму. Мени је срце тукло нагло. Гледао сам нетремице Палики у потиљак. Да завара противнике, Миле се правио као да ће проћи другом страном улице, а кад га је од њих делило свега неколико корака, он

193 викну неочекивано снажно и оштро, и јурну на њих. У први мах је изгледало као да су дечаци решени да се бране, али кад он удари својом страховитом цеви првога по руци и кад видеше да смо и ми притрчали, настаде дивље бежање на све стране. Разбежаше се дечаци, али ја нисам толико гледао њих колико нагли покрет којим је Миле искочио из оног притворног мира и одједном се претворио у нешто ново и непознато. Потпуно одвојене од њега, видео сам и чуо његов ударац и његов узвик. Осетио сам их као ствари за себе, као прве појаве мени непознатог, великог, узбудљивог, страшног света у ком се носи кожа на пазар, у ком се дају и примају ударци, мрзи и ликује, пада и побеђује – једног света у ком сам само наслућивао непознате ризике и неке велике, сјајне тренутке. За дечацима се дадоше у трк Миле и Палика, а ја за њима. Тројица дечака успеше да упадну у капије својих или туђих кућа, из којих се одмах за нама осуше вриска и клетве јеврејских жена. Четврти, најкрупнији, бежао је као обневидео из улице у улицу, док се не изгуби иза неког белог зида. Кад сам ја пристигао, Миле и Палика су га већ тражили по великој влажној авлији, као керови. Били смо у неком напуштеном, рушевном мектебу. Прођосмо кроз средњи ходник и спустисмо се низ неколико натрулих басамака у једну мању, четвороугаону авлију. Са све четири стране висок зид. Осим врата на која смо ушли, само још у противном зиду једна мала врата, као капиџик, очигледно затворена или закована одавно. У једном ћошку неке позеленеле даске, остатак од неког крова, прислоњене уза зид и подигнуте доњим крајем на једну греду. У простору који је остајао од греде до земље, отприлике један добар педаљ, ја угледах нечије две ципеле, непомичне и грчевито припијене једна уз другу. Понесен том чудном хајком, дозвах Мила знаком и указах му поносно прстом на моје откриће. Не гледајући мене, него укоченим погледом у оне ципеле, пришапну ми да останем ту на улазу и да не дам дечаку на врата. Он и Палика сиђоше са последњег басамака у авлију. Палика се, опет на нему заповед Милову, упути оним малим затвореним вратима и ту стаде раширених ногу и подигнуте тољаге. Одмах заузех и ја такав став. А Миле се примицао оној гомили дасака неким ратничким ходом, не скидајући очију са циља. Тај његов нечујан корак и оштро уперен поглед изгледали су ми страшнији и узбудљивији од сваке трке и туче. Али пре него што је он стигао да се примакне, јеврејски дечак прхну из овог заклона као птица из жита и поче да бежи по авлији. Палика, који је опробао мала врата и видео да су затворена, сиђе такође у авлију. Отпоче јурњава и вијање, у ком је дечак натрчавао час на Паликину тољагу, час на Милову цев од гуме. Али ниједанпут нису успели да га ударе по глави или по леђима. Захватали су га

притворан ‒ неискрен, лажан носити кожу на пазар ‒ излагати се животној опасности мектеб ‒ муслиманска нижа школа утемељена на верском образовању басамак ‒ степеник капиџик ‒ мала врата на огради дворишта, баште педаљ ‒ мера за дужину једнака размаку између врха палца и врха средњег или малог прста кад се испруже прхнути ‒ брзо потрчати, појурити

194

куш! ‒ узвик при обраћању некоме с љутњом, као заповест: ћути, ућути, умукни!

само скраја, по рукама или ногама. Палика је више трчао. Миле је стајао као сељак на гувну и гледао да дочека ударцем жртву кад му је Палика натера. У тој јурњави помицали су се сви ближе мени. Тако се око уловљеног дечака све више стезао троугао од летве, тољаге и гумене цеви. Сад сам могао да га видим изблиза. Био је у новом јефтином оделу, мокар и каљав од заклона под даскама, угојен и кратак, без капе на коврчастој коси. Противно од Милових, његови покрети нису имали за мене ничег ни страшног ни узбудљивог. Кретао се одједном целим телом, безглаво, и летео као бачен. У једном тренутку, кад га је Палика пристигао и кад је требало да га удари посред главе, јеврејски дечак се неочекивано и некако комично сагну и баци свом тежином Палики у груди. Тако је избегао ударац. Миле притрча. Настаде гужва. Док се Палика прибирао, дечак искористи тренутак, откиде се од њих, устрча оно неколико басамака и нађе се одједном лице у лице са мном. За један трен ока видех га пред собом, са уздигнутим рукама, једна му подланица сва у крви, са забаченом главом као код самртника. У том тренутку угледах први пут његово лице. Уста му напола отворена, усне беле, очи без погледа, разливене као вода, без икаква израза више, и одавно избезумљене. Ту је требало ударити. Шта се тада десило? – Колико сам пута поставио себи то питање и тих дана и доцнијих година. И никад нисам могао дати одговора. Колико сам после могао да се сетим и просудим, дечак се малко сагнуо (био је то онај исти покрет за одбрану као малочас према Палики), одгурнуо ме лагано, додирнувши ме оном неповређеном руком у слабину, отклонио ме као најлакшу завесу, и протрчао са тутњем кроз узак ходник, поред мене непомична и поред моје уздигнуте летве, којој је на крају стрчао оштар и велики клинац. Прибрао сам се тек кад су поред мене протрчали одгурнувши ме грубо и презриво, Миле и Палика. Стајао сам још на истом месту и слушао као у сну како под њиховим ногама још јаче одјекују поднице у ходнику. Затим сам изишао полако, вукући своју летву као терет. У дну улице видео сам Мила и Палику како трче. Охрабрено Јеврејче било је измакло. Трчали су још мало, па застадоше, прво један па други. Нешто су разговарали једно време, а затим кренуше путем којим смо били дошли, не обазирући се на мене. Пођох за њима. Пре него што су дошли до моста, стигао сам их. Ишао сам тако иза њих, али су се они правили да ме не примећују. Тај ме положај мучио. Заустих нешто да кажем. – Куш! – прекиде ме Палика. И на све моје покушаје да се правдам, да кажем ма шта, он је одговарао хладно и гневно својим: куш! Горе од те псовке бринуло ме и мучило Милово ћутање. Тако смо прешли мост и примицали се нашој махали. Ишао сам два корака иза њих, увиђајући и сам

195 колико сам глуп и смешан. Смишљао сам непрестано шта би требало казати и како се објаснити. Можда сам у том размишљању и гласно рекао неку реч. Тада се Миле нагло заустави, окрену се и, пре него што сам могао ишта да кажем или учиним у своју одбрану, пљуну на мене, засу ме свега пљувачком. Да ме је ударио својом цеви од гуме, вероватно бих се мање збунио и можда знао како да се браним или да му вратим ударац. Овако, стајао сам насред улице и брисао се рукавом, док су њих двојица одмицали, како се мени чинило, невероватно брзо. Изгледало је да они лете, а да време стоји. Мали људи, које ми зовемо „деца”, имају своје велике болове и дуге патње, које после као мудри и одрасли људи заборављају. Управо, губе их из вида. А кад бисмо могли да се спустимо натраг у детињство, као у клупу основне школе из које смо давно изишли, ми бисмо их опет угледали. Тамо доле, под тим углом, ти болови и те патње живе и даље и постоје као свака стварност. Данас, после толико година и догађаја, тешко је, немогућно је мером наших садашњих искустава и изразима садашњих осећања казати какве су биле те прве несанице у животу, какве муке и сумње пред презиром вођа Мила и Палике, пред подсмехам целе дечје чете из махале. Сваки покушај да ствар улепшам или поправим испадао је на моју штету и гурао ме у још гора понижења и већу усамљеност. Палика је причао свима моју бруку и, карикирајући ме, показивао насред сокака како сам глупо пропустио Чифуче, док су се деца око њега грохотом смејала и правила шале на мој рачун. Миле је само ћутао, и није хтео да ме види ни да чује за мене. Показивали су ме прстом деци из других махала. А ја сам обарао поглед пред свима, сакривао се у школи за време одмара у нужник, и враћао се кући споредним улицама, као прокажен. Код куће нисам могао да кажем ником ништа, ни да тражим заштите или утехе. Чини ми се да сам већ тада наслутио оно што ћу после јасно увидети: да нам у нашим најдубљим душевним мукама наши родитељи мало могу помоћи; мало или ништа. Пролазили су тако дани а ја нисам губио, чини ми се, ниједног тренутка свест о свом понижењу. Сав мој детињски свет срушио се и, разбијен у комаде, лежао код мојих ногу. Стајао сам над њим немоћан, не разумевајући ништа и знајући само једно: да патим. Стајао сам и нисам знао где да се денем под овим небом, тако осрамоћен, извргнут подсмеху, и сам. Како да одредим свој однос према Милу, Палики и осталим друговима којима бих желео свом душом да будем равноправан друг, али не успевам, а како према јеврејским дечацима које треба, изгледа, нападати и тући, а ја то не могу и не умем?

прокажен ‒ кога сви избегавају, озлоглашен

196 Најпосле, и то се некако претурило, иако никад нисам успео да нађем одговор на та питања. Измирио сам се мало помало са друго вима. Изгледало је да су ми опростили. Или су само заборавили? Сад се више не сећам. Али ме никад више нису повели на сличне подвиге. А ја сам још дуго памтио цео догађај и понекад га снивао. У сну сам виђао готово увек исто: јеврејски дечак са мученичким лицем протрчава поред мене, лак и незадржљив као анђео, а ја га и опет пропуштам без ударца, иако знам унапред шта ме због тога чека. Или: стојим насред улице, попљуван и сâм, под немилосрдном светлошћу поподнева, док време стоји непомично а другови се нагло удаљују. Тек доцније, младићке године избрисале су потпуно тај спомен из мога сећања и истисле ту слику из мојих снова. Али то је већ био заборав, смрт детињства.”

К о је приповедач у овој приповеци? О чему се приповеда у овој приповеци? К оје су особине дечака који су вође дружина?  Зашто Миле и Палика желе да туку јеврејске дечаке?  Шта је теби у понашању Мила и Палике према јеврејским дечацима страшно? Образложи свој одговор.  Како је у приповеци окарактерисан јеврејски дечак кога су злоста вљали Миле и Палика? Шта на основу његовог изгледа закључујеш о његовим осећањима?  Зашто је приповедач након описаног догађаја вукао своју летву као терет?  У чему се огледа суровост деце из махале након догађаја који је описан у приповеци?  Како се осећао бивши дечак приповедач након тог догађаја? Због чега?  Шта је страшно у понашању Мила и Палике према њему након исприповеданог догађаја?  Шта би поручио/поручила Милу и Палики?  Зашто је важно да поштујемо и уважавамо различитости?

Смисли другачији завршетак ове приповетке.

За какве особе кажемо да су преосетљиве?

197

Иво Андрић

КЊИГА (одломци) [...] Овај дечак, који се са летњег распуста у септембру месецу враћа у босанско окружно место, треба да уђе у трећи разред гимназије, једне од оних наших гимназија старог и хладног аустријског типа. Као и већина његових вршњака, и он се враћа тешка срца после дугих летњих дана слободе, игре и нерада, које деца тако воле. Мршав је и преплануо, а коса му сасушена и избледела од сунца. Одело му се чини тешко, а ципеле га жуље као туђе. Своју ђачку собу дели са једним другом, а станује код једне удовице, тврде и брижне жене, која и сама има два сина у гимназији. Улице и зграде му изгледају шире и више, људи свечани и дућани богати. Али утолико више осећа да је он сам некако мален и збуњен и неугледан. Оно мало бакрена новца што му звецка у џепу тако је незнатно према свему ономе што нуде дућани и улице, да га осећа више као немаштину него као неко имање. То што он има, тако је мало према ономе што му се нуди и тако незнатно према ономе што он жели, да му не причињава задовољство ни оно што може да купи, јер већ унапред осећа болну границу својих могућности. Пред гимназијском зградом продавачи воћа, сладоледа и шећерлема; око сваког од њих жив круг дечака који пазарују, једу, часте се међусобно, деле или се препиру. Дечак живо жели да им приђе и да се помеша са њима, али је тих група много и он само иде од једне до друге и застајкује код сваке као неодлучан посматрач. У пространом ходнику гимназијске зграде хладно и пусто. На великој црној табли, која је једини украс те невеселе просторије, исписана читко имена ђака који имају писмо код служитеља. Дечак посматра, као увек, ту таблу и имена редом, а сазнање да за њега нема и не може да буде ништа, јер му нико не пише, осећа као нарочит и већ добро познат бол. Одједном му се од једног сличног презимена учини да је његово. Види јасно своје пуно име. Види одмах у мислима писмо, право писмо, затворено, са маркама, поштанским жиговима и свим траговима даљине и путовања, са ни сам не зна каквим све порукама, важним, лепим и занимљивим. Шта све не може да садржи

шећерлема ‒ врста посластице са шећером служитељ ‒ послужитељ

198

лане ‒ прошле године преклане ‒ претпрошле године, пре две године

једно писмо? Само ко има среће да га добије! Тада заиграју слова на табли, помере се и разместе онако како стварно јесу и стоје, и његовог имена нема нигде. Ни писма нема, ни поруке из даљине. Као што, на жалост, нема ничега лепог ни необичног ни узбудљивог, него само једноличан живот, без чуда и изненађења, саткан од простих и оскудних догађаја, неодређених и нејасних, а мучних и сувопарних дужности и обавеза. На једној мањој табли пише где и кад се издају бесплатно школске књиге сиромашним ђацима. То је непријатан тренутак који он познаје од лане и преклане. Ђаци који могу да поднесу уверење да немају родитеља, или да им родитељи нису имућни, добивају бесплатно од државе све школске књиге које су им потребне за тај разред. То су, наравно, употребљаване књиге, које су прошле кроз толико руку исто тако сиромашних ђака. Оне су често излепљене, искрпљене, изушиване. На свакој страници има исподвлачених места, прибележака са стране, ситних цртежа или оних бесмислених геометријских фигура које дечаци цртају у својој досади и расејаности. Има трагова јела или пића, има нарочито оне сиве прљавштине коју хартија прима дугом употребом. Дечаку се гаде те књиге, и све те мрље и трагови туђег рада и живота, нечисти, недостојни, испуњавају га одвратношћу, а у исто време привлаче његову пажњу и изгледају му исто толико важни колико и оно што је штампано. [...] Дечак осећа одвратност при помисли да са тим уџбеницима мора провести годину дана и из њих редовно учити; мрзи их већ сада, и њих и све што је у њима не само писано и шарано него и штампано. Са таквим уџбеницима и са својим старим сном о неким чистим, лепим књигама у којима на нетакнуто белим страницама пишу крупним и разговетним словима нека горда и радосна открића, дечак је отпочео и трећи разред. Али тај трећи разред доносио је бар једну наду и једно пријатно обећање. Од трећег разреда па навише, ђаци имају право да се служе гимназијском библиотеком из лепе и научне књижевности. Прве две године свога школовања дечак је толико пута мислио на тај тренутак кад ће и он смети да оде, у одређени дан и сат у недељи, и да из те књижнице узме на читање неко од оних илустрованих дела која је гледао код старијих другова. Он је из разговора са тим старијим друговима знао наслове многих књига које се налазе у тој малој гимназијској библиотеци, слушао је како расправљају о њиховој садржини и долазио је сам себи ситан, и неук, и само је желео да и он дорасте до трећег разреда и до библиотеке. Сада је дошао и тај дан.

199 Првог уторника после подне он је међу првима стајао пред за кључаним вратима библиотеке и чекао на професора–библиотекара. Кад се професор појавио и кад је откључао врата и пустио их у хладовиту уску собу, поред чијих су зидова били ормани пуни књига, за дечака је наступило остварење једног дуго сањаног и живо жељеног тренутка. Ђаци из виших разреда дошли су први на ред. Професор, дебео риђ човек, брзих покрета и оштре речи, стављао је своје примедбе, препоручивао једне књиге, одговарао од читања других. Дечака је бунио његов суви и подругљиви начин говора о тако великим и свечаним стварима, али он је сваког тренутка заборављао на професора и на ђаке и само гледао књиге, поређане иза стакла, и маштао о свему што може да буде написано и насликано у тим књигама, и већ сада осећао као бол то што мора да се одлучи само за једну књигу и њу да затражи. Мислио је каква би то срећа била, и како би одмах с њега пао тај болни терет, кад се не би морао одлучивати и кад би могао да мирно и слободно прегледа сва три ормана и да разгледа све књиге и листа по њима. Шта је једна књига, па и најлепша, кад човек зна да постоје толике стотине и хиљаде других књига? Бар три-четири кад би могао да добије па да не стрепи, док чита једну од њих, да ће за који сат доћи до краја и да неће имати шта да чита. Овако, сваког уторника једну књигу, па и то само од оних које су за његов разред, које професор одобри, и то још под условом да ни из једног предмета не добије лошу оцену. Све условљено, ограничено, тесно и оскудно. А ипак постоје у свету библиотеке, постоје толике књиге и постоје људи који их слободно читају. И он не жели много, четири-пет књига о разним путовањима по разним крајевима света. Само да може ону коју чита да наслони на оне три или четири које ће читати доцније, и да понекад погледа истовремено у две књиге, само да поглед баци. Не зна зашто, али чини му се да би то било остварење његове највеће жеље. — Јеси ли ти дошао да спаваш овде или да узмеш књигу? Тргао га је из тих маштања професоров глас, резак и нестрпљив, али дечак је имао муке да се прибере. Није био ни приметио кад је дошао ред на њега. Са леђа су га гурали другови и смејали се. Пред њим, сасвим пред њим, стајао је отресити риђи професор. Видео му је јаке песнице, снажан врат, кратко шишану црвену косу, опуштене бркове и зелене очи тврда и подругљива погледа, очи човека који зна шта хоће и шта треба да се ради, и који и од других неумољиво тражи да то исто знају о свакој ствари и у сваком тренутку. Дечаку се чинило као да је одједном и неочекивано стављен на неку претешку и немилосрдну пробу. Најлепше што је имао од библиотеке — двогодишња жеља и мисао на њено остварење — сад је прошло. Грубо пробуђен, ухваћен у маштањима као у кривици, он је

уторник ‒ уторак оскудно ‒ недовољно

200

љубопитство ‒ радо зналост, знатижеља

био збуњен и уплашен. Нарочито се бојао да му професор не надене неки подругљив надимак, јер је имао обичај да то чини, а после, кад ђаци прихвате то подругљиво име, нико му га неће скинути. — Дакле, шта је по вољи? — продужи професор иронично. — Ја бих... Молио бих нешто о путовањима — муцао је изненађени дечак. — То би, молио би... Ти сам не знаш, чини ми се, шта хоћеш — каже професор и маша се за једну кратку, подебљу књигу, уноси дечаково име у списак, и предаје му је жустро. — Идемо даље! Дечак се повлачи збуњен, мислећи само да је овог пута срећно избегао надимак. Разгледа књигу која на корицама има слику у бојама, све сами снег и лед, и наслов: Експедиције у поларне крајеве. Силазећи споро низ степениште и застајкујући на свакој степе ници, он је отварао књигу на местима где су биле слике поларних предела, са леденим бреговима, саоницама које вуку пси и снежним шаторима. Лице му је још горело и руке подрхтавале од малопређашњег сусрета са професором–библиотекаром. Непри јатност и хладноћа тога сусрета вејале су из свих тих поларних фотографија и са сваке странице те престареле, рђаво повезане и много употребљаване књиге. То су, дакле, те лепоте и та задовољства која човека чекају кад стекне право да се служи библиотеком! Загледан у те слике, са помешаним осећањима повређеног самољубља, разочарања и љубопитства, дечак је погрешно стао на једну излизану степеницу, повео се, затетурао и најпосле дочекао рукама о зид, али је при том испустио књигу која се откотрљала низ степенице. Задржавши се да не падне, и прибравши се, он је одмах потрчао за књигом која је лежала на дну степеништа. Кад је подигао, видео је са запрепашћењем да се од пада потпуно искоричила; цео њен унутрашњи део одлепио се од корица и држао се само још са неколико танких конаца за полеђину. Дечаку појури крв у главу. Кроз вео вреле магле, који му је играо пред очиима, он стрпа излубљену свеску у корице, обазре се да га ко није видео и пође брзим корацима кући. Идући улицом, успори корак. Заборављена је била уска непријатна библиотека, као да никад није ни био у њој. Сад је могао још само да мисли на штету и незгоду која га је задесила са књигом и коју треба да разгледа код куће. Под мишком га је пекла оштећена књига. Кад је дошао кући, оставио је одмах злосрећну књигу као непри јатан терет на дно свога ђачког ковчега, под зимско рубље. Ужинао је и изишао да се игра са вршњацима из комшилука. У игри се забо равио. Али кад је почео да пада први мрак и кад су другови стали да

201 се разилазе кућама, њега заболе помисао да га код куће чека нешто ружно и непријатно. И тај бол је растао са сумраком. Вечерао је брзо и расејано, и одмах после вечере отишао у спаваћу собу и привукао петролејску лампу у свој угао. Док је његов друг остао са газдаричиним синовима у трпезарији, одакле су допирали њихови весели гласови, дечак је, претварајући се да спрема задатак за сутра, извукао књигу коју је данас донео и почео да је разгледа као рањено место на себи. Књига се држала са још свега два танка конца за корице. Било је очигледно да је већ једном била оштећена и лепљена невешто и слабо неким смеђим рђавим лепком, који је при првом јачем потресу попустио. Нагнут над ковчегом, дечак је гледао час књигу час корице и осећао како му крв навире у главу. Питао се збуњено шта треба да предузме па да ствар поправи. Шта се ради у сличним приликама? Једно је знао — да оном риђем снажном човеку у библиотеци не би никад и нипошто смео да призна своју незгоду. Да оде код неког књиговесца? Да, то је најбоље. Али тада почеше сумње: хоће ли хтети да му повеже књигу? Хоће ли он имати толико новаца? Хоће ли се ипак познавати на књизи да је поправљана?[...] Шта све није у тим јесењим ноћима пролазило кроз детињу главу? Какве се све могућности нису оцртавале и какви немогући снови испредали? Ноћ је пролазила, а он је мислио. Да повери некоме шта му се десило? Да потражи негде савета како да то питање реши и да се ослободи бриге? При самој помисли на то, њега би нешто огрејало изнутра, све би постало за тренутак јасно, лако и једноставно. Пред њим су се рађала лица његових другова. Испредао је до ситница читаве разговоре, своју исповест и њихове одговоре и изразе лица, и на крају долазио до уверења да би то било узалудно и, што је још горе, — немогућно. Помишљао је да каже ствар газдарици, али сам израз њеног лица, брижан и удовички, одвраћао га је од тога. Решавао се да пише оцу све потанко и да тражи савета и помоћи, или чак да оде једног дана до библиотеке, да сачека професора и да му, насамо, искрено призна ствар. И пошто би дуго оживљавао у себи своје речи и њихове одговоре, све до најмањег покрета и израза лица, увидео би да је то

202

туткало ‒ лепак, лепило добијено прерадом костију и коже

изнад његове снаге, и остајао опет сâм са својом тајном, која је после сваког таквог размишљања бивала тежа.[...] Идућег првог у месецу сабрао је новац, и отишао у једну забачену улицу и ту код неког Јеврејина купио туткала у таблицама. Затим је вребао једно послеподне кад би могао остати сам код куће. Нашао је неки стари лонац и у њему растопио туткало. Доливао је воду, па одиливао, мешао, примицао ватри и одмицао. Збуњен и уплашен као да ради најтајанственију и најгору ствар на свету, он није ни осећао да је већ упрљао руке и опрљио прсте. Само се трудио да девојци која је радила у кухињи објасни ствар као безначајну и безазлену. Кад је лепак био растопљен, однео га је у собу, извадио књигу и парчетом дрвета, које је био нарочито истањио, почео да маже повез књиге. Лепак се хватао за прсте, лепио и отезао, капао и по корицама. Дечак је падао у све већу забуну што је више хтео да буде пажљив и опрезан. Најпосле, углавио је књигу у корице и пртиснуо чврсто другим књигама и тешким предметима. Затим је уклонио све трагове свога рада и опрао руке. Ту ноћ је спавао нарочито немирно. Сваки час се будио од помисли да је можда непоправљиво покварио целу ствар. [...] Дечак је размишљао да ли је то горе и опасније, или боље и повољније по њега. У исто време, он се и дубоко клањао и мрмљао нешто као: „Молим, господине професоре”, и споро и неспретно развијао белу хартију. Професор, утучен и мрзовољан, није га ни погледао. Узео је књигу, ударио њоме по длану леве руке, погледао број на полеђини, затим црвеном писаљком прецртао дечаково име у списку, а књигу положио на остале које је пре тога примио. Не дижући погледа, професор пружи руку за наредну књигу, али је дечак стајао као омађијан пред њим. Тек кад га онај друг иза леђа одгурну и пружи своју књигу, он се склони у страну и неодлучним кораком, полагано и опрезно, као у сну, у једном од оних снова у које човек не верује ни у тренутку док их снива, пође вратима. По леђима је осећао језу и очекивао је као поуздано да ће га викнути по имену и позвати натраг. Тако је изишао. Управо, више су га изгурали ђаци који су излазили и улазили у библиотеку. Као у сну, једнако са језом по леђима, и једнако очекујући, неминовно очекујући да ће га неко зовнути да се врати, прошао је широким ходником у ком је висила црна табла са именима срећних који добивају писма; сада је није ни погледао. Запутио се једноличном улицом, по мокром и прљавом снегу, све очекујући да ће га зовнути. Не, нико га није звао. Шта се десило? Десило се највеће чудо: да се ништа није десило. Све је прошло природно и једноставно. Све је срећно и добро решено. Нема више покварене књиге ни страха од одговорности и казне. За цело време свог мучења, он је сва могућа

203 решења предвиђао и замишљао до ситница, само не ово и овакво. Затегнутост, која је у њему трајала и расла месецима, сад је одједном попустила. Као да сва она страховања и слутње нису никад постојали ни мучили га. Све је одједном збрисано, заборављено. Осећао је да би требало да се радује, да кликће од весеља што је све овако неочекивано добро прошло. Да, требало би да се радује, можда се стварно и радује, али у тој празнини која је услед наглог и повољног решења одједном настала у њему, не може та радост да нађе места ни одјека. Радује се, али се вуче улицама као испребијан, као после болести. Обузима га осећање неразумљиве ганутости. У грло му се пење безгласан јецај и ту поиграва са сваким кораком. Идући тако, споро и збуњено, дође кући, уђе у собу и први пут после толико времена отвори слободно и не обазирући се ни на кога свој ковчег. Бацио је брз поглед на место на коме је толико месеци стајала та страшна књига, затим је затворио ковчег и сео на њега погружен. Тако је седео дуго, занесен, погнуте главе, са лактовима одупртим о колена, са грчевито преплетеним прстима, као неки зрео и преморен човек који се потпуно предаје кратким тренуцима одмора и затишја.

ганутост ‒ стање онога који је ганут, потресен погружен ‒ згрбљен, погурен, савијен

К о је главни лик у овој приповеци? П ронађи у тексту физичку карактеризацију главног лика. К ако се дечак осећа у граду? Због чега се тако осећа? К ако се он осећа у школи и пред таблом на којој пишу имена уче ника који су добили писмо? Ш та дечак осећа према коришћеним уџбеницима? О пиши дечаков доживљај библиотеке. Ш та би било остварење дечакове највеће жеље? К ако се према дечаку понаша професор библиотекар? Како би он требало да се понаша? К ако је дечак доживео оштећење књиге? Шта га је све у вези с тим догађајем мучило? О каквим могућим решењима тог проблема је дечак размишљао? Зашто је одустајао од тих решења? Н аведи примере из приповетке на основу којих закључујеш да је дачака преплавио страх. З а проблем у ком се нашао постоји неколико решења. Наведи не колико њих који су теби најприхватљивија. К ако се дечак осећао након што је вратио књигу у библиотеку? Да ли су његова осећања у вези с тим изневерила твоја очекивања? Ш та би ти рекао/рекла овом дечаку?

204

Зашто људи чезну за путовањима?

Иво Андрић

ПАНОРАМА (одломци)

махагониј ‒ дрво црвенкастосмеђе боје које се употребљава за израду финог намештаја турбе ‒ муслимански надгробни споменик, маузолеј каучук ‒ чврста и еластична материја која се користи у индустрији плиш ‒ тканина с меким, кратким и густим длакама, може бити различите боје табуре ‒ ниска клупица или столица без наслона

У доба мога детињства, дакле врло давно, у наш град је дошла стална панорама. У једној од главних улица, њен „директор”, мршав Аустријанац, изнајмио је празан дућан на угледном месту, и у њему отворио ту радњу. Изнад врата је био солидан натпис, златним словима на црном стаклу: „Панорама свијета”. Велика просторија је лепо уређена и дискретно осветљена. Ништа ту није личило на јевтине шатре у којима су досад боравиле пролазне панораме. Све је одавало трајност и сталност. Унаоколо је ишао узак црвен ћилим, у угловима су биле вештачке палме, али највећи део простора, целу средину, заузимала је — панорама. То је била дрвена грађевина у облику вишестране призме, од финог дрвета које је било тако обојено да оставља утисак махагонија. Та полигонска зградица личила је на дрвено турбе, а кров јој је допирао до испод дућанског плафона. На њој су уокруг, у правилним размацима, били отвори за гледање: по два велика дурбинска ока с нарочитим стаклима, уоквирена црним каучуком. Поред сваког таквог отвора била је мала столица без наслона, пресвучена црвеним плишем. Свега петнаест отвора — на свакој страни полигона по један — и исто толико седишта. У невидљивој унутрашњости те зграде биле су кружно распоређене слике у боји; помоћу нарочито постављених огледала и јаког електричног осветљења оне су пред гледаочевим очима постајале увеличане, јарко осветљене и веома живе и пластичне. Нарочита, и опет невидљива, машинерија покретала је цео тај појас слика уокруг. Свака слика задржавала се пред сваким гледаоцем два до три минута, а онда се кретала даље удесно, и на њено место долазила је нова слика, слева. Тако, док сваки гледалац не види све слике. Програм се састојао од петнаест слика једне одређене земље или једног великог града, и мењао се сваке недеље. Једном је то био Рио де Жанеиро, други пут Лисабон, па Цејлон, и све тако редом, из седмице у седмицу, све далеке земље и непознати градови. Цена улазнице није била висока, па ипак је за сиромаха ђака трећег разреда реалне гимназије представљала знатан новац до кога није било увек лако доћи. Али тај новац се морао наћи. [...] А кад бих једном сео на црвени табуре, за мене је почињао прави, велики и обасјани живот.

205 Све што је дотле значило мој стварни живот, тонуло је у непосто јање. А све што сам читао у романима или желео и градио у машти, све се могло повезати са овим сликама. Моје видно поље, а са њим и цела свест, било је потпуно испуњено земљама и градовима који су преда мном клизили и у којима сам се губио. Тишина је била све чана и потпуна, само је с времена на време фини дечачки слух мо гао да ухвати слаб шум, једва чујну шкрипу механизма који покреће цео апарат панораме. Али то је мени долазило као далека музика сфера, која нужно прати ход земље и њених предела кроз васиону. По три и по четири пута прошли би испред мојих зачараних очи ју осветљени предели неке далеке земље, а ја се нисам дизао; и седео бих ту ко зна докле да није било оног Аустријанца који би ми најпо сле пришао и тихо ме опоменуо да је моје време давно истекло и да треба да уступим место другом гледаоцу. Никад нисам толико жалио што сам сиромах и што немам да још једном платим улазницу која би могла да продужи моју срећу. Овако сам, грубо пробуђен из свог заноса, постиђен и збуњен, испадао из панораме, као избачен. Излазио сам у сумрак у ком је све било по знато и немило, тонуо у стварне улице мога града као у ружан сан, осећајући како за мном све даље остаје свет моје једине светле ствар ности. На махове ми се чинило да сам ослепео, да осећам око себе шум улице и људске гласове и покрете, али не видим боје ни облике. [...] Како је изгледао један такав недељни програм у мојим очима и у сновима који су долазили после гледања? Ево, на пример, за ову

Стара фотографија улице Риа де Жанеира (мотив из приче)

206 недељу црвен оглас јавља: „Рио де Жанеиро, са свим својим природ ним лепотама, видицима и грађевинама”. Већ само име тога града! Оно је као чудесна ракета која сукне увис у летњој ноћи и распрскава се на тамномодром небу у дванаест разнобојних ватрених капи које падају лебдећи кроз таму, дванаест слова речи: Рио де Жанеиро. То је пре него што је човек ногом ступио у панораму. А стварно гледање даје више него што је очекивање обећавало. [...] Нови, широки и богати свет из панораме пратио ме је и дању, доносио радости и задовољства, али ме доводио и до незгода и разочарања, до неспоразума и сукоба са околином. Један такав неспоразум био је већ у самом почетку. Имао сам најбољег и најближег друга. Били смо нераздвојни и волели се како се само дечаци у тим годинама воле. Тај мој друг, Лазар, био је снажан, отресит дечак. Чим сам видео први програм, ја сам, у свом одушевљењу, зажелео да ту радост поделим са другом. Наговорио сам га да идуће недеље одемо заједно у панораму. Сели смо један поред другог тако да су слике, у свом окретању, наилазиле прво на мене па онда на Лазара. Гледајући једну слику, ја сам, поред уживања које ми она пружа, уживао и у помисли да ће ту слику мој друг гледати за који тренутак, а да сада гледа ону у којој сам ја малопре толико уживао. Питао сам се да ли Лазар чује, као и ја, онај танки шум каји прати окретање панораме. С времена на време, окретао сам се надесно не бих ли ухватио Лазарев поглед, али друг није дизао главе. Кад су се обредале све слике и почеле да поново наилазе оне већ виђене, Лазар се дигао и изишао, без речи и знака. Ја сам га гледао зачуђено, али сам остао на свом месту и још једном видео цео круг слика, иако са смањеним задовољством. А кад сам се, најзад, и ја дигао и изишао, затекао сам друга на улици. Прљав снег и југовина. Лазар је одмах изнео цело своје мишљење о панорами. Он је налазио да ту нема ничег нарочитог. Слике, као и друге слике, слике градова и места о којима ништа не знаш, где ниси био и нећеш никад бити. Шта вреди све то и чему служи? Ништа и ничем! Поражен тим неочекиваним судом, ја сам гледао свога друга као да га први пут видим. То што је он говорио било је у таквој опреци са оним што сам ја осећао, мислио и веровао, док сам гледао слике у панорами, и после тога, да нисам налазио ни једне речи да му одговорим. Видео сам само да ми најбољи друг затвара најлепши видик и разара најбогатију наду. Избегавао сам његов поглед и осећао физички бол у грудима.

207 Тек мало доцније, у ходу, развио се између нас разговор, али ни та кратка и искидана расправа није могла донети споразума ни објашњења. Лазар је тврдио да то „чучање” у панорами не вреди тих пара које се дају за улазницу. У мени се све бунило и против те ружне речи и против целог таквог гледања, али нисам рекао ништа, мислећи само о једном: о разлици која може да постоји између човека и човека, и онда кад су најбољи пријатељи. Убијен тим неочекиваним открићем, ја сам само муцао нешто о лепоти света... Где? Каква лепота? Којег света? — питао је Лазар, као да нисмо били у истој панорами и гледали исте слике. На та питања ја нисам могао да одговорим. А друг је мирно и мрзовољно закључио: тих неколико насликаних мртвих призора и предела, то није ништа. Слика је слика, а свет је свет. И сам поколебан, збуњен и сломљен, ја сам корачао механички, не мислећи ништа. Нисам знао ни кад сам се растао са Лазаром, ни како сам нашао своју кућу, после ударца који ми је за то вече одузео и пријатеља и „свет”, из панораме. Али већ идуће недеље тај свет је васкрснуо у свој својој моћи и лепоти, а и са Лазаром сам нашао свој некадашњи пријатељски тон. Ипак, о панорами нисмо више разговарали. Само би се Лазар, који никад више није отишао у панораму, понекад нашалио на њен рачун преда мном, али све је то било сада ублажено и подношљиво. Ја нисам бранио свој свет са слика, али се нисам дао ни одвојити од њега.[...]

К о је приповедач у овој приповеци? Ч ега се он сећа? К ако је он доживљавао панораму? Шта је све она за њега зна чила? К ако се осећао када је морао да оде из панораме? К ако он описује најзначајније разлике између панораме и ре алности у којој живи? Како на њега утиче та очигледна и вели ка разлика? О д коликог је значаја његова машта за доживљај панораме? Образложи свој одговор. К оји пример показује његову високу осетљивост за детаље које примећује на сликама у панорами? Шта на основу те осетљиво сти можеш да закључиш о њему? Ш та све за њега представља срећу? К ако се дечак осећао након што му је друг Лазар изнео свој до живљај панораме? Због чега се тако осећао?

208

На прослави 75-годишњице Прве мушке гимназије у Сарајеву Иво Андрић је одржао говор, а затим је говор штампан у „Омладин ској ријечи”, 1955. године. Овако је тада о уметности размишљао Иво Андрић: На темељима животне стварности и разума подижите зграду свога жи вота, али оставите увек један прозор у пределе уметности. Она ће свима вашим животним напорима бити подршка и давати им трајност и дубљи смисао. Нека у вашем животу уметност увек има своје ма и скромно ме сто: мало музике, или вече у позоришту, или слика на зиду, или невелика полица књига које волите. Тек да је жива и трајна веза између вашег личног живота и уметности. Јер ако је тачно, као што јесте, да се уметност не сме одвајати од живота, исто тако је тачно да лични живот, ничији живот, не треба да је одвојен од уметности. О том да је уметност потребна чо веку, ма какав иначе био његов позив и његов рад у практичном животу, о том не може бити сумње. Уметност је човеку стварно неоходна, као што је сваком јелу неопходно мало соли међу прстима; да му да укус и да га сачува од кварења. Уметност, права уметност, не квари и не размекшава човека него га оплемењује и уздиже и чини суптилнијим и јачим у живот ној борби. Без ње живот може да постане непотпун, штур и убог, а с њом је, како каже једна личност код Тургењева, „и добро лепше и зло лакше”. Иво Андрић, „Оставите увек један прозор у пределе уметности”, у: Умет ник и његово дело, Сабрана дјела Иве Андрића, Свјетлост, Сарајево, 1981, стр. 324−325.

Погледај на сајту Задужбине Иве Андрића како је изгледала додела Нобелове награде за књижевност.

Иво Андрић (1892–1975), рођен у Доцу крај Травника. Школовао се у Са рајеву. Најдуже је живео у Београду. Између два рата је као дипломатски представник радио у многим европским престоницама. Био је члан САНУ. Писао је поезију, путописе, приче, приче о деци, есеје, али је најпознатији по романима: На Дрини ћуприја, Проклета авлија и Травничка хроника. Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност. Готово да нема језика на који његова дела нису преведена.

Мини-квиз 1. Ко је на фотографијама?

________________ ________________ ________________ _________________ ________________ ________________ ________________ _________________

2. Заокружи слова испред тачних одговора. а) Наш први министар просвете био је Иво Андрић. б) Милутин Миланковић се замонашио у манастиру Хопово. в) Доситеј Обрадовић био је амбасадор Југославије у Берлину. г) Милош Црњански добио је Нобелову награду за Роман о Лондону. д) Наш први просветитељ био је Иво Андрић. ђ) Доситеј Обрадовић је просветитељ који је писао и басне. е) Кроз васиону и векове написао је Милутин Миланковић. ж) Иво Андрић је написао приче Деца, Књига и Панорама. з) Доситеј Обрадовић је написао: Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш. и) Доситеј Обрадовић је основао Велику школу. ј) Иво Андрић је написао: Мали људи, које ми зовемо деца, имају своје велике болове и дуге патње, које после као мудри и одрасли људи заборављају. к) Доситеј Обрадовић је написао Песну на инсурекцију Серебјанов. л) Милутин Миланковић је један од најзначајнијих светских научника. љ) Милош Црњански написао је поему Ламент над Београдом. м) Милош Црњански је рођен у Лондону. н) Доситеј Обрадовић живео је у 18. и 19. веку. њ) Милутин Миланковић написао је: Све што живи захваљује за свој живот Сунцу. И све што се креће, покреће Сунце. o) Милош Црњански живео је крајем 20. и почетком 21. вела. п) Иво Андрић написао је роман Проклета авлија. р) Милутин Миланковић добио је Нобелову награду.

8. Радост читања ЧИТАЛАЦ, ЛИРСКА ПЕСМА, ПРИПОВЕТКА, САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ, УМЕТНИЧКО СТВАРАЊЕ

Шта све лепо можеш постићи ако слободно следиш своје снове?

213

Ричард Бах

ГАЛЕБ ЏОНАТАН ЛИВИНГСТОН (одломак) После три месеца Џонатан је имао још шест ученика, све саме про гнанике који су дошли са жељом да лете због просте радости летења. Ипак, било им је лакше да схвате технику него смисао летења. – Свако од нас је, у суштини, симбол Великог Галеба, неограничен симбол слободе – говорио им је Џонатан кад би се у сумрак спустили на обалу. – Правилно летење корак је ближе могућности да изразимо своју праву природу. Морамо да одбацимо све што нас ограничава. Због тога вежбамо брзо и успорено летење, акробације у ваздуху... ... А његови ученици би заспали исцрпљени од напорног летења. Во лели су да вежбају, јер је то било повезано са брзином и узбуђењем и ублажавало им глад за знањем која је расла после сваког часа летења. Али ниједан од њих, чак ни галеб Флечер Линд, није могао да поверује да лет мислима може да будe исто тако стваран као и лет ветра и перја. – Цело ваше тело, од врха једног до врха другог крила – говорио им је Џонатан – није ништа друго него ваша мисао, у форми у којој се може ви дети. Док не завладате својом мишљу, не можете владати ни својим телом. Али, колико год да се трудио да им то објасни, све им је звучало као шарена лажа, а био им је потребнији сан. Само месец дана доцније, Џонатан им је рекао да се врате своме Јату. – Још нисмо спремни! – рече галеб Хенри Калвин. – Они не желе да се вратимо! Ми смо прогнаници! Не можемо да натерамо себе да се вратимо тамо где нас неће. Зар није тако? – Слободни смо да пођемо где хоћемо и да будемо оно што јесмо – одговори му Џонатан, узлети са пешчане плаже и крене ка истоку, према пребивалишту свог Јата. Међу ученицима завлада стрепња, јер се према закону Јата прогнаник не сме вратити, а тај закон нико није прекршио у десет хиљада го дина. Закон је јасан: „Остани!” Џонатан је рекао: „Иди!” и сада је био већ километар-два далеко од обале. Ако буду још дуго чекали, Џонатан ће се наћи пред непријатељски расположеним Јатом сасвим сам. – Ми не морамо да поштујемо закон, јер не припадамо Јату, је л' тако? – рече Флечер прилично самоуверено. – Поред тога, ако дође до борбе, потребнији смо тамо него овде.

прогнаник – изгнаник

214

збор – скуп формација – гомила, јато ваљак – фигура која се прави у ваздуху, при лету (о авиону, птици) петља – фигура у облику осмице коју прави птица или авион при лету

И тако се њих осморица упутише тог јутра са запада у формацији двоструког ромба, скоро се додирујући врховима крила. Долетели су до плаже где се састајао Збор Јата, брзином од двеста педесет километара на сат; Џонатан је био на челу, Флечер је лагано клизио са десне стране, а Хенри Калвин се трудио да одржи брзину са леве. А онда, у истој формацији, сви као један, изведоше спори ваљак надесно... па право... па на леђима... па право, а ветар је фијукао око њих. Кричање и крештање свакодневног живота Јата одједном се утиша, као пресечено великим ножем, а осам хиљада галебљих очију нетремице је посматрало шта се дешава. Осам галебова, један за другим, почеше нагло да се дижу, сваки изведе пуну петљу, па се у широком кругу полако спусти на пешчану плажу. Кад су слетели, Џонатан им изнесе своје примедбе на летење, мирно, као да се овакве ствари дешавају сваки дан. – Као прво – почео је кисело се смешећи – сви сте мало каснили у прикључивању... Мисао севне кроз Јато као муња. Ове птице су прогнаници! Вратили су се! А то... то не сме да се деси! Али Флечерова предвиђања да ће доћи до борбе нису се остварила. Дошло је до опште збрке. – Па добро, прогнаници су, то стоји – јави се један од млађих галебова – али, да ми је само знати где су научили тако да лете? Тек после сат времена огласи се Старешина: – Не осврћите се на њих. Галеб који разговара са прогнаником и сам ће бити прогнан. Галеб који се диви прогнанику крши закон Јата. У том тренутку птице окренуше Џонатану своја сива перната леђа, али се он правио да то не примећује. Наставио је обучавање баш изнад плаже где се одржава Збор. Први пут, почео је да тера своје ученике да лете до самих граница сопствених могућности. – Галебе Мартине – викао је издалека – кажеш да си савладао ниско летење! Повероваћу ти тек када ми то докажеш! ЛЕТИ! И тихи, мали галеб Мартин Вилијем, изненађен необичном жестином свога инструктора, на своје велико чудо испаде прави чаробњак у ниском летењу. По лаганом поветарцу, успео је да узлети са песка и врати се, без иједног замаха крилима, само променом угла перја. Слично је било и са галебом Чарлсом Роландом, који је летео ношен Великим планинским ветром на висини од седам хиљада петсто метара, а онда је слетео сав модар од проређеног леденог ваздуха. Збуњен и срећан, чврсто је одлучио да се сутра попне још више. Галеб Флечер, који је највише од свих волео акробације, савладао је вертикални спори ваљак на шеснаест раздела, а већ сутрадан извео је уз то још једну мајсторију. Његово перје је слало сјајне одблеске сунчеве светлости ка плажи, одакле су га пратили многи скривени погледи. Сате и сате Џонатан је пратио своје ученике. Летео је са њима, пока зујући и објашњавајући, водећи их и бодрећи на све веће подвиге. И док су летели кроз ноћ и олују из чисте забаве, Јато је чамило доле, на копну.

215 По завршеним часовима из летења, ученици би се одмарали на песку и слушали Џонатана све пажљивије. Неке његове идеје биле су луде и ни како нису могли да их разумеју, али неке су биле добре и лако схватљиве. Из вечери у вече, круг слушалаца око Џонатанових ученика се ширио. Радознали галебови који су га сате и сате слушали у мраку, претварајући се да не виде један другог, разилазили су се пре свитања. Прошло је месец дана откад су се вратили, када је први галеб из Јата прешао забрањену границу и замолио их да га науче да лети. Због тог чина галеб Теренс Ловел проглашен је за издајника и прогнан – и тако постао осми Џонатанов ученик. Следеће ноћи пришао им је и галеб Кирк Мајнард. Он се кретао несигурно по песку, лево крило вукао је за собом, и на крају је пао Џонатану пред ноге. – Помози ми – рекао је сасвим тихо, самртничким гласом. – Више од свега на свету желим да научим да летим... – Добро, дођи – рече му Џонатан. – Отисни се од тла са мном, па почињемо. – Али, ти не разумеш. Моје крило. Не могу ни да га померим. – Галебе Мајнарде, слободан си да будеш свој, овде и сада, и ништа те у томе не може спречити. То је закон Великог Галеба; то је једини прави закон. – Мислиш да могу да летим? – Само ти кажем да си слободан. Једноставно и брзо, без по муке, Кирк Мајнард рашири крила и вине се у тамно небо. Необично гласан крик са висине од сто педесет метара прене Јато из сна: – Могу да летим! Слушајте! МОГУ ДА ЛЕТИМ! До сванућа скупило се скоро хиљаду птица. Стајале су у кругу око ученика и радознало посматрале Мајнарда. Не обраћајући више пажњу да ли их неко види, слушале су и упијале сваку реч галеба Џонатана. А он им је причао о врло једноставним стварима – како је право сваког галеба да лети, како је слобода њихова права природа, како све што је препрека на путу тој слободи треба одбацити, било да је последица прописа, празноверја или ограничења ма које врсте. Превела с енглеског Јасмина Нинков

Ш та су галебови прогнаници желели да науче? З ашто су они прогнаници? К ако разумеш њихову жељу да лете: због просте радости летења? Ш та ти галебови симболизују? З ашто је њима толико важна слобода? О бјасни значење следећег исказа: Правилно летење корак је ближе могућности да изразимо своју праву природу.

пренути – тргнути, нагло пробудити

216 Н а које начине човек може да искаже своју праву природу? Ш та су све галебови морали да савладају да би остварили оно чему су стремили? Ш та је добро у законима Јата, а шта је лоше? К олико је било припадника Јата, а колико је било изгнаника? Шта открива та чињеница? З ашто се галеб Џонатан Ливингстон правио да не примећује да су му припадници Јата окренули леђа? О бразложи поруку која се уочава на основу контраста између Џонатанових ученика и припадника јата: И док су летели кроз ноћ и олују из чисте забаве, Јато је чамило доле, на копну. З ашто се круг слушалаца око Џонатанових ученика ширио упр кос строгим законима Јата? Ш та закључујеш на основу чињенице да је летео и галеб Кирк Мајнард чије је крило повређено? К акав је учитељ галеб Џонатан Ливингстон? Окарактериши га на основу његових поступака и савета које је давао својим уче ницима.

По мотивима ове модерне бајке, како је неки називају, снимљен је 1973. године филм Галеб, али Ричард Бах није био нимало за довољан овим остварењем и тражио је да сe зна да он није одобрио коначну верзију филма. Често се дешава да писци буду незадовољни начи ном на који се њихово дело преточи у другу уметност, нпр. филм или позо ришну представу, јер сматрају да се удаљава од онога што су намеравали да пренесу читаоцима кроз своје идеје и поруке. То, наравно, не спречава друге уметнике да стварају дела која могу имати само посредне везе са оригиналним књижевним текстом, а не морају ни у ком случају бити до словно преношење основног књижевног текста. Та стваралачка слобода, разуме се, не сме ићи у правцу који злонамерно или погрешно интерпре тира ауторске идеје, нити она сме бити злоупотреба ауторских права.

Напиши песму, причу или кратку драму на тему: Мој разговор с галебом. Ричард Бах (1936) рођен је у САД, где и данас живи. Светску славу стекао је 70-их година 20. века управо романом о галебу Џонатану Ливингстону. Будући да је писац био и пилот, његово разумевање летења као метафоре живота заволели су милиони читалаца. Написао је и друге инспиративне књиге, а неке од њих су: Једно, Мост преко вечности, Илузије.

Šta je za tebe nada? Objasni kako se osećaš kad imaš nadu u sebi.

217

Dino Bucati

KOLUMBAR Kada je Stefano Roi napunio dvanaest godina, zatražio je kao poklon od svoga oca, pomorskog kapetana i vlasnika jednog lepog jedrenjaka, da ga povede sa sobom na brod. „Kada budem veliki”, rekao je, „želim da plovim morem kao ti. I upravljaću još lepšim i većim brodovima nego što je tvoj.” „Bog te blagoslovio, sine”, odgovorio je otac. I kako je baš toga dana njegov brod trebalo da isplovi, poveo je dečaka sa sobom. Bio je divan sunčani dan; more je bilo mirno. Stefano, koji nikada nije bio na brodu, srećan, muvao se po palubi, diveći se komplikovanim manevrima jedara. I postavljao je sva moguća pitanja mornarima, koji su mu, osmehujući se, davali sva objašnjenja. Kada je stigao na krmu, dečak je zastao i počeo radoznalo da posmatra nešto što se povremeno pojavljivalo na površini, na udaljenosti od dvestatrista metara iza broda. Mada je brod već leteo, nošen veličanstvenim vetrom, ono je stalno držalo istu udaljenost. I, mada on nije shvatao šta je to, imalo je u sebi nečeg neobjašnjivog što ga je bezmerno privlačilo. Otac, ne videći više Stefana na palubi, i pošto ga je uzalud glasno dozivao, sišao je sa kapetanskog mosta i pošao da ga potraži. „Stefano, što si se tu ukipio?”, upitao ga je našavši ga najzad na krmi, kako stoji i netremice gleda u talase. „Tata, dođi ovamo da vidiš.” Otac je došao i pogledao u pravcu koji je dečak pokazivao, ali nije uspeo ništa da vidi. „Tamo je nešto tamno što se povremeno pojavljuje iz talasa”, rekao je, ,,i ide za nama.” „Mada mi je već četrdeset godina”, rekao je otac, „verujem da još imam dobre oči. Ali ne vidim baš ništa.” Pošto je sin insistirao, pošao je da uzme dogled i njime počeo da gleda površinu mora. Stefano ga je video kako bledi. „Šta je to? Zašto to lice?” „Oh, nije trebalo da te slušam”, uzviknuo je kapetan. „Sada se plašim za tebe. To što ti vidiš kako izranja iz vode i prati nas nije stvar. To je kolumbar. To je riba koje se mornari plaše više od svih, u svim morima sveta. To je užasna i tajanstvena ajkula, lukavija od čoveka. Iz razloga koje možda

kolumbar – vrsta morskog psa, ajkule, koja se smatra opasnom

218 niko nikada neće saznati, on bira svoju žrtvu i kada ju je izabrao, prati je godinama i godinama, ceo život, sve dok ne uspe da je proždere. A čudno je ovo: niko ne uspeva da ga vidi osim same žrtve i osoba njene krvi.” „Nije li to bajka?” „Nije. Ja ga dosad nikad nisam video. Ali po opisima, koje sam toliko puta slušao, odmah sam ga prepoznao. Ta njuška bizona, ta usta koja se stalno otvaraju i zatvaraju, ti užasni zubi. Stefano, nema sumnje, nažalost, kolumbar je izabrao tebe i dokle god budeš plovio morima neće ti dati mira. Slušaj me: sada ćemo se odmah vratiti na kopno i ti ćeš se iskrcati i nikada se više nećeš odvajati od obale, ni za šta na svetu. Moraš mi to obećati. Zanat mornara nije za tebe, sine. Moraš se pomiriti s tim. Uostalom, i na kopnu ćeš moći da se obogatiš.” Rekavši to, odmah je naredio da se promeni pravac, vratio ga je u luku i, uz izgovor da mu je iznenada pozlilo, iskrcao sina. Zatim je isplovio bez njega. Duboko uznemiren, dečak je ostao na obali dok se i poslednji vrh jarbola nije izgubio iza horizonta. Odatle, s keja koji je zatvarao luku, more je ostalo potpuno pusto. Ali, izoštrivši pogled, Stefano je uspeo da primeti crnu tačkicu koja je na mahove izranjala iz vode: „svog” kolumbara, koji je lagano krstario gore-dole, tvrdoglavo rešen da ga čeka. Od toga dana dečaka su na sve načine odvraćali od želje za morem. Otac ga je poslao da studira u jednom gradu u unutrašnjosti, na stotine kilometara daleko. I izvesno vreme, zabavljen novom sredinom, Stefano nije više mislio na morsko čudovište. Međutim, za letnji raspust se vratio kući i odmah, čim je imao slobodan trenutak, požurio je na obalu, radi neke vrste kontrole, mada je u osnovi to smatrao izlišnim. Posle toliko vremena kolumbar je, čak i da je priča koju mu je otac ispričao istinita, sigurno odustao od opsade. Ali Stefano je stao zapanjen, srce mu je ludo tuklo. Na udaljenosti od dvesta-trista metara od keja, na pučini, čudna riba plivala je gore-dole, lagano, s vremena na vreme podižući njušku iz vode i gledajući prema kopnu, kao da gotovo sa strepnjom gleda hoće li Stefano Roi već jednom stići. Tako je pomisao na to neprijateljsko stvorenje, koje ga čeka danju i noću, postalo Stefanova tajna opsesija. I u dalekom gradu mu se dešavalo da se noću probudi uznemiren. On je bio na sigurnom, da, stotine kilometara delilo ga je od kolumbara. Ipak, on je znao da ga, preko planina, preko šuma i dolina, ajkula čeka. I, čak i da se preseli na najdalji kontinent, opet bi se kolumbar namestio na najbližu površinu mora, s onom neumoljivom upornošću koju imaju oruđa sudbine. Stefano, koji je bio ozbiljan dečak željan znanja, uspešno je nastavio da uči i, čim je postao čovek, našao je dostojanstveno i dobro plaćeno nameštenje u jednom preduzeću u tom gradu. U međuvremenu, otac mu se razboleo i umro, udovica je prodala njegov veličanstveni jedrenjak i

219 sin je postao naslednik priličnog bogatstva. Posao, prijateljstva, zabave, prve ljubavi: Stefano je već imao svoj život, ali, uprkos tome, pomisao na kolumbara opsedala ga je kao zloslutna a ipak privlačna opsena; i, kako su dani prolazili, umesto da nestane, činilo se da postaje sve upornija. Velika su zadovoljstva jednog života ispunjenog radom, udobnog i mirnog, ali još veća je privlačnost ponora. Stefano je imao svega dvadeset dve godine kada se, pozdravivši se s prijateljima iz grada i napustivši nameštenje, vratio u rodni grad i saopštio majci svoju čvrstu nameru da se prihvati očevog zanata. Žena, kojoj Stefano nikada nije ni reč rekao o tajanstvenoj ajkuli, radosno je prihvatila njegovu odluku. To što je njen sin napustio more i pošao u grad uvek joj se, duboko u srcu, činilo kao izdaja porodične tradicije. I Stefano je počeo da plovi, pokazujući velike mornarske kvalitete, otpornost prema naporima, neustrašiv duh. Plovio je, plovio, a iza njegovog broda, danju i noću, po mirnom moru i po oluji, plivao je kolumbar. On je znao da je to njegovo prokletstvo i njegova osuda, ali baš zbog toga, možda, nije nalazio snage da se otrgne. I niko na brodu nije primećivao čudovište, osim njega. „Zar ne vidite ništa tamo?”, pitao bi s vremena na vreme svoje drugove, pokazujući trag broda. „Ne, ne vidimo baš ništa, zašto?” „Ne znam. Učinilo mi se...” „Da nisi možda video kolumbara", govorili su oni, smejući se i kucajući u drvo. „Zažto se smejete? Zašto kucate u drvo?” „Zato što je kolumbar zverka koja ne oprašta. I ako bi počeo da prati ovaj brod, značilo bi da je jedan od nas izgubljen.” Ali Stefano nije popuštao. Neprekidna pretnja, koja ga je progonila, kao da je čak umnogostručila njegovu volju, njegovu strast prema moru, njegovu smelost u časovima borbe i opasnosti. S novcem koji mu je otac ostavio, kada je osetio da je ovladao zanatom, kupio je s jednim ortakom mali teretni parobrod, a zatim je postao njegov jedini vlasnik, i posle serije srećnih ekspedicija mogao je kasnije kupiti pravi trgovački brod, približavajući se sve ambicioznijim ciljevima. Ali uspesi i milioni nisu mogli da iz njegove duše uklone stalnu opsednutost; niti je ikad, s druge strane, došao u iskušenje da proda svoj brod i povuče se na kopno da bi preduzeo drukčije poduhvate. Ploviti, ploviti, bila je to njegova jedina misao. Čim bi, posle dugih putovanja, kročio na kopno u nekoj luci, odmah bi ga spopadalo nestrpljenje da ponovo isplovi. Znao je da je napolju kolumbar koji ga čeka i da je kolumbar sinonim za propast. Ništa. Neukrotivi impuls vukao ga je bez predaha, iz okeana u okean.

***

220

harpun – ribarsko koplje vezano za dugo uže fosforescentan, -tna, -tno – koji ima svojstvo da u mraku ispušta svetlost

Sve dok iznenada Stefano jednog dana nije primetio da je postao starac, veoma star; i niko oko njega nije umeo da objasni zašto on, kad je već tako bogat, najzad ne napusti prokleti život na moru. Star i gorko nesrećan, jer je ceo njegov život bio utrošen na to ludačko bežanje morima, da bi pobegao od neprijatelja. Ali veća od radosti udobnog i mirnog života za njega je uvek bila privlačnost ponora. I jedne večeri, dok je njegov veličanstveni brod bio usidren na pučini ispred luke u kojoj je rođen, osetio je da je blizu smrt. Pozvao je tada drugog oficira, u koga je imao veliko poverenje, i molio ga da se ne protivi onome što se on sprema da uradi. Drugi oficir se zakleo u svoju čast. Pošto se tako osigurao, Stefano je drugom oficiru, koji ga je zaprepaščeno slušao, otkrio priču o kolumbaru, koji ga je neprestano uzalud proganjao blizu pedeset godina. „Pratio me s jednog kraja sveta na drugi”, rekao je, „s vernošću koju ni najplemenitiji prijatelj ne bi mogao da pokaže. Sada sam ja na samrti. I on je sada sigurno užasno star i umoran. Ne mogu ga izdati.” Rekavši to, oprostio se, spustio u more čamac i seo u njega, pošto je zatražio da mu daju jedan harpun. „Sada mu idem u susret”, objavio je. „Ne bi bilo lepo da ga razočaram. Ali boriću se svojim poslednjim snagama.” Umornim zamasima vesala udaljio se od broda. Oficiri i mornari videli su ga kako nestaje tamo, na mirnom moru, uvijen u senke noći. Na nebu je blistao mesečev srp. Nije morao mnogo da se trudi. Iznenada, užasna njuška kolumbara izronila je pored čamca. „Evo me tebi, najzad”, rekao je Stefano. „Sada je red na nas dvojicu!” I, sakupivši preostalu energiju, podigao je harpun da udari. „Uh” zaječao je preklinjućim glasom kolumbar, „koliko je bio dug put da te nađem. I ja sam mrtav umoran. Koliko si me terao da plivam. A ti si bežao, bežao. I nikada nisi ništa shvatio.” „Zašto?”, rekao je Stefano, kao uboden. „Jer ja te nisam pratio po svetu da te prožderem, kako si ti mislio. Kralj mora mi je samo dao zadatak da ti ovo predam.” I ajkula je isplazila jezik pružajući starom kapetanu neku malu fosforescentnu kuglu. Stefano ju je uzeo u ruku i pogledao. Bio je to biser ogromnih dimenzija. I on je prepoznao famozni Morski biser koji, onome ko ga poseduje, daje sreću, moć, ljubav i duševni mir. Ali sada je već bilo kasno. „Avaj!”, rekao je tužno odmahujući glavom. „Kako je sve pogrešno. Ja sam uspeo da osudim svoj život: i uništio sam tvoj.” „Zbogom, jadni čoveče”, odgovorio je kolumbar. I zauvek uronio u crne vode.

221 Dva meseca kasnije voda je izbacila jedan mali čamac na strmi greben. Primetili su ga neki ribari koji su mu radoznalo prišli. Na čamcu je, još u sedećem položaju, bio beli kostur: a koščicama prstiju stezao je mali okrugli kamen. Kolumbar je riba velikih dimenzija, užasno ju je videti i veoma je retka. U zavisnosti od mora i ljudi koji žive na njihovim obalama zovu ga još kolomber, kolombre, kahlubra, kalonga, kalu-balu, kalung-gra. Začudo, naturalisti ga uopšte ne pominju. Neki čak tvrde da ne postoji. Prevela s italijanskog Cvijeta Jakšić

 Šta je tebi neobično i zanimljivo u ovoj pripoveci? Obrazloži svoj stav navodeći primere iz teksta. N abroj sve fantastične motive koje uočavaš u pripoveci. U pripoveci postoji motiv sukoba između sveta realnosti i sveta mašte. Navedi šta se i ko se sve sukobljava. Z bog čega otac ne dozvoljava da Stefano bude na brodu? Šta mi sliš o njegovoj odluci uzevši u obzir celu pripovetku? Z bog čega se Stefano ipak vratio moru i plovidbi kada otac više nije bio živ? K ako reaguju mornari na pomen kolumbara? Šta njih zapravo plaši? K ako se u pripoveci objašnjava nesporazum koji je Stefano uspeo da čuje od kolumbara? Koji detalj ove pripovetke te podseća na bajke? D a li je Stefano mogao da postupi drugačije? Obrazloži svoj stav. K oja osećanja u tebi izaziva saznanje da su u Stefanovim rukama pronašli mali okrugli kamen umesto Morskog bisera? Z ašto nam pripovedač u poslednjem pasusu daje podatak da u stvarnosti ne postoji kolumbar? Da li svaki čovek ima svog kolum bara iz mašte, ali koji je samo za tog čoveka jednako stvaran kao što je i Stefano verovao? Obrazloži svoj stav.

Dino Bucati (1906−1972) bio je italijanski pisac i novinar, pesnik, dramaturg, pisac libreta i slikar. Završio je studije prava, ali je ceo radni vek proveo kao novinar novinske kuće „Korijera dela sera”. Bio je ratni dopisnik i specijalni izveštač u Drugom svetskom ratu. Književnu karijeru započео je 1933. godi ne romanom Barnabo s planina, ali tek trećom knjigom Tatarska pustinja uspeо је da pridobije čitalačku pažnju. Prodavnica tajni, u kojoj se nalazi i „Kolum bar”, štampana je 1970. godine. Na srpski jezik, osim Prodavnice tajni, preve dene su i: Jedna ljubav, Tajna stare šume i Tatarska pustinja.

222

Zašto je ljudima neophodna pismenost?

Herman Hese

MAGIJA KNJIGE

Od mnogih svetova koje čoveku nije poklonila priroda već ih je stvorio njegov vlastiti duh, najveći je svet knjiga. Ispisujući prva slova na školskoj tabli i pokušavajući da čita, svako dete čini zapravo prve korake ka jednom veštačkom i neobično složenom svetu za čije upoznavanje i usavršavanje pravila igre jedan ljudski život nije dovoljan. Bez reči, bez tekstova i knjiga, nema istorije, i ne postoji pojam čovečanstva. Ako neko želi da pokuša da se na malom prostoru, u kući ili sobi, uključi u istoriju ljudskog duha i usvoji je, to može postići jedino u obliku izbora knjiga. Mi smo, doduše, uvereni da bavljenje istorijom i istorijskom mišlju krije razne opasnosti, a u poslednjim decenijama naši su osećaji izražavali snažan revolt protiv istorije, ali, upravo samo kroz ove revolte mogli smo da naučimo kako odricanje novih porobljavanja i zaposedanja duhovnih nasleđa našeg života i mišljenja još uvek ne izražava našu čednost.

223 Kod svih su naroda reči i spisi nešto sveto i magično; imenovanje i pisanje su praiskonske magijske radnje, magično osvajanje prirode kroz duh. Posvuda se u svetu dar svetih spisa slavi kao božansko poreklo. Kod najvećeg broja naroda pisanje i čitanje behu svete tajne, veštine koje je posedovalo samo sveštenstvo; beše velika i neuobičajena stvar ako bi se kakav mladi čovek odlučivao da se preda ovim moćnim tajnama. A to nije bilo lako izvesti — trebalo je iskupiti se darovima i žrtvama. Od vremena naših starih demokratskih civilizacija, plemenitijih i svetijih nego danas, ova je tajna stajala pod božanskom zaštitom, nije se nudila svakome i do nje su vodili teški putevi. Slabo možemo da predstavimo sebi šta je u kulturnom hijerarhijsko-aristokratskom uređenju značilo kad je neko, u narodu analfabeta, bio vičan tajnama rukopisa! Bila je to moć, bela i crna magija, talisman i čarobni štapić. Sada je to naizgled potpuno drugačije. Danas je, čini se, svet spisa i duha otvoren za svakoga; danas, čini se, umeće pisanja i umeće čitanja predstavljaju nešto malo više od umeća disanja ili, u najboljem slučaju, umeća jahanja. Danas je, čini se, sa spisa i knjiga skinut veo izuzetne časti, čarobnjaštva i magije. Samo još u religijama postoji pojam „svetog”, knjige koja se otvara; ali, pošto danas nijedna doista moćna religija ne preuveličava značaj propagiranja Biblije kao laičke lektire, u stvarnosti nema više nijedne svete knjige. Izuzetak su pobožni Jevreji i pripadnici nekih protestantskih sekti. Tu i tamo postoji propis da se prilikom službene zakletve polaže ruka na Bibliju ali je ovaj gest polumrtvi ostatak nekada plamtećih snaga i za prosečne ljude ne sadrži više, kao ni sama formula zakletve, staru magičnu moć. Knjige su prestale da budu tajne; dostupne su svakome. Sa demokratsko-liberalnog stanovišta to je napredak ali, sa drugog, obezvređivanje i vulgarizovanje duha. Ne želimo da dopustimo da se ruši prijatni osećaj postignutog napretka. Želimo da se radujemo što čitanje i pisanje nisu više privilegija jedne zajednice ili kaste, što je od pronalaska štampe knjiga zajednička, što je postala rašireni upotrebni predmet, što veliki tiraži omogućuju nisku cenu knjige i što svaki narod svoje najbolje knjige (takozvane klasike) može da učini pristupačnim i za najsiromašnije. Ne želimo da se suviše žalostimo zbog toga što je pojam „knjige” izgubio gotovo svu svoju negdašnju uzvišenost i što izgleda da u poslednje vreme, zbog bioskopa i radija, knjiga čak i u očima mase još više gubi na vrednosti i vaspitnoj moći. Ali, nipošto ne bi trebalo da se plašimo budućeg istrebljenja knjige; naprotiv, što se određene potrebe za zabavom i narodne potrebe za učenjem mogu više zadovoljavati kroz nove pronalaske, utoliko knjiga više dobija na dostojanstvu i autoritetu. Jer, ubrzo će se i najdetinjastijem pijanstvu napretka nametnuti

talisman – predmet koji, prema sujeverju, donosi sreću onome ko ga nosi i štiti ga od zla, amajlija

224 saznanje da rukopis i knjige imaju funkcije koje su večne. Pokazaće se da formulisanje putem reči i predavanje ovih formulacija putem spisa nije samo važno pomoćno sredstvo već uopšte jedino sredstvo čijom snagom čovečanstvo zadržava istoriju i trajnu svest o samom sebi. S nemačkog preveo Vojislav Despotov

K oje svetove je čovek uspostavio svojim umom? Koji od njih, po Heseovom mišljenju, jeste najznačajniji? Zbog čega? K ako Hese doživljava značaj i ulogu pisane reči? Z ašto je značajna činjenica da je danas svet pisanja i intelekta otvoren svima? K ako razumeš Heseove reči da je sposobnost čitanja i pisanja: malo više od sposobnosti da se diše? U čemu Hese vidi jedinstvenost knjige naspram drugih medija? K ako, po Heseovom mišljenju, znamo da su neka dela vanvremena? Z ašto Hese ističe značaj čitalačkog iskustva? Š ta je za njega magija knjige? Šta je za tebe magija knjige?

Sa 14 godina su Hermana Hesea roditelji poslali na školovanje u internat prestižnе državnе školе, za koju je pripremao naporne ispite. Emotivna iscrpljenost zbog iskustva obrazovanja u ovakvoj školskoj ustanovi kao rezultat je imala njeno napuštanje i premeštanje u lokalnu srednju školu. Odnos s roditeljima zbog ovih događaja ostaće trajno naru šen. Međutim, Herman Hese nije odustajao od ideje da živi od književnosti. Iskustvo prolaska kroz tu rigidnu školu, koja slama duh i ubija entuzijazam, pretočio je u fikciju, pronalazeći u tom neuspehu inspiraciju za stvaranje.

Preporuči svom odeljenju nekoliko knjiga koje su na tebe ostavile poseban utisak, a koje ne pripadaju lektiri. Napravi kratku belešku o najvažnijim utiscima koje nosiš u vezi s tim knjigama i razlozima zbog kojih bi ih trebalo pročitati. Herman Hese (1877−1962) bio je nemački pisac, pesnik i slikar. Roditelji su ga sa samo četiri godine ostavili u Evropi da bi se vratili svom misionarskom poslu u Indiji. Dobitniк је Nobelove nagrade za književnost 1946. godine, a njegove knjige su štampane u milionskim tiražima i došle su do ogromne čitala čke publike. Napisao je više od 40 knjiga, a najpoznatija dela su mu: Sidarta, Stepski vuk, Igra staklenih perli, Demijan, Narcis i Zlatousti.

225

Шта је метафора?

Бранко Миљковић

КРИТИКА МЕТАФОРЕ Две речи тек да се кажу додирну се И испаре у непознато значење Које с њима никакве везе нема Јер у глави постоји једна једина реч А песма се пише само зато Да та реч не би морала да се каже Тако речи једнa другу уче Тако речи једна другу измишљају Тако речи једна другу на зло наводе И песма је низ ослепљених речи Али је љубав њихова сасвим очигледна Оне живе на рачун твоје комотности Све су лепше што си немоћнији А кад исцрпеш све своје снаге кад умреш Људи кажу: богаму какве је тај песме писао И нико не сумња у реч коју ниси ни рекао

Жута црвена плава, Василиј Кандински, 1925.

комотност – опуштеност

З ашто песници користе метафоре? Н аведи једну метафору из текстова које си до сада читао/читала из Читанке, а која је, по твом мишљењу, најлепша. Образложи свој избор. О бразложи значење следећих стихова: Две речи тек да се кажу додирну се и испаре у непознато значење које с њима никакве везе нема... К ако тумачиш љубав међу речима о којима говори лирски су бјект? К ако доживљаваш стваралачки процес након читања ове песме? З ашто се, у ствари, лирски субјект односи критички према мета фори? К оји си текст читао/читала у Читанци за 7. разред на основу ког закључујеш да је тешко стварати уметност?

226

Рекло би се да је од самог почетка бављења поезијом, тај вечити младић српског песништва (по томе сличан оном првом нашем Бранку из 19. века), био заокупљен тражењем одговора на пра старо, а увек ново и никад до краја одгонетљиво питање шта је поезија и чему она, и, кад се све сабере, на то питање он је дао убедљиву, слојевиту верзију властитог виђења песме и песничког посла, како у самој песми [...] па тако и у сажетим, инспиративним есејима [...] Михајло Пантић, Од стиха до стиха, Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, 2014, стр. 26.

На Јутјуб каналу Филмског центра Србије налази се остварење „Бранко Миљковић: Похвала свету”, у режији нашег прослављеног редитеља Слободана Шијана. У овом каталогу можеш пронаћи мноштво детаља из живота Бранка Миљковића: http://narodnimuzejnis.rs/wp-content/uploads/2015/07/ka talog-poezija-kao-sudbina.pdf

Народни музеј у Нишу, спомен-соба Бранка Миљковића, поставка са изложбе аутора др Милорада Димића Бранко Миљковић (1934−1961) растао је и школовао се у Нишу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду. Прву песму објавио је са осамна ест година. Сматра се песником који у поезију уноси елементе филозофског промишљања и елементе промишљања о песничком стварању. Његове збирке песама су: Узалуд је будим, Ватра и ништа, Порекло наде, Крв која светли. Добитник је Октобарске награде Београда 1960. године.

Која је твоја омиљена песма?

Војислав Карановић

О ЧИТАЊУ ПОЕЗИЈЕ Треба читати поезију. Ако не због другог, Тако можеш да осетиш Да ниси једини Изгубљен. Да има Оних који су више И лепше залутали Него ти. Да и другима недостају Оријентири. Као стубови Који измичу из руку Чим се неко за њих ухвати. Да и други губе главу Осетивши да су без ослонца У простору бескрајном као Људска душа. Отвори књигу песама, и осетићеш Да се свет исто тако цепа На месту где се прсти тишине Усецају у његово месо. Читајући песме назире се Дубина слутње да једино Питања остају отворена. А да се над нама Нешто тешко, теже и од Земље, спушта. Због поезије нама изгледа да муње Имају мање оштра сечива. И да грмљавина Тоне у мук. Несаница се речима Припитомљује. И мање смета Што увече главу полажемо На јастук Као на гиљотину.

Рафаеловска глава која експлодира, Салвадор Дали

227

228

К ако је окарактерисан читалац поезије у овој песми? Како се он осећа? Над чиме је запитан? Шта га мучи? К акав је његов доживљај света? С тварање, али и читање, је усамљенички чин. Пронађи за то потврде у овој песми. Ч итање поезије успоставља везу између песника и читаоца. Об разложи како. Ш та тебе подстиче да читаш поезију? У којим приликама и ра сположењима то чиниш? К оју збирку поезије би препоручио свом најбољем пријатељу/ пријатељици? Образложи свој избор.

Свет обасјан светлошћу јесте свет који није обасјан само споља, уз помоћ Сунца, Месеца или неке светиљке, него и свет обасјан изну тра. Ту унутрашњу светлост свету дарујемо ми, и то онда када смо у стању да свет видимо не само уз помоћ наших пролазних чула, него из дубине наше унутрашњости. О томе сам писао и у књизи Унутрашњи човек. Свет ће бити обасјан светлом онда када свако од нас буде у стању да га погледа не само као спољашњи, него и као унутрашњи човек. То је позиција крајње отворености, изузетне блискости са светом и другим људима, али и позиција велике рањивости. То тако и мора да буде. При јатељство, љубав, давање себе другом, пожртвованост такође су ствари које свет обасјавају на овај, унутрашњи начин. Војислав Карановић, песник, преузето са: https://www.rts.rs/page/magazine/ci/kulturno/story/3155/ intervju/3933719/vojislav-karanovic-radio-beograd-.html

Војислав Карановић (1961), песник и есејиста. Неке од његових збирки песама су: Светлост у налету, Дах ствари (изабране песме), Наше небо, Унутрашњи човек. Добитник је многих значајнијих песничких награда, а неке од њих су: Награда „Бранко Миљковић”, Награда „Меша Селимовић”, Дисова награда за целокупно песничко стваралаштво. Његове песме превођене су на више страних језика. Живи и ради у Београду.

Мини-квиз 1. Заокружи тачне одговоре. а) Г алеб Џонатан Ливингстон приповеда нам о слободи и летењу као метафори живота. б) Колумбар Дина Буцатија је приповетка. в) Херман Хесе је добитник Нобелове награде за књижевност. г) Бранко Миљковић живео је у 20. веку. д) Дино Буцати је био новинар. ђ) Ричард Бах је био пилот. е) Песма Бранка Миљковића Критика метафоре написана је у слободном стиху. ж) У песми О читању поезије Војислава Карановића рима је парна. з) Следеће стихове написао је Војислав Карановић: Треба читати поезију. Ако не због другог, Тако можеш да осетиш Да ниси једини Изгубљен. и) Лирски субјект није исто што и аутор песме. ј) Приповедач није исто што и писац. к) Рима не постоји у народној књижевности, већ само у ауторским песмама. л) Унутрашњи монолог је монолог који јунак изговара када га нико не слуша. љ) Анафора је понављање истих речи на почетку узастопних стихова у једној песми. м) Ономатопеја је стилска фигура понављања истих сугласника. н) У рефлексивној песми лирски субјект размишља о животу и људима. њ) Словенска антитеза има трочлану структуру: питање, негативан одговор и тачан одговор. о) Балада је исто што и елегија. п) Александринац је симетрични дванаестерац. р) Употребом епитета постиже се сликовитост. с) Здравица је кратка обичајна песма. т) Ритам песме не зависи од дужине стихова. ћ) Статички или описни мотиви не покрећу радњу. у) Описивање (дескрипција) је уметнички поступак представљања портрета, пејзажа, ентеријера и екстеријера. ф) Песме кратког стиха имају увек мање од седам слогова. х) Вук Стефановић Караџић је народне новеле сврставао у мушке приповијетке. ц) У књижевнонаучне врсте спадају: мемоари, аутобиографија, биографија, дневник и путопис. ч) Строфа од осам стихова назива се осмерац. џ) Персонификација је стилска фигура којом се неживим бићима, стварима, појавама и ономе што је апстрактно, додељују особине живих бића. ш) Песма којом се славе живот, земаљска срећа и уживања назива се дитирамб.

РЕЧНИК КЊИЖЕВНОТЕОРИЈСКИХ ПОЈМОВА (који се обрађују од 5. до 8. разреда основне школе) А АЛЕГОРИЈА је стилска фигура којом се у више стихова или у песничкој слици или у целом тексту, нпр. басни, исказују пренесена, тј. скри вена значења. За њу се каже да је проширена метафора. Алегорију можемо разумети ако протумачимо значење сваке метафоре. Пример за алегорију у једној песничкој слици проналазимо у епској народној песми Ропство Јанковић Стојана: Вила гњиздо тица ластавица, Стојанова супруга вила га је за девет година, а јутрос га поче да развија; долети јој сив-зелен соколе Јанковић Стојан од столице цара честитога, па јој не да гњиздо да развија. дом, брак Алегорија понекад обухвата цео књижевни текст. Таква су нпр. лирска народна песма Љу бавни растанак, народне басне или алегори чно-сатирична прича Вођа Радоја Домановића. АЛИТЕРАЦИЈА је понављање истих сугласника или сугласничких група у низу речи, нарочито у иницијалном положају (на почетку речи): Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата... (Плава гробница, Милутин Бојић). Алитерацију писци користе како у поезији, тако и у прози. АЛУЗИЈА је посредно упућивање на неки познати догађај из митологије, на друштвену, историјску или политичку ситуацију, на неки књижевни лик или дело. За њено разумевање потребно је познавање одређених чињеница (Ахилова пета, на пример). АНАФОРА је стилска фигура понављања истих речи на почетку узастопних стихова у једној песми. Иако постоји и у народној поезији, у ауторској песми анафора има улогу посебног проширивања и наглашавања значења речи које се понављају. У песми Светли гробови реч

гробље употребљена је као асоцијација на про лазност и кратковечност живота, стављена је у хиперболичну и градацијски обликовану песничку слику која сједињава супротстављене појмове смрти и рађања. АНЕГДОТА је укратко испричан, најчешће сме шан, доживљај из живота неке личности. Лич ност из чијег живота је испричан неки догађај може, али не мора бити позната. АПОСТРОФА је стилска фигура обраћања неживој природи, стварима, одсутним људима као да су присутни и живи. Тако се апострофа често укршта и с персонификацијом у замишљеном дијалогу. Употребом апострофе постиже се непосредност исповести лирског субјекта, а доживљај је сугестивнији и јачи, интензивнији. Обраћање је увек директно и у вокативу (у поеми Ђачки растанак то је обраћање Дунаву: Ој, Дунаво, о, ти, реко силна, / Ала си умилна! / Ој, Дунаво, ти ме не утопи! / Али, збогом остај мени сада!). АСОНАНЦА је понављање истог самогласника унутар или на крају стихова, чиме се појача вају звучност и изражајност: Над овом светом водом (Плава гробница, Ми лутин Бојић). АТМОСФЕРА у књижевном делу веома је важна. На основу ње закључујемо каква је тема и каква су осећања лирског субјекта у песми или јунака приповедача у приповеци, причи или роману. AУТОБИОГРАФИЈА је опис сопственог живота. Писац може у аутобиографији описивати свој живот од рођења до тренутка у којем пише, а може писати и само о једном делу свога живота. АУТОБИОГРАФИЈУ могу писати не само писци већ и други уметници, научници, спортисти итд. У петом разреду сте читали Успомене, доживљаји и сазнања Милутина Миланко вића, у шестом разреду дело Бранислава Нушића Аутобиографија, Моји изуми Николе Тесле, у седмом аутобиографију научника Михајла

232 Пупина, чији је наслов Са пашњака до науче њака. Аутобиографија Живот и прикључени ја Доситеја Обрадовића писана је с јасном дидактичком намером, тј. да поучи читаоце, да их охрабри да крену путем образовања, науке и просвете, за које је Доситеј дубоко веровао да су једини исправни пут за личну и општу ко рист и животну срећу. АУТОРСКА ЛИРСКА ЉУБАВНА ПЕСМА има више особина по којима се разликује од народ не лирске љубавне песме. Одликује је пре све га оригиналност у употеби језичко-стилских средстава, затим субјективност (изражавање личних осећања), исповедни тон, емоционал ност, сажетост, сликовитост, музикалност, ритмичност и изражајност. Главни мотиви су: љубавна чежња, радост, заљубљеност, љубавни занос, опчињеност вољеним бићем. АФОРИЗАМ је својеврсна уметничка варијанта народне ПОСЛОВИЦЕ. Састоји се од сажете прозне реченице, а може да буде и у облику строфе од два или четири стиха. Садржајно је збијен и мисаоно густ. Доноси неку општева жећу, дубоку мисао, досетку, мудрост, правило или искуство. За АФОРИЗАМ су битне из нијансираност мисли, сажетост и духовитост.

Б БАЈКА је приповетка чија је садржина фантастич на, а крај срећан. Бајка је добила име по старој речи бајати, што значи приповедати. Народне бајке смишљали су непознати поједници из на рода. Оне су се, као и народне песме, преноси ле усмено – с колена на колено. ТЕМА: борба добра и зла ОДЛИКЕ: • устаљени почетак (Био једном један цар...) • устаљени завршетак (Живели су дуго и срећно.) • неодређено време радње • неодређено место радње ПОРУКА: добро увек побеђује зло. ЈУНАЦИ (немају властита имена): цар, девој ка, принц, принцеза, пастир, баба, ловац – они могу да постоје и у стварном свету; као и фан тастични – аждаја, вила, вештица... ПРЕПРЕКЕ: које јунак мора да савлада до циља и награде; најчешће их је три. ПОМАГАЧИ: животиње и позитивни јунаци

ЧАРОБНИ ПРЕДМЕТИ: лампа, штапић, сто чић, летећи ћилим, чизме од седам миља, ча робна длака итд. БАЛАДА – Вук је, осим женских и мушких (јунач ких) народних песама, разликовао и тзв. песме на међи, тј. оне које ми данас називамо епскo- -лирске песме. У народној књижевности то су баладе и романсе, које се пре свега разликују према основном тону (елегичан или ведар тон) и различитом начину обраде тема (о нпр. за љубљенима). Док је у романси, у којој се слави љубав и која може садржати хумористичке елементе, ведар основни тон, дотле је БАЛА ДА пуна драматичних сукоба и преокрета, ју наци су несрећни и њихов се живот окончава трагично. Балада садржи и епске и лирске еле менте. Епско приповедање у трећем лицу, низ епизода које подстичу напетост, али и напети дијалози и сукоби, као и емотиван однос глав них јунака према свету и догађајима чине баладу књижевном врстом с елементима и лири ке и епике и драме. БИОГРАФИЈА је књижевнонаучна врста у којој је описан цео живот неке особе или један део њеног живота. Писац биографије пише о исти нитим догађајима из живота неке личности. Осим о догађајима из живота те личности, писац биографије осликава и саму личност о чијем животу пише, као и време у којем је живела. На пример Вук Стефановић Караџић је веома верно описао догађаје у вези с Пр вим српским устанком, устаничку атмосферу, понашање појединаца у биткама. Због тога су нам сасвим јасни поступци Хајдук Вељка Пет ровића, јунака о којем је писао биографију. БЛАГОСЛОВ или благосиљање чине поздравне речи којима се домаћину и укућанима изра жавају добре жеље за успех, здравље, напредак, и то обично за празнике. На крају песме Марко Краљевић укида свадбарину уочавамо и благослов који народ упућује Краљевићу Марку зато што је заштитник народа: Бог да живи Краљевића Марка, Који земљу од зла избавио, Који сатр земљи зулумћара! Проста м’ била и душа и тело! У народним успаванкама благослов се упу ћује новорођенчету.

233 БОЖИЋНЕ ПЕСМЕ сврставамо у обредне песме. Певале су се зими, за време божићних празни ка. Божић као почетак нове године предста вља светлост и топлоту, које постају јаче након краткодневице. Веровало се да се сукоб мрака и светлости завршавао на Божић и да тада сила светлости коначно побеђује мрак. БРЗАЛИЦЕ припадају фолклору и дечјим играма. То су усмене, говорне творевине. Најчешће се изговарају три пута брзо. Циљ је да брзалица буде изговорена без грешке, што уопште није лако. Њихово погрешно изговарање најчешће изазива смех код присутних. Речи у брзалици наликују једне другима по звучању. Баш због тога се често јавља грешка при њиховом бр зом изговарању. Брзалице се употребљавају и у дечјим играма приликом разбрајања. Иако речи које чине разбрајалицу могу бити и бе смислене, без неког конкретног значења, могу нас подсећати на неке друге речи или појаве. БУГАРШТИЦЕ су неке старије народне песме дугог стиха (садрже од 12 до 20 слогова). Обично су испеване у петнаестерцу или шеснаестерцу.

В ВЕЗАНИ СТИХ чине стихови с једнаким бројем слогова који су повезани римом и распоређени у исте строфе. У песми Међу својима Владислава Петковића Диса то су катрени, дванаестерци и укрштене риме.

Г ГЛАВНИ МОТИВ назива се мотив који је у неком књижевном делу најважнији и ком је посвеће но највише пажње. ГНОМА – видети под СЕНТЕНЦИЈА ГРАДАЦИЈА је ређање осећања, мисли, поступака јунака и песничких слика од најјачих ка најслабијим или обрнуто. Она доприноси уверљивости уметничког текста и снажном доживљају читалаца. Користи се при карактеризацији јуна ка. Има улогу да појача осећања и расположе ња у лирској песми, а у епском делу уноси дина мичност у збивање или открива унутрашњи свет јунака. Ређање наведених елемената градације може бити узлазно (УЗЛАЗНА ГРАДАЦИЈА) – од слабијих ка снажнијим до најснажнијих или

силазно (СИЛАЗНА ГРАДАЦИЈА) од најснажни јих, преко мање снажних до најслабијих. У пе сми Смрт мајке Југовића лична несрећа мајке исказана је УЗЛАЗНОМ ГРАДАЦИЈОМ.

Д ДАКТИЛСКА (средња) РИМА – видети под РИМА ДВАНАЕСТЕРАЦ је стих који се састоји од двана ест слогова. Ако има цезуру (видети под ПАУ ЗА) после шестог слога, назива се симетрични дванаестерац или александринац. Једно твоје вече. // Идеш кући споро Улицама страха, // и душа ти јеца (Међу својима, Владислав Петковић Дис) ДЕСЕТЕРАЦ је стих од десет слогова. ЕПСКИ ДЕ СЕТЕРАЦ је стих у ком су испеване епске (ју начке) песме. Те песме певале су се уз гусле или су казиване. Тај стих је најзаступљенији у српској народној традицији. ДЕСКРИПЦИЈА – видети под ОПИСИВАЊЕ ДИДАСКАЛИЈЕ су објашњења и упутства која даје драмски писац о ликовима и радњи у драми (гестови, покрети, одећа, сцена итд.). Оне су веома корисне глумцима и режисерима. ДИЈАЛОГ У ЕПИЦИ је разговор ликова у епском књижевном делу. Дијалог у књижевном делу доприноси да радња тече брже. Онда се приповеда живахније, о више догађаја. Дијалог доприноси и томе да се читалац саживи с јунацима, да их лакше разуме. ДИНАМИЧКИ МОТИВ – видети под МОТИВ ДИТИРАМБСКОМ ПЕСМОМ лирски субјект сла ви природу, захваљује јој усхићено што може да ужива у њеним лепотама, као и у лепотама живота. Песма којом се славе живот, земаљска срећа и уживања назива се ДИТИРАМБ. Она је настала у старој Грчкој. ДИСТИХ – видети под СТРОФА ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ сврставају се у ЛЕТЊЕ ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ. Оне се певају за време суша. Њима се призива киша. Певају их девојке – додоле. Главна додола се украси различитим травама и цвећем. Када дођу пред нечију кућу, главну додолу домаћица полива водом, а она

234 игра. Припев у додолским песмама јесте израз ој додо, ој додо ле! Додолске песме испеване су углавном у стиху од осам слогова – ОСМЕРЦУ, а припев је испе ван у стиху од седам стихова – СЕДМЕРЦУ. ДНЕВНИК је хронолошки опис догађаја у којима је аутор учествовао у одређеном периоду живота. Најчешће обухвата судбоносна раздобља, на пример ратна, иако постоје и дневници који су вођени из дана у дан и по неколико деценија. ДРАМСКИ ДИЈАЛОГ је разговор између два лица или више лица у драмском делу. То је главни облик драмског изражавања. О радњи у драми највише сазнајемо из дијалога. ДРАМСКА ЛИЦА су учесници у догађајима у драмском тексту. ЛИЦА у драми су исто што и ликови у прози. Списак лица налази се на по четку драме. Тај списак намењен је читаоцима ‒ да се упознају с учесницима драмске радње. ДРАМСКА РАДЊА састоји се из низа повезаних догађаја. Усмерена је на главни сукоб у драм ском делу (ДРАМСКИ СУКОБ). Њена важна особина је напетост. Драмска радња састоји се из пет фаза: 1. УВОД (ЕКСПОЗИЦИЈА) – гледаоци се упо знају с главним лицима, временом и местом радње и главним драмским сукобом; 2. ЗАПЛЕТ – долази до тзв. сукоба (конфликта), тј. проблема који настаје због различитих мишљења и интереса јунака. Заплет води ка врхунцу драмске радње; 3. КУЛМИНАЦИЈА је врхунац драмске радње, најнапетији тренутак у драми; 4. ОБРТ (ПЕРИПЕТИЈА) је неочекивана про мена која одлаже расплет драме; 5. РАСПЛЕТ је последња фаза драмске радње. У том делу драме разрешева се драмски су коб. ДРАМСКИ ПИСАЦ је аутор који пише текстове (драмска дела) за извођење у позоришту (позоришни комад – представа) и на радију (радио-драма). ДРАМСКА СЦЕНА (СЛИКА, ПОЈАВА, ПРИЗОР – у различитим драмским делима има разли чите називе) је мања заокружена целина која представља део једног чина; почиње када неко ново лице (или више њих одједном) ступи

на позорницу, а завршава се када се глумац са позорнице удаљи (или више глумаца истовремено). ДРАМСКА СИТУАЦИЈА је најмања јединица драмске радње. Јунаци који су представљени у одређеном простору и времену ступају у од носе који чине структуру ДРАМСКЕ СИТУА ЦИЈЕ. И у епским делима јунаци се понекад налазе у ситуацијама и односима који су на лик драмској ситуацији и лако се могу драма тизовати. ДРАМСКИ СПЕВ је посебна књижевна врста која сједњује елементе драмског и епског дела. Најпознатији драмски спев на српском јези ку из 19. века је Горски вијенац. Осим Његоша, драмски спев је писао и Сима Милутиновић Сарајлија, Његошев учитељ. Одлике епског у драмском спеву су следеће: о догађајима се приповеда, а не одвијају се на сцени, тема је историјска – о историјским личностима, глав ни фабуларни ток се прекида низом епизода које чине засебне целине. Елементи драмског у драмском спеву су: подела на улоге, посто јање монолога и дијалога, као и дидаскалија с прецизним упутствима како јунаци изгледа ју, како нешто говоре, као и оним о времену и месту радње. ДРАМСКИ СУКОБ може се одвијати унутар самог јунака, између два јунака или више јунака, као и између јунака и друштва. ДРАМА У УЖЕМ СМИСЛУ настаје у савременом добу и њени ликови ближи су свакидашњем, могућем и реалном. Теме су узете из свако дневног живота и представљене на озбиљан начин. Ова посебна књижевна врста разликује се и од комедије и од трагедије. Драма у ужем смислу ближа је трагедији него комедији, али расплет драмске радње није нужно трагичан и драма нема тако узвишен стил. ДРАМСКИ ЧИН је део драмског текста који представља тематску целину. Делови драмског чина су драмске сцене (слике, појаве, призори).

Ђ ЂУРЂЕВСКЕ ПЕСМЕ сврставају се у ПРОЛЕЋНЕ ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ. Њима су слављени долазак

235 пролећа, буђење биљног и животињског света. Певале су се уочи Ђурђевдана и на сам Ђур ђевдан.

E ЕЛЕГИЈА је лирска песма у којој лирски субјект исказује бол, тугу, патњу, чежњу због изгубље ног вољеног бића, нестале младости, удаљено сти од завичаја, прошлих времена итд. Прве елегије настале су у старој Грчкој и пе ване су уз пратњу фруле. Елегична осећања у Песми о керуши Сергеја Јесењина пренета су и на свет животиња и буде у читаоцима саосећа ње, разумевање патње коју је човек неправедно нанео керуши. ЕКСТЕРИЈЕР је опис отвореног простора, и може да буде спољашњост неке грађевине, улице или насељеног места, са свим детаљима које при поведач у том призору уочава. ЕНТЕРИЈЕР је опис унутрашњости неког просто ра, односно неке просторије. ЕПИЗОДА је догађај, односно део радње који представља мање или више заокружену це лину, смисаоно повезану са широм целином књижевног дела (драме, романа, приповетке, епске песме). Видети и под одредницом РО МАН. ЕПИКА је један од ТРИ КЊИЖЕВНА РОДА. Назив је добила од старогрчке речи епос, што значи прича, говор, реч. Књижевна дела која при падају епици деле се на ЕПСКА ДЕЛА У СТИ ХУ и ЕПСКА ДЕЛА У ПРОЗИ. ЕПИТЕТ је реч или група речи која се додаје главној речи (придев уз именицу, а прилог уз глагол) да би се нека особина боље истакла (означила). Употребом епитета у књижевним текстовима постиже се СЛИКОВИТОСТ. ЕПИФОРА је супротна анафори и представља по нављање завршних речи у стиховима. Њена је улога пре свега у постизању ритмичности и ефекта додатне емоционалности. У примеру из народне епске песме Смрт војводе Пријезде, у ком војвода Пријезда одбија турског султа на, епифором се наглашава његова одлучност и спремност да себе жртвује да би покушао да одбрани своју част, слободу и љубав:

купи војске колико ти драго под Сталаћа колико ти драго удри Сталаћ колико ти драго ја ти добра не дам ни једнога. ЕПСКЕ (ЈУНАЧКЕ) НАРОДНЕ ПЕСМЕ су песме у којима је опеван значајан историјски догађај или су опевани подвизи појединих јунака. Те песме певале су се уз гусле и преносиле усмено – с колена на колено. Вук Стефановић Караџић бележио је епске народне песме од народних певача. ЕПСКИ ДЕСЕТЕРАЦ ‒ видети под ДЕСЕТЕРАЦ ЕПСКО-ЛИРСКЕ ПЕСМЕ су баладе и романсе у народној књижевности, а у ауторској осим те две врсте постоји и ПОЕМА. Догађаји су пред стављени с пуно осећања. ЕТИОЛОШКО ПРЕДАЊЕ ‒ видети под ПРЕДАЊЕ

Ж ЖИТИЈЕ је средњовековна биографија неког вла дара или црквеног поглавара. У српској сред њовековној књижевности житија су писана по угледу на византијска житија светаца. ЖЕНСКА РИМА ‒ видети под РИМА

З ЗАГОНЕТКА је краћи говорни облик. Састоји се од вишезначног питања. На то питање тачан је само један одговор. Садржина загонетке гото во увек је игра речима. ЗАКЛЕТВА је у давна времена имала магијску улогу, изговарала се при извођењу неких ри туала. Она обавезује онога коме је намењена да из моралних разлога учини онако како га је неко заклетвом обавезао. У одломку Кнеже ва вечера Милош Обилић се пред присутним званицама и кнезом Лазаром заклиње (обаве зује сам себе) да ће на Косову убити турског цара Мурата. ЗДРАВИЦЕ су врста усменог казивања која се ра звила из паганског обичаја приношења жртве у вину и напијању боговима и прецима. У нашем народу здравице се изговарају о Божићу, слави и свадби. Намењују се свецу заштитнику, упућују се домаћину или гостима. Оне су једна врста

236 обичајних песама. Одликују се: краткоћом, пренесеним значењем употребљених речи и структурном правилношћу.

срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда, једно око. Шта ће ти очи кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће.

ЗИМСКЕ ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ – видети под КОЛЕ ДАРСКЕ ПЕСМЕ

И ИВАЊСКЕ ПЕСМЕ сврставају се у ЛЕТЊЕ ОБРЕД НЕ ПЕСМЕ. Њима су се славили светлост, до лазак лета и плодност. ИДЕЈНИ СЛОЈ КЊИЖЕВНОГ ТЕКСТА откривамо анализом композиције, мотивације, ликова, при поведања, дијалога, монолога, унутрашњег мо нолога. Свако уметничко дело садржи мноштво порука које преноси читаоцу и зато говоримо о идејном слоју књижевног текста. ИЗРАЖАЈНО ЧИТАЊЕ је јасно, течно, убедљиво и сликовито читање. Када наглас читамо по езију или прозу, веома је важно да то чинимо изражајно, да не „гутамо” поједине гласове и слогове. Важно је да знамо тачна значења речи, јер нека реч може имати и више различитих значења. Битно је и да дочарамо расположење које постоји у делу, односно да на слушаоце пренесемо емоцију. НАГЛАСАК у речима је такође веома важан. Приликом изражајног читања мењамо и ИНТОНАЦИЈУ (КРЕТАЊЕ ТОНА) којом изговарамо речи. Значајно је по штовати и ПАУЗЕ које постоје у стиховима и реченицама. Употребом запета успорава се РИТАМ реченице или стихова, али паузе које правимо при изражајном читању се не по клапају увек са зарезима, већ се јављају на кра ју мисаоних целина.

Ј ЈЕДНОСТАВНА КОМПОЗИЦИЈА – видети под КОМПОЗИЦИЈА ЈЕДНОЧИНКА је позоришни комад који има само један чин. У једночинки драмска радња је исказана у малом броју ситуација. Драмски текст Бранислава Нушића Аналфабета састоји се само од једног чина. У петом разреду читали сте одломак из једночинке Кирија истог писца. ЈУНАК или ЈУНАКИЊА су главне личности у делу. Могу бити позитивни и негативни. По зитиван јунак/јунакиња читаоцу су предста вљени као ликови који имају врлине – добри су, пажљиви, правдољубиви, храбри, понашају се часно према другим ликовима. Негативан јунак/јунакиња замишљени су као супрот ност позитивном јунаку/јунакињи. Они не поступају племенито према другима. Ипак, у многим књижевним делима јунаци и јунаки ње нису само позитивни или само негатив ни, баш као што такви нису ни људи у ствар ном животу, већ имају и једне и друге особи не и поступају и добро и лоше. Због тога је чи таоцима лакше да се саживе с њима док чи тају, да с њима воде замишљене дијалоге, да страхују и да се надају, чак и када заврше чи тање књиге.

ИЗРЕКА је сажет израз с пренесеним значењем. Разумевање изреке заснива се на повезивању сликовито представљених особина људи или конкретно представљених апстрактних пој мова, нпр. за дволичног човека се каже да му је на језику мед, а у срцу јед.

ИРОНИЈА је углавном духовито и подсмешљиво држање које значи управо супротно од онога што се речима казује. Ево неколико примера ироније из сатире Ра доја Домановића Вођа: Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар. (...) Мислиш ли на добро и

КАРАКТЕРИЗАЦИЈА ЛИКОВА У КОМЕДИЈИ је начин обликовања ликова у драмском тексту, приказивање карактера. Сви елементи драм ског монолога и дијалога, као и они у дидаска лијама представљају уметнички начин на који је драмски писац (комедиограф) обликовао комичне јунаке.

КАРАКТЕР је скуп моралних (етичких) и других особина и осећања лика из књижевног дела. КАРАКТЕРИЗАЦИЈА је начин на који се приказују особине лика из књижевног дела.

237 Циљ хумористичког, ироничног, сатиричног представљања јунака јесте да изрази критику мана појединаца или друштвених поремећаја. ФИЗИЧКА КАРАКТЕРИЗАЦИЈА је опис споља шњег, физичког лика јунака, његове физионо мије, као и његовог одевања. Када на основу поступака лика из књижевног дела закључимо о томе да ли је храбар или је кукавица, да ли је праведан или није, да ли је добар или није, говоримо о његовој ЕТИЧКОЈ (МОРАЛНОЈ) КАРАКТЕРИЗАЦИЈИ. ПСИХОЛОШКА КАРАКТЕРИЗАЦИЈА је начин приказивања битних психолошких особина ју нака. Она је процес сагледавања суштинских психофизичких стања јунака. Психолошком карактеризацијом обликују се ликови у драми и епици. Услед ПСИХОЛОШКЕ КАРАКТЕРИ ЗАЦИЈЕ књижевни јунаци постају за читаоца налик стварним личностима. КАТРЕН је строфа која се састоји од четири стиха. КЛЕТВА је у давна времена била саставни део црне (негативне) магије. Јавља се у свим облици ма народне књижевности. У њеној основи је веровање да ће се оно што је изречено (што је некоме упућено) заиста испунити. У народној епској песми Марко Краљевић укида свадбарину Косовка Девојка у разговору с Краљевићем Марком куне црног Арапина: Драги брате, незнана делијо, А што питаш Арапове дворе? Што и питаш? – Остали му пусти! Њена клетва односи се на црног Арапина јер чини зулум на Косову, насилнички се понаша према српском становништву. Између осталог, становништву уводи још један намет – свадба рину – коју сиромашни не могу да плате, па се не могу ни венчавати. КЉУЧНИ МОТИВИ – видети под ТЕМА КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКО ПРЕДАЊЕ – видети под ПРЕДАЊЕ КЊИЖЕВНОНАУЧНЕ ВРСТЕ су биографија, ау тобиографија, мемоари, путопис и дневник. КЊИЖЕВНИ РОДОВИ су лирика, епика и драма. Скуп дела која имају неке заједничке особи не чини један књижевни род. Родови се деле на књижевне врсте. У народној и ауторској

књижевности разликују се поделе на родове и врсте. КОЛЕДАРСКЕ ПЕСМЕ сврставамо у ЗИМСКЕ ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ. Оне су се певале од зимске краткодневице па до средине јануара, за време коледарских обреда, када младићи – КОЛЕДА РИ – посећују домаћинства благосиљајући домаћина, његову породицу и дом. У КОМЕДИЈИ се на комичан начин приступа ра зличитим, решивим сукобима и проблемима. Комедије увек имају срећан расплет. Тема ко медије су смешни догађаји, а ликови су обични људи. Критика људског понашања у комедији изазива смех код публике. У комедији смех проистиче из несклада између жеља главног лика (комичног јунака) и могућности да се његове жеље остваре. У комедијама се исмевају: људске слабости или мане једног времена. КОМЕДИЈА СИТУАЦИЈЕ заснива се на неспора зуму. Ситуација постаје комична због неоче киваног обрта. Главни јунак у комедији постаје комичан зато што се ситуација коју сам ствара окреће против њега. КОМИЧАН (смешан, шаљив) ЈУНАК је онај чији су говор, гестови, изглед, ход, покрети и по ступци смешни. У Јазавцу пред судом Петра Ко чића комичан јунак је Давид Штрбац. КОМПОЗИЦИЈА – начин на који писац у делу распоређује и повезује теме, мотиве, догађа је, ситуације и ликове у уметничку целину. Дела која садрже једну епизоду или у којима се пева или приповеда о једном догађају, ситу ацији, осећању или опису имају ЈЕДНОСТАВ НУ КОМПОЗИЦИЈУ. Дела која садрже више тема, мотива, догађаја, ситуација и ликова који су повезани у једну целину имају СЛО ЖЕНУ КОМПОЗИЦИЈУ. Таквом композицијом одликују се дела која спадају у епске врсте јер су епске врсте обимније од лирских. КОНТРАСТ је специјална врста поређења у ком се врши поређење по супротности. Супрот ност се истиче између два појма, лика или до гађаја. Песник Војислав Илић је у песми Свети Сава употребио КОНТРАСТ да би истакао Расткову потребу за духовном светлошћу и велику жељу да посвети живот своме роду, отаџбини и слободи.

238 Да би то постигао, песник је по супротности поредио тавно вече и светлост, као и Растково клонуло тело и уморне ноге с његовом крепком вољом. Клонуло је моје тело, уморне су ноге моје – Ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води, Да посветим живот роду, отаџбини и слободи. КРАЉИЧКЕ ПЕСМЕ сврставају се у ЛЕТЊЕ ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ. Оне су део обреда који се изводи на Тројице (Духове), празник који се слави седам недеља након Ускрса. У том ритуалу учесници имају улоге – краљица, краљ, барјактар и дворкиња. У обреду током којег се певају краљичке песме исказује се радост због рађања, живљења и бујања природе. Краљичке песме најчешће су упућене домаћину.

Л ЛИРИКА је једaн од три КЊИЖЕВНА РОДА који обухвата лирско песништво. Постоје још ЕПИ КА и ДРАМА. Један КЊИЖЕВНИ РОД чине сва књижевна дела која имају неке заједничке осо бине. КЊИЖЕВНИ РОДОВИ деле се на КЊИ ЖЕВНЕ ВРСТЕ. ЛИРИКА је најстарији књи жевни род. Назив је добила по жичаном ин струменту лири, на ком су свирали стари Грци. ЛИРСКА ЉУБАВНА ПЕСМА – видети под НАРОД НА ЛИРСКА ЉУБАВНА ПЕСМА и АУТОРСКА ЛИРСКА ЉУБАВНА ПЕСМА ЛИРСКА ПЕСМА изражава осећања, размишљања и расположења ЛИРСКОГ СУБЈЕКТА. ПЕСНИК је написао песму, а ЛИРСКИ СУБЈЕКТ је особа која у песми изражава своја осећања, размишљања и расположења. Песник који је написао песму Загонетка је Мирослав Антић, а лирски субјект у овој песми је особа која се обраћа читаоцу. ЛИРСКИМ ДЕСЕТЕРЦЕМ испеван је већи део српске лирске (женске) народне поезије. Лирски десетерац разликује се од епског десе терца по томе што има ПАУЗУ (ЦЕЗУРУ, чија је ознака //) иза петог слога. На пример: Сми-љи-на бра-ћа // пред коњ-ма сто-је. ЛИРСКА НАРОДНА ПЕСМА разликује се од АУТОРСКЕ ЛИРСКЕ ПЕСМЕ, између осталог, по томе што се не зна ко ју је први испевао,

тј. не зна се име њеног аутора. Често се зна ко их је најпре записао, нпр. као што је Вук Караџић у једној књизи сакупио и штампао све лирске народне песме које је сам знао или чуо од народних певача. ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ могу се поделити на више врста. Љу ди су у различитим ситуацијама и у разним временима желели да улепшају и олакшају живот себи и другима. Зато су певали, играли и свирали. Баш као што то и данас раде. МУЗИ КАЛНОСТ је једна од важних особина лирике као рода. ЛЕГЕНДАРНА ПРИЧА описује сусрет човека с не ком вишом силом (сусрет Светог Саве и ђаво ла, сусрет Светог Саве с двојицом богаташа). Негативан јунак бива кажњен, а праведан и до бар награђен. Искушења кроз која пролази ју нак основа су једноставне структуре легендар не приче. ЛЕТЊЕ ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ – видети под КРАЉИЧ КЕ и ИВАЊСКЕ ПЕСМЕ Љ ЉУБАВНА ПЕСМА – видети под АУТОРСКА ЛИР СКА ЉУБАВНА ПЕСМА и под НАРОДНА ЛИР СКА ЉУБАВНА ПЕСМА

М МЕМОАРИ (сећања) су књижевнонаучна врста коју ствара учесник или очевидац важних историјских, културних и друштвених догађа ја. Мемоариста бележи своје успомене, сећа ња на савременике, објашњава догађаје и оце њује поступке учесника догађаја. Елементи архивске грађе (писма, дневници, извештаји, записи) користе се у писању мемоара и пред стављају научни део мемоара. Књижевна стра на мемоара, као и у случају Мемоара Проте Матеје Ненадовића, лако се уочава у живо писном и динамичном приповедању, у сли ковитости и избору лексике којом писац пред читаоце износи историјске истине, али и лично искуство, поуке и знање. МЕТАФОРА је стилска фигура која се заснива на пренесеном значењу речи. Њу називају и СКРАЋЕНИМ ПОРЕЂЕЊЕМ јер у тој стилској фигури изостаје веза између онога што се

239 пореди са садржајем с којим се пореди. У песми Мирослава Антића Све боје света уочавамо метафору у мени живи сто ватромета, уместо поређења осећања су као ватромет. Осећања лирског субјекта су снажна и променљива као што је ватромет узбудљив, несталан, шарен, разигран, пун звукова и промена. МИТОЛОШКЕ ПЕСМЕ су једна врста ЛИРСКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА. То су народне песме настале у далекој прошлости, у којима се пева о боговима, дивовима, змајевима, вилама, о различитим појавама у природи које су пер сонификоване, на пример о надигравању муње и грома, о женидби Сунца и Месеца и слично. МИТОЛОШКО (ДЕМОНОЛОШКО) ПРЕДАЊЕ – видети под појмом ПРЕДАЊЕ МОНОЛОГ је облик приказивања драмске радње у којем јунак не разговара с неким другим, већ гласно размишља о неком проблему, догађају, свом или туђем поступку. Пример драмског монолога налазимо у одломку из текста Петра Кочића Јазавац пред судом. У њему се Давид Штрбац обраћа сам себи. Тај монолог гласи овако: Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљ’о к’о прасе у сурутку? Зар не видиш да господини имају посла? Ослони се на зид, па мало причекај. Наведени монолог Давида Штрпца је и ИРО НИЧАН јер је Давид исказао супротно од онога што је заиста рекао. Он не сматра да је нестр пљив и да је посрљао, као ни то да су судија и писар заиста господа, а ни да они имају посла. МОНОСТИХ – видети под СТРОФА МОТИВ у књижевном делу представља најмањи део теме. Уколико је нпр. тема љубави између девојке и младића главна тема, она се може „поделити” на више мањих целина, тј. моти ва. У једном књижевном делу (песми, причи, роману итд.) чија је тема љубав не појављу ју се сви мотиви који су у вези с љубављу, већ само неки од њих. Мотиви у Шашавој песми Мирослава Антића су: прва љубав и ишчекива ње прве љубави. У књижевним делима постоје мотиви који доприносе да се радња брзо од вија. Такви мотиви називају се ДИНАМИЧКИ или НАРАТИВНИ. Мотиви којима су предста вљена осећања лирског субјекта, приповедача

или јунака, изглед књижевног лика, пејзаж или предмет не покрећу радњу. Они се називају СТАТИЧКИ или ОПИСНИ МОТИВИ. МУШКА РИМА – видети под РИМА

Н НАРАТОР – видети под ПРИПОВЕДАЧ НАРОДНА ЛИРСКА ЉУБАВНА ПЕСМА је најза ступљенија врста народних лирских песама. Ове песме су уједно и најразноврсније. Многобројне теме и мотиви, различита осећања, али и мело дије које су пратиле њихово извођење у народу чине их универзалним песмама, разумљивим свим људима у сваком времену. Било да народ ни певачи певају о девојчкој и момачкој лепо ти, љубавној чежњи, састанцима и растанцима, патњи или о повређеним осећањима лирских јунака, свака лирска народна љубавна песма о осећањима нам говори посредно, преко стил ских фигура (стални епитети, поређења, мета форе, контраст, словенска антитеза, градација, хипербола, персонификација). Најчешће се преко неке песничке слике или описа догађаја, путем дијалога или монолога обликује слика о љубави. Сва осећања више се у песмама наслућују него што се директно откривају и идеа лизована су слика света љубавних осећања. Мелодије које су пратиле ове лирске песме допуњавале су љубавне стихове чинећи с њима нераздвојну целину, градећи тако посебну, присну и топлу атмосферу и за извођаче и за публику. НАРОДНА НОВЕЛА је приповетка у којој се при поведа о догађајима који се стварно могу до годити. Ликови у народној новели нису фан тастична бића, већ она која су реално посто јала или су могла да постоје. Главни ликови у народним новелама су досетљиви и мудро ре шавају ситуације у којима су се затекли. У но велама су чести изненадни обрти. Неке народне новеле садрже и епизоде. Вук Стефановић Караџић народне новеле је сврставао у мушке приповијетке. АУТОРСКУ НОВЕЛУ одликује сажето припове дање о једном важном догађају. Она садржи мањи број ликова, а радња се често одвија на

240 једном месту. До расплета догађаја о којем се приповеда долази нагло, изненадним обртом.

појаве или природе коју описује. Тако ствара упечатљив опис.

НАРОДНЕ ПРИЧЕ О ЖИВОТИЊАМА су припо ветке у којима су ликови домаће и дивље жи вотиње. Те приче су веома старе. Садрже еле менте фантастике – на пример у њима, као и у баснама, животиње говоре. Сличне су бајка ма. Од бајки се разликују по шаљивом тону. Та кође, ликови у њима, као и фабула граде се на основу онога што се може догодити у стварном животу. По томе су сличне народним новела ма и шаљивим народним причама.

ОПИСНА (ДЕСКРИПТИВНА) ПЕСМА је лирска ауторска песма у којој се помоћу чулних ути сака описује природа.

НАРОДНИ ПЕВАЧ је даровити појединац, усмени стваралац и преносилац народне песме. Песме су казиване или певане (најчешће) уз гусле. НАРАТИВНИ МОТИВ – видети под МОТИВ НАРАЦИЈА – видети под ПРИПОВЕДАЊЕ

ОПИСНИ МОТИВ – видети под МОТИВ ОПКОРАЧЕЊЕ – неочекивано одступање од уо бичајене структуре стиха због одвајања једног његовог дела и преношења у следећи стих или у следећу строфу. Пример преношења мисаоне целине у наредни стих налазимо у песми Подне Јована Дучића: Све је тако тихо. И у мојој души Продужено видим ово мирно море. Пример преношења мисаоне целине у наредну строфу имамо у песми Божур Милана Ракића: У млазевима златокосим пада Несуштаствена месечина. Сада,

О ОБИЧАЈНЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ певане су у ва жним тренуцима живота (рођење, свадба, по родична славља, смрт), па су најзначајније вр сте сватовске песме, здравице и тужбалице. ОБРЕДНЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ сврставају се у нај старије лирске народне песме. Изводиле су се у сеоској средини за време неког обреда, на пример у обреду посвећеном смени годишњих доба – зиме и пролећа (ЗИМСКЕ ОБРЕДНЕ ПЕ СМЕ, у које спадају и КОЛЕДАРСКЕ ПЕСМЕ). ОНОМАТОПЕЈА је подражавање звукова из при роде језичким средствима. Повезивањем зву чања и значења речи постиже се ИЗРАЖАЈ НОСТ стихова (нпр. у песми Смрт Мајке Ју говића: завриштало, залајало, закликтало). У Чеховљевој приповеци Шала употребљен је глагол зврјати којим је описан звук саоница: ’Зззз’... зврје саонице, пише у приповеци. Оно матопеја ’Зззз’... употребљена је да би помоћу ње била створена звучна слика. ОПИСИВАЊЕ (ДЕСКРИПЦИЈА) је уметнички поступак представљања човека и природе. Обухвата све што се чулима – видом, слухом, мирисом, укусом, додиром – може опазити. Пажљивим избором и распоредом детаља писац истиче особине човека, предмета,

Над ливадама где трава мирише...

П ПАУЗА/ЦЕЗУРА је стална граница између речи и дели стих на два полустиха. Цезура се обеле жава овим знаком //. Зрцале се у дну; // мирно и без пене (Подне, Јо ван Дучић). ПЕЈЗАЖ у књижевном делу је на уметнички начин приказан предео из природе (опис планинске ноћи, сеоског предела, градске четврти и сл.). ПЕСНИК – видети под ЛИРСКИ СУБЈЕКТ ПЕСМЕ КРАТКОГ СТИХА су песме (и народне и ауторске) које имају стихове од четири до осам слогова. Према броју слогова, разликујемо: – стих од четири слога (четверац): И уздахнем (Мирослав Антић, Шашава песма); – стих од пет слогова (петерац): Звезде се крију (Милица Стојадиновоћ Српкиња, Певам песму); – стих од шест слогова (шестерац): Милим сестрицама (Бранко Радичевић, Певам дању, певам ноћу); – стих од седам слогова (седмерац): Увече те одведу (Мирослав Антић, Кад би јастуци про говорили); – стих од осам слогова (осмерац): Град градила б’јела вила (народна песма Вила зида град).

241 ПЕСМЕ ДУГОГ СТИХА су песме (и народне и ау торске) које имају од девет до шеснаест и више слогова. ПЕСНИЧКА СЛИКА јесте слика настала на осно ву песникове маште и његовог личног, СУБЈЕК ТИВНОГ доживљаја. На основу песничке сли ке закључујемо какав значај за самог песника има оно што је у њој приказано – какви су ње гов однос и осећања према теми. Лирска пе сма садржи једну песничку слику или више песничких слика. ПЕРСОНИФИКАЦИЈА је стилска фигура којом се неживим бићима, стварима, појавама и ономе што је апстрактно додељују особине живих бића. У песми Вила зида град муњи и грому додељене су човекове особине. На тај начин је догађај приказан веома уверљиво. Та персонификација гласи овако: Муња грома надиграла. ПИСАЦ је онај који је написао дело, а ПРИПО ВЕДАЧ је онај који приповеда причу и не уче ствује у догађајима уколико приповеда у тре ћем лицу, тј. уколико је свезнајући припове дач. Ако приповеда у првом лицу, он је лик у књижевном делу. ПИТАЛИЦА је веома сажета. У њој нема описа радње и ситуације. Садржи само кратко питање и кратак одговор, који је сличан пословици. Питалице су духовите. Лик који одговара одли кује се оштроумношћу, довитљивошћу и духо витошћу. Урош Петровић у Загонетним прича ма користи технике приповедања које постоје и у народној књижевности. ПИСМО као форма књижевног изражавања омо гућава непосредно сагледавање доживљеног. Књижевно дело може се састојати само од пи сама (такав је, на пример, епистоларни роман) или писмо може бити део веће целине – припо ветке, драме, романа. Данило Киш у приповеци Дечак и пас и Антон Павлович Чехов у при чи Вањка увођењем текста у облику ПИСМА постигли су непосредност и уверљивост при поведања. Та писма открила су нам како су се осећали дечаци Андреас Сам и Вањка. ПЕСМА У ПРОЗИ је кратка, прелазна форма из међу стиха и прозе. Текст у њој писан је у континуитету као проза, али садржи лирске

елементе. Њен ритам, као и употреба стилских фигура, брижљиво су планирани. ПОГЛАВЉЕ – видети под РОМАН ПОЕМА је дужа песма која садржи и елементе лирског и елементе епског казивања. У њој се ти елементи преплићу. У поеми је увек нагла шен доживљај лирског субјекта који опева неки догађај. Поема је настала у 18. веку. Њен је творац енглески песник Џорџ Гордон Бајрон. ПОЕНТА је упечатљив завршетак књижевног де ла којим се заокружује и на оригиналан начин исказује смисао целог дела. У лирици је то најче шће порука коју нам доносе завршни стихови. ПОРЕЂЕЊЕ је стилска фигура која садржи ОНО ШТО СЕ ПОРЕДИ, ПОРЕДБЕНЕ РЕЧИ (као, попут, налик, слично, исто) и ОНО СА ЧИМЕ СЕ НЕШТО ПОРЕДИ. Упоређују се два појма, лица или предмета по сличности или по супротности. На пример: у песми Када би јастуци прогово рили облаци се пореде с лађама, с великим бе лим лађама. Ти стихови гласе: Они су као лађе као велике беле лађе. У балади Женидба Милића Барјактара један од најлепших низова поређења употребљен је за опис Љепосавиног портрета: Кад говори каʼ да голуб гуче, Кад се смије каʼ да бисер сије, Кад погледа, како соко сиви, Кад се шеће као пауница. ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ су краће народне лирске песме које певају о животу у породици или се певају у кругу породице. Главни мотиви у по родичним песмама су мајчинска љубав и њена пожртвованост, љубав сестре према брату. У неким песмама налазимо и мотив младе до ведене у нови дом, а понекад и мотив туге због губитка ближњих. ПОРТРЕТ једне личности чине њене физичке и ду ховне особине. О духовним особинама лично сти у неком делу читалац не сазнаје директно, већ на основу размишљања и поступака тог јунака/те јунакиње. ПОСЛЕНИЧКЕ ПЕСМЕ пратиле су рад и певале о њему (о послу, отуда и њихов назив

242 посленичке). Певане су у берби, на жетви, на моби и прелу. Мотиви о раду често се преплићу с мотивима љубавне поезије (нпр. такмичење младића и девојке, надмудривање преље и кујунџије).

претежно на неком догађају. У њој има више ликова, али је пажња приповедача усмерена на један лик или на два лика. У приповеци је углавном све подређено фабули; важна је уну трашња карактеризација ликова.

ПОСЛОВИЦА је у сажетој форми исказано иску ство, као и животна мудрост народа. Пословице увек имају пренесено значење.

ПУТОПИС је опис путовања, слика предела које је писац видео на путовању, приказ људи које је на путу срео или упознао. Путописи се пишу у првом лицу и представљају путопишчево ви ђење света.

ПРИПОВЕДАЧ или НАРАТОР је онај који припо веда причу. ПРИПОВЕДАЊЕ или НАРАЦИЈА је излагање о ју нацима, догађајима и јунаковим доживљаји ма – размишљањима, расположењима и осе ћањима. У ТРЕЋЕМ ЛИЦУ приповеда приповедач који не учествује у радњи. Он приповеда о свим детаљима неког догађаја као да стоји са стра не и посматра шта свако од ликова ради и шта се догађа. Због тога се приповедач који припо веда у трећем лицу назива још и СВЕЗНАЈУЋИ ПРИПОВЕДАЧ. У ПРВОМ ЛИЦУ приповеда главни јунак. Он приповеда о себи, о ономе што се догађа, о ономе што он осећа и ради. Зато за њега каже мо да је носилац радње. Некада се ПРИПОВЕ ДАЧ У ПРВОМ ЛИЦУ сећа догађаја из сопстве не прошлости. Таква је и јунакиња приповедач из приповетке Исидоре Секулић Буре. ПРОЛЕЋНЕ ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ – видети под ЂУР ЂЕВСКЕ ПЕСМЕ ПРЕДАЊА су врста усмене прозе у којој су сачува не различите врсте народних веровања о при роди, о натприродним бићима и људима и о догађајима из прошлости. Митолошко (демонолошко) предање обу хвата веровање у постојање натприродних бића (вила, вампира, вештица итд.). Етиолошко предање садржи тумачење на станка света, небеских тела, природних појава, човекових особина, тумачење порекла биљака, животиња итд. Културно-историјско предање говори о на станку имена, места и географских појмова, говори о јунацима и догађајима. ПРИПОВЕТКА је ЕПСКА ПРОЗНА ВРСТА по обиму мања од романа, а већа од приче. Она је књижевни облик чија је радња заснована

Р РАДИО-ДРАМА је драмски текст написан да би се изводио на радију. РЕПЛИКА је одговор који драмско лице даје свом саговорнику у драмском дијалогу. Свака ре плика у писаном тексту означена је именом драмског лица. РЕТРОСПЕКЦИЈА или РЕТРОСПЕКТИВНО ПРИ ПОВЕДАЊЕ представља низање догађаја или доживљаја који су се одиграли пре тренут ка у којем се приповеда у епском или драм ском делу. Назив РЕТРОСПЕКЦИЈА настао је од латинских речи retro, што значи уназад и spectare, што значи гледати. Зато кажемо да приповедач приповеда сећајући се. Ретроспек ција читаоцима пружа могућност да ликове до живе продубљеније, а део је психолошке ка рактеризације. РЕФЛЕКСИВНА (МИСАОНА) ПЕСМА је песма у којој лирски субјект исказује своја размишља ња о свету, животу, људима. Предмет доживља ја у оваквој песми нису свет и појаве у њему, већ мисао о њима. Таква је песма Облаци Ви славе Шимборске, коју сте читали у седмом разреду. РЕФРЕН – понављање једне речи или више речи, више стихова или строфа који се појављују у правилним размацима у песми. Има поетско-уметничку или композициону функцију. РЕ ФРЕН интензивира емоционалност лирске песме. У песми Десанке Максимовић Крвава бајка ре френ чине следећи стихови: Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану,

243 умрла је мученичком смрћу чета ђака у једном дану. РИМА је гласовно подударање речи на крају стихова или полустихова. Научили смо шта је: ‒ ОБГРЉЕНА РИМА (нпр. римују се први и четврти и други и трећи стих) abba; ‒ УКРШТЕНА РИМА (нпр. римују се први и трећи и други и четврти стих) abab; ‒ ПАРНА РИМА (римују се први и други, трећи и четврти стих) aabb. Када у стиховима нема система римовања (гласовног подударања на крају стиха), реч је о ИСПРЕКИДАНОЈ РИМИ. Неки стихови у пе сми Мирослава Антића Плава звезда римовани су баш на такав начин. НАГОМИЛАНА РИМА је рима која се понавља у више стихова (нпр. аааа). Римовани крајеви полустихова истог стиха дају тзв. ЛЕОНИНСКУ РИМУ. Реч пре цезуре римује се с речју на крају истог стиха. Ево при мера из песме Плава звезда: Иза шума, иза гора, // иза река, иза мора... МУШКА РИМА је најчешћа у једносложним речима. МУШКОМ РИМОМ називамо ону у којој се подудара један самогласник у речима. Ево таквих примера из песме Добрице Ерића Чудесни свитац: рој – твој; зри – ти; гај – сјај; жут – пут; знај – тај; лет – цвет; крај – гај. ЖЕНСКА РИМА назива се рима у којој се по дударају два слога. Примери су из песме Добрице Ерића Чудесни свитац: трећи – највећи; прати – препознати; лица – свица; ноћи – моћи; гнезда – звезда; заголица – свица. ДАКТИЛСКА/СРЕДЊА РИМА назива се она у којој се подударају три слога у вишесложним речима. Ево примера из песме Добрице Ерића Чудесни свитац: вечери – трепери. РИТАМ у песми настаје понављањем распореда наглашених и ненаглашених слогова у речи ма и у складу је с емоционалним тоном који преовлађује у песми. Дужина стихова успо рава ритам песме. Што су стихови дужи (нпр. дванаестерац), ритам песме је спорији. Нагла сак речи веома је значајан за РИТАМ стихова.

Интонација (кретање тона) у песми се диже или спушта у зависности од тога какви су осе ћања и мисли лирског субјекта. Темпо (трајање тона) у стиховима условљен је осећањима, ми слима и интонацијом. Пауза у стиховима обе лежава ритмичку границу, а веома су важни и распоред стихова и њихово понављање. РОДОЉУБИВА ПЕСМА (ПАТРИОТСКА) је лирска песма у којој је исказано родољубиво осећање – понос и љубав према свом народу и својој традицији. РОМАН је обимна ЕПСКА ВРСТА најчешће писа на у прози, али постоје и романи у стиховима. У роману се приповеда о различитим догађаји ма, о једном лику или о више ликова, њиховим осећањима и размишљањима. Роман је поде љен на ПОГЛАВЉА (која су или нумерисана, или имају посебне наслове). Роман најчешће садржи више мањих целина – ЕПИЗОДА. Епи зода може да буде део поглавља, а може обу хватати и неколико поглавља. Радња романа може се посматрати као скуп епизода.

С СВАДБЕНЕ (СВАТОВСКЕ) ПЕСМЕ су лирске песме које су се певале када се неко женио и удавао. Оне су пратиле сваки од свадбених обичаја: просидба, прстеновање, чешљање и украшава ње младе, даривање свадбене одеће, опроштај младе с родитељима, путовање сватова до мла дожењине куће, дочекивање младе у младо жењиној кући и венчање. У тим песмама опевају се лепота девојке, њена стрепња због уласка у нови дом, пева се о младожењиним врлинама и жељи да млада донесе радост и весеље у мла дожењин дом, тј. у кућу у коју се удаје. Сватов ске песме имају и ритуалну намену – сматра се да се певањем сватовских песама штити брак и обезбеђује брачна срећа младенаца. СВЕЗНАЈУЋИ ПРИПОВЕДАЧ – видeти под ПРИ ПОВЕДАЊЕ СЕНТЕНЦИЈА или ГНОМА је кратка, сажета изре ка која садржи неку општу мисао или моралну истину, а може се применити на различите животне ситуације. Сентенција је слична на родној пословици и веома често сентенције из

244 књижевног дела прелазе у говорни језик. Такви су изрази најзаступљенији у Горском вијенцу, нпр.: Ко на брдо, ак и мало, стоји / више види но онај под брдом. Вук на овцу своје право има / ка тирјанин на слаба човјека. Благо томе ко до вијек живи, /имао се рашта и родити. СИЖЕ је начин на који су приказани и распоређе ни догађаји у књижевном делу. То је уметни чки распоред догађаја, нпр. ако се неки до гађај одиграо у прошлости, може се почети приповедање као да се тај догађај управо сада пред нама одвија, а да читаоци открију тек ка сније да се оно о чему се приповеда већ оди грало. Може се неки догађај представити и укрштањем перспектива различитих припо ведачких гласова или се неки догађаји о који ма се приповеда представљају само делимич но, прескачу се детаљи да би их читаоци ка сније открили. СИЛАЗНА ГРАДАЦИЈА – видети под ГРАДАЦИЈА СИМБОЛ (на грчком белег) је у књижевним тек стовима или песничким сликама знак распо знавања који има вишезначност, тако да језик књижевности чини богатим, слојевитим, изражајним. Читаоци проналазе везе између знака, симбола који је видљив (нпр. у песми Отаџбина то је стена и пирамида од костију погинулих, као и бусија) и оног што није ви дљиво, али је повезано с тим знаком (тако у песми Отаџбина набројани појмови пред стављају симболички постојаност, упорност, одбрану, чврстину и у вези су са хиперболички представљеним родољубљем које спаја низ генерација). СКРАЋЕНО ПОРЕЂЕЊЕ (видети и под МЕТА ФОРА) – У неким песмама, као и у краљичкој песми Домаћину постоје поређења из којих су изостављене поредбене речи. Таква поређења називамо скраћена поређења. Она су се че сто употребљавала у народној поезији. У овој песми једно од скраћених поређења је јелени волови, тј. волови лепи и снажни као јелени. СЛОБОДНИ СТИХ одступа од традиционалне ритмичке организације у оквиру строфа. Сло бодни стихови имају различиту дужину, а строфе немају исти број стихова. СЛОБОДНИ СТИХ најчешће нема риму. Песма Мирослава

Антића Загонетка пример је песме која се састоји из слободних стихова. У песми Ветар Ивана В. Лалића строфе имају неједнаку ду жину, различит број стихова, различитих ду жина и неправилне риме, којих понегде и не ма. Неправилност у ритмичкој организацији не чини ову песму мање комуникативном, на против. Њена сугестивност и непосредност доживљаја, атмосфера интимне исповести омогућавају читаоцима интензиван и узбудљив доживљај лирског дијалога. СЛОЖЕНА КОМПОЗИЦИЈА – видети под КОМ ПОЗИЦИЈА СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА је посебна врста поређе ња. Карактеристична је за народну поезију. Са стоји се од питања, негативног одговора и пра вог одговора. Словенском антитезом мотиви ше се след догађаја и појачава емотивно и пси холошко стање ликова. У балади Женидба Ми лића Барјактара употребљена је словенска ан титеза у дијалогу Милића и Љепосавине мајке, а у функцији изржавања дивљења пред изузет ном лепотом, која је мимо свих других људи, дакле која је божанског порекла. СОЦИЈАЛНА ПЕСМА је лирска ауторска песма. У њој преовлађују мотиви као што су социјал на неправда, неједнакост међу људима и сл. Многи песници који пишу социјалне песме подстакнути су социјалним проблемима сво га времена. СПОЉАШЊИ ПОРТРЕТ јесте представљање изгледа јунака. СТАЛНИ ЕПИТЕТИ су увек исти придеви уз име нице или прилози уз глаголе. У народним пе смама неке именице или глаголе одређују увек исти епитети. Набројаћемо неколико сталних епитета: б’јела вила, бијело грло, верна љуба, ситна књига, златне токе, тихо бесједити итд. СТАТИЧКИ МОТИВ – видети под МОТИВ САТИРА је књижевно дело у којем је на подру гљив и духовит начин исказана оштра осуда друштва или људских мана. Њен циљ је да ука же на моралне слабости и да их извргне руглу и подсмеху. САТИРА може означавати разли чите врсте књижевних дела – песму, сатиричну причу, драму, комедију, сатирични роман итд.

245 и обесправљених, али и кавгаџије и напраси тог јунака који изнад свега цени племенитост, истину, част, а не трпи неправду и зло. Његова физичка снага је преувеличана, а стални пра тилац му је коњ Шарац, с којим дели и добро и зло. Сви набројани детаљи су КЉУЧНИ МО ТИВИ у епским народним песмама о Краље вићу Марку.

Јутутунска јухахаха Јована Јовановића Змаја је сатирична песма. У њој је критикована апсо лутистичка власт Михаила Обреновића. Писац САТИРЕ или САТИРИЧАР служи се: ‒ АЛУЗИЈОМ, која само наговештава негатив ну оцену друштва или појединца; ‒ ИРОНИЈОМ, којом се људски пороци пред стављају као врлине и на тај начин се извр ћу руглу, а пример је Јазавац пред судом Пе тра Кочића; ‒ ХИПЕРБОЛОМ – поступком преувеличава ња, на пример Чиновникова смрт Антона Па вловича Чехова; ‒ АЛЕГОРИЈОМ, као што је алегоријска сати рична прича Вођа Радоја Домановића. Слика политичког живота у Србији преноси се у причу о народу који је за вођу изабрао слепца. СТИЛСКА ФИГУРА (ЈЕЗИЧКОСТИЛСКО ИЗРА ЖАЈНО СРЕДСТВО) је посебно истицање не ких речи и мењање њиховог значења у рече ници. То је играње речима, креирање тзв. је зичких украса да би се створило оригинално уметничко дело. Стваралачки поступак подра зумева и стварање оригиналних језичких изра за, необичних спојева речи које значе нешто друго, више и дубље, смисленије него што зна че у разговорној употреби. СТРОФУ чине најмање два стиха (ДИСТИХ), а у ретким случајевима сачињена је и од једног стиха (МОНОСТИХ). То је целина која је гра фички издвојена. Строфа од четири стиха на зива се КАТРЕН.

Т ТЕЛЕВИЗИЈСКА ДРАМА или ТВ драма је зами шљена и написана за телевизију, па се зато и разликује од драме намењене извођењу у по зоришту. Драма Ноћ и магла Данила Киша има једноставну радњу, мали број ликова, гледаоци се одмах уводе у сам центар догађаја, а радња се одвија у кратком времену и на једном месту. ТЕМА је оно о чему се у делу говори. ОСНОВНА ТЕМА у тематском кругу песама о Краљеви ћу Марку је јунаштво Марка Краљевића. Ње гов лик је представљен као спољашњи и уну трашњи портрет витеза заштитника сиротих

ТЕРЦЕТ је строфа од три стиха. ТУЖБАЛИЦА припада обичајним лирским песма ма. Настала је у обреду сахрањивања. Наме њена је блиском покојнику и представља један вид похвале. У тужбалици се понекад споми њу мртви сродници или се исказује жеља да се преминули врати. Тужбалице могу бити испе ване у осмерцу с припевом у четверцу или у десетерцу. Тужбалице у оквиру песама Косовка Дјевојка и Смрт мајке Југовића испеване су у десетер цу. У оквиру Горског вијенца као једна од нај трагичнијих и најемотивнијих епизода издва ја се тужбалица сестре Батрићеве, која је Ње гошева ауторска творевина, али је испевана у духу народне обичајне песме и по узору на њу. У балади Женидба Милића Барјактара тужба лицу изриче Милић за својом вереницом, а и Милићева мајка за сином и снахом.

У УЗЛАЗНА ГРАДАЦИЈА – видети под ГРАДАЦИЈА УНУТРАШЊИ МОНОЛОГ је неизречено разми шљање књижевног лика. УНУТРАШЊИ МО НОЛОГ у 1. лицу најчешће се одвија када је књижевни лик у некој сложеној, безизлазној ситуацији. Улога УНУТРАШЊЕГ МОНОЛОГА је да истакне психолошко стање књижевног лика (његове мисли и осећања). Због сложено сти његовог психичког стања, мисли му се не одликују логичким редом, јављају се спонтано, онакве какве су у његовој свести. УНУТРАШЊИ ПОРТРЕТ књижевних јунака у књижевном делу откривамо и упознајемо из размишљања, маштања, жеља и надања лико ва. Тај уметнички поступак назива се ПСИХО ЛОШКА КАРАКТЕРИЗАЦИЈА. Писци понекад описују и изглед јунака. То се назива СПОЉА ШЊИ ПОРТРЕТ.

246 УСПАВАНКА припада ПОРОДИЧНИМ ПЕСМА МА. Пева се деци да би лакше заспала. Успаван ка садржи лепе жеље намењене детету, а често и благослов. Успаванке су деци певане од рође ња јер се веровало да штите децу од злих сила.

ликова, снага или важност догађаја, као и напе тост радње. Улога ХИПЕРБОЛЕ у књижевном тексту јесте да се постигне уверљивост дела, као и да се нагласи снага доживљаја ствара оца, лирског субјекта или књижевног лика. У портрету Марка Краљевића користе се хипер боле за опис његове физичке снаге. У балади Женидба Милића Барјактара такви су стихови који описују Љепосавину лепоту: Кроз мараме засијало лице / Сватовима очи засјениле.

Ф ФАБУЛА представља низ догађаја у књижевном делу који се одвијају хронолошки. ПОКРЕТА ЧИ ФАБУЛЕ су динамички мотиви. Они по крећу РАДЊУ, због њих се радња заплиће, уве ћава се унутрашња драма јунака, због њих на стаје сукоб и долази до обрачуна. Неки од покретача фабуле у песми Марко Кра љевић укида свадбарину су: • сусрет Косовке Девојке и Краљевића Марка на Косову; • мегдан Марка Краљевића и црног Арапина. ЗАУСТАВЉАЊЕ, УСПОРАВАЊЕ ФАБУЛЕ по стиже се уношењем описа, епизода, прика зивањем јунакових осећања и размишљања итд. Пример успоравања фабуле у наведеној песми је: • Марков монолог над несрећом и патњом срп ског народа након Косовске битке. ФУНКЦИЈА МОТИВА У КОМПОЗИЦИЈИ ЛИР СКЕ ПЕСМЕ, као и њихово значење јединстве ни су у оквиру те конкретне песме. Лирска пе сма, осим ОСНОВНОГ МОТИВА (теме), садр жи и више споредних мотива који су с њим по везани на уметнички начин. Тумачењем сва ког од мотива откривамо да су међусобно по везани и условљени. Главни мотив окупља око себе сложену мотивску структуру и чини пе сму целовитом.

Х ХИПЕРБОЛА је стилска фигура којом се преуве личавају особине предмета и људи, осећања

ХРОНОЛОШКО ПРИПОВЕДАЊЕ јесте припове дање о догађајима који се нижу редоследом онако како су се одвијали. ХУМОР настаје када људи, који су свесни својих и туђих мана, налазе увесељење када те мане от кривају на духовит начин. Писци представљају догађаје, ситуације, људе и њихове поступке на смешан или шаљив начин, па зато кажемо да је неко дело ХУМОРИСТИЧКО. ХУМОРИСТА је човек који има смисао за оно што је смешно и који оно што је смешно на свој на чин приказује другима. То је пре свега писац ху мористичке литературе, који на духовит начин пише о својим и/или туђим манама.

Ш ШАЉИВА НАРОДНА ПРИЧА приказује смешан догађај који је смешан због комичне ситуа ције. На пример, у народној причи Еро с оно га свијета комична је ситуација у којој Турки ња поверује Ери да је он са онога свијета, па по њему пошаље новац за Мују. Комична је и си туација у којој Ера надмудрује и воденичара и Турчина, па Турчин остаје без коња. У тим причама ликови су готово увек исти (типски), тј. понављају се из приче у причу. У шаљивој народној причи Еро с онога свијета ликови су: Туркиња, Турчин, Еро и воденичар.

Маријана Милошевић

ЧИТАНКА

за српски језик за осми разред основне школе Прво, доштампано издање, 2021. година Издавач

Завод за уџбенике Београд, Обилићев венац 5 www.zavod.co.rs Лектор

Јелка Јовановић Ликовни уредник и корице

мр Бранислав Николић Илустрације

Архива Завода за уџбенике Речник непознатих речи

др Наташа Вуловић Графички уредник

Слађана Манојловић Дизајн и прелом Милан Богдановић Коректори

Маја Лакићевић Милица Радан-Јовановић Ружица Јовановић Обим: 31 штампарски табак Формат: 20,5 × 26,5 cm Тираж

1.500 примерака Рукопис предат у штампу априла 2021. године. Штампано априла 2021. године (Планета принт, Београд) и

децембра 2021. године (Планета принт, Београд).

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 37.016:821-82(075.2) ЧИТАНКА 8 : за српски језик за осми разред основне школе / [приредила] Mаријана Милошевић. - 1. доштампано изд. - Београд : Завод за уџбенике, 2021 (Београд : Планета принт). - 246 стр. : илустр. ; 27 cm Текст ћир. и лат. - Тираж 1.500. - Речник књижевнотеоријских појмова (који се обрађују од 5. до 8. разреда основне школе): стр. 231-246. ISBN 978-86-17-20561-2 1. Милошевић, Маријана, 1974- [приређивач, сакупљач] COBISS.SR-ID 51190025