CXX

Multi iuvenes Romāni Rhodum insulam visitābant. Ibi clarissimos oratōres Graecos audiēbant. Dum in Cilicia proconsulātum gerit, Cicero pueros, Marcum et Quintum, Rhodum adduxit. Nam triginta annis ante Cicero iuvenis et ipse notissimum magistrum dicendi Molōnem Rhodi audiverat, itaque artem oratoriam bene edidicit.

Nunc multi oratōres a pueris audiuntur, sed non multa intelleguntur. Aliud enim est linguam Graecam legere, aliud audīre, praesertim longas oratōrum sententias, difficillimas et plenas ornatuum.

In pictūra etiam animalia, flores et arbores videntur a quibus ridiculae sententiae Latīnae dicuntur. Lege eas, exercitatiōni tibi erunt.

РЕЧИ

admodum – веома, заиста addūco, 3. -duxi, -ductum – довести agito, 1. -āvi, -ātum – узбуркати aliud … aliud – једно ... друго amo, 1. -āvi, -ātum – волети aquila, -ae, f. – орао ars, artis, f. – вештина; уметност celebro, 1. -āvi, -ātum – славити cerno, 3. crevi, cretum – уочити collustro, 1. -āvi, -ātum – обасјавати

comprehendo, 3. comprehendi, comprehen-

sum – схватити edisco, 3. edidici – изучавати exercitatio, -ōnis, f. – вежба finio, 4. -īvi, -ītum – завршити flecto, 3. flexi, flexum – савијати invenio, 4. invēni, inventum – наћи magister dicendi – учитељ говорништва Molo, -ōnis, m. – Молон necto, 3. nexi, nexum – спајати notus, 3 – познат oratorius, 3 – говорнички ornātus, -us, m. – украс palumbis, -is, m. f. – голуб pictūra, -ae, f. – слика plecto, 3. plexi, plexum – увијати proconsulātus, -us, m. – проконзулат radius, -ii, m. – зрак rhetorica, -ae, f. – реторика, говорништво Rhodus, -i, f. – Родос sententia, -ae, f. – реченица triginta – тридесет virga, -ae, f. – прут vis, f. – сила vix – једва

ГРАМАТИЧКА ОБЈАШЊЕЊА

ПАСИВ

Већ смо упознали следеће глаголске категорије у латинском језику, које су готово исте као у српском језику: лице (прво, друго, треће), број (једнина, множина), време (презент, имперфекат, футур I, перфекат, плусквамперфекат, футур II).

У наставку ћемо говорити о глаголској категорији стања. У латинском језику, као и у српском (и многим другим језицима), постоје два глаголска стања – активно (радно) и пасивно (трпно), или краће: актив и пасив. Сви глаголски облици о којима је до сада било говора били су у активу, што значи да је субјекат (именица, заменица или придев у номинативу) био вршилац радње. У

реченици у којој се глагол налази у пасиву субјекат није вршилац радње, већ „трпи” радњу. У таквој реченици вршилац радње не мора да буде исказан, као, на пример: Књига се чита. (пасив) Liber legitur. (пасив)

Када је вршилац радње означен, у латинском језику он стоји у аблативу са предлогом a/ab (што одговара српском предложном изразу од стране некога) ако је у питању биће, или само у аблативу без предлога (што одговара српском инструменталу), ако је у питању ствар, тј. нешто неживо. На пример: (Ego) Librum lego. (актив)  Liber a me legitur. (пасив) (Ја) читам књигу. (актив)  (Књига се чита од [стране] мене. (пасив)) Industria scientiam auget. (актив)  Scientia industriā augētur. (пасив) Марљивост увећава знање. (актив)  Знање се увећава марљивошћу. (пасив)

Треба напоменути да се пасив чешће користи у латинском него у српском језику. Стога, уколико је у реченици исказан вршилац радње, латинску пасивну реченицу преводимо српском активном реченицом.

ПАСИВНИ ПРЕЗЕНТ

У латинском језику пасивни презент гради се тако што се на презентску основу додају лични наставци за пасив: -r, -ris, -tur, -mur, -mini, -ntur. Изузетак представља једино прво лице једнине (код глагола свих конјугација), у ком се наставак -r додаје на цео облик за прво лице једнине активног презента датог глагола (нпр., audio  audio-r).

Пасивни презент глагола прве, друге и четврте конјугације гради се тако што се директно на презентску основу додају лични наставци за пасив, осим у трећем лицу множине глагола четврте конјугације, где се између презентске основе и наставка -ntur умеће вокал u. Презент глагола треће конјугације са сугласничком основом гради се тако што се између основе и наставка у другом лицу једнине умеће вокал e, у трећем лицу једнине и првом и другом лицу множине вокал i, а у трећем лицу множине вокал u.

У следећој табели приказан је пасивни презент глагола све четири конјугације:

лице

1.

2.

3.

прва или a

spect-o-r

spectā-ris

spectā-tur КОНЈУГАЦИЈЕ

друга или e трећа – сугл.

mone-o-r leg-o-r

monē-ris leg-e-ris

monē-tur leg-i-tur трећа -io

cupi-o-r

cup-e-ris

cupi-tur четврта или i

audi-o-r

audī-ris

audī-tur

1.

spectā-mur monē-mur leg-i-mur cupi-mur audī-mur

2.

specta-mini mone-mini leg-i-mini cupi-mini audi-mini

3.

specta-ntur mone-ntur leg-u-ntur cupi-u-ntur audi-u-ntur

У латинском језику пасивни презент је прост глаголски облик, тј. састоји се од једне речи. У савременом српском језику пасивни презент гради се од активног облика глагола и повратне заменице се (нпр., audior – слушам се), а много ређе у виду конструкције бивам, биваш… + трпни глаголски придев (нпр., audior – бивам слушан), и то само за исказивање радњи које се понављају.

ЗАДАЦИ

I. Преведите следеће реченице: 1. Clarissimi Graeci a vobis non intelleguntur. 2. Pulchra palumbis ab aquila capitur. 3. Грчки песници се читају у школи. 4. Добри говорници се слушају на Родосу.

II. Responde Latīne: 1. Cur Cicero pueros Rhodum adduxit? 2. Faciliusne est oratiōnem Graecam intellegere? 3. Quid pueri Rhodi agēbant?

III. Покушајте да се сетите што више речи из српског и енглеског језика (или неког другог) које су сродне или потичу од следећих латинских речи: – visito, 1. -āvi, -ātum  нпр., визита, енгл. visit, – intellego, 3. -lexi, -lectum  нпр., интелигенција, енгл. intelligence.

MAXIMA REVERENTIA PUERO DEBETUR. Највеће поштовање дугује се детету. • ARS LONGA, VITA BREVIS. Уметност је вечна, живот је кратак.

РОДОС – ЦЕНТАР ХЕЛЕНИСТИЧКЕ КУЛТУРЕ

Године 338. пре н. е. у бици код Херонеје сукобиле су се војске македонског краља Филипа II и грчких полиса Атине и Тебе. Победник у овој бици, Филип II поручио је Грцима да не долази као освајач, већ да жели да их уједини и поведе у осветнички рат против Персије. Филипову замисао остварио је његов син Александар Македонски. Године 334. пре н. е. прешао је у Малу Азију и веома брзо почео је да осваја део по део персијске државе. Године 327. пре н. е. кренуо је на Индију, али је оданде ускоро морао да се повуче. Александар је умро 323. године пре н. е. (у тридесет другој години живота) и та година сматра се почетком хеленистичке епохе.

Готово истовремено с Александровом војском у старе земље Истока дошли су грчки и македонски трговци и занатлије. У старе и нове културне центре (као што је нпр., Александрија у Египту) они су донели тековине грчке цивилизације, истовремено прихватајући достигнућа старих источних народа. Прожимањем ових двеју цивилизација настала је хеленистичка култура. Званичан, административни језик огромне Александрове државе био је грчки, и то тзв. koine (општи језик), у ком више нису биле присутне било какве дијалекатске разлике, као што је то било раније. Неки научници иду тако далеко да хеленизам називају првом модерном цивилизацијом. У доба хеленизма људи су се готово несметано кретали дуж читавог источног Медитерана.

После Александрове смрти његове војсковође распарчале су велику државу и основале су више мањих самосталних држава. Најзначајније хеленистичке државе биле су: Македонија, с

Акропољ у Линдосу (Родос)

Статуа Лаокоона са синовима, Ватикански музеј у Риму

династијом Антигонида на челу; Сирија, у којој је владала династија Селеукида; Египат, где је на власти била династија Лагида, тј. Птолемеида. Такође, била је утицајна и Пергамска краљевина, као и Родос, важан трговачки и културни центар.

У IV и III веку пре н. е. Родос је успео да сачува своје демократско уређење. Од II века пре н. е. он дели судбину осталих хеленистичких држава и од римског савезника полако постаје римски штићеник. За разлику од неких других држава на Истоку, Родос остаје чврсто везан за грчке традиције. На овом острву формирала се утицајна вајарска школа. Осим Колоса, који је убрајан у седам светских чуда, уметници те школе створили су и познату композицију – Лаокоoн са синовима. Статуе Лаокоoна и његова два сина везане су телима двеју змија. Према легенди, Лаокoон је био тројански свештеник који се супротставио идеји већине Тројанаца да у свој град унесу великог, дрвеног, тзв. тројанског коња, дар непријатеља – Грка. Богови су одмах на Лаокoона послали две змије. Будући да су грчки војници ноћу изашли из дрвеног коња и почели да пале Троју, Лаокoонова сумња у добронамерност овог поклона испоставиће се као тачна. Ова вајарска композиција висока је око два и по метра, израђена је у мрамору, а данас се чува у Ватиканском музеју у Риму. Није сигурно да ли се ради о римској копији или о оригиналу, делу родоских вајара са почетка II века пре н. е.

На Родосу се такође формирала беседничка школа. Према традицији, родоску говорничку школу основао је атински беседник Есхин, који је из Атине протеран на предлог Демостена, славног атинског беседника и идејног вође атинског отпора против македонског краља Филипа II. Највећи римски беседник Цицерон је као младић на Родосу слушао чувеног учитеља говорништва Молона.

Per totam Urbem quinque dies haec palla emebātur. O, servōrum triste fatum!

DE TULLIAE NUPTIIS

Miser Cicero, nihil de nuptiis scit. Tabernae iam claudebantur, cum tandem hanc pallam conspexi; tenuem, pellucidam. Formosissima nupta eris, Tullia.

Age, Pomponia, monstra! Numquam tam splendidam pallam vidi nec habui.

Ego coquum meum exspectābo. Cum Terentia mihi libertātem dederit, Demetrius me uxōrem ducet. Antiquis temporibus uxōres duris laboribus premebantur: multa arva colebantur, lana faciebātur, aqua portabātur. Marīti numquam domi erant – bella gerebantur, divitiae augebantur... Itaque nunc multas ancillas habēmus, divites sumus...

Diu meum tempus, meus animus a Publio obsidebātur. Utrum tam suāvis, tam fidēlis erit, cum me uxōrem duxerit, an non?

Olim marīti ab uxoribus colebantur, 126 amabantur (et uxōres a marītis). Nunc iurgia, perpetua divortia, nova matrimonia, tot negotia...

Virgines Romānae iuvenes nubēbant, quattuordecim aut quindecim annos natae. Nuptiae domi celebrabantur. Ante nuptias aliquot dies tota domus a servis tergebātur, ianua lauro et floribus ornābatur, vestimenta nuptialia emebantur, cena parabātur. Die festo nova nupta vestimenta nuptialia, candidam tunicam, pallam luteam et flammeum induēbat. Sponsus cum amīcis adveniēbat; dein sponsi manus conserēbant et deae Iunōni immolābant. Post cenam, vesperi nova nupta a marīto et amīcis cum facibus ad novam domum adducebātur.

Mox Tullia Publio Cornelio Dolabellae nubet. De marīto futūro et tertio matrimonio suo multa cogitat. Pater, qui in Cilicia est et de nuptiis nihil scit, saepe ei in mentem venit...

РЕЧИ

age – хајде! animus, -i, m. – дух, памет arvum, -i, m. – ораница augeo, 2. auxi, auctum – повећати candidus, 3 – (сјајно) бео colo, 3. colui, cultum – обрађивати; поштовати consero, 3. conserui, consertum – спојити Cornelius, 3 – који припада роду Корнелија dives, -itis – богат divitiae, -ārum, f. – богатство divortium, -ii, f. – развод Dolabella, -ae, f. – надимак рода Корнелија durus, 3 – тежак fatum, -i, n. – судбина fax, facis, f. – буктиња, бакља fidēlis, -e – веран flammeum, -i, n. – наранџастоцрвени (свадбени) вео futūrus, 3 – будући ianua, -ae, f. – врата immolo, 1. -āvi, -ātum – жртвовати induo, 3. indui, indūtum – обући iurgium, -ii, n. – свађа laurus, -i, f. – ловор libertas, -ātis, f. – слобода luteus, 3 – жут matrimonium, -ii, n. – брак mens, mentis, f. – ум monstro, 1. -āvi, -ātum – показати nubo, 3. nupsi, nuptum – удати се; оженити се (+ датив) nupta, -ae, f. – млада, невеста nuptiae, -ārum, f. – венчање, свадба nuptiālis, -e – свадбени orno, 1. -āvi, -ātum – украшавати pellucidus, 3 – провидан perpetuus, 3 – сталан, непрекидан premo, 3. pressi, pressum – притиснути Publius, -ii, m. – Публије quare – зато, стога quattuordecim – четрнаест quindecim – петнаест splendidus, 3 – сјајан sponsus, -i, m. – вереник; младожења suavis, -e – сладак tergeo, 2. tersi, tersum – чистити tunica, -ae, f. – туника uxor, -ōris, f. – жена, супруга utrum … an – да ли ... или vesperi – увече vestimentum, -i, n. – одећа virgo, -inis, f. – девојка, девица

ГРАМАТИЧКА ОБЈАШЊЕЊА ПАСИВНИ ИМПЕРФЕКАТ

У латинском језику пасивни имперфекат се, као и активни, гради од презентске основе. Имперфекат глагола прве и друге конјугације гради се тако што се између презентске основе и личних наставака за пасив (за прво лице једнине -r, за друго -ris, за треће -tur итд.) умеће слог ba. Код глагола треће и четврте конјугације између презентске основе и слога ba додаје се вокал e.

У следећој табели приказан је пасивни имперфекат глагола све четири конјугације:

1.

2.

3.

прва или a

spectā-ba-r specta-bā-ris specta-bā-tur друга или e

monē-ba-r

mone-bā-ris

mone-bā-tur КОНЈУГАЦИЈЕ трећа – сугл.

leg-ē-ba-r leg-e-bā-ris leg-e-bā-tur трећа -io

cupi-ē-ba-r cupi-e-bā-ris cupi-e-bā-tur четврта или i

audi-ē-ba-r

audi-e-bā-ris

audi-e-bā-tur

1.

2.

3.

specta-bā-mur specta-ba-mini specta-ba-ntur mone-bā-mur

mone-ba-mini

mone-ba-ntur leg-e-bā-mur leg-e-ba-mini leg-e-ba-ntur cupi-e-bā-mur cupi-e-ba-mini cupi-e-ba-ntur audi-e-bā-mur

audi-e-ba-mini

audi-e-ba-ntur

Подсећамо вас да у латинском језику, као и у српском, имперфекат означава трајну (несвршену) прошлу радњу. Латински пасивни имперфекат је прост глаголски облик, а преводимо га на српски језик имперфектом глагола бити и трпним глаголским придевом (нпр., audiebar – бејах слушан), или активним имперфектом или перфектом несвршених глагола и заменицом се (нпр., audiebatur – слушаше се / слушало се), што се углавном користи за треће лице.

ЗАДАЦИ

I. Преведите следеће реченице: 1. Vestimenta nuptialia a patre emebantur. 2. Tunica candida et palla lutea a nupta induebantur. (Пребаците у актив на латинском!) 3. Када су се римске девојке удавале, цела кућа се спремала. 4. Младе су имале најлепшу одећу.

II. Исправите грешке у следећим реченицама: 1. In Romam antīquam nuptiae domi celebrabātur. 2. Tum tota ianua a servos ornabantur.

III. Responde Latīne: 1. Quando Demetrius Hermionam uxōrem ducet? 2. Quis est nupta in pictūra? 3. Quid Terentia ad Tulliam dicit?

IV. Покушајте да се сетите што више речи из српског и енглеског језика (или неког другог) које су сродне или потичу од следећих латинских речи: – futūrus, 3  нпр,. футуризам, енгл. futurism; – festus (dies)  нпр., фестивал, енгл. festival; – orno, 1. -āvi, -ātum  нпр., орнамент, енгл. ornament.

UBI TU GAIUS EGO GAIA. Где си ти Гај, ја сам Гаја.

БРАК И ПОРОДИЦА

Римска породица (familia) није била само заједница двоје супружника и њихове деце, већ су је чинили: отац, мајка, њихови ожењени или неожењени синови, ћерке, снаје, унучад, робови и њихова деца. На челу ове заједнице био је отац породице (pater familias), који је у древна времена имао неограничену власт над осталим члановима домаћинства. Доказ за то је обичај да се дете одмах по рођењу ставља оцу пред ноге. Ако би отац дигао дете са земље и узео га у наручје, тиме би стављао до знања да дете признаје и да оно постаје члан породице. Такође, од свих чланова породице само је отац имао право поседовања и располагања имовином. Од II века пре н. е. правници постепено уносе измене у старо породично законодавство, па од тада почиње процес „еманципације” (ослобађања од власти оца – e manu) синова и супруге. У Цицероново доба породицу су, ако не рачунамо робове, држали на окупу присни односи између њених чланова, без било какве законске присиле. Стога можемо рећи да је с временом римска породица по много чему постала слична модерној породици.

У старо доба очеви су имали неприкосновено право бирања супружника за своје дете. Тако су, у ствари, бракови често били савези двеју породица, склопљени из економских или политичких разлога. И на овом пољу очева власт почела је да бледи, па су млади могли да одбију брачну понуду уколико су је сматрали неприхватљивом. Девојке су се удавале већ од дванаесте године, а младићи су могли да се жене од четрнаесте, али су то обично чинили бар неколико година касније.

Иако су бракови постали заједнице склопљене слободном вољом супружника, и даље су се очували традиционални обичаји приликом њиховог склапања. Сматрало се да доноси срећу ако се свадба одржи неког од дана fasti, тј. државних верских празника. Млада би почела да се уређује дан уочи свадбе. Врхом копља косу су јој делили на плетенице, које су јој обавијали око главе. Млада је носила тунику везану у струку тзв. Херкуловим чвором, а преко главе је имала наранџасти вео (flammeum). Сутрадан ујутру у младиној кући одвијао се обред жртвовања и гатања. Потом је десет сведока стављало свој печат на уговоре које су млада и младожења разменили. На крају, младенци би изговорили свој пристанак да ступе у брак. Том приликом млада би рекла: Ubi tu Gaius, ego Gaia. (Где си ти Гај, ту сам ја Гаја). Присутни су затим пљескали и викали: Feliciter! (Срећно!). Гозба је обично трајала све до вечери. Кад би се на небу појавила звезда Вечерњача, било је време да се млада одведе младожењиној кући. Сватови су били праћени клицањем народа и на њих су бацани ораси, слаткиши и ситан новац. Преко прага младу су преносили младићи из сватовске поворке. За невестом би у младожењину кућу улазиле њене другарице, симболично носећи преслицу и вретено. Тада је младожења пружао млади ватру и воду, основне животне елементе. Потом је одређена матрона пратила младу до младожењине собе.

Обред венчања

CICERO PROCONSUL

O, vitam beātam hīc Ephesi! Tot tabernae, tam formōsae mulieres!

Sed quid si ad Taurum mittar?

Si finitimae partes provinciae rursus a Parthis oppugnabuntur, vastabuntur, vexabuntur...

Quousque tandem retinebimur et retardabimur a istis Rhodiis, a quibus naves dabuntur?!!! Quando istae naves parabuntur?!!! AGE, PROCONSUL, DIC ALIQUID!!!

Pro his meis in rem publicam meritis, cum Romam venero, a senātu triumphus mihi decernētur; itaque maxima laude ornābor, nomen meum celebrabitur…