ЛЕКЦИЈА XVI
Multi iuvenes Romāni Rhodum insulam visitābant. Ibi clarissimos oratōres Graecos audiēbant. Dum in Cilicia proconsulātum gerit, Cicero pueros, Marcum et Quintum, Rhodum adduxit. Nam triginta annis ante Cicero iuvenis et ipse notissimum magistrum dicendi Molōnem Rhodi audiverat, itaque artem oratoriam bene edidicit. Nunc multi oratōres a pueris audiuntur, sed non multa intelleguntur. Aliud enim est linguam Graecam legere, aliud audīre, praesertim longas oratōrum sententias, difficillimas et plenas ornatuum. In pictūra etiam animalia, flores et arbores videntur a quibus ridiculae sententiae Latīnae dicuntur. Lege eas, exercitatiōni tibi erunt.
РЕЧИ
ни ке
Molo, -ōnis, m. – Молон necto, 3. nexi, nexum – спајати notus, 3 – познат oratorius, 3 – говорнички ornātus, -us, m. – украс palumbis, -is, m. f. – голуб pictūra, -ae, f. – слика plecto, 3. plexi, plexum – увијати proconsulātus, -us, m. – проконзулат radius, -ii, m. – зрак rhetorica, -ae, f. – реторика, говорништво Rhodus, -i, f. – Родос sententia, -ae, f. – реченица triginta – тридесет virga, -ae, f. – прут vis, f. – сила vix – једва
За
во
д
за
уџ бе
admodum – веома, заиста addūco, 3. -duxi, -ductum – довести agito, 1. -āvi, -ātum – узбуркати aliud … aliud – једно ... друго amo, 1. -āvi, -ātum – волети aquila, -ae, f. – орао ars, artis, f. – вештина; уметност celebro, 1. -āvi, -ātum – славити cerno, 3. crevi, cretum – уочити collustro, 1. -āvi, -ātum – обасјавати comprehendo, 3. comprehendi, comprehensum – схватити edisco, 3. edidici – изучавати exercitatio, -ōnis, f. – вежба finio, 4. -īvi, -ītum – завршити flecto, 3. flexi, flexum – савијати invenio, 4. invēni, inventum – наћи magister dicendi – учитељ говорништва
ГРАМАТИЧКА ОБЈАШЊЕЊА ПАСИВ Већ смо упознали следеће глаголске категорије у латинском језику, које су готово исте као у српском језику: лице (прво, друго, треће), број (једнина, множина), време (презент, имперфекат, футур I, перфекат, плусквамперфекат, футур II). У наставку ћемо говорити о глаголској категорији стања. У латинском језику, као и у српском (и многим другим језицима), постоје два глаголска стања – активно (радно) и пасивно (трпно), или краће: актив и пасив. Сви глаголски облици о којима је до сада било говора били су у активу, што значи да је субјекат (именица, заменица или придев у номинативу) био вршилац радње. У 121 CXXI
