33500 SVETA LJUBAV

Milovan Vitezovi} SVETA QUBAV

IZABRANA DELA MILOVANA VITEZOVI]A Izdawa 2010. ^ARAPE KRAQA PETRA SRCE ME JE OTKUCALO SLOBODNIJE OD SLOBODE MAJSTORE, DOBRO JUTRO Izdawa 2011.

Izdawa 2012.

MILENA IZ KNEZ MIHAILOVE HAJDUK VEQKO PETROVI] SIN\ELI] SE SA SUNCEM SMIRIO SIMFONIJA VINAVER Izdawa 2013.

SVETA QUBAV LAJAWE NA ZVEZDE [E[IR PROFESORA KOSTE VUJI]A MISLI SRPSKI

K.B. 33500

Milovan Vitezovi} • SVETA QUBAV

PEVAWE SRPSKO GOSPO\ICA DESANKA KNEZ MILO[ I EVROPA BULERLESKA U PARIZU

Na{ poznati kwi`evnik Milovan Vitezovi}, prevashodno nadahnut na{om srpskom istorijom i wenim svetlim likovima, a zagledan u budu}nost, sa zebwom i nadom, kao i svi mi, napisao je veoma nadahnuto Svetu qubav, roman sa temom iz vremena Srpskog kraqevstva Zete, o qubavi kraqa Jovana Vladimira i kraqice Teodore Kosare.

Milovan Vitezovi} je napravio kwi`evni poduhvat, na{av{i saobrazan jezik i pi{u}i ovaj roman, napisao je u isti mah i `itije Svetog Jovana Vladimira, di`u}i i slave}i qubav kao najsvetiju odliku ~ovekovu.

Prof. dr Irinej Bulovi}, episkop ba~ki (re~ na promociji u Domu Svetog Save u Subotici 2001)

43.

Kraqica Teodora Kosara zavolela je Zetu, zemqu u koju je do{la, onom qubavqu koja ju je u wu dovela. I wena qubav je primila oblik ove srpske zemqe, visinu wenih gora, {irinu mora wenih obala, sjaj wenog sunca i slast wenih plodova. ^inilo se da Zeta nije topla od podnebqa, ve} od qubavi kraqa Jovana Vladimira i kraqice Teodore Kosare.

A oni su se qubili, s pogledom na celu Zetu.

Ma kuda da su pogledali, {irili su im se vidici...

Za wenim pogledima i sa mora i sa jezera uzletali su galebovi klikuju}i.

Kud god da su po{li, otvarale su im se cvetne staze.

Putevi kojima su stalno prolazili bivali su im neponovqivi.

Video je narod kraqevstva Zete da je mo} qubavi ve}a od svake vlasti, pogotovu qubav kraqa Jovana Vladimira i kraqice Teodore Kosare.

107

Milovan Vitezovi}

Osetio je narod kod wih ovo sveto trojstvo: dobrote, lepote i qubavi.

Qubav kraqa Jovana Vladimira i kraqice Teodore Kosare davala je smisao svakom `ivotu u Zeti.

Primi se po{tovawe qubavi u kraqevstvu wihovom, onako — kako se zakon prima.

I pro~u se qubav kraqa Jovana Vladimira i kraqice Teodore Kosare, ~udesna kao i sam `ivot wihov, ne samo po wihovoj zemqi, nego i u mnogim zemqama onda{weg sveta. Glas o woj raznosili su vetrovi i vra}ala jeka mora.

Sve {to je u Zeti procvetalo, mirisalo je na qubav kraqa Jovana Vladimira i kraqice Teodore Kosare.

108

44.

Nijedno ve~e nije palo na Zetu, a da se kraqica Teodora Kosara nije u zvezde izve~eri zagledala, dok se javqaju, dok se pale.

Bio je u pravu kraq Jovan Vladimir, u nebu nad Zetom najvi{e je zvezda.

Jo{ kao dete, kao brsja~ka knegiwica, volela je da se zagleda u daleke, i nad Prespom re|e zvezde, i da odre|uje koja je ~ija zvezda. Po wihovom skupu odre|ivala je prvo o~ev, a potom i bratovqev povratak sa boji{ta.

Poku{avala je, i sada u Zeti, kraqica Teodora Kosara da prepozna svoje zvezde iz Prespe i da ponovo odredi koja je ~ija, izdvajaju}i uvek onu koju je kraqu Jovanu Vladimiru namenila, kome je sa o~ima punim zvezda odlazila u postequ, nose}i mu ih kao sjaj wihove qubavi.

Slagale su se zvezde svake ve~eri u wenim o~ima.

Kad god se kraqica Teodora Kosara u nebo zagledala, bila je uverena da ih, u svojoj velikoj sre}i, o~ima po nebu pomera i da 109

Milovan Vitezovi}

ih, u svojoj zebwi da i sre}i ima kraja, po nebu rastura.

Jedne ve~eri proletela je zvezdanim {arom jedna zvezda padalica. Nije bila sigurna kraqica Teodora Kosara da li je to jedna od zvezda namewenih ocu Samuilu. A onda je jo{ jedna zaigrala. U~inilo joj se da se zvezdano nebo uskome{alo i da }e za onom po}i i ostale zvezde.

I ona vi{e nije smela da u nebo gleda!

110

45.

Prolazilo je vreme, sa vojskama koje su se o zemqe otimale.

Potvrdilo se da sve silom stvoreno nije pouzdano.

Silom stvoreno Samuilovo carstvo lomilo se pod jo{ ve}om silom.

Romejski vasileus, Vasilije Makedonac, vode}i li~no silnu vojsku, porazio je na Belasici Samuila, cara svih samozvanaca i wegovu vojsku.

Pobeda je bila takva da je, posle we, za vasileusa Vasilija i wegovu vojsku podignut u Konstantinopoqu zlatni slavoluk.

U stra{noj pobedi, Romejci su zarobili petnaest hiqada Samuilovih vojnika. Vasileus Vasilije je naredio da se svi oni oslepe, a da se svakom stotom ostavi po jedno oko, kako bi }oravi mogli voditi slepce Samuilu u Prespu.

Ko sve mo`e, treba da bude i na sva{ta spreman. Samuila je ~ekalo da do~eka vojnike.

111

Milovan Vitezovi}

Oni koji su u Prespu pre, u dugim kolonama, stizali u slavi i sili, stigli su u wu u o~aju i jadu, opet u dugim kolonama. Jedan po jedan dr`ali su se za konopce.

Oni koji su prolazili kroz klicawa neumerena, prolazili su kroz leleke do neba.

To ni tvrdo srce cara Samuila nije izdr`alo. Prepuklo mu je u grudima, dok je bio na nogama, ali je na wima i ostao, naslowen na dovratak carskog trema.

Kolone slepih o~ajnika dugo su prolazile pored mrtvog cara, koji je po~eo od ni~ega i postao ni{ta! “Bo`ja pravda je spora i stra{na" — {aptalo se na Samuilovoj sahrani u crkvi Svetog Ahileja.

112

46.

Pogibeqno, propasno i u svakojakom rasulu carstvo Samuilovo, nasledio je u carskoj Prespi Samuilov sin, princ Gavrilo Radomir. Nasledio ga je koliko po pravu sina umrlog vladaoca, koliko svojom `eqom, toliko i voqom Samuilovih vojskovo|a i velmo`a, voqnih da spa{avaju {ta se od carstva spasiti mo`e i koliko najvi{e mo`e u velikom posrnu}u i raspadu.

Novim carem Gavrilom Radomirom jedini u carskoj Prespi nisu bili zadovoqni princ Vladislav i princeza Marija. Oni se nisu zadovoqili stra{nom Bo`ijom pravdom koju je Samuilo iskusio. Princ Vladislav je goreo od skrivene mr`we iznutra, da je bio sav spe~en spoqa. Mr`wa mu je bila gnev koji ne mo`e da zastari. Ako je ta~no da se sli~ni nalaze, i da `ivotom postaju isti, onda je princ Vladislav prema sebi na{ao princezu Mariju. Oboje su bili obuzeti zavi{}u. A zavist je imala sjaj carske krune, koju su oboje `eleli i posledwim treptajem svojim.

113

Milovan Vitezovi}

Novi car Prespe, Gavrilo Radomir, javio je, po brzim glasnicima, koje je nesre}a nosila da budu jo{ br`i, svojoj sestri Teodori Kosari, kraqici srpske zemqe Zete, zlu kob oca wihovoga, cara Samuila, i golem satir vojske wegove, koji mu nisu dali ni da se carskoj kruni poraduje.

“O, Gospode, da li me to ka`wava{ za nezaja`nu sre}u moju?" — molila se, kajala i klela u isti mah, plemenita kraqica Teodora Kosara, tra`e}i u o~aju i svoju krivicu: “Toliko sam se u svojoj sre}i bila ponela, da sam se i nesre}i svojoj morala uznadati."

“Kako rasulo da ustavim i narodno istrebqewe, a da se i sam svake mr`we spasem?" — po istim glasnicima tra`io je car Gavrilo Radomir savete od kraqa Jovana Vladimira: “Kako da ovaj pogrom, koji se izdr`ati mora, ne ode na moju du{u?"

“Trpi i istraj, mnogo te`e stvari si ve} podneo. Neka Ti i moje iskustvo poslu`i kao iskustvo. Re|e }e{ gre{iti, ako bude{ saznavao ono {to ve} ne zna{. Ostalo prepusti Bogu" — savetovao je kraq Jovan Vladimir: “Neprestano pobe|uje ko se slu`i blago{}u."

114

47.

Nesre}a je uvek takva da se i nenadna uvek pojavquje. Voli da je neo~ekivana. U Zeti ka`u da je dugorepa.

I nijedna ne dolazi sama. Uvek ih se po vi{e sparuje. ^esto uzimaju obli~je le{inara i {estare nad gorama, van doma{aja qudskih ruku.

Zli glasi imaju daleku jeku. — Zato je od svega narednog strepela kraqica Teodora Kosara, koju je obuzeo neizmeran strah za brata od krunidbenog prokletstva: Ho}e li se nacarevati u miru?

I nije se car Gavrilo Radomir carske krune nanosio. I nije stigao da poka`e blagost koja sve pobe|uje. Samo do prvog carskog lova u Ohridskoj gori, koji se zove i krunidbenim, jer je novi car na wega obavezan, pa se u wemu pokazuju i sti~u prva dostojanstva.

U prvom carskom lovu stradao je car Gavrilo Radomir. Ustreqen je, pogre{no ili namerno, u wega odapetom strelom, ili namernom strelom koja je narodu pogre{nom 115

Milovan Vitezovi}

prikazana, mada, kad vladar od wih strada — sve strele su pogre{ne i namerne!

Kad car pada — prvo se kruna zakotrqa.

Kruna cara Gavrila Radomira dokotrqala se pred princa Vladislava, koji je za wu imao pripravnu glavu, kao da ju je samo za wu i nosio.

Glasine o carskoj smrti i o novom caru ukr{tale su se od Prespe do Krajine u Zeti. Nosili su ih toliko brzi glasnici — da se jedni s drugima ne sretnu.

Jedni glasovi su govorili kako je princ Vladislav, ve} car, u magnovewu o~ajawa, iz nesnosnog bola za carem i strasne osvete, presudio sam jo{ u Ohridskoj gori nesre}niku koji je na cara Gavrila strelu odapeo.

Druge glasine su sumwale da je car Vladislav to uradio smi{qeno i lukavo, kako careubica, ako je ba{ on to bio, ne bi u su|ewu otkrio ko ga je na ubistvo nagovorio, i za ~iju je voqu odapeo tu strelu.

Prve glasnike u Zetu poslao je car Vladislav, odmah po krunisawu u crkvi Svetog Ahileja. Javqao je o nesre}i iz koje je iza{ao sa carskim dostojanstvom. I on je od kraqa Jovana Vladimira tra`io savete o mudrom i dobrom vladawu, ali ne da mu ih {aqe po glasnicima, ve} da mu ih sam u Prespu donese.

“Uputi me u ono {to ti zna{, a ja ne znam" — zvao je car Vladislav: “Budi mi dobrodo{ao gost u carskom dvoru, za carskom trpezom i u carskom lovu."

116

Sveta qubav

Drugi glasnici su bili tajni, od Samuilu odanog vojskovo|e Ivca. Ivac je javqao kraqici Teodori o Vladislavqevoj osveti Samuilovoj porodici i da u ovog cara, pod krunom wenog oca i wenog brata, nema vere bez velikog jemstva.

117

48.

“Moj kraqu, nemoj i}i u Prespu, da Ti se, Bo`e sa~uvaj, ne desi ne{to kao mome bratu" — molila je kraqica Teodora Kosara, dok je neizmerna nesre}a, koja se stekla nad wenom porodicom, pove}avala i nemerqivu wenu qubav prema kraqu Jovanu Vladimiru.

Weno lice, u kome se ogledala sre}a i kraq Jovan Vladimir, postajalo je ogledalo tuge, a kraq se ogledao u brizi o wemu.

“Ako su ti glasi ta~ni" — kraq Jovan Vladimir je tra`io svuda dobrotu i, izme|u dobrih glasova i glasova sumwi u wih, uvek se priklawao dobrim. Nije se kajao ni kad je veru u dobrotu ispa{tao i nije se kajao ni kad su glasovi sumwi bili istiniti.

Takav je bio od Boga stvoren: “Car Vladislav od mene tra`i saveta, a savet je greh ne dati. Ako bi se car Vladislav prozlio, ne daj Bo`e, dosta bi i{lo na moju du{u, {to ga dobroti ne uputih!"

“Ne izazivaj sudbine, kraqu moj" — nastavqala je kraqica Teodora Kosara.

118

Sveta qubav

“Sudbina svakog ~eka. Ako me tamo ~eka, moram joj po}i" — kraq Jovan Vladimir je odavno bio sa svojom sudbinom izmiren: “Sve nas ~eka jedna no}."

“Kraqu moj, pusti mene da odem u Prespu!" — prekliwala je kraqica Teodora Kosara, a u du{i je ve} bila odlu~ila da, ako sudbina upravqa qudima, u Prespu krene prvo ona i da kraqa za{titi svojom qubavi i `rtvovawem: “Pusti me, da se prva ispla~em na carskim grobovima oca mi i brata mi... Pusti me, da isku{am cara Vladislava, da ~ujem da li iskreno govori i da vidim kako se dr`i... Kad samo vidim i ~ujem cara Vladislava, zna}u sama koji su glasovi pravi. Kad ga pogledam u o~i, zna}u mu i zadwu misao... zajedno smo rasli."

“Ho}e{ da mene bude strah za Tebe, kraqice moja?" — sme{io se bri`no kraq Jovan Vladimir, a u glavi mu se vrtela misao: Uvek se mora{ pla{iti, da bi bio siguran.

“Kakav strah? Vladislav i ja smo zajedno odrasli" — i kraqica Teodora Kosara je po smutnim glasinama i{la za svojim mislima: Zajedno su rasli i princ Radomir i princ Vladislav, pa... Ako ho}e mene da pogubi, neka to i uradi, samo da mi Ti, kraqu Vladimire, ne pogine{: “Ali }u za Tebe tra`iti zakleto jemstvo, kraqu moj."

Kraq Jovan Vladimir nije mogao odbiti nijednu `equ kraqice Teodore Kosare, kamoli u ovim te{kim ~asovima, kad je 119

Milovan Vitezovi}

najboqe ni{ta ne pokrenuti, pa i u savetima biti umeren: “Seti se da u nesre}i sa~uva{ pribranost."

120

49.

U velikoj `alosti za ocem i bratom, koja se ni suzama zale~iti ne da, stigla je srpska kraqica Teodora Kosara u carsku Prespu. Car Vladislav ju je do~ekao sa po~astima koje joj prili~e, i sa takvom tronuto{}u, da se ona u prvi mah zastidela svojih sumwi u wega. ^inilo se da je potpuno razume. Ono {to je ona htela da ka`e — govorio je pre we.

“Ni{ta stra{nije nije nam se moglo dogoditi posle smrti cara Samuila, negoli smrt na{eg brata cara Radomira. Zavi nas krvnik u crno, a da i ne saznasmo za{to i po ~ijoj voqi."

Htela je kraqica Teodora Kosara da pita: [to se ne sudi ubici, da bi se znalo ko ga je poslao.

“Morao sam ga ubiti u istom ~asu, jer bi i mene ubio, po{to sam jahao uz cara Radomira..." — pretekao ju je car Vladislav: “Kamo sre}e da je mene ubio, da sam Radomiru `ivot odu`io."

121

Milovan Vitezovi}

Pravdala je kraqica Teodora Kosara nedolazak kraqa Jovana Vladimira i tra`ila na~ina kako da od cara Vladislava zatra`i jemstva.

Jemstvo je opet pomenuo sam Vladislav: “Zvao sam ga od srca, da mi savetima pomogne. A opet znam da nije lako kraqu po}i ovamo, gde je u tamnici okovan bio, bez ve}eg jemstva. Zato }u mu poslati krst kao zalog vere, da do|e i da podeli sa nama na{u tugu, da nam je olak{a, da me uputi u vladarske poslove, i poru~i}u mu da u krunidbeni lov bez wega, kraqa, i}i ne}u."

122

50. “Za{to se ustru~ava{, o kraqu Vladimire, da mi do|e{? Ne zovem Te kao car kraqa, ve} kao sebi ravnog i u vladawu narodom vi~nijeg. Ko }e me posavetovati, ako ne}e{ Ti? Ko }e mi se u nevoqama na}i, ako ne}e{ Ti, sad kad smo samo jedan drugome preostali? S kim da se carski poradujem kad ova `alost pro|e? Evo Tvoje kraqice, a sestre mi, Teodore Kosare, kod mene je i nikakvo zlo nije pretrpela, ve} se i moji svi i ja sam s po{tovawem i divqewem s wom ophodimo. Jer ovo je i wen dvor. Primi veru zlatnog krsta i do|i mi da se razgovaramo i da se dogovaramo, da me posavetuje{ i da Te darujem dobro za to. Koji sam ja car, ako mi Ti, o kraqu, do}i ne}e{?"

123

51.

Tek je zlatni krst cara Vladislava probudio sumwu kod kraqa Jovana Vladimira.

Sjaj zlata je sjaj pohlepe i neiskrenosti.

Zlatom se uzima sve {to nije iz srca. Ne ka`e zalud narod da se pri zlatu gubi dobrota. Kad ga car Vladislav na zlatni krst zove, ako ga i ne moli na wega, ne zove ga ~iste du{e i iskrenog srca.

“Znamo dobro, care Vladislave, da Gospod na{ Isus Hristos, Bo`iji sin, koji je za nas i na{e spasewe stradao, nije razapet ni na zlatnom ni na srebrnom, ve} na drvenom krstu koji je sam poneo pred svima nama i za nas" — kraq Jovan Vladimir je vratio zlatni krst caru Vladislavu, ali mu poziv za dolazak u Prespu nije odbio: “Zato, ako je Tvoja vera ~vrsta i ako su Tvoje re~i iskrene i istinite, po{aqi mi po sve{tenim licima, po episkopima svojim i po jednom kalu|eru, isposniku, drveni krst sa Tvojom, u crkvi datoj, zakletvom na wemu: da mi se u carskoj Prespi ni{ta desiti ne}e, pa }u Ti do}i odan, sa krstom u koji se pouzdavam."

124

52.

Obradovao se car Vladislav poruci kraqa Jovana Vladimira.

I kraqevska kruna Srpskog kraqevstva Zete bi}e mu na dohvat ruke. Sam kraq Jovan Vladimir done}e je. Done}e je na svojoj glavi. A glava je najnesigurnija i do we je najlak{e do}i.

Pozvao je car Vladislav dva episkopa i jednog kalu|era, pa je pra}en wima, i caricom Marijom i kraqicom Teodorom Kosarom, po{ao u crkvu Svetog Ahileja, u kojoj su carski grobovi Samuila i Gavrila Radoslava. Tu se triput zakleo na drvenom krstu, nad carskim grobovima i nad }ivotom Svetog Ahileja, da se kraqu Jovanu Vladimiru ni{ta zlo u Prespi desiti ne}e.

Kad su izaslanici sa krstom drvenim po{li u Zetu kraqu Jovanu Vladimiru u stolnu mu Krajinu, onda je car Vladislav u Ohridski dvor poslao caricu Mariju i kraqicu Teodo ru Kosa ru, jer kra qici treba odmora u patwi, a on }e tamo do}i sa kraqem Jovanom Vla di mi rom, kad on 125

Milovan Vitezovi}

do|e i kad se o dr`avnim poslovima dogovore.

Kraq Jovan Vladimir, po zamisli cara Vladislava, a i po carskoj zakletvi, da mu se u Prespi ni{ta desiti ne}e, i nije trebalo `iv da stigne u Prespu, jer }e ga od Krajine do Prespe sa~ekati, radi svake sigurnosti, tri “razbojni~ke" zasede.

Car Vladislav je imao da sa~eka samo kraqevsku krunu i da pogubi “razbojnike", kako se ne bi znalo ko je zasede naredio.

126