ЈАША АЛМУЛИ
ОСТАЛИ СУ ЖИВИ
Завод за уџбенике, Београд
Садржај
Захвалност ...................................................................................................... 7 Холокауст у Југославији .............................................................................. 9 Преживели.................................................................................................... 19 Централна Србија Ј. Алмули и В. Челебоновић Алберт Алкалај Милан Коен Давид Хара Оливера Ђурђић Ливија Абинун Јелица Марић Стефановић Јосиф Леви Гордана Шале Хаим Миле Пинкас Јаша Алмули
Челебоновићи у рату .......................... 23 Сликар и уметник опстанка ............. 31 Један од ретких .................................... 55 Одлучна породица .............................. 69 Породица Гутман .............................. 101 С Јеврејином у бекству ..................... 123 „Да погледам Чифутки у очи”........ 137 Спасао га комесар Егон.................... 153 И са Костом и са Дражом ................ 165 Успешно преко Атлантика.............. 181 Да су само знали ................................ 199
Бачка Ева Тимар Ивона Фрајт Ђорђе Хајзлер Хуго Рот Др Јосиф Весел
У Аушвицу .......................................... 221 Зла коб .................................................. 239 Палио жито......................................... 251 И Биркенау и Голи оток ................... 277 Преживео Аушвиц ............................ 307
Босна Тирца Гинсберг Реа Рајс Живковић Рабин Цадик Данон Јосиф Песах Мајер Алтарац Мориц Леви Рашела Данон Папо Данијел Озмо Леа Абинун Салцбергер
Лажна Нада Бањанин ...................... 319 Спас у породици лекара .................. 333 Рабин партизан ..................................345 Апел рабина Цадика Данона .......... 368 Очеве поруке ...................................... 371 Доследност .......................................... 389 Злочин у Крњој Јели .........................409 Ретки обрти ........................................425 Јави нашима........................................445 Изненадни спас..................................449
Македонија Исак Сион Нисим Алба Др Јелена Хидвеги
Побегао из колоне ............................. 465 Леви ционист, па партизан ............. 485 Два пута спашена .............................. 505
Хрватска Мирко Леви
Партизан у Славонији ..................... 517
Спашена деца ............................................................................................ 539 Индекс..........................................................................................................543
Захвалност Као и приликом припреме за штампу претходних књига, моја супруга Винка Переула пружила ми је подршку и помоћ у раду на овој књизи. Јеврејски историјски музеј у Београду дао ми је фотографије више мојих саговорника: Ливије Абинун, Јосифа Левија, Еве Тимар, Ивоне Фрајт, Ђорђа Хајзлера, Јосифа Весела, Рее Рајс Живковић, Мајера Алтарца, Лее Абинун Салцбергер и Јелене Хидвеги. Фотографије осталих саговорника, који су сви помрли, добио сам од њихове родбине. Немамо фотографије пуковникâ Хаима Милана Коена и Мирка Левија као и психолога Хуга Рота, чије потомке нисмо успели да контактирамо. Нисмо успели да прибавимо ни фотографију Давида Харе, као ни довољно квалитетан снимак Јелице Марић Стефановић. Фортуноф видео-архив за сведочанства о Холокаусту при Библиотеци Јелског универзитета у САД пружио је финансијска средства за снимање 22 интервјуа објављена у овој књизи шаљући траке и плаћајући сниматеље, док је аутор књиге имао пуну самосталност у вођењу разговора са преживелим сведоцима које је сам одређивао. Аутор
Холокауст у Југославији Од 82 240 Јевреја који су живели у бившој Југославији пре Другог светског рата, 67 248 или 81,76% убили су Немци, усташе и други фашисти, инострани или домаћи. Уништили су 107 од 154 јеврејска храма, синагоге, који су постојали у земљи. Међутим, обим уништења није једина особеност Холокауста у Југославији. У њеним главним деловима, Хрватској и Србији, Холокауст је имао посебна обележја. Фашистичка Независна Држава Хрватска, успостављена вољом Немачке и Италије после пораза Југославије у кратком рату априла1941, била је једини њихов сателит који је своје Јевреје убио на сопственом тлу, сопственим рукама. У свим осталим сателитским државицама Јевреји су предавани Немцима, који су их депортовали у логоре смрти на истоку Европе, а Бугарска чак није ни пристала да преда своје Јевреје, те је њих 50 000 преживело и после рата отишло у Израел. Од 39 000 Јевреја у НДХ, која је обухватала Хрватску и припојену Босну и Херцеговину, убијено је 30 000 на најзверскији начин. Убијање Јевреја почело је одмах после успоставе те фашистичке творевине, у којој су Немачка и Италија власт предале усташама, задојеним мржњом према Србима и Јеврејима, и затуцаним католичанством. Усташе су биле мањински део хрватске опозиције у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, успостављене 1918. године спајањем делова турске и аустроугарске империје са Србијом. У тој држави Хрватска је имала мање аутономних права него у Аустро-Угарској, али док је усташка мањина настојала да разбије Југославију и прибегавала тероризму, већина хрватског становништва је подржавала Хрватску сељачку странку, која је пред рат склопила споразум са Београдом успоставом Аутономне бановине Хрватске.
10
Остали су живи
Вођа те странке Влатко Мачек није се примио власти у Хрватској после пораза Југославије, већ је пре потписивања капитулације Југославије предао власт усташама. Позвао је хрватски народ да се покори новој власти и чланове ХСС да сарађују са њом.
Окрутност усташа Десетог априла 1941, само четири дана после инвазије, немачка војска је ушла у хрватску престоницу Загреб и успоставила марионетску државу НДХ. Немци су власт дали хрватским усташким емигрантима, који су у земљу дошли с окупаторима. Ти емигранти су уживали подршку италијанског фашизма и режима у Мађарској, где су обучавани за тероризам. На крају су добили и подршку немачких нациста, те су одиграли злу улогу у разарању Југославије. Када су дошли на власт, неколико стотина емиграната, заједно с 1 000 припадника њиховог илегалног покрета у земљи, почели су да спроводе програм стварања државе која би била искључиво хрватска и католичка. Милион и девет стотина хиљада Срба требало је да буде ликвидирано: трећина убијена, трећина прогнана и трећина покатоличена. Јевреји су требали да буду опљачкани и уништени, Роми побијени. Усташе су нашле присталице углавном у најзаосталијим деловима Хрватске, пре свега у западној Херцеговини. Њихов режим је подржало католичко свештенство. Неколико сурових команданата концентрационих логора припадало је том свештенству. Менахем Шелах из Хрватске, који је емигрирао у Палестину 1944. године и постао професор на Универзитету у Тел Авиву, рекао је у свом говору у Јад Вашему 4. маја 1992, да је Католичка црква у Хрватској, на челу са надбискупом Степинцем, који је после рата унапређен у кардинала, „одушевљено поздравила долазак Павелића и његове банде.” Павелић је био вођа усташке државе. Убијање Јевреја у Хрватској почело је већ првих месеци после доласка усташа на власт. У логору Јадовно на планини Велебит, недалеко од Госпића, око 300 Јевреја и 3 000 Срба убијено је маљевима на ивици планинских јама и бачено у њих. О овим догађајима причао ми је Божо Шварц из Загреба, који је био у Јадовну са 170 младих Јевреја ухапшених у Загребу 27. маја 1941. Друга група младих Јевреја из Загреба затворена је јуна 1941. и послата у логор Слано на острву Пагу, где су их окрутни чувари изгладњивали, терали на тешке физичке послове и убијали. Очевидац, Златко Вајлер из Загреба, описао је ово у разговору
Холокауст у Југославији
са мном. Због раног почетка уништења Јевреја и Срба у Независној Држави Хрватској, у њој се догодио „Холокауст пре Холокауста”. Италијанска војска, која је окупирала острво Паг, приметила је убиства у два логора на острву – у једном, Сланом, били су Срби и Јевреји мушкарци, а у суседном Метајну српске и јеврејске жене и деца, али се није мешала. Тек пошто су ови усташки логори затворени, команда италијанског 5. корпуса наредила је ископавање тела у масовним гробницама. Италијански војни лекар Санте Стаци известио је да је у јеврејском делу логора Слано за мушкарце нашао три масовне гробнице са 791 телом, од којих су 407 били мушкарци, 293 жене и 91 дете. Лекар је навео да су неки, судећи по њиховом положају, сахрањени живи. Тела су била везана жицом, већина жртава убијена ударцем у главу тупим предметом или су им пререзана грла. Ватрено оружје ретко је коришћено. Тек после тог извештаја, италијанска војска почела је да спречава геноцид на територијама под својом контролом.
Јасеновац Пошто су због близине Италијана морали да затворе неке логоре, у лето 1941. усташе су почеле стварање јасеновачког система логора, на подручју Славоније, на реци Сави или у њеној близини. Ту су починили нечувене злочине. И даље се води спор о томе колико је Срба, Рома, Јевреја и хрватских антифашиста убијено у Јасеновцу. Српски историчари тврде да је било око 700 000 жртава, а већина хрватских стручњака и лица која се баве Јасеновцем смањује тај број на 80 000 или, недавно, чак на 69 842. Цифра од око 20 000 Јевреја убијених у Јасеновцу била је неспорна све док у новој поставци јасеновачког музеја, поново отвореног на хрватској територији новембра 2006, број убијених Јевреја није сведен на око 10 000. Опште је прихваћено да су убиства углавном вршена ручно. Грла су резана обичним или посебним ножевима причвршћеним на зглобове руку стражара, лобање разбијане маљевима и гвозденим шипкама; неко време жртве су спаљиване у цигларским пећима, а масован начин уништења људи било је изгладњивање. Усташе су ретко користиле метке. Фрањо Туђман, први председник обновљене хрватске државе проглашене 1991, драстично је умањио број жртава у Јасеновцу и ревидирао историјску улогу усташке државе. Следећи председник, Стипе Месић, признао је шта се заиста догодило. На годишњицу пробоја заточеника из логора, 22. априла 2006, у Јасеновцу је изјавио следеће:
11
12
Остали су живи
„Због политике злочиначког усташког режима Јевреји су овдје убијени зато што су били Јевреји, Срби зато што су Срби и Роми зато што су Роми. Хрвати који нису могли и нису хтјели да се слажу с таквом политиком, такође су убијени. Сходно томе, Јасеновац није музеј и сва колебања о карактеру режима одговорног за ужасе почињене овдје треба одлучно одбацити. Ово је мјесто Холокауста, геноцида, ратних злочина.”
Ипак, не може се заборавити какав је став Месић заступао у време отцепљења Хрватске од Југославије почетком деведесетих година прошлог века. Није заборављено да је исти Месић 1993. године изјавио да Хрватска нема разлога да се извини јер је два пута била међу победницима: у рату, 1941. године, када је Немачка признала Хрватску, и други пут на крају рата, када је постала део Титове Југославије. Он је ово изјавио у говору на збору хрватске дијаспоре у Аустралији као један од вођа Туђманове партије Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), која је примала финансијску помоћ из дијаспоре, укључујући и бивше усташе.
Спор око музеја Новембра 2006. музеј у Јасеновцу, основан пре ратова у којима се распала Југославија, поново је, с новом поставком, отворен на територији која припада хрватској страни. Поставка је изазвала критике представника Јевреја, Срба, Рома, хрватских антифашиста, појединих стручњака и Ефраима Зурофа, директора Центра „Симон Визентал” у Јерусалиму. Он је рекао да нова поставка не објашњава зашто се све ово догодило и да млада особа, која дође овде, неће разумети зашто је Независна Држава Хрватска настала и како је бирала своје жртве. Садржај и распоред у музеју нису измењени до маја 2012, мада је у међувремену Туђманова странка ХДЗ изгубила власт у Хрватској. У њој још увек постоји јак отпор суочавању с истином. Логор у Јасеновцу преживели су малобројни заточеници који су из њега побегли и они који су учествовали у пробоју 22. априла 1945, када се Народноослободилачка војска приближавала логору. У њему је тада било око 1 070 преосталих Срба и Јевреја. Већина је учествовала у јуришу на капију. Дочекала их је усташка ватра и само је њих 70–80 стигло до слободе. Према подацима Чедомила Хубера, председника Удружења бивших заточеника у Хрватској, међу учесницима пробоја било је и 19 Јевреја.
Холокауст у Југославији
По подацима објављеним у „Политици” 19. априла 2010. поводом нове књиге Антона Милетића, бившег директора Војноисторијског института, од преосталих 1 075 логораша њих око 600 кренуло је у пробој. У том очајничком покушају само 128 јасеновачких мученика домогло се слободе, а остале су усташе немилосрдно ликвидирале. Неки преживели и родбина убијених сматрају да је Јасеновац био гори од Аушвица, где су Немци индустријализовали убијање, тако да њихове жртве често нису биле свесне да иду у смрт. Насупрот томе, у Јасеновцу је жртва доживљавала ужас ручног убијања. Усташе су такође убиле, углавном у Јасеновцу, и око 10 000 Јевреја из Босне и Херцеговине, која је придодата њиховој држави, уз сагласност Немачке и Италије. У Босни и Херцеговини сада има само 1 059 Јевреја, од тога 708 у главном граду Сарајеву, а остали су у Мостару, Тузли, Зеници, Бањалуци и Добоју.
Београд „Judenfrei” У Србији, уништавање Јевреја такође је било брзо и брутално. Починили су га немачки цивилни полицијски и нацистички органи и припадници немачке војске Вермахта, не Срби. Србија је била под суровом и безобзирном немачком војном окупацијом, а локална квислиншка влада, коју су поставили Немци, имала је само помоћну улогу. Та улога је била прљава и ружна. Имали су обавезу да спроводе мере против Јевреја које су Немци увели на почетку окупације и да лове Јевреје који су се после немачких масовних убистава у 1941. и 1942. години скривали по Србији. Ухваћени су били заточени у немачки део логора на Бањици у Београду и затим убијани. Убијање Јевреја у Србији наређивали су, организовали и извршавали Немци. Прво масовно убиство Јевреја у Београду догодило се 23. јула 1941, само три месеца од почетка немачке окупације, после учешћа јеврејског омладинца Хаима Алмозлина у диверзији против немачких снага. Немци су открили Хаимов идентитет иако је побегао са места догађаја, па су позвали све мушкарце Јевреје на збор на Ташмајдан. Одабрали су 122 таоца и, пошто Хаим није пронађен нити се предао, следећег јутра су их све побили. Најближи сарадници Немаца међу домаћим издајницима били су љотићевци, припадници фашистичке странке „ЗБОР” основане пре рата. Њен вођа, познати антисемита Димитрије Љотић, основао је под немачком окупацијом Српски добровољачки корпус који се борио против четника и партизана. Приликом масовног стрељања грађана и
13
14
Остали су живи
ђака у Крагујевцу 1941, одводили су таоце на стратиште. Исто су чинили приликом хапшења и стрељања јеврејских талаца крајем јула 1941. после диверзије коју је учинио јеврејски омладинац Хаим Алмозлино. Љотићевци су чували таоце затворене у Пожарној команди на Ташмајдану и затим их у зору 28. јула повели на стрељање.1 Током лета и јесени 1941. Немци су затворили као таоце између 4 000 и 5 000 одраслих мушкараца Јевреја из Београда и Баната и стрељали их у групама током српског устанка. За сваког убијеног Немца стрељано је 100 српских талаца, а за рањеног 50. Немачки државни саветник, генерал Харалд Турнер, шеф немачке војне управе за цивилне послове у Србији, запитао се у писму пријатељу, 17. октобра 1941, да ли је исправно да се убијају Јевреји и Цигани због устанка Срба. Нашао је лак одговор, да су Јевреји држављани Србије и да „ионако треба да нестану”. Као што сада то знамо, Јевреји су били осуђени да нестану, али устанак Срба убрзао је њихово уништење у Србији, пре него што је нацистичко „коначно решење јеврејског питања” било у потпуности разрађено. Наиме, почетком јула 1941. почела је оружана борба против Немаца, на позив Комунистичке партије Југославије и, у много мањој мери, на позив четника. Титове снаге су успеле да ослободе неколико градова и у западној Србији успоставе ослобођену територију, која се звала Ужичка Република. Да би сузбили побуну, Немци су увели бруталне одмазде, какве нису постојале нигде другде у окупираној Европи. Покренули су офанзиву и протерали партизане из Србије крајем 1941. Јеврејски мушкарци у Србији побијени су као таоци до краја октобра 1941, када је најтежи прогон Јевреја у Немачкој тек почео. У Србији је само око 500 јеврејских мушкараца остављено у животу, са задатком да припреме логор за јеврејске жене и децу. Удовице и сирочад убијених мушкараца су 8. и 12. децембра 1941. одведени у концентрациони логор, у ширем центру града. У овом логору, који су Јевреји и Срби називали Сајмиште а Немци „Judenlager Zemlin”, око 6 500 жена и деце из Београда и Баната и 500 мушкараца провели су страшну зиму у глади и хладноћи. Марта 1942. један велики камион стигао је из Берлина и у њему су до 10. маја сви они били угушени. Убили су их издувним гасовима из мотора повезаног цевима с унутрашњом кабином у коју је могло стати 50–100 затвореника. Таква возила коришћена су у Београду, Риги и Шелмну, као претече гасних комора у логорима смрти 1
Црна књига, Савез јеврејских општина Југославије, Београд, 1952.
Холокауст у Југославији
на Истоку. Душегупком су у Београду руковала два есесовца, Гец и Мајер. У том камиону су, поред свих затвореника из логора на Сајмишту, убили и 800 пацијената, лекара и медицинских сестара из Јеврејске болнице у улици Високог Стевана током четири дана крајем марта 1942. Пошто више није било живог Јеврејина у логору на Сајмишту, немачка команда могла је с поносом да саопшти да је Београд постао „Judenfrei”, очишћен од Јевреја, а у августу 1942. да је Србија једина земља у којој је проблем Јевреја и Цигана решен. Ипак, крајем новембра 1944. око 500 Јевреја појавило се у Београду, на првом скупу у Јеврејској заједници. Већина њих изашла је из својих скровишта. У скривању су им помогли српски пријатељи, комшије или школски другови. Јаша Романо, писац једне од најпознатијих књига о Холокаусту у Југославији, оценио је да је од 12 500 Јевреја у Србији, убијено 11 000, односно 88%. Сада у Србији живи само око 3 300 Јевреја, од чега око 500 у Војводини, у Новом Саду и Суботици. Они су углавном потомци повратника из Аушвица.
Разноврсне судбине у Војводини У равници српске Војводине, која је до 1918. била део Аустро-Угарског царства, уништавање Јевреја текло је другачије. У њеном источном делу, Банату, осим Срба живела је и јака немачка мањина. Немци су по доласку увели своју војну владавину и августа 1941. су све Јевреје, њих око 3 500, протерали из Баната у Београд. У српској престоници они су подвргнути процесу уништења, заједно са београдским Јеврејима. Бачка, централни део Војводине, с јаком мађарском мањином, припојен је Мађарској. Током прве три године мађарске владавине услови живота били су подношљиви за Јевреје упркос бројним антијеврејским мерама и крвавим „рацијама” у главном покрајинском граду Новом Саду и неколико других места почетком 1942. Током рација, мађарска војска убила је око 1 500 Јевреја и неколико хиљада Срба, под изговором чишћења региона од партизана, који су се сукобили с мађарском жандармеријом. Међутим, права драма почела је марта 1944, када су Немци срушили владу Мађарске и довели на власт тамошње екстремне фашисте. Нова власт ја предала домаће Јевреје нацистима, који су их депортовали у логоре смрти на истоку. Тиме је судбина Јевреја била запечаћена. Њихово масовно затварање почело је 26. априла 1944. Већина је била одведена у Аушвиц, одакле се вратило мало њих, неки од младих,
15
16
Остали су живи
одабраних за рад. Процењује се да је страдало 14 800 Јевреја из Бачке и мале територије у Словенији припојене Мађарској. Овај број укључује и оне који су умрли у мађарским војним радним батаљонима за Јевреје на Источном фронту и током принудног рада у Борском руднику бакра у Србији.
Усташки терор у Срему Југозападни део Војводине, Срем, прикључила је себи Независна Држава Хрватска. Ово је омогућило хрватским фашистима да избију на леву обалу Саве код Београда, територију која је до 1918. године припадала Аустро-Угарској. Захваљујући делимично брдовитом терену у Срему, партизански одреди су се успешно борили против усташа, који су увели владавину терора над Србима и Јеврејима. Све усташке мере психолошког угњетавања, пљачкања и физичког уништења које је њихов режим примењивао у самој Хрватској, биле су проширене и на област Срема. Усташе су неколико хиљада Јевреја прво затвориле у транзитни логор и касније послали у Јасеновац или Аушвиц, ради истребљења.
Изручење у Македонији Јевреји из југословенског дела Македоније били су најстарија јеврејска заједница у земљи, и најсиромашнија. Готово потпуно су уништени. Од 7 762 Јевреја који су пре рата живели углавном у Скопљу, Битољу и Штипу, 90 % су убијени. Само Јевреји који су били страни држављани или лекари и апотекари, изузети су од депортације. Мало их је успело да побегне или да се сакрије у последњем тренутку. Сви остали, њих 7 148, међу њима и деца млађа од 10 година, у три воза послати су у логор смрти Треблинка у Пољској и тамо угушени. Они су заточени 11. марта 1943, на основу споразума Немачке и њене савезнице Бугарске. То је био издајнички чин бугарске владе, која је била у стању да сачува своје Јевреје у матичној Бугарској, али је на инсистирање Немачке, предала Јевреје из новостечених територија – Вардарске Македоније, грчке Тракије и града Пирота у Србији, укупно око 14 000 људи. У делу Македоније, која је раније припадала Југославији, Бугари су пре депортације увели све врсте антијеврејских мера. Највећу штету изазвале су економске мере, што је довело до екстремног осиромашења Јевреја, који су били лишени и држављанства.
Холокауст у Југославији
Јевреји из „уже” Бугарске (без подручја које је окупирала), њих око 50 000, остали су да живе у тој земљи до краја рата. Потом су се иселили у Израел, где су допринели стварању државе и очувању сефардске традиције и културе. Људи у Вардарској Македонији ретко су штитили своје Јевреје. Македонија се налази на дну листе европских земаља који су помагале Јеврејима да преживе. Она има само 13 Праведника међу нацијама, регистрованих у меморијалном музеју Јад Вашем у Јерусалиму. Становништво овог дела Македоније осећало се национално угрожено у Краљевини Југославији, у којој њихова националност и језик нису били признати између два светска рата. Због тога је реаговало двосмислено на бугарску анексију. Многи нису могли да одлуче да ли су Бугари били њихови ослободиоци од српског јарма или освајачи и поробљивачи. Сада у Македонији има само око 200 Јевреја и полу-Јевреја. Сви они живе у главном граду Скопљу. Међу преживелима су бивши партизани, који би били бројнији да је закаснели покрет отпора у Македонији био снажнији.
Италијанска уточишта Присуство Италије у распарчаној Југославији спасло је многе јеврејске животе. Италијанске окупационе зоне биле су сигурно уточиште за Јевреје јер Италијани нису нехумано поступали према Јеврејима или их предавали Немцима. Они југословенски Јевреји који су имали средстава и начина да допру до италијанских окупационих подручја, били су спасени од нацистичког геноцида. Око 50 000 Јевреја у деловима Југославије, Грчке и јужне Француске остало је у животу захваљујући томе што Италијани нису прихватили немачку геноцидну политику. У бившој Југославији, две различите зоне биле су под италијанском контролом: Зона I на деловима јадранске обале и неким острвима припојена је Италији, док је у великој копненој Зони II Италија имала војну контролу а усташе цивилну власт.
Црна Гора, Словенија, Косово Мало је Јевреја живело на ободима бивше Југославије – на северозападу у Словенији, у Црној Гори и на југу, на Косову. Јевреја је у Словенији било око 1 500 почетком Другог светског рата, од чега је 1 300
17
18
Остали су живи
убијено. Словенија је подељена између Немачке, Италије и Мађарске а Јевреји у припојеним деловима делили су судбину Јевреја у матичним земљама. Сиромашно планинско подручје Црне Горе било је у италијанској окупационој зони током првог дела рата. Црна Г ора је имала само 30 јеврејских грађана, од којих су Немци, након капитулације Италије, у јесен 1943, убили 28. Област Косова и Метохије имала је 550 Јевреја. Највећи део ове области, са главним градом Приштином, била је под италијанском контролом до јесени 1943. Након тога су Немци и албански фашисти опљачкали 400 локалних Јевреја и коначно их депортовали у логор Берген-Белзен. Северни део Косова са градом Косовском Митровицом окупирали су Немци, како би користили рудник олова у Трепчи. Заједно с локалним албанским фашистима опљачкали су Јевреје и демолирали њихову богомољу. Марта 1942. депортовали су их у логор Берген-Белзен, где је само неколико њих преживело.
Спасење кроз борбу После окупације, Југославија је била поприште жестоке оружане борбе против нацистичке Немачке и њених савезника. Многи Јевреји нашли су спасење ступањем у борбу. У целој Југославији 81,76 % Јевреја је побијено, али од оних који су се придружили Народноослободилачкој војсци на челу са Титом и Народноослободилачком покрету, само је 28,95 % изгубило животе. Било је тешко, али је то био пут части и опстанка. Пре II светског рата Јевреји углавном нису учествовали у политичком животу Краљевине Југославије. Само мали део јеврејске омладине и поједини интелектуалци приступили су крајњој левици. То је разлог зашто се 1941. године само 565 Јевреја одазвало позиву Комунистичке партије Југославије да ступи у оружану борбу. Од тог броја је погинуло 388, тј. 69,4%. У то време већина Јевреја није сматрала да треба да се спасава напуштањем градова и одласком у шуме и планине. Тада нацисти још нису били донели одлуку о „коначном решењу” јеврејског питања, нису још постојали логори смрти на Истоку и код нас није било познато да немачке акционе групе (Einzatsgruppen) врше масовна убиства Јевреја у освојеним деловима СССР-а, који је Немачка напала после Југославије, 22. јуна 1941.
Преживели
Поред комуниста и симпатизера левице, у партизане је 1941. отишао и део младих Јевреја припадника левичарских ционистичких организација Хашомер хацаир и Техелет лаван. Припадници тих организација су и пре и после међународног признања Израела 1948. године у Палестини оснивали кибуце, махом пољопривредне комуне у којима је све било заједничка својина и чији чланови нису добијали плате и наднице, већ су равноправно уживали плодове заједничког рада. У овој књизи објављујемо разговоре с три некадашња припадника тих оранизација. Један од њих, Ђорђе Хајзлер из Суботице, мислио је 1945. да ће социјалистичка Југославија бити један велики кибуц, па није тражио повраћај стана изгубљеног 1941. Он и његова девојка поклонили су Партији пола килограма злата не тражечи признаницу, а држави драгоцена крзна из предратне радионице њеног оца. Веровали су да настаје колективни рај.
Преживели Предајем читаоцу збирку од 30 разговора с преживелим Јеврејима из централне Србије, Бачке, Босне, Македоније и Хрватске. Оно што су испричали показује колико је страшно бити гоњен као звер. Један наш саговорник се месец и по дана скривао у ниском мрачном простору у којем је могао да борави једино у водоравном положају. Излазио је из скровишта само увече по петнаест минута. Трагајући за животним причама оних који су избегли највећу трагедију Јевреја, открили смо да је један од најбогатијих људи Србије започео као убого дете у Бугарској, али се високо уздигао својом памећу и радом. Две осећајне жене приказале су нам Аушвиц са сасвим посебне стране. Досад је било много описа индустријског начина убијања; оне су испричале како су лично, психички и емотивно, доживеле губитак својих и ропски рад. Двојица су три године после непријатељских затвора и логора допали на УДБ-ин Голи оток. Један од њих је оценио да је Голи оток за људску психу био гори од Биркенауа у Аушвицу. Оно што смо чули од два македонска Јеврејина потврдило је да су Јевреји, супротно многим Македонцима, сви били против бугарске окупације и да су јеврејски омладинци били спремни да се бране, али
19
20
Остали су живи
да је подршка народа у Македонији била слаба. Од македонских саговорника дознали смо многе појединости о животу њихових сефардских заједница пре рата. Сазнали смо и то да су 449 година после изгона из католичке Шпаније Јевреји у Велесу још увек своје пословне књиге водили на ладину, старом јеврејско-шпанском језику донетом на Балкан. Шеснаест наших саговорника били су у партизанским редовима, што не изненађује јер је статистика показала да су они с оружјем у руци у већем броју дочекали слободу од оних који су остали у својим кућама и затим отерани у логоре. Многи преживели борци нису пре тога били комунисти или левичари; отишли су у партизане да спасавају главе. Неки од њих су у детињству и раној младости били врло побожни и од својих препобожних јеврејских очева слушали предивне поруке о људској доброти. Једног је некажњивост немачких злочина убедила да Бога нема. На крају, читалац ће се упознати са судбином два детета које су родитељи пред одвођење у логор поверили кућним помоћницама. Оне су их скривале и пазиле, деца су преживела, али њихов доцнији живот могао је бити и срећнији. Верујем да и ова збирка потврђује драгоценост усмене историје.
Централна Србија
Централна Србија
Ј. Алмули и В. Челебоновић
Челебоновићи у рату Када је избио рат априла 1941, од осам Челебоновића шест је било у Београду. Нећемо одмах изнети како су се они спасавали, описаћемо то подробно само за двојицу, оца породице др Јакова Челебоновића, успешног и богатог адвоката и председника Јеврејске општине у Бeограду (1932–35) и његовог најмлађег сина Александра – Алексу, који је био истакнут ликовни критичар, есејиста и професор. Његово име сада носи једна улица у Младеновцу. Нећемо одмах испричати ни како су њих двојица преживели рат. Прво ћемо приказати њихове изузетне личности. Већину података за овај приказ дао је Владан Челебоновић, Алексин син, научни сарадник Института за физику у Београду и последњи мушки изданак фамилије Челебоновић. Презиме Челебоновић нигде у свету не постоји сем у фамилији из Београда. Потекло је од презимена Челебон, које сам у нашим крајевима нашао само међу сефардским Јеврејима из Битоља у Македонији и које је очигледно постојало и у Видину у Бугарској, одакле је дошао наш Јаков Челебоновић. Он је од малог и сиромашног бугарског Јеврејчета постао најбогатији Јеврејин у Србији, где је свом презимену додао наставак ОВИЋ.
Како је Јаков постигао тај велики преокрет? У време када се он родио, 1868. године, Видин је био познат трговачки град на обали Дунава у северној Бугарској. Његов деда био је добростојећи апотекар у Видину. Имао је жену, синове, радњу, све. Помислио је да ће ускоро умрети и решио да оде у Јерусалим да тамо
24
Остали су живи
остави кости. Али није умро. Вратио се у Видин с младом женом, и то трудном! Дете које се родило биће отац нашег Јакова. Наравно, фамилија је била згранута и кад је стари умро, овај мали је остао без ичега. Као одрастао, био је кожар и прао коже у Дунаву. Имао је три сина – Јакова, Морица и Рудолфа и ћерку Берту. Јаков је био најпаметнији и отац га је као малог послао у Београд код неке своје даље рођаке. Она је овде била „исцелитељ” – лечила је на основу облика растопљеног олова просутог у хладну воду! Живећи код ње, Јаков је ишао у основну школу код Саборне цркве, затим у Прву мушку гимназију и завршио право у Београду. Пошто је био сиромашан, а паметан и добар ђак, у гимназији је давао „часове” математике деци из богатих кућа. На студијама је био стипендиста Текелијанума,2 а докторирао је право у Лозани у Швајцарској 1917. Његова докторска теза налази се у Универзитетској библиотеци у Београду. У Бечу се оженио Јоханом, лепом Јеврејком из добре куће. И као адвокат у Београду постао је пребогат
Јаков и Јохана Челебоновић на венчању 1900. године 2
Фондација коју је основао Сава Текелија, богат и успешан Србин из Будимпеште, за стипендирање талентованих а сиромашних српских ђака и студената.
Челебоновићи у рату
човек. Главне и велике новце зарадио је заступајући германску принчевску фамилију Turn und Taksis у спору око имовине (великих шума) коју је имала на тлу будуће Југославије, пре пропасти Аустро-Угарске. С тим новцем је између 1927. и 1929. изградио двоспратну палату Челебоновић у Вука Караџића 18. У њој је до рата имао своју адвокатску канцеларију и породични дом. Делови палате су изнајмљивани. Ту је била Шпанска амбасада, адвокатске канцеларије и модни салони, а сада је Музеј примењене уметности. Бивше бугарче Јаков заволео је Србију у којој се школовао, одрастао и подигао породицу. У Јеврејској општини у Београду стајао је на челу фракције која се залагала за што приснију идентификацију са српском средином. Насупрот њој стајала је фракција која је нагињала ционизму и сматрала да ће Јевреји решити свој пролем једино стварањем државне заједнице у Палестини, земљи праотаца. Уз Челебоновића су били Нисим Алмозлино, резервни потпуковник који је своју апотеку назвао „Бели орао” по високом одликовању које је добио у ратовима 1912–1918, и адвокат Мориц Демајо, који је неко време био потпредседник Јеврејске општине у Београду. Челебоновић је победио на изборима у општини 1932. године. Но, Јевреји Београда нису хтели потпуно да се поделе, те су две фракције образовале заједничку општинску управу. Јаковљеву приврженост Србији видимо и после рата. Он није остао у Швајцарској, где га је затекло ослобођење, већ се са сином Алексом, с којим је 1941. избегао из града, вратио у Београд, мада су му супруга и двоје деце с породицама остали у Швајцарској. У Београду му није враћена палата, која је била национализована. Отворио је поново адвокатску канцеларију на Обилићевом венцу. Тек када су најстарији син Марко3, познати сликар, и најмлађи Алекса, 3
Марко Челебоновић (1902–1986) један је од најславнијих српских сликара 20. века. Рођен у Београду, студирао је економију у Оксфорду и дипломирао право у Београду, али се рано посветио сликарству и прву изложбу имао 1925. у Паризу. Пре рата живео је у Сен Тропеу, на француској медитеранској обали, за време рата био у француском покрету отпора, после рата вратио се у Београд и у периоду од 1948. до 1960. био професор на Академији ликовних уметности у Београду. Током тог периода приредио је самосталне изложбе у Паризу, Београду, Цириху, Женеви, Сарајеву, Скопљу и Нишу и учествовао на колективним изложбама француских сликара у Француској и Италији и на југословенским изложбама у Француској, Енглеској, Белгији, Италији, Холандији и Бразилу. По неким оценама, Марко је био типичан представник европског грађанског сликарства с примесама балканског и оријенталног колорита. Сликао је мртве природе,
25
26
Остали су живи
друг браће Рибар, отишли код министарке за културу Митре Митровић, она је одлучила да се породици Челебоновић додели као стан део првог спрата палате Челебоновић. Митра је тада била водећа жена међу комунисткињама Србије и супруга Милована Ђиласа, тада четвртог човека Партије. Јаков Челебоновић је својим синовима дао српска имена – Марко, Стеван и Александар. Алекса Челебоновић Алекса ми је био школски друг 11 година у основној школи и гимназији. Рођен 1917. завршио је као и отац основну школу код Саборне цркве и Правни факултет у Београду, али се окренуо ликовним уметностима. Јурица, млађи од браће Рибар, био му је најбољи друг и њих двојица су већ као средњошколци узимали кичицу у руке и лети боравили код сликара Марка у Сен Тропеу на Азурној обали. Алекса је рано почео да излаже. Био је члан сликарске групе „Десеторица”4 Но, немајући исти сликарски таленат као старији брат Марко, Алекса је са сликарства прешао на ликовну критику, писање и наставу. Предавао је историју уметности на Факултету примењених уметности, био је хонорарни наставник на Филозофском факултету у Београду.5 Памтим његову монографију о уметности старих Грка и његову улогу у Уметничком павиљону Цвијета Зузорић у Београду. Када је приређена изложба Миће Поповића, чије слике нису биле по вољи режиму, Алексу су партијски душебрижници уклонили с положаја у Павиљону. При крају, Алекса је био директор и главни уредник Издавачког завода Југославија, који је међу објављеним делима увек имао
4
5
ентеријере, људе у њима, пејсаже. Неки су његово дело окарактерисали као колористички лиризам или као интимистичко сликарство. Био је члан Српске академије наука и уметности. При крају живота није порицао утицај француског међуратног сликарства на њега, али је изјавио: „Мој рад и живот били су одређени мојим ставом према Југославији. Ја сам везао судбину моје уметности са југословенским сликарством.” Једна улица у Београду носи име Марка Челебоновића. Радивоје Давидовић, Од Давича до Челебоновића – улице београдских Јевреја, Чигоја штампа, Београд, 2010. н. д.
Челебоновићи у рату
нешто о уметности. Алекса је умро од мождане капи у седамдесетој години.
Како су се спасли Када је шестог априла 1941. бомбардован Београд, фамилија је била у својој палати у Вука Караџића 18. Сви осим Марка, који је маја 1940. отишао назад у Француску и боравио у Сен Тропеу, и ћерке Алисе, која је била у Загребу у санаторијуму и коју никад нико више није видео. Бежећи из Београда, отац Јаков и Алекса кренули су ка мору, где Немци неће одмах стићи и одакле је влада одлетела за Каиро. Дошли су до Петровца на црногорском приморју. У нереду који је владао путовање није било ни лако ни брзо, али су ипак стигли. Било је тамо и других избеглица. Алекса и један младић из Београда реше да оду у партизане. Црна Гора је била под италијанском окупацијом и њих двојицу италијанске власти ухвате и осуде на смрт стрељањем. Из неког разлога нису журили са извршењем пресуде, што је било спасоносно. Појавила се Смиља, вероватно се презивала Константиновић, Алексина љубав пре рата. О чему је и како лепа Смиља преговарала с Италијанима Алексин син Владан не зна, али резултат је био да су Алексу и тог младића пустили. Недуго затим, Јаков и Алекса отишли су у Сплит, одакле су их Италијани послали у Италију. У то време они су Јевреје, избегле из крајева под Немцима и усташама, из Сплита слали на далматинска острва и у Италију. Тамо су отац и син живели у тзв. слободној конфинацији (confino libero). Док су многи слани у мања места, Челебоновићи су имали срећу да буду упућени у Фиренцу, град великих италијанских ренесансних уметника, где је Алекса уживао. Имали су слободу кретања по граду, па је могао да обилази чувене музеје, цркве и палате које су изградили Медичи. Сликарство које је почео да учи у Београду, Алекса је у Фиренци наставио на Академији уметности. У том лепом граду били су до септембра 1943, када је Италија капитулирала. Тада су Немци овладали великим делом Италије, те је требало бежати пре него што уђу у Фиренцу. Отац Јаков, коме је тада било 75 година, и Алекса прешли су пешке преко Алпа и стигли у Швајцарску. Алекса је тамо интерниран на имање једног сељака. Пошто није имао појма о земљорадњи, човек му је рекао да од њега једино очекује да им свако вече прича нешто интересантно, а он ће да му помогне у раду. Тако је и било.
27
28
Остали су живи
Швајцарска легитимација Алексе Челебоновића из 1943.
Алекса Челебоновић са женом и сином
Алекса се у Швајцарској повезао с Народноослободилачким покретом; радио је на издавању листа „Нова Југославија”. Када се рат завршио, Алекса и отац Јаков вратили су се у Београд. Јаков се поново бавио адвокатуром, а Алекса је био активан на пољу културе и уметности. Тиме је заслужио једну улицу у Младеновцу. Алексин син Владан, који с породицом живи у малом делу палате Челебоновић, не зна појединости о томе како су се остали чланови породице спасавали. За средњег Јаковљевог сина Стевана зна да је почетак немач-
Челебоновићи у рату
ке окупације дочекао у Београду. Памти његову причу како му је, кад се венчавао са Ружом Цветковић, свештеник у Саборној цркви рекао да скине жуту траку. То му је Стеван испричао једног лета у Сен Тропеу. Стеван се пре рата у Швајцарској лечио од туберкулозе коју је навукао пре 1941, служећи војску. Владан не зна како је Стеван поново стигао у Швајцарску после 1941. После рата, остао је у Швајцарској да се лечи. Јаковљева ћерка Нела, удата за адвоката Симу Алкалаја, била се докопала Италије, па Швајцарске, и тамо с породицом остала после рата. Најстарији син Марко цео рат је провео у Француској, прво сликајући, а од 1942. у тамошњем покрету отпора. Бака Јохана такође је некако из Београда допрла до Швајцарске и тамо остала после ослобођења. Умрла је у Женеви 1948, а деда Јаков у Београду 1950. Његов велелепан надгробни споменик налази се на самом улазу у јеврејско гробље у Београду. Тамо су сахрањени и Алексини посмртни остаци.
29