Никола Тасић: Енеолитске културе централног и западног Балкана Прелаз из неолитског у енеолитски период на подручју средње и југоисточне Европе није био тако нагао, праћен већим популационим променама или бурним смењивањем култура. Процес је започео знатно раније већ у аграрним неолитским културама: винчанској, ленђелској, бутмирској, потиској и трајао је све до њиховог краја, када заправо почињу да се појављују прве праве бакарнодобне културе, код којих добијање и прерада бакра, израда предмета и њихова размена почињу да означавају економске категорије. Овај процес "енеолитизације" неолитских култура није био истовремен на целом балканском простору нити су све области биле захваћене истим културама. Географске одлике тла и претходна хетерогеност у развоју неолитских заједница, условили су, да се под утицајем разних културних центара (Карпатски басен, Егеја, севернопонтске области и сл.) на подручју централног и западног Балкана формирају културне области, регије са својим локалним специфичним развојем. У појединим фазама енеолита оне се независно развијају једна од друге, да би се касније, под утицајем снажних култура и културних група интегрисале у један културни комплекс (вучедолски нпр.). Трајање енеолита, како показују најновија сазнања у овој области, износи негде око 1000 година, што је и разлог да се у праисторијској археологији напустило мишљење о краткотрајном енеолитском периоду као прелазном времену између каменог (неолитског) и металног (бронзаног) доба. У току ових 1000 година праисторијско рударство и рана металургија доживљавају пуну афирмацију, намећу се као неопходност за даљи развој економике друштва и чине увод за следеће етапе у којима ће, најпре бронза а затим и гвожђе, показати своју супериорност при изради оруђа, оружја и накита у односу на кост, камен па и бакар. Посматрајући културно-историјске процесе на простору бивше Југославије (централни и западни Балкан), уз поштовање регионалних специфичности и аутохтоних основа, могу да се издвоје четири основне области: подунавска, централнобалканска, јадранска и источно-алпска. Прва обухвата подручје југословенског Подунавља и његовог непосредног залеђа (доњи токови Саве и Драве, слив Велике Мораве, доње Потијске, долина Тимока). Друга, Централнобалканска зона има прелазни карактер и често се (Бубањ-Salcuta-Криводол комплекс и енеолит Пелагоније или у време продора вучедолског стила) појављује као зона трансмисије између култура Карпатског басена са једне и егејских култура са друге стране. Трећа, Јадранска област обухвата уско подручје Приморја, од Трста на северу до Албаније на југу у коме се развијају специфичне културе од којих неке продиру и у балканско залеђе (енеолит у Црној Гори и Херцеговини), али и обратно примају снажне утицаје континенталног енеолита. Трећа, Приалпска зона се касно укључује у праисторијски развој југоисточне Европе. Скромно неолитско наслеђе није било добра подлога за развој раних енеолитских култура. Међутим, са појавом ласињске ("алпског фациеса ленђелске културе"), а касније вучедолске културе (сојеничарска насеља Љубљанског барја) ова регија постаје значајан центар развоја енеолитских култура повезаних са источним суседима. Поред појаве и развоја металургије у источним областима, где се налазе најстарији рудокопи на Балкану (Рудна глава код Мајданпека), постоји још неколико значајних појава које дају основни правац развоју енеолитских култура на ширем подручју укључујући велики део средње и југоисточне Европе. Акценат се ставља на два догађаја од којих први означава ширење индоевропских популација из степских области јужне Русије према средњој и југоисточној Европи и други, који се манифестује великом експанзијом вучедолског стила према јадранској зони, Панонској низији и Румунском Банату. Његовом дезинтеграцијом започиње рано бронзано доба ових области. Ова два догађаја означавају оне преломне тренутке у развоју енеолита централног и западног Балкана који нам служе као подлога стварања његове периодизације. Рани енеолит, на основу ових и неких других критеријума, означава 1
даљу еволуцију неолитских култура које се постепено упознају са бакром, прерађују га и израђују од њега, у прво време, ситније претежно украсне предмете или секире које подражавају камене, неолитске узоре (налази бакарних предмета у винчанској култури, оставе код Плочника и слично). Средњи енеолит започиње са првим продором "степских пастира" најпре у југословенско Подунавље, а касније и јужно од њега. Најзад позни енеолит нарочито у западним областима започиње формирањем ране вучедолске културе и траје кроз све три њене развојне фазе, све до распада великог вучедолског комплекса и формирања читавог низа локалних култура раног бронзаног доба насталих на њеним традицијама (Тиват-Рубеж група, љубљанска, винковачка или на северу Мако у Мађарској, Kosihy-Caka у Словачкој, а на истоку у Румунији Moldova Veche. У апсолутним цифрама које се ослањају на C-14 податке (без калибрације) рани енеолит припада времену 3100-2700, средњи енеолит траје од 2700-2300, а позни од 2300. до 1900. год. пре н. е. У току РАНОГ ЕНЕОЛИТА, у јужно-панонској регији, српском Подунављу, источној Србији, Македонији све до Пелагоније, културноисторијски развој ишао је у два правца. Северне области, већи део Војводине посебно, биле су захваћене развојем култура тисаполгарско-бодрогкерестурског (Tizsapolgar-Bodrogkerezstur) комплекса који је поникао на неолитском супстрату потиске и Херпаљ (Herpaly) културе, док су источни и јужни делови били захваћени снажним развојем локалних група БубањСалкуца (Salcuta) - Криводол комплекса. Тисаполгарска и бодрогкерестурска култура на војвођанском простору чини интегрални део развоја ових култура источног дела Карпатског басена. Њихово матично подручје се налази у мађарском Потисју. Карактерише их врло квалитетна керамика, богатство у бакарним налазима и релативно честа појава златних предмета. Материјална култура позната је претежно на основу великог броја истраживаних некропола у којима се покојник сахрањивао по канонима важећим за неолитске културе и на основу бројних прилога у њима (керамика, оруђе, накит). У Војводини су истраживане две некрополе ових култура (једна код Сенте и друга код Суботице) и једно насеље откривено у Црној Бари код Зрењанина. На основу појединачних налаза забележен је и један краткотрајан продор ових култура према југу, у Срем, српско Подунавље и западну Србију. Једна мања некропола са бодрогкерестурским гробовима откривена је у Винчи крај Београда. Она је дала занимљив материјал и потврдила физичко присуство носилаца бодрогкерестурске културе и у областима знатно јужније од оних које су сматране њеном јужном границом. Овој групи налаза треба додати и добро познати златан налаз из Прогара код Земуна који представља стилизовану антропоморфну фигуру. У време развоја тисаполгарске и бодрогкерестурске културе, простор од српског Подунавља до Пелагоније био је захваћен дугим континуираним развојем БубањСалкуца културе. Она је део једног ширег, источно балканског културног комплекса сликане, графитиране керамике (Бубањ-Салкуца-Криводол-Гумелница комплекс) коме припада читав низ култура и културних група од источне Бугарске до Поморавља и од јужних Карпата до Пелагоније и даље до тракијског дела Грчке на југу (налазишта Дикили Тасх, Парадими, Ситагроја и др.). Налазишта у нашој земљи која се сврставају у регионалну варијанту означену као бубањска култура (или Бубањ-Салкуца) припадају западним областима овог културног комплекса. Релативно је добро истражена, нарочито захваљујући радовима у источној Србији (Злотска пећина, Кривељ, Бубањ, Ковилово, Вељково и др.), на Косову (Хисар код Суве Реке и Гадимље код Липљана) и у Пелагонији где је ископаван већи број налазишта типа "тумби" (tell-а) у околини Битоља и Прилепа (Црнобуки, Карамани, Бакарно гумно) и градинских насеља као што је Шупљевац код Суводола. На овако великом простору, који је захватила БубањСалкуца и њој сродна Црнобуки култура појављују се, зависно од географских услова и од економских одлика културе, различити типови насеља. У источној Србији, јужнокарпатској зони у Румунији и у северозападној Бугарској користе се пећине за 2
боравак и већих људских заједница (Злотска пећина код Бора, Хотилор код Baie Herculane или Деветашка пећина код Видина). У њима се подижу куће, колибе, објекти за становање. Приликом археолошких ископавања наишло се на више насеобинских хоризоната што указује да се не ради о привременим стаништима, заклонима сточара, већ о дуготрајним насељима у којима су се обављале и друге активности. У Злотској пећини на пример налазио се значајан прерађивачки металуршки центар (откопано је више бакарних алатки, комади згуре, тучкови за мрвљење руде и сл.). На простору од Карпата, па преко Косова, Скопске котлине до Пелагоније и Пинда у Грчкој постојао је један значајан сточарски пут у енеолитском периоду. На њему се налази велики број сличних насеља полуномадског карактера која су подизана на узвишеним чукама изнад брдских речица и потока (Ковилово код Неготина, Кривељ код Бора, Бубањ код Ниша, Гадимље код Липљана, Скопско кале, Шупљевац у Пелагонији). Она припадају другом типу насеља овог културног комплекса. Трећи тип су "tell" насеља, тумбе које се налазе у низинама, често на барском терену где се користе мала узвишења - греде на којима се подиже прво насеље, а онда изнад њега друго, треће па се на тај начин формира узвишење - "тумба". Ова врста насеља карактеристична је за јужне и источне области "источнобалканског комплекса графитиране керамике" (насеља у Тракији, северној Грчкој) а куд нас су једна од основних карактеристика за подручје Пелагоније. Материјална култура Бубањ-Салкуца налазишта је изразито богата и разноврсна. Њена керамика је позната преко различитих облика посуђа (здела, пехара, шоља, амфора, питоса и др.), богатог и разноврсног начина украшавања: од техника уреза и боцкања, сликања црвеном или белом бојом до украшавања специфичном техником графитирања, што је једна од основних стилских одлика на читавом простору овог културног комплекса. Поред керамичких посуда на налазиштима су честе антропоморфне и зооморфне фигурине (Кривељ, Градимље, Црнобуки), које указују на постојање веровања, култова и магије енеолитског човека. Од осталих облика материјалне културе бројне су алатке (секире, шила) од јелењих рогова, затим бакарне секире, игле и украсни предмети. Западни делови Балканског полуострва пролазили су, током раног енеолита кроз другачији културноисторијски развој. На подручју Словеније, северозападне Хрватске па и северне Босне, наслеђе ленђелске или сопотско-ленђелске културе, осећа се готово кроз цео рани период енеолита. У Славонији и северозападној Хрватској као супстрат енеолитској ласињској култури помиње се сопотска култура као део ленђелског комплекса. У Словенији пак, како показују најновија истраживања присуство "алпсколенђелске" културе осведочено је на више налазишта (Друловка, Птујски град, Јама на Лубнику код Шкофје Локе), а у пећинском налазишту Ајдовска јама код Немшке Васи (близу Брежица), у вертикалној стратиграфији, "алпско-ленђелска" култура налази се испод слојева са ласињском културом. Има се утисак да је ленђелска култура на подручју Словеније, слично сопотској у Хрватској, нешто дуже трајала, скоро кроз читаво време раног енеолита ових области. За ово време дошло је, под утицајем култура из суседних области, до прерастања ленђелске културе у једну специфичну појаву која је добила назив "алпски фациес ленђелске културе" или ласињска култура. Јадранска зона је најмање истражена област у изучавању енеолитских култура, посебно када се има у виду сам почетак овог периода. Недовољан број истражених налазишта, необјављена грађа, неуједначена терминологија код назива култура итд., све је то разлог да се у овом тренутку могу само наслутити путеви развоја енеолита у овим областима. Хварска култура несумњиво чини неолитски супстрат, који би, аналогно појавама у другим савременим културама (винчанска, ленђелска), могао да се сматра већ енеолитским или бар протоенеолитским. У Грабчевој шпиљи на Хвару, у Гудњи код Стона на Пељешцу, Вела Луци на Корчули и још на неким другим налазиштима налазе се керамички облици који припадају раним енеолитским културама. Међутим, извесно је, како ту показује стратиграфија поменутог налазишта код Стона, да на 3
средњем Јадрану прву енеолитску културу представља пељешка (Н. Петрић) или накованска култура (по налазишту Спила куд Накована на Пељешцу) како је још назива С. Димитријевић. Њу чини црна квалитетна керамика украшавана канелурама која се са раним енеолитом појављује на већем броју налазишта на јадранској обали (Цирапчева и Маркова пећина, Јамина Среди на Цресу и др.). СРЕДЊИ ЕНЕОЛИТ готово на целом балканском простору обележавају снажне културне и социјалне промене: напуштање неолитских традиција готово у свим видовима материјалне и духовне културе. Има се утисак, да у овом времену долази до продора нових популација, великог етнокултурног потенцијала, које на ширем простору средње и југоисточне Европе доводе до промена, не само култура, културних група и стилова у керамичкој производњи, већ знатно шире, они мењају структуру привреде и начин живота енеолитског становништва на овом простору. Миграциони покрети који су захватили велику територију, од степских области јужне Русије па до Подунавља, а затим и даље, до јадранске обале, оставили су дубок траг у развоју енеолитских култура. Источне области Подунавља и Балканског полуострва биле су јаче изложене овим променама па је разумљиво да је до смењивања културу дошло уз веће потресе. Према западу интензитет популационог таласа, који се повезује са првом индоевропском сеобом "степских пастира" слаби, што се огледа и у постепеном смењивању култура: прерастање ленђелске у ласињску или развој протонакованске у накованску културу у јадранској зони. Као прва култура "новог таласа" у основи јужнопанонска, али која прелази и јужно од Саве и Дунава, јавља се Чернавода III - Болерас култура, која се под притиском нових популација шири од истока према западу. Захваљујући својој номадској компоненти у економији, покретљивости њених носилаца, врло брзо прекрива простор од доњег Подунавља до источних Алпа и од јужне Пољске до централног Балкана. Налазишта Чернавода III и Болерас културе (ове две културе чине један културни комплекс) сконцентрисана су у југословенско Подунавље, мада како показују нова истраживања појединачно су откривена и у централнобалканској зони (налазишта код Крагујевца, Светозарева, Смедеревске Паланке, Ваљева и у Босни). По типу, она у Подунављу припадају равничарским насељима подизаним крај река (Брза Врба код Ковина, Мостонга код Оџака, градина на Босуту код Шида и др.). Изузетак чине насеља јужно од Саве и Дунава од којих се нека подижу у брдовитом амбијенту, често на узвишеним доминантним положајима (градина Ликодра у Рађевини). Некрополе или појединачни гробови нису познати у југословенском Подунављу, али на основу неких података из суседних области (Мађарска), у овој култури се напушта традиционалан начин сахрањивања покојника (равни гробови, скелетно сахрањивање у згрченом положају) и појављује се спаљивање покојника и сахрањивање у урнама које се полажу у мање тумуле - хумке (некропола Пилисмарот у Мађарској). Материјална култура, посебно керамички налази, знатно се разликују од облика који су карактерисали културе раног енеолита. Сада се појављују шоље луковичастог облика украшене плитким канелурама, велике зделе, плитки тањири - поклопци, лонци украшавани пластичним тракама, велике дубоке посуде итд. У орнаментици срећу се нови мотиви и нове технике украшавања што стилу ове културе даје специфичан карактер. Дубоки браздасти урези, мотив рибље кости изведен у тек просушену глину и плитке канелуре чине, уз набројане облике, основне одлике новог стилског израза непознатог у културама раног енеолита у средњој и југоисточној Европи. То је разлог што се у генези ове културе, страни елементи узимају као основна одредница при формирању њеног стила. Са Чернавода III и Болерас културом започиње нов циклус у развоју енеолитских култура на простору југословенског Подунавља и у областима које му гравитирају. Баденска култура која поступном еволуцијом настаје из Болерас основе, захвата готово исто подручје као и њена претходница. Чак је и афинитет према 4
сличним положајима за подизање насеља остао исти. У јужнопанонској зони бројна су равничарска насеља, слободно формирана, претежно земуничког типа у којима се борави неколико сезона а затим се иде даље. Номадски начин живота, појава кола и коња, учинили су ову културу изузетно мобилном тако да је постигнуто јединство стила на великом пространству од Карпата на истоку до Алпа (до Боденског језера) на западу и од Малопољске на северу до Саве и Дунава на југу. У југословенском Подунављу (иако бројна), истражен је релативно мали број насеља (Добановци код Земуна и Лице код Ердевика на Срему, Перлез и Римски шанчеви у Бачкој, Вучедол, Сарваш и Бели Манастир код Осијека), али нам она пружају доста података за реконструкцију начина живота и материјалне културе. После промена које су се у начину сахрањивања одиграле као последица продора раних степских популација, у баденској култури, поново срећемо класичан ритуал, наслеђен из неолитских и раних енеолитских култура - сахрањивање покојника у згрченом положају (Добановци, Вучедол, Богојево, Гомолава). Међутим, упоредо са њим јавља се и нов начин, сахрањивање под хумкама у којима се налазе урне са спаљеним костима покојника, што се бар једним делом повезује са степским начином сахрањивања (Арађанска хумка код Кикинде). Биритуалност у сахрањивању карактеристика је и баденске културе у Мађарској, где се често и на истим некрополама појављује спаљивање покојника и скелетно сахрањивање. У материјалној култури баденских налазишта наставља се даљи развој Болерас стила: шоље са луковичастим реципиентом постају водећа форма, зделе се украшавају мотивом урезане звезде, на дубљим посудама налази се орнамент рибље кости итд. Упоредо са овим облицима и наслеђеном орнаментиком Чернавода III - Болерас стила на керамици почиње да се употребљава бела инкрустација а код облика се појављују елипсоидне посуде (Fischbutte), амфоре и читав низ нових варијаната код пехара и шоља чија дршка надвисује обод суда. У производњи бакарних предмета такође се појављују нови облици међу којима су карактеристичне велике масивне крстасте секире и секире са једним сечивом и цевастим додатком. Ове стилске карактеристике показују да се развој облика посуда из претходне културе наставља и кроз баденски стил; оне се усавршавају, појављују нови али се такође напуштају неки елементи карактеристични за старији период. Тако се на пример антропоморфна пластика каква је позната са наших баденских налазишта (Винча, Добановци, Вучедол) појављује само у раној фази културе док касније потпуно ишчезава. Еволуција енеолитских култура наставља се на већој територији југословенског Подунавља прерастањем баденске у костолачку културу. Промене су настале пре свега због измењеног начина живота: номадско баденско становништво све се више везује за одређене локације, почиње да се бави ратарством, мења своје навике живота а тиме и своје потребе што се све угледа и у промени на плану материјалне културе. Номадски начин живота у костолачкој култури скоро се потпуно напушта: насеља се подижу на одцедном терену, високим лесним обалама река или на мањим узвишењима у равничарским областима. Граде се веће надземне куће, са више просторија и са више фаза обнављања. На Гомолави на пример, у вертикалној стратиграфији налазе се три насеобинска хоризонта са већим бројем кућа и са више фаза њиховог обнављања и реконструкције. Подизање костолачког насеља на Гомолави на основама баденског насеља земуничког типа и градња трајних стамбених објеката везана је за почетак интензивнијег бављења земљорадњом, за шта су на околном терену постојали повољни услови. У керамичкој производњи, костолачка култура је прихватила многе облике баденских посуда (шоље са тракастом дршком, зделе, амфоре, Fischbutte и сл.) али их је током времена моделирала, давала им дух свога стила. То се нарочито добро запажа код украшавања посуда где се постепено губи линеарну украшавање и тачкасти убоди а појављује нова техника украшавања: браздасти урез у комбинацији са белом 5
инкрустацијом (Furchenstih) или мотиви зареза у разним комбинацијама. Костолачки стил украшавање је врло специфичан и јавља се само у овој култури; варијанте које се касније појављују (дуборез у вучедолској култури на пр.) само су његова даља еволуција. Сматра се да су Славонија и Срем области у којима је настао костолачки стил и костолачка култура. Одавде се она шири према југу у Србију јужно од Саве и Дунава (Корићане код Крагујевца, Јеленац код Алексинца, Хисар на Косову, Клокочевац, Црнајка код Мајданпека итд.), у Босну (Пивнице код Оџака), а на северу костолачка керамика се налази до Дунавског колена у Мађарској и на налазиштима у Словачкој у оквиру једне, костолачкој сродне културе која се назива Босача. На истоку, како показују налазишта на подручју Ђердапа, у источној Србији и југозападној Румунији дошло је до симбиозе Костолачке са Коцофени (Cotofeni) културом чије се матично подручје налази у Трансилванији, јужном Банату и Олтенији. У време развоја костолачке културе области Балканског полуострва и међуречје Сава - Драва карактерише даљи развој ласињске културе, са једне, и појава костолачкој сродне културе која носи назив Рец-Гајари (Retz-Gajary), са друге стране. Ласињска култура се развија истовремено са почетком, а Рец-Гајари са крајем костолачке културе. Међусобно то су две потпуно различите културне појаве приалпске зоне и северозападне Хрватске: ласињска се развија, како је истакнуто на ленђелским основама док се Рец-Гајари стил развија независно, вероватно под утицајем "Furchenstih моде" на подручју Карпатског басена, источноалпских области и Ердеља. Привремени карактер рец-гајарских насеља и често коришћење пећина као станишта (Винђија, Велика пећина у Вишњици) указује на полуномадску компоненту у њеној економици. ПОЗНИ ЕНЕОЛИТ централног и источног дела Балканског Полуострва, посебно Подунавља, обележен је пре свега новим, снажним продором степских популација, носилаца културе јамних гробова (окер гробови), а одмах затим и експанзијом вучедолске културе на југ, запад и исток. Овај временски период у енеолиту је, за разлику релативно мирне еволуције на релацији Болераз-Баден-Костолац култура, изузетно турбулентан, праћен честим миграционим покретима, интеграционим и дезинтеграционим процесима. Несумњиво да је у источним областима наше земље продор носилаца јамне културе имао посебан значај за целокупан каснији културни развој ширег подручја Карпатског басена и области које му гравитирају. Недостатак насеља ове културе објашњава се изразито номадском компонентом у њеној економици. Међутим, велики број регистрованих тумула (хумки) на подручју мађарског и српског Потисја, у југословенском Подунављу и на централнобалканском тлу (њихов број износи више хиљада) указује на бројно присуство носилаца културе у овим областима. У Војводини је истраживано десетак тумула овог типа и сви су дали сигурне податке о њиховом степском карактеру, почев од начина сахрањивања (полагање покојника на асуру, посипање црвеном бојом - окером, дрвена конструкција изнад раке, насипање тумула), до прилога који се налазе уз покојника (златни и сребрни увојци за косу). Посебно су важни тумули - хумке ископавани код Панчева (Војловица, Јабука), Вршца (Влајковац, Ватин, Уљма) и Перлеза (Батка), који су дали значајне податке о овом феномену у енеолиту југословенског Подунавља. Велика хумка Јабука код Панчева (р. око 40 м.) била је насута изнад насеља костолачке културе тако да је рака степског гроба пробила основу једне куће са костолачком керамиком. На овај начин добијен је значајан податак о времену продора степских народа у ове области, односно да се хумке овог типа јављају крајем костолачке културе (око 2300 год.). Сличну ситуацију срећемо и на хумкама код Перлеза само што је овде хумка (Пашића хумка) засипана са земљом у којој су били фрагменти баденске керамике. Продор степских култура није у свим областима наше земље прекинуо развој аутохтоних култура. У сремско-славонској зони, на основама костолачког стила 6
формира се врло значајна вучедолска култура. Она ће остати доминантна појава кроз цео позни енеолит на простору од Словачке на северу, до јадранске обале на југу, и од Карпата на истоку до Алпа на западу. Захватајући овако велико пространство формирале су се бројне локалне групе и културе које, захваљујући иницијалном стилском јединству чине вучедолски културни комплекс. Међутим, када се говори о чистој вучедолској култури, обично се под тим подразумева њена појава у сремскославонској области, а затим и на подручју северне Босне и централне Србије. Заступљена су два основна типа насеља: једна подизана на високим лесним обалама Дунава, Саве, Драве (Сарваш, Вучедол, Белегиш, Гомолава) и друга која се налазе јужно у брдовитим пределима Босне и Србије а која имају градински карактер (Дебело брдо и делови у Босни, Јасик и Ђурђево код Крагујевца). Изузетак од правила чине насеља подизана у пећинама (Хрустовача у Босни на пр.). Оно што карактерише велики број вучедолских насеља то је њихов у извесној мери и одбрамбени карактер. Градац у Вучедолу, Шанчине у Белегишу или Сарваш код Осијека имају развијен фортификациони систем: једноструки или двоструки ровови, палисаде и слично. Утврђени карактер имају и вучедолска насеља на подручју Босне и Србије што све указује на присуство страних популација у непосредном суседству и на потребу подизања безбедних насеља. Код сахрањивања покојника, у вучедолској култури истовремено се појављује инцинерација и инхумација покојника. Скелетно сахрањивање задржава у основи одлике ранијих култура овог подручја али се појављују и нови облици: двојно сахрањивање или сахрањивање целе породице. У Вучедолу су на пр. заступљене све три врсте скелетног сахрањивања - појединачног, двојног и групног сахрањивања. Уз то, као једна специфичност наслеђена из баденске културе среће се и сахрањивање животиња - Tirgraber-и. Са друге стране нарочито у источним областима вучедолске културе појављује се спаљивање покојника и сахрањивање под хумкама. Код Батајнице и Војке ископавана су два вучедолска тумула у чијем су се средишту налазиле урне са спаљеним костима покојника а на подручју јужног дела румунског Баната, недалеко од Дунава, откопавано је код Moldova Veche неколико вучедолских тумула са урнама и каменом калотом. Ове одлике сахрањивања у вучедолској култури показују да су промене у најосетљивијој и најконзервативнијој манифестацији праисторијског друштва - начину сахрањивања - биле споре. Постепено се напуштао традиционални начин сахрањивања на рачун нових облика. Керамичка производња у вучедолској култури представља највиши домет, како у разноврсности облика тако и у начину украшавања. После браздастог урезивања које је прихватила из костолачке културе, све се чешће појављује дуборез, дубљене (ровашене) површине суда да би се у удубљења стављали већи наноси беле масе. Контраст између црне углачане површине суда и беле инкрустације достизао је висок естетски ефекат. Разноврсност мотива такође достиже свој највиши степен: концентрични кругови, урезани троуглови, ромбови и квадрати, звезде и елипсе, сви ти геометријски мотиви изводе се у бројним варијантама и варијететима. Украшавају се чак и површине суда које нису видљиве. На зделама, пехарима, амфорама, необичним предметима вероватно култне намене, на теракотама и зооморфним фигурама украшава се максимално могућа површина. Код плитких пехара на нози, украшава се и унутрашњост суда. Све ово чини да се вучедолска керамика сматра јединственом појавом по богатству украшавања недостигнута у праисторијским културама средње и југоисточне Европе. Из свога матичног подручја, Срема и Славоније вучедолска култура се проширила врло брзо у суседне области: најпре у Барању (Зок у Мађарској), затим на подручје Љубљанског барја (Иг I, II) где је наишла на врло погодно тло за даљи развој, затим у Босну и Србију и најзад у румунски Банат и на јадранску обалу. Захватајући овако велико подручје са хетерогеним супстратом, удаљујући се од матичног језгра и 7
примарног стилског израза, у измењеним условима врло брзо је дошло до распада великог вучедолског комплекса и до формирања нових култура које ће послужити као основ за развој група и стилова раног бронзаног доба. У сремско-славонском подручју и у делу јужне Мађарске настаје винковачка (Винковци-Somogyvar) култура; на западу у Словенији, а делом и на јадранској обали формира се љубљанска култура; на средњем и јужном Јадрану група Тиват-Рубеж; на северу у средњој и северној Мађарској, затим у Словачкој групе типа Мако, Kosihy-Caka и још неке варијанте. Оне у хронолошком погледу већ припадају раном бронзаном добу, али по својој генези, стилским одликама и општим карактеристикама материјалне и духовне културе оне су последњи рефлекс хиљадугодишњег енеолитског развоја на подручју централног и западног Балкана који почиње крајем IV и траје све до почетка II миленија, око 1900/1800 године пре н. е.
8