Никола Тасић Драгослав Срејовић Братислав Стојановић Винча - Центар неолитске културе у Подунављу Београд, 1990 Географски положај и историјат истраживања Археолошко налазиште Бело брдо у Винчи, на десној обали Дунава, 14 km низводно од Београда, захвата површину од десетак хектара. Висока лесна тераса и културни слојеви падају према периферији, тако да формирају брежуљак који доминира околином. Положај налазишта је такав да је пружао све услове за дуготрајан боравак људских заједница: река, са једне стране, са свим својим преимућствима, почев од богатства рибом до могућности комуницирања са светом, и долина Болечице, с друге стране, која је Винчу повезивала са залеђем богатим минералима и рудама (Авала, Рудник), ловним животињама и плодним земљиштем. Географски положај Винче обезбеђивао је њеним становницима посредничку улогу између култура које су се развијале на југу све до Егејског мора и на северу до средње Европе. Рефлекси значајних збивања и промена у материјалној и духовној култури очитавају се у појединим нивоима културног слоја дебљине око 10 m, колико се наталожило дугим боравком људи на овом месту. Зато је и разумљиво што се Винча у археолошкој науци средње и југоисточне Европе узима као поуздан репер за проучавање појаве и развоја великог броја неолитских и енеолитских култура ових подручја.
Винча и остала неолитска насеља у Србији
Прво археолошко ископавање у Винчи започео је Милоје M. Васић 1908. године на простору од приближно 400 m2. Ca мањим прекидима, ти радови су трајали све до почетка Првог светског рата. Радови су обновљени тек 1924. године, али накратко, јер су материјалне могућности државе осиромашене у рату биле скромне. Срећна околност која је улила велику наду појавила се када је, посредством писца Алека Брауна (Alec Brown) и пријатеља са ратишта Џон Линтон Мајреса (John Linton Myres), професора Универзитета у Оксфорду, у руке M. Васића доспео један оглас из Times-a, у коме сер Чарлс Хајд (Sir Charles Hyde) нуди финансијску помоћ за истраживање старина. Уз повољне препоруке које су пружала дотадашња истраживања у Винчи и уз помоћ енглеских пријатеља, добијена су значајна финансијска средства, којима су омогућена истраживања на великој површини. Та истраживања добила су и велики публицитет, посебно у енглеској штампи (Birmingham Post, Man, Illustrated London News). Винча се тако између 1929. и 1931. године нашла у жижи интересовања археолошке науке и постала налазиште чувено у целом научном свету. 1