Драгослав Срејовић: Мезолитске основе неолитских култура у Јужном Подунављу Средином овог века учврстило се мишљење, актуелно још и данас, да су ране неолитске културе јужног Подунавља миграционог порекла, тј. да су први земљорадници и сточари ове богате и простране области дошљаци са југа Балканског полуострва или из Анадолије. Од већег броја "чињеница" на којима је засновано ово уверење, данас се истичу као необориве углавном још само три, и то: - да је јужно Подунавље у време раног постглацијала (пребореал, бореал) било углавном ненастањено, односно да се у овој области није развила ниједна сложенија мезолитска култура и да недостају сви "развојни ступњи" (мезолит, протонеолит, прекерамички неолит) који повезују крај палеолита са културом раног керамичког неолита; - да је јужно Подунавље лишено природних потенцијала неопходних за остварење аутономне "неолитске револуције", у првом реду дивљих претходника житарица и неких врста животиња погодних за припитомљавање и, најзад, - да су преднеолитске (мезолитске, протонеолитске) и најстарије неолитске културе Блиског истока и Грчке хронолошки приоритетне у односу на најстарије неолитске културе Подунавља. Резултати до којих се последњих година дошло истраживањем већег броја ранохолоценских налазишта у југоисточној Европи озбиљно доводе у питање све три горе наведене чињенице. Прва чињеница почела је да губи своју вредност већ после 1954. године, после истраживачких радова Л. Вертеша, Ј. Барте, М. Габори, В. Милојчића, Д. Берчуа, М. Бродара и А. Бенца, а изгубила је сву своју уверљивост после ископавања ранохолоценских налазишта у Ђердапу, између 1965. и 1971. године.[1] Данас је у јужном Подунављу познато четрдесетак налазишта из пребореала, бореала и раног атлантика, односно неколико епипалеолитских, мезолитских и протонеолитских култура са властитим физиономијама које документују жива кретања становништва, а често и њихове веома високе стваралачке способности. Ова нова чињеница више се не може превиђати. У јужном Подунављу, које је просторно готово десет пута мање од области "плодног полумесеца", број ранохолоценских налазишта је већи него у "природној зони култивације биљака и животиња" (територија Анадолије, Ирана, Ирака, Сирије и Палестине). Већ и овај снажан потенцијал у људству свакако није и релевантан за решење проблема настанка неолитских култура у јужном Подунављу. С друге стране, ранохолоценске културе ове области нису ни примитивне нити статичне, већ се у њима, како ћемо касније показати, опажају вредности и промене сличне онима које карактеришу мезолитске, протонеолитске и најраније неолитске културе Блиског истока. Теза да је "плодни полумесец" једина територија где постоје природни услови за култивацију биљака и животиња, а отуда и једини могући центар "неолитске револуције", заснована је на предубеђењу XIX века да је Блиски исток "колевка цивилизације", односно на напорима Braidwood-а и Howe-а да на основу археолошких истраживања у Ираку објасне прелаз од "ступња дивљаштва" преко "ступња првих ефективних сеоско-земљорадничких заједница" ка урбаној цивилизацији.[2] За афирмацију ове хипотезе заложили су се и стручњаци за ботанику и зоологију који су, уверени у апсолутну исправност археолошких интерпретација, своја истраживања усредсредили искључиво на област "плодног полумесеца". Њихова домишљања о култивацији биљака и животиња на Блиском истоку, најчешће заснована само на 1
претпоставкама, преузета су одмах од стране археолога као егзактне чињенице. Тако је од претпоставке археолога и од претпоставки биолога брзо створен зачаран круг који данас онемогућава узимање у обзир алтернативних хипотеза, односно решења другојачија од постојећих. Објективно не постоји ниједна ни археолошка ни биолошка чињеница која би доказивала да је Блиски исток једино жариште доместификације, односно једино матично подручје неолитске културе. Тако и аргумент да у јужном Подунављу не постоје природни услови за култивацију биљака и животиња не обезвређују само нови налази из оквира ранохолоценских култура ове области већ и чињеница биолошке науке да је "говорити о дистрибуцији дивљих претходника житарица и домаћих животиња у прошлости готово немогуће, односно да је методолошка погрешка за ова разматрања користити савремену дистрибуцију дивље флоре и фауне."[3] У овом смислу веома је значајно и упозорење Е. S. Higgs-а и M. R. Jarman-а: "Треба имати на уму да су са биолошког аспекта до сада адекватно истражени само ограничени региони Америке и Блиског истока и да је стога нужно да се упитамо да ли су наша уобичајена мишљења и тумачења заснована на некој врсти предубеђења условљеног открићима у овим веома ограниченим областима. Да ли стога фактори које смо уобичајили да сматрамо од битног значаја имају ишта више од локалног значаја и да ли су области које смо тако дуго сматрали за најважније центре од којих је зависио даљи развој, у ствари само делови шире појаве у времену и простору?"[4] Већ и кратак осврт на ранохолоценске културе јужног Подунавља показује да се ова област не сме искључивати при разматрању проблема "неолитске револуције." На основу археолошких налаза из времена пребореала и бореала могу се већ сада утврдити основна кретања у култури већег дела јужног Подунавља почев од краја IX до средине VI миленија старе ере.[5] На првом месту треба истаћи чињеницу да јужно Подунавље у раном холоцену није било уједначено насељено, да ритам развоја културе у свим подручјима ове простране области није био исти и да су локалне културе примале у одређеним временским одсецима импулсе различитог интензитета из три суседне области, из средње Европе, из источне Европе и са југа Балканског полуострва. Током пребореала и бореала континуирано је био насељен само Ђердап и, можда, област мађарских средњих планина. Ђердап је истовремено и једино подручје у јужном Подунављу на коме је током раног холоцена остварена једна оригинална култура - култура Лепенског Вира. Сасвим је другојачија ситуација у равничарским подручјима јужног Подунавља. Панонска низија била је већим делом ненастањена све до позног бореала, а из Влашко-понтског басена није за сада познато ни једно налазиште које би се поуздано датовало у пре бореал или бореал. Уз то сва налазишта у Панонији из времена раног холоцена (на пример Szцdliget, Eger) документују краткотрајна присуства маљих мезолитских групација; овде се никада не образују стална насеља нити се у локалној култури срећу облици који би документовали сложеније процесе на плану економског, друштвеног или религиозног живота. Ова ситуација јасно показује да су еколошки услови у равничарским подручјима били све до почетка позног бореала неповољни, односно да су се примарни центри ранохолоценске културе у јужном Подунављу формирали искључиво у ивичним брдовитим појасевима Панонског и Влашко-понтског басена. Само у клисурама, уским долинама и маљим котлинама Бакоњске шуме, Матре, ердељског рудогорја, јужних огранака Карпата и северних огранака Балкана постојали су у време раног холоцена сви они еколошки услови који омогућују седелачки живот и прва огледања на плану производње хране, а с тим у вези и расподелу рада, успостављање одређених друштвених норми и формирање јасних религиозних концепција, тј. свих оних облика културе који воде у нову епоху - у неолит. Да су сви ови подвизи остварени у брдовитим подручјима јужног Подунавља већ у време раног постглацијала потврђује археолошки материјал откривен у насељима млађе фазе културе Лепенског Вира 2
(Лепенски Вир I-II, Власац II-III, Icoana, Ostrovul Banului III, Scela Kladovei)[6]. Устаљен тип архитектуре, распоред кућа и гробова у овим насељима, као и култни предмети и камена и коштана индустрија, показују да је овде формирана сложена култура која живо подсећа на протонеолитске и најраније неолитске културе Блиског истока (Ејнан, Нахал Орен, Јерихон, Чатал Хијик). Најинструктивније податке у овом смислу пружају налази са Власца.[7] Предмети који су становници Власца користили у свакодневном животу показују да економика културе Лепенског Вира није онако јединствена и нединамична како је то закључено на основу релативно малобројних камених и коштаних артефаката нађених на самом Лепенском Виру. То постаје јасно ако се међусобно упореде алатке из старијих и млађих стамбених нивоа Власца. Силексна и коштана индустрија Власца I типична је за мезолитску економику, а неки њени облици (харпуни, pointes de sagaies) везују се традиције позног палеолита. Међутим, нагло опадање силексне индустрије почевши од фазе Власац II и појаве нових типова оруђа од камена (батови, тучкови, секире-облуци) и кости, а посебно од јелењег рога (будаци, мотике, секире, раоници), указују на нова интересовања становника Власца II-III, у првом реду на њихову заинтересованост за земљу и њене плодове. На основу карактеристичног сјаја који се опажа на бридовима мањег броја силексних ножића може се закључити да су становници Власца II-III знали и за српове. Свакако је значајан и податак да су на Лепенском Виру у стамбеним нивоима Iс-е и II нађене секире-облуци, као и камени авани и тучкови. Овим индиректним доказима о неговању и коришћењу одражених биљних врста у млађим фазама културе Лепенског Вира придружују се резултати анализа копролита из Икоане и Власца који позитивно утврђују да у ово време Gramineae еволуирају у цереалије, односно да копролити садрже и мању количину цереалија.[8] С друге стране, прелиминарни извештаји Ш. Бекењија о фауни Власца (испитано око 30.000 узорак) показују да су становници овог насеља сами припитомили пса, а можда и свињу. Да су сви ови подвизи у економици културе Лепенског Вира остварени далеко пре почетка керамичког неолита у Подунављу потврђују, сем стратиграфије Лепенског Вира и Власца, и Ц-14 датуми за стамбене нивое Власац II (Bn-1050: 5985 BC). После открића Власца и ранохолоценских налазишта на левој обали Дунава у Ђердапу постало је јасно да у карпатском подручју морају постојати бројна налазишта културе Лепенског Вира, али исто тако да је мало вероватно да ће се у будућности на било ком месту открити пример такве концентрације креативних снага ове културе какав је посведочен на самом Лепенском Виру. Власац и румунска налазишта на левој обали Дунава имају све оно што значи свакодневницу културе Лепенског Вира; Лепенски Вир везује за себе првенствено интересовања твораца ове културе за вредности које су далеко од практичних. Само овим диференцирањем снага, диференцирањем које се запажа и у раним културама Блиског истока (на пример положај Јерихона у прекерамичком неолиту Палестине или Чатал Хијика и Хаџилара у раном, односно позном неолиту Анадолије) омогућен је снажан успон културе Лепенског Вира, њено вековно трајање и, што је најзначајније, низ технолошких и економских иновација. Лепенски Вир је теорија, а Власац пракса културе Лепенског Вира. Архитектура Власца је стамбена, а архитектура Лепенског Вира је, почевши од фазе Ib, и стамбена. Облутак је у сва четири стамбена нивоа Власца фетиш, магијски камен, а облутак у светилиштима Лепенског Вира је највећа светиња, омфалос, пупак света. Важно је, међутим, нагласити да је ово диференцирање снага евидентно тек у млађим фазама културе Лепенског Вира, тј. у време кад се на Власцу јављају значајне иновације у економици, а на Лепенском Виру у религији и уметности. Корелација између ових појава је очигледна, али се поставља питање како је треба објаснити. Већ је на другом месту напоменуто да су архитектура и скулптура Лепенског Вира, почевши од фазе Ib, првенствено иконографске илустрације мита чији је циљ класификација свих појава, предмета и бића.[9] Само ова класификација, која је настала из упорног и 3
методичког посматрања својстава реалног света, могла је дати низ сјајних и практичних резултата, свакако и оних који су манифестовани у економици млађих фаза културе Лепенског Вира. Да би се једна животиња припитомила или једна биљка култивисала нужно је претпоставити претходну дубоку и трајну заинтересованост за одређене врсте флоре и фауне, напето посматрање њихових одлика и највеће старање о њима. Све је то опет могућно само под условом да су те врсте сматране за свете и да им је дато важно место у ритуалима и у претпостављеном поретку природе. Вероватно то исто вреди и за одређене материјале и предмете, односно за већину економских и технолошких иновација које карактеришу наредну неолитску епоху. Светилишта Лепенског Вира стога не треба посматрати само као места где је остварена једна од најоригиналнијих религија праисторије, већ и као неку врсту научних лабораторија у којима су антиципирана знања и вештине битне за кретање културе у будућности. Данас још није могуће тачно оценити колико неолитска култура јужног Подунавља дугује култури Лепенског Вира, али је извесно да је непосредно пред формирање културе СтарчевоКереш-Криш, Ђердап наличио на велику кошницу у којој све ври од разноврсних активности и динамичних кретања. Без обзира како ће у будућности бити решен проблем настанка неолитске културе у Подунављу, поменути налази показују да су брдовитим подручјима ове области већ од почетка бореала отпочели процеси који воде у "неолитску револуцију", односно да би ова револуција била у јужном Подунављу остварена и да није дошло до подстрека са југоистока. Ранија схватања да су први ближи контакти Подунавља са областима Егеје и источног Медитерана остварени тек почетком неолита нису више одржива. Археолошки налази из јужног Подунавља показују да се већ крајем вирма 3 (XIV-XIII милениј старе ере) подручје Ђердапа налази под утицајем културе медитеранског граветијена (пећина Клименте I), да у време позног дријаса ови утицаји постају изузетно снажни (Quina Turkului I) и да се проширују ка северу до Бакоњске шуме и Матре (култура типа Szekszàrd-Palànk).[10] Пошто културе раног холоцена највећег дела јужног Подунавља генетски произилазе или из културе типа Quina Turkului I или из културе типа Szekszàrd-Palànk, то значи да Ђердап и Панонска низија остају и у пребореалу укључени у сферу медитеранске културе. Током бореала ситуација се донекле мења. Западни и североисточни делови Панонске низије и најисточније области Влашко-понтског басена захваћени су средњоевропским, односно источноевропским фацијесом тарденоазијенске културе.[11] Ђердап и јужни огранци Карпата, средишни делови Панонске низије, а, вероватно, и западни делови Влашкопонтског басена остају, међутим, и даље везани искључиво за културу јужних области, тј. Балканског и Апенинског полуострва. То постаје евидентно ако се ранохолоценски налази из јужног Подунавља упореде с мезолитским налазима из југозападних и југоисточних делова Балканског полуострва. У пећинама Црне Горе (Црвена стијена, Одмутњача) и Грчке (Seidi, Franchthi) испитани су слојеви из времена раног холоцена са силексном и коштаном индустријом која је типолошки веома сродна овим врстама налаза из Quina Turkului, Сексарда и Лепенског Вира.[12] У овом смислу посебно су значајни налази из стратума IX-IV Црвене стијене. Налази из стратума Црвена стијена IX-VIII блиски су, с једне стране, налазима из пећине Seidi, а, с друге, налазимо из стратума Quina Turkului I и из Сексарда. Наредни стратуми од VII до IV садрже облике силексних оруђа који су карактеристични и за старији мезолитски слој пећине Franchthi и за насеља старије фазе културе Лепенског Вира (Quina Turkului II, Прото- Лепенски вир, Власац I). Најзад, силексна и коштана индустрија из стратума Црвена стијена IV одговара у потпуности истим врстама налаза из млађег мезолитског слоја пећине Franchthi, из Сидарија (слој D) и са насеља млађе фазе културе Лепенског Вира (Icoana, Skela Kladovei, Лепенски Вир I-II, Власац II-III). Све ово показује да се почев од позног глацијала на Балканском полуострву мора рачунати са једном својеврсном културом 4
која произилази из медитеранског граветијена. Током раног холоцена у југозападним деловима Балканског полуострва образује се под утицајем појачаних културних струјања са Апенинског полуострва један посебан културни фацијес (јадранско-јонски фацијес) који се почетком атлантика потпуно одваја од егејског фацијеса. Истовремено на северу Балканског полуострва отпочиње због изузетно повољних еколошких услова нагли успон локалне културе (култура Лепенског Вира), док на југоистоку, у неповољнијим животним условима, сродни егејски фацијес знатно успореније еволуира. Без обзира на назначене разлике у ритму развоја локалних култура јужног Подунавља и јужних делова Балканског полуострва, ове две области остају у културном јединству током целог раног холоцена. Ово јединство озбиљније не угрожавају ни продори тарденоазијенске културе при крају бореала, јер се они углавном ограничавају на Трансданубију, Молдавију и крајње северозападне односно североисточне делове Балканског полуострва. Међутим, значајно је да се у млађем одсеку бореала у Подунављу и на Балканском полуострву ипак могу уочити пет јасно издиференцираних културних зона, и то: 1. Трансданубија са већим делом Словачке, Моравске, Аустрије, Хрватске и Словеније; 2. јужни огранци Карпата са већим делом Баната, Олтеније и североисточне Србије; 3. Молдавија и Добруџа; 4. јадранско-јонска зона и 5. егејска зона. Упадљиво је да Тракија и највећи део доњег Подунавља нису захваћени ни једном од поменутих зона, односно да су то у културном смислу празна подручја. С друге стране, назначене зоне подударају се са зонама формирања неолитских култура у Подунављу и на Балканском полуострву. Тако се у првој зони налазе примарни центри културе тракасте керамике, у другој зони центри старчевачке културе, у трећој зони центри Буг-Дњестар културе, у четвртој зони културе типа, Смиљчић-Црвена стијена III, а у петој зони центри прекерамичког и ранокерамичког неолита Грчке. Још више изненађује чињеница да све ове неолитске културе показују у односу једне на другу оне исте афинитете који су опажени и код одговарајућих мезолитских група. Култура тракасте керамике и Буг-Дњестар култура херметичне су у односу на старчевачку културу и неолит јадранско-јонске и егејске зоне. С друге стране, између старчевачке културе, културе типа Смиљчић-Црвена стијена III и Протосескла постоји исто онолико сличности и разлика колико и између млађег фазе културе Лепенског Вира, стратума Црвена стијена IV и мезолитске културе Franchthi пећине. Једино култура Караново III, која се појављује на територији без мезолитских налаза, делује као страна, секундарно формирана култура. Све остале неолитске културе везане су територијално, а, вероватно, и генетски за културе раног холоцена. Ово је значајна чињеница. Она показује да ће се даљим испитивањем култура раног постглацијала у јужном Подунављу и на Балканском полуострву сигурно позитивно решити један од најкрупнијих проблема праисторије - проблем неолитизирања југоисточне Европе. Прогрес посведочен у економици млађе фазе културе Лепенског Вира (polen cerealia, силексна сечива са сјајем српа, камени авани и тучкови, секире-облуци) не заостаје много за полетом који се опажа у економици оних постпалеолитских насеља на Блиском истоку (на пример Ејнан, Нахал Орен, Мугарет Ел-Вад, Беида, Карим Шахир, Али Кош, Џармо, Хаџилар) за које се везују почеци "неолитске револуције". С друге стране, остаци фауне на постпалеолитским налазиштима у доњем Подунављу (пећина La Adam), у Молдавији (група насеља око Сороки) и на Криму (Замил Коба, Таш Аир) показују да су у Европе, осим пса самостално припитомљени свиња и говече, а можда и овца/коза.[13] Ови налази у најмању руку захтевају преиспитивање тезе да је 5
земљорадња и за њу везано сточарство у Европи потпуно зависна од оне у предњој Азији. Због знатних разлика у Ц-14 датумима, а још више због недовољне неистражености северозападних делова Анадолије и области око Црног мора и Каспијског језера, у овом тренутку није могуће успоставити никакву хронолошку и географску везу између ранохолоценских налазишта југоисточне Европе и поменутих постпалеолитских насеља предње Азије. Мада у стилу културе постоји највећа блискост између насеља културе Лепенског Вира и групе натуфијенских налазишта у Палестини, ипак, због географске одељености и разлике у хронологији, ова налазишта не могу да објасне једна друге. Међутим, хронолошки приоритет предњоазијских протонеолитских и најстаријих неолитских налазишта није одлучујући за решење проблема неолитизирања Европе, и то из два разлога: прво, што су Ц-14 датуми крајње неуједначени како за холоценска насеља Блиског истока тако и оних у Европи и, друго, што се у ранохолоценским културама југоисточне Европе за које се везују процеси који воде у "неолитску револуцију" не запажају никакви предњоазијски утицаји. Предњоазијска налазишта на којима су посведочени први успеси у припитомљавању животиња или култивисању биљака раздваја, судећи по Ц-14 датумима, време од хиљаду или две хиљаде и више година (на пример почетак прекерамичког неолита у Јерихону око 8.000. година старе ере, у Хаџилару око 7.000. година старе ере, у Тел Рамаду и Џарму око 6.000. година старе ере, а на налазиштима око Каспијског језера око 5.500. година старе ере). мада су Ц-14 датуми за мезолитска и протонеолитска налазишта у јужном Подунављу и на југу европског дела СССР-а уједначенији од предњоазијских, ипак се и овде у неким случајевима они не подударају са хронологијом изведеном на основу археолошких критеријума. Ово се пре свега односи на Ц-14 датуме за налазишта културе Лепенског Вира. мада се на основу археолошких налаза може са сигурношћу утврдити истовременост Лепенског Вира I-II са Власцем II-III, ипак се датуми за назначене стамбене хоризонте међусобно разликују за око 700 година.[14] Међутим, значајно је да Ц-14 датуми за сва налазишта у јужном Подунављу, Молдавији и на Криму на којима су учињени први подвизи било у култивисању биљака било у припитомљавању животиња, чине једну хомогену групу и да указују на време око 6.000. година старе ере. То значи да почетак млађе етапе културе Лепенског Вира приближно коинцидира са оснивањем насеља у Тел Рамаду или Џарму, односно да се протонеолитска налазишта из јужног Подунавља, Молдавије и области северно од Црног мора хронолошки и географски приближавају "природној зони" култивације биљака и животиња. Уз то, ако се конвенционалне Ц-14 године по методи H. E. Suess-а прерачунају у "историјске датуме", онда се може закључити да је приступ "неолитској револуцији" у јужном Подунављу учињен већ почетком VII миленија, најкасније између 6.800. и 6.500. година старе ере. Вероватно није случајност да ови датуми истовремено обележавају почетак бореала и преломни моменат у педогенези и историји вегетације јужног Подунавља, Молдавије и Украјине. У ово време отпочиње и велика миграција термофилних биљних заједница из јужних области Балканског полуострва према средњој Европи, ниво вода нагло опада, реке устаљују своје токове и, што је од највећег значаја, на великим пространствима од Паноније до Украјине, формира се плодно земљиште - чернозем. То значи да се у бореалу ова пространа област еколошки приближава предњоазијској "примарној зони" култивацији биљака и животиња. Будућа истраживања ће свакако показати или да се лук предњоазијског "плодног полумесеца" шири преко области око Каспијског језера и Црног мора и повија све до јужног Подунавља или, што је вероватније, да европска ранохолоценска налазишта, о којима је овде било речи, формирају блистав срп новог, нешто млађег европског "плодног полумесеца".
6
Напомене 1 Види: Д. Срејовић, Kulturen des frьhen Postglazials im südlichen Donauraum, Balcanica III, 1972, стр. 11-14 2 R. J. Braidwood and B. Howe, Prehistoric Investigations in Iraqi Kurdistan, Studies in Ancient Oriental Civilization 31, 1960. 3 M. R. Jerman and P. F Wilkinson, Criteria of Animal Domestication, Papers in Economic Prehistory (Edit. by E. S. Higgs), Cambridge 1972, стр. 91 4 E. S. Higgs and M. R. Jerman, The Origins of Animal and Plant Husbandry, Papers in Economic Prehistory (Edit. by E. S. Higgs), Cambridge 1972, стр. 3 5 Д. Срејовић, op. cit., стр. 17-35. 6 Ibid., стр. 35 7 Z. Letica, Vlasac - nouvel habitat de la culture de Lepenski Vir, Archaeologia Jugoslavica X, 1969, стр. 7-11 8 M. Carciumaru, Analyse pollinique des coprolites livrés par quelques stations archéologiques des deux bords du Danube dans la zone des „Portes de Fer" (у штампи) 9 Д. Срејовић, Лепенски вир, Београд 1969, стр. 139-143 10 Д. Срејовић, Kulturen des frьhen Postglazials …, Balcanica III, стр. 38 11 Ibid. 12 Ibid., стр. 38-40. 13 R. Tringham, Hunters, Fishers and Farmers of Eastern Europe 6000-3000 BC, London 1971, стр. 32, 46 14 Упореди: H. Ouitta in Д. Срејовић, Лепенски Вир, Bergisch-Gladbach 1973, стр. 283284
7