Драгослав Срејовић: Кад смо били културно средиште света Србија је племенита, човеку благонаклона земља. Њена територија обележавала је у неколико махова средиште цивилизованог света, а често је била и родитељка људи и идеја које су пресудно утицале на привредну, културну или политичку историју Европи. Познавала је Србија и тренутке пустошне студени, "кад светлости нема на видику целом", али су њих, на срећу, увек ништила дужа или краћа, величином људског духа озарена раздобља, пуна доказа непресушне стваралачке снаге и човечности. У тој великој, племенитој прошлости, стално присутној око нас и у нама, антиципиран је најбољи део наших судбина, а и сваке наше крупније замисли. Током праисторије Србија је у два маха била културно средиште Европе. Заједнице ловаца и рибара средњег каменог доба, које су између 7000. и 5500. године пре н. е. живеле у подручју Ђердапа, прве су у Европи успоставиле сложене привреднодруштвене односе, створиле велики мит о настанку света и људи, извајале монументалне ликове у камену и пројектовале чудесне конструкције које заузимају истакнуто место у праисторијској архитектури. Један миленијум касније, између 4500. и 3500. године пре нове ере, територија Србије опет је постала културно средиште праисторијског света. У то време на подручју Београда, на месту данашње Винче, развило се велико насеље подунавских земљорадника, метропола једне од најблиставијих култура европске праисторије. Становници те праисторијске Винче и њихови саплеменици у Банату, Поморављу и на Косову остварили су током млађег каменог доба сасвим особену културу која је надалеко зрачила и доминирала целом средњом и југоисточном Европом. Ово истакнуто место у европској праисторији није освојено ни брзо ни лако. Територија Србије насељавана је почевши од око 40.000. године пре н. е. у више махова, али је упркос тим живим популационима кретањима, а, вероватно, и културним утицајима са стране, остала до пред сам крај леденог доба јалова земља за све сложеније видове културе. Загонетка зашто је то тле током VII и у V миленијуму пре н. е. преображено у плодну и добру земљу, у средиште културе средњег и млађег каменог доба не може се разрешити истицањем само једног чиниоца природне или људске средине (географске одлике, извори сировина, популациона кретања, културне традиције и друго) већ једино сагледавањем све сложености њиховог међудејства. Територија Србије постала је значајно средиште културе управо у раздобљима када је, стицајем низа околности, то међудејство постало сложеније и заоштреније него у било којој другој области тадашњег насељеног света. Археолошки налази показују да територија Србије престаје да буде културна провинција тек у освит последње геолошке епохе - холоцена, током IX-VIII миленијума пре нове ере, у раздобљу кад су учестала колебања климе из основа изменила природу и проузроковала распадање култура старијег каменог доба. Већ у X миленијуму опустели су сви велики културни, уметнички и религиозни центри: монументално сликарство по пећинама западне Европе престало је да се негује, напуштена су пећинска светилишта на Сицилији и Апенинском полуострву, а и у средњој и источној Европи замрло је традиционално стваралаштво. Колебања климе и за њих везане промене у природи била су мање осетна у брдским пределима централнобалканског подручја и по врлетима дуж источног обода Панонске низије. У овим областима, посебно у жупама и клисурама Карпата, образовале су се бројне микроеколошке зоне са блажом и устаљенијом климом, у којима се и током раног холоцена очувала сва разноликост живог света. Археолошка истраживања на подручју Ђердапа показала су да се у заклоњеним брдским пределима сачувала и обогатила не само природа већ и традиционална култура. Док је у суседним равничарским областима замирао живот, у Ђердапу се локална популација током раног холоцена знатно увећавала и остварила
1