Драгослав Срејовић: Кад смо били културно средиште света Србија је племенита, човеку благонаклона земља. Њена територија обележавала је у неколико махова средиште цивилизованог света, а често је била и родитељка људи и идеја које су пресудно утицале на привредну, културну или политичку историју Европи. Познавала је Србија и тренутке пустошне студени, "кад светлости нема на видику целом", али су њих, на срећу, увек ништила дужа или краћа, величином људског духа озарена раздобља, пуна доказа непресушне стваралачке снаге и човечности. У тој великој, племенитој прошлости, стално присутној око нас и у нама, антиципиран је најбољи део наших судбина, а и сваке наше крупније замисли. Током праисторије Србија је у два маха била културно средиште Европе. Заједнице ловаца и рибара средњег каменог доба, које су између 7000. и 5500. године пре н. е. живеле у подручју Ђердапа, прве су у Европи успоставиле сложене привреднодруштвене односе, створиле велики мит о настанку света и људи, извајале монументалне ликове у камену и пројектовале чудесне конструкције које заузимају истакнуто место у праисторијској архитектури. Један миленијум касније, између 4500. и 3500. године пре нове ере, територија Србије опет је постала културно средиште праисторијског света. У то време на подручју Београда, на месту данашње Винче, развило се велико насеље подунавских земљорадника, метропола једне од најблиставијих култура европске праисторије. Становници те праисторијске Винче и њихови саплеменици у Банату, Поморављу и на Косову остварили су током млађег каменог доба сасвим особену културу која је надалеко зрачила и доминирала целом средњом и југоисточном Европом. Ово истакнуто место у европској праисторији није освојено ни брзо ни лако. Територија Србије насељавана је почевши од око 40.000. године пре н. е. у више махова, али је упркос тим живим популационима кретањима, а, вероватно, и културним утицајима са стране, остала до пред сам крај леденог доба јалова земља за све сложеније видове културе. Загонетка зашто је то тле током VII и у V миленијуму пре н. е. преображено у плодну и добру земљу, у средиште културе средњег и млађег каменог доба не може се разрешити истицањем само једног чиниоца природне или људске средине (географске одлике, извори сировина, популациона кретања, културне традиције и друго) већ једино сагледавањем све сложености њиховог међудејства. Територија Србије постала је значајно средиште културе управо у раздобљима када је, стицајем низа околности, то међудејство постало сложеније и заоштреније него у било којој другој области тадашњег насељеног света. Археолошки налази показују да територија Србије престаје да буде културна провинција тек у освит последње геолошке епохе - холоцена, током IX-VIII миленијума пре нове ере, у раздобљу кад су учестала колебања климе из основа изменила природу и проузроковала распадање култура старијег каменог доба. Већ у X миленијуму опустели су сви велики културни, уметнички и религиозни центри: монументално сликарство по пећинама западне Европе престало је да се негује, напуштена су пећинска светилишта на Сицилији и Апенинском полуострву, а и у средњој и источној Европи замрло је традиционално стваралаштво. Колебања климе и за њих везане промене у природи била су мање осетна у брдским пределима централнобалканског подручја и по врлетима дуж источног обода Панонске низије. У овим областима, посебно у жупама и клисурама Карпата, образовале су се бројне микроеколошке зоне са блажом и устаљенијом климом, у којима се и током раног холоцена очувала сва разноликост живог света. Археолошка истраживања на подручју Ђердапа показала су да се у заклоњеним брдским пределима сачувала и обогатила не само природа већ и традиционална култура. Док је у суседним равничарским областима замирао живот, у Ђердапу се локална популација током раног холоцена знатно увећавала и остварила
1
једну сложену и дуговечну културу која је, према месту на коме је достигла свој највећи процват, названа култура Лепенског Вира. Култура Лепенског Вира је оригинална и самоникла, а њена велика остварења не усаглашавају се са општим привредно-друштвеним приликама и духом епохе у којој је настала, односом са крајње упрошћеним облицима култура ловачко-сакупљачких заједница средњег каменог доба. Између 7000. и 6000. године пре нове ере, у раздобљу кад су у Ђердапу, на Лепенском Виру, утемељује нова привредно-друштвена структура и у скулптури остварују ремек-дела, у осталим областима Европе живи се по природним заклонима или шаторима, претежно од стихијно прикупљене хране, а уметничко изражавање се своди само на покоју упрошћену гравуру на камену, рогу или кости. У ово време су и насељене области Африке некреативне и у развијању привредно-друштвених односа и у ликовном стваралаштву. Једино на Леванту и у Анадолији, и то само на неколико места где се утемељује култура млађег каменог доба, постепено се мења традиционална економика, а рађа се и особена уметност, али лишена монументалне скулптуре. Све то показује да творци културе Лепенског Вира нису међу својим савременицима имали такмаца, односно да се на територији Србије током целог једног миленијума налазило културно средиште праисторијског света. У том средишту остварена су два велика културна добра: сакрална архитектура са монументалном скулптуром, која изражава једно особено виђење света, блиско виђењу првих грчких филозофа, и овладавање методом доместификације биљака и животиња, чиме се утемељује сасвим нова економика заснована на производњи хране. У насељима културе Лепенског Вира откривен је велики број станишта са светилиштем и разноврсни сакрални предмети. Сва та станишта имају неуобичајене основе у виду зарубљеног кружног исечка, пројектоване тријангулацијом (троугаони модул), тј. методом коју су тек у наше време увели у архитектуру Франк Лојд Рајт и Бакминстер Фулер. У основи сваког станишта постављени су у основи, од прочеља према зачељу, укошени камени прагови, правоугаоно огњиште, лоптасти камени жртвеник и скулптуре од џиновских облутака. Осовинским повезивањем скулптуре, жртвеника, огњишта и прагова остварена је у основи сваког станишта једна занимљива композиција која живо подсећа на стилизовану људску фигуру. Мало је вероватно да је ово повезивање коначне геометријске слике с ефемерним људским бићем случајно. Пре се мора закључити да архитектура Лепенског Вира успоставља магијску међузависност између структуре космоса и структуре људског тела, односно да је приказ настанка и склопа свемира. Основе станишта у виду зарубљеног кружног исечка као да илуструју велико стварање света које је хиљадама година касније описао Платон у Тимају: "Исконски хаос се разлучује у ликове уз помоћ бројева и облика", обликовање тела из елементарних честица - правоуглих троуглова и рађање основних просторних облика - тетраедра (ватра), октаедра (ваздух), икосиедра (вода), хексаедра (земља) и додекаедра (свемир). Док су архитектонске форме културе Лепенског Вира иконографска илустрација мита о стварању света и неорганских елемената, скулптуре од великих облутака, које су постављене у средиште кућних светилишта, свакако су приказ и главних садржаја мита о настанку људи и осталих живих бића. Те у историји уметности најстарије монументалне скулптуре од камена, могу се разврстати у две основне групе: фигуралне скулптуре, моделоване у натуралистичком стилу, и скулптуре на којима су приказане замршене, апстрактне арабеске. Апстрактне скулптуре су бројније, а игра заобљених "женских" и отворених "мушких" знакова који су моделовани на њиховим површинама наликује великом слављу сталног оплођавања и рађања. Ако ти знаци приказују стваралачке процесе, онда фигуралне скулптуре свакако представљају све оно што је из тих процеса настало: прворођеног, хибридна бића - спој човека и рибе господара велике реке и прародитеље људи, а, можда, и свега постојећег. Ови ликови су могли настати само из размишљања о генези која су после неколико хиљада година постала и уверења 2
првих филозофа европске цивилизације: Талета - који је у води видео порекло свега постојећег, Хераклита - који је веровао да из воде постаје душа, а, посебно, Анаксимандра - који је проповедао да су људи првобитно наликовали на рибе и да су настали из једног риболиког бића. Таква или нека њима слична размишљања обједињена су, како то показује сакрална архитектура са скулптуром, у један велики мит, у целовит идејни систем који је осмишљавао свет и људску егзистенцију. Стварање тог система није омогућило само апогеј уметности већ и полет у осталим видовима културе. Око 6000. године пре нове ере, у време кад у култури Лепенског Вира уметност и религија досижу највиши успон, на економском плану су остварена два велика подвига: селекционисане су или припитомљене одређене врсте животиња (јелен, пас, свиња) и култивисане су неке биљке (просо, пшеница). Те две главне тековине тзв. неолитске револуције, које ће нешто касније из основе изменити живот људи и пресудно утицати на развој културе у Подунављу, нису резултат тренутка и случаја, већ истрајног посматрања природе и одређених систематизованих знања. У свим насељима културе Лепенског Вира нађени су предмети на којима су угравиране загонетне представе и знаци налик координатном систему, скицама предела, словима и бројкама. Њихов смисао остаће тајна, али не треба сумњати да су то забелешке о одређеним запажањима које је требало сачувати од заборава. Једнообразност која одликује светилишта и скулптуре показује да су сва предачка знања временом обједињена и из генерације у генерацију стално образлагана у ритуалима и на уметничким споменицима. Зато су и поседници и чувари тих знања мили превасходно, шамана, свештеници или уметници: они су дошли и до низа важних открића од којих су најважнија култивација биљака и припитомљавање животиња. Из тих разлога светилишта културе Лепенског Вира не треба посматрати само као места где је поникла прва монументална скулптура Европе и једна од најсложенијих религија, праисторије већ и као места у којима су антиципирана знања и вештине наредне епохе - млађег каменог доба, на првом месту земљорадња и сточарство. Прве земљорадничко-сточарске заједнице образују се на територији Србије средином VI миленијума пре нове ере, у време кад се успеси који су раније били остварени на плану култивације биљака и припитомљавању животиња ослобађају религиозног и ритуалног контекста. У тренутку кад они постају општа, свима приступачна добра мењају се, међутим, традиционални друштвени односи, руши се стари мит, ликови у камену губе смисао и одумиру сви виши облици културе, односно култура Лепенског Вира губи своја обележја и преображава се у културу првих подунавских земљорадника и сточара, виталну и демографски снажну, али не креативну на плану идеологије, религије и уметности. Култура првих земљорадника стабилизује се на територији Србије око 5300. године пре н. е. Од тог времена па све до пред крај IV миленијума ова област била је налик на велику кошницу у којој све ври од динамичних кретања и разноврсних активности. Током овог дугог раздобља тле Србије често је примало досељенике са југа Балканског полуострва, а још чешће је било матица која је насељавала суседне области - средњу Европу, Влашку низију и Македонију. Упркос овим живим кретањима локална култура није никад изгубила своје особене карактеристике; она се временом богатила новим садржајима, мењала и гранала, каткад преузимала и тековине суседних земљорадничких култура, али је при том ипак сачувала свој идентитет све до почетка бакарног доба. Ту особеност и дуговечност најстарије земљорадничке културе на тлу Србије обезбедило је, чини се, у првом реду богато наслеђе из културе Лепенског Вира. Археолошки налази омогућују да се култура земљорадничко-сточарских заједница млађег каменог доба (неолита) на територији Србије раздели на две основне развојне етапе: старији неолит (тзв. старчевачка култура, око 5500-4500. године пре н. е.) и млађи неолит (тзв. винчанска култура, око 4500-3200. године пре н. е.). Култура 3
старијег неолита означава само припрему за велики апогеј културе у млађем неолиту кад територија Србије, посебно подручје данашњег Београда, постаје највеће културно средиште у Европи. Пошто су најстарији и најрепрезентативнији облици културе млађег неолита откривени у Винчи, то је она названа винчанска култура. Винча је највеће и најцеловитије истражено неолитско насеље у Европи. На овом месту, где се преко долине Болечице и Дунава разиграни рељеф Шумадије сусреће са банатском равницом, налазила се између 4500. и 3500. године пре н. е. метропола једне садржајима пребогате културе - велико праисторијско насеље, које је између 1908. и 1934. године узорно истражио Милоје М. Васић. Стога је Винча појам којим се данас у нас и у свету обележава зенит неолитске земљорадничке културе у Европи. Праисторијско насеље у Винчи налази се на десној обали Дунава, 14 км низводно од Београда. Ако се са овог места поглед усмери на било коју страну света, никад се на видицима не оцртавају препреке и увек се радозналом људском духу поставља примамљива загонетка на оној линији где се у даљини плодно тле спаја с ведрином или облачношћу неба. Овде се чини да је све на домаку руке. Дунав срастао за непрекидну Панонску равницу делује одавде као мирно море које бреговито залеђе Винче повезује са средиштем Европе, а у исти мах и као широка струја која обезбеђује брз и безбедан пут ка Посавини и Црном мору. Винчини хоризонти поседују стога велику, неодољиву привлачну моћ; сваком човеку се ово место с околним раскошним пејзажима морало чинити као нека врста обећане земље на којој се с мало труда може сређено и срећно живети. И заиста, археолошки налази из Винче и њене шире околине показују да је то подручје и у праисторијским и у историјским раздобљима поседовало снажни магнетизам: готово свака нова култура и свака нова популација која би поникла у ивичним областима Панонског басена, а, каткад, и у знатно удаљеним областима Европе и Азије, имала је за циљ територије око састава Дунава и Саве, око тзв. београдске кинфлуенце, и ту је окончавала своју историју, најчешће под притиском нових досељеника. Овим географским, економским, психолошким и историјским моментима одређен је успон праисторијске Винче, односно културна историја целог подручја на коме се развија данашњи Београд. Културни слој Винче, висок око 10,5 м, пружа необично занимљиву и узбудљиву слику. Као на раскошном ћилиму у њему се по вертикали нижу један над другим румени, жути, мрки, пепељасти и црни прослојци формирани од остатака разорених насеља, спаљених колиба, великих ровова и засутих јама и гробова. Сваки од тих прослојака, који обележава поједине фазе живота у Винчи, садржи праве ризнице најразноврснијих предмета: оруђе и оружје од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, раскошно декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина, накита од разних врста ретких, скупоцених материјала и безброј других предмета, израђених у самој Винчи или прибављених из удаљених области, из средње Европе, доњег Подунавља или са Медитерана. Мада је праисторијско насеље у Винчи годинама ископавано, ипак је испитан само његов средишњи део. На истраженом простору нађено је, међутим, на хиљаде предмета који данас красе многе музејске збирке у нашој земљи и иностранству, а рад на њиховом проучавању траје с несмањеним интересовањем и данас. На основу тих бројних и веома разноврсних предмета, као и остатак архитектуре и коришћених сировина, може се поуздано реконструисати цела историја Винче, односно винчанске културе. Утемељење, развој и највиши успон винчанске културе могу се детаљно пратити на основу богате археолошке грађе из великих насеља, чији су остаци откривени од Трансилваније до Скопске котлине и од источне Босне до Софијског басена. Винчанска култура поседовала је око 4000. године пре н. е. територију већу од територије било које друге неолитске културе у Европи, а поједина њена насеља, на пример Винча, Потпорањ, Селевац или Дивостин, премашала су величином и бројем житеља не само 4
сва истовремена неолитска насеља већ и прве градове који су знатно касније настали у Месопотамији, Егеји и Египту. Заједнице тих великих насеља прилагођавале су своје основне делатности локалним условима. Тако се у неким насељима већа пажња поклањала земљорадњи и сточарству, а у некима ткачкој радиности и трговини, док су се у онима која у својој околини имају ретке сировине зачели рударство и разне врсте заната. Специјализоване делатности омогућиле су брз привредни успон, друштвено раслојавање и опште богаћење свих заједница винчанске културе. Заједнице у Шумадији, Банату и Срему брижљивом обрадом земље и негом крупне стоке створиле су вишкове производа, који су им омогућавали да од суседних етно-културних група добијају сировине које нису имали на својој територији, на првом месту ердељски опсидијан, драгоцену сировину за израду српова и прецизних алатки. С друге стране, стабилност привреде омогућила је винчанским заједницама да известан број својих чланова ослободе непосредне производње, односно да их усмере на посебне делатности, првенствено на изналажење локалних сировина или њихову прераду. На тај начин становници Винче дошли су до цинабарита, који је вађен у Шупљој стени испод Авале, као и до неких других ретких стена и минерала (алабастер, мермер). Винча је из тих разлога постала и највеће тржиште југоисточне Европе, и то не само због изузетне вредности сопствених производа већ и због ретких сировина или предмета који су у њу допремани из Трансилваније, горњег Потисја, доњег Подунавља па чак и са обала Егејског и Јадранског мора. Широка размена добара и развој комуникација ослободили су творце винчанске културе грчевите везаности за малени комад земље и предачке навике, дали су полет њиховој машти и омогућили им да наслуте нове светове и успоставе однос пун поверења према природи, животу и будућности. Винча и још неколико неолитских насеља у близини Вршца (Потпорањ), Крагујевца (Гривац, Дивостин), Косовске Митровице (Валач) и Приштине (Предионица) постају велики религиозни центри, а истовремено и уметничка жаришта која пресудно утичу на ликовно стваралаштво свих неолитских заједница средње и југоисточне Европе. На стотине и хиљаде глинених фигурина и ритуалних ваза откривених у поменутим насељима, не указују само на изузетну маштовитост и уметничку надареност њихових твораца већ и на развијено митотворство и нагло разграњавање магијско-религијске праксе у оквирима винчанске културе. Тематска разноликост глинених фигурина (наге или обучене фигуре жена и мушкараца у стојећем, клечећем или седећем ставу, фигуре с маскама на лицу, хермафродитске фигуре) и њихов стилски развој од натуралистичких преко реалистичких до сасвим апстрактних форми сигурни су доказ да је у Винчанској култури превладана примитивна магија односно да је оформљена јасна религијска мисао. Та мисао, судећи по изгледу глинених идола и разноврсних култних предмета изражавана је у ритуалима и митовима повезаним са сменом годишњих доба, сетвом и жетвом, рађањем и умирањем, као и сталном обновом живота, ликовно најпотпуније израженом приказом жене са дететом у наручју. Оне винчанске заједнице које се нису определиле за земљорадњу и сточарство већ за проналажење и обраду нових сировина створиле су, међутим, сасвим другачији духовни свет. Заједнице које су живеле између висова Кучајне и Дели Јована, у близини пећина, великих пукотина и топлих извора, рано су наслутиле да у утроби земље, у потпуној тами, настају, расту и сазревају најразличитије стене и минерали. Припадници тих заједница први су у Европи продрли у тај зачарани подземни свет, изнели на светлост дана његове плодове и, уз помоћ ватре, натерали их да се преобразе у нову материју - у метале, у конкретном случају у бакар. Открићем велике тајне преображаја материје ови први европски рудари и ковачи уплели су се у процесе козмичког живота и везали за један посебан свет богова и хероја. После открића бакра њихова машта населила је целу природу безбројним тајанственим бићима - палчићима, вилама и вилењацима, који су се придружили 5
демонима жита и духовима плодоносног дрвећа. Тај особени сакрални свет, који је у винчанској култури успостављен најкасније почетком IV миленијума пре нове ере, одржао се на Балканском полуострву све до времена ширења хришћанства, а један његов део вероватно је уграђен и у темеље најстарије забележене европске митологије о Деметри, Дионису и божанском ковачу Хефесту. Винчанска култура била је у зениту све до око 3800. године пре н. е, све док се на њеним источним границама, дуж Карпатско-балканског планинског лука, нису појавиле заједнице које су развиле нове привредно-друштвене односе, засноване на сточарењу или прибављању бакра и злата. За те претежно номадске заједнице највећа добра нису била дом, окућница и предачка земља, већ предмети од метала, велика стада и слободне испаше. Истицањем тих вредности у први план изграђени су привреднодруштвени односи и менталитет који су се непомирљиво супротстављали начину живота и тежњама винчанских земљорадничких заједница. Појавом странаца на источним границама винчанске етнокултурне групе завршава се епоха каменог доба на територији Србије, односно отпочиње раздобље раног бакарног доба током којег винчанска култура доживљава дубоку кризу и, најзад неге око 3500. године пре нове ере, потпуну дезинтеграцију. После пропасти винчанске културе територије данашње Србије нашле су се на маргинама културно-историјских збивања. Популациони продори са истока и североистока, првенствено из украјинских степа, као и културна струјања са југоистока, из центара егејске културе раног бронзаног доба, били су тако учестали и снажни да домородачке заједнице на тлу Србије дуго нису могле да се осамостале и остваре културу особених обележја. Криза је преброђена тек око 1600. године пре нове ере, у тренутку кад су се заједнице Шумадије, Бачке и Баната, раније разједињене и десетковане, опет чврсто повезале и оствариле јединствену, тзв. ватинску културу. Археолошка грађа, прикупљена истраживањем најстаријих ватинских насеља, показује да је тај културни препород обезбеђен на тај начин што су се домородачке заједнице опет усредсредиле на своје тле и његова богатства, а истовремено оствариле присне контакте не само са непосредним суседима већ и са знатно удаљеним заједницама. Раније скучени свет постаје велик и динамичан, што има за последицу буђење жеља за путовањима и истраживањима, за набавком добрих коња и сјајног оружја, као и за поседовањем скупих тканина и златног накита. Припадници ватинске културе постали су изузетно спретни у обради камена, кости и рожине, а и ненадмашни мајстори у обликовању и украшавању глинених посуда. Коње су зауздавали раскошно декорисаним тренсама од рога, поседовали су убојите мачеве, секире и бодеже, а китили су се скупоценим бронзаним и златним накитом. Особен декоративан стил, изражен на предметима ватинске културе, посебно на онима од рожине, кости, бронзе и злата, среће се добрим делом и на предметима који су откривени у Краљевском кругу гробова у Микени, а који потичу из средине 16. века пре н. е. Подударности су тако велике да је више него извесно да су ватинска и микенска култура на неки начин биле повезане. Карактер тих веза не може се, нажалост, још поуздано одредити, али се, с обзиром на нешто већу старост ватинске културе, може претпоставити да су се источници микенске цивилизације налазили и на северу Балкана и југоисточној области Панонске низије. Ватинска култура је била једна од водећих култура југоисточне Европе све до пред крај XV века пре н. е. У наредном столећу заједнице те културе још успевају, али уз знатне жртве, да иду у корак с прогресивним снагама свог времена. Траг им се губи тек током XIII века, у време кад се на целом Балканском полуострву, Криту и источном Медитерану појављују предмети који су произведени у алпско-карпатским металуршким центрима, и то најчешће опрема средњоевропских ратника. Како су ти предмети углавном нађени на згариштима попаљених насеља, јасно да се њихова појава
6
на поменутим територијама мора везати за веће етничке покрете, мотивисане освајачким подухватима. Назначени немири бацили су дубоку сенку и на заједнице које су насељавале територију Србије, тако да се њихове судбине и стваралаштво у раздобљу од приближно шест столећа не могу јасније сагледати. Расположиви археолошки документи ипак довољно речито показују да су се у ово "мрачно доба" одвијали процеси који су проузроковали успостављање културе новог типа - културе гвозденог доба, и формирање првих историјски познатих племена на територији Србије - Меза, Трибала и Дарданаца. Припадници тих првих по имену знаних становника Србије битно су, и то за дуго време, утицали на историјска збивања у Европи и Малој Азији. Најкасније у XIII веку пре н. е. Дарданци су се делимично иселили из своје постојбине и трајно запосели северозападни део Мале Азије и неке области на југу Апенинског полуострва. Њиховог епонимног хероја Дардана опева Хомер у двадесетом певању Илијаде као Зевсовог сина и оснивача тројанске краљевске лозе: "Од црнооблачног Зеуса породио Дардан се први, Дардан Дарданију сазда, јер саграђен не бјеше јоште На пољу свети Илиј, у којем сад смртници живе… Дардан пак Ерихтониј се краљ породио синак, Најбогатији тај је мед људима смртнима био… А Ерихтониј Троса Тројанцима породи краља, А у Троса се три незазорна нађоше сина: Ил, Асарак, затим боголики јоште Ганимед, Који је најлепши био од свију смртнијех људи… Ил Лаомедона роди Титона, Пријама, Лампа, Клитија, Хикетаона од лозе Ареса бога; Каписа роди Асарак, а Капис сина Анхиса, Мене пак (Енеју) роди Анхис, а Пријам Хектора дивног. Бити од тога рода и крви мени је дика." Осим Енеје, утемељивача моћи и славе Рима, дарданским пореклом су се дичили и моћни народи античког света - Епирци, Македонци и Римљани, као и велики појединци - Јулије Цезар, Октавијан Август, Клаудије II, Константин Велики и Јустинијан. Мези и Трибали, најближи сродници Дарданаца, оставили су такође видне трагове у историји и култури античког света. Ове три велике групације у срцу Балкана успевале су да вековима сачувају свој етнички и културни интегритет, и то упркос повремених исељавања и сталним притисцима суседних илирских и трачких племена. Мези, који су се током XIII века делом иселили у Малу Азију и населили у суседству Тројанаца, помињу се у Илијади као "борци изблиза", као непобедиви ратници. Да је њихово име веома много значило све до краја старе ере, показује чињеница да су Римљани, по освајању Подунавља, целу територију од састава Саве и Дунава до Црног мора назвали Мезија. С друге стране, Трибали су све до III века пре н. е. били најснажније и највеће племе на централнобалканском подручју, а сећања на њихову негдашњу славу била су за дуго време тако жива да су поједини учени византијски писци сматрали да су Срби првобитно носили њихово име. Дарданци, Мези и Трибали нису стигли да остваре културни апогеј јер су своје најбоље снаге трошили бранећи родну земљу од бројних непријатеља, најпре од тзв. Трако-Кимераца и Илира, а касније од Македонаца, Келта и Римљана. Када су их у првим годинама нове ере Римљани коначно покорили, њихове снаге су се сасвим притајиле, али од III до VII века, у раздобљу кризе и распадања Римског царства, 7
централни Балкан и његови житељи нашли су се опет у жижи историјских и културних збивања. Два великана са централног Балкана - Константин Велики и Јустинијан - као да остварују све тежње својих далеких предака: завичајну земљу уздигли су до највеће могуће мере, а столовали су у Новом Риму - Цариграду, саграђеном на излазу из Дарданела, у крају где је некад господарио њихов далеки предак Дардан. Територија Србије, осим Бачке и већег дела Баната, налазила се седам векова у склопу Римске империје. За то време настали су велики градови (Сирмијум, Сингидунум, Виминацијум, Наис, Улпијана), отворени су многи рудници и каменоломи, изграђени су добри путеви и џиновски мостови. Крајем III и у првим деценијама IV века, у раздобљу владавине Диоклецијана, Галерија, Лицинија и Константина Великог, на територији Србије граде се величанствени архитектонски ансамбли који се по сложености, смелим решењима и раскошном декору могу мерити с највећим и најрепрезентативнијим споменицима касноантичке архитектуре. Царске палате, маузолеји и летњиковци који су у ово време саграђени у Сирмијуму, покрај Гамзиграда и Брзог Брода не заостају за царским палатама и резиденцијама у Никомедији, Антиохији, Сплиту, Солуну и Цариграду, а неке од њих, на пример, Галеријеву палату у Гамзиграду, карактеришу сасвим оригинална просторна и градитељска решења. Диоклецијан је одмах по ступању на престо преузео мере до краја спроведе реорганизацију балканских провинција и да темељно утврди државне границе на Дунаву. У време његове владавине територије Србије биле су укључене у пет провинција: Moesia Prima (Шумадија са долином Западне Мораве), Dacia Ripensis (североисточна Србија), Dacia Mediteranea (долина Нишаве и Јужне Мораве), Dardania (Косово) и Pannonia Secunda (доња Посавина). Новоуспостављене границе, иако наизглед веома сложене, биле су много природније и повољније од старих, јер су обухватале етничке и културне целине које су формиране још у предримско доба. Још неколико фактора обезбедило је нагли процват локалне културе. Диоклецијан је 293. године за свог савладара изабрао Галерија, човека ниског порекла али врсног војника, родом из Црне Реке, из једног места покрај данашњег Гамзиграда, коме је поверио на управу подунавске провинције и заштиту њихових граница. Галерије је са успехом војевао против варвара, а да би трајно обезбедио границу на Дунаву, не само да је обновио постојећи систем утврђења већ је подигао и низ нових војних објеката. Близина варвара створила је, с друге стране, потребу за увећањем војске, израдом и допремом ратног материјала, за разним сировинама, као и за производњом и складиштењем животних намирница. У таквим околностима је сваки становник централнобалканског подручја лако могао да себи нађе место - било у руднику, граду или на пољопривредном добру, било у војсци, трговини, занату или грађевинарству - и да тако у целини развија и покаже све своје способности. Грађевинска делатност је оживела у свим већим градовима, посебно Сирмијуму (Сремској Митровици), у коме су често боравили и Диоклецијан и Галерије. Сирмијум је тада имао уз простран форум и велики царски дворац са хиподромом, раскошна јавна купатила, бројне палате, као и позориште и амфитеатар у којима су гостовали познати глумци из Грчке и чувени гладијатори. Мозаици, а посебно фреске и скулптуре које су откривене на подручју Сремске Митровице, показују да су у Сирмијуму радили прворазредни уметници и декоратери. Зато је и разумљиво што Амијан Марцелин назива Сирмијум "многољудном славном мајком градова" и што Теофилакт Симоката пише да је то "славан град, на великом гласу у Европи". Готово у исто време кад је Сирмијум постао главни град провинције Друге Паноније и повремено седиште царева, саграђена је у провинцији Приобалској Дакији, на месту где се данас налази Гамзиград, грандиозна и раскошна Romuliana - Галеријева палата и маузолеј, која је, уз Диоклецијанову палату у Сплиту, свакако најрепрезентативнији и најочуванији споменик касноантичке дворске архитектуре. 8
Ромулијана је својеврсна царска задужбина: подигнута је између 298. и 311. године да би се достојно обележило Галеријево завичајно место и трајно сачувао спомен на његову мајку Ромулу, а и да би послужила као сјајна и безбедна резиденција у којој ће Галерије провести последње године живота, где ће бити сахрањен и за навек слављен попут бога. Положај Ромулијане, као и све што је ту изграђено или из удаљених делова Царства донесено - моћни бедеми са џиновским полигоналним кулама и раскошно декорисаним улазима, храмови са олтарима и криптама, дворане са скупоценим мозаицима, оплатама и скулптурама, као и хладовити перистели са фонтанама - све се то идеално усклађује са Галеријевом приватном биографијом, а истовремено и са његовим концептом римске државе и царске власти. Ромулијана је, у ствари, велики политички и идеолошки споменик: она својим положајем, архитектуром и декорацијом илуструје мит о богомданом владару који рођен у забити Царства, од незнаног оца и хвале достојне мајке, остварује највеће подвиге, заводи ред, усрећује своје поданике и најзад задобија вечни живот, тј. бива увршћен међу богове. У њој је све монументално, луксузно и трајно, свуда бљешти тврди и скупоцени камен, а на све стране су приказани Херкул, Ескулап и Дионис, који су, као и власник палате, били синови смртница, најпре хероји а затим велики богови. Монолитни стубови од ретких врста камена, сложене архитектонске форме, скулптуре од најквалитетнијег мермера и порфирита, разнобојне фреске и скупоцени мозаици - све то показује да је грађење и декорација Ромулијане била поверена највештијим мајсторима најбољим архитектима и најталентованијим уметницима у Царству. Из тих разлога Гамзиград означава највиши домет градитељске вештине и уметничких креација прве деценије IV века. С друге стране, украсима и колоритом својих фасада Галеријева палата у Гамзиграду већ антиципира неке од карактеристичних одлика византијске архитектуре. И представе на гамзиградским мозаицима - борбе с дивљим зверима, приказ Диониса са нимбом око главе и пехаром у десници, лавиринт и други симболични мотиви - наговештавају садржину и дух ранохришћанске уметности која, већ неколико деценија касније, у време владавине Константина Великог и његових непосредних наследника, долази до пуног изражаја и на тлу централног Балкана. Територија Србије била је завичајна земља и Галеријевих непосредних наследника - Лицинија и Константина Великог. За време своје кратке, петогодишње владавине Лициније није стигао да много учини за свој родни крај, али је зато Константин, чим је 316. године преузео власт над централним деловима Балканског полуострва, изменио верску политику својих претходника, а истовремено наставио њихово дело на обезбеђењу градова и даљем развоју занатства. У Медијани, у непосредној близини свог родног места Наиса дао да се сагради велелепни летњиковац који по раскоши није много заостајао за Ромулијаном. Ту су, покрај пута који је водио према Сердици (Софија), на површини од око 40 хектара, подигнуте различите грађевине: палата с великим перистилом, китњасто украшена мозаицима, фрескама и мајсторски моделованим скулптурама, терме, летњиковци, нимфеуми. И оближњи Nais (Ниш) доживљава у ово време нагли процват. У овом великом граду, почевши од времена Лицинијеве владавине па до око 380. године, развила је активност царска радионица у којој се производило скупоцено сребрно посуђе, намењено за даровање војсковођама или страним владарима приликом царских јубилеја. У IV веку ту су активно радиле и радионице за прераду метала и израду војне опреме. Цветала је и уметност: бронзани портрет Константина Великог, који се убраја у највреднија остварења касноантичке уметности, вероватно је израђен у самом Наису, у некој од царских радионица, где су свакако израђивани јавни споменици и за остале велике градове Царства. Опште растерећење, које се осетило у целом Царству када је Константин умирио варваре и Миланским едиктом срећно решио верске проблеме, није трајало дуго. Готи и Сармати озбиљно су угрозили Подунавље већ пред крај Константинове владавине, а 9
раздори у хришћанској цркви и неслога Константинових наследника ослабили су унутрашње снаге Царства и омогућили варварима да балканске провинције претворе у ратно поприште. Из тих се разлога средином IV века затамњује слика античке културе на територији Србије. Само за крај IV века могуће је реконструисати културу у појединим ужим областима. Међутим, и споменици из та два кратка раздобља, иако често од изузетног значаја за политичку и културну историју старога света, означавају само два предаха у другој агонији касноантичке културе на тлу централног Балкана. Последњих година V века преброђена је дуготрајна криза изазвана хунским, готским и гепидским пустошењима Балкана. већ у време владе Анастазија I (491-518) и Јустина I (518-527) на територији Србије почиње обнова порушених градова и утврђења, као и подизање нових цркава, али тек у периоду владавине Јустинијана (527568) настаје у овој области велики економски и културни период. Свој сан да обнови римску државу и да јој поврати стари сјај Јустинијан је спровео у дело. Њему је пошло за руком да опет успостави јединство Царства са седиштем у Цариграду. Рођен у једном сеоцету покрај Ниша, у Таурисију, Јустинијан је и из личних и из политичких разлога поклањао велику пажњу сигурности и унапређењу Балкана, посебно Средоземне Дахије и Дарданије. Већ у првим годинама његове владавине обновљени су Наис, Улпијана, Сингидунум и Виминацијум, а на граници дуж десне обале Дунава и у непосредном залеђу проширена су стара и подигнута нова утврђења. У близини свог родног места Јустинијан је подигао нов, велелепни град Прву Јустинијану (Iustiniana Prima), у коме, према сведочанству историчара Прокопија, "није лако побројати све храмове божје, описати све зграде за надлештва, величину тремова, лепоту тргова, чесме, улице, купатила и продавнице". То је био град "велики и многољудан, напредан и достојан да буде метропола целе области", град који је "цару узвратио славу", који се "поноси што је родио цара". Овом Прокопијевом опису у многоме одговара град чије се рушевине налазе на узвишењу Царичина града, код Лебана. Археолошким истраживањима ту су откривени остаци осам цркава, два велика купатила, аквадукта и низ стамбених и пословних грађевина. Готово сви споменици сакралне архитектуре украшени су подним мозаицима на којима су, према картонима донетим из Цариграда, приказане рајске птице и црквене посуде, као и разне сцене везане за јеванђеље. Централни трг красила је бронзана статуа императора, вероватно самог Јустинијана. Да су у првој половини VI века на централни Балкан допремана ремек дела рановизантијске уметности, показује бронзани портрет царице Еуфемије, супруге Јустина I, који је нађен у Балајнцу, недалеко од Куршумлије. То је и једини сачувани портрет монументалне византијске скулптуре VI века и један од последњих споменика на којима форме античке уметности оживљавају у свој својој ранијој свежини. Овим успоменама на прошлост, снажно изражену у свим уметничким споменицима јустинијанске епохе, само се стварала илузија о чврстини и сјају античке цивилизације, која се, међутим, већ крајем VI века распада под снажним ударом свежих снага аварских и словенских племена. Упркос Јустинијановим напорима да трајно учврсти границе на Дунаву, Словени су успели још за његова живота да у неколико махова опљачкају територије у средишту Балканског полуострва. Ти први упади Словена били су неорганизовани и без већих последица. Праве невоље отпочеле су, међутим, тек после Јустинијанове смрти, у време доласка Авара у Панонију (582) и аварско-словенског похода на Солун (586). Аварско-словенска пустошења принудила су становништво централнобалканског подручја да се склони у утврђене градове. У кратким раздобљима мира, у време владавине Јустина II, Маврикија и Фоке, подигнута је још покоја црква, али су по градовима коришћене углавном већ постојеће грађевине или су подизане нове, али редовно од трошног материјала, од дрвета или ломљеног камена и блата. Предмети који су нађени у овим скромним грађевинама везују се, међутим, више за сеоску него за урбану средину. 10
Крајем VI и у првој деценији VII века замире, међутим, свака стваралачка активност, јер појачан притисак варвара приморава становништво Паноније, Дакије и Дарданије да се повлачи према југу Балканског полуострва. Подунавље је тад опустело, а током друге деценије VII века, у време владавине цара Ираклија, све територије данашње Србије коначно су освојили Авари и Словени. Утемељење нове словенске, односно српске културе потрајало је пуних пет столећа. У раздобљу од VII до XII века није на културном плану много новог и особеног створено, јер се дуго војевало са Бугарском, Византијом и Угарском за опстанак и самосталност српске државе. Од тренутка кад је то постигнуто, отпочиње блистави успон културе на тлу централног Балкана који је обележен споменицима највиших вредности и светског значаја - Студеницом, Милешевом и Сопоћанима. Упоредо са слабљењем византијске државе у периоду између смрти Манојла Комнина (1180) и пада Цариграда (1204) у континенталним подручјима Балканског полуострва отпочео је брз раст младе српске државе и нагли успон њене самосвесне и свеже дворске уметности. Већ фреске Богородичне цркве у Студеници из прве деценије XIII века, иако су рад грчких уметника, разликују се од декоративног линеаризма византијског, комнинског сликарства. Својим особеним стилом, строгим и привидно архаичним, оне формулишу основна опредељења српске средњовековне уметности, опредељења која ће у наредна два столећа у пуном сјају блистати на зидовима задужбина српских краљева, клера и властеле, почев од Милешеве па до Раванице, Манасије и Каленића. Фреске у наосу цркве Вазнесења Христовог у Милешеви, настале око 1235. године, обележавају у развоју српског средњовековног сликарства велики тренутак изналажења и коначног утврђивања сопственог, оригиналног израза, а у контексту европске уметности оне се истичу као први јасни наговештаји ренесансног духа. Све што се тренутно нашло најбоље у стваралаштву Цариграда (рафинираност форми), Солуна (сигуран цртеж) и Италије (лиричност и контраст боја) унето је у декорацију милешевске цркве, међусобно је срећно усклађени и допуњено свежим снагама набујалим у границама независне српске државе. Значај двора и његов сјај подвучени су великим бројем световних портрета, а слободна идејна струјања изражена су у сасвим неуобичајеном распореду сакралних композиција. Међу њима се високим уметничким вредностима посебно истиче приказ Мироносица на Христовом гробу с монументалном фигуром седећег анђела. Та фреска није рађена ни у маниру средњовековних стилова нити у духу антике, већ је дело нове космополитске европске уметности надахнуте хришћанством, које је ослобођено догматизма и свог архаичног оријенталног наслеђа. С друге стране, световни портрети, посебно ктиторски портрет краља Владислава, графички су детаљно обрађени као на иконама, али су осветљени живим колоритом монументалног фреско-сликарства. Заобљене линије и румена, бела и окер боја инкарната дају ликовима животну уверљивост, а добро уочени детаљи омогућују да се у првом плану појаве мисаоне преокупације и расположења. Из тих разлога сликар ових портрета могао би се уврстити у прве "интимисте" европске уметности. Одлучујући корак којим се српско сликарство доспело у сам врх европске средњовековне уметности учинили су мајстори Сопоћана. Док су се у Италији Чимабуе и Николо Пизано напрезали да ослободе форме хијератичне укочености, а византијски двор због презаузетости око рестаурације царства и финансијске кризе одустајао од сваког крупнијег уметничког задатка, у економски снажној српској држави Уроша I настале су око 1265. године фреске на зидовима цркве Свете Тројице у Сопоћанима које смело ломе оквире средњовековне естетике и у новом простору и јаркој светлости истичу давно заборављену лепоту целовите људске личности. Поједини прикази, на пример, Успење Богородице, преплављени су фигурама, али је композиција ипак увек прегледна јер су све масе брижљиво организоване и вешто распоређене у неколико 11
планова. Широк, течан цртеж и контрасно обојене површине дају сваком лику изглед колосалне статуе, а различито усмерени покрети фигура у првом плану омогућују да се јасно виде личности приказане иза њих, у дубини. Светле хармоније црвенозелене и љубичастозелене боје утапају се преко нешто тамнијих тонова другог и трећег плана у златну позадину. Овим поступком сликар Сопоћана реализује светлост за којом чезне његов савременик Доментијан, "светлост коју можемо видети једино са анђелима, којој ни почетак не почиње ни крај не ишчезава". Својим кистом он истовремено ваја волумене с нагомиланим психичким и физичким снагама који показују да "у десници мајстора дамари света бију". Tрадиција велике уметности Студенице, Милешеве и Сопоћана обезбедила је висок ниво и српској уметности XIV века, у којој је остварено неколико ремек-дела архитектуре и сликарства, као што су Грачаница, Св. Димитрије у Пећи, Дечани или Раваница. Чак и после пораза на Косову, кад је Србија изгубила политичку независност и постала вазална држава Османлијског царства, развој српске културе и уметности није прекинут. Све што је било најбоље и најлепше у националној прошлости неговало се у то тужно доба на двору деспота Стефана Лазаревића и одатле рефлектовало и на зидове задужбина његове властеле. Фреске у цркви Ваведења у Каленићу, настале око 1410. године, одликују се дотле невидљивом елеганцијом и поетичношћу. Међу њима се лепотом истиче Свадба у Кани, сликана сва у плавом и у боји ћилибара, у атмосфери озареној чистом поезијом. Има много уздржане туге у пригнутим главама приказаних младенаца, умора у покретима њихових младих руку и неке преране забринутости у њиховим физиономијама. Боје су јасне и све линије су читке као при осветљењу сунца које је прошло зенит. Све то сугерише неку чудну тишину која раздваја и усамљује фигуре. Сликар као да приказује последњи свечани обед чији учесници слуте догађаје блиске будућности - коначну пропаст државе и дугу зиму у стваралаштву свог народа. Та зима потрајала је три столећа. Национални препород у XVIII веку, као и неколико великих подвига и личности током XIX и XX века, весници су буђења новог пролећа и разлог нади да ће тле на коме живимо опет постати једно од значајних културних средишта цивилизованог света.
12