Narodni nazivi 2 by Zoran Mihajlovic

Биљана Сикимић: Митска бића дечијег фолклора: киша са сунцем Јужнословенски дечији фолклор добар је показатељ значаја који за фолклорну свест имају метеоролошки феномени. Обиман корпус "метеоролошких" текстова потврђује изузетну улогу кише, сунца, магле, снега, дуге у свакодневном животу. Корпус јужнословенских дечијих песмица које се певају када истовремено пада киша и сија сунце допуњавају редуковани текстови, клишетиране формуле везане за исту прилику. Својеврсну етнолингвистичку загонетку престављају номинације појаве "киша са сунцем". О овом метеоролошком феномену у фолклору словенских народа постоји неколико радова (уп. Толстој 1976, Азимов 1983, Усачева 1983, Невска 1989), а целокупну светску грађу окупља монографија финског фолклористе Мати Кусија (Kuusi 1957). Како је ова монографија настала углавном на основу анкете, грађа коју доноси махом је новијег датума: тако су јужнословенске потврде резултати теренских истраживања, из периода педесетих година овог века, М. Филиповића, Б. Братанића и Х. Вакарелског. Овакав начин рада био је вишеструко ограничен, тако су нпр. потпуно изостали подаци из словеначког фолклора, а може се претпоставити да су неки мотиви значајно изменили своје ареале. Као најпогоднији за основно етнолингвистичко читање словенских варијаната текстова о киши и сунцу наметнуо се акционални код. У оквиру таквог мотивског читања следи парадигма актера. Даље се актерски код чита као демонолошки, антропоморфни и зоонимски, али стално имајући у виду да овај редослед није обавезан у снижавању кода: антропоморфни код једино је сигурно снижавање демонолошког кода. Монографија Kuusi 1957 омогућава слику појаве у синхроном пресеку и дозвољава сагледавање јужнословенског ареала у целини, а затим и опште словенског са једне, и балканског / средњеевропског контекста, са друге стране. Даљим читањем и ареалним груписањем грађе из наведене монографије уочавају се и изолована словенска острва, каква су пре свега балкански Словени, Кашуби, Полесје. Кључни предикати у светском фолклору у текстовима везаним за кишу са сунцем поклапају се са основном структуром животног циклуса (рођење, венчање и смрт), затим у глобалним размерама следе мотиви хране и припремање хране, купање/прање и чешљање, и мотив туче. Фолклор балканских Словена не садржи све ове елементе, од основних мотива изостаје мотив смрти (осим ако се немају у виду индиректне везе свадбе и сахране); мотиви рођења и венчања широко су заступљени а мотив туче углавном на северу Балкана[1]. Невска 1977 на словенско-балтичком плану анализира дистинкцију позитивни : негативни субјекти, али балкански словенски фолклорни материјал не потврђује субјекте са позитивним предзнаком. У српскохрватској фолклорној грађи у актерском коду потврђени су анђели али у корелацији са ђаволима, што је новији мотив, или су оба бића секундарна, хришћанска реинтерпретација ранијег, претхришћанског стања. Фолклорна грађа, међутим, не дозвољава увид у дијахрони пресек: изостаје могућност реконструкције (искључиво) словенског текста са интерпретацијом теме "киша са сунцем", то не дозвољавају ни мотиви ни монолексемска етимолошка истраживања другог, променљивог дела формуле. Евентуална реконструкција може се везивати само уз иницијални, стабилни део формуле који описује реалну метеоролошку ситуацију. Иницијални, стабилни део текста јужнословенских варијанти[2] гласи: киша пада и сунце сија (Београд, Левач и Темнић, Косово, Македонија, Црна Гора, Босна), kiša pada - sunce sveti (Самобор), сунце грије, киша иде (Караџић 1849) киша пада, сунце грије (Дубровник), сунце грије, дажд удара (Кучи), сунце и дажд (Шибеник), gedina ide i sunce sija (Пригорје); дъждъ иде, слънце пече (Бугарска), дъж вали, слънце грейе (Бугарска), дъжди, грейе слънце (Бугарска). Тако у јужнословенском ареалу 1