Биљана Сикимић: Митска бића дечијег фолклора: киша са сунцем Јужнословенски дечији фолклор добар је показатељ значаја који за фолклорну свест имају метеоролошки феномени. Обиман корпус "метеоролошких" текстова потврђује изузетну улогу кише, сунца, магле, снега, дуге у свакодневном животу. Корпус јужнословенских дечијих песмица које се певају када истовремено пада киша и сија сунце допуњавају редуковани текстови, клишетиране формуле везане за исту прилику. Својеврсну етнолингвистичку загонетку престављају номинације појаве "киша са сунцем". О овом метеоролошком феномену у фолклору словенских народа постоји неколико радова (уп. Толстој 1976, Азимов 1983, Усачева 1983, Невска 1989), а целокупну светску грађу окупља монографија финског фолклористе Мати Кусија (Kuusi 1957). Како је ова монографија настала углавном на основу анкете, грађа коју доноси махом је новијег датума: тако су јужнословенске потврде резултати теренских истраживања, из периода педесетих година овог века, М. Филиповића, Б. Братанића и Х. Вакарелског. Овакав начин рада био је вишеструко ограничен, тако су нпр. потпуно изостали подаци из словеначког фолклора, а може се претпоставити да су неки мотиви значајно изменили своје ареале. Као најпогоднији за основно етнолингвистичко читање словенских варијаната текстова о киши и сунцу наметнуо се акционални код. У оквиру таквог мотивског читања следи парадигма актера. Даље се актерски код чита као демонолошки, антропоморфни и зоонимски, али стално имајући у виду да овај редослед није обавезан у снижавању кода: антропоморфни код једино је сигурно снижавање демонолошког кода. Монографија Kuusi 1957 омогућава слику појаве у синхроном пресеку и дозвољава сагледавање јужнословенског ареала у целини, а затим и опште словенског са једне, и балканског / средњеевропског контекста, са друге стране. Даљим читањем и ареалним груписањем грађе из наведене монографије уочавају се и изолована словенска острва, каква су пре свега балкански Словени, Кашуби, Полесје. Кључни предикати у светском фолклору у текстовима везаним за кишу са сунцем поклапају се са основном структуром животног циклуса (рођење, венчање и смрт), затим у глобалним размерама следе мотиви хране и припремање хране, купање/прање и чешљање, и мотив туче. Фолклор балканских Словена не садржи све ове елементе, од основних мотива изостаје мотив смрти (осим ако се немају у виду индиректне везе свадбе и сахране); мотиви рођења и венчања широко су заступљени а мотив туче углавном на северу Балкана[1]. Невска 1977 на словенско-балтичком плану анализира дистинкцију позитивни : негативни субјекти, али балкански словенски фолклорни материјал не потврђује субјекте са позитивним предзнаком. У српскохрватској фолклорној грађи у актерском коду потврђени су анђели али у корелацији са ђаволима, што је новији мотив, или су оба бића секундарна, хришћанска реинтерпретација ранијег, претхришћанског стања. Фолклорна грађа, међутим, не дозвољава увид у дијахрони пресек: изостаје могућност реконструкције (искључиво) словенског текста са интерпретацијом теме "киша са сунцем", то не дозвољавају ни мотиви ни монолексемска етимолошка истраживања другог, променљивог дела формуле. Евентуална реконструкција може се везивати само уз иницијални, стабилни део формуле који описује реалну метеоролошку ситуацију. Иницијални, стабилни део текста јужнословенских варијанти[2] гласи: киша пада и сунце сија (Београд, Левач и Темнић, Косово, Македонија, Црна Гора, Босна), kiša pada - sunce sveti (Самобор), сунце грије, киша иде (Караџић 1849) киша пада, сунце грије (Дубровник), сунце грије, дажд удара (Кучи), сунце и дажд (Шибеник), gedina ide i sunce sija (Пригорје); дъждъ иде, слънце пече (Бугарска), дъж вали, слънце грейе (Бугарска), дъжди, грейе слънце (Бугарска). Тако у јужнословенском ареалу 1
киша/дажд/година[3]: пада, удара, иде, вали, а сунце: сија, свети, грије/греје, пече. Иницијалну формулу етимолошки понављају и полеско: дошч іде і сонцэ грійэ, пољско: deszczyk pada, slonce swieci. У дањем тексту ова иницијална формула, *киша пада, сунце сија углавном се не наводи уз примере. 1. Мотив свадбе покрива углавном глагол женити се. Субјекти / актери потврђени су свим кодовима. Демонолошки код: жену се врагови[4] (Штрпце у Сиринићу, Kuusi 1957:87), ђаво се жени [5](Београд, Македонија, Kuusi 1957:87), дяволъ-тъ ся жени (Бугарска, Геров I:383), дявола се жени (Kuusi 1957:87). Антропоморфни код: се женеле егюпците (Бугарска, Геров, Допълнение:106), жени се Циганин (Штрпце у Сиринићу, Тетово, Kuusi 1957:164), Цигани се жене (Бока Которска, Будва, Цетиње, Чајниче, Тузла, Kuusi 1957:164, Кучи, Дучић 1931:332), Цигани се жене, весеље праве[6] (Завала у Херцеговини, Kuusi 1957:164), Cigani se ženu (Груда код Дубровника, Balarin 1901:312), da se cigani ženidu (Пригорје, Rožić 1907:59), cigani se ženidu (Самобор, Lang 1911:24), cigani se ženiju (Самобор, Lang 1913:241, Загреб, Kuusi 1957:165), Цигани се жениду (Банат, Толстој 1976:59). Осим Циганима антропоморфни код је попуњен и другим актерима: губави се жене (Шибеник?, Влајинац 1925:20), баба иска мъж (Бугарска, Kuusi 1957:87), Дучићи се жене (Кучи, Kuusi 1957:165). Зооморфни код у српскохрватском фолклору чине: мечка+вук[7] / мечка[8]: вук се жени, мечка се удала (околина Лесковца, Kuusi 1957:37), мечка се жени, вук се одава (Врање, Влајинац 1925:20), вук се жени, мечка се одава (околина Врања, усм. потврда аутора), мечка се жени, вук я венчава (централна Бугарска, Kuusi 1957:37), да се тада жени мечка / медвед (Гружа, Петровић 1948:334), мечка се жени (централна Бугарска, Kuusi 1957:37), мечка хоро играйе (централна Бугарска, Kuusi 1957:40), лисица се жени[9] (јужна Бугарска, Kuusi 1957:34). Балкански контекст широко потврђује заступљеност мотива демонске свадбе са снижавањем актерског кода (сви примери на балканским језицима наведени су у ауторовом преводу): румунски: *свадба ђавола (Kuusi 1957:88), *жене се вампири[10] (Kuusi 1957:52) Арумуни; Власи из околине Зајечара; Италијани у Истри: *Цигани се жене (Kuusi 1957:166), албански: *Циганин се жени (Kuusi 1957:166), грчки: *старица се удаје, *сироти се жене (Kuusi 1957:139, 179-180). 1.1. Еротски мотив, или мотив коитуса може се повезивати са мотивом свадбе, али и са наредним рађања[11]: Цигани се јебу (Босна, Левач и Темнић, Скопље, Kuusi 1957:165). Бугарска пословица из Видина у значењу "у погрешно време": Ти се сещаш све кога се је..ат гъаволете (Гъбьовъ 1909:6) потврђује фолклорно постојање демонског коитуса. Експлицитно еротски је и бугарски текст за кишу са сунцем (Старе Загора и Русе): Дъж вали, слънце грейе, пичка зейе, кур се влачи и се смеје (Kuusi 1957:195). У еротском смислу могу се тумачити и румунске варијанте *девојке су трудне, *девојке су нечасне, *јаја од глине, девојке се јебу, *бабе легу јаја, јаја смрде[12], девојке се јебу (Kuusi 1957:195-196). Еротске конотације имају италијанске и француске формуле *ђаво води љубав (Kuusi 1957:86-87, 90, 136-138), а узгредно сексуално значење, према записивачу, има и једна ирска варијанта (Kuusi 1957:90). 2. Мотив рађања у словенском свету присутан је само код јужних Словена. Мотив рађања у српскохрватском фолклору обележен је глаголима: лећи (се), рађати/породити (се). Следећи локуси везани су фолклорном формулом уз глагол лећи се[13]: по/на бјеломе бријегу, по мишијем бријегу, на великом брегу, у зеленом лугу. Запис Кларића из Ливна[14] 1896:306 потврђује у овом ареалу исти текст у оквиру дечије ругалице Циганима: Циганине репати, / сјутра ћеш ми крепати. / Тешко оној лопати, / која ће те 2
копати. / Тешко оној руци, / која ће те вући. / Цигани се легу / на великом бр'јегу. / Све Циганке мале / погубиле главе... Демонолошки код обухвата ђавола, вештицу и вилу; имајући у виду парадигматски низ актера, овде се и вила свакако јавља са негативном конотацијом: ђаволи се легу (Караџић 1849:296, Херцеговина, Kuusi 1957:96), ђаволак се рађа (Београд, Kuusi 1957:96), вјештице се легу (Караџић 1849:296), вештица се рађа (Лепосавић, усм. потврда аутора), рађају се вештице (Ниш, усм. потврда аутора), породила се вештица (Србобран, Дунђерски 1901:116), родила се вештица (Шајкашка, Срем, Вршац, Kuusi 1957:142, Јаша Томић, усм. потврда аутора); ђаволи се коте[15] (Мачва, усм. потврда аутора), а виле се легу (Славонија, Kuusi 1957:131), родиле се виле (Славонија, Kuusi 1957:131), родила се вила (Лика, Беговић 1887:198, Виноградова и Толстоја 1989:113). Вештица се у јужнословенским текстовима о киши са сунцем везује само уз мотив рађања; изоловано стоји само Вуков запис из Грбља: "кад сунце грије и дажд находи значи да су на искуп вјештице. Зато се у народу пјева: Сунце грије, дажд находи, ето невоље: вјештице се на збор купе, то је још горе" (Ђорђевић 1958:70). Медитеран познаје у овом метеоролошком контексту и друге активности вештица, шпанско *вештице се шетају (Kuusi 1957:157), француско *вештице се саветују (Kuusi 1957:146) или код Грка у Италији *вештице играју (Kuusi 1957:146). Антропоморфни код[16]: Цигани се легу (Славонија, Kuusi 1957:168, Купрес, Филиповић 1967:300, Дувно, Rubić i Nuić 1899:253, Босна, Миодраговић 1914:172, Шибеник?, Дубровник, Kuusi 1957:168), Цигани се рађају (Оток, Lovretić 1897:98), рађају се Цигани (Бања Лука, Kuusi 1957:168, Жепче, усм. потврда Б. Давидовић), родило се Циганче (Косово Поље, Kuusi 1957:168), порађа се Циганка на путу (Бања Лука, усм. потврда Н. Јошић), родила Циганка (Сиринић, Kuusi 1957:168). Антропоморфни код попуњава личка варијанта: копиле се рађа (грађа за РСАНУ). Зооморфни код има само једну потврду: кучке се штене (Кучи, Kuusi 1957:165). У балканском контексту је потврђено: *рађа се вештица (Румуни у околини Вршца, Kuusi 1957:143). Европске (финске и естонске) паралеле имају мотив крштења ђаволчета/копилета /циганчета (Kuusi 1975:96-97,143, 169, 180), или рођења вучића (Kuusi 1957:39-40, овако и у ваневропским примерима). У шпанским и француској варијанти *излеже се пиле (Kuusi 1957:46). 3. Мотив купања[17] има на словенском Балкану само демонолошки код: купају се ђаволи (Приштина, Kuusi 1957:124), купају се ђаволи и анђели заједно (Косовска Митровица, Kuusi 1957:124), анђели се купају (Васојевићи, Kuusi 1957:77); купају се виле (Бачка, грађа за РСАНУ), виле се купају (Оток, Lovretić 1897:98), самовиле се купају (Бугарска, Kuusi 1957:133), а тако је и у Полесју: Русалки купаются (Виноградова и Толстоја 1989:113), западна Белорусија: росауки купаюца (из "Полеског архива", усмена потврда записивача, А. А. Плотникове), ангелы купаюца в этом сонцэ, матэр божа купаюца (Азимов 1983:215). Антропоморфни код је иначе регистрован на Балкану и околини: купају се Цигани (Албанци из околине Гњилана, Kuusi 1957:172), мађарски: *Паприка Јанчи се купа[18] (Kuusi 1957:173), али и у руском: архиерей в бане (Kuusi 1957:193). Код других европских народа глобални мотив воде интерпретиран је као "демони перу веш", нпр. у Пољској , затим код Француза и Скандинаваца (Kuusi 1957:133). У Полесју "утопљеници суше веш" (Азимов 1983:215).
3
4. И мотив демона који туче жену/мајку посведочен је код јужних Словена само у демонолошком коду: ђаво туче своју жену, она плаче, а он се смеје[19] (Бачки Виногради, усм. потврда аутора), ђаво (туче) своју жену и она плаче (Чајниче, Kuusi 1957:103), ђаво туче своју жену (Зрењанин, Kuusi 1957:103), ђаво бије своју бабу (Вареш, Kuusi 1957:103), туче враг своју матер (Лика, Беговић 1887:199, Славонија, Kuusi 1957:103), ђаволи се туку (Чајниче, Kuusi 1957:103). До снижавања актерског кода није дошло јер је текст о тучи ђавола вероватно иновација код балканских Словена: нема ни јужнијих и источнијих балканских потврда. Мотив, међутим, имају други словенски народи: čert babu bije (Словаци, Kuusi 1957:104), čort žinku b'e i dočku zamiž viddaje (Украјинци, Kuusi 1957:123), чорт жынку бье (Полесје, Азимов 1983:214). У балканском контексту мотив је заступљен код Румуна, нпр.: *ђаво туче своју жену (Румуни, околина Вршца, централна Румунија, Kuusi 1957:103), *ђаво туче жену а Бог се смеје (Румунија, Kuusi 1957:103), слично је забележено код Немаца у Румунији и Мађара. Мотив *ђаво туче своју жену / бабу / ташту широко је потврђен у европском контексту: од медитеранских земаља, преко централне Европе до Скандинавије. Имајући у виду овакву ареалну заступљеност и доследно демонски садржај новијег датума за словенске језике (Ђаво), тешко је сложити се са Невском 1989:78 да мотив одражава свађу словенског Громовника са женом. 5. Формуле са конкретним неповољним дејством кише са сунцем, за разлику од формула митолошког карактера, односе се на конкретну опасност овакве кише по усеве: Сунце грије, киша пада, тпу рђо, тпу смраду! (Сребреница, усм. потврда М. Симић), Пада, пада маћа, / биће жита краћа. / Устав, Боже, маћу, / да то дица не плачу. (Дувно, Rubić i Nuić 1899:253); Киша пада, сунце грије, мојој љетини ништа није! (Пожега, усм. потврда М. Николић); Бежи тоња, ено коња! (Љештанско, усм. потврда М. Тешић). Конкретна монолексемна именовања кише са сунцем (као што су сх. балсара, кља, маћа, тоња, цвек, рум. mana, полеско руда) директно су мотивисана болестима биљака типа пламењача[20]. Повољно дејство киша са сунцем има у зооморфном коду, сви примери су из бугарског фолклора: радвайте се, кокошчици, да ви растат опашчици (северна Бугарска, Kuusi 1957:48), смейте му ся, кокошки, да ви растът опашки (Геров I:384), смейте се, кокошки, навирете опашки, нацъкайте курешки (јужна Бугарска, Kuusi 1957:50). Уп. у овом смислу и полески назив: кур'ачий дощ', као и украјинско књижевно: кур'ячий дощ (Усачева 1983:217). О "кокошијем празнику" говоре немачке и холандске потврде текста(Kuusi 1957:45), а у шпанским потврдама *кокошка леже јаја (Kuusi 1957:46). 6. Словеначки дечији фолклор појаву кише са сунцем обележава дужим текстовима. Издваја се група варијаната са карактеристичним мотивом магијских текстова, мотивом вршења радње без неопходног инструмента[21]: Solnce sije, dež gre / malin melje brez vode, / pometa dekla brez metle, / petelin skače brez noge, / mojškra šiva brez igle / vse na svet' narobe gre. (Випава, Словенија, Љtrekelj 1911(14): 407). У варијантама словеначког текста нижу се актери без инструмента: млин/млинар : вода (меље); девојка : метла (мете); дечак : пета/нога (плеше, танца, скаче); петао/кокот : нога (скаче) /глава (поје) и шваља/девојка : игла (шије); праља : вода (пере); ковач : рука (удара[22]. Додатни, финални сегмент овог текста је мотив антихране, овог пута козјег репа/рога: oče šteje velko let, mati šiva kozji rep (Кобарид, Љtrekelj 1911:407), baba kuha kozji rep[24] (Јаремина, Љtrekelj 1911:409), mati kuhajo kozje roge[23] (Трбовље, Љtrekelj 1911(14):407).
4
Друга група мотива у словеначким варијантама дечијих песмица везаних за мотив кише са сунцем односи се на мачку: siva mačka v brezje gre[25], а даље се текст повремено верижно наставља питањима и одговорима који објашњавају претходни поступак: да набере гране - направи метлу - да чисти кућу, уп. Љtrekelj 1911:408-9. Обе групе словеначких дечијих фолклорних текстова садрже мотив метле који је карактеристичан за номинације "дуге" у Полесју и Чешкој, док се литавске номинације "дуге" своде на "шиба, прут" (уп. Толстој 1976:43). Изоловано у јужнословенском дечијем фолклору, са другачијом структуром другог дела, стоји дечија песмица са мотивом кише и сунца из околине Сарајева: Киша лије, сунце грије / киша пере, сунце дере (Zovko 1898:1000). Дужи текст везан за кишу са сунцем има и пољски дечији фолклор, тако се у дечијој игри из околине Кракова мотив мућења масла развија и даље, али индикативно - у мотив хране: Leje deszcz, sбonce sljieci, / czaroljnica masáo kleci; / nakleciáa, postaljiáa./ Przyszáa sljinia - ljyljaliáa; / przyszedá pies - dobre jest; / przyszedá dziad ljszystko zjadá. (Kuusi 1957:157, в. тамо и сличне дечије песмице, разбрајалице, Kuusi 1957:156). Балкански словенски фолклор у моменту истовремене кише са сунцем види негативну слику света: у актерском коду нема позитивних ликова било да су у питању демони (враг, ђаво, вештица, вила, самовила) или антропоморфне фигуре са негативним предзнаком (Циганин, губавац, копиле, баба). Постојање дужих словенских дечијих магијских текстова и молитвица указују на могућу редукцију првобитног словенског текста. Iако подаци о географском убицирању текстова нису сасвим поуздани, а узимани су у обзир и сасвим рецентни записи, ипак се могу донети одређени глобални закључци. Тако се ареално издваја мотив животињске свадбе ограничен на југоисточну Србију и Бугарску; мотив рађања Цигана ограничен је на Босну, а мотив демонске свађе на Војводину и Славонију. Занимљиво је да од ове грубе поделе одступају рецентни теренски подаци М. Филиповића наведени према извору Kuusi 1957. Даље се уочава да је зооморфни код (мечка, вук, лисица) везан за мотив свадбе. Цигани се јављају у два сродна мотива - мотиву свадбе и мотиву рађања. Вештица се јавља скоро искључиво у оквиру мотива рађања, а ђаво у мотиву свађе/туче. Мотивска преслојавања текстова формулног типа указују на периферне секундарне европске утицаје. Потпуна изолованост појединих мотива на Балкану као могућих аутохтоних или словенских реликата указује на делимичну изолацију балканског фолклорног простора. Напомене 1 Мотив женског демона који мути масло потврђен је само код западних Словена: Deszszyk kropi slonce sljieci, czaroljnica maslo kleci. (Пољска, Bartminski i Niebrzegoljska 1994:114 ), czaroljnica masáo káoci (Kuusi 1957:157), czaroljnica masáo skáada (Kuusi 1957:155), ljid'ma masáo bje (Kuusi 1957:156), Baba Jaga masáo kleci (Kuusi 1957:156, в. тамо и друге пољске примере). Слично, код Лужичких Срба вештице праве путер: ga cynje te chodoty butru (Kuusi 1957:157), у словачком фолклору: čarodejnice maslo vrti; besorka mlieko muci (Kuusi 1957:157). Изоловано стоји новији пољски запис: Deszczyk pada, slonce sljieci, Baba Jaga lapie dzieci. (Bartminski i Niebrzegoljska 1994:114). 2 У неком варијантама и редундантан фрагмент: киша пада трава расте, преузет из другог фолклорног текста. 3 За распрострањеност ових лексема у јужнословенском фолклору уп. Сикимић 1996а. Koseska1972a (карта 19) на савременој бугарској грађи показује ареале глагола вали, варне, иде и лети за кишу. 4 Могуће је померање и на друге метеоролошке ситуације, тако је Вук у Приморју забележио изреку: Бура гони, враг се жени. (Караџић 1849:30). 5
5 Мотив женидбе ђавола познат је и другим фолклорним формама, нпр. у пословици: Да се ђаво жени он би му био стари сват. (Стојичић 1987:48, 70). 6 У јужнословенском ареалу весеље има значење "свадба"углавном у фолклорним текстовима; ситуација је нешто другачија код Словена ван Балкана, запажају Толстојеви 1993:174-177. Рјечник ЈАЗУ, за разлику од Речника САНУ, значење "свадба" и не издваја посебно; према расположивим потврдама, весеље у значењу "свадба" у српскохрватском језику данас је застарело или дијалекатски ограничено. 7 Кашупски речник доноси потврду о постојању посебног демона под називом vilk: "кашупски атмосферски демон у доба када истовремено пада киша и сија сунце" у примерима:*вук има грозницу, *вука боли реп, *вука боли стомак (Sychta s.v. vilk). За мотив "болесног вука" Kuusi 1957:42 наводи само три потврде, једну пољску *вук има грозницу и две немачке: *вук има грозницу и *вука боли стомак. 8 У зооморфном коду су и бугарске варијанте текста са мотивом смеха/радости кокошке: смејте му сћ, кокошки, / да ви растњт опашки (Геров I:384), две варијанте истог текста из северне Бугарске доноси и Kuusi 1957:48. Азимов 1983:213 у области Полесја потврђује и друге зоониме: зеца и свињу, али само у називима *зечја/свињска киша (уз фолклорно тумачење "да се свиње боје кише"), а Koseska 1972:50 и бугарско магарешки дгжд (само у једном пункту у околини Асеновграда). 9 Толстој 1976:47, 57 и 69 оправдано повезује бугарски назив за "дугу" лесичина свадба са овим текстом. Iмајући у виду да дуга често прати кишу са сунцем, оправдано је очекивати да фолклорни текстови за "дугу" стоје у вези са текстовима за кишу са сунцем. 10 Рум. strigoile. 11 Kuusi 1957:142 наводи сугестију Миленка Филиповића да су бројне српскохрватске варијанте везане за Цигане у ствари суфемизми, еротски аспект уочава и Азимов 1983:213. 12 Словеначки текст који деца говоре кад се покаже дуга: Stara baba-ropoti, v skret leti: љlapo zgubi, dol počepne, piška stoji, gor vstane prov smrdi (и друге варијанте в. у: Љtrekelj 1911:410). Мотив "бабе и смрада" садржи и наведена румунска варијанта текста о киши и сунцу, али је ова веза вероватно случајна. 13 Уз глагол лећи се, псл. * легти (се), очекивани субјекат је орнитоним. Према грађи за РСАНУ у фолклору доминирају: соколи/соколови, а потврђени су и нпр.: тићи, тица орлетица, тићи јалкунићи (фиктивни фолклорни орнитоним). Остале потврде из књижевности су нпр.: грабљивица, шева, морска креја, крагуји, дивљи голубови, чворци, као и домаћа живина: пилићи, гуска. Према грађи за РСАНУ легу се и инсекти: пчеле, свилене бубе, скакавци, голубачка мушица, а од осталих зоонима: рибе, ракови, црви и змија (уп. у РСАНУ потврду из народне песме: у трави се љуте змије легу). Уз очекивана фигуративна значења грађа за РСАНУ садржи и потврде да се глагол лећи (се) везује и за демонска бића: мала Зета гди с' змаеви легу (Ј. Суботић), не легу птице змајеве (I. Г. Ковачић), завади га за девето брдо / пустолинам куд дрекавци с' легу (С. Милутиновић-Сарајлија), али и у овом раду већ потврђени антропоморфни субјекти: од тебе се легли губавци (у црногорској клетви, М. Павићевић). У овај низ се уклапа и фолклорно поимање болести, у изразу: канда леже грознице ("увек је суморан и забринут", Н. Радонић). 14 Ivan Klarić 1912:185 доноси исти текст дечије ругалице из Краља, али га икавизира, а затим исти текст преузима и Миодраговић 1914:345, овог пута у екавској верзији. О сличним непоузданим текстовима истог записивача уп. Сикимић 1996а. 15 Мотив рађања демона у српскохрватском језику покривају и други глаголи; наведени глагол котити се (уп. и: У мраку с е гад коти, Ђенић-Рујански 1979:253), али и глагол штенити се, поред зооморфног актера и: оштенили се ђаволи "каже се за малу децу" (Ђенић-Рујански 1979:250).
6
16 Очекивани актери у фолклору балканских Словена, Цигани, јављају се и у Полесју, уп. називе за кишу са сунцем: циганс'к'э верэмн'э, цыган'с'кый дошч, цигансьџкий дожд (Усачева 1983:218). Ван Балкана Цигани су потврђени само у Финској (уп. карту са ареалима мотива Цигана у: Kuusi 1957:327). Код самих Цигана на Балкану присутан је мотив смрти: то је сунце од мртви (Приштина, Kuusi 1957:63), односно: то је мртвачка киша (Црна Гора, Kuusi 1957:63). Мотив "сунце мртвих" забележен је у западној Грузији (Kuusi 1957:63) и код понтијских Грка (Зајковска 1989:107). У украјинском фолклору "сунце мртвих" је месец, уп. Москаленко 1993:201. Етник Циганин у српскохрватској народној метеорологији има метафоричко значење, тако термин цигани, циганчићи има значење" крупан снег; ситан град, суградица, соља, крупица", уп. РЈАЗУ и грађа за РСАНУ s.vv. 17 Невска 1989:75 овај мотив везује са обредима прелаза, јер купање карактерише и свадбу и сахрану. Азимов 1983:214 повезује у целину полеске мотиве везане са водом: мотив плача, купања и утопљеника. 18 Мађарски фолклорни термин paprikajancsy означава лакрдијаша, забављача, хохштаплера, детаљнија објашњења в. у MNTES s.v. paprikajancsy. 19 Уп. словачку загонетку за "дугу": Ked' sa otec tamto smeje, a tam matka slzy leje: pana diera v take časy sedmorakej krasy pasy oblieka si? (Још о мотивима из ове словачке загонетке в. у Sikimić 1996:115). Парадокс ситуације киша и сунце истовремено, дозвољава паралелизам истовременог смеха и суза, смеха кроз сузе. У текстовима за кишу са сунцем оба елемента, и смех и сузе, нису сасвим редовна појава, нпр. у Полесју: матачка боская через слезы смяецца (Азимов 1983:214) или: *Бог плаче а ђаво се смеје (Румунија, Kuusi 1957:40, тако и турска варијанта, Kuusi 1957:178). Елементи сузе и смех обично су у текстовима за кишу са сунцем одвојени, нпр.: смеје се Бог (Румунија, Шпанија, Kuusi 1957:103, 72) и ђаво (Шпанија, Kuusi 1957:98), а Мађари познају *насмејано време (Kuusi 1957:201). Плачу анђели (Немци из Риге, Kuusi 1957:80), ђаво, торова деца (Норвешка, Kuusi 1957 127), стара вештица (Мађарска, Kuusi 1957:151) и често прате мотив туче (у немачком, енглеском и америчком фолклору, Kuusi 1957:127). Мотив плача карактеристичан је за ширу област Полесја; пољски: princeza plače (Kuusi 1957:193), полески: слези матери божэй, божа мати плачэ, божа матерь плачэ, сирота плачэ, сиротки плачуть, цари плачуть, наша царэуна плачэ, ведьма плачет (Азимов 1983:214, украјинске и белоруске потврде доноси и Kuusi 1957:80, 151, 193). Кашуби и Руси имају мотиве уплаканог односно насмејаног Сунца: кашупско slujnce kreči (*сунце плаче, Sychta s.v. slonce), односно руско солнце зубы скалит, солнце зубы выскалило, солнце зубы лупит (Азимов 1983:213-214). 20 За семантику и раширеност термина *man(n)a у карпатско-балканском ареалу уп. Клепикова 1977 (рад не доноси српскохрватске потврде са значењем "болест биљака"). Полески термин руда анализира Усачева 1983:217. О вези биљне болести пламењача и кише са сунцем в. и Сикимић 1996б. 21 Више о овоме в. нпр. у Раденковић 1982:10-12 и Sikimić 1996:22. Формула је потврђена и у свадбеној песми са Косова: да га скроји без ножа, / да га шије без конца, / да му месим погачи, / да гу печем без ватре, / да га једем без зуба. (Бован 1980:107). 22 Мотив "радње без неопходне алатке"присутан је и у дечијем фолклору Истре: Voda vre, muke ni, / deca plaču, kruha ni, / šilica šije prez igli, / Mate skače prez nogi. (Istarske 1924:192); мотив без ноге понавља се и уз градишћанску дечију игру "Мост": Bože, bože, tata gre, / ticu nosi prez noge / i kudljicu vina / i putnicu piva (Ivanović 1982:83); исти мотив у песмици из Премантуре у Истри: Mili Bože ćaća zgre / kolac nosi doma gre / i tičicu prez noge / i konjika franka, / ki po polju tanca / jednu malu takljicu (Istarske 1924:191). 23 Дечије ругалице потврђују мотив кувања репа, уп. у песми са Лошиња: mat kuha osli rep (Istarske 1924:195).
7
24 Мотив козјих рогова јавља се и у народним загонеткама за санке: на нашој њиви козји рози или ко вук кози кад ју по лози вози за грбави рози, уп. Sikimić 1996:117. Мотив козјег рога в. и у: Мршевић-Радовић 1988:493. 25 Уп.: Sivi maček v brezje gre (Maklo, Štrekelj 1911:408), mačka gre na brezje, gril gode, miš pleše, podgana caplja... (Средње, Љtrekelj 1911:409). Литература Азимов, Э. Г. 1983 Из полесской народной метеорологии. Слепой дождь, Полесский этнолингвистический сборник, Москва, 212-217. Balarin, N. 1901 Gatanje na Grudi, Zbornik za narodni život i običaje VI, Zagreb, 312-320. Bartminski, J, Niebrzegowska, S. 1994 Stereotyp slonca w polszczyznie ludowej, Etnolingwistyka 6, Lublin, 95-143. Беговић, Н. 1887 Живот и обичаји Срба граничара, Загреб. Бован, В. 1980 Лирске песме I, Приштина. Дучић, С. 1931 Живот и обичаји племена Куча, Српски етнографски зборник XLVIII, Београд, 1596. Дунђерски, Ј. 1901 Враџбине, Караџић III, Алексинац, 114-116. Ђенић-Рујански, Њ. 1979 Народне пословице и изреке са Златибора, Гласник етнографског музеја 43, Београд, 239-254. Ђорђевић, Т. Р. 1938 Зле очи у веровању Јужних Словена, Српски етнографски зборник LIII, Београд, 1-347. Ђорђевић, Т. Р. 1958 Природа у веровању и предању нашега народа I, Српски етнографски зборник LXXI, Београд, 1-319. Филиповић, М. 1967 Различита етнолошка грађа, Српски етнографски зборник LXXX, Београд. Геров, Н. 1895-1908 Речник на блъгарския език, Пловдив. Гъбьовъ, П. К. 1909 Пословици и пословични изрази (по говора въ Видинъ, Велико Търново и др.). Сборник за народни умотворения XXV/1, София, 1-80. Istarske 1924 Istarske narodne pjesme, Opatija. Ivanović, N. 1982 Čakavski govor u gradšćanskom selu Uzlopu, Čakavska rič 1-2, Split, 81-88. Караџић Стефановић, В. 1849 Српске народне пословице, Беч. Клепикова, Г. П. 1977 Карпатская лексика в ее отношений к лексике иных зон славянского мира, Славянское и балканское языкознание, Карпато-восточнославянские паралелли, Структура балканского текста, Москва, 3-20. Koseska, V. 1972 Bulgarskie slownictwo meteorologiczne na tle ogolnoslowianskim, Wroclaw etc. 8
Kuusi, M. 1957 Regen bei Sonnenschein, Helsinki. Lang, M. 1911 Samobor, Zbornik za narodni život i običaje XVI/1, Zagreb, 1-128. Lang, M. 1913 Samobor, narodni život i običaji, Zbornik za narodni život i običaje XVIII/2, Zagreb, 235-372. Lovretić, J. 1897 Otok, narodni život i običaji, Zbornik za narodni život i običaje II, Zagreb, 91-459. Миодраговић, Ј. 1914 Народна педагогија у Срба, или како наш народ подиже пород свој, Београд. MNTES 1967-76 A magyar nyelv torteneti-etimologiai szotara I-III, Budapest. Москаленко, М. Н. 1993 Українські замовляння, Київ. Мршевић-Радовић, Д. 1988 Згнати у рог, Научни састанак слависта у Вукове дане 18/2, Београд, 493-499. Невскаћ, Л. Г. 1989 Мотив "дождь при солнце" в латышских погребальных песнях, Балто-славянские исследования 1987, Москва, 73-79. Петровић, П. Ж. 1948 Живот и обичаји народни у Гружи, Српски етнографски зборник LVIII, Београд, 1-580. Раденковић, Њ. 1982 Народне басме и бајања, Ниш - Приштина - Крагујевац. RJAZU 1880-1975 Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I-XXII, Zagreb. Rožić, V. 1907 Prigorje, narodni život i običaji, Zbornik za narodni život i običaje XII/1, Zagreb, 49134 РСАНУ 1959-89 Речник српскохрватског књижевног и народног језика, а-недотруо, Београд. Rubić, S., Nuić, A. 1899 Duvno (Županjac), Zbornik za narodni život i običaje IV, Zagreb, 244-291. Sikimić, B. 1996 Etimologija i male folklorne forme, Beograd. Сикимић, Б. 1996а Слојеви фолклорног текста, Студије српске и словенске, Српски језик I, Београд Никшић, 163-174. Сикимић, Б. 1996б Народни називи за кишу са сунцем, Наш језик XXXI/1-5, Београд, 110-120. Sychta, B. 1967-76 Slownik gwar kaszubskich na tle kultury ludowej I-VII, Wroclaw. Толстој, Н. I. 1976 Из географии славянских слов: 8. радуга, Общеславянский лингвистический атлас 1974, Москва, 22-76. Толстој, Н. I., С. М. Толстая 1993 Слово в обрядовом тексте (культурная семантика слав. *vesel-), Славянское языкознание, XI Международный съезд славистов, Москва, 162-186. Усачева, В. В. 1983 Из наблюдений над метеорологической лексикой Полесья и Карпат, Полесский этнолингвистический сборник, Москва, 217-225. 9
Виноградова, Л. Н., Толстая, С. М. 1989 Материалы к сравнительной карактеристике женских мифологических персонажей, Материалы к VI международному конгрессу по изучению стран юговосточной Европы, София, 30. VII.89-6. IX. 89, Проблемы культуры, Москва, 86114. Влајинац, М. 1925 Пољска привреда у народним пословицама, Београд. Зайковская, Т. В. 1989 Традиционные верования и представления греков Аджарии, Советская этнография 2, Москва, 105-115.
10