Дејан Ајдачић: Прилог проучавању благослова у усменој књижевности Језички искази представљају обликотворну појаву у усменој или писаној комуникацији и могу се посматрати као појединачни жанрови у жанровском систему. Из основа Билерове теорије исказа и Маркјевичеве поделе лирике могуће је извести апелативне жанрове[1]. По непосредности и непосредованости обраћања они су само теоријски супротстављени приказивачким жанровима, али се као жанровски искази или жанрови преплићу са приказивањем. Апелативни жанрови укључени су у различите родове и врсте, а ретки међу њима, као тужбалица или молитва, у потпуности су се формирали и осамосталили и као посебни жанрови. Благосиљање може да буде сведено на пар речи језгровитог исказа, али исто тако и реторички украшено, поетски развијено, чак и проширено до заокруженог говора или песме. Благослов ван система апелативних жанрова представља тек потенцијално обликовану врсту. Жанровски нестабилизован положај благослова очигледан је и по његовим различитим називима у усменој традицији: молитва, благослов, здравица. У студијама је најчешће посвећивана пажња функцији благослова у оквиру одређених обреда, а тек по изузетку његовим жанровским аспектима[2]. У благосиљању, као и код клетви или заклињања, речи имају моћ да мењају судбину људи и природе. Говорник који благосиља имплицитно или експлицитно се обраћа сили судбине или вишем бићу тражећи испуњење добрих жеља и срећну будућност за другог. Уз подразумевану или, пак, наглашену императивну интонацију самог исказа којим се жеље изричу, срећа се представља као заслужено добијање богатства или као самоостварење. Усмерени благослови су концентрисани на одређене животне потребе, док се у збирним благословима сабирају различите жеље. Усмерени благослови су чвршће везани за прилику у којој се изричу, док се збирни благослови могу изговарати и без контекстуалних ограничења у различитим приликама. Оствареност, као испуњење жељеног, може да се односи на материјално благостање, умење, срећу, здравље, част, заштиту од невоља. Приказана стварност је у благослову фиктивна, али не због тога што припада будућности која није извесна, већ зато што је сачињена као утопијска пројекција остварења идеалног. Митски контекст благослова чине веровања о плодности и срећи, док њихову магијску основу граде поступци којима се "обезбеђује" остварење жељеног. Извесна кореспонденција између магијских чини у обредима, њихових преображаја у приказивачким текстовима, као и трагова у апелативним врстама омогућава проналажење заједничких основа у митско-магијском поимању света. Разматрајући благослове као усмени део обреда Тодор Ив. Живков пише: формуле у благословима могу да се објасне обичајима или да послуже за појашњавање нејасних страна самих обичаја (Живков 1974: 57). Могућности да се вербални и невербални фолклор међусобно осветљавају у реконструкцији њихових посебних слојева умањене су прекидима њихових веза при преображајима традицијске културе. Благослов који се изрицао у одређеним приликама, губљењем чврсте везе са обредном радњом, свакако губи и део значења, приближава се поздравима, или се, чак, у њих и претвара. Ставови Мукаржовског о способности замењивања изгубљених функција естетском функцијом (Мукаржовски 1986: 30), могу се применити и на народну културу и књижевност. Сходно томе, естетско развијање благослова представља други могући правац њихове трансформације. Митско-магијски елементи благослова односе се на присутне и подразумеване актере благосиљања, на моћ императивне интонације и магијски делотворних напева, као и на моћ појединих симбола који, по народном веровању, успостављају везу између 1
виших сила и судбине. Лице које благосиља има улогу посредника између људских и надљудских сила. Благослов се изриче као магијско призивање добре судбине у оквиру обреда у коме се прожимају речи, даривање и гестови благонаклоности. Дијалошка природа благослова не огледа се само у вербалном слоју комуникације, него и у преплитањима и прожимањима говорног и гестуалног језика – у логици измењивања – дара за дар (Живков 1974). Благослови подупиру одређене обредне радње с магијским карактером или их у потпуности замењују (Иванова 1984: 220). У контексту обредног времена благослови се јављају у граничним тренуцима: на почетку – у добар час – одређене обредне и животне радње или на њеном крају, опет као почетку нечег новог. Благослови се и изговарају и певају. Апелативним својствима благослова може бити прикључено и приказивање чина благосиљања или ситуације које му претходе. Најједноставнији начин поетског представљања плођења и обиља, као основне идеје благослова, остварује се низањем, често архетипских, слика богатстава. У неким благословима се истиче квалитет плода уз представљање посебно хваљених својстава стоке – јагањци калушасти (беле главе са црним ушима), тејаци јеленасти, јарићи витороги, ждребићи путоноги. Императивна интонација не мора бити исказана само експлицитним изразима – "да би", "нек", "Бог дао". Виноградова у тексту "Формуле заклињања у календарској поезији Словена и њихови обредни извори" (1978) указује на принципе двочланог поређења који се често јављају у благословима: кол'ко А – нека буде тол'ко Б, какво А – нека буде такво Б, како А – нека буде тако Б. Поредбена формула: колко звезда на небу (или у гори листа, у реци песка) – тол'ко јагањаца, телади, берићета, се изриче са вером да набрајање нечег неизбројивог, може магијски да призове исту, небројиву количину плода. Приказивање доброг рода хиперболичким сликама – на пример жита узраслог до надприродне величине или јечма до појаса (Китевски 1988: 92) ослања се на логику "слично изазива слично" (Мос 1982: 140), повезујући, тако, вербално и невербално, садашње и будуће. Моћ речи треба да самом представом магијски потакне стварно жито да нарасте. У формулама двочланог поређења могу се пронаћи трагови имитативно-магијске логике гатања. Ујутру на божић бацајући жито кокошкама домаћица говори: Како ми у скупу зобале, тако ми у скупу носиле (Вук Етнографски: 155). Када се ломи или прима обредна погача благосиља се: Колко на тоз кравај зрнцата Толкоз чест и берекет в таз кшта. БНТ, 5, стр. 35. У збирном представљању – све ти се множило, плодило, позлатило не истичу се појединачна добра. Богатство као накупљеност објеката може бити представљено сликом испуњеног простора. Пуне кесе, трле, кошаре, врчеви, каце, наглашавају обилност али и уређеност стеченог иметка. Поетске слике се обликују на други начин, уз коришћење визуелне логике – површина имања виђена са више стајалишне тачке толико је испуњена да је тле "попримило" боју стоке: Све му поље овце побелеле, А страњево козе поцрнело Ја рудине све сива говеда СЕЗ 16, стр. 283 Фигуративним исказима представе изобиља се метонимијски или метафорички сабирају. Пшеница му по долу полегла/ А по брегу на срп навалила (Вук И, 529). Симболи среће ослоњени су на представе плодности, светог и чистог постојања и, као скуп међусобно сагласних лирских формула, карактеристични су не само за благослове, него и за све исказе којима се приказује пуноћа живота. 2
Добре жеље могу бити исказане и нешто посредније – нпр. конкретизовањем временске димензије неког предстојећег срећног догађаја. Наравно, у самом догађају се прослављање плодности или раста подразумева, њиме је и условљено и ка њему усмерено. Благосиља се призивањем следећег празника у животу појединца који заједница слави. У свадбеној здравици се жеља за брзим рођењем детета исказује кроз благонаклону слутњу дететовог крштења и стрижбе за годину дана. Временски распон између прилике у којој се слави и очекиваног догађаја у благослову може бити и велики – на крштењу детета, човек изриче жељу да игра на његовој свадби. Особен начин приказивања обиља уводи и мотив нестајање блага ради истицања његове непотрошивости – трошило се, крало се и опет се имало. Симболички изрази жеље да све буде вредно исказује се и жељом да се позлати како труд, тако и имање. Благослови који се односе на духовне и моралне вредности призивају здравље и весеље/ и духовно спасење (Перић Полонијо: 370). У лирским и лирско-обредним песмама благослови могу да представљају део песме или доминантни апелативни исказ у њој. У епским песмама благослови се јављају само изузетно – у мотивацијском плану епске радње благосиљање нема приповедну функцију јер се добра срећа осваја јуначким снагом или довитљивошћу. Једино се у финалним формулама могу срести и благослови за окупљено друштво. На крају неких слепачких песама подарени певач благослови свог даритеља. Проблем жанровског разграничења и одређења благослова у текстовима указује се у преплитању овог жанра са њему сродним жанровима – опроштајима, молитвама, захвалношћу, похвалама и др. Молитва је жанр близак благослову по крајњем циљу коме су усмерени, али је однос говорника, посредника и примаоца поруке у њима различит. Молитва се упућује надљудском (божанском, светом) бићу које само, или посредујући до бића изнад себе може, како се верује, да оствари оно што се од њега моли. У благослову, уместо молитвене понизности, постоји убеђеност у достојност и узвишеност благословених и вера у моћ људског посредовања до светих лица. Молитва и благослов се преплићу када се од вишег бића моли животна срећа и изобиље, када се тражи божји благослов као божанска мера људских ствари. Христе Боже! Благослови овај сто/ Богородице; Просимо сви по Девици/Благослов Бога детића (Беговић 192; Истарске: стр. 217 – коледа). Похвала се односи на врлине и прошле заслуге, а благослов на жељено остварење доброг у будућем времену. Без контекста у коме су речи исказане или отпеване, каткада је тешко одредити да ли се постојеће благостање хвали или се оно призива. У одсуству императивне интонације појачава се значај пратећих радњи које додатно осветљавају значење исказа као похвала или благослова. Уколико песму пева у пролеће обредна група девојака – у опходу лазарице у виду благослова призивају плодност. Родило се, преродило, Тегом земљу натежало, На орача досадило, На волови додејало, На амбари натежало, Ђорђевић (Лесковац) 31 Похвала и благослов често се преплићу у здравицама[3]. Када представљају саставни део здравица и почасница, благослови се најчешће налазе на крају као релативно самостални припеви Част да ти је () и црвено вино; И око (вино) и чело,/ Све (вам-ти-нам) (здраво-браћо-Бог до) весело. 3
Опроштај и благослов представљају жанрове укључене у покајничко признавање сагрешења, опроштајно измирење несугласица из прошлости у име добре будућности. Клањајући се гостима који му долазе на славу, домаћин моли опроштај и истовремено их позива да благослове обредни колач, односно, цело домаћинство: Простите и благословите (Јастребов: 17). У делу свадбеног обреда који претходи поласку сватова ка дому младожење девојка моли опроштај-благослов од својих родитеља. У предговору књизи лирских песама Вук Караџић овај обичај назива "добром молитвом". Након опроштаја који девојка или момак траже следи благослов (Истарске: 95, 166). Клетва и благослов као контрастни жанрови не могу истовремено да буду упућени истом лицу од истог пошиљаоца с обзиром да изражавају жеље које се међусобно искључују. Ова два жанра измењују се у усменој песми или причи уколико се односе на различита бића, или изражавају супротстављене ставове поводом истог бића. У благосиљању вољене особе клетвом се од ње одбијају зле намере завидника, клеветника, омразника. У свадбеној песми тако се штите младенци (Беговић 117), у коледарској песми или славској здравици домаћин, у благослову над колевком – дете. У песмама у којима један саговорник куне, а други благосиља, благослов и клетва се истовремено и измењују и преплићу. При томе један од жанрова је доминантан, а онај други служи посредном и онеобиченом исказивању првог. Клетва поништава благослов који се показује као лажни благослов, или се клетва у виду лажне клетве, презначава у благослов. Преобртање жанра у њему супротан жанр одвија се у дијалогу у коме други саговорник, преузимајући уводну формулу исказа, мења његово значење контрастном финалном формулом. Клетву мајке упућену ћеркином момку девојка претвара у благослов[4]. Слично томе, момак мајчине клетвене драгој поништава игром речи и преображава у жеље за остварење љубави[5]. Дијалошка природа измењивања супротних ставова окончава се или мајчиним благословом или њеним непомирљивим задржавањем клетвеног одбијања драгог ћерке или драге сина[6]. У песмама у којима девојка клетвама одбија љубавне понуде упорног момка, он њена призивања зле судбине преобраћа у љубавне благослове (Јастребов: 364). У неким варијантама, дијалошка ситуација је тек назначена – мајка зове девојку која се задржала на води, а она позива мајку да заједно "куну" момка који је замутио воду: Кун' га мајко! и ја ћу га клети. Девојка, наравно не куне драгог, већ га благосиља[7]. У песмама у којима момак, најчешће овчар, украде девојци кошуљу, девојка га благосиља: "Ко украде вјенац и кошуљу, Пред њиме се иљадиле овце Шеница му по пољу полегла, Врани коњи мостове ваљали сир и масло на море возећи!" Рајковић 178 Крађа кошуље не представља грех, већ се као знак љубавне наклоности награђује благословом, каткада у форми лажне клетве. Певач може да се својим коментаром иронично поигра жанровским својствима девојчиног исказа: Љуто куне Дреновка девојка. Момкова мајка одговара такође лажном клетвом[8]. Код клетви-благослова девојка магијском моћи речи жели да обезбеди вечито трајање љубави – она представља своје руке као синџире, билезуке као букагије, косу, груди као тамницу[9]. Исмевање. Благослов није жанр који је у традиционалној култури могуће олако исмевати, па се он у том виду најчешће јавља у контексту карневалских обреда. Георг 4
Краев, понашање маски тумачи као пародијско опонашање лица високог социјалног статуса или као пародијску замену полних улога кроз преоблачење мушкараца у женско одело[10]. Пародије свадбе, па и свадбених благослова импровизују се на беле (сирне) покладе у недељи уочи ускршњег поста, као и у карневалској свадби другог дана иза Ускрса[11]. Кукери, мачкари, машкаре, са наглашеним елементима обредног еротизма и раскалашности, изричу и благослове после симболичког, првог орања. Неуредан поп са метлом уместо босиљка изазива смех својим изгледом и понашањем, али и пародијским благословима које изриче. Шаљиви или иронични благослови започињу препознатљивим "уводним" исказима "озбиљних" благослова, али се преображавају до призивања зла – каткада и на ивици клетве: Дао ти бог хиљаду паса, па сви ћутали, а ти сам трчао око куће и лајао. Извесни шаљиви благослови имају пародијско порекло у преобртању правих благослова. От твоја уста у биволешки уши очигледно проистиче из исказа Из твојих уста у божје уши. Логика поређења, као један од обликотворних принципа магијско вербалних облика,, прима шаљиве елементе апсурдног умањивања бића у "благослову": Дао бог да био црн ко лонац, танак ко конац: кроз чибук прошао и у лули ноге прекрстио. Исмевање благосиљања може да буде и плод нескладности уводних и финалних формула. У стиховима који следе прве речи имају интонацију благослова, али саме жеље пре приличе клетвама. Оне се, међутим, не могу тумачити као клетве будући да нису упућене другом лицу, па их ваља сматрати самоизругивањем: Што орали трње брали Што крмили вуци драли Где ми пили вуци вили Димитријевић, 2: 24 Тек у свечарском контексту дозвољеног и раскалашног хумора овакви стихови добијају пуно значење. Митско-магијски контекст благослова произилази из веровања у могућност утицања на судбину посредством речи које се изговарају у комуникацији са надљудским силама или бићима. Родитељ, поп, кум, полажајник, опходари – као људи са моћима да посредују до виших сила – благосиљају децу, паству, кума, домаћина, младенце. Одлике благослова у опходним обредима произилазе из социјалних и магијских функција понашања учесника обреда које је заједничко различитим опходима. Благослови се не изговарају приликом сакупљања и путовања група, већ приликом домаћиновог исказивања добродошлице, при даривању или примању дарова, и на крају, при опраштању. Повлашћену улогу у групним опходима има вођа групе, који поред познавања обредног репертоара песама уме и да импровизује говоре у којима значајну улогу имају и благослови. Уколико неки елементи призивања добрих жеља у обредном опходу зависе од посебних, култних својстава обреда – изгледа, пола, брачног статуса, прописаног или табуираног понашања чланова опходне групе, и у самим благословима могу да буду сачувани трагови обредног значења. У мешању слојева различитих религија у неким обредима се срећу остаци древне вере Словена. Благосиљање бадњака ваља тумачити у контексту митскомагијског система божићних празника. Различити истраживачи везивали су бадњак за култ предака, вегетације, сунца или Перуна. Сретен Петровић, развијајући идеје Тројановића, констатује да је бадњак идол детета и виду вегетабилне супституције Огњеног Бога / Перуна (Петровић 1992: 231-244). Благослови имају значајну улогу у обредним радњама везаним за припремање, жртвовање и једење посвећене хране. Када се на обредне хлебове постављају фигуре од теста које симболички приказују волове, овце, њиве, винограде, благосиља се за њихов 5
раст и плодност. Када се на трпезу износе обредни хлебови као жртва или дар, благосиља се уз очекивање да ће идућа година, уз благонаклоно дејство виших сила, бити добра и берићетна. Колач којим се послужују учесници опхода, коледарски кравај, такође се благосиља, као и кумов колач у свадби. Магијски значај прворођеног бића или почетка неког периода или посла подразумева да ће сав потоњи род или труд бити условљен бригом испољеном у обреду који се изводи у вези са првим класом, првом животињом, првим заоравањем итд. Време тог обреда није препуштено случају, већ је календарски учвршћено, уз наглашавање да се изводи у добар час. Будући да су у митско-магијском поимању године изузетно важни периоди буђења и бујања природе, зима и пролеће представљају годишња доба у којима се изводе најзначајнији обреди (од Игњатијевдана и коледа до Ускрса и Ђурђевдана). Функција празника условљава и посебну усмереност благослова. На кокошији божић благосиља се живина, на Власовдан стока, на Св. Трифуна – при првом засецању чокота благослови се лоза за берићет. Када се заорава прва бразда (симболичко-карневалски или стварно) или скида последњи откос, такође се благосиља. У благословима се прожимају архетипски симболи среће са елементима обреда плодности, како календарског, тако и животног циклуса. Особености паралелизма животног лука природе и човека додатно су одређене разликама између сточарског и земљорадничког календара, као и религијским веровањима о вишим бићима која људима доносе благодет или несрећу. Док се у неким благословима открива митско-магијско присуство демона природе, у некима се препознају веровања о прецима. Приликом здравица разбијају се чаше и пролива вино као дар прецима, који се умилостивљују вином као симболичком крвљу (Рељић, СУФЈ 34). Магијске радње су временом задобиле доста елемената хришћанског веровања и обреда, пре свега у посредовању црквеног лица између Бога или светаца и човека. Свеци, као заштитници личности, празника, дома, заната, места, па и етничких група имају у народним веровањима бројне улоге које се остварују у широком распону разнородних лирских и епских функција. Славски благослови припадају прослави свеца као породичног заштитника и изричу се при дочеку гостију, након обредног сечења славског колача, у здравицама за трпезом, у "ваславама" (Недељковић 1991). Митско-магијски аспекти благосиљања у празницима животног циклуса су везани за веровање у могућност утицања на више силе које одлучују о људској судбини почев од рођења детета до његовог укључивања у заједницу одраслих заснивањем нове породице. Читав низ календарских, посебно пролећних обреда, садржи кодове свадбених значења. Обратно, у свадби, свадбеним благословима и похвалама укључени су елементи соларног култа, култа предака и плодности. Када се уз сејање брашна магијски призива берићет у дому у који ће бити доведена млада пева се: Сви рецимо у име Бога! Да ово буде у час добар! Вук I, 9 Вративши се са барјаком из цркве у дом домаћина сватови упућују благослов: У име Бога, у час добар сунце истече Честито ти, домаћине, у дом весеље! Вук I, 13 Група жена које певају у име младожењине мајке благосиљају момка-сина када полази по девојку[12]. "Мајка" му поручује да донесу сунца у коси младе, у недрима јаснога месеца[13]. Пре растанка од родитеља, млада, у обреду добре молитве уз молитвену чашу везану и за култ предака, тражи опроштај и благослов (Вук И, 49). Благосиља се и при доласку сватова у момков дом – у колу "јасење": Около двора јасење, У овом двору весеље[14]. Кум благослови уз кумовски крув (или буклију) на 6
коме се каткада налази дрвце које симболички означава плодност. Магијска логика коришћења ових обредних предмета је заснована на имитативном принципу подстицања плодности. Веома важно место у свадби имају благослови са жељама да се младенци родом пофале (Рајковић 139). Благосиља се за скоро рођење првог детета: Овуј годину свадба, Догодину крштенка и стрижба Димитријевић, 2: 24 Сродности благослова исказаних у различитим приликама проистичу из истих или блиских интенција и формула благосиљања, али ипак постоје и одређени карактеристични елементи по којима је могуће разликовати благослове "по пригоди". Исклизавањем благослова из обреда у коме је настао, не укида се могућност појављивања његових мотива, па чак и припева у благословима који се уобичајено исказују у другим приликама. Долази до мешања и измењивања – иста песма се може певати на различитим празницима, што је очигледно из обавештења казивача, сакупљача или приређивача – нпр. славске и коледарске, лазарске и краљичке. Губећи везу са празником у коме је настала, песма може да задржи мотив из претходног контекста. Етичко значење благослова у обредним приликама испуњава се у оквиру обавезе благосиљања која се не сме заобилазити. Као пример непоштовања ове обредно прописане обавезе могу се навести народне песме о куму-одбаченом момку позваном да да свадбени благослов, који уместо добрих жеља изриче клетву. У неким етиолошким предањима проклињање и благосиљање имају функцију награђивања поштовања, односно кажњавања непоштовања светог лица. Због непомагања у невољи врба је проклета, а маслина, због указане помоћи благословена (Чајкановић 167,19); због памћења добрих дела мушки род је награђен, а женски кажњен због непоштења[15]; пшеница је благословена а раж проклета, због предусретљивости овчара овце су благословом ослобођене обадања, а охолост говедара је његовој стоци донела вечиту муку. Поред показивања супротних понашања различитих актера у истој ситуацији и одговарајућих судбина, благослови се у предањима јављају и самостално као израз божанске наклоности. Богородица или светац благослови јелу да буде вечито зелена[16], а бог – просо да брзо ниче (Ђорђевић Лесковац 358). Бог или светац благослови овце[17], пчеле[18] магаре[19], свилене бубе[20]. Поп благослови рукавице да се претворе у мачке које терају ђаволе-мишеве (БНТ 11: 281/485). Адам благослови црве са Авеља да постану кучићи (Шапкарев 5,145 Адам црве у кучиће) који ће чувати овце, благослови животињске занате (БНТ, 11: 242). Кад се окупају у божјем извору, децу бог благослови и претвори у анђеле (Чајкановић 28). Благослов је уграђен у завршну моралну поуку која истиче одређену врсту понашања и објашњава настанак ствари или њихово преображавање. Бог је благословио шарена јаја које су жене изнеле да би омеле Маријине гониоце, чиме се објашњава почетак фарбања ускршњих јаја (Чајкановић 160). Нека етиолошкоморалистичка предања носе очигледан утицај апокрифних списа. Писани текст апокрифа, првобитно усменог порекла, враћајући се усменом преношењу, у различитим културама задобијао је и нека посебна и локална обележја. Свети ликови постају заменљиви, те у истом предању божански актери могу бити различити. Тако се Свети Сава јавља као лице које својим благословом остварује дела која чини нпр. Богородица. Приповедна функција благослова, као и однос благосиљајућег и благословеног актера зависе од начина на који се морална идеја остварује као усуд више силе. Уколико постоји посредник, нема директне заслуге животиње или биљке за њихову судбину, већ она произилази из поступака господара. Насупрот награди као божанском давању неке предности у односу на друга створења, више биће може и настали недостатак 7
благословити као врлину и опште правило. У истој ситуацији благослов може бити приказан, али се то вербално посредовање доброг преображаја може и изоставити. У свакодневном животу, ван ауре митских моћи благослови имају етичко значење регулатора односа између људи утврђујући част, достојност, лепоту као опште вредности и посебне вредности прилагођене различитим добима и занимањима (нпр. за невесту, девојку, стару жену, дете, овчара, трговца, попа). У оквиру свечаности за трпезом благослови су, поред похвала, исмевања, наздрављања саставни део здравица – говора и песама упућених типизираним званицама – старом свату, куму и др. У здравици се домаћину каже: Да Бог да и милост божија, да се вазда у његов поштени дом састајали поштени образи, бољари, владике и калуђери ништи и убоги а најбоље ми браћа комшије, ако Бог да! (Грђић: 61). Благослови историјским лицима везани су за епско памћење о унапред предодређеној судбини појединаца у историји једног народа. Благослов као исказ којим се "будућност" прориче према некој већ оствареној прошлости свакако подразумева колективно усвојену историјску представу о одређеним догађајима са једне стране, и емоционалну наклоност певача као заступника народа према епском јунаку, са друге. Благослов који мајка изриче Марку Краљевићу у песми Урош и Мрњавчевићи се, као и очева клетва обистињује у епском животу јунака. У песми, такође из Вукове збирке ришћанска господа благосиљају светог Саву и цео његов род: Што родили све вам свето било! (Вук II, 23). Садржај благослова је у народној култури традицијом фиксиран за част, срећу, обиље појединца или породице, али он представља жанр потенцијално отворен и за друге садржаје, па се може и политички функционализовати. При томе, његово укључивање у епску културу изражава историјску самосвест колектива као што су нпр. Срби граничари у опасности од унијаћења у својим благословима исказивали жељу о очувању националног и верског бића – против турске силе, латинске мудрине (Беговић: 39). На славама су учени попови изговарали посебну врсту благослова – ваславу. Миле Недељковић, у разматрању о славском беседништву, истиче пет садржинских кругова ваславе: она је обичном човеку хришћански веронаук, затим основ исповедања православља, подсетник славне националне историје, крепљење крсног имена и, на крају, учвршћивање породице као основног друштвеног језгра и њено уклопљење у ширу заједницу (Недељковић 1991: 210). Од најшире постављеног круга колективне идентификације са похвално-заклетвеном формулом која се понавља Ва славу, долази се до благослова породици. *** У систему апелативних жанрова благослов је близак осталим жанровима магијског заклињања, и са њима се често преплиће. У призивању срећне будућности постоји плодотворно надопуњавање молитвене понизности пред светим бићем и самосвесне жеље за остварењем добра у благослову. У преплитању похвале и благослова измењују се различити временски планови. Благослов и клетва као контрастни, међусобно тешко помирљиви жанрови најчешће се додирују уз оспоравање једног од њих. Дијалошка напетост различитих исказа често се разрешава помирењем или превладавањем. Благослов се показује као лажни благослов, односно клетва, а клетва, као лажна клетва, представља благослов. Са потврђивањем доминантности садржаја једног од жанрова, карактеристичне формуле потиснутог жанра добијају на поетској изразитости. Митско-магијско порекло благослова огледа се у вери у моћ речи онога ко благосиља и вери у његову повезаност са посредником, именованим или неименованим божанско-судбинским примаоцем. Способност речи да утиче на стварност појачава се невербалним магијско-обредним поступцима. Етичка димензија благосиљања у 8
етиолошким предањима представљена је као способност ликова хришћанског пантеона да награђују указано им поштовање или уважавање начела добра. У сфери односа између људи благослови призивају и подстичу људске врлине, како оне опште тако и појединачне, животним добима, социјалним положајем, културним особеностима додатно нормиране вредности. Као реинтерпретација улоге ликова у епској прошлости, благослов није чест у старијим записима усмене традиције, али се, као "предвиђање уназад" јавља у новијим записима. Напомене 1 Маркјевич 1974: 139-140; По упућености другом и исповедни жанрови из Маркјевичеве поделе лирике (исповедни, апелативни, приказивачки) се могу сматрати апелативним, в. први текст у књизи 2 Вакарелски 1934-5; Дабева 1937; Кнежевић; Живков 1974; Бован 1978; Венедиков 1987; Богдановић 1988; Вујовић 1988; Китевски 1988; Перић-Полонијо 1985; 3 о здравицама видети Китевски 1988: 95-98; Завишин 1979; Крњевић 1987: 43-49, 68104; Бован 1978: 4 Вук I, 530; СЕЗ 22 стр. 150; Вук V, 357 5 Рајковић 35; МХ VII, 253; Гароња 35 6 Вук V, 354, 355; МХ VII, 285,297,302; Беговић 70, 71; Блажинчић стр.55; Делорко (истарске) 63; ЗНЖ 23 стр. 242, 31; Гароња 35; Жганец (Копривница) 387 7 Давидовић 68; МХ VII, 71; СЕЗ 16 стр. 283; Кића 2, стр. 23; Даница 86 8 Вук I, 529; Вук В, 584; Вук САНУ 4,5, Дебељковић 243, Рајковић 178, МХ VII, 291; Вук САНУ 180; Бушетић стр. 57, бр. 109; Павићевић 2 9 Вук И, 531, Вук И, 533, Вук САНУ 179; МХ VII, 275; Бушетић стр. 35, бр. 61; Караџић-Врчевић 50; Васиљевић (Космет) 154; Сборник 11 стр. 16; 16-17 стр. 134. Нескладно - очи као куршуми. 10 Краев 1989: 226-233; 1981, 146-172. 11 в.СЕЗ 83, стр.181 у алексиначком Поморављу - дивља свадба; Краев 1989; Миков 1991: 117-8; Лозица 1990: 141, 173-174; 12 Вук I, 95; Вук V, 12, 16, 24, 32, 112; Вук САНУ, 75; Рајковић 139; Петрановић 81; Истарске стр. 166 13 Вук I, 24-26; Вук САНУ 38; Вук V, 34; ЛМС 14, 32, 71 14 Вук I, 102, Вук САНУ 36. У песмама из Беговићеве збирке (бр. 129, 131) нема благослова, већ се описује коло са девојком у центру која гледа према момковом двору. У збирци Јастребова стр. 379 са благословом (сење и јасење, здравље и весеље), Јастребов стр. 364 Редом по реду јасене /У овом двору весеље. Павићевић уз песму бр. 46 (у којој је промењено слово - вријеме јесење) пише да се пева кад први пут запевају. 15 Чајкановић (1929) 155, Ђорђевић (Лесковац) 115, Народна умјетност 5-6, стр. 372. 16 МХ I, стр. 469. Павлиновић, Свети Сава стр. 167 17 СЕЗ 16, стр. 375-6; Ћоровић стр. 165; Браство 12-13 стр. 150; А. Петровић стр. 406; Ђорђевић (Лесковац) свети Јован благосиља говече и овцу; БНТ 11, стр. 271 - говеда проклета овце благословене 18 Ћоровић: 168; Ђорђевић 1958: 210; БНТ 11: 265 (пчела за бога уходи ђавола) 19 Ћоровић: 170 - помаже човеку који по зими нема чиме да донесе дрва из шуме 20 Чајкановић (1929) 148; БНТ 11: 285; Шапкарев 5, 25. Богородица куне саму себе, из њених уста излазе црви - свилене бубе.
9