Др Љубинко Раденковић: Симболика света у народној магији Јужних Словена Претварајући стварни свет у свет симбола човек дефинише себе и своје место, одређује растојање према свему што је за њега опасно и корисно. Слику света човек је градио почев од ближег ка даљем, односно од себе па до неосвојеног и непознатог простора, где је по веровању било боравиште душа умрлих и разних митолошких бића. Створена симболичка слика сопственог тела, човеку је послужила као мерило за разумевање васељене. Он је према себи разврстао животиње и биљке, водећи рачуна да оне припадају и његовом и "дивљем" простору. Уочава се подела простора на "освојени" и "неосвојени", односно "социјални" (=свој) и "дивљи" (=туђ). Унутар освојеног простора постоје гранична места која раздвајају затворени од отвореног, чист од нечистог, повезан од разједињеног. Таква места су: праг куће, капија, ограда, дрвљаник, ђубриште, гробље, раскрсница, граница атара села, обала реке. Могу се применити два главна мерила за одређивање симболичког статуса животиња: вертикални распоред у односу на "дрво света" и хоризонтални – заснован на њиховој удаљености према човеку. По првом мерилу животиње се деле на птице (горе), које може замењивати орао или соко, на стоку и дивље звери (средина) и на гмизавце, глодаре, рибе, инсекте (доле). По "хоризонтали" најближе животиње човеку јесу коњ и овца, док наглашену медијалну улогу имају пас и вук. По овој подели медвед је антипод човеку и он може имати улогу зооморфног "пастира" или бога шумских животиња. Најопштија представа о биљкама, која је одредила њихову улогу у народној магији, може се исказати на следећи начин: оне су оваплоћење постојаности и промене, као и места спајања и раздвајања људског и нељудског света. Од свих делова природе биљке су схватане као најближа веза између човека с једне стране, и божанства или демона, с друге стране. Постоји могућност утврђивања распореда биљака по хоризонталној основи, а према симболичком статусу који им се придаје у култури, слично као код животиња. Најближе човеку је родно воће (јабука), а најдаље неплодно дрвеће (топола, врба) као и бодљикаво растиње. Осим практичне сврхе, метали су у традиционалној култури имали и одређено симболичко значење. Оно је у првом реду зависило од њихове боје, а затим од порекла и намене. У народној култури највише су заступљене три боје: бело, црно и црвено. Најстабилније значење има црна боја, коју може замењивати плава. У народној магији најраширенија је употреба црвене боје. Она се асоцира с крвљу и ватром и везује за култ родности и плодности (који носи хтонска обележја) и чест је епитет демонских бића. Број у симболичком језику културе остварује класификаторску функцију. Он дели обележени део стварности од необележене, затворено од отвореног, коначно од бесконачног, прекидно од непрекидног, космос од хаоса. Парни бројеви симболизују статичност, а непарни динамику и привременост. Зато су ови други често атрибут хтонских и демонских бића.
1