Станко Трифуновић: Словени живе у Панонији још од античког доба Бачка и Банат спадају у југоисточни део Панонске низије, чији централни и највећи део испуњава мађарска држава, док мање, рубне делове данас баштине Словачка, Румунија, Југославија и Хрватска. Питање порекла Словена на овом простору постављено је још давно, али ни до данас оно није ни изблиза решено. Уврежено је мишљење да Словени овде живе од IX века, па се такве констатације данас налазе у школским уџбеницима и музејским поставкама. Са севера, Панонија је окружена Великопољском равницом, а са североистока и истока Карпатима иза којих се налази велика Придњепровска низија. Обично се мисли да су ови простори главна исходишта порекла Словена. Сходно томе, Пољаци, Руси и Украјинци су своју словенску прошлост истражили уназад до III века старе ере. На простору источне Немачке и Пољске, то је Пшеворска култура која почиње у III веку старе ере, а завршава се у V веку нове ере. У јужној Русији и Украјини то је Зарубињецка култура која почиње у III-II веку старе ере и завршава се у II-III веку нове ере, а на њу се наставља Кијевска култура, која траје до V века нове ере. На простору југоисточне Румуније од II до V века нове ере постојала је Черњаховска култура, а од V века комплекс насеља под називом Ипотешти-Ћурел-Киндешти. Све ове културе су у археологији релативно добро истражене, и протумачене као словенске, или као такве у којима се многобројни словенски елеменат меша са Германима, Сарматима или романизованим становништвом. На простору јужно од Саве, некада, пре Римског Царства, живели су Илири, а западно од Паноније Келти. Са стварањем римске државе на овим просторима, процесом романизације полако се губе етнички субјективитети, док историјска и археолошка наука популације на овим просторима истражује као Римљане, понекад се осврћући на постојање "домородачких" елемената. Та околност умногоме отежава препознавање народа који су временом постајали Римљани. Простор Паноније западно од Дунава, такође је ушао у римску државу, где су Римљани затекли и покорили Панонце. Ко су Панонци у етничком смислу, ни до данас није јасно. На панонском простору источно од Дунава остало је да живи неко становништво које наука није довољно дефинисала. Једино је познато, опет у вези са римским освајањима, да су југоисточни рубови Панонске низије улазили у састав дачке државе коју су Римљани покорили. Ти недовољно познати варвари, дочекали су нове придошлице — сарматска племена, која на овај простор пристижу од половине I века нове ере. За разлику од римске државе која је имала моћи да романизује становништво, тј. да му брише етничке особености, Сармати као номадски народ, то нису могли. Они су се онима које су затекли наметнули као нека врста господара, а према римским границама наступали су као војни фактор, како су их и забележили многи римски писани извори. Сарматска племена су долазила у више таласа, а сви заједно су у Панонији дочекали Хуне, односно племенски савез разних народа, на чијем су челу били Хуни у првим деценијама V века. Доласком Хуна у Европу, поменуте словенске културе у окружењу Панонске низије (пшеворска, кијевска и черњаховска) доживеле су велика разарања. Драстично је пао животни стандард, али се у етничком саставу скоро ништа није променило. На истим просторима настале су нове културе, као што су Прашка, Пењковска, Колочинска и друге, које су такође словенске. Под ударом Хуна и других народа у њиховом савезу, дошло је до померања самих Словена унутар овог великог простора, од Црног мора до Балтика, али се показало да су ови моћни номади били толико малобројни, да нису могли ни изблиза да утичу на промену етничке структуре становништва. Напокон, овај простор је и до данас остао мање-више неизмењен у етничком смислу.
1
Хуни су у Панонији, западно од Дунава, како је већ речено, затекли римску културу. Наравно пре тога морали су да униште насеља на простору источно од Дунава. На том простору источне Паноније, за антички период до Хуна, није дефинисана култура у археолошком смислу, као што је то случај са већ навођеним културама северно и источно од панонско-карпатског басена. Постоје покушаји да се наведени простор и време прикажу као сарматска култура, иако о томе у научном свету за сада не постоји целовита студија. Треба рећи, да о истом проблему, мађарска и румунска археологија имају различита мишљења, док је југословенска археологија углавном преузела гледишта мађарских колега, без научно-критичког осврта према датој проблематици. Сва наведена гледишта формирана су на темељу врло скромних истраживања у тој области. После релативно кратке хунске власти, када се 454. године хунски савез племена распао, историја не бележи значајнија догађања, све до доласка Авара у Панонију 567. године. Наравно ни они нису дошли на празан простор, већ су затекли неко становништво коме су наметнули власт. Ако сумирамо напред изнето, период од првих шест векова нове ере можемо поделити и на неколико главних етапа: I — Антички период до доласка Хуна 418. или 425. године који траје око 350 година. II — Време хунске владавине од 425. до 454. године, који траје свега 30 година. III — Период после распада хунског савеза, до доласка Авара 567. године, који траје нешто више од једног века. IV — Време Првог Аварског каганата од 567. до 626. године. Прву од остале три етапе дели велики рез, који означава распад античке цивилизације на овом простору, и појаву новог, средњовековног раздобља које започиње Великом сеобом народа. Да погледамо шта кажу неки од писаних извора који се по својим географским одредницама могу везати за овај простор, а дају нешто више података него што су то чињенице о војним победама и поразима. ПОЈТИНГЕРОВА КАРТА — настала вероватно у IV веку, а у себи садржи податке из ранијих периода, на једном свом делу који се односи на простор горње Тисе, има убележене Венеди-Сармате. Још од I века Венеди је уобичајен назив за Словене. То би значило да Словени и Сармати у то време живе помешани на поменутом простору, или да се Словенима додаје име Сармати зато што живе у Сарматији, великом пространству средње и источне Европе кога су Римљани тако звали. АМИЈАН МАРЦЕЛИН — писац Историје из IV века, на једном месту говори о простору данашњег Баната и Бачке, што се може схватити из географских одредница које помиње. Каже да ту живе "слободни" и "ропски" Сармати. Слободне Сармате описује као коњанике, често са два коња са оружјем и оклопима који су добро познати код Сармата, а ликовно су и приказани на Трајановом стубу у Риму. Опис "ропских Сармата" односно Лимиганата је сасвим другачији. Они живе као сељациземљорадници и сточари, и граде стална насеља у којима има чврстих брвнара и лаких кровињара. Не истичу се посебно описом оружја, а међу њима је изгледа мало коњаника. Они међу собом имају веће стараца, сеоских првака које одлучује о најважнијим питањима као што су рат и мир. "Ропски Сармати" (Лимиганти) су се побунили против својих господара — "Слободних Сармата", па су и поред интервенције римске војске која је штитила интересе својих савезника ("Слободних Сармата"), остали да живе на простору Баната, при чему су једном приликом чак покушали да убију римског цара, који је једва извукао живу главу. Све се то дешава у првој половини IV века. РЕТОР ПРИСК — византијски дворски службеник, који 448. године учествује у византијском царском посланству на Атилин двор, описује становништво данашњег 2
Баната и Бачке. Из описа се види да ти становници имају насеља на теренима близу вода — река, језера и мочвара, и да се превозе колима, али и сплавовима и моноксилима у чему су врло вични. Живе као земљорадници, па уместо жита сеју просо, а уместо вина пију медовину. Од јечма праве пиће које се зове камон (вероватно се ради о пиву). Одевени су врло скромно. Ови људи не говоре ни хунски ни готски, ни грчки, ни латински језик. Приск једино не именује ово становништво. ЈОРДАН — службеник на цариградском двору, а касније епископ, у својој Историји Гота у VI веку, користећи податке писаца из V века, говори о простору на коме живе Словени. То је простор од града Новиедунума и Мурсијанског блата до Дњестра. Град Новиедунум за сада није убициран, али Мурсијанско блато не може бити ништа друго до Копачки рит близу Осијека. У античко доба Осијек се звао Мурса. Сасвим је јасно да подручје Бачке и Баната улази у тај велики међупростор Мурсијанско блато — Дњестар. Источно од Словена по Јордану живе Анти, а западно од њих Венеди. И једни и други су у ствари Словени тј. источни и западни Словени. ПРОКОПИЈЕ — дворски службеник у Цариграду, у делу Готски рат, између осталих догађаја, описује велику провалу Словена у Илирик 551. године. Словени су тада страшно опљачкали Илирик, и бежећи пред византијском војском они плаћају Гепидима, који су тада у Срему, златник по глави, да би прешли на своју територију. Значи, њихова територија у то време мора бити Бачка или Банат, или и једно и друго, с обзиром да су то области које се непосредно наслањају на Срем. МЕНАНДАР — дворски писац, описује почетак аварске опсаде Сирмијума 579. године, када се гради мост преко Саве. Свакако да су га градили Словени који су и тамо и из других извора познати као вични у тим пословима, а не Авари који као војска и као народ функционишу искључиво на копну. ТЕОФИЛАКТ СИМОКАТА — секретар цара Ираклија, говори да су Авари 593. године хтели да опседну Сингидунум, и да су за ту сврху натерали Словене да праве мост преко Дунава. Тада су такође градили понтон преко Саве како би Авари провалили у Илирик. Симоката такође описује поход војсковође Приска против Авара у Банат и Бачку 600. године. У више наврата Авари су побеђени, а као коначан исход је много побијених варвара међу којима огроман број Словена, и заробљеника међу којима и 8000 Словена. Осталих варвара је знатно мање, а наравно, сви су заробљени на простору данашњег Баната и Бачке. Особине и начин живота — као Словени У покушају да извучемо неке закључке из наведених извора, могло би се казати следеће: За сваку од четири наведене етапе имамо бар по један писани извор који или директно говори о Словенима, у конкретним географским и историјским одредницама, или говори о становништву које не именује, али које по наведеним особинама, и начину живота највише личи на Словене, а при томе је због изречених особина, искључена свака могућност да се ради о неком од номадских народа, било да су то Сармати, Хуни или Авари. Сви наведени извори настали су од аутора који су били савременици збивања о којима говоре, или су чак били и непосредни учесници описаних догађаја, као што је то случај са ретором Приском који је лично путовао на Атилин двор. То даје велики значај изворима о којима је реч а саме изворе чини много веродостојнијим него што су то неки други. 3
Сваки од ових извора, шире гледано, тиче се простора Паноније, али се они врло одређено односе на просторе данашње Бачке и Баната. Из поменутих извора могу се извући запажања која се директно односе на начин живота Словена или становништва које се не именује, али по особинама асоцира на Словене. Првенствено, то је положај насеља који се увек односи на места поред река или осталих вода, а са тим у вези и типично словенска сналажљивост на води. Прављење мостова, сплаварење и вожња моноксилима је упадљива разлика у односу на све номаде који у различитим епохама живе заједно са Словенима. Сама станишта Словена су различита — од лаких кровињара, колиба, земуница до чврстих брвнара и дашчара, али је једно заједничко — то су стална насеља. Са тим у вези је и везаност тог становништва за земљу тј. њене плодове. Номади, нису везани за земљу, нити су било где забележени да праве стална насеља. Одевање тог седелачког становништва у односу на номаде-ратнике је врло скромно и једноставно. Свих ових шест векова, на панонском простору, провлачи се једно правило. Неко становништво, напред описано, које је седелачко, увек живи са неким номадима, издржава их својом земљорадничко-сточарском привредом која може да обезбеди вишкове хране и осталих добара. Они номадима у походима на Царство, Римско или Византијско, помажу својом бројношћу и разним вештинама које номади немају. У античко доба то су "Ропски Сармати" са "Слободним Сарматима", у време Атиле то су увек неки неименовани са Хунима, а у VI веку то су Словени са Аварима. Немамо ни једног писаног извора који говори када и одакле су ти сељаци, земљорадници дошли. Напротив, за све номаде, од античког доба па до доласка Мађара у Панонију, зна се приближна, а најчешће и тачна година њиховог доласка. Погледајмо сада шта је археологија до данас утврдила о проблему порекла Словена у Панонији на основу истраживања у Бачкој и Банату. Пре свега, треба рећи да о постављеном проблему са археолошке стране знамо врло мало. До 1994. године на целом простору Баната и Бачке знало се за свега две куће из времена од V до VII века. Из периода III-IV века познато је нешто више кућа, али скоро ни једна од њих није публикована. За насеља III-IV век, која су по подацима са рекогносцирања терена врло бројна, сматра се да су сарматска иако нема ни једне научно третиране куће из тог периода. До таквог мишљења се дошло повезивањем насеља III-IV века са истовременим налазима из гробова, којих су пуни музеји у Војводини. Гробови су објашњени као сарматски, иако ни до данас у југословенској стручној литератури нема ни једног гроба публикованог потпуно на археолошки начин. О научним синтезама да и не говоримо, када је реч о овој проблематици. Никада није постојао било какав археолошки пројекат који би третирао проблематику Словена у Панонији ни у античком добу, ни у раном средњем веку. Пре две године, на иницијативу и материјалну подршку Министарства културе Републике Србије и Извршног већа Војводине, Музеј Војводине је одговорио програмом "Археолошка истраживања словенских насеља у северној Бачкој и северном Банату". Кренуло се, практично од нуле, а до сада су прошле свега две истраживачке сезоне од по три-четири месеца теренских радова годишње. У истраживања је укључен др Ђорђе Јанковић са Катедре за средњовековну археологију Филозофског факултета у Београду, као стручни консултант истраживачког тима којим руководи Станко Трифуновић кустос-археолог Музеја Војводине. Студенти археологије Филозофског факултета у Београду обавили су највећи део посла у овим истраживањима, чиме су стекли искуства која ће, надамо се, утицати да се део њих усмери у свом даљем раду на проблеме словенске археологије, за коју једва да имамо одговарајући кадар у целој држави. До сада, ископавања су вођена на пет археолошких локалитета из ове области. За разлику од навођења историјских извора покушаћемо да кренемо обрнутим редоследом, од најмлађих налазишта ка старијим.
4
Спајање староседелаца са придошлима "ВИШЊЕВАЧА" код ПАДЕЈА — археолошко налазиште које хронолошки припада IV етапи у претходно наведеној подели тј. времену Првог Аварског каганата. Ради се о насељу које се налази на једној греди у ритском појасу око ушћа реке Златице у Тису. Насеље је имало стамбени део где је истражена једна кућа типа земунице, укопана 2 м од садашње површине тла. Кућа је имала три просторије, од којих је највећа била укопана на два нивоа, а на једном од зидова је имала укопану калотасту пећ. До ове, налазила се мања просторија из које се улазило у оставу — трап, који је био крушколиког облика. На другом крају локалитета постојао је “индустријски” део насеља у коме је истражен део површинског копа лесног земљишта. Реч је о великим јамама неправилно ископаним које се настављају једна на другу. У њима, као и на целој површини локалитета пронађени су знатнији узорци гвоздене згуре, што сведочи о озбиљној металургији гвожђа. С обзиром да лесно земљиште са овог локалитета није погодно за моделовање посуда, а искључена је и његова употреба за градњу кућа, постоји оправдана претпоставка да се са овог копа добијао минерал (хематит или лимонит) из кога је добијано гвожђе. Поред металургије, становници овог насеља бавили су се земљорадњом, сточарством, ловом и риболовом, као основним привредним гранама. Као доказ томе служе отисци житарица у грнчарији, брусеви и жрвњеви, тегови за мреже и обиље животињских костију ископаних на овом налазишту. Поред тога, бавили су се ткањем, кројењем и шивењем, израдом грнчарије и вероватно обрадом дрвета. Грнчарија с једне стране показује извесне аналогије са Подњепровским културама тог доба — Пењковска и Колочинска, а са друге стране са словенским налазима из Аргоса, Олимпије и околине Мостара. Преко грнчарије насеље се може датовати у крај VI или сам почетак VII века, и повезати са подацима из писаних извора који говоре о Словенима у заједници са Аварима и Словенима који продиру крајем VI века све до Грчке. Сада је јасно да се тај продор не врши само преко доњег Дунава, већ и преко средњег Дунава, па даље долином Мораве и Вардара, све до Пелопонеза. "РИТСКА ДОЛИНА" код КОЛУТА — археолошко налазиште које се налази на обали великог рита који ствара Дунав на овом потезу. На локалитету су истражене две куће — једна надземна а друга полуукопана. Надземна кућа је највероватније била брвнара или дашчара, са огњиштем унутар и другим огњиштем ван куће. Полуукопана кућа је била овалне основе, са стубовима по ивици који су држали зидове и кров који су били од плетера и лепа. Грнчарија пронађена у овим објектима има блиске аналогије са истовременим налазима VI века на простору југоисточне Румуније — око Букурешта. Колеге у Румунији су истраживале више оваквих насеља и цео комплекс насеља су назвали Ипотешти-Ћурел-Киндешти. Етнички састав ових насеља је објашњен као мешавина Словена са аутохтоним романизованим становништвом. Грнчарију рађену гњетањем, без витла, приписали су Словенима, док је керамика рађена на витлу приписана романизованом становништву. На локалитету “Ритска Долина” такође постоје такве врсте грнчарије, али би цео контекст могли објаснити као словенско насеље у коме се налази грнчарија рађена гњетањем као домаћи производ, посуде на брзом витлу као увезена византијска роба. По особинама грнчарије, као и упоређивањем са осталим налазиштима, ово насеље би се могло датовати приближно у средину VI века тј. у време III етапе у наведеној подели. То је приближно време у коме Прокопије описује догађај када Словени беже са пленом преко гепидске територије 551. године. Треба само додати да остали налази указују на земљорадничко — сточарски начин живота у сталним насељима.
5
"БАЋАН" код КОЛУТА — археолошки локалитет на једној од окука речице Плазовић. На локалитету је ископана једна земуница, а по покретним налазима могла би се датовати у средину или другу половину V века. О овом налазишту само толико јер је из истог периода као и следећи локалитет који је истражен у знатно већем обиму. "СТУБ 76" код ХОРГОША — археолошко налазиште које се налази на острвцету које опасује ритски појас вода које истичу из језерцета Мадараш у Мађарској. Ово је словенско насеље са до сада највећом истраженом површином у Војводини од преко 1000 м2. Стамбени објекти, куће, којих је до сада истражено десет, различитих су облика и димензија. Скоро све су укопане, осим једне која је надземна. Неке од њих имају ватришта унутар или поред саме куће. Пошто на овом локалитету постоји више фаза живота, може се рећи да је од десет кућа издвојено шест из једне од фаза, које су исто оријентисане. Четири од њих су у једном реду, док су две вероватно припадале другом, паралелном реду. Испред низа од четири куће постојао је ред дрвених стубова који су од стамбеног дела одвајали неку врсту јавног простора, можда неку врсту трга, на коме су до сада истраживана два објекта посебне намене. Један од тих објеката истражен је у целости и закључено је да се ради о одбрамбеном објекту тј. дрвено-земљаној кули. Кула је стајала у слободном простору, изгледа негде на средини насеља. Њени зидови били су грађени од два реда балвана, дебљине 40 до 60 цм, чији је међупростор био испуњен земљом. Тако се добијао зид просечне дебљине 1,20 до 1,40 м. Унутрашњи простор куле био је димензија 4 са 5 м. На свега неколико метара од куле истражен је део објекта, кружне основе, који је имао пречник око 10 м. Објекат је био делимично укопан у земљу а на његовом дну је пронађен ров за један ред усправно поређаних трупаца. За сада нису пронађени конструктивни делови који би могли служити за евентуалну кровну конструкцију овако великог објекта. Стиче се утисак да је реч о ограђеном простору под ведрим небом. Није искључено да се ради о паганском светилишту, иако ипак треба сачекати резултате истраживања целокупног објекта. Поред ових објеката пронађен је и део дрвене ограде насеља са осматрачницом. Покретни археолошки налази такође говоре о земљорадничко-сточарском становништву које живи слично становницима описаним на претходним налазиштима. Грнчарија показује да у овом насељу живе две групе становништва. Једни су домородачко становништво које је преживело хунску најезду, и са драстично смањеним стандардом наставило да живи под хунском влашћу, а и после њих на истом простору. Други су сасвим сигурно новопридошли, и то са простора Подњепровља, где се у то време завршава Кијевска, а почињу Пењковска и Колочинска култура. Обе групе у Хоргошу живе као најближи сродници, што се манифестује истим начином живота. Постојање јавног дела насеља са објектима тако посебне намене као што су наведени, као и извесна правилна организација кућа у стамбеном делу насеља, говори много о организацији словенског друштва у то време. Међутим та тема би захтевала посебну расправу. Ово насеље припадало би II или почетку III етапе у изнетој подели, приближно времену Присковог описа пута византијског посланства на Атилин двор. "ЦИГЛАНА" код ПАДЕЈА — археолошко налазиште које је лоцирано у ритском појасу око реке Златице. На овом локалитету, који се иначе уништава радом савремене циглане, истражено је неколико скелетних гробова и део насеља са остацима три куће и више економских просторија. Гробови су датовани новцем Констанција II у време око половине IV века, а можда залазе и у другу половину IV века. Скелети као инвентар садрже чисто римски археолошки материјал. Насеље се може датовати у другу половину IV века или сам почетак V века, пре најезде Хуна, зато што се јасно уочава да су укопани објекти у насељу оштетили неке од гробова, па су самим тим од њих и 6
млађи. Занимљиво је да се на овом насељу уочава типизирана организација домаћинства, које се састоји од једне земунице и неколико груписаних економских просторија у виду трапова. Становници овог насеља живели су као земљорадници и сточари који су, као и раније описани народи, складиштили своју храну и градили стална насеља. Међутим, за разлику од насеља из времена Хуна или после њих, грнчарија из овог насеља показује далеко виши стандард. Поред увезених римских посуда ту су и посуде домаће израде, које за римским скоро и не заостају по квалитету. Рађене су на брзом витлу и печене у грнчарским пећима, а не на отвореном огњишту као што је то чињено касније. Значи ово би било насеље из I етапе по наведеној подели, и његов крај се може довести у везу са хунском најездом почетком V века. Овом низу археолошких налазишта требало би додати још једно, које такође припада I етапи, а налази се у јужном Банату. "ЦИГЛАНА" код БАРАНДЕ — археолошки локалитет, насеље које се датује новцем у прву половину IV века, и може се довести у везу са Лимигантима — "Ропским Сарматима", за које дознајемо из већ помињаног описа Амијана Марцелина. Насеље је спаљено, и вероватно је страдало у римској акцији против Лимиганата која је већ помињана на почетку овог излагања. Куће су биле надземне брвнаре, и полуукопане — колибе, како их Амијан Марцелин и описује. Становници су се такође бавили земљорадњом и сточарством. На овом локалитету поред многих других предмета, пронађени су остаци две необичне посуде вредне помена. Посуде су једини кружни отвор имале на зиду са стране, а преко таквог отвора су вероватно биле спојене. По свој прилици служиле су за неку врсту врења, или евентуално дестилације, што значи за прављење неке врсте алкохолног пића. Судбина истраживања — неизвесна Треба подсетити, да у један век млађем Присковом опису, 448. године, наилазимо на податак да неко становништво, на истом простору јужног Баната, уместо вина пије медовину, а од јечма прави пиће које се зове камон. Као мала дигресија, нека послужи податак да у савременом процесу пиварства постоји део који се на српском језику зове комљење. Уз ове посуде пронађена је и неуобичајена концентрација малих посуда, чаша и чашица. Овим подацима завршава се овај сумаран преглед археолошких података добијених ископавањима у Бачкој и Банату у последње две до три године, а која су се односила на проблематику порекла Словена. При крају, требало би скренути пажњу на нека запажања, која би могла бити од користи у даљем истраживању порекла Словена. Гледајући уназад од VII века, јасно је да присуство Словена у Бачкој и Банату, у периоду под Аварима и у периоду после хунске доминације, до доласка Авара није спорно. Словени се спомињу у савременим историјским изворима, а могу се и археолошки пратити на локалитетима "Вишњевача" и "Ритска долина". У периоду под Хунима Словени су такође несумњиво присутни на овим просторима, иако се под именом Словени још не помињу. Међутим Присков опис, као и археологија тог периода, апсолутно доказују боравак Словена на простору данашње Војводине. Континуитет у седелачком начину живота, како то показују археолошки налази, говори у прилог тези да Словени живе у Банату и Бачкој и у античко доба, или да неки народ који не носи име Словена, али живи њима слично, учествује у етногенези Словена на панонском простору, која своје завршне форме добија негде у IV и V веку. 7
Наиме, чињеница је да се име Словена у писаним историјским изворима не помиње пре V века. Археологија, која писане изворе користи само као помоћну грађу а основне изворе добија из података о материјалној, а делом и духовној култури народа на широком географском и хронолошком простору, констатује велики степен сличности култура средње и источне Европе у раном средњем веку, али и у античком добу. У тај простор улази и онај део Паноније који је остао ван домашаја римске државе. Због тога, питање порекла Словена уопште, па и у Панонији, можда не би требало посматрати као питање њиховог доласка однекуд у овом или оном веку. Сеоба је наравно било одувек, па међу њима је и она у VI веку коју смо учили, али треба подвући да се она односи на балкански простор. Панонски простор је сасвим друга географско-историјска целина, у којој је античко становништво почетком средњег века могло учествовати у процесу стварања националне или наднационалне свести, тј. свести о припадању једној, великој групи народа — словенској, која је своју заједничку вишевековну културу у IV и V веку крунисала заједничким именом. Задатак савремене археологије је да крене у истраживање тог процеса. Можда ће нам резултати тих истраживања, када постану јавни, вратити макар део, у доброј мери изгубљене, свести о заједничком пореклу. И на крају завршио бих једним апелом. Даља судбина истраживања порекла Словена у нас је крајње неизвесна. Пре свега због скромне материјалне подлоге али и због малог броја запослених у овој области. И до сада су уз надлежне државне институције, спонзори били ти који су обезбеђивали део средстава за археолошка истраживања. Одувек су посленици културе били у незахвалној прилици или неприлици да ишту помоћ за културу. Овим се придружујем мојим претходницима. Програм истраживања словенских насеља у Банату и Бачкој ће морати да траје још дуго, а којом брзином ће доносити резултате не зависи само од археолога. Потврде у изворима Скупштина код Словена и Лимиганата Словенима и Антима, не влада један човек него од давнина живе у демократији и стога се код њих на заједничком скупу свршавају како повољни тако и неповољни јавни послови... (Прокопије, Готски рат /VI век/ — Византијски извори за историју народа Југославије I, Београд 1955, 26) ... Лимиганти ("Ропски Сармати", прим. прир.) су се дуго колебали да ли да се успротиве или да моле за милост (римског цара, прим. прир.), јер су имали озбиљних разлога и за једно и за друго. На крају, после скупа сеоских првака, преовладало је мишљење да се предају... (Амијан Марцелин, Историја /IV век/, — Извори за Бьлгарската История II, София 1958, 127) Хуни ...Никад се не заклањају ни у каквим зградама, већ их избегавају као гробове. Код њих се не могу наћи чак ни шиљасте тршчане колибе... Нико од њих не оре, нити се прихвата ручице плуга... На колима у којим станују, жене им ткају ону ружну одећу, ту имају односе са мужевима, порађају се и доје децу све док не одрасту... 8
(Амијан Марцелин, Историја /опис Хуна/ — М. Душановић, "Географско-етнографски екскурси у делу Амијана Марцелина", Београд 1986, 79-80) Словени Села Словена и Анта леже на рекама једно до другог и у узајамној вези, тако да међу њима нема размака вредног помена, а у близини су им шуме или мочваре или ритови... ...Има у њих обиље свакојаких животиња и у камаре спремљених пољских производа, нарочито проса и жита... (Псеудомаврикије, Стратегикон /крај VI — почетак VII века/ , Византијски извори за историју народа Југославије I, Београд 1955, 131, 132, 139) О аутору Станко Трифуновић (р. 1964. у Нишу) један је од ретких археолога у српским земљама који се као основном вокацијом баве истраживањем Словена. Дипломирао на Катедри за средњовековну археологију Филозофског факултета у Београду 1989. За дипломски рад добио награду Народног музеја у Београду. На постдипломским студијама са темом "Материјална култура Срба у јужној Угарској од XIII до XVI века". Од 1993. године запослен у Музеју Војводине у Новом Саду као кустосархеолог, од када и самостално води археолошка ископавања на више локалитета у Бачкој и Банату, из области словенске археологије III до X века. Учествовао на научном скупу "Средњовековна и словенска археологија у Војводини 1994, а учесник је Међународног конгреса за словенску археологију у Новгороду, Украјина (август 1996).
9