Katalog 2013

2013 EVOLUTA

Par­ti­zan­ke kao gra­đan­ke – Ja sam Ne­ven­ka Pe­trić La­lić, a muž mi je Ste­van La­lić Pe­trić. Kao što vi­di­te, ste­pen mo­je eman­ci­pa­ci­je je bio to­li­ki da je to bio uslov. Ro­đe­na sam 11. mar­ta 1927. go­di­ne u Ma­slo­va­ra­ma kod Ba­nja­lu­ke…

– Mno­gim mu­že­vi­ma ni­je od­go­va­ra­lo da im že­na ra­di i dr­ži go­vo­re. Dis­kri­mi­na­ci­ja je po­sto­ja­la i od stra­ne ko­mu­ni­sta i ne­ko­mu­ni­sta… (Bra­ni­sla­va Pe­ro­vić Ne­ ško­vić) – Ja­ko mno­go se pro­vo­di­lo vre­me­na na po­slu. No­ći sam pro­vo­di­la na po­slu i ne sa­mo ja. Po­sle ra­ta je bi­la ta­kva eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja, te­ška. Sve je bi­lo raz­ ro­va­no, sve je bi­lo raz­ru­še­no. Taj ne­do­sta­tak teh­ni­ke se mo­rao na­dok­na­di­ti ve­li­kom ra­dom. Šta je da­nas na­pra­vi­ti ne­ku ana­li­zu, imaš kom­pju­ter, le­po pre­me­ štaš broj­ke, a mi smo sve to mo­ra­li ruč­no. A kad smo do­bi­li one ma­ši­ne za mno­že­nje i de­lje­nje, to nam je već bio vi­šak. Ta­da je sve po­či­va­lo na ljud­skom ra­du.

Baš sam pre ne­ki dan ču­la u jed­noj te­le­vi­zij­skoj emi­ si­ji ka­ko se vr­lo ra­do plju­je po tom vre­me­nu i ne­ko je re­kao da sve što su ra­di­le omla­din­ske or­ga­ni­za­ci­je, ce­la bri­ga­da, to je­dan ba­ger ura­di. Ali ba­ge­ra ni­je bi­lo, u to­me je stvar…

Ova sve­do­če­nja Ne­ven­ke, Bra­ni­sla­ve i Her­te Has, dru­ge Ti­to­ve že­ne, deo su upra­vo ob­ja­vlje­ne knji­ge mla­de isto­ri­čar­ke Iva­ne Pan­te­lić „Par­ti­zan­ke kao gra­ đan­ke: dru­štve­na eman­ci­pa­ci­ja par­ti­zan­ki u Sr­bi­ji 1945–1953”. Ovo za­jed­nič­ko iz­da­nje In­sti­tu­ta za dru­ štve­nu isto­ri­ju i IK „Evo­lu­ta” je, ma ko­li­ko to iz­gle­da­lo čud­no, jed­no do ret­kih, ako ne i je­di­no ko­je se ba­vi že­na­ma po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta.

Po re­či­ma dr An­đel­ke Mi­lić, pro­fe­sor­ke Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du i pr­ve že­ne ko­ja je uve­la žen­ske stu­di­je u uni­ver­zi­tet­sku na­sta­vu, te­ma par­ti­zan­ki go­to­ vo da je pot­pu­no za­o­bi­đe­na u na­šoj na­uč­noj li­te­ra­tu­ri, iako je fe­no­men par­ti­zan­ki na biv­šem ju­go­slo­ven­ skom pro­sto­ru je­din­stven u isto­ri­ji žen­skih po­kre­ta (po­sto­ji još ne­ko­li­ko ret­kih si­tu­a­ci­ja, kao uče­šće že­na u Špan­skom gra­đan­skom ra­tu).

– O že­na­ma po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta je ve­o­ma ma­lo pi­sa­no. Po­čet­na ide­ja je bi­la da pi­šem o gra­đan­ka­ma, ali sam br­zo pre­šla s go­spo­đi­ca na dru­ga­ri­ce – ka­že Pan­te­li­će­va.

Me­đu­tim, ta­da se su­o­či­la s naj­ve­ćim pro­ble­mom – ne­ do­stat­kom ar­hiv­ske gra­đe, pa je bi­la pri­nu­đe­na da pri­me­ni me­to­du usme­ne isto­ri­je i sa­ku­pi ma­te­ri­jal za knji­gu kroz raz­go­vo­re sa is­tak­nu­tim par­ti­zan­ka­ma.

– Bi­ra­la sam že­ne ko­je su bi­le na va­žnim po­lo­ža­ji­ma po­sle ra­ta i njih 14 je pri­sta­lo na raz­go­vor, a ve­ro­vat­no ću oba­vi­ti još dva in­ter­vjua. Upo­zna­la sam ih na dru­ga­ či­ji na­čin ne­go što sam mo­gla kroz ar­hiv­ske fon­do­ve, sa iz­ve­snim pred­ra­su­da­ma u po­čet­ku, da bih na kra­ju shva­ti­la da su to bi­le hra­bre, sa­mo­stal­ne, mu­dre že­ne iz či­jih pri­ča sam cr­pe­la sna­gu i za ne­ke svo­je ži­vot­ne si­tu­a­ci­je – ka­že Iva­na Pan­te­lić.

Dr Pre­drag J. Mar­ko­vić ka­že da je ulo­ga že­na u ra­tu bi­la da pe­ru kr­va­ve za­vo­je i gi­nu s ra­nje­ni­ci­ma. – One su bi­le pr­ve da gi­nu, a po­sled­nje da bu­du pro­mo­vi­sa­ ne u či­no­ve. Ovo je tu­žno sve­do­čan­stvo o že­na­ma ko­je su ula­zi­le u po­kret iz lju­ba­vi pre­ma bra­tu ili mu­žu, o že­na­ma ko­je su žr­tvo­va­le svo­ju mla­dost i svo­je ži­vo­te za jed­no bo­lje dru­štvo i žen­sko oslo­bo­đe­nje – ka­že Mar­ko­vić.

– Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja ni­je u po­čet­ku pla­ni­ra­la da se uklju­če i že­ne, ali je do pro­me­ne do­šlo po­sle pr­vih su­ko­ba ka­da se po­ja­vio ma­njak oso­blja u sa­ni­tet­skoj slu­žbi. Pr­ve že­ne u oru­ža­noj bor­bi bi­le su u Sr­bi­ji i

Slo­ve­ni­ji, one su se pri­klju­či­le pre iz prak­tič­nih ne­go iz ide­o­lo­ških raz­lo­ga – ka­že dr Bar­ba­ra Vi­zin­ger.

U par­ti­ji, kao ni u dr­ža­vi, ni­je po­sto­jao kon­cept du­go­ roč­ne eman­ci­pa­ci­je že­na i traj­nog us­po­sta­vlja­nja rav­no­ prav­no­sti, na­sta­vlja Pan­te­li­će­va. S jed­ne stra­ne, že­ne su do­bi­le ve­li­ka pra­va, u so­ci­jal­nom i za­ko­no­dav­nom smi­ slu, a s dru­ge stra­ne, što se ti­če po­li­tič­ke eman­ci­pa­ci­je, ona je bi­la deo oba­ve­ze is­pu­nje­nja kvo­ta.

– One su 1945. go­di­ne do­bi­le pra­vo gla­sa i po­sta­le ak­ tiv­ne i u sfe­ri po­li­ti­ke ko­ja je do ta­da bi­la za njih pot­pu­ no za­tvo­re­na. Bi­lo je ne­ko­li­ko že­na ko­je su za­u­zi­ma­le naj­vi­še po­zi­ci­je, ali one su, kao i u AFŽ-u, što se ti­če ključ­nih od­lu­ka – do­bi­ja­le i iz­vr­ša­va­le di­rek­ti­ve – ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca.

S. Gu­ci­jan

Pr­va knji­ga o ovoj te­mi na­sta­la je na osno­vu in­ter­vjua sa 14 is­tak­nu­tih par­ti­zan­ki, me­đu ko­ji­ma je i Ti­to­va dru­ga že­na Her­ta Has

Dinamični srednji vek MIHAEL NURDBERG

Istoričar Mihael Nurdberger negira pre­ drasude o srednjem veku kao „mračnom“ i „nazadnom“. Autor knjige „Dinamični srednji vek“ daje izuzetno živopisnu sliku života u Evropi između 11. i 16. veka.

“Mračno doba“, „duga, tamna noć u kojoj zablista tek po koja zvezda“ - tako se, najčešće predstavlja srednji vek. Taj dugi vremenski period u evropskoj istoriji od 11. do 16. veka postao je sinonim za primitivizam i zaostalost, bedu i nasilje, intelektualnu tamu i sujeverje. Takve predrasude izuzetno uspešno pobija ista­ knuti švedski istoričar Mihael Nurdberger (1930) u izuzetno zanimljivoj knjizi „Di­ namični srednji vek“, koji je nedavno objavila „Evoluta“.

Svoje istraživanje autor je najviše usmerio na Francusku, jer je u 14. veku svaki treći stanovnik zapadne Evrope bio Francuz. Ubedljivo najveći grad bio je Pariz sa 61.000 domaćinstava, odnosno 200.000 ljudi. Često se navodi da je prosek života bio 30 godina, ali bez ika­ kvih argumenata, ističe autor i kaže da je bilo onih koji su živeli po 70, 80 ili 90 godina. Jeo se najviše hleb, ali i povrće, a u pojedinim oblastima, što je veoma malo poznato, izuzetno mnogo mesa. Ostao je podatak da je godine 1308. u Frankfurtu na Odri potrošnja mesa iznosila čak 100 kilograma po glavi stanovnika godišnje. A u Berlinu se 1398. u proseku beleži preko kilogram dnevno po pojedincu. Ovo dopunjuje i činjenica da je u mnogim južnofrancuskim gradovima broj mesara u odnosu na ukupno stanovništvo bio znatno veći u po­ znom srednjem veku nego danas!

Nurdberg smatra da je upravo u periodu od 1275. do 1440. godine nastala većina onoga što je svojstveno za savremenu zapadnoevropsku misao. Pre svega misli na neke slobodoumne političke, socijalne, naučne i crkveno-verske ideje. On tvrdi da se upravo u srednjem veku uobličuje struktura današnje Evrope. Danas se s razlogom smatra da srednji vek predstavlja detinjstvo moderne Evrope – istina, detinjstvo koje je dosta dugo trajalo.

Radivoj Radić

ISBN 978-86-85957-42-0

DETINJSTVO I MODERNA EVROPA U knjizi se naročito naglašava veličina 14. veka, za koji se zbog nekoli­ ko golemih prirodnih katastrofa, dugih ratova i velike krize papstva u dosadašnjoj istoriografiji ustalio naziv „crno“ stoleće evropske istorije - kaže recenzent knjige Radivoj Radić, ugledni istoričar. - Nurdberg smatra da je upravo u periodu od 1275 - 1440. nastala većina onoga što je svojstveno za savremenu zapadnoevropsku misao. Pre svega misli na neke slobodoumne političke, socijalne, naučne i crkvenoverske ideje. On istrajava na činjenici da se upravo u srednjem veku uobličuje struktura dananje Evrope. U naše vreme se s razlogom smatra da srednji vek predstavlja detinjstvo moderne Evrope, istina, detinjstvo koje je dosta dugo trajalo.

Obično se smatra da su u srednjovekovnom društvu žene bile potla­ čene i potpuno obespravljene, što je još jedna od mnogih zabluda.

U jednom dokumentu iz 13. veka Luj Sveti je imenovan kao „kralj Francuske, sin gospe Blanš“, dakle majčinim, a ne imenom oca. Ma­ tronimi, prezimena po imenu majke, nisu uopšte bili retki, ne samo u Francuskoj, nego i u Španiji, Nemačkoj, Švedskoj.

Pregledavajući hiljade dokumenata, autor je ustanovio da su mnoge žene bile zemljoposednici, a najveća prava uživala su u Kataloniji gde su ćerke imale jednak udeo u nasledstvu kao sinovi, žene u braku raspolagale svojom imovinom nezavisno od muževa i trgovale po­ djednako kao muškarci. Širom Evrope do 13. veka ženski manastiri bili su jednako značajni cen­ tri obrazovanja i znanja, kao i muški, da bi kasnije nazadovali, postajući neka vrsta prihvatilišta za neudate plemkinje. Neke opatice i monahinje u vremenu od 10. do 13. veka išle su u korak sa književnim, teološkim i filozofskim dometima svoga vremena. Među njima su opatica Hrosvita, koja je u 10. veku napisala bar šest komedija u stihu na latinskom, dok su Hildegarda Bingenska i Herada Landberška pisale učene rasprave.

O trubadurskoj poeziji, koja je obeležila dobar deo srednjeg veka i bila inspiracija mnogim potonjim pesnicima, napisano je mnogo knjiga i studija, ali samo - o muškoj. Tako su u potpunoj senci ostale mnoge trubadurke, plemićkog porekla, o kojima se danas veoma malo zna.

Izuzetak su tri, Azalaiza de Porkairagus (kraj 12. veka) grofica od Dije (kraj 12. početak 13. veka) i Kasteloza (prva polovina 13. veka). One su se naravno služile utvrđenim pesničkim obrascima, ali su im dali vidan ženski pečat. Iako su bile udate, svoju naklonost u stihovima poklanjale

su drugim muškarcima i izražavale veliku tugu zbog eventualno ne­ uzvraćene ljubavi. Iz malo očuvanih pesama koje su napisale Azalaiza i Kasteloza može se videti prefinjena menalholija, dok je grofica (čiji identitet nikada nije utvrđen) mnogo strastvenija kao u izuzetno čulnoj pesmi „Razdire me silna žudnja“. U drugoj polovini 14. veka u Francuskoj se pojavila jedna u svakom pogledu izuzetna žena Kristina Pizanska (1364 - 1430), prva za koju se sa sigurno­ šću može reći da je bila pisac po profesiji. Sa 15 godina udala se za sekretara kralja Šarla V, ali je posle deset godina ostala udovica sa malom decom koju je trebalo izdržavati.

To joj je bio i podsticaj da počne da piše pesme, po narudžbini, uglavnom članova kraljevske porodice. Za njen najveći uspeh smatra se to što je zapodenula dugu i žučnu raspravu o stavu prema ženama i njihovom položaju, u kojoj su učestvovale neke od najviđenijih ličnosti tog vremena. Razljućenja previše rasprostranjenim klevetanjem žena napisala je delo u 825 stihova „Poslanica boga ljubavi“ u kome se oštro okomila na ženomrzačke klišee u književnosti. Na njenoj meti našao se i u to vreme popularni „Roman o ruži“ Žana de Menea.

Posebno zanimljivo, inovativno i provokativno u Nurdbergovoj knjizi je poglavlje o seksualnom moralu čija su se teorija i praksa pot­ puno razlikovale. Predstava o „pobožnom“ srednjovekovnom čoveku u potpunosti usmerenom na duhovne vrednosti, koje su pronosili kasnije romantičari, znatno se razlikovala od realnosti koja je bila mnogo prizemnija i grublja. Dovoljan je samo jedan primer. Igrom slučaja, zna se da je u selu Montaju na jugu Francuske početkom 14. veka bilo opšteprihvaćeno da u privilegije paroha spada i ljubavni odnos po sopstvenom nahođenju sa bilo kojom ženom, pa čak i sa udatom. Crkva je imala izuzetno asketski i neprijateljski stav prema seksu, smatrajući da ima opravdanja samo dece radi, pa je raznim pokorama plašila narod ulazeći čak i u najintimnije detalje.

Tako je onaj ko uzme ženu straga imao da posti 10 do 40 dana, dok se oralno opštenje kažnjavalo sa postom od tri do četiri godine. Ali i pored silnih pretnji za razne vrste „bludničenja“, jaki prirodni i te­ lesni porivi nisu se mogli ukrotiti. Zabeleženo da je posle smrti grof Boduen II ostavio 10 punopravnih nalednika i čak 23 vanbračne dece.

Po tome je naročito bio poznat Filip Dobri Burgundski (1419-1467), koji je imao više od 30 ljubavnica i to samo onih za koje se znalo.

Ipak, kao odgovoran otac postarao se da udomi sve svoje vanbračno potomstvo. I u skromnijem društvenom okruženju, među seljacima na engleskom posedu Hejlsoven vanbračne veze i deca bile su uobiča­ jene pojave između 1270 i 1348. Može se čak izvesti i računica, pošto je dokumentovano koliko je njih platilo „kaznu za konačenje“ na koju je vlastelin imao pravo ukoliko neka od devojaka „zapadne u nevolju“.

Od ukupno 787 kmetovskih porodica sa 605 kćeri kazna je plaćena 117 puta, što znači da je 18 odsto devojaka i još devet udovica moralo da se suoči sa posledicama burnih noćnih izleta.

U ranom srednjem veku prostitucija je u zapadnoj Evropi bila retka pojava, jer je društvo uglavnom bilo ruralno, ali kada su u Francuskoj u 12. i 13. veku gradovi počeli da niču kao pečurke, počeo je da se koristi i termin „meretridž publica“ („javna radnica“). Takve žene u Tuluzu i Karaskoni bile su prihvaćene, ali im je bilo propisano da žive izvan grada. Ostao je i podatak o najstarijem priznatom bordelu iz 1285. u Monpeljeu. Gradskom uredbom prostitutkama se nalagalo da se nastane u predgrađu u jednoj ulici prikladnog imena „Carreria Ca­ lada“ („Vrela ulica“). Od početka 14. veka nestaju svi diskriminušući propisi prema prostitutkama s tim što je važilo pravilo da ne smeju da nose nakit ili skupu odeću. Inače su u svemu bile punopravni građani i, kako zaključuje autor, njihovo zanimanje u poznom srednjem veku smatrano je časnim načinom privređivanja.

Srednji vek se pokazao inovativan na polju duhovnosti, intelekta, u oblasti politike, religije i nauke. Naročito je 14. vek obilovao umovima čije nam ideje i sad deluju vrlo odvažno i upadljivo moderno za ono vreme, ističe Nurdberg. Od 1275. do 1440. mogu se naći teze u ma­ njoj ili većoj meri revolucionarnih ideja kod velikog broja mislilaca, pesnika, filozofa. Između ostalog, oni su branili stav da su svi ljudi po prirodi jednaki, da se plemenitost ne može naslediti, da najviši suve­ renitet u državi pripada narodu... Biblija se isticala kao jedino merilo vere, papa i sveštenstvo nisu smatrani duhovnim autoritetima, a vera i znanje traženo je da budu strogo odvojeni. Bilo je veliko zanimanje za matematiku i prirodne nauke i iznošene hipoteze o beskonačnosti svemira i mnoštvu svetova, o rotaciji Zemlje, o održanju materije...

Dragan Bogutović

Radivoj Radić

Novi sjaj Vizantije Mislite li da Vizantija poslednjih godina postaje sve „popularnija” i kod nas i u svetu, i šta bi bio uzrok tom interesovanju?

Zanimanje za Vizantiju i poimanje koliko je vizantijska civilizacija bila značajna za razvitak srpske srednjovekov­ ne države vrlo su rano spoznati u našoj sredini. Mislim da sa puno ponosa treba podsetiti čitaoce da je upravo u Beogradu daleke 1906, dakle pre nešto više od sto godina, utemeljena katedra za vizantologiju kao treća te vrste u svetu. Uzgred, prva u svetu vizantološka katedra, na čijem čelu je bio „otac” nemačke vizantologije Karl Krumbaher i na kojoj su se školovali i nekoliki srpski istraživači, ustanovljena je u Minhenu, a druga, pod rukovodstvom Šarla Dila, utemeljena je na prestižnoj Sorboni u Parizu, obe u poslednjim godinama 19. sto­ leća. Ostavlja dubok utisak činjenica da je na razmeđu 19. i 20. veka neko u kraljevini Srbiji imao svest o tome koliko je Vizantija važna za našu prošlost. I, zaista, zna­ tan deo naših znanja o srpskoj srednjovekovnoj istoriji upravo počiva na podacima vizantijskih pisaca. Inače, zanimanje za Vizantiju u našoj sredini postoji oduvek, ali ste u pravu kada zaključujete da u poslednje vreme ona postaje sve „popularnija”. Mene posebno raduje činjenica da se veliki broj mladih interesuje za Vizantiju.

Možda je, ipak, najzanimljiviji američki istoričar vizantolog Hari Tartldov, „majstor alternativne istorije”. U njegovom, vredi dodati, uspešnom romanu „Vizantijski agent” Vizantija je postala deo špijunsko-ljubavnog trilera (izdavač „Evoluta”). Kako ocenjujete ovakve književno-istorijske izlete?

Utisak je da ovakva vrsta literature širom sveta stiče sve više pristalica. Kada neko dobro poznaje prošlost, a uz to poseduje obdarenost i domišljatost književnika, on može da se poigrava u duhu teze „šta bi bilo kad bi bilo”. Nemam ništa protiv takve literature jer je to ipak jedna inteligentna igrarija što je od samog početka ja­ sno i čitaocima. Međutim, protiv sam istorijskih roma­ na koji pretenduju da budu „autentični i verodostojni”, da predstave onovremeni život i ličnosti kakvi su oni zaista bili, ali to čine robujući okoštalim stereotipima i predrasudama, sa puno grešaka i trapavo, jednom reč­ ju netačno, pa se to pretvara u skrnavljenje istorije.

Deset vekova vizantijske civilizacije dalo je i neka slavna imena politike, ali i umetnosti. Koja biste izdvojili kao najzanimljivija i najistaknutija?

Obično se i sa puno razloga navode neki od istaknutih careva, ličnosti od svetskoistorijskog značaja, kao što su Konstantin Veliki, Justinijan Veliki ili Vasilije II. Pomenuo bih neke od prosvećenih careva, careva-inte­

lektualaca, kao što je, na primer, Manojlo II Paleolog.

On je prilikom obilaska zapadne Evrope, u Italiji, Fran­ cuskoj i Engleskoj svojim obrazovanjem i ponašanjem istinski zadivio tamošnju rafiniranu publiku. Izdvojio bih i filozofe Mihaila Psela i Georgija Gemista Plitona, kao i Lava Matematičara, primer skromnog i jedno­ stavnog genija. Tu je i Manojlo Hrisoloras oko koga su se krajem 14. veka otimali italijanski univerziteti i koji je bio ozbiljan kandidat za papu. Među ženama na prvom mestu su učena princeza Ana Komnina i mo­ nahinja Kasija, blistavi umovi Vizantijskog carstva.

Vaša se knjige mogu čitati i kao prave „istorijske avanture”. Kome ste ih namenili?

One su u prvom redu namenjene onima koje označa­ vamo sintagmom „šira čitalačka publika” i napisane su tako da ih mogu čitati i oni koji ništa ne znaju o Vizan­ tiji. Mišljenja sam da u našoj sredini nedostaju upravo takve naučno-popularne knjige i da za njima postoji svojevrsna „intelektualna glad”.

Vaše je delo i oda Carigradu. Koja je draž ovog slavnog mesta?

Jedini grad na svetu koji se prostire na dva kontinenta, Evropi i Aziji, stolećima centar trgovine, raskrsnica puteva između Istoka i Zapada, intelektualni svetionik srednjeg veka, „ognjište cele vaseljene”, „carica grado­ va”, mesto u kojem su se dodirivali svetovi i susticale raznolike boje i mirisi, specimeni dalekih zemalja.

Ko je sve posećivao Carigrad, ko je o njemu najviše i najlepše pisao? Šarolik je spisak onih koji su posećivali srednjovekovni Carigrad. Trgovci, izaslanici raznih vladara, putnici namernici, hodočasnici, pustolovi, radoznalci. Skoro svi oni su bili podjednako ushićeni lepotom megalo­ polisa na Bosforu. Svedočanstva o poseti vizantijskoj prestonici ostavili su ljudi iz latinskog sveta zapadne Evrope, Rusi, Arabljani, Jevreji. U središtu pažnje skoro svih onovremenih putopisaca bili su hram Svete Sofije, čudo srednjovekovne hrišćanske arhitekture, i Hipodrom. Posebno su Carigradom bili impresioni­ rani ruski hodočasnici, duboko religiozni i pobožno usredsređeni na mošti i razne relikvije. Otuda im se činilo da je crkva Svete Sofije, čija se lepota po njiho­ vim rečima ne može opisati, podjednako i na nebu i na zemlji i da je tamo Bog među ljudima.

Koju je poruku istorija Vizantije ispisala za buduće, pa čak i današnje generacije?

Premda se može pročitati kako buktinje vizantijske du­ hovnosti nisu sasvim zgasle ni u naše vreme, nego, napro­ tiv, poput sjaja daleke, davno ugašene zvezde i danas oba­ sjavaju horizont svetske civilizacije, valja naglasiti da je reč samo o odsjajima. Međutim, jedna od neprolaznih poru­ ka, nalik na zaveštanje neprolazne vrednosti, preostala od vizantijske civilizacije, odnosi se na duboko humanistički princip koji nas uverava u ogromnu snagu znanja.

Anđelka Cvijić

Jedna od neprolaznih poruka, preostala od vizantijske civilizacije, odnosi se na duboko humanistički princip koji nas uverava u ogromnu snagu znanja

HIPATIJA Đorđe S. Kostić

Čedomir Antić

Kraljevina Srbija u nemačkim vodičima za putnike u 19. veku „Dobro došli uSrbiju” je slogan koji bi mogao da posluži kao kredo neke turističke kampanje.

Ova monografija je jedan značajan, minuciozni doprinos istraživanju društvene istorije Srbije na prelazu iz 19. u 20. vek, i rekonstrukciji njenih odnosa sa srednjoevropskim državama.

Iz pera istoričara Čedomira Antića na sažet i lucidan način predstavljene su najveće nedoumice i zablude svetske i nacionalne istorije. Knjiga je podeljena na četiri dela: Antika, Srednjovekovlje, Moderno doba i Srbija. Autor se bavi večitim nedoumicama iz istorije civilizacije. Knjiga je napisana jednostavnim stilom i može poslužiti kao dodatna literatura za učenike i znatiželjnike.

Dobro došli u Srbiju

Istorija i zabluda

Radivoj Radić

Konstantin Veliki Čitav hrišćanski svet sprema se da 2013. proslavi hiljadu sedam stotina godina od donošenja takozvanog Milanskog edikta, edikta o verskoj toleranciji, kojim je hrišćanima bilo dozvoljeno da slobodno i javno ispovedaju svoju veru. Te 313. godine, koja je jedan od najvažnijih datuma u svetskoj istoriji, hrišćani su konačno mogli da odahnu posle strašnih progona u periodu između 303. i 311. godine. Odolevši progonima, verujući u Isusa Hrista pokazali su rimskoj imperiji da ih je nemoguće slomiti. Štaviše, hrišćanstvo je krajem IV veka postalo državna religija Rimskog carstva.

Ključna ličnost za ovu veliku povesnu prekretnicu bio je car Konstantin i on je bez bilo kakvog osporavanja zaslužio epitet Veliki, koji istinski pripada samo nekolicini ljudi u istoriji. Shvativši da je hrišćanstvo ogromna snaga, on je ušao u neku vrstu saveza s ovom religijom i na taj je način otvorio novu epohu u svetskoj istoriji.

Kao nesporna činjenica ostaje to da je Konstantin Veliki imao ogroman uticaj na rimski svet, koji je najpre osvojio, zatim reformisao tako da ga je posle Dioklecijana izveo iz speopšte krize i propadanja, a potom u nimalo lakoj borbi pomirio s novom i poletnom religijom kakva je bila hrišćanstvo. Nisu u pravu oni koji smatraju da je Konstantin Veliki bio hladni pragmatičar koji je prihvatio hrišćanstvo samo iz političkog koristoljublja i da nije imao nikakvo versko osećanje, kao što nisu u pravu ni oni koji misle da je bio potpuno prožet hrišćanskom religijom. Istorijska istina je negde između, ali verovatno nikada nećemo doznati gde tačno između ove dve krajnosti. Uostalom, to nije ni toliko bitno jer ta nedoumica bledi pred posledicama dela koje je on osmislio, preduzeo i uspešno izveo.

Ova knjiga, koja ide u susret proslavi sedamnaeste stogodišnjice od donošenja Milanskog edikta, najvećim delom posvećena je velikom događaju. Ona na na naučnopopularan način osvetljava kako pojedine odeljke o vladavini i ličnosti Konstantina Velikog, tako i složene i isprepletene odnose između Rimskog carstva i hrišćanstva. Početna tri od deset poglavlja zapravo su kratak pregled događaja iz rimske istorije i istorije hrišćanstva u prva tri stoleća posle Hrista.

Sledeća četiri poglavlja posvećena su samom Konstantinu Velikom i najvažnijim događajima iz njegovog vremena, ali sa težištem na zbivanjima vezanim za povesnicu hrišćanske crkve. I, naposletku, poslednja tri poglavlja okrenuta su Konstantinovom nasleđu, odnosno onome što se desilo u razdoblju od njegove smrti do izmaka IV veka kada je hrišćanstvo konačno trijumfovalo.

Nadmoć hrišćanstva Postojalo je vreme kada je na zemlji bilo samo nekoliko hrišćanskih hramova, a i tih nekoliko bogomolja gotovo je uništeno u prvim godinama IV veka. U jednom drevnom tekstu, između ostalog, možemo da pročitamo ko su tada bili sledbenici Isusa Hrista. Ostalo je zapisano: „Jer, hrišćani se od ostalih ljudi ne razlikuju ni zemljom, ni jezikom, ni odevanjem. Jer, niti žive u svojim (posebnim) gradovima, niti upotrebljavaju neki poseban označen život. ... U brak stupaju kao i svi i decu rađaju, ali rođenu decu ne bacaju. ... Na zemlji provode dane, ali im je življenje na nebu.

Pokoravaju se postojećim zakonima, ali svojim životom prevazilaze zakone. Vole sve ljude, a svi ih gone.“ Danas, kada su prohujali toliki vekovi, na planeti ima na desetine hiljada božjih kuća, crkava u kojima se obavljaju propovedi i dostojanstveno proslavlja hrišćanski Bog. Stotine miliona hrišćana, nastanjenih na svim kontinentima, predstavljaju značajan udeo u ukupnoj svetskoj populaciji. U naše vreme su poglavari hrišćanskih crkava veoma istaknute ličnosti, čije mišljenje ima uticaja na savremena zbivanja.

Danas se papa sa svog balkona u Rimu neposredno obraća hiljadama vernika, što je svetkovina velelepnog sjaja, a, posredstvom televizijskih prenosa, njegovu besedu mogu da prate milioni verujućih u Hrista širom sveta. Uz to, ako ne brojem vernika, a ono svojim dostignućima na svim poljima, u svetu prednjači hrišćanska civilizacija.

Očigledno je da se počev od IV veka na Zemlji puno toga promenilo i da je hrišćanstvo izmenilo svet. Jedna od istorijskih ličnosti najzaslužnijih za tu promenu, do koje je dolazilo postepeno i koja je trajala ne samo decenijama nego i stolećima, bio je – Konstantin Veliki.

Povorka čudesa OVO JE KNJIGA sačinjena od dve teško pomirljive celine: prva, „Kutija za dragocenosti“ je brevijar o Mediteranu, njegovoj tradiciji i istoriji; druga, „Pov­ orka čudesa“, tragom primera od kafea s imenom Kafke do toalet-papira marke „hepi end“ prati priručno banalizovanje tradicije i istorije. ŠTA JE PROBLEM OVE KNJIGE? Prodanović je znalac umetnosti i ljubitelj bizarnosti svestan da turizam spaja te nespojive krajnosti. Iz te svesti nastaje sentimentalno-ironični vodič kroz Balkan i Mediteran, sa odličnim fotografi­ jama autora.

PRVA REČENICA GLASI: „Oštrinu gotike u Sijeni umekšavaju svetlost juga, rumena boja opeke javnih i privatnih zgrada i snažan uticaj vizantijske umet­ nosti.“ POSLEDNJA REČENICA GLASI: „Te situacije, kada nivo adrenalina u krvi raste, kada se čini da nestaju poslednje čestice nade, jesu one u kojima topljen­ je slatkiša na nepcima, oblikovanih ili ne, svejedno, ima posebnu vrednost.“ KAD BI OVA KNJIGA IMALA UKUS: bila bi to knjiga od hleba i grožđa, crnih maslina i belog vina.

PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE: Jedino ako se udruže Fernan Brodel i Džejmi Oliver u nemogućoj misiji „Mediteran u mislima i na nepcima“!

PREPORUKA ZA ČITANJE: Stranicu do dve uz svakodnevni hleb, prvu jutarn­ ju kafu, ili poslednju večernju čašicu.

Vladislava Gordić-Petković

HIPATIJA Radivoj Radić Vizantija Dvadeset i osam poglavlja otkrivaju svet Vizantije – svakako najuticajnije, najveće i najdugotrajnije države evropskog srednjovekovlja. Između nekoliko časova, tokom kojih naši osnovci, srednjoškolci saznaju hiljadu i stotinu godina dugu istoriju Vizantijskog carstva, zjapi polje koje može biti upotpunjeno popularnom, ali ujedno i naučno utemeljenom literaturom. Knjiga predstavlja svojevrstan pregled istorije vizantijske kulture, ratovanja,politike i običaja.

Mileta Prodanović

Povorka čudesa

Tekstovi u ovoj knjizi u osnovi su putopisnog karaktera, ali njihovo težište je više u usredsređivanju na detalje, ponekad bizarne, one koji nehotično otvaraju prostor za širu, ponekad dobro skrivenu priču. U knjigu su se „umešali” i neki stariji tekstovi koji svojim karakterom odgovaraju zadatom okviru.

my

Priča o četrnaestom vojvodi i devet baba

cb yb

Čedomir Antić

Četrnaesti vojvoda i devet baba

60 50 40 30

Čedomir Antić je istoričar, istraživač

na Balkanološkom institutu Srpske Manje poznati akademije nauka i umetnosti. Proučava istoriju diplomatskih odnosa Velike detalji o Srbiji u Britanije i Srbije u XIX i XX veku. Autor je knjiga: Neutrality as Indepenvremenu kada dence: Great Britain, Serbia and the War (2007); Ralph Paget: A suCrimean gole babe Diplomat in Serbia (2006); A Country of Holidays and A City of Monuments: pokušavale Serbia and Great Britain in the mid19th century (2004); Kratka istorija da zaustave Srbije (1804-2004) (2004, 2005, 2009); Istorija i zabluda (2005); Nezaepidemiju kuge, visna Srbija (2006). U štampi je Anti- a ćeva doktorska teza Velika Britanija i uSrbija Njujorku živeo u vreme Prvog svetskog rata.

Zagrepčanin koji je pretendovao na srpski presto

20 10 0 100 90 80 70 60 50 40 30 20 10 0 100 90 80 70 60 50 40 30 20 10 0 100 90 80 70 60 50 40 30 20 10 0 my

ISBN 978-86-85957-35-2

100 90 80 70

Čedomir Antić ČetrnAesti vojvodA i devet bAbA

cm yb

Godine 1886. obavljen je prvi telefonski razgovor u Srbiji. U Nišu se nalazio kralj Milan Obrenović, a u Beogradu predsednik srpske vlade Milutin I. Garašanin. Veličinu trenutka ugrozile su slabe veze.

Na ponovljene zahteve svog kraljevskog sagovornika da govori glasnije, Milutin je odgovorio: „Vaše veličanstvo, ja govorim tako jako da, kada bih se popeo na toranj Saborne crkve, vi biste me Čedomir Antić nesumnjivo morali čuti u Nišu i bez telefona”.

ISTORIJA I ZABLUDA su u srbiji gole ubabe pokušavale Ovaj i neke još Knjiga manjeo vremenu poznatekada detalje o Srbiji radivoj radić da zaustave epidemiju kuge, a u njujorku živeo NTIJA – PURPURvremenu I PERGAMENTkada su gole babe pokušavale da zaustave Zagrepčanin, uveren da je potomak kneza Lazara i epidemiju kuge, a u Njujorku živeo Zagrepčanin uveren Đorđe s. Kostić zainteresovan da ipostane srpski kralj.za srpski da je potomak kneza Lazara zainteresovan DOBRO DOŠLI U SRBIJU presto, sabrao je istoričar dr Čedomir Antić, u svojoj radivoj radić knjizi „Četrnaesti vojvoda i devet baba”. Antić priča 41 RIGRAD - PRIčE SA BOSfORA priču o doušnicima, dobrotvorima, korupciji, himnama, Mileta Prodanović lutriji, smrtnoj kazni, razotkriva istorijske mitove i POVORkA čUDESA – OPISNI I DRUGIzablude, fRAGMENTIprijatelje i neprijatelje Srbije 19. i početka 20. veka, a otkriva i da je do 1914. godine u Beogradu živelo jedva nešto više od 110.000 stanovnika.

– O tome koliko je srpska prestonica bila mala, www.evoluta.co.rs svedoči i činjenica da je Subotica u to vreme imala čak 107.000 žitelja. Beograd je rušen 40 puta, a malo je poznat podatak da u njemu danas živi samo da je početkom 20. veka penzija policijskog 30.000 potomaka ljudi koji su ovde živeli pre 80 činovnika iznosila 200 dinara mesečno, što je bilo godina – kaže ovaj istraživač na Balkanološkom znatno niže od prosečne činovničke zarade... da je institutu Srpske akademije nauka i umetnosti. On pesma „Rado ide Srbin u vojnike” ispevana u objašnjava da je „četrnaesti vojvoda od Sv. Save ” iz Habzburškoj monarhiji, na prostoru današnje naslova zapravo Eugen de Černucki ili knez Stefan Vojvodine...

Lazar Eugen Lazarević Hrebeljanović, koji se dičio Antić podseća i da je, recimo, Knez Milan bio prvi i svojim navodno plemenitim poreklom što je sezalo do poslednji srpski vladar kojeg su pokušali da ubiju u srednjovekovnih srpskih dinastija Hrebeljanovića i toaletu, u aferi poznatoj kao „Smederevski nameštaj” Nemanjića, dok su „babe” zapravo priča o – kada se nužnik u koji je ušao raspao, a on spreman zdravstvenoj neprosvećenosti srpskog naroda tog na najgore, počeo da puca iz revolvera. Zabeleženo je vremena. Naime, stvarnost Srbije krajem 19. veka bilo i da je prilikom opsade Skadra, prvi put u istoriji je 200 lekara na dva i po miliona stanovnika, a na dejstvovala srpska ratna avijacija. Ratni pilot s svaku od tridesetak okružnih bolnica bilo je upućeno dozvolom broj 1, narednik Mihajlo Petrović, poginuo oko 85.000 stanovnika. je 7. marta 1913. godine na borbenom zadatku, – Briga o zdravlju stanovnika bila je uglavnom postavši tako prva žrtva u ratnom vazduhoplovstvu oslonjena na sujeverje i magiju, od čega se teško naše zemlje. odvikavala i elita. Tako su se prilikom jedne od Zanimljiv je deo i o obaveštajnim službama, čije su poslednjih epidemija bubonske kuge 1837. godine, aktivnosti bile prilično ograničene pre nego što je članovi vladarske porodice, 300 momaka i sam knez Srbija telegrafom (1885) povezana sa ostatkom Miloš, provukli kroz košulju koju je tokom noći Evrope. Vesti su uglavnom putovale dve sedmice, a satkalo devet golih baba – objašnjava Antić. dešavalo se da, na primer, konzul sa Zapada putuje Kroz knjigu je moguće saznati i da je prvi voz počeo čak osam meseci do svog odredišta u Srbiji. Kada je da saobraća 1884. godine, čime se ostvarila vizija sa dva meseca zakašnjenja „Tajms” objavio nekrolog rektora Velike škole da će putnik od Beograda do Karađorđu, autor teksta bio je toliko neobavešten o Aleksinca, umesto sedam dana hoda ili tri dana prilikama u Srbiji da je naveo da se Karađorđeva jahanja, vozom putovati za svega četiri sata… da je „pobuna” završila sporazumom. prvi ruski car, Ivan IV Grozni bio potomak Jakšića…

Sandra Gucijan

cb yb cm yb

HIPATIJA Radivoj Radić

Radivoj Radić

Ova knjiga nije istorija Carigrada ali je na neki način Carigrad njen glavni junak. Sve pripovesti u njoj su okupljena u tri velika poglavlja imaju neposrednu ili makar posrednu vezu sa vizantijskom prestonicom. Na taj način, kao što je bio u vizantijsko vreme, Carigrad postaje osoben stožer oko koga se plete veliki broj najrazličitijih sudbina i događaja.

Deset poglavlja koja čine knjigu bave se rimskom istorijom i istorijom hrišćanstva prva tri veka posle Hrista, Konstantinom Velikim, koji je prepoznao veliku snagu nove religije i novom epohom u svetskoj istoriji koja je tako otpočela. Radić nastoji da nađe odgovor na pitanje: Da li će hrišćanstvo umreti?

CARIGRAD priče sa Bosfora

Konstantin Veliki Nadmoć hrišćanstva

Džin Šinoda

Bolen

Boginje u svakoj ženi, Nova psihologija žene Žene su često nesvesne savremenih kulturnih stereo­ tipa koji utiču na njihove emocije, ponašanje i životne izbore, kao i unutrašnjih aspekata koji utiču na ono šta rade i kako se osećaju.

Na primer, nekim ženama je, iznad svega, potreban brak i majčinstvo kako bi se osećale ispunjenima i ostvarenima i duboko pate kada su onemogućene da ostvare ove uloge.Takve žene se razlikuju od drugog tipa žena koje najviše cene nezavisnost ili od onih koje teže uvek novim emotivnim iskustvima, idu iz jedne veze u drugu ili jednog stvaralačkog poduhvata u drugi. Od svih njih se ekstremno razlikuje tip žena koje traže osamu i nalaze da im je najvažnija duhov­ nost.

Džin Šinoda Bolen je tokom svoje dugogodišnje psihijatrijske prakse uvidela da postoji psihološka sličnost između savremenih žena i boginja iz grčke mitologije. Jungovski analitičari, kojima pripada i dr Bolen, vezu između mitološkog, odnosno arhaičnog i savremenog sveta pronalaze u postojanju arhetipova.

Arhetip označava sadržaj koji se javlja u ljudskoj psihi nezavisno od vremena, podneblja, uzrasta, obrazo­ vanja, socijalno-kulturnih i religijskih uslovljenosti.

Dr Bolen je, polazeći od ove pretpostavke Jungove psihologije, predstavila grčke boginje kao personifi­ kovane arhetipove koji utiču na psihološku strukturu savremenih žena.

Sadržaj knjige se gradi na psihološkoj analizi olimp­ skih boginja koje su razvrstane u tri grupe: devičanske boginje – Artemi­ da, Atena i Hesti­ ja; ranjive boginje – Demetra, Hera i Persefona i alhe­ mijska boginja Afrodita. Autorka ih je objedinila prema njihovim suštinskim oso­ binama i dala nam mogućnost da proniknemo u igru tih obrazaca koji su odgovorni za velike razlike među ženama ali i unutar žene same.

Psihološka struktura savremene žene zavisi od toga koja je boginja aktivna. Međutim, najčešće u jednoj ženi postoji više boginja. Što je žena složenija ličnost unutar nje će više boginja biti aktivno kada su u pita­ nju različiti životni aspekti: odnos prema roditeljima, porodici, partneru, deci, poslu, prijateljima, odnos pre­ ma sebi samoj i, u širem smislu, odnos prema životu.

Svaki od aspekata može biti konstruktivno i kreativno ispoljen.Takođe, različiti aspekti nadopunju jedni druge i ne moraju jedan drugom biti smetnja i rađati nedoumice i dileme unutar žene.

Knjiga Džin Šinode Bolen Boginje u svakoj ženi poka­ zuje ženama kako da prepoznaju boginje koje njima vladaju, kako da odluče koju će negovati a koju pre­ vazići.

BOGOVI U SVAKOM MUŠKARCU

Pišući o Bogovima u svakom muškarcu, Džin Šinoda Bolen, jungovska analitičarka i profesorka kliničke psihijatrije na Kalifornijskom univerzitetu u San Francisku, pruža nam sliku odnosa snažnih unutrašnjih arhetipova kao urođenih obrazaca (moćne, nevidljive predispozicije) koji muškarce oblikuju iznutra i stereotipa društvenog uklapa­ nja. Kao osoba sa mnogo profesionalnog i ličnog iskustva, Bolenova nastoji da otkrije gde leže naši konflikti i kako lakše možemo dostići oseća­ nje celovitosti. Ona spominje i Luka Skajvokera iz Spilbergovog serijala Ratovi zvezda. Kako bi bio Luk Skajvoker, savremeni muškarac mora da otkrije svoj autentični identitet, psihološki i duhovni, boreći se protiv destruktivne sile. Jedi­ no sin (koji nije podlegao strahu i moći) može da oslobodi voljenog oca pokopanog u zastrašu­ jućem Dartu Vederu. On simbolizuje šta se u patrijarhatu može dogoditi sa muškarcem čija je potraga za moći i položajem postala njegov život i koštala ga ljudskih odlika. Prepoznatljiva me­ talna kaciga koju nosi postaje njegov identitet, oklop i životna podrška.

ZEVS (Jupiter ili Jov, kako su ga Rimljani zvali), bog neba – kraljevstva volje i moći, bio je vrhovni bog grčkog Olimpa. Njegovi atributi su oni koje izjednačavamo sa moćnim očevima, kraljevima, direktorima velikih preduzeća, vojskovođama. Istovre­ meno, on je arhetipski ženskaroš koji je ostavio iza sebe brojan porod. Emocionalna distanciranost i precenjivanje samog sebe čini muškarca Zevsa podložnim mani­ pulacijama onih koji mu podilaze. Kralj Artur predstavlja legendarnu verziju ovog arhetipa.

Posejdon i Had su oni delove arhetipa oca koje moćni muškarci potiskuju ili igno­ rišu. Posejdona su Rimljani zvali Neptun. On je bog mora – kraljevstva osećanja i instinkata. Muškarci kojima dominira ovaj arhetip reaguju emotivno i snažno, ali odrastaju u svetu koji kod muškaraca više ceni neemotivnost. Aspekte ovog arhetipa ispoljavaju pisci, muzičari ili psihoterapeuti koji su stalno zaronjeni u ljudske emo­ cije. Posejdonu je osvetoljubiv i emocionalno nestabilan.

Had odnosno Pluton bog je podzemnog sveta, kraljevstva duša i nesvesnog. On je usamljenik „nevidljivi”, najmanje personifikovan i najmanje poznat od svih bogova. Čovek koji se povlači u osamu ne mareći za to šta se u svetu događa, živi kao Had. Može da postane i izolovani i paranoični Had, kakav je pred kraj života bio milijar­ der Hauard Hjuz. Pitanje za muškarca Hada glasi: može li ostati veran sebi i istovre­ meno se uklopiti u spoljni svet?

Među olimpskim sinovima omiljeni su: Apolon, bog sunca, strelac i zakonodavac i Hermes, božanski glasnik; a odbačeni: Arej, bog rata; Hefest, bog kovačke vatre i Dionis, bog vina i ekstaze.

Arhetip Apolona daje prednost mišljenju a ne osećanjima. Odlikuju ga emocionalna distanciranost, narcizam i strogost, ali je veoma uspešan u patrijarhalnom svetu kao i Hermes (poznatiji po rimskom imenu Merkur). Kao bog, arhetip i muškarac Her­ mesje neprestano u pokretu i oličenje je domišljatosti. Ovog elokventnog boga go­ vorništva, vodiča duša u podzemni svet, zaštitnika atleta, putnika, lopova i trgovaca, pronalazača lire, brojeva i alfabeta, smatrali su bogom koji donosi sreću. Impulsivan je, nikada ne odraste i retko se brine da li je nešto dobro ili rđavo.

Arej (Mars), bog rata – ratnik, plesač i ljubavnik, nametljiv je, aktivan i emotivan.

On ne razmišlja pre svojih postupaka.U današnjem patrijarhalnom svetu, arhetip Areja se potiskuje zato što se ne ceni i to naročito kod onih muškaraca koji žele da postignu uspeh.

Hefesta boga kovačke vatre – zanatliju, izumitelja i usamljenika Rimljani su zvali Vulkan. U svojoj je kovačnici nadmoćan i nedodirljiv, ali izvan nje potpuno izgu­ bljen. Jedini od bogova Hefest nije fizički savršen: njegov deformitet povezan je sa emocionalnim ozledama koje su mu naneli roditelji. Istovremeno, on je oličenje arhetipa koji pokazuje kako se radom mogu zalečiti i prevazići emotivne ozlede.

Snažan i introvertan, muškarac Hefest teško izražava osećanja. Obično ne ceni sebe dovoljno, sklon je depresiji i bolestima zavisnosti.

I Dionis (Bah), bog vina i ekstaze, sklon je bolestima zavisnosti ali i psihozama.

Taj mistik, ljubavnik i lutalica, blizak je prirodi i ženama. Prema mitologiji, donosi sukobe i mahnitost, što može da izazove i u muškarčevoj psihi. Arhetip Dionisa je prisutan u onim muškarcima koji su mistici i u onima koji su ubice. Prema stan­ dardima ostalih muškaraca izgleda suviše feminizirano ili suviše preteći. Dionis je večiti mladić i majčin sin, šaman i podvojena ličnost.

U svetu koji poznajemo, patrijarhat oblikuje muškarce kao usamljene heroje koji se nadmeću sa drugim muškarcima i poriču da su ranjivi. Zato Bolenova, pozivajući se na Šeldrejkovu teoriju o morfičkim poljima, otvara priču o bogu koji nedostaje. To je novi arhetip koji ulazi u kulturu a zasnovan je na ljubavi i mudrosti, a ne na moći.

Izdavačka kuća „Evoluta“ : vojno-istorijske monografije

O armijama na Balkanu Male države i armije predmet su interesovanja uže grupe entuzijasta. Ipak, skoro sve priče o velikim vojskama su ispričane i tu se otvaraju mogućnosti za male i egzotične vojske Koncept popularnog prikaza različitih tema iz vojne istorije sa osvrtom na organizaciju, uniforme i oznake, uz relevantne istorijske činjenice i obilje crno-belih i kolor ilustracija, britanska izdavačka kuća „Osprey publishing“ razvila je još sedamdesetih godina prošlog veka. Izdavačka kuća „Evoluta“ je isprva počela sa otkupom autorskih prava ovih izdanja, a na tom spisku se našla i knjiga „Armije na Balkanu 1914-1918“, čiji je koautor mr Dušan Babac, a ilustrator Darko Pavlović.

S obzirom na to da su domaćoj publici daleko bliže i zanimljivije teme iz naše vojne istorije, rodila se ideja da „Evoluta“ okupi domaće stručnjake i započne izdavanje sopstvenih naslova. Tako su nastale knjige „Specijalne jedinice jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu“, „Crnogorska vojska 1896-1916“. Prema rečima Dušana Bapca, reč je o knjigama nadasve namenjenih najširoj čitalačkoj publici.

- Pošto su veoma lepo ilustrovane, zanimljive su i najmlađima, a stariji u tekstu mogu da pronađu i dosta zanimljivih informacija. Interesantno je da se ove knjige dopadaju i pojedinim pripadnicama lepšeg pola, što prilično iznenađuje. Međutim, imajući u vidu naš odnos prema tradiciji i vojsci, ne čudi interesovanje najrazličitijih kategorija čitalaca. Što se istoričara tiče, i oni mogu da pronađu stvari o kojima su veoma malo znali i to, pre svega, u naslovima koji obrađuju teme o kojima gotovo da nije ni pisano u prethodnom periodu - kaže Babac.

Knjiga „Armije na Balkanu“ predstavlja pregled svih vojski koje su učestvovale na prostoru Balkana u toku Prvog svetskog rata, a to su osim Japana, Belgije i SAD, sve zemlje koje su uopšte i učestvovale u ovom ratu. Podrazumeva se da predstavljanje toliko vojski, njihovih ratnih dejstava, uniformi i oznaka na tako ograničenom prostoru, iziskuje samo osvrt na osnovne podatke.

- Zanimljivo je da su mnogi čitaoci-kritičari na najvećem svetskom vebsajtu za prodaju knjiga Amazon, sa velikim entuzijazmom dočekali ovu knjigu, dok je bilo i nekih koji su tvrdili da je prosrpska, verovatno zato što iznosi neke podatke koji su decenijama gurani „pod tepih“, i što nije bila u saglasju sa slikom koja je o Srbiji kreirana tokom devedesetih godina prošlog veka - objašnjava Dušan Babac.

Prema njegovim rečima u svetu postoje određeni trendovi u oblasti vojne istorije, a da su male države i armije predmet interesovanja, pre svega, jedne uže grupe entuzijasta u svetskim okvirima. Ipak, danas su skoro sve priče o velikim vojskama gotovo do detalja ispričane i tu se otvaraju mogućnosti za male i egzotične vojske.

ISTORIJA VOJSKI Dušan Babac Specijalne jedinice Jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu Knjiga je pokušaj da se sagledaju nastanak, formacija, uniforme i oznake, kao i učešće u operacijama tokom Aprilskog rata od 6. do 17. aprila 1941. godine, svih jedinica posebne tak-tičke namene jugoslovenske vojske. Posebnost čine veoma retke i neobjavljivane fotografije iz tog perioda i ilustracije u boji – rad slikara Čedomira Vasića.

Crnogorska vojska 1896–1916

Dušan Babac, Čedomir Vasić, Miladin Marković Istorijski period u kome je Crna Gora imala stajaću vojsku izuzetno je kratak (dvadeset godina), ali je zanimljiv i dinamičan. Ovo se odnosi i na razvoj crnogorskih uniformi, koje su prešle put od narodnog kroja, preko jakog ruskog uticaja, i išle ka približavanju srpskom modelu neposredno pred početak Velikog rata.

Elitni vidovi Jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu Dušan Babac

Slika koja je do danas ostala o jugloslovenskoj vosjci jeste da je bila zastarela i zaostala rigidna institucija, koja je na svom prvom ispitu u aprilu 1941. godine ispoljila svesvoje mane i nedostatke. Razlozi aprilskog sloma su, međutim, daleko složeniji od propagandnih pojedno-stavljivanja.

Kopnena vojska, ratno vazduhoplovstvo i ratna mornarica tema su ove knjige.

Najdžel Tomas i Dušan Babac

Armije na Balkanu 1914-18 .

Zbivanja na Balkanu podstakla su Veliki rat. Ipak, četiri godine rata na tom prostoru su ostale u senci zbivanja na Zapadnom frontu. Ovo je prvi koncizan opis složenih ratnih operacija, organizacija, popis trupa, uniformi i oznaka vojski koje su se borile na Balkanu – Austrougarske, Nemačke, Otomanske, Srpske, Crnogorske, Albanske, Britanske, Italijanske, Francuske, Ruske, Bugarske, Grčke i Rumunske.

Razvoj crnogorske vojske Monografija Crnogorska vojska (1896–1916), iz pera trojice uglednih autora Dušana Bapca, Čedomira Vasića i Mladena Markovića pisana je po obrascu koji je uspostavila poznata britanska izdavačka kuća “Ospri” (Osprey), ova knjiga pruža sasvim nov pogled na razvoj vojske – važnog segmenta crnogorske državnosti koji do našeg vremena nije posebno sistematizovan.

Monografija Crnogorska vojska prati organizaciju i razvoj crnogorske vojske od vremena kada je ona uspostavljena kao organizovana i stalna oružana formacija do njene propasti u Prvom svetskom ratu.

Rast i razvoj vojske najmanje balkanske države bio je kratkotrajan i buran. Tokom dvadeset godina ekskluzivne jedinice koje su činile tek mirnodopsku okosnicu jednog naoružanog naroda pretvorile su se u stajaću vojsku. Nikada do kraja opremljena i obučena, ova vojska jedne od najsiromašnijih evropskih država, u prvo vreme je uniformisana i organizovana po uzorima oružanih snaga Velikih sila, posebno ruske vojske. Vremenom su saradnja sa Srbijom i učešće u Balkanskom savezu doveli do njene sve veće sličnosti sa srpskom vojskom. Ipak, crnogorska vojska ostala je od vremena svog stvarnog organizovanja do kapitulacije u Prvom svetskom ratu jedna egzotična armija svesna svojih orijentalnih tradicija, organizovana u skladu sa malobrojnošću crnogorskog stanovništva, skromnim ekonomskim resursima i spremna da prihvata uzore većih država, pre svega Rusije i Srbije.

Autori knjige Crnogorska vojska (1896–1916) predstavili su celovit prikaz razvoja, organizacije, uzora i razvoja oznaka i uniformi crnogorske vojske. U monografiji je objavljen veliki broj fotografija, od kojih su neke iz do sada nedostupnih privatnih zbirki. Autori su uspeli da otkriju i postojanje probne uniforme konjičke garde.

Crnogorska vojska, baš kao i njena prethodnica Specijalne jedinice jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu, takođe sadrži i šest tabli sa autorskim ilustracijama u boji koje je izradio naš ugledni slikar prof. dr Čedomir Vasić.

Isti izdavač objavio je i drugu knjigu u ovoj ediciji, Specijalne jedinice jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu, Dušana Bapca. Decenijama je Aprilski rat bio simbol neuspeha državnog projekta jugoslovenske monarhije. Ipak, vojska koja je bila napadnuta od strane Nemačke, Italije i njihovih balkanskih saveznika, podelila je neslavnu sudbinu vojski mnogobrojnih drugih, ponekad i znatno moćnijih država, koje su u razdoblju od 1938. do 1941. uspevale da se najviše tokom nekoliko nedelja odupru neodoljivim napadima armija Osovine. Mr Dušan Babac je u ovoj knjizi otkrio svet specijalnih – planinskih i padobranskih – jedinica koje su tokom kasnih tridesetih godina 20. veka doživele verovatno najveću modernizaciju.

Mr Babac je uspeo da rekonstruiše izgled padobranskog znaka, čiji primerci, koliko je poznato, do danas nisu sačuvani i predstavi ga u ovoj knjizi. Autor je potkrepio svoje minuciozno istraživanje velikim brojem fotografija, od kojih su neke iz njegove lične zbirke.

Takođe, inovaciju u odnosu na praksu britanske izdavačke kuće Ospri (Osprey), čije su monografije posvećene vojskama ili različitim vojnim jedinicama poslužile kao uzor našoj Evoluti, predstavlja i činjenica da je autor nekoliko tabli u boji sa ilustracijama uniformi pripadnika specijalnih jedinica jugoslovenske vojske naš ugledni slikar prof dr Čedomir Vasić.

ISTORIJA VOJSKI Nik Sekunda Vojska Aleksandra Velikog Makedoniji je pretila opasnost da bude prega žena od strane varvarskih plemena sa severa i prepredenih grčkih gradova sa juga. Filip je morao da uveća vlast prestola ili da bude progutan: stva-ranje moćne armije je bio imperativ. Kada je njegov sin Aleksandar, nasledio kraljevstvo nasle-dio je i armiju koja nije imala pravog takmaca.

Dejvid Nikol Rimsko-Vizantijska vojska od iv do ix stoleća Vizantijsko carstvo kao nastavak Rimskog carstva, suočavalo se sa sličnim vojnim problemima.

Rešenja su bila različita. Najznačajnija osobina pozne vizantijske vojne strategije bila je tema, sistem provincijalnih armija, koji nije imao nika-kve sličnosti sa starom rimskom tradicijom.

Emir Buhari

Napoleonova gardijska konjica Ova knjiga istražuje neke od najmaštovitijih uniformi koje poznaje vojna istorija uniforme. Detaljan tekst pokriva jedinice kao što su konjički grenadiri, caričini dragoni; konjički lovci; Mameluci; počasna garda; kopljanici (ho­landski i nemački) i litvanski Tatari.

Flamansko venčanje Između književnosti i remek dela velikih umetnika odavno postoji “neka tajna veza”. Romani o slikama, odnosno priče o njihovom nastanku, ili još preciznije rečeno priče likovima koje vidimo na nekoj umetničkoj slici, u poslednjih nekoliko godina sve više privlače pažnju čitalaca. Čini se da je sve počelo sa Trejsi Ševalije i njenim čuvenim bestselerom Devojka sa bisernom minđušom. Autorki je ovo delo donelo slavu, pozamašnu svotu na tekućem računu, a javnost širom sveta je počela da se interesuje za život i delo “devojčinog oca” J. Vermera. Svojevrsna vermeromanija okončana je istoimenim filmom koji je 2003. godine nominovan za tri Oskara.

Tako se, i na ovdašnjem tržištu izdvojila još jedna knjiga na ovu temu, a reč je o veoma zanimljivom i pitkom štivu koje potpisuje amerikanka Elizabet M. Ris, roman Venčanje - Susret s Janom Van Ajkom.

Rukopis je prevela Gordana Fiket Đurković. Na prvi pogled, očekivali smo romansiranu biografiju velikog flamanskog majstora, a dobili smo imaginarnu priču o slici “Đovani Arnolfini i njegova nevesta” koja je nastala 1434. godine. Dobili smo priču o svakodnevnom životu ljudi u Flandriji petnaestog stoleća, priču o položaju žene iz viših društvenih krugova onoga vremena, kao i svedočanstvo o slikarskom umeću Jana Van Ajka, koji je zasigurno bio jedan od prvih, ako ne i prvi slikar koji je usavršio tehniku ulja na platnu, na taj način dočaravajući neverovatne detalje i efekat sjaja i svetlosti za koje se čini da izviru iz same slike. Slikar se, u ovom odlično prevedenom romanu pojavljuje tek sporadično, a sve je upakovano u lepu romantičnu priču o mladoj Đovani Ćenami koja se na jednom prijemu u vojvodskoj palati zaljubljuje u nepoznatog čoveka koji radi za velikog umetnika Jana Van Ajka. Snovi mlade devojke se ruše onog trenutka kada joj otac saopštava da joj je sudbina zapečaćena. Mora da pristane na dogovoreni brak sa bogatim trgovcem kako bi porodicu spasila od bankrotstva i sveopšte propasti.

Između književnosti i remek dela velikih umetnika odavno postoji “neka tajna veza”. Romani o slikama, odnosno priče o njihovom nastanku, ili još preciznije rečeno priče likovima koje vidimo na nekoj umetničkoj slici, u poslednjih nekoliko godina sve više privlače pažnju čitalaca.

Iako ovako prepričana radnja podseća na komercijalnu kombinaciju ljubić - triler, na svu sreću reč je o dobro napisanom romanu koji na trenutke podseća i na možda najveću literarnu ljubav svih vremena, onu Šekspirovu, između Romea i Julije, samo što se ova priča o junacima sa slike neće tako tragično i krvavo završiti.

Možda ova knjiga spada u red onih lepih naslova koji se dragim osobama poklanjaju za dan zaljubljenih, ili sličnim povodima.

SUSRETI S UMETNOŠĆU Debora Elis Šakal u vrtu

Daglas Ris Ljubav na Tahitiju

Anubis je provela detinjstvo u svetu haremskih odaja. Majka joj je dala ime po mitološkom biću u obliku šakala jer su joj jednom, kad je kao beba ostavljena u pustinji, poštedeli život. Nije joj bilo suđeno da umre, ali ni da provede ostatak života u haremu. Sudbina joj je namenila lutanje kroz pustinju, život sa nomadima, surovu borbu za opstanak, ali i da dospe u jedan sasvim različit i bajkovit svet – vrt u umetničkoj koloniji u gradu Heratu. Tu otpočinje neobično prijateljstvo sa najvećim slikarom minijatura toga doba – Bihzadom.

Džo Sloun je zanesen lepotom misteriozne Tehan. Istražujući nepoznate predele Tahitija i ondašnje ljude postaje blizak sa francuskim slikarom Gogenom. Ipak, Džo ima samo jednu želju – da neko bude kažnjen za ubistvo njegovog najboljeg prijatelja. Da li će mu umetnik pomoći da se osveti? Možda je Gogen još jedno prokletstvo Dimnog Ogledala, božanstva koje je Slouna progonilo čitavog života.

Laban Karik Hil

Majk Resnik Dama s hermelinom

Kako odrediti granicu između stvarnosti i mašte?

Marija i Viktor će biti u prilici da to naslute u Meksiko Sitiju, u koji su doputovali da pronađu majku.

Tu žive bogoliki rvači – večiti suparnici Hrabro Srce i El Dijablo; slepi prosjak Okati, koji se ne odvaja od gitare; životinje koje govore. Mada to ne uviđa, Marija će sa svojim bratom kročiti u magični svet Plave kuće i ublažiti bol i patnju Fride Kalo.

Roman u kome su spojene prošlost i budućnost. Čitaoci XXI veka putuju kroz vreme i prate susret putnika iz budućnosti i čuvenog slikara iz prošlosti. Da Vinčiju se ukazala prilika da sazna koje su njegove slike i izumi nadživeli vekove a čitaoci dobijaju prilku da zavire u moguće puteve naše civilizacije. Radnja se dešava u renesansnoj Italiji, pre nego što je Leonardo naslikao Mona Lizu i Tajnu večeru. Slikar će saznati da će neke njegove ideje nakon četiri stotine godina biti ostvarene.

Fridina čarobna kuća

Biografiju poznate slikarke

Roman o Fridi Kalo

Edicija „Susreti sa umetnošću“ izdavačke kuće „Evoluta“ bogatija za još jedan naslov.

Reč je o romanu „Fridina čarobna kuća“ iz pera Labana Karika Hila

Ova priča koja predstavlja spoj stvarnog i izmišljenog počinje onog dana kada se Frida razvela od poznatog umetnika Dijega Rivere uvodeći čitaoca u svet stvarnih događaja istupajući, međutim, iz okvira svakodnevnog života. Kao i na Fridinim slikama, autor ovog romana na scenu uvodi likove, dečaka i devojčicu, koji se sa znamenitom slikarkom sreću pod veoma neobičnim okolnostima. Ukršta vešto podatke iz Fridinog života sa izmišljenim događajima, da bi nadasve otkrio tajnu stvaralačke motivacije neobične slikarke. „U priči ‘Fridina čarobna kuća’, kao i u svim ostalim, mnogo toga je nestvarnog. Paradoksalno, upravo nam je nestvarno potrebno da bismo otkrivali istinu. Priče nam omogućavaju da otkrijemo suštinu o sebi i ljudskoj sudbini, potrebne su nam jer nisu ograničene pojedinostima iz stvarnog života. Priče povezuju i menjaju činjenice, približavajući nas istini koju retko otkrivamo i stvarnom životu, kaže Laban Karik Hil o svojoj knjizi.

Pored romaneskne, ova knjiga sadrži i dokumentarnu priču o Fridi Kalo. Životu i delu ove slikarke Karik Hil je posvetio značajno poglavlje ove knjige, koje pokazuje kako se velika umetnica suočavala i „rvala“ sa fizičkim patnjama obuzeta snažnom voljom za životom savladavala fizička ograničenja i bol postavši jedna od najvećih meksičkih umetnica. Laban Karik Hil je pisac za decu i profesor, napisao je preko dvadeset pet knjiga. „Haremska muzika“ je kulturna istorija preporođenog Harlema, nagrađeno delo na kom je radio čitavu deceniju. U „Ekstremnim misterijama“se bavio opasnim sportom, a „Fridina čarobna kuća“ predstavlja slikarku Fridu Kalo.

Mila Milosavljević

KASIJA Ivan Klima

Ostrvo mrtvih kraljeva Sam autor ove pripovetke naziva „mali horori”, tvrdeći da više metafizički i „hvataju” trenutke ljudskih strahova. Njegovi junaci ulaze u situacije koje smatraju normalnim, ali se onda naglo desi nešto neočekivano, neobjašnjivo i čudno. I, umesto odgovora na pitanja koja postavljaju sebi, stižu im odgovori na neupitano. Knjiga donosi napeto čitanje i nezaboravni užitak.

Glorija Goldrajh

Večera s Anom Karenjinom Reči iz Ane Karenjine su istog trenutka dobile značenje za šest žena koje se okupljaju oko dobre hrane i vina na sastncima kluba ljubitelja knjige. One nisu prijateljice u klasičnom smislu, nisu ni potpuni neznanci, a povezane su zajedničkom ljubavlju prema književnosti – ili, barem, tako one misle. Večera s Anom Karenjinom pruža nam sveobuhvatan pogled na složen život i prijateljstva savremenih žena. Preko prikrivenog rivalstva jedne prema drugoj do njihovih složenih odnosa sa muževima i ljubavnicima, spisateljica Glorija Goldrajh u svojoj lirskoj priči uspeva da zatoči njihove misli i borbu jezikom ispunjenim dirljivošću, humorom i istinom.

Sanja Domazet Senke Knjiga je pohvala dugom uživanju, slastima dokolice, lekovitoj čežnji, neophodnoj ljubavi i neizostavnoj umetnosti. U „Senkama” se nalaze oživele rukavice i jedan zaboravljeni šešir Miloša Crnjanskog, hologramski snimci zaljubljenih oblaka, poezija voća, ljubavni znaci bilja, oživele boje sa Munkovog štafelaja, fotografije Beograda, Pariza, Londona, Osla, po kojima luta mladi Bog skrivenog lica - eseji o čežnji voća i sunca, muzičke kutije ljubavnih pisama napisanih u leto 1926, kao i napisi o zavodljivoj dubini dokolice, putovanja, ćutanja, tame, tišine i poezije.

Fransoaz Male – Žoris Lorin smeh Lora odlazi iz Pariza u Strazbur, svoj rodni kraj, i sklanja se u hotel sa sinom koji je upravo izbegao smrt – da li je reč o neuspelom pokušaju samoubistva? Tri dana Lora će, suočavajući se sa Martinom, pokušati da ga shvati, da razume sebe, da razume svet oko sebe. Sudbine tesno povezane u isti sukob otkrivaju se pred nama. Do kojih granica velika ljubav, utopija, ljudska potreba mogu da idu a da ne postanu negiranje samoga života. Nesreća često razbije porodicu, no desi se da je ponekada ona nit koja će ponovo povezati davno razdvojena bića. Možda je Lora uspela da spase svoju porodicu.

Arleta Senkan

Kapija Oluje

Belgijska spisateljica koja na veoma zanimljiv način opisuje, u vidu dnevnika, svoj odnos prema ocu, majci, suprugu, prijateljima ... U središtu knjige jesu sećanja i pre svega suočavanje s bremenom uspomena u neobičnoj igri života. Knjiga je ilustrovana crtežima naše poznate akademske slikarke Slobodanke Rakić Šefer.

Romansirana biografija vojskovođe

Makijaveli

Izdavačka kuća “Evoluta”, prepoznatljiva po probranim naslovima popularnih knjiga iz istorije i po biblioteci “Istorijska i epska frantastika”, objavila je romansiranu biografiju vojskovođe Hanibala, čiji je autor italijanski pisac Luiđi Ugolini (1891-1980).

Ime autora nije poznato mlađim generacijama srpskih čitalaca, ali on važi za klasika u Italiji, posebno kada je reč o omladinskoj literaturi koja je ušla u školsku lektiru, ali i po romansiranim biografijama.

Međutim, polje njegovih interesovanja je izuzetno široko i bibliografija ima 120 naslova, uključujući radio drame, priručnike, kuvare i naučne eseje, a bavio se i novinarstvom pišući za najuglednije italijanske listove.

Rođen u plemićkoj porodici iz Toskane koja se pominje u dokumentima od sredine 16. veka, Ugolini je voleo da kaže za sebe da je Etrurac i sledio je visoke etičke principe osnivača Rima i zato je birao teme koje će ih slaviti.

Diplomirao je prava, ali se rano posvetio slikanju, pisanju koje mu je donelo internacionalnu slavu i pregršt nagrada, a neki njegovi romani su ekranizovani.

Kada je birao junake svojih romansiranih biografija to su bili ili veliki umetnici (Mikelanđelo, Leonardo, Rafaelo,Ticijan) poznati naučnici, pisci ( Makijaveli, Petrarka), a posebno se divio velikim vojskovođama kao što je bio Julije Cezar ili italijanskim neprijateljima poput Napoleona i Hanibala.

Ugolinijeva ljubav prema domovini, avanturama, herojima uticala je na to da svoje literarne junake prikaže kao, pre svega, ljudska bića, ali koji su se svojim delima vinuli među bogove.

Sve svoje knjige pisao je, kako je govorio, za mlade duhom svih godina i zato i priču o Hanibalu mogu da čitaju sa podjednakim zadovoljstvom srednjoškolci i njihovi roditelji.

Mnogi su, možda, samo čuli ( ili ni toliko) o velikom kartaginskom vojskovođi Hanibalu koji je stigao “pred vrata Rima” i sa afričkim slonovima pregazio Alpe po zimi, odgovarajući na primedbu da je to nemoguće izvesti rečima “pronaći ćemo put ili ćemo ga sami napraviti”, ali Ugolino ga je tako plastično dočarao da će ga svako ko pročita roman zauvek zapamtiti.

Sklopljen od najvažnijih i najupečatljivijih epizoda iz Hanibalovog života, roman sledi njegovu sudbinu od časa kada se kao dečak zakleo da će se boriti protiv Rima, pa do samoubistva da ne bi postao rimski sužanj.

Sin slavnog kartaginskog vođe Hamilkara iz plemena Barka, Hanibal je ceo život ( trajao je samo 45 godina) posvetio borbi protiv Rima, uveren da sve dok on postoji, Kartagina nije jedina gospodarica Mediterana.

Posle njegove smrti, Rim će zaista zagospodariti ondašnjim “poznatim svetom”.

Vera Kondev

Makijaveli je rođen u Firenci, kao drugi sin Bernarda di Nikola Makijavelija, advokata (na dobrom glasu) i Bartolomee Di Stefano Neli, njegove žene. Oba roditelja su bili članovi sta­ rog plemstva Firence. Od 1494. do 1512. godi­ ne, Makijaveli mlađi je bio oficijelni vladin službenik. Tokom ovog perioda, putovao je u diplomatske misije u različite evropske dvorove u Francuskoj, Nemačkoj, ostalim italijanskim gradovima-državama. Biva kratko zatočen u Firenci 1512. godine, zatim boravi u izgnanstvu i vraća se u Firencu. Umro je u Firenci 1527. godine i sahranjen je u crkvi Santa Kroče.

Njegov život se može podijeliti u tri perioda, od kojih svaki čini posebnu i važnu eru istorije Firence. Njegova mladost je tekla istovremeno sa veličinom Firence kao italijanske sile pod vođstvom Lorenca De Medičija zvanog Il Ma­ njifiko (Veličanstveni). Pad Medičijevih u Fi­ renci se desio 1494. godine, iste godine kada Makijaveli stupio u državnu službu. Tokom njegove zvanične karijere Firenca je bila slo­ bodna republika, i ovo stanje je trajalo do 1512. godine, kada su se Medičijevi vratili na scenu, i iste godine Makijaveli gubi svoju službu. Medi­ čijevi su opet vladali Firencom od 1512. do 1527. godine, kadasuopetizbačeniizFirence. Ovo je bio period Makijavelijevog povećanog uticaja i vrijeme njegove literarne aktivnosti; umire par sedmica nakon istjerivanja Medičijevih u svojoj pedesetosmoj godini 22. juna 1527, bez povrat­ ka u državnu službu.

Mada postoji vrlo malo pisanih tragova o Maki­ javelijevoj mladosti, Firenca iz tih dana je jako dobro poznata, pa se rano okruženje ovog po­ znatog građanina Firence lako može zamisliti.

Firenca u to doba je opisana kao grad sa dve suprotne struje života, jedna određivana od strane energičnog (i asketskog) Savonarole, dok je druga stuja vođena od strane ljubitelja rasko­ ši Lorenca.

EPSKA I ISTORIJSKA FANTASTIKA Dejvid Gemel Parmenion, Lav Makedonski Istorija je skoro zaboravila Parmeniona. Niko ne zna da li je on bio kralj Pelagonaca, makedonski avanturista ili tesalski najamnik. Gemelovog Parmeniona pratimo kao ratnika, stratega, generala–najamnika u službi Tebanaca i Makedo-naca pod Filipom I Aleksandrom Makedonskim, ali i kao osobu čiju sudbinu prate snažne emocije, mlada-lačke strasti, kobna zaljubljenost… Sa bitkama i strategijama Gemel slika Parmenionovu zaljubljenost u nedostupnu devojku koju mu Mračne sile oduzimaju u mladosti i koju on nastavlja da traži u drugim ženama celoga života.

Dejvid Gemel TROJA – Štit bogova kniga I, II Štit bogova je priča o najslavnijem periodu bronzanog doba. U dramatičnoj i raskošnoj avanturi ponovo srećemo likove iz Gospodara srebrnog luka. Izdaja i obmana obeležiće sudbinu troje putnika. Pirija, odbegla sveštenica sa užasnom tajnom; Kalijad, čuveni ratnik visokih načela i Banokle, bliski Kalijadov prijatelj koji će postati legendaran u predstojećim bitkama – stižu u bajkovitu Troju, nad kojom se nadvila tama.

Dejvid Gemel TROJA, Gospodar srebrnog luka, knjiga I, II Snažna i očaravajuća priča o ljubavi i mržnji, ambicijama i rivalstvu, ratu i miru. Tri osobe će izmeniti sudbinu naroda.

Helikaon, mladi princ iz Dardanije, proganjan traumama iz detinjstva; sveštenica Andromaha, čiji su živahni duh i snažna samostalnost ugrozile kraljevsku moć; i legendarni ratnik Argurije, zaokgrnut samoćom, koga pokreće jedino želja za osvetom. Ovo je vreme hrabrosti i izdaje; vreme straha i krvoprolića. Vreme heroja.

Roman za mlade „Zrno ljubavi” Šivon Parkinson Izdavačka kuća „Evoluta” proširila je izdavački program i na knjige za mlade “Zrno ljubavi” irske književnice Šivon Parkinson. Parkinsonova je, po sudu kritike i čitalačke publike, jedna od vodećih irskih spisateljica za mlade.

Ona je objavila 12 knjiga, među kojima i najnoviju „Trinaesta soba”, njen prvi roman za odrasle. Kritika naročito izdvaja liričnost i osoben humor njenih dela, smatrajući je originalnim stvaraocem čije je pripovedanje zadivljujuće. Dobitnica je mnogih uglednih nacionalnih i međunarodnih nagrada. Za roman „Sestre - ni slučajno!” (koji predstavlja modernu humorističku verziju Pepeljuge) dobila je 1997. godine najznačajniju irsku nagradu za književnost za decu,”Bisto”.

Dela su prevedena na veliki broj evropskih jezika (nemački, danski, francuski, italijanski, španski, portugalski), kao i na japanski. „Zrno ljubavi” je njena prva knjiga prevedena na srpski.

U „Zrnu ljubavi” autorka duhovito i dinamično pripoveda dve priče o dva para bliznakinja, o njihovim ljubavima, tajnama i sukobima.

Uzbudljivi ljubavni zapleti u životima tinejdžerki odvijaju se i u vremenu sadašnjem, ali i u doba početka keltsko-rimskih sukoba, pokazujući tako da se ono što junakinje doživljavaju može desiti u svakom vremenu...

(Tanjug)

Vizantijski agent U svetu naučne fantastike Tartldovu je dodeljena titula “The Master of Alternative History” kojom je pre njega bio nazivan još samo Hauard Valdrop.

U tom žanru Tartldov je poznat kako po stvaranju originalnih scenarija alternativne istorije kao što je opstanak Vizantijskog Carstva na primer, tako i po svežem i originalnom tretiranju tema kojima su se pre njega bavili mnogi drugi kao što je pobeda Juga u Američkom gradjanskom ratu ili Nacističke Nemačke u II svetskom ratu.

Tema kojoj se Tartldov stalno vraca u svojim delima je realističan opis rata iz tačke gledišta običnog vojnika. Tartldov se prema svojim vojnicima u delima uglavnom odnosi sa simpatijama ali ne i bez bez kritičnosti prema likovima - isti karakter koji u jednom poglavlju počini dela velike okrutnosti u drugom može biti sposoban za saosećanje i velikodušnost.

To se odnosi i na vojnike koji se bore na očigledno pogrešnoj strani, kao što je Nacistička Nemačka i njene analogne pojave u alternativnoj istoriji i epskoj fantastici Hari Tartldova.

Njegovi opisi rata uvek uključuju i stradanja i poremećaje života civilia kako i vojnika na bojnim poljima. Čak i tako jasni arhi-zločinci kao što su ljudi uključeni u genocid, su vrlo retko samo tipski zločinci u njegovim knjigama. U nekim serijama čitalac može pratiti korak po korak od knjige do knjige, klizavu putanju po kojoj jedan na početku pristojan čovek dolazi do tačke na kojoj počini masovna ubistva.

Knjige Harija Tartldova su skoro redovno pisane u trećem licu i sveznajući narator je prisutan u stepenu koji je više karakterističan za literaturu 19. veka nego za modernu književnost. Hari Tartldov vrlo često detaljno objašnjava čitaocu istorijske, lingvističke ili tehnološke teme i činjenice koje su relevantne za scene, ali su očigledno nepoznate likovima u opisanim situacijama.

Tartldov takođe ima i stalnu naviku blagog kritikovanja svojih likova za ispoljavanje predrasuda ili potpadanja pod uticaj propagande, takav kriticizam obično sledi nakon reči “It did not cross his (or her) mind that...”

EPSKA I ISTORIJSKA FANTASTIKA Hari Tartldov

Vizantijski agent Upoznajte Vasilija Argira, tajnog agenta iz 14. veka. U njegovom svetu Vizantija i dalje vlada oblastima oko Sredozemnog mora, a njen glavni rival nije islam već Persija. Pratite Argira na njegovim putovanjima i učestvujte u otkrivanju teleskopa, baruta, tehnike štampanja. Njegov najveći protivnik je prelepa Mirana, tajni agent Persijskog carstva.

Dejvid Gemel Mračni princ U Mračnom princu, Gemel nas vodi u svet magije i likova grčkih legendi. Ponovo se susrećemo sa Parmenionom, Filipom Makedonskim, Diri i Atalom, ali tu su i dečak Aleksandar Makedonski, Aristotel, kentaur Hiron, Gorgon, minotaur Bront i drugi junaci koji čitaoce vode na putovanje kroz istoriju i mitove antičke grčke. Gemel, pored priče o večitoj borbi dobra i zla, nudi i priču o ljubavi prema voljenoj osobi, detetu, domovini i vrednostima koje čine razlog postojanja čoveka. Samo Parmenion, vođen savetima proročice Diri – svoje izgubljene ljubavi iz prošlosti, može da spase Aleksandra od demonskog kralja.

Nepobedivi Konstatnin Konstantin Veliki – nepobedivi hrišćanski car O rimskom vođi uglavnom se govori u kontekstu Milanskog edikta, ali je Nikola Keravica u „Nepobedivom Konstantinu” oslikao imperatorovo manje poznato – vojničko lice Izvori uglavnom ističu ulogu Konstantina Velikog u hrišćanstvu prećutkujući njegove uspehe na bojnom polju. Vojnička strana njegove ličnosti je u drugom planu, a ne bi trebalo, pošto on za 30 godina ratovanja nije izgubio nijednu bitku i nijedan rat, kaže Nikola Keravica, autor nedavno objavljene knjige „Nepobedivi Konstantin”.

U knjizi, u izdanju „Evolute”, Keravica pokušava da osvetli upravo vojničku nepobedivost prvog hrišćanskog rimskog imperatora.

– O Konstantinu Velikom uglavnom su pisali ranohrišćanski autori koji su podvlačili njegov značaj za religiju, pa se i kasnije najviše pažnje obraćalo na taj aspekt njegovog života – objašnjava naš sagovornik.

Profesor Radivoj Radić, vizantolog, napisao je u pogovoru „Nepo­ bedivog Konstantina” da ratni podvizi ovog imperatora „svrstavaju rame uz rame s najvećim vojskovođama antičkog sveta – Aleksan­ drom Velikim, Hanibalom, Pirom, Cezarom”.

Keravica se slaže sa ovom ocenom.

– Malo je vojskovođa u antici koji imaju tako blistavu karijeru.Nje­ gov rođak Julijan, koji je kasnije takođe postao rimski car, govorio je o Konstantnu kao o najboljem vojskovođi, ravnopravnom sa drugim velikanima. I vojnici su ga izuzetno voleli.

Istorija ga, međutim, pre svega pamti po Milanskom ediktu kojim je 313. godine u Rimu zagarantovao slobodu veroispovesti proganja­ nim hrišćanima ili po činjenici da je prestonicu izmestio na Bosfor, osnivajući Konstantinopolj.

Kao i Dioklecijan pre njega, reformisao je vojsku i upravu. Autor predstavlja rimsku vojsku 3. veka, njeno naoružanje, opremu i taktiku. Opisuje vojne pohode Konstantina Velikog od početka nje­ gove vojne karijere, preko pohoda na varvarska plemena uz severne granice, pobeda u građanskim ratovima, do poslednjeg pohoda 337. godine, kada je umro.

Iako je na prvi pogled ova epoha toliko daleka i strana modernom dobu, Keravica kaže da bi moderan čitalac mogao da pronađe dosta sličnosti između svog i Konstantinovog vremena.

– I za taj period, kao i za današnjicu, karakteristična je kriza: u eko­ nomiji, u državi, unutrašnji i spoljni ratovi, beda, i prevlast jedne moćne imperije. Osim toga, Rim se tada mnogo menjao, a Konstan­ tin je bio glavni reformator. Zato i jeste prozvan velikim.

– Ljudi su u njemu videli nekog ko će već posustali Rim izvući iz krize, i on to i jeste učinio. Carstvo će, naravno, propasti sto godina kasnije, ali je najgora kriza zaustavljena prvo za vreme Dioklecijana, a onda i Konstantina.

Zbog svega toga, Konstantinu Velikom kao vojnom zapovedniku i nije preostajalo ništa drugo nego da, zaključuje Keravica, ostane u senci, ali ne drugih vojskovođa, već svojih dela i zasluga.

J. Stevanović ISBN 978-86-85957-40-6

Zlatnici za vojsku

Prvi rimski imperator koji je prihvatio hrišćanstvo bio je i prvi koji je skovao zlatni novac.

– On je uveo zlatni novac solidus. Od imena ovog novca potiče reč solidan, kao i engleska reč za vojnika (soldier) jer su vojnici dobijali platu u solidusima – objašnjava Nikola Keravica.

Arijanov bojni poredak U ovoj knjizi, maloj po obimu, ali značajnoj po sadržaju, autor se bavi veoma zanimljivim tekstom iz vojne istorije starog veka, delom Bojni poredak protiv Alana, izašlim iz pera rimskog istoričara, filozo­ fa, teoretičara i visokog vojnog zapovednika Lucija Flavija Arijana, koji je živeo i stvarao tokom II veka. On je jedan od klasika rimske vojne teorije, a spis je svojevrstan priručnik-izveštaj koji zauzima važno mesto u proučavanju rimske veštine ratovanja na vrhuncu Principata.

Autor se prvenstveno potrudio da što je moguće tačnije prevede ovaj tekst sa starogrčkog na savremeni srpski jezik. Odmah treba dodati da je ovo prvi prevod Arijanovog teksta na naš jezik. Međutim, on je svoj zadatak shvatio znatno šire, pa je uz prevod dao ogroman komentar u kojem je, oslanjajući se na ostale relevantne izvore i opsežnu naučnu literaturu, objasnio svaku pojedinost iz teksta, što je dalo dragocen doprinos kvalitetu dela koje je pred nama. Posredi je, vojničkim rečnikom rečeno, „minuciozni opis taktičkog delo­ vanja vojnih jedinica u fazi marša, zatim neposredno pre i tokom bitke“. Osim teksta i napomena, knjiga sadrži i odgovarajući prateći materijal (skice, spisak korišćene literature i izvora i sl.). Istraživanje spisa, prevodi komentaru rađeni su podrobno i znalački, a ocenjeno je i mesto Arijanovog „vojnog traktata“ u bogatoj istoriji rimske ratne veštine. Bila je to država koja je snagom svog oružja, ali i de­ lotvornošću svojih institucija, uspela da nametne svoje prvenstvo u prostranom basenu Sredozemlja.

Svodeći ocenu o knjizi, želeo bih da naglasim da je posredi valjano obavljeno istraživanje iz istorije rimske vojne doktrine i precizan prevod važnog spisa. Uz napomenu da radova ovakvog sadržaja i tematike u našoj sredini gotovo da i nema, slobodan sam da ga sa zadovoljstvom preporučim našoj naučnoj, ali i ne samo naučnoj javnosti.

Socijalistička ženskost na sceni

Ana Hofman

Socijalisticka zenskost na sceni

dr Ana Hofman, etnomuzikološkinja, zaposlena je u Centru za interdisciplinarna istraživanja Slovenačke akademije nauka i umetnosti u Ljubljani. Takođe je predavačica na Fakultetu za humanistiku, Univerziteta u Novoj Gorici. Sfere njenog istraživanja su muzika i politike roda, muzičke prakse i politike identiteta u socijalističkim i postsocijalističkim društvima (sa fokusom na bivšu Jugoslaviju), kao i muzika i kulturno sećanje. Objavila je više članaka i poglavlja knjiga na pomenute teme. Bila je stipendistkinja Vener-gren fondacije, Ministarstva za školstvo i sport Republike Srbije i Slovenije i dobitnica stipendije Robert Boš Regional.

Ana Hofman

Razumevanje socijalističke kulture uveliko se bazira na razlikovanju sfera zvaničnog i nezvaničnog.

Na zvaničnu kulturu se gleda kao na veštačku formu kulturne produkcije, dok domenom nezva­ ničnog prevladavaju spontani poduhvati koji se opiru aktivnostim koje diriguje država. Kada je posre­ di muzički život u selima, naglasak je prvenstveno na institucionali­ zaciji, profesionalizaciji i formalizaciji muzičkih praksi od strane države. Ono što se naziva scenskim „folklorom” (lokalno muzičko stvaralaštvo prilagođeno za scenu) pokušava da se predstavi kao ide­ ološka reprodukcija socijalističke države u cilju njene hegemonije.

Istraživači često ističu da su ove delatnosti doprinele nestajanju sta­ rih kulturnih obrazaca i tradicionalnih muzičkih aktivnosti u socija­ lističkim društvima. „Prirodnim” kontekstom muzičkog izvođenja oni smatraju isključivo nastupe u malim grupama, u neformalnom okviru i među ljudima koji se poznaju i među kojima ne postoji ja­ sna podela na izvođače i publiku. Preovlađuju tvrdnje prema kojima su, nasuprot tradicionalnim nastupima koji su „čisti”, „spontani” i takvi da „prate prirodan razvoj”, scenski nastupi „prilagođavani”, „usiljeni” i „kanalisani”.

ISBN 978-86-85957-30-7

Ognjište koje se ne gasi

Ема Миљковић

Огњиште кОје се не гаси

Ема Миљковић

Огњиште кОје се не гаси

ISBN 978-86-85957-43-7

Monografska studija dr Eme Miljković Ognjište koje se ne gasi.Srpska porodica u prvom veku osmanske vladavine (131 str.) posvećena je rekonstruisanju, na osnovu svih raspoloživih istorijskih izvora i posrednih saznanja, porodičnog života srpskog naroda u periodu koji je usledio odmah nakon pada pod osmansku vlast, tj. u drugoj polovini XV i prvoj polovini XVI veka. Studija je uobličena kroz pet poglavlja: „O temi i istraživačkom postupku“, „Život na selu“, „Struktura seoske porodice“, „Život u gradu“ i „Struktura gradske porodice“. Kompozicija dela je logična i dosledno sprovedena, što celinu čini koherentnom i organski povezanom razgovetnom istraživačkom idejom i jasno postavljenim saznajnim ciljem

Vizantijski intelektualci Ljudi od pera – viri literati – u XIV veku, kao i u svim drugim periodi­ ma istorije Vizantije, bili su neznat­ na grupa stanovništva (342, 7–8).

Ipak, bez obzira na svoju malobroj­ nost, oni su bili prilično kompaktna grupa koja je ispunjavala svoju soci­ jalnu misiju: nositi buktinju obrazo­ vanja, biti glasnogovornik službene ideologije i istovremeno onaj koji izražava sumnju, prikriveni opozicionar. Kultura epohe i njena du­ hovna klima vezane su za intelektualnu delatnost te grupe.

Kako je nazvati? Inteligencijom? Ipak, naši filozofi i sociolozi sveli su značaj inteligencije do ravni „socijalnog sloja”, ubrajajući u nje­ ga pre svega one koji se izdržavaju umnim radom – sve do pisara i običnih činovnika. Što se tiče poimanja inteligencije kao nosioca određenog duhovno-moralnog potencijala, ono ima izvestan ruski akcenat, ne sasvim primenljiv na vizantijske realije. Preciznije rečeno, za određivanje navedene grupe biće iskorišćen pojam „in­ telektualci”, koji je u svetskoj vizantologiji već stekao svoje mesto, i odnosiće se na one koji su oličavali obrazovanje, stvaralački nemir, intelektualni duh društva. Pre svih među intelektualce u poznovi­ zantijskom društvu mogu biti svrstani pisci.

Koliko je istražena delatnost ove grupe? „Istorija vizantijskih inte­ lektualaca – kako je pravilno primetio A. Každan – donedavno je pre­ nebregavana: carevi i monasi, zemljoposednici i seljaci, proučavani su kao glavne figure vizantijske stvarnosti – s njihovim sukobima koji su određivali sudbinu Carstva; što se tiče intelektualaca, njih su naročito prekorevali zbog prevrtljivosti pred onima koji imaju vlast i ropske zavisnosti od antičkih obrazaca”.

Nesumnjivo, pioniri u istraživanju vizantijske spisateljske sredine za autora ove knjige su već pomenuti A. Každan i I. Ševčenko. Sa pojavom opširne Každanove rasprave Vizantijski publicist XII veka Evstatije Solunski, u godinama 1967–1969, naznačen je prilaz vizantijskom piscu kao ličnosti koja nosi određeni naboj intelektual­ nosti. U knjizi Vizantijska kultura X–XII veka, koja je izašla istovre­ meno sa pomenutom raspravom (1968), prikazan je konceptualni pristup analizi kulture kao određene celovitosti – metod koji je A. Každan uspešno razvio u nizu radova, naročito u svom zajedničkom istraživanju sa Ž. Konstablom Ljudi i moć (268), gde je homo byzan­ tinus predstavljen kao objekat i subjekat kulture.

Istoriografiju vizantijske kulture XIV stoleća nije moguće zamisliti bez imena I. Ševčenka. Njegovi radovi, nastali tokom 50–70ih go­ dina XX veka, kasnije objedinjeni u knjigu Društvo i intelektualni život u poznoj Vizantiji (1981), izazvali si svojevrstan preokret u odnosu istraživača prema poznovizantijskim retorskim tekstovima koji su ranije smatrani besadržajnim oponašanjem antike.

Istraživanja I. Ševčenka rehabilitovala su vizantijsku retoriku XIV veka i odredila metode ispoljavanja individualnog autorskog u retor­ ski „šifrovanom” tekstu. Prazna krasnorečivost vizantijskih govora i pisama, odbojna istraživačima, zahvaljujući naučnim nastojanji­ ma I. Ševčenka stekla je drugi smisao. Smatrajući neophodnim uslovom za istraživanje istorijskog podatka, sadržanu u retorskom spisu, njegovu prethodnu filološku „obradu” i potpuni prevod teksta („da bi svaka sitnica u tekstu bila shvatljiva”) ovaj naučnik je doka­ zao da nema razloga da se misli da su „Vizantinci imali naročit i jedinstven dar da uživaju u slušanju tekstova lišenih svakog sadrža­ ja” (335, 50–51).

Každan je u recenziji Ševčenkove knjige, nazvavši upravo citiranu raspravu „Prepiska Nikole Kavasilasa i tumačenje poznovizantijskih književnih tekstova” (1954) „svojevrsnim manifestom”, jezgrovito izrazio osnovnu ideju istraživanja I. Ševčenka: „Vizantijski intelek­ tualci su bili deca svoga vremena i svoga društva i bili su uvučeni u goruća pitanja čak i ako njihov jezik zvuči prilično apstraktno” (267, 89). Svetlost izrečene ideje odredila je autoru ove knjige put po za­ mršenim stazama vizantijske retorike XIV veka.

Mudra i snažna nauka se ne zadovoljava istraživanjem, ona takođe traga za razumevanjem i traži slobodu da ISBN 978-86-85957-33-8 zaključuje nesmetano, neuznemiravana od buke onih koji istrajavaju

da je njihovo mišljenje jedino moguće.

H. M. Džouns

Vizantija – ljudi i moć

da je njihovo mišljenje jedino moguće.

H. M. Džouns

A. Každan Ž. Konstabl

A. Každan Ž. Konstabl

Osnovni zadatak istoričara jeste da Mudra i snažna nauka se ne zadovoljava dovedeistraživanjem, u saglasje dva jezika:traga prvi, ona takođe za jezik nauke i drugi, jezik vremena koje razumevanjem i traži slobodu da zaključuje nesmetano, neuznemiravana proučavaju. od buke onih koji istrajavaju A. S. Každan

A. Každan Ž. Konstabl

Osnovni zadatak istoričara jeste da dovede u saglasje dva jezika: prvi, jezik nauke i drugi, jezik vremena koje proučavaju.

A. S. Každan

Vizantija – ljudi i moć

A. Každan Ž. Konstabl

Vizantija – ljudi i moć

Vizantija – VIZANTIJA-LJUDI I MOĆ ljudi i moć

Ova knjiga je važan doprinos istorijskoj litera­ turi o Vizantiji i podstaći će apetit nestručnjaka ne bi li saznali više o vizantijskom društvu.

American Historical Review and the Journal of Hellenic Studies U središtu istraživanja ruskog naučnika Aleksandra Každana (1922-1997), jednog od najistaknutijih vizantologa proteklog veka je tzv. Vizantinac, koji je svojevrstan model podanika Carstva. Premda prvi put objavljena pre nešto više od četvrt veka, ova njegova knjiga i dalje predstavlja jedan od najmodernijih pristupa vizantijskoj istoriji i civilizaciji.

Každan je u knjizi “Vizantija – ljudi i moć“ nastojao da shvati i objasni specifičnosti vizantijskog života i vizantijske kulture i da ra­ zume spoljašnje utiske i pritiske, kako stare tako i nove, koji su oblikovali Vizantince, čineći ih različitim od ljudi koji su živeli pre ili istovremeno sa njima, ali u drugim delovima sveta ili nakon njih On se snažno oslanja na svoj koncept vizantijskog čoveka, čiji latinski oblik hommo byzantinus služi zato što ovaj termin u antropo­ loškom, čak i u paleontološkom smislu stvara osećaj posebnosti ljudi koji su živeli i delovali u prošlosti, ali koji više ne postoje - napisao je Žil Konstabl u predgovoru. - Každan je bio svestan opasnosti koje ovaj koncept nosi sa sobom, kao i toga da nikad nije postojao poseban vizantijski čovek. On, međutim, smatra da se “iza svih ovih različitosti oseća određeni princip koji je određivao zajedničke elemente vizantijskog društvenog života i mentaliteta, ali i najviše i najsofisticiranije domete pojedinačnih umova”. Indi­ vidualizam bez slobode, čak i u mnogo značajnijoj meri nego hrišćanstvo, prema mišljenju ovog naučnika, zaslužan je za posebnost vizantijskog čoveka i čini osnovu njegove ideje o ambivalentnosti Vizantije, koju su obeležile unutrašwe različitosti i suprotnosti i u kojoj su Vizantinci bili potpuno oslonjeni sami na sebe, ali se nalazili pod vrhovnom vlašću Boga i cara.

www.evoluta.co.rs evolutabc@gmail.com +381 11 26 21 204 +381 69 26 21 204