U KOŽI VUKA BRANKOVIĆA, Ivan Đurić

Ivan Đurić

U KOŽI VUKA BRANKOVIĆA Ogledi o istoriji, staze i putokazi

Beograd, 2017.

Na naslovnoj strani portret Ivana Đurića (1969. godina) autor Čedomir Vasić

ESEJISTA PRED LICEM IZAZOVA Na kraju svoje knjige eseja objavljene u prvoj polovini devedesetih godina Jovan Hristić, pozivajući se na navodnu misao Fridriha Engelsa, nedvosmisleno kaže kako su eseji stvar narudžbe. Za razliku od drugih žanrova, koji su plod umetničkog nadahnuća ili naučnih istraživanja i humanističke metodologije, eseji nastaju prevashodno na podsticaj nekog spoljnjeg razloga. Oni nastaju za potrebe konferencija i javnih predavanja, na podsticaj novina i časopisa, kao predgovori ili pogovori knjiga. Samim tim oni oličavaju susret spoljnjeg povoda sa unutrašnjim autorskim razumevanjem određenog pitanja ili događaja.

Bez tog susreta nije moguće zamisliti esej, niti njemu imanentnu potrebu za razumevanjem, preispitivanjem i izlaganjem.

Esejista je otuda uvek na početku, u isto vreme na ispitu pred licem izazova koji mu je upućen i pred analitičkim pitanjem kome odgovara ukupnim svojim znanjima i uvidima, pa neretko i strastima i asocijacijama. Kao što je za esej potreban povod i kao što taj povod dolazi iz spoljnjeg okruženja esejiste, tako sam esej postaje unutrašnji odgovor na upućene izazove, samosvesno preispitivanje pokrenutih pitanja, nastojanje da se u konkretnom vremenskom trenutku, bez pozivanja na distancu ili na neku drugu olakšavajuću okolnost, pa samim tim i utoliko odgovornije, izrazi razumevanje pokrenutog pitanja.

Pročitan u tom ključu, esej možemo doživeti kao duboko individualizovani žanr, ali i kao nesumnjivo lični, gotovo intimni žanr. On nije samo autorski izbor, niti samo autorska potreba, jer je povod nužno došao odnekud spolja, ali jeste izraz autorskog pečata, slika autora u konkretnom vremenu i prostoru, lični odgovor na ponuđeno pitanje.

Eseji Ivana Đurića nastajali su u relativno kratkom vremenskom periodu. To su, bolje reći, dva kratka vremenska perioda. Najpre je to poslednjih sedam godina u osamdesetim, i to je većina eseja u ovoj 5

Ivan Đurić

njegovoj knjizi. Drugi period vezan je za prvu polovinu devedesetih, kada se autor oglašava povremeno i prilično retko.

U esejima iz prvog perioda esejistički izazovi Ivana Đurića su u najdubljoj vezi sa njegovom strukom istoričara. Na jednoj strani nalaze se njegove vizantijske teme, kao prirodan nastavak i plod njegovih istoriografskih istraživanja. U drugom segmentu nalaze se Đurićevi metaistorijski eseji. Oni su, takođe, prvorazredan izazov za profesionalnog istoričara, jer se u njima Đurić suočava kako sa pitanjima metodologije istoriografskog istraživanja ili sa mogućnostima zasnivanja pouzdane slike jednog istorijskog vremena, tako i sa pitanjima razumevanja uloge istoričara u društvenom vremenu, smisla i razumevanja istorijskog znanja, uzroka pojave društvenih mitova u nekom istorijskom trenutku, modela oblikovanja istorijske svesti, kao i načina na koji se racionalizovano istorijsko mišljenje suočava sa društvenim, političkim i ideološkim temama. Đurićeve eseje iz osamdesetih godina možemo videti kao sporadično nastajalu, samim tim nužno fragmentarizovanu, ali i podsticajnu raspravu o istoriji kao naročitom znanju koje jednim svojim tokom stremi u prošlost, u njene svetle i sumračne epizode, da bi se otuda uvek iznova vraćala i, obremenjena stečenim iskustvom, suočavala svojim savremenim tokom sa prvim i poslednjim pitanjima aktuelnog društvenog iskustva. Uvek podrazumevajući ovo dvojstvo, uvek pretpostavljajući susret znanja o istoriji koja je završena i potrebe da se razumeju društveni tokovi koji su upravo u toku, metaistorijski eseji Ivana Đurića otkrivaju zainteresovanu perspektivu u kojoj se samosvesna poetika istorije prepliće sa samosvesnom voljom da se društvo istraži i spozna u datosti neponovljivog trenutka, pred istorijskom slikom koja se tek oformljuje i naslućuje. Istoričar utoliko ne može biti neutralan. On nastoji da kroz esejističku formu razumevanja ispita samu svoju profesiju, najpre onu najužu, vizantološku, a potom i istoriografiju kao naučnu disciplinu, da bi se potom okrenuo društvenim izazovima koji imaju istorijsku dimenziju i istorijsku dinamiku.

6

U koži Vuka Brankovića

U devedesetim godinama Đurić je napisao tek nekoliko eseja, i to s priličnim pauzama. Ali iz eseja koji su nastali u tom periodu lako vidimo da je perspektiva esejiste promenjena, kao što je promenjeno i društveno i istorijsko vreme u kojima on piše svoje eseje. U tome i jeste izazov jednog esejiste: izraziti dramu trenutka u kome esej nastaje, saobraziti vlastito iskustvo, naučno koliko i ljudsko, sa izazovima konkretnog vremena u kome je, kroz esej, nužno pružiti duboko lični odgovor. Ako je u osamdesetim godinama Đurić istoričar zapitan nad ključnim pitanjima istoriografije u turbulentnim istorijskim i socijalnim okolnostima, istoričar koji želi da promisli okolnosti i procedure svoga posla, ali i pitanja kontekstualizacije i razumevanja znanja o istoriji u socijalnim i istorijskim okolnostima koje su mu date, Đurić je u devedesetim izašao na javnu scenu ne zaboravljajući, pri tome, ni svoju profesiju, ni njene samosvesne okvire. Njegova optika je prevashodno esejistička, a njegove teme neposredno iskustvene i angažovane koliko god bile ponekad kazane u formi esejističke parabole. Njegove vilistanske parabole otuda ne skrivaju svedočanstvo o jednom naporu da se na fonu širokih kulturnih i istorijskih znanja osmisli, pre svega, vlastito vreme.

U tih nekoliko tekstova iz devedesetih Đurić se tek mimogred osvrće na pitanja konstituisanja znanja o istoriji. Pred njim se upravo odvija istorija, istorija je u toku, pa esejisti i istoričaru u jednoj koži ostaje da se pita o njenom smislu i ishodu, o sumraku istorijskog uma, o uzrocima zbog kojih znanje o istoriji tako često biva odbačeno u korist mitološke svesti ili hipertrofirane pseudoistorijske predstave.

U obraćanju čitaocu, na početku prve esejističke celine, one koja je nastajala tokom osamdesetih, Đurić svoje eseje označava na najmanje tri različita načina. Naziva ih ogledima, još češće ih definiše rečju „iverje”, za koju kaže da mu je draga, a za samu celinu u koju su skupljeni iz prvobitnih povoda svog nastanka kaže da je „svaštara”. Odbijajući mogućnost da je u ovim esejima želeo da napiše koherentnu „teoriju istorije”, Đurić na izrazito esejistički način bira da kroz ogledanje sa 7

Ivan Đurić

izazovima svoje profesije predoči „iverje” spaseno iz susreta sa istorijskim temama, da bi kroz figuru „svaštare” ukazao na nesumnjivo esejistički odnos prema celini. Nastajali različitim povodima, eseji jesu neminovno i izraz tih povoda, ali ih u moguću i uvek uslovnu celinu dovodi najpre figura samog esejiste, svest koju on oličava, znanje koje on reprezentuje, strast koja njega iznutra pokreće.

U povlašćenoj i zapitanoj Đurićevoj metafori razumevanja istorije kao „pribežišta ili putokaza” uvek treba imati u vidu figuru kretanja.

Bilo da u istoriji pre prepoznajemo sigurnost utočišta pred besmislom i pustoši istorijskih događaja ili da u njoj, nimalo protivrečno, otkrivamo putokaz za moguće prevladavanje konflikata, nerazumevanja i neraspoznavanja vlastitog mesta u sili novih istorijskih zbivanja, Đurićeva predstava je svedočanstvo o dinamičnom razumevanju istorije kao svesti, kao znanja i kao profesije. Istorija nije statična, niti to može biti mišljenje o njoj. „Zanimanje za takozvanu ‘istorijsku istinu’ ne valja neposredno uslovljavati postojanjem istorijske svesti u jednome društvu. Baš kao i danas, istorijska svest nije nikada ni ranije bila bezuslovno poistovećena sa istorijskim mišljenjem”, kaže Ivan Đurić u eseju „Istina i istorija”.

U toj tački razlike između istorijske svesti i istorijskog mišljenja, ali i u humanističkoj volji da se ona razume, osmisli i prevaziđe, valja videti i tačku susreta između dva perioda u esejističkoj misli Ivana Đurića.

Gojko Božović

8

U koži Vuka Brankovića

OGLEDI O ISTORIJI IZ KNJIGE ISTORIJA — PRIBEŽIŠTE ILI PUTOKAZ

ČITAOCU Boreći se sa refleksom preventivne samoоdbrane, svojstvenim svakome ko se rastaje od nečega što je napravio ili sklepao — a da još ne zna kako je svoj posao obavio, čitaocu se obraćam samo sa osnovnim obaveštenjima. Najpre, valja da priznam da knjiga koju nudim može biti nazvana i „svaštarom”. Iskreno govoreći, takvom njenom ocenom ja bih bio intimno umiren. Jer, kao što se lako da proveriti, sadržina ove knjige nije niti bivala ispunjavana sasvim konzistentnim radovima i redovima, svima u službi nekakve unapred ponuđene pretpostavke, koja bi potom tražila potvrđivanje ili osporavanje, a nije niti bila pisana „u jednom dahu”, sa voljom da se pruži oduška određenoj istraživačkoj potrebi, određenom intelektualnom „nadahnuću” ili određenom razdoblju u vlastitoj umnoj radoznalosti. Uostalom, protiv srodnih pomisli govori već i vremenski okvir u kome su pomenuti tekstovi nastajali.

Od prvoga, zahvaljujući kome je, Bogu hvala, bar nevolja oko naslova bila razrešena, do poslednjeg, sročenog ove, 1990. godine, proteklo je, naime, punih sedam čudnih leta. Posredi je, dakle, svojevrsno „iverje” (ta reč mi je izuzetno draga, verovatno i stoga što je, svakako nehotično, vazda povezujem sa mudrim arhimandritom Ilarionom Ruvarcem, zaštitnikom srpske razborite istoriografije). Da je zaista umesno govoriti o „iverju”, pa i o nečemu uzgred stvaranom, svedoče prvenstveno dve osobenosti ponuđenog rukopisa. Njih će, u to sam uveren, lako i brzo uočiti i sam čitalac. Sa jedne strane, slutim da će mu zasmetati prečesta ponavljanja, istina — u različitim navratima izvođena, katkada čak doslovno istih stavova, što može ličiti na puko prepisivanje samoga sebe.

Do njih je došlo ne zato što bih bio protivnik evolucije mišljenja, biće da je sa mnom pre upravo obrnuto, nego jednostavno zato što o istome, u potonjim okolnostima, neretko nisam ni umeo bolje da se izrazim.

Ali, pre nego što za navedeno priznanje budem osuđen, želeo bih samo da podsetim da se ideja o ovoj knjizi rodila tek pošto je njen poslednji 11

Ivan Đurić

deo bio gotov, a ne pre nego što sam se, davno, usudio da javno izložim svoje viđenje istorije „kao pribežišta i putokaza”. Naravno, priliku da sopstveno kazivanje i vlastite pogrešne zaključke post festum „umivam” i popravljam, čemu su (možda i s razlogom) mnogi skloni, nisam iskoristio, a sumnjam da bi to bio kadar da učini ijedan istoričar od zanata, budući da ga na muke sa svakojakim interpolacijama dnevno upozorava kako metodologija tako i (još više) njena primena u banalnoj „kritici istorijskih izvora”. Na sasvim drugoj strani stoji, međutim, činjenica da je ponuđeni rukopis pretežno lišen takozvanog „aparata”, to jest napomena, za koje se, opet, veruje da su, u nauci, jedno od obaveznih obeležja „ozbiljnosti” iskaza. Takve tvrdnje, izvan sumnje, nisu neosnovane, ali se, ipak, niti verodostojnost, pa čak ni učenost pomenutog iskaza, ni u kom slučaju ne svodi na izbor ove ili one forme ekspozicije. Forma je, kao i uvek, nametnuta sadržinom i čitalaštvom sa kojim se komunikacija priželjkuje. Hteo bih da kažem i nešto oko „žanra” u koji bi tu knjigu — svaštaru imalo smisla svrstati. Pretpostavljajući da će se naći i poneko blagonaklon, prema čijoj bi proceni moje „iverje” moglo biti oglašeno i za pokušaj ambiciozan, treba da upozorim makar na sledeće: ovde, u svakom slučaju, nije reč ni o kakvoj „teoriji istorije”, već samo o glasnom i nesistematičnom razmišljanju jednog istoričara-praktičara nad svojim umećem. No, to je tako ne zbog priznanja da pripadam takozvanim „praktičarima”, nego prosto stoga što su mojа razmišljanja zaista daleko od pravog, organizovanog diskursa. Štaviše, usput bih podsetio na činjenicu da istoričar-praktičar u načelu najpre polaže na „filozofiranja” svoje esnafske sabraće, pa tek onda svih ostalih. Ipak, usudio sam se da obznanim vlastito „iverje”, u uverenju da ću tim činom podstaći i mnoge druge da, potpunije i uspešnije, pokažu i sami kako misle o istoriji. Jer, neosporno je da u jugoslovenskoj istoriografiji navedenih „filozofiranja” nema dovoljno. Za skromni početak promena, našoj kulturi bi, prema mome sudu, bilo korisno da se makar upozna sa onim što joj predugo nude, primera radi, jedan Bogo Grafenauer i Sima Ćirković, ili Mirjana Gross i Andrej Mitrović, da dalje ne nabrajam.

12

U koži Vuka Brankovića

Ako ništa drugo, ta bi kultura bila pošteđena izvesnih ozbiljnih nesporazuma sa samom sobom, bila bi pošteđena i umesnih sumnjičenja za lokalne misaone anahronizme, konačno, bila bi više nalik toliko prizivanom spoljašnjem okružju. Inače, rukopis knjige čine dve, jasno omeđene, celine. U prvoj se našao izbor tekstova, koji bih pre mogao nazvati ličnim „željama” u zanatu nego njegovim samim „načelima”.

Psiholozi bi rekli da sam se tu, čak i kada sam se upuštao u tumačenja tuđih stanovišta, zapravo bavio samoprojektovanjem, na šta bi, opet, istoričari, razume se — kao prevejani simplifikatori, jednostavno uzvratili da je, po definiciji, svako čitanje tuđih iskaza — interpretacija.

U drugoj celini, recimo da joj kao skupna odrednica odgovaraju izrazi poput „primene” ili „mogućnosti”, ponudio sam tri članka, u svojstvu tri različita modela upotrebe istorije. Nezavisno od njihove eventualne vrednosti, prvi bih nazvao paradigmom za tvrdnju o budućnosti istorijskih istraživanja „nedogađajne” prošlosti u užem smislu, drugi bih najradije video kao skromnu ilustraciju prednosti „istorijskog” nad „teorijskim” mišljenjem u osamdesetim godinama XX stoleća, čije je korišćenje dozvoljeno i kod naizgled „neistorijskih” fenomena, kakav jeste i slučaj jednog suvremenog slikara i njegovih slika, a treći bi se model ticao podstreka koji potcenjeno istorijsko znanje nudi u konkretnim političkim analizama sadašnjosti, odnosno u simulacionim igrama oko političke sutrašnjice. Na kraju, dužan sam da progovorim i o izdavaču i o vremenu u kojem se knjiga pojavljuje. „Svjetlosti” me nije privuklo Sarajevo, ali Sarajevu me je, dobrim delom, privukla i „Svjetlost”. Naime, plemeniti prijatelji iz ove izdavačke kuće trude se, ubeđen sam, da u svome poslu urade isto ono što bih voleo da se i meni stavi u greh: pokazivanje na učinjenom da, sviđalo nam se ili ne, naš kulturni prostor postoji. Njegovo prihvatanje počiva na priznanju ne samo manjih, kulturnih posebnosti, nego i na „dekodifikaciji” širih, prirodnih spona sa ravnopravnim geografskim i istorijskim celinama, od Balkana i Srednje Evrope do Mediterana i Evrope. A, ako aksiomatično tvrdim da naš kulturni prostor živi, onda nije nimalo neobično 13

Ivan Đurić

ukoliko verujem i u sposobnost njegovog političkog preživljavanja.

Međutim, takav optimizam dužan sam da ponečim i uslovim. Počeo bih, najpre, sa svešću da, aršinom „dugog trajanja” mereno, mi, taman i ako hoćemo, nemamo kuda izvan „zapadnog” vremena i „zapadne” civilizacije u kojima smo. Što brže to shvatimo, što brže shvatimo da je „Zapad” i na svim našim balkanskim granicama, i na Sredozemlju bar koliko i u „Zapadnoj Evropi”, to bolje po nas. Jer, „Zapad” nije niti konfesija niti „etnogeneza”, on može biti i to, ali on je, pre svega, radost kulturne komunikacije. Tek potom upozorio bih na ostale zamke u našem tekućem rasuđivanju. Među njih svakako ubrajam i one u čijim osnovama leži lažna i ucenjivačka identifikacija sudbine jedne ideološke „crkve” na vlasti, bez obzira da li je komunistička ili antikomunistička, sa sudbinom naroda ili države same. Najzad, među pomenute uslove, koji treba da prethode mome optimizmu, uvrstio bih i verovanje da će uskoro biti više onih za čije pametovanje „kulturni prostor” označava mogućnost opštenja a ne zahtev za Beogradom u Ljubljani, Zagrebom u Sarajevu, Ljubljanom u Skoplju, i tako redom, kao i obrnuto.

Ivan ĐURlĆ U Beogradu, maja 1990. godine

14

ISTORIJA — PRIBEŽIŠTE ILI PUTOKAZ? Pribežište je zapravo zaklon u slučaju nevolje, izabran za privremeni boravak koji se katkada, ukoliko se nedaće unedogled produže, pretvara u trajno stanište. Putokaz je, opet, pomoć u kretanju napred a ne unazad (bez obzira na svekoliku dijalektiku) i trebalo bi da pomaže da se ne skrene sa pravoga druma. Kada se ove očigledne i neumoljivo istinite činjenice znaju, odmah se valja zapitati — otkud istorija kao uteha i nada? I uopšte, da li je preterano pripisivati istoriji pomalo natprirodne osobenosti? Pa, sudeći bar po prostoru koji ona zauzima u tekućoj pisanoj i usmenoj reči našega doba, na istoriju mnogi računaju i istoričare o njoj sve češće zapitkuju.

Prateći, već kako mogu i umeju, fenomen prevlasti istorijskog nad teorijskim mišljenjem, masovni mediji, u stvari, samo pravovremeno obavljaju svoj posao. Dešava se to „kako u zemlji tako i u inostranstvu”, naravno, uz poznate klimatske, etničke i ostale razlike između nas i drugih. Dakle, postojeće lokalne nedeljne informativne novine ili beogradske Nuvel literer ne samo da nisu politički izolovane nego su daleko i od tematske usamljenosti i originalnosti. To je, valjda, dobro, jer izvan sumnje je da smo zajedno jači, a nije nam naodmet ni pogled preko plota, odnosno uključivanje u međunarodnu podelu (umnog) rada.

Sveprisutnost istorijskih egzegeza ili inspiracija čini se utoliko čudesnija ukoliko se podseti da su deca širom Evrope tokom XX veka uporno vaspitavana u duhu prema kome je istorija (podsvesno: „nevaljala istorija”), to jest prošlost (u smislu: „bilo pa prošlo”), nešto što se zaustavilo bilo sa 1917, bilo sa krajem Prvog svetskog rata, zatim sa završetkom drugog istoimenog događaja i tako dalje, više puta. Bez obzira da li su slični datumi simbolizovali razvod sa starim epohama 15

Ivan Đurić

ili početak novih poredaka, uvek je u pozadini stajalo istrajno uverenje da za istorijom, a preko nje i za bivšim, više neće biti potrebe. Rečju, ova „istorija”, proganjana iz odaja povesti (istorije) XX stoleća (po sistemu „to više nije važno”), nije delila sudbinu homonimne nauke.

Uglavnom. Jer, u sovjetskoj Rusiji, na primer, među prvim stvarima kojih su se dosetili neposredno po pobedi revolucije, bile su i odluke o jednostavnom ukidanju čitavog niza istorijskih disciplina kao suvišnih.

Pored ostalih, tu se obrela i vizantologija. Tek sa otadžbinskim ratom, naraslim spoljnim neprijateljem i otvoreno izloženim osećanjem za sopstvenu vaseljensku misiju, njene svrsishodnosti se, u smislu jačanja rodoljublja i svesti o „prirodnom kontinuitetu određenih istorijskih celina”, lično drug Staljin prisetio. Pri ovome se, nedajbože, nije mislilo na takozvanu „teoriju o Trećem Rimu”. Ipak, u celini, istoriografija se u međuvremenu mimo razvijala i, usput, natenane preispitivala, što se, srećom, danas pokazuje njenom velikom prednošću.

Bila je to prednost pošto, ne lezi vraže (ili: „čun se ljuljnu, ode sanak pusti”), nije bilo kako je rečeno nego kako je suđeno. Htelo da se to prizna ili ne, prostor koji u tekućoj svakodnevici zauzima istorijska svest, makar i kroz puka sećanja, pouke ili savete na osnovu prošlosti, u najmanju ruku je jedan od izraza krize ideologija. Sa posebnim, ambivalentnim žarom (da li je i to svojevrsni sadomazohizam?) na pomenutom objašnjenju nastoje baš marksisti među istoričarima. Uostalom, prirodno, već i stoga što bi se teško našla misao koja bi više bila prožeta „istorijskim” od one Marksove. U takve se istoričare, recimo, ubraja i Mark Fero, autor poznate Istorije filma (neobično, tamo, u Francuskoj, sličnim rabotama bave se istoričari a ne oni koji filmove prave) i jedan od urednika još poznatijih Anala. Uzgred, za navedeni časopis Francuzi veruju da je mnogo uticao na tuđe istorijske, sociološke, psihološke i ostale pameti (sudeći po nama, malkice se ti Francuzi precenjuju), pa je čak Feroov kolega i takođe izvrstan znalac svega što je Marks stvarno rekao, Pjer Vilar, sklon da tvrdi da je Analima prestiž rastao u obrnutoj srazmeri sa gubitkom borbenosti i kritičke uloge. Elem, Mark 16

U koži Vuka Brankovića

Fero kaže da je „reč o neuspehu ideologija, u množini, neuspehu koji je lišio aktivistu, političara, njegove pretenzije da bude jedini tumač istorijskog zbivanja”. Isti Fero podvlači da je u školi učio o „istoriji — pribežištu”, zatim da je o osnovnim pitanjima društva saznao od profe iz filozofije umesto od onoga iz istorije i podseća da se Sartr, u knjizi o moralu, u suštini bavi istorijom.

Znači, tu smo! Nužno je priznati večitost veze između morala i istorije kao shvatljivu ljudsku potrebu da se, u zbunjenosti i nezadovoljstvu sadašnjim, okrene traganju za etičkim (podrazumeva se: izgubljenim) vrednostima iz prošlosti (nacionalnim, državnim, klasnim). Zahtevajući odgovore otuda, posebno o korenima i uzrocima, idealizujući ih ili deformišući, svet ipak prvenstveno proziva istoričare i oni, sa svoje strane, pokušavaju da mu udovolje. Kako, to manje-više znamo.

Interesovanje nije, međutim, podjednako za sve periode i segmente prošlosti. U svakom slučaju, pada u oči da je načelno u modi nacionalna istorija, ali ni ona ne u celini. Kod nas je, izvesno, naglasak pretežno na novijoj i najnovijoj povesti (XIX i XX vek). Na stranu razlozi koji se kriju u vulgarnom i šegrtskom poimanju prošlosti (prema kome sve što se zbivalo „pre nas” treba što brižljivije ignorisati, ne bi li se spontanije iznenađivali Jugoslavijom, onakvom kakva nam je, sigurno ne prosto na osnovu naših izvoda iz matičnih knjiga rođenih, zapala), postoji svakako i nešto drugo. Dosledni obračun sa starom rojalističkom devizom i ustoličenje inverznog principa „pre nas potop” nisu uspeli da spreče radost otkrivanja rađanja vlastite nacije, države, pa i saznanje o bliskim precima, radost obogaćenu ljudski shvatljivim nagonom ka indiskretnom, koja prirodno najpre upućuje na nedavne dane (sasvim je zasebno pitanje: da li samo na njih?). Kod nas je tako, dok je Francuska, na primer, opčinjena (sopstvenim) srednjim vekom.

Zašto u Francuskoj baš „mračni” srednji vek? Zato što su različite etničke, antropološke i kulturne celine tada započele proces transformacije u Francuze, proces koji ni do danas još uvek nije sasvim završen. Iznetu 17

Ivan Đurić

tvrdnju odlično ilustruje antropološki i politički atlas Francuske, koji su 1981. godine uradili istoričari Erve Le Bra i Emanuel Tod. Ovde ne mogu da odolim još jednoj digresiji: za razliku od njih, nama se uporno više dopada da verujemo u sposobnost automatskog i potpunog formiranja nacija njihovim deklarativnim oktroisanjem (ma sa kakvim argumentima i valjanim razlozima ono bilo branjeno) kao i u determinizam i konačnost istih (ili iste nacije — u zavisnosti od stava prema jugoslovenstvu kao nacionalnom opredeljenju). Ovakvom uverenju ne smeta ni Marksu inače bliska teza o večitom menjanju svega, pa, zazivajući prošlost i gledajući na nju selektivno, rado verujemo u njenu časnost i pravdu (suprotstavljenu aktuelnim nepravdama) a zaboravljamo ono što nam se u njoj ne sviđa. Premda se ubeđenost da se, u naše doba, istorija zaustavila, pokazala iluzijom, ipak nije nimalo jednostavno pomiriti se sa činjenicom da, ni na Balkanu ni na drugim stranama sveta, nikada ništa niti je bilo niti će ostati okamenjeno. Upravo ovaj XX vek, da se ne seže dublje u prošlost, dokazuje suprotno, počev od promena na političkoj, geografskoj ili etničkoj karti rečenog poluostrva, preko demografskih eksplozija i zatiranja, pa do kolektivnih psihičkih i kulturnih preobražaja. Da istorija za njene zatočenike (stvaraoce, preprodavce i potrošače) ne bi ostala puko pribežište nego i putokaz, najpre bi bilo nužno pomiriti se sa neprekidnim kretanjem i razvojem koje ona, po definiciji, sadrži. Zatim bi valjalo podsetiti se istine da se razvijena istorijska svest, koja u sebi gaji i debele nanose mitološkog, ne označava, sama po sebi, razvijeno istorijsko mišljenje, zasnovano na rezultatima istorijske nauke. Najzad, pored hrabrosti koja nedostaje, uz otpore katkada veoma koristoljubivo (društveno, klasno, nacionalno) motivisane, nužan bi bio i „stoicizam” u suočavanju sa pravim naučnim saznanjima. A kada je posredi nauka, uporedo i recipročno, valjalo bi u njoj razdvojiti pozitivizam, „marksistički pozitivizam” i „propagandizam” od izučavanja istorijskih procesa u celini. Onakvih kakvi jesu, a ne kakvi bi trebalo da budu. To je, međutim, zasebna tema.

18

ISTINA I ISTORIJA Zanimanje za takozvanu „istorijsku istinu” ne valja neposredno uslovljavati postojanjem istorijske svesti u jednome društvu. Baš kao i danas, istorijska svest nije nikada ni ranije bila bezuslovno poistovećena sa istorijskim mišljenjem. Otuda, nimalo slučajno, istorijska nauka, baveći se sopstvenom povešću, smatra za bitne stepenike u razvoju ljudske misli one istorijske trenutke i pojave koji su dozvoljavali, pospešivali ili, jednostavno, zahtevali od svojih svedoka i učesnika (znači: savremenika) radoznalost oko utvrđivanja istorijske istine. Mera te radoznalosti zapravo je mera razvijenosti istorijskog mišljenja u jednome društvu.

Otuda, takođe, opet nimalo slučajno, katkada veoma „istorična” društva ne pokazuju čak ni skromnu potrebu za istorijskom istinom. Primera radi, civilizacije Starog istoka, neosporno trajno impresionirane prošlošću, njome se bave i iz nje uče pobuđene religioznim i etičkim razlozima, ali sama istorijska istina njih ne interesuje. Usputno, neizbežno pitanje, postavljeno sa stanovišta naše, „zapadne” civilizacije, bilo bi sledeće: pa, nije li upravo u tome različitost i suština našeg nerazumevanja Starog istoka, o kojem svako razmišljanje neminovno biva svedeno na opis vidljivog i zastanak pred hotimično izabranim drukčijim logičkim putem?

Pružanje prednosti mitu, kao izrazu istorijskih zbivanja koji ne odgovara istini, ali je prihvaćen (ili nametnut) baš kao da je istina, i te kako je i danas često; da bismo ga primetili — osvrnimo se oko sebe.

Nije posredi jedino izuzetno razvijena istorijska svest patrijarhalnog društva Dinaraca, koje stoji u osnovi rađanja i očuvanja našeg nacionalnog osećanja i posebnosti, reč je i o manipulaciji mitom kao istorijskom istinom u sferi prakse ove ili one ideologije, po mogućstvu totalitarne, poznate zapadnoj, sinonimno rečeno, hrišćanskoj civilizaciji. Dakle, „etiološke legende”, unekoliko izmenjenog „imidža”, opstaju i po ne19

Ivan Đurić

stanku patrijarhalne kulture. Treba imati na umu da je i marksistički pogled na svet, sa stanovišta istoričara, vrlo „istoričan”, po definiciji povoljan i za razvijanje istorijskog mišljenja, uporedo i neprestano izložen onoj drugoj mogućnosti evolucije istorijske svesti — poznatoj kao legendarna ili mitska. Prirodno, kazanome ide u prilog iskonska ljudska potreba da prevaziđe vlastitu privremenost, bilo kroz ovaploćenje (ili reinkarnaciju, u zavisnosti od pojedinačnog ukusa stoji i ova leksička alternativa) bilo kroz veru u postojanje „boljeg života” (budućeg, u načelu stvorenog na osnovu idealnog i nepostojećeg nekadašnjeg).

Ovo ponašanje, prožeto pre istorijskom svešću nego istorijskim mišljenjem, znači — u principu imuno na istorijsku istinu, posle prvobitnog odbijanja, obrazlaganog navodno marksističkim tezama o prestanku istorije, prihvatiće, koliko pragmatično toliko iskreno, najpre sovjetska Rusija a za njom i mnogi drugi. Pojam „večnosti” ustuknuo je pred „trajnošću”, a „konačnost” pred „kontinuitetom”. Istorijska istina biće, neretko, zamenjena mitom.

A sada, da se vratimo osnovnom. Malopre sam pomenuo našu, „zapadnu”, civilizaciju, u čijim korenima, iznad svega drugoga, stoje antički helenski um i hrišćanstvo. Valja odmah dodati da su i stari Grci i hrišćani imali inkorporisanu istorijsku svest u svoje poglede, i to kao sastavni deo vere. Jer, šta je, recimo, jevrejsko-hrišćanski Stari zavet do mitska slika istorije jednog relativno malog sveta? Već Hekatej iz Mileta, na prelazu iz VI u V vek pre naše ere, zariče se: „Ovo opisujem onako kako se meni čini da je istinito, budući da su predanja kod Grka međusobno protivrečna i izgledaju mi smešna”, a za njim sledi niz neprestanih napora za otkrivanjem, to jest racionalnim odgonetanjem istorijske istine. Veoma brzo, stari Grci će i da umnože značenja koja je kod njih nosila reč „aletheia”, odnosno pojam za ono što je suprotno greški ili laži — dakle, za istinu. „Aletheia” će, tako, biti i običaj da se govori istina, zatim iskrenost i otvorenost (na primer, kod Herodota), oznaka za javu ili realnost (kod Tukidida i Platona), za ostvarenje nekog sna ili predskazanja (opet kod Herodota), da bi, konačno, kao sim20

U koži Vuka Brankovića

bol istine, tako bio imenovan kod Diodora Sicilijanskog ukras od safira koji je nosio egipatski prvosveštenik. Zašto ovo navodim? U prvome redu zato da bih podsetio kako je ista „aletheia” — istina, kasnije i postepeno, nanovo ulazila u svoje osnovne okvire tokom dalje evolucije grčkog jezika, zaboravljajući na nekadašnju razuđenost i jednostavno nemajući potrebe za njom. Razmišljajući kao istoričar, ovaj fenomen bih bio sklon da objasnim prvenstveno kroz promene do kojih, u okviru „zapadne” civilizacije, dolazi sa pojavom novih ideoloških sistema, uključujući i avtokratiju i hrišćanstvo. Nije bez značaja ni da se pomene da kod starih Grka „aletheia” nema apsolutno nikakvu direktnu personifikaciju u njihovoj raskošnoj mitologiji, uprkos postojanju bogate višeznačnosti, a da, u potonjim vremenima, ne izuzimajući ni ovo naše savremeno doba, stvari stoje pre obrnuto. Bar verbalno, nama je potrebno samo precizno, pa i „pozitivno” značenje „istine”, dok paralelno ima sijaset primera o njenim pravim ili navodnim personifikacijama, zasnovanim na verskim i ideološkim načelima.

Međutim, zarad poštenja moga zanata, morao bih da objasnim kako za stare Grke i Rimljane istorija nije nikada uspela da izađe ispod okrilja retorike, pa je i problem „istorijske istine” bio u suštini problem u okviru ambicioznih zadataka antičkog govorništva (naročito didaktike i etike), a ponekad i puko pitanje stila. Vizantija je uspela da očuva kontinuitet antičkih tekovina i stolećima se trudila usamljeno da ih, budući hrišćansko carstvo, uskladi i sa Hristovom dogmom i sa rimskim univerzalizmom. Ipak, umesto traganja za „istinitim”, za istoričare romejskog carstva je prirodnije da teže „pravednom”. A onda, kada se dva vrsna i neobično obrazovana vizantijska intelektualca sa početka XIV veka spore oko ispravnosti vlastitih filozofskih i naučnih shvatanja, reč je o Nićiforu Humnu i Teodoru Metohitu, oni „istinu” pominju isključivo kao jednu od takozvanih sedam „ideja” (to jest, vrlina), poželjnih u demostenovskom govoru. Prvi među njima, Humn, prebacivao je protivniku ono što bi se danas nazvalo „pozitivističkom” koncepcijom nauke i optuživao ga, držeći da se sam vlada u skladu sa 21

Ivan Đurić

pravilima retorike pa i „istine”, za „spasavanje spoljašnjeg privida”. Metohit je, opet, zaista mislio da istraživanje ljudskog razuma, odnosno bogostvorenog sveta, nije u suprotnosti sa hrišćanskom verom, ali je zato odbijao da se bavi nestvorenim, ili onim što nije plod čovekovog uma već vere, jer vera utemeljuje jedinu večnu istinu — sâmoga Boga.

Moderna istoriografija, nažalost, ne može da prepusti pravo na vrhovnu (večnu) istinu neprikosnovenome presuditelju, a kada to pokušava ili je na to prinuđena — potire sopstveni smisao. Između ostalog, istorijsku metodologiju danas posebno opterećuju zamke takozvanih „vrednosnih sudova”, opterećuje je i nastojanje na takozvanim „zakonitostima društvenog razvitka” a smeta joj svojevrstan teror traženja po svaku cenu ponaosob uzroka i povoda određenim istorijskim zbivanjima. To su, naravno, i „opšta mesta” u svakom školskom udžbeniku, ali kako izneto izgleda u praksi? No, pre nego što se zabavi njom, praksom, ne bi bilo naodmet pomisliti bar na sledeće teorijske tvrdnje. Prva među njima svodi se na načelnu opreznost prema kategorisanju (ako ne i na uverenost u inkompatibilnost samih predmeta kategorisanja) većih ili manjih segmenata prošlosti na „bolje” ili „lošije”, manje ili više optimistične ili pesimistične, naprednije i nazadnije (pri čemu je izraz „dobro” ili „napredno” često ekskluzivno rezervisan za budućnost, jer ga, navodno, u prošlosti po definiciji nema). Ovakva sklonost ka „rangiranju” je delimično i posledica stava o ulozi istorije kao egzaktne discipline među društvenim naukama, odnosno ishod potpunog poverenja u fetiš „pozitivne činjenice”. Razume se da, sasvim suprotstavljen navedenom, stoji drukčiji pristup koji skromno počiva na istoričarevom mirenju sa uslovljenošću njegovih zaključaka epohom i društvom, budući da su epoha i društvo učestvovali u njegovom formiranju te, stoga, on, istoričar, njihovu radoznalost prema pređašnjem treba i da zastupa. Da rečeno ilustrujem banalnim primerom: da li će istoričar kazati da se 29. maja 1453. godine zbio „pad” ili „osvajanje” (pa čak i „oslobođenje”) Carigrada sa ulaskom Turaka i Mehmeda II Osvajača u vizantijsku varoš, uslovljeno je, nalik definisanju „internaci22

U koži Vuka Brankovića

onalističke misije” 1968. u Čehoslovačkoj kao „okupacije” ili „bratske pomoći”, odnosno kapitulacije Italije 1943. godine u Dalmaciji kao „pada fašizma” ili kao „preokreta”, uglom i razdaljinom iz kojih se zbivanje posmatra.

S druge strane, čuvajući se reči „zakon”, tako omiljene njegovom stoleću i nauci onoga doba, Marks je uveo „zakonitost”, želeći da relativizuje determinizam tadašnjeg egzaktnog mišljenja. Ipak, danas je moderna fizika radija da operiše teorijama, hipotezama ili aksiomima nego zakonima, a u društvenim naukama se, međutim, još uvek brižljivo neguje hibridna forma „pozitivističkog marksizma”. Ako i nije čudno što je čovek XIX veka bio impresioniran „zakonom” (a i Marks je životni vek proveo u tome stoleću), danas je to anakronizam, osim ukoliko se iskreno ne veruje u konačne istine bez priziva. Najzad, „uzrok” i „povod”, što ja drage volje zamenjujem kad god je prilika (ali ne po svaku cenu) rečju „razlog”, hoteći da pokažem kako ne umem da razdvojim jedinstven istorijski fenomen. A evo i ovakvog primera: decu danas uče kako su zapadnoevropski riteri krenuli u krstaške pohode u potrazi za neprestano potrebnom zemljom, zbog teškog ekonomskog stanja u Zapadnoj Evropi, zbog želje papa da centralizuju i sekularizuju svoj autoritet, zbog plena i tako dalje. Ali, pre svega ovog valjalo bi reći da su riteri krenuli najpre pobuđeni iskrenim verskim zanosom (sa stanovišta njih i njihovih savremenika, naša objašnjenja bi im bila sasvim nerazumljiva).

A ono što se možda očekuje od istoričara-praktičara povodom istorijske istine — da progovori o utvrđivanju istinitosti iskaza jednog istorijskog izvora — o tome metodologija moje nauke jasno uči. Falsifikat je izvor koji se izdaje za ono što nije i njemu je suprotstavljen autentičan izvor. I jedan i drugi mogu da govore istinu, ali i da lažu. Pitanje istinitosti je nezavisno od problema utvrđivanja autentičnosti (verodostojnosti) i pripada takozvanoj „unutrašnjoj kritici” istorijskih izvora.

Da zaključim: sve što sam sročio može zvučati kao ruganje istoričara drugima, to jest kao priznanje neznalice ili kao bežanje od fi23

Ivan Đurić

lozofskog ili teorijskog mišljenja, ali ne živimo li mi u doba prevlasti istorijske istine nad onom koju nudi teorija?

24

IVAN ĐURIĆ (1947—1997) Smatra se da je Ivan Đurić bio poslednji učenik Georgija Ostrogorskog. Mora se naglasiti da je ova ocena u najvećoj meri zasnovana na činjenici da je diplomirao i magistrirao kod osnivača takozvane beogradske vizantološke škole koji je njegovu davnašnju gimnazijsku želju da se posveti proučavanju srpske srednjovekovne književnosti preusmerio na vizantologiju — samo delimično tačna. Prema vlastitom priznanju, koje je rado i relativno često isticao, Ivan Đurić je sebe smatrao pravim učenikom Božidara Ferjančića.

Mada su bili intelektualci umnogome različitih, ponekad čak i sasvim oprečnih ljudskih osobina i navika, tokom godina među njima se razvilo istinsko prijateljstvo koje je iz prvobitnog odnosa učitelj— učenik, prolazeći kroz različite mene, preraslo u prisno prijateljstvo.

Veličina prof. Ferjančića, između ostalog, ogledala se i u tome da je svojski podržavao učenike koji su po mnogo čemu bili sušta suprotnost njegovom intelektualnom profilu, nešto nalik velikom slikaru koji među svojim sledbenicima posebnu pažnju iskazuje onom koji je od njega samog najviše različit. Naravno, ukoliko proceni da takav učenik zaslužuje poverenje. Upravo je Božidaru Ferjančiću najteže i pao Đurićev odlazak iz vizantologije.

Kao i ostali vizantolozi u našoj sredini druge polovine XX stoleća, Ivan Đurić je prevashodno, mada ne i isključivo, bio okrenut poznovizantijskoj istoriji. Među mnogobrojnim radovima na ovom polju izdvaja se njegova knjiga Sumrak Vizantije, koja je posvećena ličnosti i eposi pretposlednjeg vizantijskog cara Jovana VIII Paleologa i koja je doživela četiri izdanja — Beograd 1984, Zagreb 1988, Rim 1995, Pariz 1996. godine. Budući nemoćna da samostalno utiče na vlastitu budućnost, Vizantija je tada sva manje bila subjekt, a sve više postajala „objekt tuđih u često vrlo oprečnih interesovanja u ciljeva, lišena snage pravog u samostalnog činioca u političkim zbivanjima i 175

Ivan Đurić

imala, s druge strane, makar i zbog bremena verskog, kulturnog, pa i ideološkog nasleđa, ulogu koja je njenu stvarnost ne samo nadmašivala nego i fatalno opterećivala”.

Recenzenti Đurićeve knjige su posebno podvukli činjenicu da je reč o obimnom delu koje predstavlja uzorno pisanu monografiju o jednoj osobito značajnoj eposi poznovizantijske istorije kada se Carstvo poslednjim iskrama snage borilo za održanje sopstvene egzistencije.

Krećući se utabanim i proverenim istraživačkim putevima, Ivan Đurić je u knjizi pružio ne samo uverljivu sliku o borbi Vizantije sa turskim osvajačima koji su neposredno ugrožavali poslednje ostatke njene teritorije nego je dužnu pažnju posvetio i zbivanjima iz unutrašnjeg života Carstva u ovom presudnom i burnom vremenu. Izučavao je i osvetlio stavove i želje uticajnih krugova svetovne i duhovne aristokratije koji su imali posebne ideje o daljoj sudbini države Romeja, kao i o zajedničkoj borbi svih hrišćana protiv Osmanlija. Ivan Đurić je potpuno i dokumentovano osvetlio značajan fenomen vrhunca feudalne dezintegracije teritorija nekada jedinstvenog Carstva, čiji su se delovi sada nalazili pod vlašću članova najužeg kruga carskog doma Paleologa.

Ipak, rečeno je, okrenutost ka kasnovizantijskoj istoriji nije bila jedina naučna orijentacija Ivana Đurića. Potrebno je podsetiti se da je on u svet vizantologije kročio odličnim magistarskim radom o magnatskoj porodici Foka gde se pozabavio povešću romejskog Carstva u IX i X veku i gde je pružio dokumentovanu i ubedljivu sliku o usponu i slavi jedne tipične vojničke aristokratske porodice koja je 963. godine uspela da se domogne i carskog prestola. Ovom razdoblju vizantijske istorije Ivan Đurić se vratio i u jednom od svojih kasnijih radova pod naslovom „Romejski govor i jezik Konstantina VII Porfirogenita” koji je na stručnjake ostavio veoma dubok utisak. Proučavajući važan problem u Spisu o narodima, a i u drugim delima učenog cara, pogotovo pojmove i izraze kojima obrazovani vasilevs određuje govor žitelja pojedinih oblasti Carstva, ali i govore okolnih naroda sa kojima je ono održavalo veze, autor pokazuje da je Konstantin Porfirogenit jasno razlikovao 176

U koži Vuka Brankovića

jezik (glosa) Romeja od različitih govora (dijalekti) okolnih naroda.

Pokazao je da se u spisu De administrando imperio i drugim carevim delima pod romejskim jezikom mogu razumeti kako grčki tako i latinski, jer su i jednim i drugim jezikom govorili podanici univerzalnog carstva Romeja. U posmatranju odnosa grčkog i latinskog jezika Ivan Đurić ide hronološki dalje, izučavajući stavove i poglede vizantijskih pisaca XI i XII stoleća. Pokazuje da u njihovim delima polako nestaje saznanje o grčkom i latinskom kao zajedničkom jeziku Romeja, a da se pod romejskim jezikom sve češće podrazumeva samo grčki. Rezultati ovoga rada su veoma dragoceni za potpuno poimanje političke i vladarske ideologije Vizantije X veka, kada je Carstvo obuhvatalo i krajeve u kojima je latinski bio službeni jezik.

Za mnoge će predstavljati iznenađenje okolnost da je Ivan Đurić bio posebno ponosan na svoj udeo u okviru šestog toma Vizantijskih izvora za istoriju naroda Jugoslavije koji se pojavio 1986. godine.

Smatrao je, naime, da su prevod i komentar Poslaničkog slova Teodora Metohita, romejskog polihistora i državnika koji je na samom kraju XIII veka u više navrata putovao u Srbiju kako bi pregovarao o sklapanju mira i braku mlade vizantijske princeze Simonide i srpskog kralja Milutina, nešto najbolje što je izašlo ispod njegovog istoričarskog pera. Pre svega, reč je o verodostojnom i našem savremenom jeziku upriličenom prevodu jednog izvanredno teškog grčkog teksta koji je pisan arhaičnim jezikom i sastavljen po svim pravilima vizantijske retorike koja je u kitnjastom izražavanju i svesnoj složenosti, obogaćenoj antičkim i biblijskim reminiscencijama, videla pravi put vlastitog književnog izraza. Sjajan prevod teškog grčkog teksta, propraćen podrobnim naučnim komentarom i upotpunjen obimnom uvodnom studijom o Teodoru Metohitu, naglašava značaj ovog rada za srpsku medievistiku.

Budući da je bibliografija radova Ivana Đurića veoma obimna i razuđena i da sadrži veliki broj raznolikih naučnih rasprava, knjiga, eseja, prikaza i istraživačkih ogleda, svesno smo se ograničili na navođenje zna177

Ivan Đurić

čajnijih dela o kojima smo govorili samo u opštim naznakama. Ne manje važan segment njegove naučničke delatnosti su i učešća na brojnim međunarodnim skupovima u našoj zemlji i inostranstvu, kao i predavanja po pozivu: Atina 1976, Beč 1981, nabrajamo samo neke od važnijih — Nica 1984, Korzika 1984, Delfi 1985, Pariz 1986, Atina 1989.

Bio je član nekoliko redakcija naučnih časopisa (Zbornik radova Vizantološkog instituta, Jugoslovenski istorijski časopis, Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu), aktivno je sarađivao sa uglednim periodičnim glasilima kao što je Byzantinoslavica u Pragu, sudelovao u znamenitoj nemačko-švajcarskoj ediciji Lexikon des Mittelalters, bio predstavnik naše zemlje u Međunarodnom komitetu za balkanske i mediteranske studije koji je delovao pod pokroviteljstvom Uneska.

Za pomenuta naučna pregnuća nisu izostali ni određena priznanja i nagrade, a Ivanu Đuriću je posebno drago bilo odlikovanje kojim ga je u martu 1986. godine u ime Republike Grčke počastvovao predsednik grčke vlade gospodin Andreas Papandreu „za zasluge na korist grčkog naroda u doprinos razvijanju prijateljstva između dve zemlje”.

Nošen radoznalošću i težnjom za prodorom u novo i nepoznato, Ivan Đurić je uvek bio spreman da sledi najnovije tokove u savremenoj evropskoj istoriografiji, francuskoj pre svega, kojoj je bio naročito privržen. To se ogledalo ne samo u proširenom krugu istraživačkih tema nego i u okolnosti da je na istoriografiju gledao kao na deo lepe književnosti, pa je uporno istrajavao na negovanom izrazu i stilskoj perfekciji. Uobičajavao je da govori kako je za svaki napisani tekst potrebno izvesno vreme da odleži i da je potom neophodno da se rukopis brižljivo „umije”. Smatrao je — poslužiću se njegovom sintagmom! — da je za istoričara lepa reč poslednji, sedmi veo majstorskog umeća. Otuda ne treba da iznenađuje ni činjenica da je njegov Sumrak Vizantije uprkos tiražu od tri hiljade primeraka svojevremeno bio veoma brzo rasprodat i postao jedna od najtraženijih, po svoj prilici i najčitanijih knjiga sa istorijskom tematikom u Beogradu sredinom osamdesetih godina.

178

U koži Vuka Brankovića

Budući da spadam među one koji se teško mire sa činjenicom da posle nečije smrti čitav jedan život — ispunjen mnogobrojnim događajima, delima i poduhvatima — najčešće ostaje sabijen u nekoliko prozaičnih i suvoparnih biografskih podataka i umotan u nekoliko izlizanih fraza koje imaju obeležja opštih mesta, a čiju okoštalost samo delimično može da ublaži iskrena dobronamernost, biću slobodan da ponešto kažem i o drugoj, ne manje bitnoj strani ličnosti Ivana Đurića.

Ostajem u uverenju da će ga se njegovi nekadašnji studenti sećati ne samo kao pronicljivog, duhovitog i zanimljivog predavača nego i kao predvodnika mnogobrojnih ekskurzija na koje je rado odlazio i najveći deo vremena provodio među najveselijim, dakle najnestašnijim učesnicima, koji su, zabavljeni pantomimom, pesmom i vicevima, tradicionalno bivali smešteni u zadnjem delu autobusa. Znam i da je Ivan Đurić o svojim studentima razmišljao na način koji je podrazumevao i kako uvažavanje tako i naklonost, pa čak i svojevrsnu ponesenost svojstvenu onima koji istinski veruju u plemenitu misiju i smisao poziva kojim se bave. On je lako uspevao da im se približi i da bez teškoća premosti golem jaz koji ponekad zjapi između studenata i univerzitetskih profesora.

Sećam se i mnogo toga iz struke i uopšte iz života koje sam od njega uspeo da naučim. Kada mi je, u kasno i kišno nedeljno popodne prijatelj i kolega telefonom javio da je u Parizu pre sat vremena preminuo Ivan Đurić, bio sam zatečen. U međuvremenu je prošlo dvadeset godina, a ja se još uvek tegobno i sporo navikavam na činjenicu da nas je Ivan Đurić zauvek napustio.

Radivoj Radić

179

SADRŽAJ Esejista pred licem izazova (Predgovor: Gojko Božović) . . . . . . . . . . 5 OGLEDI O ISTORIJI

Čitaocu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Istorija — pribežište ili putokaz? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 Istina i istorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 Istorija i društvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 Žorz Dibi — Trijumf pojedinca u savremenoj francuskoj istorijskoj misli . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41 Živeti u Carigradu pod Paleolozima: Palate i daščare . . . . . . . . . 57

SLIKE I PUTOKAZI Grad . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 Utopija na Peloponezu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83 Lepota sumraka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 Istanbulski geto . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 Osvajačeva ruža . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 Zapadno vreme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101 VILISTAN U koži Vuka Brankovića . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 Domoljupci i rodoljupci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 Upotreba istorije. Balkanski „patriotizam” i južnoslovenske „etnogeneze” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133 Kriza knjige i moguća rešenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143 O gradu uopšte i o Beogradu ponaosob, Beograd stariji od Srba . 149 O Vizantiji — uz put . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159 Ivan Đurić (1947—1997) (Pogovor: Radivoj Radić) . . . . . . . . 175

181