Радивој Радић
ВИЗАНТИЈА пурпур и пергамент Треће издање
Београд, 2008.
Сенима мог незаборавног пријатеља Слободана Рашића
Реч аутора
Византија крије низ запретених и тајанствених садржаја и изазива помешане и опречне асоцијације: цивилизација која представља јединствен и непоновљив амалгам римског државног уређења, грчке културе и хришћанства; једина држава с ове стране Kинеског зида која је опстала од античких времена до праскозорја новог доба; али, и царство на које се дуго и неоправдано гледало као на учмало, декадентно и аморално. Када се разгрну заблуде и стереотипи који су оптерећивали некадашњу науку, пред нама израња блистава и надмоћна Византија, царевина опточена ауром свечане укочености и велелепног сјаја, држава која је трајала и која је свесно настојала да остави утисак непромењивости. Причама које чине ову књигу, а реч је о тридесетак текстова невеликог обима, желео сам да византијски свет приближим онима који желе да га упознају, да га, колико је могућно, подастрем радозналцима који би хтели да га погледају изблиза, да читаоце поведем на једно носталгично путовање по Царству прекривеном златним прахом времена. Понудио сам сведочанства и језгровите приповести које се из разумљивих разлога не могу наћи у приручницима за византијску историју. Груписана у неколико целина - а окренута појединим сегментима живота у Византијском царству, неким обичајима и веровањима у ромејском друштву, духовности и образовању, питорескним личностима и појединим значајним догађајима – ова књига читаоцима пружа слику једног ишчезлог света, понекад засењујућег и префињеног, али каткад опорог и немилосрдног. 7
Истовремено, овом књигом, која није оптерећена научним апаратом и уз коју иде термин научнопопуларна, желео сам да дам свој допринос у разбијању предрасуде према којој је историја окамењена љуштура саздана од чињеница и датума, битака и владара, идеологије и религије. У сенци побројаних категорија неретко остаје скривен живот који је струјао, као и људи који су постојали, људи са својим манама и врлинама, па који, у најбољем случају, остају сведени само на бројке или заогрнути синтагмом „ћутећа већина”. Управо ту видим и једну од мисија историчара од заната у данашњем времену: да не буду затворени само у своју кулу од слоноваче, коју једино чине научни и унеколико езотерични закључци, него да покушају да премосте голем јаз који стоји између херметичне учености и штива пријемчивог за ширу читалачку публику. Радивој Радић
8
Писмењаковићи
Писмењаковићи Старогрчки филозоф Хераклит је упозоравао да су очи и уши људима лоши сведоци ако им дух није образован. У античком свету на образовање се гледало са дубоким поштовањем и оно се сматрало драгоценом и самосвојном сопственошћу човека. По мишљењу старих Грка, образовање је давало унутрашњу постојаност и равнотежу, и доприносило је бодрости духа. Оновремене школе имале су световни карактер. Свој однос према образовању, који је био испуњен великим уважавањем, Византинци су наследили од античке цивилизације. Кекавмен, писац XI столећа, саветује сина да школује децу и усмери их ка књигама које носе велику корист, обогаћују знањем и побољшавају умешност, а све то доприноси да човек буде срећан. Његов савременик Михаило Псел истиче да науке спирају прљавштину са душе и њену природу чине чистом и ваздушастом. У Византијском царству световно образовање имало је и практичну корист јер је отварало пут ка службеној каријери, 9
Радивој Радић
промени друштвеног статуса, па и стицању богатства. Због тога су многи родитељи давали децу у школу у нади да ће поправити свој материјални положај. И деца обичних људи, уколико стекну одређено образовање, могла су да постану чиновници царских и црквених канцеларија, судије, скупљачи пореза, секретари, адвокати, официри, преписивачи – калиграфи. У једној песми која се приписује Теодору Продрому, отац саветује сина да учи како би, по окончаној школи, досегао виши положај. Родитељи су били спремни да поднесу велике жртве, па чак и да утроше сав иметак како би ишколовали децу. У Византији је систем образовања почивао на начелима утемељеним још у хеленистичкој епоси. Углавном су постојала три нивоа школовања – основно, средње и високо. Ипак, овакву поделу не би требало дословно схватити јер је школовање зависило од многобројних чинилаца и показивало је различита одступања током хиљадугодишње историје Царства. Упркос свему, показало се да је школа једна од најстабилнијих установа друштва јер је веома дуго сачувала створене традиције. Образовање младог Византинца, који је живео у периоду од IV до VI столећа, скоро да се није разликовало од образовања његовог вршњака из II столећа. Свеске школараца – хришћана из Египта у IV столећу потпуно су налик свескама из ранијих епоха; у њима се помињу митолошки хероји, личности из антике, сентенце из историје, а само понекад у свескама ученика IV−VI столећа срећемо и стихове из псалтира. Једина разлика је била у томе што се на првом листу обраћало Богу и што је на почетку сваке странице био брижљиво исцртан крст. Тек с временом, у световно се образовање полако укључују елементи црквеног подучавања. Као и у старо доба, образовање је почињало у основној школи коју је похађао релативно широк круг житеља Византијског 10
Писмењаковићи
царства. Када је дете било у узрасту од шест до осам или девет година, родитељи су га, обично у месту рођења, давали у школу. Понекад је било и изузетака, па је тако чувени филозоф Михаило Псел пошао у школу са пет година. Основно образовање су добијали како дечаци тако и девојчице. У школу су ишла не само деца угледних и богатих него и занатлија, па чак и сељака, односно свих оних који су били у стању да плате школовање. Основне школе су најчешће биле приватне, а понекад су их организовали по црквама и манастирима. И држава се старала о образовању поданика, па је, на пример, цар Алексије I Комнин организовао школу за децу војника, који су погинули у рату. Учитељи основне школе називали су се дидаскали, граматисти, педагози. У основној школи деца су, пре свега изучавала „најважнију науку” – ортографију. Другим речима, полазници су обучавани да читају и пишу. Ово је било посебно важно, јер не треба заборавити да у грчком језику постоје велике разлике између изговарања и писања речи. Мали ђаци су се упознавали са књижевним делима насталим на атичком дијалекту који се разликовао од говорног језика оновремених Византинаца. Осим читања и писања, ученици су учили да броје и да певају, а такође су овладали елементарним знањима из митологије, световне и библијске историје. Међутим, за разлику од старогрчких, у византијским школама нису биле укључене физичке активности, које су биле много важне у античкој епоси. Главни метод образовања подразумевао је постепено савладавање материјала и кретање од простог ка сложеном. Основна лектира за читање била су дела античких аутора, песника Хомера и баснописца Езопа, а с временом су предавачи почели да укључују и изучавање Библије, пре свега Давидове псалме које су ученици учили напамет, па чак и хагиографске текстове. Црквени отац 11
Радивој Радић
Василије Велики препоручивао је деци хришћана да осим јеванђеља читају и паганску литературу. Основно образовање трајало је око три године. За већину Византинаца тиме се и завршавало школовање. За оне који су желели да продуже школовање, основна школа је била само један ступањ у даљем образовању. Ипак, без обзира на позитиван однос према знању, образовање је у Византији било повезано са великим тешкоћама и у Царству је било много неписмених. Према мишљењу неких савремених научника 90 посто Византинаца није знало слова. Свесни ове чињенице, цареви су дозвољавали, да у својству сведока приликом састављања тестамената, буду и неписмени који су уместо потписа стављали крст. Штавише, било је и неписмених царева као што су, на пример, Јустин I, Василије I, Михаило II Аморијац. За Михаила Аморијца се говорило и то да ће други прочитати читаву књигу док он разабере сва слова властитог имена. Ипак, у поређењу са житељима западне Европе у средњем веку, Византинци су били несумњиво образованији. Када су крсташи 1204. године заузели Цариград и привремено срушили Византијско царство, с презрењем су говорили о Византинцима као писмењаковићима, а не војницима, ругајући се њиховој навици да са собом носе тршчана пера, мастионице и књиге.
12
Писмењаковићи
Школовање Основна школа, која је давала елементарна знања и трајала око три године, била је само почетак лествице уз коју су се успињали Византинци наклоњени учењу. Префињена и надмоћна византијска цивилизација умела је да цени људе од пера, али и да се са надменим потцењивањем и подсмехом односи према необразованости. Тако се учена Касија, знаменита монахиња IX столећа, у својим епиграмима, са презиром устремила на незнање: Мрзим глупака када мисли да филозофира. 13
Радивој Радић
Мрзим оног који обучава а ништа не зна. Мрзим незнање као Јуду. После основне ступало се у средњу школу. Неопходно је нагласити да у Византији није постојала строга одвојеност средњег од вишег образовања. Напротив, њихови програми су се донекле преклапали, а и узраст полазника није био прецизно утврђен. Осим тога, византијску школу је одликовала и велика покретљивост; ученици су прелазили од једног предавача до другог, из једне у другу школу. Ако се изузму најранија столећа, средње образовање постојало је готово искључиво у Цариграду. Тако Константин (Ћирило), који је са братом Методијем ширио хришћанство и писменост у словенском свету, у IX столећу није могао себи да нађе одговарајућег учитеља у другом граду Царства – Солуну. Ипак, то никако није значило да и у унутрашњости нису живели и деловали изванредни учитељи. Један од њих, Јован Педијасим, који је деловао у Охриду у завршним деценијама XIII столећа, послао је свог ученика Дукопула да настави школовање у Цариграду. Тамо је његово знање проверио водећи престонички предавач Григорије Кипарски и, не без дивљења, закључио да младића не може научити ничему што овај већ није знао. Према неким истраживањима, у Цариграду је, у првој половини X столећа било дванаест средњих школа, а свака од њих је имала од двадесет до четрдесет полазника. То би значило да је у византијској престоници само неколико стотина деце стицало средње образовање. Премда су изнесене бројке условне, оне речито казују да је мали проценат Византинаца стизао до средње школе. У средњој школи се у току шест или седам година превасходно изучавала граматика. Она се сматрала почетком сваког озбиљног 14
Школовање
образовања и мајком свих вештина. Предавачи су настојали да код ученика постигну „пуну хеленизацију ума и говора”, односно да народни језик „замене” знањем атичког дијалекта, и умећем да се на њему говори и пише. Полазници су били дужни да се упознају са фонетиком, морфологијом, синтаксом и стилистиком. Овладавали су и одређеним знањима из античке књижевности, историје, митологије, географије, метрике. Када говоримо о одабраној лектири, опет је предност давана паганским класицима Хомеру и Хесиоду, затим Пиндару, Езопу, писцима трагедија Есхилу, Софоклу и Еврипиду, комедиографу Аристофану, историчарима Херодоту, Тукидиду, Плутарху и Полибију. Временом, на значају све више добијају Библија и списи светих отаца. Као извори знања углавном су служили стари пагански уџбеници, тек понешто измењени и дотерани, што очигледно казује о наглашеној световности византијског образовања. Осим уџбеника, у византијским школама су се користили и разнолики речници: речници архаизама, етимолошки речници, речници синонима, грчко-латински речници. Будући да су школе највећим делом биле приватне, у Византији је постојао велики број приватних учитеља. Један од њих, на пример, био је Теодор Хиртакин који је деловао у Цариграду у првим деценијама XIV столећа. Из његових писама може се видети колико је посао учитеља у материјалном и друштвеном погледу био мало цењен. Он се стално вајкао на сиромаштво, на узалудност сопственог образовања, на ђачке родитеље који не плаћају школарину. У једном писму Теодор Хиртакин жали се родитељима неког несташног ученика. Дечак је непослушан и стога слабо напредује у савладавању градива, а занимају га једино коњи. Према учитељевим речима, он по васцели дан јури на коњу улицама, посећује хиподром и шепури се у лепој одећи. Због таквих огре15
Радивој Радић
шења, Хиртакин га је истукао, и већ је прошло пет дана, а он се још није вратио у школу. Наравно, било је и друкчијих примера. Тако је познат случај једног младића који је исказао велики самопрегор; да би платио своје школовање, био је принуђен да ради као ложач у јавном купатилу. Следећи ступањ у образовању Византинаца била је такозвана школа ретора у коју су улазили полазници узраста од шеснаест или седамнаест година. Изванредно популарна у доба антике, реторика је и у Византијском царству имала велики углед. У овим школама, у које се уписивао мали број полазника, циљ је био – савршено говорити и писати на атичком дијалекту. Сада се читају и коментаришу текстови античких ауторитета какви су били Демостен, Изократ и Лизије, али и списи великих хришћанских отаца Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Полазници су писали басне, мале саставе, састављали говоре „у име” легендарних хероја или знаменитих личности које су живеле у далекој прошлости. Као и у антици, образовање се завршавало предавањима из филозофије – „науке наука”, „вештине вештина”, „јединог бесмртног што је доступно смртним”, али и филозофије схваћене у најширем значењу тог појма. Програм у филозофским школама био је веома опширан и укључивао је велики број предмета које је требало усвојити. Осим познавања света и човека, проучавали су се радови Платона и Аристотела, али и аритметика, геометрија, музика, астрономија, физика, логика, епика. Однос црквеног клира према филозофском образовању био је двојак. С једне стране, прибојавали су се претераног усхићења филозофијом, које је по њиховом мишљењу могло да води у јерес, а с друге стране, признавали су значај филозофског образовања за будуће посленике у цркви. Једноставније речено, они су античко наслеђе делили 16
Школовање
на „прихватљиво” и „неприхватљиво”. Како проницљиво примећује филозоф Михаило Псел, прво су „примали као храну”, а друго „испљувавали као отров”. У сваком случају црквени делатници су на филозофију гледали као на претходни степен у изучавању богословља. Јер, сматрали су, теологија је чинила венац и била циљ свих наука. У усвајању знања из филозофије било је много меморисања, односно учења „наизуст”. Тако је, на пример, Прокл Дијадох, истакнути неоплатоничар и професор на Академији у Атини у V столећу, знао напамет, од речи до речи, сва Аристотелова дела из логике. И, напослетку, не треба губити из вида да је у Византијском царству велика пажња посвећивана богословском образовању. Међутим, у раној Византији, обучавање младих на основама хришћанског вероучења углавном је почивало на цркви и породици. Тек временом почињу да се отварају манастирске школе. Обука у њима била је потпуно религијска; проучавале су се основе црквене догме, морални принципи и норме понашања, а полазници који су долазили неписмени најпре су привођени писмености. Даљим ширењем хришћанства, као противтежа паганским школама у старим центрима, Александрији, Антиохији, Цезареји, Ефесу, ничу и богословске академије где се полазници подучавају теолошким предметима. Ипак, број богословских училишта у првим столећима Византије није био велики. О чувеној патријаршијској академији, углавном се може говорити тек од краја XI столећа. У њој се тумачила Библија и учила реторика, али и поједине световне науке: аритметика, геометрија, музика, астрономија, медицина, филозофија. Угледни световни научници су изванредно познавали и теологију јер се подразумевало да прави интелектуалац мора бити упућен у хришћанско богословље. Тако је чувени Нићифор Григора, водећи 17
Радивој Радић
византијски научник друге четвртине XIV столећа, у одсуству патријарха, пред папиним изасланицима бриљантно образлагао неке од основних поставки византијског богословља. И, напослетку, треба нагласити да је значај византијског образовања излазио из оквира византијске културе. Византијски научници, који су се, уочи пада Царства, селили на Запад, пренели су тамо и традиције византијског образовања. На тај начин су неке од тековина византијске цивилизације постале органски део италијанске ренесансе.
18
Писмењаковићи
Цариградски универзитет Историја високог образовања у Византији тешко се може континуирано пратити, пре свега због недостатка јасних изворних података. Међутим, није спорно да је током трајања хиљадугодишњег Царства високо образовање непрекидно постојало, али у појединим епохама оно није било непосредно везано за одређене установе. У првим столећима империја је била прошарана значајним духовним центрима где су млади људи стицали световно образовање из различитих научних дисциплина. Тако је у Атини постојала чувена неоплатонска филозофска школа коју је 529. године укинуо цар Јустинијан I. Александрија у Египту је била позната по студијама медицине, Антиохија и Газа по реторским школама, а Бејрут по славним професорима права. Сви побројани центри су у VII столећу пали у руке Арабљана. Особено место у високом школству Византије заузимала је њена престоница – Цариград, у који су се 19
Радивој Радић
сливали интелектуалци из свих делова Царства. Већ његов оснивач Константин Велики се старао да се ново средиште џиновске државе не само у свему изједначи са старом престоницом Римом него и да надмаши древнa научна жаришта хеленизованог Истока. На том пољу он је доста учинио јер су током IV столећа, у престоници на Босфору, у више наврата боравили славни професори из других центара. Ипак, први подаци који недвосмислено казују о високој наставној установи у Цариграду потичу из времена владе Теодосија II (408–450). Реч је о веома образованом владару који је одлично знао латински и грчки, и био добро упућен у основне научне дисциплине. Такво сјајно образовање млади цар је стекао захваљујући бризи старије сестре Пулхерије, учене и енергичне жене која се, после преране очеве смрти, бринула о млађем брату и сестрама. Теодосије II касније се оженио умном и лепом Атенаидом, ћерком угледног професора на споменутој академији у Атини. Касније је Атенаида, старо паганско име заменила хришћанским, Евдокија. Сматра се да је она у знатној мери утицала на свог супруга да у византијској престоници оснује универзитет. У традицији је остало забележено да су са Атенаидом из Атине у Цариград приспела и седморица паганских професора филозофије. Декретом, који је цар Теодосије II издао 27. фебруара 425. године, утемељен је цариградски универзитет. У ствари, овим актом реорганизована је настава на училишту које је столеће раније основао још Константин Велики. Управо овде почиње историја високог образовања у Цариграду, на школи која ће у бурним догађајима византијске историје више пута нестајати и царским указима бити поново обнављана. На основу Теодосијевог указа основан је универзитет на којем су утемељене катедре грчке и латинске граматике и реторике, права и филозофије. Настава је вођена на грчком и латинском језику, а изводио ју је тридесет и 20
Цариградски универзитет
један професор: један филозоф, два правника, десет грчких и десет латинских професора граматике, пет грчких и три латинска ретора. Из распореда и броја предавача види се да је блага предност дата грчком, али је латински задржао своју важност. Ваља нагласити да је латински језик био службени језик Царства све до првих деценија VII столећа и реформи цара Ираклија (610–641), мада је у источном делу Царства одвајкада превладавао грчки језик. Нова установа коју је основао Теодосије II била је смештена на Капитолу, здању, које је по угледу на римске градске традиције у Цариграду, подигао Константин Велики. На јужној страни Капитола налазиле су се екседре, округле просторије са седиштима у којима су професори држали предавања. Поред филозофије и пратећих дисциплина, аритметике, геометрије, астрономије и музике, на достојан начин је предавана и медицина. Важан вид наставе на универзитету обухватало је и право, јер су овде школовани и будући високи државни чиновници. Те правне студије су нарочито проширене и ојачане за владе цара Јустинијана I који је број професора права повећао на осам. Према одредбама закона Теодосија II, сталешке привилегије су поседовали само професори његовог универзитета који су били одевени у посебну одећу, а имали су и своју затворену струковну организацију као што су били, на пример лекарски позив или неки други позиви. Сваки од професора имао је своју одају у Капитолу у којој је држао предавања. Подаци расути по разним изворима говоре о именима неких професора овог универзитета, па је познато да су граматику грчког језика предавали Хеладије и Саријан, граматику латинског Теофило, грчку софистику Мартин, а права Леонтије. Значајно је да су, у жељи да стекну нова знања, на Универзитет у Цариграду долазили млади људи из свих крајева пространог Царства, па чак и из далеке Јерменије. 21
Радивој Радић
Деловање Цариградског универзитета после владавине Јустинијана I (527–565) остаје прилично замагљено. Зна се да је одређене реформе извршио цар Ираклије у VII столећу, а нове реформе спровео је цезар Варда средином IX столећа. Он је био брат царице Теодоре и ујак цара Михаила III (842–867), а показао се као енергичан и веома способан државник. У сачуваним изворима остало је забележено да је Варда одлучио да обнови високу школу на Магнаварском двору, јер су тај ступањ образовања запостављали прости и неуки цареви. На чело те школе био је постављен знаменити Лав Математичар, свакако најистакнутији научник тога раздобља. Училиште на Магнаварском двору је пролазило кроз успоне и падове, али је средином X столећа, за владе чувеног цара-писца Константина VII Порфирогенита (913–959), доживело један цветајући период. Међутим, Висока школа се угасила за владе Василија II (976–1025), цара окренутог оружју и ратним походима, без слуха и интереса за науку, књижевност и уметност. Ново златно доба за Цариградску високу школу везано је за владавину Константина IX Мономаха (1042–1055) и делатност неколицине изванредних научника: Михаила Псела, Јована Ксифилина и Константина Лихуда. Царевим декретом, који је издат између 1043. и 1047. године, обновљен је универзитет који се састојао из два факултета. На чело правног постављен је Јован Ксифилин са титулом номофилакс („чувар права”), док је за управника Филозофског факултета наименован Михаило Псел са титулом „конзул (ипат) филозофа”. Филозофске студије су биле уређене по систему тривијума и квадривијума. Нижи ступањ (тривијум) сачињавали су граматика, реторика и дијалектика, док су у виши ступањ (квадривијум) улазиле геометрија, аритметика, музика и астрономија, при чему је филозофија схватана као синтеза свих наука. 22
Цариградски универзитет
Из списа Михаила Псела могу се сазнати неки занимљиви детаљи о систему предавања и рада на Филозофском факултету. Чувени филозоф бележи да су професори радили до дубоко у ноћ како би спремили предавања за следећи дан. При уласку професора у салу за предавање, устајали би бољи студенти и позивали своје несташне колеге да се умире како би предавање могло да почне. Из сачуваних сведочанстава се види да су студенти често каснили на предавања будући да су им мисли и интересовања каткад били окренути другим стварима и забавама, пре свега позоришту. Истовремено сазнајемо да је постојао и мали проблем са распоредом часова јер они често нису знали када ће неки професор држати своја предавања. У случају лошег времена, предавања се нису држала. Студенти су слушали предавања држећи на коленима даске које су им служиле да пишу на пергаменту или хартији. Разуме се да су студенти могли да постављају после предавања професорима питања, али питања нису смела бити уопштена, већ су се обавезно односила на одређену тему. Слушаоци су и сами припремали радове о појединим питањима које је професор пажљиво читао и студентима указивао на грешке и пропусте. Значајно је да су предавања Михаила Псела слушали млади људи из далеких крајева као што су Сирија, Палестина, Египат, који одавно нису више били у границама Царства. Један од најистакнутијих Пселових ђака био је славни Јован Итал који је потицао из јужне Италије. Он је свог учитеља наследио и на положају „конзула филозофа”. Може се са много разлога веровати да су Правни и Филозофски факултет наставили да живе и раде и у каснијим деценијама византијске историје, али треба нагласити да је за владе цара Алексија I Комнина (1081–1118) у Цариграду поново почела да ради реорганизована патријаршијска академија у којој су људи у црквеној служби стицали потребна знања. Међутим, 23
Радивој Радић
на овој школи предавали су се и неки световни предмети, као што су: математика, медицина и филозофија. Крсташко освајање Цариграда и привремен нестанак Византијског царства (април 1204) довели су до прекида у организацији високог школства. Ипак, у завршним деценијама XIII столећа, у обновљеној Византији долази до новог културног полета познатог под називом „ренесанса Палеолога” тако да је већ око 1300. године Цариград, уз Багдад и Париз, поново постао највећи центар високог образовања. Тада је водећи предавач био Максим Плануд који је предавао читав низ предмета. Упркос даљем неповратном опадању привредне и војне моћи Царства, високо школство у Византији постојало је до пропасти Византије (1453), али у различитим организационим видовима. И напослетку, подсетимо се да је први универзитет на латинском Западу основан у Болоњи 1118. године и, истовремено, упозоримо да је то данас најстарији универзитет у Европи.
24
Садржај Реч аутора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .7 Писмењаковићи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .9 Школовање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 Цариградски универзитет . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 Византинац и Енглез о истом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 Звона . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 Монаштво . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38 Умеће убеђивања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48 Шетња као понижење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57 Уточиште . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 Слова и веровање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72 Никола и Никола . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 Касија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 Коњушар цар . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 Нићифор Фока . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107 Размажена Зоја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 Ослепљени војсковођа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131 Симонида . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141 Максим Паликолиба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147 Селџуци надиру . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155 Пожари у Цариграду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 Једна од опсада . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170 Велики порази . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179 Војници и цареви . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192 Већ је било . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199 Презирање моћи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203 Мимо правила . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208 Само људи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 212 Списак византијских царева . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217 Речник . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 219 239