Magazin "Promaja", 4. broj: decembar 2017 - januar 2018 by Centar za marginu

četvrtii broj - decembar 2017. - januar 2018.

priče sa margine

TATJANA VOJTEHOVSKI

NE TREBA DA ME LJUDI VOLE NEGO DA MI VERUJU

Reč urednika Dragi čitaoci i čitateljke,

Osnivač Centar za marginu Urednik Nemanja Marinović Dizajn i prelom Tijana Ristić Naslovna fotograja Nina Maravić web www.czm.org.rs e-mail ofce@czm.org.rs Saradnici Tamara Urošević Filip Mihajlović Jovana Marić Minja Bujaković Mladen Mladenović Nina Maravić Zorana Milenković Nikola Petrović Zlata Lukić Bojana Prašović Helena Petrović.

pred vama se nalazi drugi broj „Promaje“, magazina za koji smo već zaključili da duva baš iz svih smerova. Promaja je srpski “brend” i ne postoji nigde drugde osim na ovim prostorima. Uvek duva kad ne treba, često smeta, pomalo i plaši, ali uvek donosi svežinu i promenu. Ideja za kreiranje ovakvog sadržaja proizašla je iz višegodišnjeg aktivističkog iskustva „Centra za marginu“ i njegovih članova i članica, kako u lokalnom, tako i globalnom kontekstu putem serije međunarodnih konferencija „The Global Human Rights Forums“ koje organizujemo u Beogradu. „Promaja“ je nastala iz uvida da na našim prostorima ne postoji specijalizovani magazin koji se bavi ljudskim pravima u globalu, društveno relevantnim temama i aktivizmom, iako ima medija koji jako lepo o ovim temama izveštavaju. „Promaja“ teži da glas da onima koji se ne čuju i prenese autentična iskustva i priče koje se nigde drugde ne mogu pronaći. Priče sa margine nisu „vest“, a aktiviste nikada nećete videti na naslovnim stranama tržišno orijentisanih mejnstrim medija. Iz tog razloga ovim magazinom otvaramo prostor za njih, a ujedno stvaramo i mogućnost mladim, perspektivnim ljudima punim entuzijazma, volje i energije da se ispolje, istražuju i analiziraju. U pitanju su studenti i alumnisti naše „Škole medijske pismenosti“ iz čijeg pera je izašao određeni broj tekstova koje imate priliku da čitate. Kao potpuno volonterski projekat „Promaja“ ima „privilegiju“ da ne zavisi od tiraža ili klikova, već da sadržaj u potpunosti kreira u skladu sa društvenom relevantnošću i vrednostima za koje se kao organizacija zalažemo, a sigurni smo da će tekstovi pronaći put do svoje publike. Ono što vam zasigurno možemo garantovati jeste da priče koje pročitate u „Promaji“ nećete nigde drugde. Uostalom, čitajte nas i u narednom periodu i uverite se sami.

Nemanja Marinović, urednik

SADRŽAJ

Kristina Ferarri Živim za slobodu!

Javnost zna samo ono što vidi. S obzirom da je seks rad i dalje

tabu tema, ljudi ne znaju mnogo o tome i to u velikoj meri narušava slobodan izbor onih ljudi koji žele dobrovoljno da se bave time.

4. Kolumna - Nemanja Marinović Zaljubili smo se zatvorenih očiju: Merlinka 2017.

5. Aktivizam - Nemanja Marinović Panel: Seks rad i mediji - Zašto (ne) danas?

6. Priča sa naslovne strane - Tatjana Vojtehovski Ne treba da me ljudi vole, nego da mi veruju 20. Intervju - Ivana Radović Švedski model legalizacije doneo bi veće probleme

23. Edukacija - Nemanja Marinović Uspešno završena druga Škola medijske pismenosti

Rijaliti u invalidskim kolicima Nikola Petrović

Položaj žena u lmskoj industriji Nina Maravić

24. Analiza - Bojana Prašović 13. reasons why

29. Iz ugla mladih - Jovana Marić Hoću da se setim sebe

31. Preporuka - Nemanja Marinović Kafe bar «16» 32. Intervju - Nada Hadid Revolucija je donela Nadu

36. Solidarnost - Zorana Milenković Em patiš ti, empati(m)ja

38. Lični stav - Filip Mihajlović Kako društvene mreže menjaju svet na bolje

40. Rezon - Mladen Mladenović Ipak su vesti! Ipak su lažne!

42. Kultura - Zlata Lukić Orlando - Bezvremenski roman o identitetu i društvu

KOLUMNA

Zaljubili smo se zatvorenih očiju: Merlinka festival 2017. Piše: Nemanja Marinović

Merlinka festival je opravdao svoj slogan, kao i najavljeni program. Kao jedni od medijskih sponzora festivala vrlo smo profesionalno shvatili svoj zadatak i kampovali sedam dana u Domu omladine pokušavajući da uhvatimo svaki trenutak. Bićemo potpuno neskromni i realni u oceni da je panel „Seks rad i mediji: zašto (ne) danas“ koji smo održali pre samog otvaranja u velikoj meri obeležio festival. No, pošto će svakako već na sledećoj strani uslediti tekstovi o panelu – ovde nema potrebe dužiti o tome. Nakon panela usledila je izložba Vladice Čulića, a potom i svečano otvaranje na kome je nastupila Ida Prester. Filmski program otvorio je hrvatski lm „Lavina“, komedija Stanislava Tomića koja je naišla na dobre reakcije publike. Nemoguće je prepričati celokupni sedmodnevni program koji je obuhvatio više od 20 dugometražnih i preko 50 kratkih lmova i ugostio više od 20 gostiju, uključujući i Robina Campilla, Bruce Labrucea, Lady Galore, Stanislava Tomića i druge. Bilo je upečatljivih momenata, poput dana holandskog lma koji je možda bio i najbolji deo programa, ili gostovanja pompezno najavljivanog i nagrađivanog režisera LGBT lma Bruca La Brucea koji se, budimo iskreni, nije pokazao preterano zanimljivim sagovornikom, a i sam lm „Mizandristkinje“ ostavio je prilično ambivalentan utisak, negde između treš estetike i jeftinog humora na jednoj strani i mizoginije i antifeminizma na drugoj, sve to uvijeno u plašt skandala i senzacionalizma. Jednom rečju, bezveze. Lady Galore je, nasuprot tome, bila simpatična, iako ću, kao i svake godine, zadržati pravo da ne mogu da razumem šta je toliko zanimljivo u tome što neki potpuni antitalenat obuče haljinu, stavi periku i otvara usta na plejbek. Posebno kad nakon toga ide lm „Kraljica Amsterdama“, jedan od lmova koji portretisu drag kraljice koje, kako to često u lmovima bude prikazano, zapravo često jesu talentovane. Čekamo da nam se takva dogodi i u Srbiji. Dugometražnim lmovima se ne bih puno bavio jer

ono što najviše prija na festivalu jesu zapravo kratki lmovi, iako bi trebalo vratiti koncept revije kratkih lmova koja ide svakog dana u određenom terminu, umesto ovog maratona koji ide celog dana i maltene ga je nemoguće ispratiti. Elem, nekoliko njih ostavilo je prilično dobar utisak. Brazilski lm „Ti“ snimljen sa iPhone 6s, koji zasigurno ima najmanji ili čak nikakav budžet, ubedljivo je najiskreniji i prati život mladića, žrtve homofobije, iz vizure njegovog najboljeg prijatelja koji pokušava da pronađe smisao u njegovoj smrti. Iako govori o konkretnom slučaju, u ovom klipu se može pronaći i Orlando masakr i Metju Šepard i svaka žrtva nasilja, ali i svako ko je LGBT ili poznaje nekog ko je LGBT i svakodnevno živi u strahu da se, ničim izazvano, to može nekom bliskom dogoditi. Svim fanovima Spilberga i „Ajkule“ sigurno će biti zanimljiv lm „Lutkine oči“ u kome autor povlači psihološku paralelu između straha od ajkule i seksualnog identiteta. Film „Balerina“ o mladom crncu koji je istovremeno i bokser i drag kraljica u potpunosti ruši sve koncepte hegemonog maskuliniteta. O LGBT ljudima na Bliskom istoku malo se zna, o životu LGBT osoba u izbegličkim kampovima još manje, a o procesima koji se u njihovim glavama odvijaju gotovo ništa – lm „Ožiljci“ govori upravo o tome. Na kraju, „Približavanje“, lm koji u pola sata pokriva teme kao što su položaj romske zajednice u Češkoj, transrodnost, međugeneracijski jaz i sve to uz dozu humora i sa nultom patetikom – zaslužuje nagradu ove godine. Žiri se sa ovim ne bi složio, kao što i nije, ali nisam ni ja ni sa jednom njihovom odlukom do sada. Može mi se. Na kraju, kad se sve podvuče, sedam uzbudljivih dana... a sada okrenite stranu i vidite ko su sjajni ljudi koji su govorili na našoj tribini. Ponosni smo na nju, imamo i zašto.

AKTIVIZAM

Panel: Sex rad i mediji: zašto (ne) danas? Piše: Nemanja Marinović Fotograsala: Nina Maravić

Beograd, 07.12.2017.godine Tatjana Vojtehovski, Kristina Ferarri, Ivana Radović. Moderatorka: Tamara Urošević, “Škola medijske pismenosti” 22 godine kasnije. Nakon 22 godine ćutanja.

anel “Seks rad i mediji: zašto (ne) danas?” organizovali su studenti “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu, uz podršku Međunarodnog festivala kvir lma “Merlinka”. Zamišljen kao omaž Vjeranu Miladinoviću Merlinki, koji je 1995. godine sa drugaricom i koleginicom Sanelom gostujući u emisiji „Stavovi“ Tatjane Vojtehovski javno i bez ustručavanja govorio na ovu temu, panel je imao za cilj da nakon dvodecenijskog ćutanja otvori javnu diskusiju o položaju seks radnika u Srbiji. Simbolički, panel se sastojao iz dve celine – u prvom delu Tatjana Vojtehovski je ponovo vodila svoju kultnu emisiju, ovaj put sa Kristinom Ferarri, aktivistkinjom za prava seks radnika i radnica. U drugom delu se pridružila

aktivistkinja NVO „ASTRA“ Ivana Radović i otvorena je diskusija o položaju seks radnika, postojećim modelima legalizacije ovog rada, terminološkim razlikama u pojmovima “seks rad” i “prostitucija”, razumevanjem značenja “ legalizacija”, “dekriminalizacija” i “abolicija” i slično. Moderatorka panela bila je Tamara Urošević, studentkinja „Škole medijske pismenosti“. U prepunom holu Doma omladine, nakon više od dve decenije, javno se govorilo o temama koje su dugo skrivane i gurane pod tepih. Umesto detaljnog izveštaja sa panela, na narednim stranama imaćete priliku da čitate intervjue sa svim govornicama i podrobnije se upoznate sa njihovim stavovima.

PRIČA SA NASLOVNE STRANE

Tatjana Vojtehovski

Ne treba da me ljudi vole, nego da mi veruju RAZGOVARAO: Nemanja Marinović FOTOGRAFISALA: Nina Maravić

re 22 godine dogodila se kultna emisija “Stavovi” u kojoj su, jedini put u istoriji domaće televizije, dve transeksualne prostitutke uživo govorile o seks radu, svojim iskustvima, stavovima i ciljevima. U pitanju su Vjeran Miladinović Merlinka i Sanela, a autorka emisije bila je Tatjana Vojtehovski. Tatjana je nedavno učestvovala na tribini “Seks rad i mediji: zašto (ne) danas?” koju su u okviru “Merlinka” festivala organizovali studenti “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu. Panel je simbolički otvoren emisijom koju je Tatjana vodila sa Kristinom Ferarri, aktivistkinjom za prava seks radnica/ka, nakon čega je usledila panel diskusija. Sa Tatjanom sam razgovarao o stanju u medijima nekad i danas i mogućnosti da se ovakva emisija ponovo nađe na programu neke nacionalne televizije. Kako se dogodilo da se 1995-e godine organizuje jedna takva emisija i na koji način ste stupili u kontakt sa svojim sagovornicama? Mislim da je baš u to vreme reditelj Želimir Žilnik snimio lm “Marble Ass” u kome je Merlinka glumila, a koji se snimao u Novom sadu gde sam tada živela. Postojalo je jedno mesto, “Žuta kuća”, gde je izlazila novosadska andergraund scena koja je naginjala panku, kome sam i sama naginjala u svojim dvadesetim godinama. Tamo sam zatekla Merlinku i setila se da sam je i pre toga srela kada u ulici Gavrila Principa u Beogradu pokušala da intervjuišem seks radnice za emisiju za i protiv legalizacije prostitucije. Stupila sam u kontakt s njom i Sanelom i dogovorile smo emisiju koja se, uz razumevanje glavnog i odgovornog urednika, desila na kanalu NS plus koji je važio za eksperimentalni kanal. Posle emisije sam suspendovana nakon poziva Jovana Ristića iz centrale u Beogradu. Rečeno mi je da je razlog to što je jedna od njih dve mogla u emisiji da kaže „Neka popu*i meni k**** Mira Marković“. To je jedan od najsmešnijih slučajeva u istoriji suspenzija jer su dve seks radnice unapred označene kao opozicione prostitutke, a ja sam suspendovana zato što su one mogle da kažu nešto što nisu ni izgovorile.

To je jedan od najsmešnijih slučajeva u istoriji suspenzija jer su dve seks radnice unapred označene kao opozicione prostitutke, a ja sam suspendovana zato što su one mogle da kažu nešto što nisu ni izgovorile.

U toku emisije Vaše sagovornice su imale zanimljivu interakciju sa publikom u studiju. Zanimljivo je pomenuti ko je tada bio u publici? To je još jedan kuriozitet vezan za tu emisiju. U publici su bili studenti milicijske škole u Sremskoj Kamenici. Trebalo je da dođu studenti Filozofskog fakulteta, međutim otkazali su u poslednji čas i organizator je, s obzirom na to da je studio bio u Sremskoj Kamenici i emisija išla uživo, shvatio da su jedina publika koju možemo da nađemo učenici koji žive u svojoj školi. Mi im nismo rekli šta je tema emisije i starešine su ih pustile da dođu. Sutradan sam zbog toga dobila packu od njihovih starešina i rekla sam im – znate šta, sutra će da ih hapse na ulici isti ti učenici koji završe školu, pa evo smatrajte to delom prakse (smeh).

Kada uporedimo stanje u medijima tada i sada, da li bi danas bilo lakše ili teže uraditi emisiju sa Merlinkom ili recimo Kristinom? Mislim da bi bilo isto. Ne volim pretpostavke, ali hajde da pretpostavimo šta bi to moglo publici da izazove šok ili da im smeta. Da li je to zato što je Kristina LGBT osoba Ili to što je seks radnica? Odgovor javnosti bi mogao da bude u tom smeru da dajemo prostor nečemu što je protivzakonito. Međutim, ne verujem da bi bilo problema. Vrata emisije „Život priča“ Kristini su otvorena. U svojim emisijama, a posebno u “Život priča”, hrabro problematizujete teme o kojima se ne govori, kao što je bombardovanje RTS-a ili pedolija u srpskoj pravoslavnoj crkvi. To izaziva različite reakcije javnosti. Jedna od emisija koja je izazvala oprečne reakcije jeste epizoda o vakcinaciji. Kolika je odgovornost novinara u prikazivanju osetljivih tema koje mogu da imaju negativne posledice po društvo, konkretno u ovom slučaju da izazovu antivakcinacijsku paniku? Gost u emisiji koja se bavila vakcinama je bila medicinska sestra koja je celog života vakcinisala decu. Vakcinisala je i svoje dete i ono je obolelo od cerebralne paralize nakon dobijene vakcine. Deset godina se sudila sa državom. Prvostepena presuda, apelacija,

kao i sva istraživanja koja su urađena veštačenjem potvrdila su da je uzrok cerebralne paralize kod njenog deteta neispravna vakcina. Jesu li to činjenice? Jesu. Jel dobila prvostepenu presudu? Jeste. Jel apelacija potvrdila? Jeste. Jesu li istraživanja tokom suđenja potvrdila da je vakcina bila neispravna? Jesu. Da li je jedan od najpoznatijih toksikologa i dugogodišnji direktor na Torlaku potvrdio za emisiju da je dete obolelo zbog vakcine? Potvrdio je i rekao da je to jedan od najtežih slučajeva. Zar ja ne smem da iznosim činjenice?

To sve jesu dokumentovane činjenice, ali gledano sa društvenog aspekta – da li takve slučajeve treba uopšte iznositi na takav način ukoliko mogu da prouzrokuju paniku u javnosti? Da li konstantno ponavljanje snimka gde huligan Uroš Mišić pokušava da ugura upaljenu baklju u usta ili pantalone policajcu u civilu, što je činjenica da se dogodilo, pojačava agresiju kod huligana? Da li znači da se ja zalažem za pedoliju u SPC ako sam pričala o tome? Ta vrsta identiiikacije autora sa sagovornikom i temom je dosta sumanuta. Radila sam intervjue sa seks radnicama i sa predsednicima, sa princezama i sa bivšim kriminalcima, sa političarima i sa običnim svetom. Jel ljudi misle da sam to ja? To je malo problematično, ukoliko misle da sam to ja imamo problem sa određivanjem nečijeg identiteta. Ja se u toj emisiji, niti na Tviteru na kom sam vrlo aktivna, nijednog trenutka nisam zalagala za antivakcinaciju. I ja sam svoje dete vakcinisala. Ta medicinska sestra je nakon tog slučaja sa svojim prvim detetom dobila drugo dete i vakcinisala ga. I to smo ispričale u emisiji. Pa kako neko to nije primetio?

Pitanje koje je postavljeno u emisiji je: ukoliko država propisuje obaveznu vakcinaciju, a kaže da nije odgovorna za kvalitet vakcina, a pritom je ustanovljeno da vakcina može da bude neispravna – da li država Srbija treba da ima određeni fond za eventualne neželjene posledice? Drugi slučaj koji je takođe naišao na negativne reakcije javnosti desio se dosta ranije, dok ste radili emisiju “Trenutak istine”. Radi se o jednom pitanju koje ste postavili žrtvi silovanja. Pre svega da razjasnimo, da li ste Vi formulisali pitanja i koliko ste mogli da utičete na to što će biti pročitano u emisiji? Pitanja nisam formulisala ja, već sam ih dobijala na gotovo. “Trenutak istine” je jedini projekat u mojoj karijeri koji nije autorski, već licencirani format. Međutim i tu sam kršila licencu iznoseći svoje stavove. Sećam se emisije u kojoj je bio jedan nasilnik, a po licenci ja moram da se rukujem sa sagovnorikom kad odlazi iz studija. Njemu nisam pružila ruku. Posle emisije sam pozvala gospodina Tomu Zorića koji je tada bio državni tužilac, nisam ga poznavala, ali sam pozvala i pitala da li to može da se procesuira. Dostavila sam snimak tužilaštvu koje je pokrenulo istragu, međutim žrtve nasilja nisu htele da svedoče, a naš zakon je nakaradan i nasilnik ne može da se procesuira bez svedočenja žrtava, iako je sve sam izneo u studiju. U jednoj drugoj emisiji gostovala je devojka koja je tada imala 28 godina i koja je rekla “Ja nemam nikog, došla sam kod vas da me ljudi prepoznaju na ulici i da me neko možda tako zaštiti”. U tom trenutku nasilniku je određen pritvor od 30 dana, ali je isticao do emitovanja. Nazvala sam Vesnu Stanojević i smestile smo je u Sigurnu kuću sa dvoje dece . To sam radila nakon snimanja i emitovanja, kao građanka ove zemlje. To nije deo mog televizijskog, već građanskog identiteta.

Ona koristi lirski termin za seksualnu radnju i to je tačno ono što mi je magistar kriminalistike rekao - to u glavi žrtve prestane da bude silovanje i postane seksualna rutina,

Dakle, ono što treba da bude poruka jeste da problem nije vakcinacija sama po sebi, već da je vakcina bila neispravna? Ono što smo rekli u emisiji jeste da država Srbija propisuje obaveznu vakcinaciju, ali tvrdi da nije odgovorna za kvalitet vakcina. Odgovoran je proizvođač. Sa druge strane, proizvođač kaže – jeste, mi smo odgovorni za kvalitet vakcine, ali vi se ne morate vakcinisati. Tu građani upadaju u jedan procep.

čak i u verbalizaciji izraza. Sporno pitanje žrtvi silovanja ticalo se toga da li je doživela orgazam dok ju je otac silovao. Kako ste reagovali kada ste videli to pitanje i zašto je odlučeno da se ono ipak postavi? Kada sam dobila spisak pitanja pozvala sam producentkinju i pitala šta da radim sa tim pitanjem.

Rezultate poligrafa nisam znala, to sam saznavala u studiju i nisam mogla da znam kakav će biti odgovor, ali sam pretpostavila da će odgovor biti potvrdan i da će biti istina. Nisam znala kako da nastavim razgovor posle toga. Tražila sam konsultaciju sa stručnim licima. Magistar kriminalistike, koji je magistrirao baš na ovoj temi, mi je objasnio da je zavet ćutanja kod žrtava incesta najdublji i najtvrđi. Jako teško progovore o tome. Posle toga ostaje visok stepen traumatizovanosti jer vama zlo nanosi onaj koga volite. Dolazi do strašne zbunjenosti kod žrtava, pogotovu kada su pitanju deca ili mlade devojke. On je stručno pojasnio da je, kada je seksualno zlostavljenje dugogodišnje kao što je bilo u ovom slučaju ili u slučaju Nataše Kampuš u Austiji, to samo prvih nekoliko puta silovanje u smislu toga da se žrtva opire. Nakon toga žrtva prestane da se zički opire jer sebe čuva batina i to vremenom prerasta u jednu ružnu seksualnu rutinu. To što se žrtva ne opire i ne otima ne znači da je to voljna radnja, ali kod žrtve se dešava takav stepen zbunjenosti da ona počinje da misli da voljno u tome učesvuje. Njegovo je istraživanje takođe pokazalo da kod dugogodišnjeg seksualnog zlostavljanja žrtve doživljavaju orgazam sa svojim zlostavljačima. To se dešava i ne samo kod te žene. To je strašan tabu. Zato smo, na njegov savet, odlučili da postavimo to pitanje. Kako mislite da je postavljanje tog pitanja uticalo na percepciju društva, ali i drugih žrtava, o ovoj temi? Na mom blogu, gde sam govorila o ovom pitanju, jedna žrtva seksualnog zlostavljanja je ostavila veliki komentar. Možete ga citirati u tekstu. Ona je beskrajno zahvalna zbog tog pitanja koje je postavljeno. I rest my case. Jel smo trebali da ćutimo, a to se dešava? Da li je trebalo da to pitanje preskočim, iako je duboki tabu? Šta ćemo sa tom istinom da radimo? U prilog tezi da se žrtva više ne opire već to prelazi u jednu ružnu seksualnu rutinu, ja sam gospođu koja je bila u emisiji nakon tog odgovora pitala sledeće –„koliko često vas je otac silovao?“. Iskoristila sam reč silovao. Ona meni odgovara, citiram – “Spavao je sa mnom kao sa ženom svako drugo veče”. Ona koristi lirski termin za seksualnu radnju i to je tačno ono što mi je magistar kriminalistike rekao - to u glavi žrtve prestane da bude silovanje i postane seksualna rutina, čak i u verbalizaciji izraza. Zato je zavet ćutanja još dublji. Šta je u tom slučaju veći impakt postavljenog pitanja – da li bi društvo počelo da negira silovanje zato što žrtva uživa ili bi same žrtve to moglo osnažiti da shvate procese o kojima magistar govori? Dobro je pitanje koje ste postavili. Mi živimo u društvu u kome se žrtva krivi. Nije dovoljno što žrtva krivi sama

sebe, već je krivi i društvo. Kada žrtva to doživi sa svojim dugogodišnjim zlostavljačem ona sebe krivi – pa ja učestvujem u tome. Kad se više ne opirem - ja učestvujem u tome. Kad mi telo reaguje - ja učestvujem u tome. Mi smo društvo koje ženu koja dvadeset godina trpi zlostavljanje osuđujemo što mu se vraća, smatramo da to voli jer nije otišla. Paušalni smo u toj oceni, očekujemo da žrtva sama to reši, kao da je lako. Ne shvatamo da joj treba pomoć i da ne može sama da izađe iz kruga zlostavljanja. Da li smo pomogli žrtvama tim pitanjem? Jesmo. Da li sam ja stigmatizovana zato što sam smela da progovorim o tome šta se dešava? Jesam. Od pretnji silovanjem, do potpune stigmatizacije od strane društva. Evo ja sad da vas pitam -da li je trebalo da ćutimo?

Umesto odgovora - KOMENTAR OBJAVLJEN NA BLOGU TATJANE VOJTEHOVSKI: "Prvo bih da se zahvalim Tatjani na objavi ovog teksta. Ovo će u mnogo čemu značiti žrtvama koje su prošle ili još uvek prolaze kroz torturu zlostavljača. Čitajuci ove komentare poželela sam da ostavim svoj komentar. Razlog jeste kada vidite reakcije ljudi. O svemu drugom su pisali, kritikovali, najviše ružnih komentara sam pročitala, a ponajmanje su se bavili samom temom. Kako se oseća žrtva zlostavljanja! Upravo zbog takvih reakcija osobe koje su doživele nekakav vid zlostavljanja to duboko pohranjuju u sebe i plaše se da otvoreno kažu nekom. Pored toga što je pravosudni sistem loš pa osobe koje su nasilnici veoma brzo izlaze na slobodu, tu je i taj glavni faktor zbog čega se ćuti. OSUDA OKOLINE. Ovo pišem iz ličnog iskustva. Mene ne može pokolebati sada nijedan ovakav komentar koji sam ovde pročitala, ali tada sam bila mnogo mlađa i baš zbog ovakvih izjava sam ćutala. Da li je televizija koristila situaciju zarad boljeg rejtinga, porivi marketinskih službenika ovde su sasvim marginalni. Meni kao žrtvi nasilja to nimalo ne upada u oči, iz razloga što se napokon o tome progovorilo (na ovaj ili onaj način). Upada mi u oči i zabrinjava me komentari čitalaca. Vi ste ti zbog kojih žrtva gubi hrabrost da iskaže šta oseća i šta je muči. Vaše reakcije su upravo te pored lošeg pravosudnog sistema koje sprečavaju da prijavimo kada nas neko maltretira, jer se u većini slučajeva konstatuje SAMA JE TRAŽILA. Žao mi je zbog toga, ja sam se lično sama izborila sa teskoćama koje su unutarnje prirode. Ne bih volela da se ikome desi da bi razumeo. Volela bih da ljudi napokon postanu LJUDI."

Vratimo se na Vaš sadašnji rad i emisiju “Život priča”. Koliko je teško izabrati teme i sagovornike i da li ste imali situaciju da je neka tema bila cenzurisana ili da iz nekog razloga niste mogli da je realizujete? Nisam se susrela sa cenzurom kao takvom, osim odustajanja bivše žene gradonačelnika Beograda Marije Mali koja je povukla saglasnost za emitovanje. To je jasno da je politička priča u pitanju. Ja sam tada isekla njene odgovore i ostavila sam svoja pitanja u emisiji i na taj način sam patentirala televizijski format razgovora sa samim sobom, gde ja pitam i ostajem bez odgovora (smeh). Desilo mi se da nisam uradila emisiju sa jednim ocem iz Republike Srpske koji je bio otac u manastiru Papraća koji je bio jedan od rasadnika pedolije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kao neki regrutni centar. On je službovao sa pokojnim bogoslovom Milićem Blažanovićem koji se navodno ubio bombom i čija je smrt i dalje vrlo sumnjiva. Taj dečak je u svojim oproštajnim pismima tvrdio da ga je zlostavljao vladika Kačavenda. Sa ocem koji je službovao sa njim sedela sam sedam sati, prošla gomilu dokumentacije, papira, pisama, rokupisa … sve smo se dogovorili. Ponudila sam mu i zaštitu identiteta u emisiji što je on odbio jer je smatrao da duguje Miliću Blažanoviću da ispriča sve pošto je bio u tom manastiru. Zakazan je dan snimanja, on se čuo sa organizatorom projekta oko tehničkih uslova, dolaska… i nikad se nije pojavio na snimanju. Nikad se više nikome nije javio na telefon, taj telefon nije bio u funkciji i nikad se više u životu nismo čuli. Iz tih razloga se desilo da je jedan istraživački rad koji je trajao mesec i po dana za tu emisiju jednostavno propao.

Da li ste imali neke probleme nakon emitovanih emisija, neke pretnje ili nešto slično? Kada Blic objavi na naslovnoj stranici da pripadam antivakcinacijskom lobiju i označi me kao osobu koja može da bude odgovorna za epidemiju koja za posledicu može imati smrt - to možda mogu da budu neki problemi. Stave me u društvo Jelene Karleuše, žene koja se javno zalaže za antivakcinaciju, zatim onog sumanutog kvazidoktora Miroljuba Petrovića i još nekih žena koje pripadaju antivakcinacijskom lobiju

kome ja ne pripadam. Jel može da bude problem kada predsednik države kaže uživo na nacionalnoj ferkvenciji da ja svaku epizodu pravim protiv države?

Prezivam se Vojtehovski, znači nisam sigurno srpkinja, tako zaključuju ti brojači krvnih zrnaca. Kada me treba eliminisati kao neprijatelja srpstva i pravoslavlja – jel to opasno? Jeste. Ja tako živim svaki dan u ovoj zemlji i nije normalno to što je meni to postalo normalno. To je direktno lepljenje mete na čelo… Sami ste dali odgovor. Stvara se atmosfera da meni može nešto da se dogodi. Onaj ko radi protiv države je izdajnik, a zna se kako se postupa sa izdajnicima. Ja sam izdajnik jer je to tako neko označio. Isto je kada dobijam pretnje posle emisije o pedoliji u SPC, ne samo od Kačavendinih ljudi, nego i ostatka gledalaca jer, bože moj, ja time udaram na SPC, rušim srpstvo. Prezivam se Vojtehovski, znači nisam sigurno srpkinja, tako zaključuju ti brojači krvnih zrnaca. Kada me treba eliminisati kao neprijatelja srpstva i pravoslavlja – jel to opasno? Jeste. Ja tako živim svaki dan u ovoj zemlji i nije normalno to što je meni to postalo normalno. Ali onda odem na Kosovo i upoznam se sa jednim ocem koji živi u manastiru od 95-e godine i koji mi kaže: “Gledao sam vašu emisiju o pedoliji u SPC. Zvonili su u krug telefoni po manastirima kada se to emitovalo. Nastavite tako, uradili ste dobru stvar za SPC. Ne za čovečanstvo, ne za novinarstvo, za crkvu ste uradili dobru stvar. O tome se pričati mora i to se mora očistiti, zbog crkve”. To je momenat kada kažem – ok, ima svrhe. Da li ste se nekada osećali ugroženo? Jesam. Nije najprijatnija pomisao na to da postoji armija ljudi koja mene naziva izdajnikom koga treba eliminisati, koja govori da sam Sorošev plaćenik, antidržavni eement, vatikanska ku*vetina... Međutim, neću da dozvolim sebi da me to parališe na taj način da ne mogu da funkcionišem normalno. Nije me pokolebalo. Da jeste, prestala bih da radim. Osim problematizovanja teških društvenih tema, u emisiji “Život priča” često radite i armativne priče o ljudskim životima. Koje su vam priče najdraže? Tako je. “Život priča” nisu samo priče o ljudima koji imaju probleme sa instuticionalnim funkcionisanjem u

ovoj državi, to su i priče o herojima koje volim da radim, kao što je priča o muslimanskom vojniku Amiru Reku koji je spasao 45 Srba, iako su mu dva dana pre toga pripadnici srprske vojske zapalili majku i nekoliko članova porodice. To je priča o Jovanu iz Čačka koji vadi korenje iz brojeva napamet, ima neverovatne matematičke sposobnosti i igra se brojevima, zatim priča o divnom Lazaru koji je sprski Forest Gamp, dete sa posebnim potrebama koje je počelo da trči. Radila sam i portrete ličnosti, kao što je general Sreto Malinović. Draga mi je i priča o deda Simi koji živi nadomak Beograda, epizoda se zvala “Mali ustaša” pošto su njemu ustaše spasle život. Bio je jedno od dece zarobljenika u Jasenovcu. U čemu više uživate, u pričama koje su više u domenu istraživačkog novinarstva, ili onima koje portretišu ljudske sudbine? Volim i jedne i druge. Svim sagovornicima pristupam na identičan način jer svi oni bukvalno otvaraju svoju grudnu kost i daju vam svoj život, bez obzira da li je to portretna priča gde iznose svoju intimu ili je to priča o nekakvom Kafkinom procesu iz kog neko ne može da izađe zbog nefunkcionisanja sistema i pojedinaca u sistemu. Takva je recimo priča Branislave Katanić, rođene sestre Maje orđević, žene koja je ubijena u Centru za socijalni rad nakon što je njen muž prethodno ubio dete. Ona je došla u “Život priča” zbog toga što je njena pokojna sestra želela da dođe i samo je čekala da se održi ročište zbog nasilja u porodici koje je čekala četiri godine. Govorila je da samo čeka da prođe ročište i da stupi u kontakt sa mnom i ispriča šta joj se sve dogodilo u životu, da je javnost zaštiti. Ubijena je dan pre ročišta. Nije dočekala čak ni da dođe u emisiju, a to je želela, zato je došla njena rođena sestra i, na neki način, pokojna Maja orđević je ipak bila u emisiji. Iz tog razloga sa istim intenzitetom pažnje pristupam svakom čoveku jer svako od njih bezrezervno daje nešto svoje.

parazitsku popularnost. Neudobna mi je sama reč popularnost, tačnije je reći da je indeks prepoznatljivosti u javnosti nus produkt svake javne profesije. To je neminovno kada se slikate na nacionalnoj ferkvenciji. Smatrate li da je emisija “Život priča” kruna vaše televizijske karijere? Tako nekako. Emisiju “Život priča” zamislila sam u svojoj glavi četiri godine pre nego što je počelo emitovanje i oduvek sam govorila da bih želela da takvim projektom završim svoju javnu pojavu u televizijskom smislu. To sam i ostvarila. Nadam se da će ova emisija još trajati, ona može da traje u nedogled, tema bar ne nedostaje. Da li imate već u planu šta ćete raditi nakon završetka televizijske karijere? 28 godina sam na televiziji, bila sam na visokim menadžerskim pozicijama i znam kako televizija funkcioniše – od proizvodnje programa, kepčerovanja ljudske pažnje, čitavog televizijskog biznisa. Sve sam to radila. Nema nas mnogo u zemlji koji znamo ceo proces, novinara koji su bili na menadžerskim, producentskim ili direktorskim pozicijama. Da li ću ostati u televizijskom poslu van kamera – to ne znam, niti razmišljam na taj način. Između ostalog predajem na Institutu za digitalne komunikacije, završila sam master neurolingvističkog programiranja, u Americi sam završila tehnike emocionalnog oslobađanja, određene tehnike samopomoći kada se nalazimo zaglavljeni u svojim emocijama koje se talože u našoj podsvesti i na taj način nam upravljaju životom, prenose se na zički nivo, zioologiju tela. Manje je poznato da u toj oblasti radim i sa drugim ljudima, čini mi se da još uvek jedina u Srbiji imam američku licencu za taj rad. Da li će to biti neki pravac u budućnosti videćemo.

Česta kritika, ne konkretno Vaše emisije već generalno, jeste da ovakve priče skliznu u patetiku u cilju privlačenja publike i podizanja popularnosti emisije i autora. Kako to komentarišete? Nisam ja ovde da me neko voli. Mene treba da voli moja porodica, ćerka, prijatelji, partner. Ja sam tu da mi ljudi veruju, nisam ušla u ovaj posao zbog popularnosti. Moji prvi počeci bili su u dokumentaristici, koja je nepopularni žanr za mlade novinare. Radila sam samo na terenu i uopšte se nisam slikala u svojim emisijama. Nisam žudela za popularnošću ili radila intervjue sa poznatim ličnostima da bih dobila disperziju njihove popularnosti, tu

Mislite li da vam razumevanje tih tehnika omogućava da možete da priđete ljudima i da ih razumete? Možda je i to. Mnogo sam radila na sebi, sad radim i sa drugima. Mi često uopšte ne razumemo svoje emocije. One su kao ruske babuške, jedna je upakovana u drugu. U bes je upakovana tuga, u tugu je upakovan očaj, u očaj panika, u paniku beznađe… ali se bes ispoljava jer je društveno prihvatljivo da budete besni, ali nije da budete očajni. Posle tri dana očaja i prijatelji će da se raziđu jer više ne mogu da vas slušaju. Čak i ako razumemo svoje emocije, okolina nas tera da ih uopšte ne ispoljimo. Čitava muška populacija se vaspitava na način da muškarci ne plaču, a neispoljene emocije su uzrok svih problema u životu. Sve anksioznosti, strahovi, sve što nismo ispoljili čini nas onakvim kakvi jesmo. Okolina misli da nam pruža podršku komentarima “prebolećeš, jak si, izaćićeš iz toga”, a mi iznutra osećamo da smo kao ligranski rad, bukvalno se raspadamo. Svi nam kažu da ćemo izaći iz toga, a niko nam ne kaže kako. Kažu nam šta treba da uradimo, ali ne i kako. Ono što ja radim sa ljudima jeste kako. Na koji način ljudi dolazite do ljudi ili ljudi do vas? Ne zna to mnogo ljudi. Prvo sam radila sa jednim većim

krugom prijatelja, pa je prijatelj rekao prijatelju i sada mi se javljaju ljudi koje ne poznajem. Radim individualno sa ljudima i to su divne stvari, divni su rezultati. To nije kopanje po starim ranama, nisam psihoterapeut. To je samo način da se oslobodimo nataloženih emocija koje se nalaze u podsvesti koja je mnogo jača nego naša svest. Naš mozak je ubeđen da sve zna, da će uraditi najbolju stvar za nas, ali podsvest je strašno jaka. Kada pogledamo naše živote, kako godine prolaze svi u stvari imamo isti krug - na iste načine dolazi do kontakta ili raskola među ljudima, iste stvari nas nerviraju, imamo iste probleme… kao u jednom lavirintu. U jednom momentu postanemo eksperti da precizno analiziramo svoje probleme, a kada to podelimo sa prijateljima dobijemo armaciju i to se zove analiza-paraliza. Iako smo eksperti za svoje probleme oni se opet ponavljaju, kao da hodate u jednom lavirintu. Vi ste ekspert za taj lavirint, ali nemate izlaz. Znate tačno i ko vas je nagovorio da uđete u lavirint, gde ste pogrešno skrenuli i ko je učestvovao u svemu tome, ali još uvek ste tu. Često me pitaju da li to znači da možemo ponovo da se nađemo u lavirintu – tačno, ali ćete opet znati gde je izlaz. To je jedina važna stvar u životu. Nije važno koliko neko ima godina, nego koliko puta proživi jednu istu godinu.

...

INTERVJU

Kristina Ferarri

Živim za slobodu! RAZGOVARALA: Tamara Urošević FOTOGRAFISALA: Nina Maravić

Ja ne prodajem svoje telo za novac, ja “ prodajem uslugu” reči su većine aktivista za prava seks

dalje tabu tema, ljudi ne znaju mnogo o tome i to u

radnika i radnica, pa i moje sagovornice. Njeno ime je

velikoj meri narušava slobodan izbor onih ljudi koji žele

Kristina Ferarri i bila je jedna od govornica na panelu

dobrovoljno da se bave time.

javnost zna samo ono što vidi. S obzirom da je seks rad i

„Seks rad i mediji: zašto (ne) danas'“ održanom na otvaranju devetog Međunarodnog festivala kvir lma

Druga važna distinkcija je između pojmova „seks

„Merlinka” u organizaciji “Centra za marginu”. Za

rad“ i „prostitucija“? Zašto je važno razlikovati ova

decembarski broj “Promaje” Kristina otvoreno govori

dva pojma?

na temu prostitucije kao oblika rada i razlikovanju

Manje - više je su u pitanju sinonimi, ali po mom

pojmova prostitucija i seks rad, iznoseći svoje lično i

mišljenju i mom izboru rado koristim termin “seks rad”

aktivističko iskustvo I stavove.

jer sam po sebi označava rad, njegovo korišćenje je svojevrsni pokret za radnu emancipaciju. Prostitucija

Pojasnimo na samom početku - šta sve prostitucija,

više asocira na nešto mračnije, baš zato što je

odnosno seks rad, podrazumeva?

zastupljeno u prinudnoj prostituciji i samo je to ono što

Seks rad je moderni termin za prostituciju, koji se pre

je poznato u javnosti.

svega koristi da naznači reč “rad”, ali su manje-više sinonimi. Ono što ovaj termin podrazumeva jeste

U javnosti postoji nerazumevanje toga šta

sporazumni, dobrovoljni odnos dve odrasle individue,

predstavlja dekriminalizacija, legalizacija i abolicija

od kojih jedna prodaje uslugu, a druga tu uslugu

prostitucije, možeš li pojasniti našim čitaocima šta su

kupuje. Podvlačim, sve je na dobrovoljnoj bazi.

ključne razlike između ovih modela? Dekriminalizacija je model koji bi seks radnike

Javnost zna samo ono što vidi. S obzirom da je seks rad i dalje tabu tema, ljudi ne znaju mnogo o tome i to u velikoj meri narušava slobodan izbor onih ljudi koji žele dobrovoljno da se bave time.

oslobodio prekršajnog zakona i nije kompleksan i uslovan kao neki modeli legalizacije koji postoje u zemljama Evrope. Naravno, kada bi se jednog lepog dana izborili za dekriminalizaciju, to ne bi bio kraj posla. Neophodne bi bile dodatne zakonske uredbe koje denišu seks rad i uvode ga u zakonske okvire. Sa druge strane, kada laiku pomenete legalizaciju, za

Kako se prepoznaje razlika između dobrovoljne i

njega je to u bukvalnom smislu reči zeleno svetlo za

prisilne prostitucije?

seks radnike, te je zato često mešaju sa

Razlika je velika. Nečiji dobrovoljni izbor da se bavi

dekriminalizacijom. Međutim, istina je malo složenija.

time je posao, zanat. Niko nije prisiljen, niti ostećen.

Legalizacija predstavlja već postojeći skup normi i

Prisilna prostitucija je najčešća u trakingu, trgovini

odredbi o seks radu i kada se o njoj govori, često se

ljudima. Ti ljudi su u nezavidnoj situaciji, ucenjeni su i

misli na nordijski model, koji se koristi u Švedskoj i

prisiljeni da prodaju usluge za novac protiv svoje volje.

drugim zemljama. Abolicija je pak potpuno ukidanje

To je krivično delo i to jeste zločin za osudu i

seks rada i njegovog postojanja, za šta se zalaže jedna

kažnjavanje. Tome treba stati na put. Smatram da

struja radikalnog feminizma. Donekle sam uspela da

prinudna i dobrovoljna prostitucija apsolutno nemaju

razumem njihove argumente i tačke gledišta, ali

veze jedna sa drugom, ali je veliki problem što se

smatram da ta vrsta zalaganja samo šteti ljudima koji

kompletna prostitucija posmatra kroz prizmu prinude.

se dobrovoljno bave seks radom, a koji su žrtve ovakvih

Kako u odeljenju za javni red i mir, tako i u javnosti - jer

shvatanja. Uostalom, kako je moguće iskoreniti nešto

što je ljudska potreba. I zašto?

socijalnih ustanova, na primer kada im oduzmu pravo na decu. Zakon kaže da se možeš baviti seks radom, ali

Na koji način treba pristupiti ovoj temi?

ne možes u tom slučaju zadržati decu. Na kraju, sama

Ovo je jako osetljiva tema na kojoj treba pažljivo raditi i

registracija seks radnika je takođe problem. Plaćati

isključivo u dogovoru sa zajednicom seks radnika koji

porez je razumna stvar, ali ako se neko registruje kao

najbolje znaju koji su prioriteti. Oni se razumeju u

seks radnik zato što po zakonu mora, veliki je problem

problematiku, dok ljudi koji nisu kompetentni i nemaju

ukoliko bude hteo da se posle izvesnog vremena bavi

dodirnih tačaka sa zanatom mogu doprineti još većoj

nekim drugim poslom. Teško će naći drugi posao jer je

šteti. Potrebni su zakoni čija će implementacija kasnije

žigosan onim koje nosi visoki stepen stigme sa sobom.

dati pozitivne rezultate. Za šta se ti zalažeš i zašto? Ja se zalažem za slobodu i ravnopravnost. Po pitanju z a k o n a s a m n e g d e i z m e đ u . Po d r ž a v a m dekriminalizaciju, ali sam svesna da ne možemo dobiti sve, a da ne damo ništa. To u prevodu znači da ako zakonodavac bude jednog dana imao takav predlog, onda će to podrazumevati i dodatne uredbe kao što je porez. Sa tim sam potpuno saglasna jer ga i svi drugi plaćaju. Ovako ću barem biti bezbedna i neću raditi svoj posao svakodnevno u strahu od policije. Niko nije Šta predstavlja švedski model i zbog čega smatraš da

zaslužio da na taj način doživljava svoj posao i tako da

su postojeći modeli legalizacije neodgovarajući?

živi.

U mnogome je ovaj model loš za seks radnike, izdvojiću samo nekoliko stavki. Na prvom mestu, po

Deklarišeš se kao aktivistkinja za prava seks

ovom modelu pružalac usluga nije u prekršaju, dok je

radnica/ka, šta to sve podrazumeva?

korisnik kriminalizovan. To u mnogome šteti poslu seks

Podrazumeva jasan cilj, spremnost i mnogo odricanja.

radnika, a ne može ga iskoreniti. To neće rešiti ni

Sve izgleda jako nestvarno: u jednom trenutku sam

problem nasilja zato što će se rad odvijati na mnogo

seks radnica, a onda sa prvim problemom i spoznajom

mračnijim i rizičnijim mestima kako klijent ne bi bio

mračne strane zakona - postala sam aktivistkinja. Od

kažnjen. To povećava rizik da se upadne u zamku

tog prvog iskustva sa zakonom i tretmanom koji sam

nasilnika, lažnog klijenta. Sa druge strane, dvoje seks

pretrpela ni jednog trenutka se nisam osetila krivom za

radnika se ne mogu udruživati, niti zajedno živeti, zato

bilo šta, niti dovela svoje odluke u pitanje, ali sam bila

što će takvo ponašanje biti tretirano kao organizovani

razočarana u sistem. Moja osnovna ljudska prava su

kriminal. Ovo je realan problem jer se često seks

bila povređena, pravo na slobodu i pravo na izbor

radnici udružuju zbog bezbednosti ili žive zajedno zbog

zanimanja.

svojih potreba i zajedničkih navika jer su u istom poslu. Zatim, po nekim modelima seks radnici dobijaju takozvane “red light” zone - kvartove u kojima je seks rad dozvoljen što je često na periferijama grada i što neće poboljšati poslovanje radnika, a može biti i nebezbedno. U praksi, seks radnici često budu žrtve

Ovo je jako osetljiva tema na kojoj treba pažljivo raditi i isključivo u dogovoru sa zajednicom seks radnika koji najbolje znaju koji su prioriteti.

Uzmimo u obzir činjenicu da si jedna od retkih koja

Vratimo se na trenutak na zakonske regulative,

javno istupa i govori, kako u svoje, tako i u ime čitave

prevashodno u Srbiji. Šta zapravo kaže čuveni član

zajednice – koje posledice sa sobom nosi medijska

16. Zakona o javnom redu i miru?

pažnja koja ti je pružena?

Taj đavoljski član 16 prekršajno kažnjava one koji se

Kada medijska pažnja ne bi bila pod uticajem politike,

odaju prostituciji ili postoji namera za to novčanom

već korektnija u smislu - ako je to njena želja i izbor,

kaznom od pedeset do stopedeset hiljada dinara i

neka se bavi time i šta imate vi sa tim - onda bi to bile

zatvorskom kaznom u trajanju od minimum mesec, a

dobre posledice. Ali generalno nisam imala loša

maksimum tri meseca. Od januara 2016. godine su

iskustva jer ako mi neko može zabraniti rad, ne može

stigle izmene starog zakona koji je sada uneo novinu:

pravo na mišljenje i slobodu govora. Naravno, ljudi

klijent je takođe kriminalizovan. Za razliku od švedskog

različito primaju ovakvu poruku. Najčešće reaguju u

modela, ovo je potpuna zabrana za sve. Zanimljivo je

strahu i sa nerazumevanjem razloga zbog kojih bi neko

koliko jedan mali član zakona može da nanese nesreće

dovodio sebe u poziciju da se to zna o njemu i da bude

i nasilja kada su seks radnici u pitanju jer sada nisu

u bilo kakvom riziku. Smatraju: pobogu, zar takve stvari

zaštićeni ni od nasilnika, ni od policije koja je često

ne treba da se kriju?!

nasilna prema onima koji su najslabiji i ne znaju svoja prava ili se plaše da prijave da ne bi dobili još gori

Nedavno si govorila u okviru „Merlinka“ festivala na

tretman. Postoje dokumentovani slučajevi ovoga.

panelu „Seks rad i mediji: zašto (ne) danas?“ na ovu temu, a prethodno i na konferenciji “The Global Human Rights Forums” i u VICE Srbija dokumentarcu autorke Lazare Marinković. Koliko ti je prijatno da javno govoriš o svemu ovome i da li postoji neka doza straha? Moj jedini problem je trema. Verovatno zato što ne istupam često javno, pa trema zna da blokira misao u

Jako je teško izneti sebe i upoznati nekog, jer ti više nisi osoba koju će neko upoznati. Sada te gledaju kroz posao. Ne dobiješ ni šansu da ispoljiš sebe kao ličnost. Ali ja svoju odluku i svoj krst ponosno nosim, što je za partnera praktično nemoguće.

trenutku, ali trudim se da se to ne vidi. Druge strahove nemam.

Zašto je važno govoriti o tome i zalagati se za promenu zakona kada je reč o prostituciji, odnosno

Kako javnost reaguje kada čuje da si transrodna

seks radu?

seksualna radnica i da se dobrovoljno baviš seks

Jako je bitno, ne zbog statusa, pomodarstva ili priče o

radom u Srbiji?

moralu i nemoralu, već zbog jako loše situacije u kojoj

To su dva najveća minusa koja čovek u Srbiji može da

su seks radnici sada. Svesni smo da je protivzakonito

ima na svom privatnom planu. Oni koji su mi bliski me

baviti se time, ali moramo biti svesni i realni da i pored

razumeju, kao i ljudi koji se bave istim poslom i sa

toga opet postoje ljudi koji su u poslu, a da je posledica

kojima sam u kontaktu. Međutim, jako je teško izneti

toga nasilje koje je u porastu, pa čak i smrtni ishodi.

sebe i upoznati nekog, jer ti više nisi osoba koju će neko

Zašto država ne bi imala uređenje ovog zanata i time

upoznati. Sada te gledaju kroz posao. Ti si zapravo tvoj

sve držala pod kontrolom? Zašto u brojnim zemljama

posao jer si ga sam birao. Ne dobiješ ni šansu da

ljudi mogu da se bave seks radom, da dišu punim

ispoljiš sebe kao ličnost. Ali ja svoju odluku i svoj krst

plućima i ne znaju ništa o ovakvim problemima?

ponosno nosim, što je za partnera praktično

Priznajem da jeste vizionarska ideja, ali moramo težiti

nemoguće.

ka nečemu boljem.

Da li je dekriminalizacija prostitucije u Srbiji

postaje poslovno. Sigurno neću biti na raspolaganju

utopijsko rešenje? Da li možemo očekivati da se to

tolikim ljudima, a da nemam svoje uslove. Postoje ljudi

ikada dogodi?

koji žele da plate servis koji hoću da podelim sa njima

Moramo imati veru i nadu. Ja čvrsto verujem da nije sve

jer znaju da me neće upoznati ni u parku, ni u šetnji ni u

korumpirano i da još uvek postoje dobri ljudi koji imaju

gradu. I poštuju moje vreme i moju uslugu. A što se mog

sluha za ovaj problem i mogu da pomognu. Rešenje

morala tiče, imala sam ponude koje ni najpošteniji od

problema nije zabrana i restrikcija, to u ovom slučaju

vas ne bi odbio. Ja jesam, jer prodati uslugu je jedna

donosi još nasilja. Rešenje problema je u ljudskosti i

stvar. To je ono što mogu da dam od sebe. Prodati sebe

sagledavanju iz adekvatne perspektive, na

za svo zlato ovog sveta, to nisam mogla. Sloboda je

razumevanju i toleranciji. Dekriminalizacija je početak.

ono za šta živim. I nemojte brinuti kako mogu da se

Ja je nazivam “kamen sa srca”, pa posle ćemo videti

bavim ovim poslom. U meni ima dovoljno ljubavi za

dalje.

sve.

Sloboda je ono za šta živim. I nemojte brinuti kako mogu da se bavim ovim poslom. U meni ima dovoljno ljubavi za sve.

Za kraj, da li misliš da je moguće da se prostitucija ukine, odnosno iščezne kao oblik rada? Sumnjam. Seks rad postoji zato što postoji takva ljudska potreba. Onda kada ne bude takve potrebe, ne znam da li ćemo biti ljudska rasa ili nešto drugo.

Da li bi se naše društvo „pomirilo“ sa tim i na taj način samim seksualnim radnicama olakšalo, kako posao, tako i sam način života? Javnost pokušava da shvati mene, a zapravo se ja trudim da razumem javnost. Šta to radim drugačije od svih? Imam odnose i vodim ljubav kao i svi vi privatno. Ako sam ja spremna da to isto podelim i sa drugim ljudima, naravno da ću tražiti poštovanje za to. Onda

... “Apsurno je deliti ljude na dobre ili loše. Ljudi su ili očaravajući, ili potpuno dosadni” Oskard Vajld

Ako želiš da: - naučiš kako funkcionišu mediji i društvene mreže - analiziraš medijski sadržaj - kritički promatraš sadržaje masovne kulture - pišeš i objavljuješ autorske članke - istražuješ teme koje su tebi važne i poboljšaš svoju medijsku pismenost

PRIJAVI SE U ”ŠKOLU MEDIJSKE PISMENOSTI” Prijave za prolećni semestar biće otvorene u februaru!

Pročitajte više informacija na našem sajtu

www.czm.org.rs Centar za marginu - CZM centar_za_marginu @CentarZaMarginu

INTERVJU

Ivana Radović

Švedski model legalizacije doneo bi još veće probleme RAZGOVARALA: Minja Bujaković FOTOGRAFISALA: Mira Mulaimović

rgovina ljudima i eksploatacija ljudi su gorući problemi koji su prisutni u svim zemljama, nevezano za njihovu razvijenost. U okviru Merlinka festivala održan je panel „Seks rad i mediji-zašto ne danas?“ u sklopu kojeg su pokrenuta pitanja eksploatacije, legalizacije i dekriminalizacije prostitucije, kao i mnoga druga. Razgovarali smo sa učesnicom panela Ivanom Radović iz nevladine organizacije „ASTRA“, koja se bavi iskorenjivanjem svih oblika trgovine ljudima i eksploatacije, naročito ženama i decom, kao i ekasnom potragom za nestalom decom. Kroz rad organizacije „ASTRA“ se baviš problemima trgovine ljudima, eksploatacije ljudi, kao i ljudskim pravima. Kada si zapravo počela da se baviš tim temama i uopšteno aktivizmom? To je počelo već sad jako davno, još 1998. godine u sklopu organizacije SOS linija. Organizacija se borila protiv nasilja i, iako je to izgledalo drugačije nego što sam ja zamišljala na početku, time sam počela da se bavim takvim temama. Od 2003. godine sam deo nevladine organizacije „ASTRA“, gde radim kao koordinatorka programa za prevenciju i edukaciju, učestvujem u sprovođenjima istraživanja i pisanju izveštaja o radu organizacije. Vaša organizacija se bavi trgovinom ljudima i eksploatacijom ljudi. Koliko je problem trgovine ljudima danas zastupljen u Srbiji? Vrlo je teško govoriti u procentima kada se govori o trgovini ljudima jer broj prijavljenih slučajeva nije dovoljno dobar pokazatelj. Mnogi ljudi se boje da prijave ili su u tome sprečeni. Trgovina ljudima je sačinjena iz tri glavna elementa, a to su: postojanje eksploatacije; vrbovanje, prevoženje i prebacivanje lica; i element prevare, obmane i zloupotrebe. Cilj trgovine ljudima je uvek ostvarivanje zarade. Koji oblici trgovine ljudima postoje i koji su najaktuelniji u našem društvu? Ono što je bitno podvući jeste da žrtva trgovine ljudima može biti svako. Najčešći oblici trgovine ljudima su seksualna eksploatacija i prinudna prostitucija, čije su žrtve žene. Međutim, to ne menja činjenicu da žrtve mogu biti i muškarci, pogotovo kada govorimo o radnoj eksploataciji i prinudnom radu. Tema radne eksploatacije i prinudnog rada je u poslednje vreme sve više prisutna. Koliko često ljudi prijavljuju ovaj oblik eksploatacije? Organizacija „ASTRA“ se, između ostalog, bavi i proverom poslodavaca i rmi u inostranstvu i u zemlji. Često dobijamo pozive od ljudi koji su dobili ponudu za posao u inostranstvu koji zvuči sumnjivo i na nama je da to proverimo i potvrdimo. Poznati su slučajevi

eksploatacije radnika na gradilištima u Sočiju, čije su žrtve mahom bili muškarci. Problem se javlja kod doživljaja ove vrste eksploatacije, mnogi muškarci to ne doživljavaju kao eksploataciju jer su nažalost već navikli na loše uslove rada, pa to poistovećuju sa nepoštovanjem radnog prava i uskraćivanjem dostojanstva. Zbog toga često muškarci ni ne prijavljuju da su žrtve radne eksploatacije. Kada govorimo o prinudnoj prostituciji kao obliku trgovine ljudima, vrlo je bitno da taj pojam odvojimo od pojma doborovoljne prostitucije. Kako žene postaju žrtve prinudne prostitucije? Da, postoji bitna razlika između ta dva pojma. Sa jedne strane imamo osobu koja je starija od osamnaest godina i svojevoljno se bavi seks radom/prostitucijom, dok sa druge strane imamo žrtve koje su prinuđene i naterane na takvu vrstu rada. Načini za vrbovanje žrtava su različiti, ali uglavnom su to ponude koje obećavaju bolji posao, bolju novčanu situaciju i generalno bolji život. Često devojke postaju žrtve kada se javljaju na oglase za rad na poziciji konobarice ili na primer bebisiterke u inostranstvu. Ovakav oblik eksploatacije može trajati nedeljama, mesecima, ređe i godinama. Žrtve često nemaju izbora i načina da izađu iz te situacije jer bivaju ucenjivane pretnjama koje se odnose na njihove bližnje. Debata koja je trenutno aktuelna u svim zemljama se tiče dekriminalizacije i legalizacije dobrovoljnog seks rada/prostitucije. Šta koji termin znači i kakve promene nosi sa sobom? Žene koje se bave seks radom/prostitucijom u Srbiji se nalaze u jako lošem položaju. One ne smeju da prijave nasilje od strane mušterije jer su onda gonjene od policije na osnovu člana 16. po kome će svako ko se odaje prostituciji biti kažnjen. Termin „odavanje“ je apsolutno nejasan i ne precizira kad se odavanje završava, a kada počinje, stoga često seks radnice hapse na ulicama bez ikakvog pokrića. Legalizacija prostitucije bi se odvijala po takozvanom švedskom modelu, po kome bi mušterija bila krivično gonjena, dok se seks radnicima određuje kada, koliko i gde će raditi. Takav vid legalizacije doveo bi zapravo do većih problema, seks radnici bi bili još više marginalizovani jer bi bili prinuđeni da rade na mračnim, zabačenim mestima kako bi sprečili hapšenje mušterija.Takođe, bitno je da je veliki broj devojaka koje su bile žrtve prinudne prostitucije spašen zahvaljujući mušterijama koje su se za njih zauzele, a legalizacija bi to onemogućila i to je zapravo najgora posledica koju ona sa sobom nosi. Seks radnicima bi zakon prividno odobrio rad, ali samo tržište ne bi postojalo kao posledica krivičnog gonjenja klijenata, onda bi seks radnice bile prinudjene da opet rade „na crno“.

Dekriminalizacija pak označava ukidanje krivičnih kazni kako za seks radnice, tako i za klijente. Uvođenjem dekriminalizacije seks radnica koja je preživela nasilje bi smela da se obrati nadležnim organima, bez straha od posledica i da dobije pomoć. Međutim, zaista mislim da je isuviše rano da se u Srbiji pokreće ovako bitna tema.

Kako ljudi mogu da pomognu vašoj organizaciji? Naša organizacija opstaje na osnovu donacija, ali zato uspevamo da pružimo žrtvama besplatnu pravnu i psihološku pomoć. Bitno nam je da građani znaju naš SOS telefon koji je uvek dostupan i da se ne boje da prijave bilo koji oblik eksploatacije, a mi radimo uvek na podizanju svesti javnosti i edukaciji različitih kadrova.

...

EDUKACIJA

Uspešno završena druga "Škola medijske pismenosti" Piše: Nemanja Marinović

Krajem decembra druga generacija studenata i studentkinja „Škole medijske pismenosti“ je diplomirala! Nakon tri meseca intenzivnog rada, dvadesetoro mladih ljudi steklo je znanja i veštine za praćenje, analizu, evaluaciju, ali i proizvodnju medijskog sadržaja. Program se sastojao iz tri celine – akademskog dela, praktičnog rada i aktivističkog iskustva. Smatramo da su ovi delovi neodvojivi i iz tog razloga studenti su ove godine učestvovali na međunarodnoj konferenciji „The Global Human Rights Forums“ i organizovali tribinu „Seks rad i mediji: zašto (ne) danas“ u okviru Međunarodnog festivala kvir lma „Merlinka“. Oprobali su se i u novinarstvu, pisanju članaka i tekstova koje ste imali prilike da čitate u „Promaji“ i koje možete pronaći i u ovom broju. „Promaja“ teži tome da obezbedi prostor mladima da iskažu svoje mišljenje i stavove i na tome će raditi u narednom periodu. Na kraju, akademski deo činilo je 20 predavanja i radionica koncipiranih tako da pokriju teme iz dva odvojena, ali međusobno komplementarna

modula – modula masovnih medija i modula masovne kulture. Izuzetna nam je čast i zadovoljstvo što smo imali prilike da ugostimo sjajne predavače i predavačice među kojima su i Aleksandra Nikšić iz BBC News Srbija, Marija Antić sa televizije N1, dramaturškinja Minja Bogavac, scenarista Stevan Filipović, operska pevačica Nataša Tasić Knežević, poslanica Dr Ana Stevanović, Dr Jelena Višnjić, pisac Milan Aranđelović, aktivistkinje Autonomnog ženskog centra Sanja Pavlović i Vedrana Lacmanović, Selena Radović iz Instituta za sociološka istraživanja, Snežana Milin-Perković, Dragana Vučković, Andrej Cvetić, Dušan Ružić, aktivistkinje naše organizacije Milica Batričević i Ana Cvetković, kao i alumnisti Škole Uroš urović i Jelena Ostojić. „Škola medijske pismenosti“ je u potpunosti volonterski projekat i svi predavači i predavačice dobrovoljno su odvojili svoje vreme i energiju da subotom ujutru dolaze u prelepu biblioteku koju nam je velikodušno na korišćenje ustupio „Američki kutak Beograd“ i prenesu svoje znanje i iskustvo studentima. Svima njima najlepše hvala!

ANALIZA

13 Reasons Why - serija koja, ironično, šalje ubitačnu poruku Piše: Bojana Prašović

ostoji trinaest razloga zbog kojih je tvoja drugarica mrtva. Ti si jedan od njih. stop Ne možeš zaustaviti budućnost. rewind Ne možeš se vratiti u prošlost. play Jedini način da otkriješ tajnu je… da pristaneš na igru. Ovo stoji na koricama romana pod nazivom “13 razloga”. Planetarno popularna američka tinejdž drama “13 Reasons Why” pripoveda priču u trinaest epizoda o Hani Bejker, srednjoškolki koja sebi oduzima život nakon serije događaja koji su je naveli na taj korak i za sobom ostavlja kasete sa nasnimljenih trinaest razloga zašto je to učinila. Na njima se nalazi svako iz njene okoline ko joj je direktno ili indirektno, namerno ili nenamerno, u jednom trenutku života učinio nešto nažao. Kasete, njenom željom, nalaze put do svakoga ko je igrao ulogu u zločinu i ukoliko iko od njih odbije da kutiju sa njima primi i krene da ih preslušava, ili ih nakon što je bio njihov red ne proslede sledećoj osobi kojoj su takođe namenje, one će dospeti u javnost i policiju. Kako prenosi The Washington Post, serija naizgled ima odličan koncept i trudi se da pošalje poruku mladim ljudima i svetu uopšte. Međutim, u samom načinu na koji glavna junakinja to čini, kao i previše gračkim sadržajem u seriji nastaje veliki problem i to je razlog zašto su mišljenja o ovoj seriji podeljena, kako među roditeljima tako i među stručnjacima koji se bave prevencijom samoubistava. Serija se bavi jako bitnim temama koje uključuju maltretiranje, seksualni napad i samoubistvo, ali s obzirom na to da je u pitanju serija namenjena mladoj publici, nije baš jasno jesu li uspeli da prenesu poruku na pravi način. U pitanju je žanr tinejdž drama, što u svojoj srži znači da je to uglavnom neobavezno, lagano štivo za ubijanje vremena, a da je ciljna publika nedorasla zadatku o odgovornosti koju ove teme sa sobom nose. Publika se lako da poistovetiti sa likovima, što naravno može biti jako problematično.

Posebno ako se ona poistevećuje baš sa likom Hane Bejker. Hana je lik koji je dosta propatio na više nivoa, kako emotivnih tako zičkih. Nakon serije maltretiranja i markiranja kako je droljasta od strane skoro cele škole, ona u jednom trenutku prisustvuje silovanju drugarice iz razreda što počinje da je izjeda iznutra, bez mogućnosti da se povodom toga ikome obrati, jer ni sama drugarica nije bila svesna čina, s obzirom na to da je bila mortus pijana na žurci dok se to odigravalo. Pored svega toga, Hana negde pred kraj serije biva i sama silovana od strane istog momka iz škole, tipičnog siledžije i manipulatora. Kao šlag na tortu, ona ne uspeva da dobije pomoć od školskog psihologa, kada prilikom pokušaja razgovora na tu temu bude navedena na misao kako je sama kriva za to što joj se desilo, što je najgora moguća stvar koja se može uputiti žrtvi silovanja. Na stranu što je osoba koja joj ne uspeva pomoći, paradoksalno, osoba kojoj je to profesionalno zanimanje i koja bi trebalo da ima pedagoško znanje kako i iz kog ugla da žrtvi priđe. Koliko god ova “Netix”-ova senzacija bila prijemčiva za oko i na vrlo maštovit način snimljena (naravno, ne zaboravimo da je ideja zapravo adaptacija gore pomenutog istoimenog romana Džeja Ašera, ali od koga dosta i odskače), ne problematizuje na pravi način te najškakljivije teme koje su silovanje i samoubistvo. Takođe, prema izveštajima Svetske zdravstvene organizacije, 90% ljudi koji izvrše samoubistvo pate od nekog oblika mentalne bolesti, a to su najčešće depresija i problem identiteta. Ni roman, ni serija, ni u jednom momentu ne navode da Hana Bejker pati od neke od ovih mentalnih bolesti, već vode ka romantizaciji njenog postupka što ustupa mesto riziku od njegovog imitiranja od strane tinejdžera čiji je um neverovatno jednostavno oblikovati pogrešnim

porukama. Među tinejdžerima i adolescentima oduvek je postojao neki oblik trenda koji se mora ispratiti. Nažalost, u to spada i lančana reakcija na društvenu pojavu u obliku takozvanih “copycat” samoubistava. Ova kovanica ukazuje na to da se tinejdžeri lako prepuštaju imitaciji svega što im zaokuplja pažnju i/ili obuzima um u datom momentu, s nedostatkom mogućnosti ili umeća da razluče i odvoje prolazna i kratkotrajna osećanja od onih pravih. Velika kritika upućena je i preterano gračkom prikazu njenog samoubistva, koje ona izvodi rezanjem vena u kadi punoj vode, dok su njeni roditelji u dnovnoj sobi pored, ne sluteći išta. Skrenuta je pažnja na to koliko je, iz etičkih razloga, bespotrebno brutalna takva scena jer ona čini više štete nego koristi, kako onima koji se bore sa suicidalnim mislima, tako i roditeljima koji su možda proživeli isto sa svojim detetom. Scena je senzacionalna i sirova, a poželjno je spomenuti i da Hana samoubistvo u knjizi vrši na zapravo jedan mirniji način, predozirajući se pilulama. Reditelj tvrdi da je ovu izmenu uveo kako bi dodao na važnosti ovakvog čina namerno naglašavajući koliko u njemu nema prostora ni za kakva spekulisanja o tome da li je takav način ikada pravi izbor. Međutim, prema organizaciji Suicide Awareness Voices of Education (SAVE), ovako prikazana scena nosi sa sobom dosta gore pomenutih etičkih grešaka. Ono što je samo po sebi pogrešno uobličeno u ovoj priči, je to što je lik Hane jedan tragičan lik koji se na naizgled depresivan, ali zapravo opasan način sveti okolini koja ju je povredila. Njena osveta je prikazana na prilično nezdrav način time što ona nju vrši „from beyond the grave“, dakle time što će oduzeti svoj život i tako zapravo načiniti najveću moguću osvetu ljudima oko sebe. Suvišno je reći da to ne samo da daje pogrešne ideje tinejdžerima, već i da im prikazuje način

nezdravog razmišljanja, što nekako u seriji nije postavljeno iz jednog kritičkog ugla, već je banalizovano i romantizovano. Romantizovano je time što je naš glavni lik Klej zapravo noseći stub priče i onaj iz čijeg ugla posmatramo, a to je naravno njena uzajamna simpatija. Gledajući iz njegovog ugla mi osećamo jaku empatiju sa Hanom, na momente čak i opravdavajući razloge njenog samoubistva. Samoubistvo NIKADA ne sme biti opcija. To je prvo na šta mladima treba ukazati, ali na pravi način, bez ulepšavanja i opravdavanja tog postupka. Bez toga, njihov um ne može pojmiti do srži sve strahote takvog čina. Hana i Klej su nešto kao moderni Romeo i Julija, gde Klej dobar deo serije, nakon što konačno uviđa njene razloge, preslušavajući njene kasete, želi da je osveti i krivi sebe što je nije spasao na vreme tako što bi joj iskazao ljubav onda kada joj je ona bila potrebna. On tokom cele radnje pati što to nije uradio dok je ona bila živa i smatra da bi ona možda još uvek i bila živa da je samo smogao snage da razbije svoju stidljivost, povučenost i neodlučnost da to učini. To tinejdžerima može slati potuku da je normalan sled okolnosti ubiti se ako ti simpatija ne uzvrati osećanja na vreme. Može li to zvučati tragičnije? Samoubistvo je teška tema za suočavanje i skoro da je nemoguće to činiti bez pristupa koji nije kako senzacionalistički, tako ni reduktivan. Ne preostaje nam ništa drugo, do da, u nedostatku boljeg ugla, posmatramo ovu seriju kao jedan pozitivan pokušaj da nešto promeni i sklonimo njene mane sa strane. U nadi da će onaj pozitivan okvir i tema serije dopreti do ciljne publike, a da će se ono što je na problematičan i alarmantan načinprikazano prosto izgubiti negde u koracima. S to mišlju, preostaje da sačekamo drugu sezonu serije koja je najavljena za 2018. godinu.

... “Najveće otkriće svih vremena je da čovek može da promeni svoju budućnost samom promenom svog stava” Opra Vinfri

DRUŠTVO

Rijaliti u invalidskim kolicima Piše: Nikola Petrović Fotograsala: Marta Fiš

Kada su se završile poslednje gejmerske sekunde lma “Rijaliti u invalidskim kolicima” počelo je da mi se otvara pitanje po pitanje: Kako uopšte žive ljudi u invalidskim kolicima? Koliko im treba vremena da završe poslove koje imaju u toku dana? Je l' ih uopšte neko zapošljava? Sandra Silađev je odlučila da iskoristi popularnost koju je stekla stvorivši “Dinju” i putem apela na facebook-u okupila ekipu ljudi iz javnog posla i reči “rijaliti” dala potpuno drugačije, korisno značenje. Zajedno su u novembru napravili lm “Rijaliti u invalidskim kolicima” koji se nalazi na Dinja youtube kanalu. Pored Sandre koja je napisala scenario, u lmu su učestvovale glumice Srna Lango i Gorica Regodić, novinarka Miljana Nešković, reper Nikola Ćosić Bvana koji je radio i muziku za lm. Iza kamere su stajale Isidora Goncić i Marta Fiš, a režiju, montažu i efekte lma potpisuje takodje Marta Fiš. Film je, kroz nepunih dvadeset minuta, pružio priliku da prethodno navedena pitanja uopšte mogu da nam padnu na pamet. Još važnije - da na ta pitanja odgovorimo. Medjutim, odgovori nisu rešenja, a upravo su ona potrebna osobama u invalidskim kolicima.

Od Doma za invalidna lica dobili su pet mehaničkih kolica, seli u njih i odlučili da sami osete kako je biti u kolicima u spoljnom svetu. Išli su na razna mesta, od kaća do apoteke, nailazili na razne prepreke i različite ljude - dobre, sažaljive, nervozne i one koji su spremni da pomognu. Naišli su i na mnogo nevidljivih STOP znakova pred objektima u koje su hteli da udju. Njihov cilj je da se o ovoj temi ne ćuti i da se po tom pitanju nešto uradi, a mene je zanimao odgovor na pitanje – kako? Zato sam krenuo od njih – junaka i tvoraca ovog lma. Sandra, lm podiže svest o osobama koje koriste invalidska kolica. Medjutim, podizanje svesti treba i održavati. Kako da se sa tim nastavi i kako da ideja lma dopre do ljudi koji treba da se bave problemima osoba sa invaliditetom sa kojima se susreću svakodnevno? Šta je sve to što ste hteli da poručite lmom? Htela sam da pružim podršku osobama sa invaliditetom i da pokušam, zajedno sa ljudima koji su učestvovali u ovome, da proširim svest o toj temi. Ljudi hoće da poboljšaju svoju okolinu kada su svesni šta nije

dobro. Problem je u tome što mnogi ljudi nemaju svest o nepristupačnosti jer se o toj temi retko govori. Pokušala sam da temu ubacim u popularne tokove, pop kulturu, medije, itd. jer mislim da je to jedan od načina da se skrene pažnja na tako važne teme. Naš plan je da nastavimo da snimamo ovako nešto ili slično. Videćemo da li ćemo uspeti. Bvana, jednom trenutku ste bili na ulici jer ispred Doma nema mesta za normalno kretanje u invalidskim kolicima, a vozač gradskog prevoza Vam je čak tražio šrafciger da bi Vam spustio rampu. Kako komentarišete vrhunac nemoći osobe u invalidskim kolicima u tom trenutku i reakcije vozača na ulici? Vozači su trubili kao da sam pešak koji je bezobrazno zauzeo mesto na drumu u nameri da ih sputava u vožnji. Ljudi u prevozu su imali izmešane reakcije koju varirale od toga da će vrlo rado pomoći, do gledanja sa prezirom zbog toga što ne mogu da sednu jer smo kolicima zagradili prolaz u autobusu. U marketu su bili ok, ali sam primetio da radnike kaća nije nimalo briga što ne mogu kolicima da udjem. Kad su mi tražili šrafciger imao sam utisak da ga traže više da bi me otkačili nego da mi stvarno otvore rampu. Gorice, Vas bih pitao za mišljenje o tome zašto smo kao društvo skloni da osobe sa invaliditetom ne posmatramo kao ljude jednake u društvu? Mislim da taj problem imao ceo svet, samo se to negde manje oseti nego u Srbiji jer se prava osoba sa invaliditetom više poštuju, infrastrukture gradova su prilagodjenije i oni mogu više da učestvuju u svakodnevnom životu zajednice, dok ovde provode živote sedeći u svojim stanovima i kućama jer jednostavno nisu u mogućnosti da iz njih izadju. To, naravno, utiče na psihu čoveka, javlja se depresija, osećaj otudjenosti, osećaj niže vrednosti... Odrastamo vaspitavani u skladu sa zakonom jačega. Čim neko ima neki invaliditet smatraju ga na neki način oštećenim i samim tim slabijim, jer zavisi od drugih ljudi, od društva, a ne shvataju da svi zavisimo jedni od drugih, bez obzira imali poteškoće u kretanju ili ne, imali govornu manu ili ne, niži koecijent inteligencije ili viši... U lmu smo videli da postoje razne prepreke za korisnike invalidskih kolica skoro na svakom koraku. Oni ne mogu da udju u mnoge javne objekte kao što su sud, apoteka, kać itd. Miljana, Vi ste tog dana dobrovoljno bili jedna od njih. Da li možete da mi opišete Vaš doživljaj i osećanja dok ste bili u kolicima i nailazili na sve te prepreke? I pored ulaska u javne objekte, prepreke su na svakom uglu u vidu krivih trotoara, visokih ivičnjaka i neprilagodjenih pešačkih prelaza. Bavila sam se ovom temom kao novinar i pre lma, ali sam realan uvid u

težinu situacije stekla tek kad sam pokušala da proveden jedan prosečan dan kao korisnik invalidskih kolica u Beogradu. Invalidska kolica su nešto što vam omogućava kretanje. Njih sam posle nekog vremena počela da osećam kao ranjivi deo tela. Imala sam strah da će se pokvariti ili negde slomiti. Rupe i prepreke su bile suviše česte da bih se osećala sigurno. Situacije u kojima mi je onemogućen prilaz nekom javnom objektu vrlo su me povredile. To je gore od uvrede, gore od nepravde. Kao da ste nevidljivi za svet oko sebe. Osećala sam stid koji nije trebalo ja da osećam, već oni koji su u svojoj bahatosti napravili javni objekat u kom svi gradjani nemaju pristup. Miljana, kako Vi komentarišete odnos prolaznika prema osobama sa invaliditetom, u čijoj ste koži na kratko bili? Živimo okruženi dobrim i toplim ljudima koji žele da imaju svest o drugima. Ipak naš zaključak je bio da i medju njima ima mnogo onih koji, iako hoće da pomognu, ne znaju kako, pa vas nekim gestom ili rečenicom uznemire. Nisu oni ni krivi. U medijima se toliko malo govori o svemu kroz šta prolaze korisnici invalidskih kolica, a kamoli o osnovnoj kulturi u ophodjenju sa njima, da je većina javnosti u Srbiji na neki način uskraćena za taj osećaj i kontakt sa ovom temom. Zato bismo voleli da se poruka koju šalje “Rijaliti u invalidskim kolicima” ne zaustavi na lmu. Želimo da se nastavi dijalog o tome kako možemo da popravimo kvalitet života sugrađana koji koriste kolica. Želimo i da ohrabrimo ljude da primećuju neupotrebljive rampe, da ih fotograšu, da se uključe u širenju svesti o ovoj temi koja se ne tiče samo korisnika invalidskih kolica, već celog društva. Srna, nekoliko ironičnih rečenica iz lma su: „Očigledno ne treba ni da izlaziš iz Doma“ i „Šta ćeš u kaću da piješ kafu, pij kod kuće kafu“, aludirajući na to da osobe u invalidskim kolicima jedva imaju načina da izadju. Koju bismo poruku, kao društvo, imali da pošaljemo ljudima koji zbog svog invaliditeta nemaju ni volje da izadju, s obzirom na nepovoljnu situaciju po njih? Da ima vajde pa da se društvo izvinjava, ali ne treba njima to. Šta će njima naša priča? Pričom treba probuditi ove koji nisu u kolicima! A ljudima u kolicima trebaju rampe, u skladu sa zakonima, uostalom. Smejali smo se od muke, sramote i užasa. Nismo mogli da verujemo koliko smo svedeni na „ništa“. Zbunila nas je nemoć i nevidljivost. Bilo nam je važno da ne budemo patetični i sažaljivi nego precizni. Tim ljudima treba vratiti vlasništvo nad sopstvenim životom, a to se može sa malo truda i jako malo novca, samo ako imamo uvek svest da postoje i ljudi u kolicima. Oni treba da žive u skladu sa kapacitetima koje imaju, da se

ispričaju sa drugaricom i drugom u kaću, svrate u apoteku, plate račune, dostojno čoveka ispune dan. Sve drugo je malo. Svi imamo iste potrebe, obaveze, iste želje, a ipak ispada da gotovo ništa ne možeš bez pratnje i pomoći, pa ni to ne rešava sve. Osvrnimo se malo na sam proces rada na lmu. Isidora, da li su ljudi primećivali da ih snimate ili ste se trudili da budete neprimetni kako bi reakcije bile spontane? Ja sam se trudila da budem baš neprimetna, da reakcije ljudi ne budu nameštene. Naravno, dešavalo se da me provale i odmah se promene i smeškaju, ali možda jednom ili dva puta. Zaista je sve bilo spontano i iskreno. Marta, šta Vas je inspirisalo da kretanje kolicima poredite sa levelima u igricama i nagradama u vidu poena kada se predje odredjena prepreka? Koliko je

virtuelnih srca potrebno da bi situacija za osobe sa invaliditetom bila bolja? Pošto dolazim iz gejmerskog miljea, za mene je takvo poredjenje bilo prirodni nastavak na Sandrinu ideju. Pozivajući na igru, želela sam da gledaoca izmestim iz stvarnosti, uključim ga da navija, da se smeje i identikuje sa protagonistima, kao što bi to radio u nekakvom šou programu. Dajući jedan lagodan ton lmu, želela sam da razbijem strah i otpor kod publike pri suočavanju sa jednom ozbiljnom temom i da naglasim apsurd sa kojima se svakodnevno bore osobe u invalidskim kolicima. Virtuelna srca su dobrodošla, ali nikad neće biti dovoljna! Osobama sa invaliditetom nije potrebno naše sažaljenje i saosećanje, njima je potrebno razumevanje, podrška i pomoć da ostvare svoja zakonski zagarantovana prava na slobodno kretanje, kao što imaju svi gradjani ove zemlje.

...

IZ UGLA MLADIH

Hoću da se setim sebe Piše: Jovana Marić

Od malena nam pričaju kako su nas donele rode, kako su nas pronašli u kupusu ili su se mama i tata zavoleli, a onda smo se mi „stvorili“. Roditelji to rade jer smatraju da ćemo zauvek ostati njihove nasmejane bebice koje vire iz kreveca i kazu av-av, gu-gu ga-ga. Međutim, deca rastu i još mnogo pre nego što roditelji očekuju, postaju svesna da im prijaju nadražaji iz spoljašnjeg sveta. Roditelji ne razumeju da time što svojoj deci prekrivaju oči kada su erotske scene ili čak scene poljubaca na lmu zapravo u deci pobuđuju maštu jer je to nešto zabranjeno. Tada se u mašti javljaju dodiri, poljupci, ono što nije viđeno, već zamišljeno.

nije im dozvoljeno da stupe u kontakt sa sobom. Zabluda je da želja za masturbacijom počinje tek u pubertetu. Počinje mnogo ranije, još dok nam roditelji pred spavanje pričaju bajke, mi ih onda zapitkujemo, otvaramo teme, ali ne nailazimo na odgovore i tako stvaramo mišljenje o sebi - da nismo normalni i moramo što pre da se oslobodimo tih „groznih, prljavih misli“. To stvara traume i frustracije koje se kroz ceo život ispoljavaju na različite načine. Onda kada nas savlada želja za samootkrivanjem, krijemo se i počinjemo da živimo sa osećajem krivice, podvrgavamo se čitanju različitih članaka, snimaka, emisija i sve to tajno i bojažljivo.

TRAUME I ZABLUDE U većini slučajeva, prva sećanja na erotske nadražaje su traumatična. Počnimo od toga šta je Frojd tvrdio - od samog rođenja dete ima svoje erogene zone i rodoskrvne želje prema roditeljima. Kada se malo osveste, počinju da istražuju svoje telo, što u roditeljima budi brigu i nagon da svoju decu što pre sputaju jer, zaboga, još su mala. A ona tada imaju samo sebe, a

„OVO JE VAŠA POSLEDNJA ŠANSA“ Sputavanje je, na žalost, otišlo do fanatizma. Pa tako imamo različite organizacije poput Božje ruke, čiji su slogani „Recite ne masturbaciji“ i „Ovo je vaša poslednja šansa“ i koje masturbaciju smatraju grehom. Takođe imamo i takozvani Križ, to je sprava koja decu sprečava da masturbiraju, tako što su im noge sastavljene i vezane, a ruke raširene i takođe vezane,

tako da dete koje je vezano izgleda kao krst. Ako naši roditelji, pak, ne podlegnu uticajima ovakvih stvari, mi nastavljamo da otkrivamo svoju seksualnost i počinjemo da uživamo u njoj. Tada je najgore ako nas roditelji uhvate „na delu“. Oni se pitaju gde su pogrešili u vaspitanju, kako baš njihovo dete da to radi, treba ga sprečiti, treba mu pomoći. A ako nas uhvate da gledamo pornografske sadržaje, pa još i one homoseksualnog karaktera, nastaje krah, odvođenje kod psihologa, psihjatra, a mi se stavljamo pod danonoćnu prismotru. U tom slučaju razdvajaju nas od nas samih, i mi se sebe samo sećamo. SPUTAVANJE STVARA NESIGURNOST

Posledice svega ovoga dovode do nedovoljnog znanja o seksualnim odnosima i to kasnije prouzrokuje manjak samopouzdanja, nesigurnost, prekasno ili prerano upuštanje u polne odnose, skrivanje u sebe i još mnoštvo posledica. Svi smo seksualna bića i tužno je to što se naša seksualnost sputava, kako mlađa, tako i starija. Uvek treba da se okrećemo sebi, jer je ljubav prema sebi najvažnija, ako ne znamo šta nam odgovara, neće znati ni neko drugi. Ako ne volimo sebe, neće nas voleti ni drugi. Roditelji bi trebalo da shvate da sputavanjem svojoj deci stvaraju probleme, frustracije i patnju. Trebalo bi da shvate da smo mi bića za sebe, a ne njihove savršene lutke.

...

PREPORUKA

Kafe bar “16” – vaša nova druga kuća! Piše: Nemanja Marinović

Beogradu se nedavno otvorio novi kać. U srcu Dorćola, Gospodar Jovanovoj 46, okruženo mnogobrojnim poznatim i manje poznatim kaćima načičkanim u ovom delu grada, ovo mestašce naizgled ne odskače puno. Međutim, priča koja ga prati daleko je uzbudljivija. U pitanju je socijalno preduzeće koje je pokrenulo Udruženje građana „Centar za integraciju mladih“ koje već više od deceniju unazad brine o deci koja su uključena u život i/ili rad na ulici ili u riziku da to postanu. Najpoznatnija usluga koju pružaju je svakako „Svratište“ na dve lokacije u Beogradu koje predstavlja jedinu uslugu namenjenu isključivo ovoj grupi dece i koje je prepoznato u sistemu socijalne zaštite. Međutim, uslugu mogu koristiti deca do 15 godina starosti, nakon čega im postaje nedostupna, a problemi sa kojima se suočavaju ostaju. Jedinu podršku tada dobijaju od stručnog terenskog tima Svratišta. Tu nastupa „Kafe bar 16“! U cilju socijalne inkluzije, povećanja konkurentnosti na tržištu rada, ali i motivacije za nastavak obrazovanja i usavršavanja, ovaj kać deci pruža novu šansu.

„Fokus našeg rada biće upravo mladi, bivši korisnici Svratišta, uzrasta od 16 do 19 godina koji su usled nekontinuirane podrške napustili školu i koji nisu u mogućnosti da nađu zaposlenje. Kafe bar 16 koncipiran je tako da mladima, pored obuke za konobare i barmene pruža mogućnost socijalne inkluzije, interakcije sa većinskom populacijom, mogućnost za zaposlenje i van našeg kaća, umrežavanje sa bliskim partnerima poput drugih socijalnih preduzeća, nevladinih organizacija, donatorskom zajednicom, kompanijama i pojedincima.“, izjavio je Marko Tošić, izvršni direktor Centra za integraciju mladih, a prenosi sajt www.cim.org.rs Podrška je utkana u svaki kutak ovog kaća. Od pet friendly politike, do polica za slobodnu razmenu knjiga, na svakom se koraku oseća da ovi ljudi dišu solidarnost. Svaka popijena kafa na ovom mestu pruža priliku deci da zauvek napuste grupu korisnika socijalne pomoći. Mi smo bili, popili i više puta se vratili. Preporučujemo isto i vama.

INTERVJU

Nada Hadid

Revolucija je donela Nadu RAZGOVARALA: Helena PetroviÄ&#x2021; FOTOGRAFISALA: Duanny Lima

adu Habib prvi put sam srela u Kairu, na premijeri njenih dečijih predstava "Ja sam Malala'' i ''Marija Kiri''. Sami nazivi predstava ukazuju da kroz njih deca odaju poštovanje dvema značajnim ženskim gurama u istoriji i kroz radionicu se upoznaju sa njima. Međutim, tek kada sam saznala Nadinu priču i životnu misiju , ovaj, nama ni po čemu specičan projekat, dobio je potpuno novo značenje. Nada Habib je osnivačica organizacije "Thoth'' za razvoj i očuvanje egipatskog nasledja i protagonistkinja lma ''Nadina revolucija'', to su fakti koje lako možemo prinaći. Ipak, da bi zaista razumeli ko je ona, moramo se upoznati sa Egiptom iz ugla jedne žene. Egiptom, u kome je seksualno zlostavljanje svakodnevnica, bračno i radno pravo, najblaže rečeno, nije naklonjeno ženama, a sloboda izbora, samo iluzorni proizvod mentalne opresije, Egiptom u kome i dan-danas postoji ritualno obrezivanje žena! Revolucija 2011. godine i tzv. Arapsko proleće, donela je pogodne struje za nastajanje organizacija za ženska prava, umetničkih projekata i okupila veliki broj mladih ljudi sa zajedničkim ciljem. Uprkos tome, shvatamo da je menjanje statusa žene u društvu, u okruženju kakav je Egipat, nažalost teško i gotovo opasno. Da bih iz prve ruke saznala više o tome, zamolila sam Nadu za intervju, što je ona velikodušno prihvatila. Najpre, reci mi kako si došla na ideju da snimiš lm i kako je on sniman ? Bilo je to 2011. godine kada me je jedan prijatelj upoznao za mladom rediteljkom iz Amsterdama po imenu Klaudia Lisboa koja je došla u Egipat kako bi snimila priče o revoluciji. Tada sam joj rekla da imam jednu veliku priču za nju. Planirala sam da pokrenem dečije pozorište u kojem bih decu podučavala promenama koje revolucija donosi kao i političkom obrazovanju prenesenom putem predstava. Snimile smo nekoliko razgovora i potom je otputovala nazad za Amsterdam. Nekoliko meseci kasnije se vratila, rekavši da Nadine priče o revoluciji nisu dovoljne, želela je da napravi priču o mom životu. Pristala sam, a kada mi je rekla da sve što treba da radim je da budem otvorena pred kamerom, shvatila sam da pravimo dokumentarac.

osamostalim. U tom trenutku nisam ni pretpostavljala koliko će biti teško. Najteže mi je palo mamino neodobravanje. Mislila je da ću, ako skinem hidžab, postati loša devojka, stidela me se i nije htela da izađe sa mnom na ulicu. Srećom, sada je sve u redu, ali sve kroz šta sam prošla pokazalo mi je da u životu treba insistirati i biti uporan do kraja, a da svi problemi naposletku donesu snagu koju nisi ni znao da poseduješ. Svaki put kad osetiš tu snagu, treba da slaviš! Da li su te tvoji prijatelji podržali u tome? Tada sam morala da biram s kim ću ostati bliska, ali imala sam tri prijatelja koji su me konstantno podržavali donacijama. Želela sam da organizacija ''Thoth'' bude bude besplatna za svu decu i oni su mi u tome pomogli. Prijatelji su moć. Šta kažeš mladim devojkama kada te pitaju da li treba da nose hidžab? Kažem im da sedamdesetih godina učenice na Azharu nisu nosile hidžab. Štaviše, kažem im i to da pre nego što sam skinula hidžab, ja sam skinula nikab (tkanina kojom se prekriva lice). Rođena sam u Saudijskoj Arabiji i vaspitana da verujem da sam seksualni objekat i da treba da se sakrijem od očiju muškaraca. U islamu, sve je u vezi s muškarcima. Odgajana sam u porodici u kojoj se smatralo da muškarac može sve, a žena ništa. Nisam ni znala za prava koje imam i tek kada smo se doselili u Egipat, shvatila sam šta je sloboda. Napokon, da li postoji osoba u kojoj si pronašla inspiraciju ili nekakav uzor? Margaret Tačer, Nelson Mendela, Sadat i drugi. Inspiriše me sve što se može postići magijom ''insistiranja''. Postoje one žene koje žive tuđ život, preferiraju iste stvari, udaju se na isti način, kuvaju istu hranu. Postoje jake žene koje žive za sebe a postoje i one najjače koje žive za nešto više od njih samih.

Demontrativno si skinula hidžab kao znak svog feminizma. Kakve je promene to za tebe donelo i šta je sve predstavljalo ? Hidžab sam skinula na dan kada sam diplomirala. Dotada, bila sam poslušna ćerka koja je uvek radila ono što su roditelji od nje želeli. Nosila sam hidžab i studirala Vaspitački fakultet, kako religiozno! Onda sam se zapitala šta ja u stvari želim i odlučila da se

PERSPEKTIVA

Položaj žena u lmskoj industriji Piše: Nina Maravić

Kroz istoriju žene su uglavnom bile u podređenom polažaju u odnosu na muškarce. Nisu imale pravo na obrazovanje, politička prava ili pravo na privatnu imovinu. Bile su vlasništvo muškarca i njihova jedina funkcija je bila da obezbede potomstvo. Koliko god mi verovali da živimo u naprednom društvu u kojem svi građani imaju jednaki status, bez obzira na pol, to nije zapravo tako. Filmska industrija je jedna od najvećih i najuticajnijih industrija 21. veka. Početak lmske industrije označio je nastanak prvog lma koji su napravili braća Limijer, jedni od prvih sinematografa i režisera. Već tu vidimo, od samog početka, da su muškarci preuzeli vodeću ulogu. Verovatno bi danas odnos bio drugačiji da su prvi lm napravile žene. Žene su u lmskoj industriji u podređenom položaju u odnosu na muškarce i u mnogo slučaja nisu dobile posao upravo zbog svog pola. Sve žene koje se ne bave tipčnim ženskim zanimanjima (glumom, šminkom, kostimograjom) su u manjini. Kada bi vas neko pitao da nabrojite neke najpoznatije režisere, na pamet bi vam pali Spilberg, Tarantino ili Hičhok. Ali, ni jedna

žena. Zbog ove neravnopravnosti među polovima, žene su se suočavale sa raznim problemima na poslu. Kako u svom intervjuu za The Guardian kaže režiserka Leksi Aleksander, često su joj se dešavale neprijatne situacije na setu, gde je čak u jednom trenutku jedan glumac odbio da bude u lmu koji režira žena. Takođe je važno napomenuti da žene u lmskoj industriji dobijaju manju platu i ređe dobijaju nagrade i priznanja nego muškarci. To nam govori činjenica da je do sada samo jedna žena dobila Oskara za najbolju režiju, a to je Ketrin Bigelou koja ga je 2010. godine osvojila za svoj lm “The Hurt Locker”. U Sjedinjenim američkim državama, koje važe za jednog od najvećih prozvođača lmova, žene u lmskoj industriji zarađuju 21% manje nego muškarci. Situacija u Holivudu je daleko gora. Istraživanja američkog časopisa Forbs su pokazala da u Holivudu glumci u proseku imaju dva i po puta veću platu od glumica. Jedna od najpoznatijih mladih glumica i feministkinja ovog vremena, Ema Votson, poznata po svom javnom zalaganju za ženska prava, jednom prilikom je izjavila da je do sada u svojoj glumačkoj karijeri sarađivala sa

muškim režiserima 17 puta, a sa ženskim samo dvaput. Takođe napominje da se često susretala sa seksizmom. Elen Kuras, poznata sinematograferka, u svom intervjuu za The Guardian navela je da su je novinari jednom prilikom pitali kako je raditi muški posao. Ovo oslikava tezu da novinari i mediji igraju bitnu ulogu u ovoj diskriminaciji. Ukoliko oni u svojim člancima predstavljaju žene kao potčinjene u odnosu na muškarce u ovoj industriji, to će imati veliki uticaj na publiku da i sama počne da razmišlja na isti način. Istraživanja su pokazala da su žene predstavljale samo 16% režisera, scenarista, producenata i sinematografa u najboljih 100 lmova iz 2015. i 2016. godine. Kada pogledamo statistiku Univerziteta Južne Kalifornije, koji je jedan od najpoznatijih univerziteta za lmsku umetnost, 46% ljudi koji završe tu školu su žene, kako navodi LA Weekly. Ako je to tako, zašto onda dolazi do ovakve drasitčne razlike kada je u pitanju statistika u

samoj industriji? Koliko god te žene bile dobre u tome što rade, odmah po završetku studija bivaju marginalizovane zbog klasične predrasude da žene ne bi trebalo da budu vodeći akteri u lmskoj industriji. Žene su veoma često i predmet seksualnog zlostavljanja. Skorašnji skandal, koji je izbio kada je nekoliko glumica optužilo Harvija Vajnstajna, poznatog producenta, za pokušaje zlostavljanja, upravo to i potvrđuje. O ovoj temi se generalno ne priča i ne piše mnogo. Često se dešava da su oni koji se javno zalažu za jednakost među polovima, upravo ti koji u svakodnevnom životu diskriminišu zene. Moramo da shvatimo da živimo u 21. veku i da bi svi trebalo da imamo iste šanse da uspemo u onome što radimo i da uživamo jednako poštovanje, bez obzira na pol.

...

SOLIDARNOST

Em patiš ti, empati(m)ja Piše: Zorana Milenković

Kroz istoriju je naš narod nekoliko puta napuštao svoje domove i utočište pronalazio u drugim državama. U poslednjih nekoliko godina pripadnici drugih naroda potražili su utočište na našim prostorima. Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije, u Srbiji trenutno više od 35 000 ljudi ima status izbeglice. Nedaćama našeg naroda tokom migracija inspirisana su mnoga književna dela, kao što je roman Seobe Miloša Crnjanskog. Možemo ostaviti istoriju iza sebe i okrenuti se savremenom dobu: Uvidećemo da i danas mnogi pojedinci, sami ili sa svojim porodicama, napuštaju Srbiju usled loših uslova za život, u potrazi za srećom i ličnom armacijom. Prema nekim podacima u dijaspori živi i preko četiri miliona Srba. Tako mnoga srpska deca pohađaju strana obdaništa, strane škole i druže se sa decom ,,strancima''. U svakom modernom društvu svima se pruža podjednaka šansa i pravo na obrazovanje. Kako je onda moguće da mi to sve zaboravljamo kada su u pitanju tuđa deca? Kada su u pitanju deca iz Sirije, Avganistana, Iraka, Irana i mnogih drugih zemalja,

koja napuštaju svoje kuće usled ratnih okolnosti ili nemogućnosti vođenja normalnog života? Kako je moguće da dozvoljavamo da takva nesreća, koju smo i sami osetili i čije posledice i dalje osećamo, bude propraćena dodatnom netrpeljivošću i neprihvatanjem? Gde je nestala EMPATIJA? Čak iako ostavimo poređenje po strani, nameću se sledeća pitanja proistekla iz incidenta u Šidu: Da li se stvarno plašimo dece? Ko se plaši dece i zašto? Deca ili odrasli? Naime, roditelji đaka osnovne škole u Višnjićevu protestovali su protiv toga da njihova deca dele učionice sa decom iz izbegličkog kampa. Mediji su preneli da je na protestu bilo oko 200 ljudi, što je poprilično veliki odziv, kada se uzme u obzir broj stanovnika ovog malog vojvođanskog mesta. Argumenti roditelja su bezbednost i higijena njihove dece. Da li još uvek mislimo da je tamna koža odraz nečistoće, i da su svi ljudi, pa i deca, muslimanske veroispovesti teroristi? Roditelji su toliko daleko išli da su polazak 40 mališana iz izbegličkog kampa u školu izjednačavali sa političkim pitanjima kao što je proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije. Naveli su i

to da će srpska deca zbog dece migranata zaboraviti ćirilicu. Suština problema ogleda se u stavovima roditelja koji su javno izneti nakon roditeljskog sastanka: umesto da podstiču svoju decu da upoznaju druge običaje, kulturu i religiju, oni neutemeljeno i bez ikakvog predznanja to osuđuju. Na primer, islamski običaj pozdravljanja isključivo desnom rukom roditelji pogrešno tumače. Taj običaj shvataju kao da se njihovoj deci zabranjuje da dodiruju levom rukom decu iz kampa i da ne smeju da razgovaraju sa njima. Ne smemo zaboraviti da ovakve predrasude nemaju nikakve veze sa decom, bez obzira na njihovu nacionalnost ili religiju. Ono što je za decu od najveće važnosti je interakcija, učenje i pravo na obrazovanje. Iznad toga nikako ne smeju biti rasistički i fašistički

stavovi. Deca treba da znaju da je različitost lepa. Izgleda da smo svi zaboravili kako je teško biti dete, čak i u normalnim okolnostima. Kako smo često kao deca bili zbunjeni, uplašeni i usamljeni. Poslednje i najgore što možemo da uradimo je da ovim malim ljudima koji su ostali bez svojih kuća, porodice i prijatelja, dodatno otežavamo život, koji je ispunjen izgnanstvom, glađu, i svim ostalim užasima rata. Svi zajedno, i odrasli i deca treba da predstavljamo sigurnu luku ovoj nevinoj i uplašenoj deci. Podsetimo se velikih reči iz pesme Arsena Dedića: „Kad bi svi ljudi na svetu, baš kao i sva deca na svetu odlučili da kažu: suza svud dosta se lilo, na svetu već loše je bilo-sad dobro će bit.“

...

LIČNI STAV

Kako društvene mreže menjaju svet na bolje primer Tvitera Piše: Filip Mihajlović

otovo sigurno ste čuli nekoga da se žali na uticaj društvenih mreža na svakodnevnicu. Prežvakana je to retorika. Ljudi gunđaju kako se bliske društvene interakcije ostvaruju preko kompjutera umesto uživo. Svakakvi psihijatri, psiholozi i oni koji to nisu, ali se tako predstavljaju u javnosti iznose svoje mišljenje i potkrepljuju ga „dokazima“ koji su najčešće pseudonaučne prirode. Često se zaboravlja uticaj koji one imaju na globalnom nivou. One ne povezuju samo ljude koji se već poznaju. One spajaju istomišljenike iz celog sveta i ujedine ih oko zajedničkog cilja. Više se veruje uticajnim tviterašima nego novinarima koji pišu za novine iz neke od velikih medijskih kuća, koje imaju ogromnu reputaciju i tiraž. To je logično jer tviteraši obično iskazuju svoje mišljenje jer nemaju nalog od poslodavca da napišu tekst sa određenim stavom. Klasični mediji poput televizije, štampane novine ili njihovih električnih izdanja se više ne smatraju izvorom objektivnih i tačnih informacija. Čak i predsednik SAD Donald Tramp koristi Tviter da bi iskazao svoje mišljenje jer misli da neće biti verodostojno prikazano ono šta je iskazao. Društvene mreže najčešće pokazuju mišljenja koja nisu izmenjena ni na koji način, već reč po reč predstavljaju autorovu misao. Posebno mesto među njima ima već pomenuti Tviter. Zaslužni za njegov uticaj su heštegovi (hashtag, taraba). Neki od najznačajnijih društvenih pokreta, poput Black lives matter, su počeli kao heštegovi među aktivistima. Brojne poznate ličnosti su komentarisale ovaj pokret, što je dalje dovelo do užarenih debata. Danas je to najmasovniji pokret za prava Afroamerikanaca u SAD, koji je izazvao brojne proteste koji su često trajali danima i propraćeni su ozbiljnim nemirima, uključujući nasilje i sukobe sa policijom. Značaj tog pokreta je neosporiv i on je postao bitna stavka u istoriji odnosa Afroamerikanaca u SAD. Još jedan od mnogih značajnih heštegova je #MeToo. Popularnost je stekao kada je glumica Alisa Milano „šerovala“ status koji

uključuje tu oznaku. U tom statusu ona poziva žrtve seksualnog nasilja da progovore o svojim iskustvima. Kada one podignu svoj glas podići će svest okruženja o učestalosti takvih dešavanja. Često se dešava da ljudi ne shvataju da je i seksualno nedolično ponašanje neprikladno i izaziva, u najmanju ruku, neprijatan osećaj kod žrtve (a najčešće su propraćene jakim osećajem straha). Takva dešavanja su učestala u svakodnevnici i važno je podići svest o njima i njihovom uticaju kako bi se takvo ponašanje prepoznalo, osudilo i nakon toga smanjilo. Ona je takođe nastala u svetlu krupnih dešavanja u Holivudu, kada su javne ličnosti konačno progovorile o tome kako moćnici zloupotrebljavaju svoj položaj i iskorišćavaju ljude, da bi posle zataškali nekoga ko bi progovorio o tome. Ovaj hešteg će pojačati debatu o prikladnom ponašanju na poslu jer su baš u kancelarijama česte seksističke ili sugestivne poruke izražene, ali se do sada to pravdalo kao „običan razgovor medju saradnicima“. Takodje se javljaju zaposlene koje su morale da pretrpe neprijatnosti od šefova da bi dobile ili zadržale posao. Dakle, samo uz pomoć trenda na internetu je na globalnom nivou zaljuljana patrijarhalna slika svakodnevnice u kojoj se napadnost i sami napadi na žrtve (najčešće žene) guraju pod tepih. Ovakve akcije mogu i da deluju na mikro nivou. To znači da kao konačan cilj imaju delanje za odredjenu društvenu grupu, regiju ili pojedinca. Najbolji primer za to je #FreeCyntoiaBrown. Sintoa Braun je Afroamerikanka iz Tenesija, koja je uhapšena 2004. godine kao šesnaestogodišnjakinja. Imala je teško detinjstvo. Sa dve godine je data na usvajanje. U desetoj godini je pobegla od svojih usvojilaca koji su je zlostavljali. Počela je da se bavi prostitucijom da bi preživela, a podvodač je bio poznat po posebno nasilničkoj istoriji

prema ženama. Jednog dana morala je da usluži klijenta koji je imao kolekciju oružja. On se nasilnički ponašao prema njoj. Kada je krenuo iza kreveta, Sintoa je pomislila da je posegnuo za pištoljem i da će da je ubije. Zato mu je pucala u glavu sa pištoljem koji joj je makro dao. Uhapšena je i trebalo je da joj se sudi za ubistvo iz samoodbrane. Medjutim, tužilac je napomenuo da je Sintoa uzela novčanik žrtvi, te je kao motiv za ubistvo naveo pljačku koja je loše izvedena. Osuđena je na četrdeset godina zatvora, a uslovni otpust je moguć 2057-e godine, kada će ona imati šezdeset i devet godina. Ona želi da se izbori da bude osuđena za ubistvo drugog stepena. Ukoliko tako bude presuđeno moći će da dobije uslovnu kaznu. O njoj je

snimljen dokumentarac 2011. godine ali nije imao uticaj koji je trebalo da postigne. Međutim, kada su Rijana, Kim Kardašijan, Lebron Džejms i Snup Dog podelili i komentarisali njenu priču na društvenim mrežama i stali u njenu odbranu, ona je dobila publicitet koji bi možda mogao da dovede do pravičnije p r e s u d e . To j e p o s e b n o t a č n o j e r j e o n a Afroamerikanka i to u državi Tenesi, koja je poznata po tome da je njen sistem nepravedniji za Afroamerikance, u SAD koja često ima dvostruke standarde te izriče opresivnije mere kazne u zavisnoti od boje kože počinioca. Tolika je moć društvenih mreža.

...

REZON

Ipak su vesti! Ipak su lažne! Piše: Mladen Mladenović

Iako se javnim mnjenjem manipuliše praktično

stvaranje sopstvenog, odnosno javnog mišljenja.

od kad postoji dostupnost pisanim informacijama

Preplavljenost porukama u savremenom životu

lažne vesti svoj pun potencijal pokazuju u elektronskim

destimuliše sklonost ka proveravanju tačnosti, izvora i

medijima. Sam termin se pojavljuje još u devetnaestom

konteksta informacija koje do nas dolaze. Naš lični

veku, ali je u zapadnoj Evropi, a i kod nas izraz

kontekst, onaj u kome se nalazimo dok smo u procesu

„novinarska patka“ bio popularniji. U centar javne

traganja za informacijama ovde igra možda najvažniju

pažnje lažne vesti dolaze 2016. godine tokom

ulogu, sada se obaveštavamo u pokretu. Pritom se ne

predizborne kampanje za američke predsedničke

misli nužno na bukvalni čin kretanja, nego na

izbore i svih kontroverzi koje su ih pratile. U kontekstu

vremensko ograničenje, odnosno očekivanu brzinu

izbora imale su ulogu diskreditacionog instrumenta,

dobijanja traženog rezultata. Ovaj kriterijum postavile

uglavnom korišćenog za obračunavanje sa političkim

su brzo-razvijajuće tehnologije čiji je kumulativni

neistomišljenicima. Međutim, američki izbori su prošli,

pokazatelj valjanosti upravo brzina obrade

ali su od njihovog rezultata veći utisak ostavili problemi

informacija. Same tehnologije naravno nisu krive za

verodostojnosti plasiranih informacija, koji sad ostaju

naše nestrpljenje, ali nam je sada vreme postalo

za rešavanje tehnološkim i medijskim kompanijama,

skuplje. Glavni raskorak između tradicionalnih i novih,

ali i prebacuju određenu krivicu na konzumente tih

digitalnih, medija je prevazilaženje jednosmernog

informacija kao na jedne od najodgovornijih za

brodkast (broadcast) modela odnosa prema

porukama koje primamo,zahvaljujući nematerijalnoj

očekivan su proizvod monetarizacije „klikova“ i poseta

strukturi korisniku neposrednih servisa i podataka

stranicama, a tabloidni servisi koji ih proizvode u

kojima ti servisi raspolažu. Internet, kao glavni nosač

najvećoj meri su doprineli uspostavljanju ovakvog

digitalnih platformi omogućava nelinearno kretanje

modela, a sada u njemu cvetaju i zarađuju svojim

informacija. Ovo se najjasnije uočava iz fenomena

vlasnicima ogroman prot. Jedan vlasnik niza stranica

„šerovanja“ i drugih vidova preporučivanja i

koje prenose potpuno izmišljene vesti je kako prenosi

vrednovanja sadržaja koji čine glavni mehanizam za

Gardijan u intervjuu za National Public Radio izjavio da

vršenje selekcije odnosno kreiranja paketa sadržaja

je od izdavanja reklamnog prostora na stranicama

dostupnog na svakom i svačijem individualnom

zarađivao i po 30 000 dolara mesečno, naravno

interfejsu za pristup medijima.Ovde se naravno

zahvaljujući visokoj posećenosti. Tehnološke rme se

pretežno misli na društvene mreže, ali i na pretraživače

ne mogu pohvaliti velikim uspehom u ograničavanju

koji se takođe rukovode sličnim sistemima, jer oni u

cirkulacije lažnih informacija. Iako se teži ka nalaženju

najvećem broju slučajeva predstavljaju polaznu tačku u

rešenja slobodna komunikacija je osnovna usluga koju

potrazi za informacijama.Očigledna mana ovakvog

digitalne platforme nude svojim korisnicima pa se i sve

modela je činjenica da se poruke rangiraju po

sistemske promene rade sa ovim na umu. Najekasniji

subjektivnom odnosno afektivnom merilu, dok se

mehanizam možda ostaje još lična inicijativa potrošača

validnost i verodostojnost ostavlja na procenu

da poveća kvalitet svojih subjektivnih ocena i utiče na

korisniku, procenu koja je upravo subjektivna i

etiketiranje medijskih izvora koji se ne pridržavaju

afektivno orijentisana. Tako dolazimo do problema

novinarske etike, odnosno tržišnim podsticajima

stvaranja „post-istine“, termina koji je 2016. godine,

doprinese promeni kvaliteta samih poruka. Da bi to

od strane Oksfordskog rečnika, odabran za reč

uspelo doduše potrebna je značajno veća

godine. Post-istina podrazumeva da je od toga da li je

popularizacija novinarske etike, kao i načina

podatak istinit zapravo važnije kako nas on čini da se

procenjivanja verodostojnosti medijskih poruka oko

osećamo. Preks „post-“ ovde ne označava da je to

kojih bi moglo da se koncentriše tržište pouzdanih

nešto što dolazi „posle“, već da je istina praktično

informacija tako parira industriji senzacionalizma.

prevaziđena. Senzacionalistički i „klik-bejt“ naslovi

... “Ukoliko nešto može da te pokvari - onda si već pokvaren” Bob Marli

KULTURA

Orlando - Bezvremenski roman o identitetu i društvu Piše: Zlata Lukić

lavni lik ovog romana se bori protiv svih G društvenih pravila i normi i u potpunosti ruši granice prostora, vremena, roda i seksualnosti. Vulf govori o androginom stanju kao najprirodnijem stanju ličnosti. U tome se ogleda važnost ovog dela, kako za ono vreme tako i danas. “Orlando” pomera granice književnosti i društva.

“Orlando”, jedan od najinteresantnijih romana Virdžinije Vulf, objavljen je 1928. godine. Ovo je roman o društvu, identitetu i sazrevanju lika Orlanda koji živi čak četiri veka u telu muškarca a potom i telu žene. Inspiraciju za lik Orlanda Virdžinija je pronašla u svojoj ljubavnici i prijateljici Viti Sakvil-Vest. O Orlandu, Vitin sin Najdžel Nikolson je pisao: “Sav uticaj koji je Vita imala na Virdžiniju nalazi se u Orlandu, najdužem i najšarmantnijem ljubavnom pismu u književnosti, u kome ona istražuje Vitu, provlači je kroz vekove, bacaka je iz jednog pola u drugi, igra se njome, oblači je u krzna, čipku i smaragde, zadirkuje je, ertuje sa njom, spuštva magleni veo na nju.” Orlandovim likom Virdžinija govori o stereotipima i

rodnim ulogama koje nam društvo nameće i pripisuje a koje se ne nalaze u nama samim.Autorka se fokusira na istraživanje ljudskog identiteta I roda kao samo jednog od aspekata ličnosti. Jednog jutra Orlando se prosto budi u telu žene, što u samom liku ne izaziva čuđenje. Govori o važnim pitanjima značaja povezanosti pola i identiteta ličnosti.Iako se Orlandov pol menja, njena ličnost ostaje ista. “Orlando je postao žena — to se ne može poreći. Ali u svakom drugom smislu, Orlando je ostao do detalja onakav kakav je bio. Promena pola, iako je promenila njihovu budućnost, nije ništa uradila da promeni njihov identitet. Njihova su lica ostala, kao što pokazuju njihovi portreti, zapravo ista.” Od elizabetanske ere do Britanije 1928. godine, Orlando kao lik sazreva, postaje samouverenija, samostalnija, njeno interesovanje za poeziju prerasta u usavršavanje i objavljivanje sopstvene knjige. Na početku Orlando se zajubljuje u mladu rusku princezu, a kasnije se udaje za plemića Šelmerdina. Glavni lik ovog romana se bori protiv svih društvenih pravila i normi i u potpunosti ruši granice prostora, vremena,

roda i seksualnosti. Vulf govori o androginom stanju kao najprirodnijem stanju ličnosti. U tome se ogleda važnost ovog dela, kako za ono vreme, tako i danas. “Orlando” pomera granice književnosti i društva. Ovaj roman ima veoma pozitivan uticaj na generacije čitalaca koji sebe pronalaze u liku Orlanda. Ovo su utisci jedne trans žene o ovom delu: “Nisam posebno duhovna osoba, ali nisam mogla da se odreknem ideje da Virdžinija Vulf nije samo napisala knjigu sa kojom sam mogla da se poistovetim, već knjigu za mene. Za osam godina, od kad sam čitala o njoj, Orlando me je pratila kroz život, tihi duh čije prisustvo me povezuje sa budućnošću koju nisam mogla ni da zamislim kao tinejdžer.” Virdžinija se u ovom romanu dotakla teme feminizma i seksizma govoreći o različitosti pogleda na svet Orlanda u telu mladića i Orlanda kao žene. Orlando je kao mladić potpuno nesvestan svog položaja i jasno govori o svojim očekivanjima od žena, počevši od zičkog izgleda pa do zahteva da žena bude čedna, tiha i poslušna. Sada ona konačno razume na koji način je društvo ograničava i kontroliše žene postavljanjem različitih pravila o tome kako ona

izgleda i kako se ponaša, šta joj je dozvoljeno, a šta ne. Naš glavni lik postaje svestan pogrešnog pogleda koji muškarci imaju na žene i njihove uloge u društvu, kao i nejednakosti njihovih položaja. “Da padneš sa jarbola”, mislila je, “zato što si video ženske članke; da se obučeš kao Gaj Foks i da paradiraš ulicama da bi te žene hvalile; uskratiti ženi da uči da ne bi mogla da ti se podsmeva; da budeš rob najslabašnijeg devojčeta u podsuknjama, a da ipak šetaš kao da si Bog stvoritelj. - Nebesa!” mislila je, “kakve budale oni prave od nas - kakve smo mi budale!” I tu bi se videlo iz neke dvosmislenosti u izrazima da je kudila oba pola podjednako, kao da ne pripada nijednom; i zaista, za sada je izgledalo da se koleba; bila je muškarac; bila je žena; znala je tajne, delila slabosti i jednih i drugih. Tematika ove knjige veoma je važna i njena vrednost i aktuelnost su neprolazne. Ovo je knjiga o ljudskim sličnostima i različitostima, o prihvatanju i otkrivanju sopstvenog identiteta i onome što nas čini posebnima, za sve koji se identikuju sa likom Orlanda, ali i one koji žele da ga razumeju bolje.

...