Magazin Promaja, deveti broj: mart 2019

deveti broj

Suzana Trninić LJUDI NISU OVCE, A SVAKA VLAST PROLAZI

Reč urednika

Osnivač Centar za marginu

Dragi čitaoci i čitateljke,

Urednik Nemanja Marinović

pred vama se nalazi novi broj „Promaje“, magazina koji već godinu dana duva baš iz svih smerova.

Promaja je srpski “brend” i ne postoji nigde drugde osim na ovim prostorima. Uvek duva kad ne treba, često smeta, pomalo i plaši, ali uvek donosi svežinu i promenu.

Dizajn i prelom Tijana Ristić Lektorisala Julijana Spasić Naslovna fotografija Medija Centar Beograd web www.czm.org.rs e-mail office@czm.org.rs

Saradnici

Aleksandra Mitrović

Ivana Dimitrijević

Dragana Plazinić

Bojan Živanović

Sara Sekulić

Tamara Urošević

Milan Aranđelović

Miloš Ðošić

Luka Mutić

Milica Terzić Ana Manojlović Habicht

Ideja za kreiranje ovakvog sadržaja proizašla je iz višegodišnjeg aktivističkog iskustva „Centra za marginu“ i njegovih članova i članica, kako u lokalnom, tako i globalnom kontekstu putem serije međunarodnih konferencija „The Global Human Rights Forums“, a pre svega iz iskustva rada sa mladim i talentovanim ljudima u okviru “Škole medijske pismenosti” koju organizujemo. „Promaja“ nastaje na uvidu da na našim prostorima ne postoji specijalizovani magazin koji se bavi ljudskim pravima u globalu, društveno relevantnim temama i aktivizmom, iako ima medija koji jako lepo o ovim temama izveštavaju. „Promaja“ teži da glas da onima koji se ne čuju i prenese autentična iskustva i priče koje se nigde drugde ne mogu pronaći.

Priče sa margine nisu „vest“, a njihove aktere nikada nećete videti na naslovnim stranama tržišno orijentisanih mejnstrim medija. Iz tog razloga ovim magazinom otvaramo prostor za njih, a ujedno stvaramo i mogućnost mladim, perspektivnim ljudima punim entuzijazma, volje i energije da se ispolje, istražuju i analiziraju. U pitanju su studenti i alumnisti naše „Škole medijske pismenosti“ iz čijeg pera je izašao određeni broj tekstova koje imate priliku da čitate. Kao potpuno volonterski projekat „Promaja“ ima „privilegiju“ da ne zavisi od tiraža ili klikova, već da sadržaj u potpunosti kreira u skladu sa društvenom relevantnošću i vrednostima za koje se kao organizacija zalažemo, a sigurni smo da će tekstovi pronaći put do svoje publike.

Ono što vam zasigurno možemo garantovati jeste da priče koje pročitate u „Promaji“ nećete nigde drugde.

Uostalom, čitajte nas i dalje i uverite se sami.

Nemanja Marinović, urednik

Sadržaj

10. Istopolne porodice – ključ za prevazilaženje patrijarhalne porodične matrice Deca odgajana u homoseksualnom paru odrastaju ojačana za iskustvo drugosti i vrednovanja različitosti.

Istopolni parovi tradicionalne polne uloge obogaćuju pružajući „child’s gender flexibility“ model

4. Kolumna - Nemanja Marinović

Beovizija – bermudski trougao za društveno angažovani pop

16. Priča sa naslovne strane - Suzana Trninić Ljudi nisu ovce, a svaka vlast prolazi

19. Perspektiva - Tamara Urošević

„Barbie Fashionista“ u invalidskim kolicima

24. Bunt – Miloš Ðošić

Hapšenje teških bolesnika koji se leče kanabisom

6.

26. Rezon - Milica Terzić

Ivana Dimitrijević Nove tehnike ženstvenosti sa YouTube-a

Zastupljenost žena na pozicijama u novinarstvu

28. Kultura - Ana Manojlović Habicht Teatralni pad jednog glumca

30. Intervju - Danijel Jovanović

Veliki broj nadarenih ljudi ne dolazi do izražaja

33. Taboo - Dragana Plazinić

Kultura institucionalnog nasilja nad ženama

35. Portret - Sara Sekulić

Zorica Ðurić: Ostareh, mudrosti se ne naučih

38. Književnost - Milan Aranđelović

„Niz prugu“: Sve je otišlo u honduras

39. Sećanje – Luka Mutić Piter Norman: Tihi heroj

22.

Gregor Kohlhofer Proširi svoje vidike svete

Kolumna

Beovizija – bermudski trougao za društveno angažovani pop Piše: Nemanja Marinović

I

zbor za pesmu Evrovizije ove godine se održava u Tel Avivu, a Srbija je izabrala još jednog predstavnika sa kojim jedva da imamo ikakve šanse da se plasiramo u finale. Za ovaj festival će se često čuti da je „generički“, te da postoji recept za dobar plasman, no nekako kada su pobednici u pitanju uvek važi jedno jedinstveno pravilo – originalnost. Ono što mi nemamo već deceniju unazad. Pobeđivale su i balade i brze pesme, različiti stilovi, jezici, ali jednu stvar je većina njih imala – jasnu poruku. Evrovizija je vremenom postala takmičenje društveno angažovanog popa, verovatno jedinog muzičkog pravca koji u Srbiji ne postoji.

Da, to znači da je takmičenje politizovano. Kada kažem politizovano, ne mislim na onu klasičnu „kako mali Perica zamišlja Evroviziju“ priču u kojoj sede neki ljudi i odlučuju unapred pobednika, pa onda kalkulišu sa glasovima 40 zemalja i njihovim televotingom. Ne mislim čak ni na „komšijsko glasanje“ koje je, uprkos uvođenju žirija, u nekim zemljama (čitaj: na Balkanu) još uvek izraženo. Mislim na to da je Evrovizija takmičenje nastalo iz političkih razloga, kako bi se muzikom izgradili mostovi između zemalja Evrope nakon drugog svetskog rata, a da je zbog svoje inkluzivnosti vremenom postala platforma koja je omogućila da se čuje glas marginalizovanih i ESC scena je često korišćena u tu svrhu. Sve te poruke su, uprkos tome što Evrovizija zabranjuje političke parole, ipak sve do jedna političke. Kao što je potpuno politička stvar pokušaj da se zbog situacije u Palestini izmesti takmičenje iz Tel Aviva zato što Izrael krši ljudska prava Palestinaca i uključen je u ratni sukob, što je izuzetno licemerno, posebno kada dolazi iz zemalja koje su u organizacijama koje vode ratne sukobe po celom svetu. No, to je neka druga priča.

Kada pogledamo unazad, najčešće reči u evrovizijskim pesmama su „mir“ i „ljubav“, a ako analiziramo samo nekoliko poslednjih godina, većina pobednika je imala političku poruku ili neki jasan manifest u svom nastupu, bilo to direktno kao u Džama-

4

linoj pesmi „1944“ ili pesmi „Toy“, bilo to kompletnim performansom poput onog koji je priredila Končita, ili suptilnije u osnažujućoj pesmi „Heroes“ ili kroz celokupni paket koji je imao portugalski pobednik koji je želeo da „vrati pravu muziku“. Jedini recept jeste jasna poruka i originalan nastup. Na kraju krajeva, Marija Šerifović je takođe pobedila zbog efektne pesme i kvir elemenata jer, uprkos tome što tada nije bila autovana, njen celokupan performans je u velikoj meri bio kvir. I Evrovizija voli hrabrost, a to je ono što je falilo i našim najboljim predstavnicima.

U prvim godinama našeg izuzetno uspešnog povratka osnovna ideja je bila da se propagira ono što su oni koji su selektovali pesme smatrali kulturom i tradicijom naših naroda – srpskog i crnogorskog. Tako nas predstavlja „Lane moje“, gde Joksimović pokušava da proda svoju muziku kao tradicionalni srpski melos, a već naredne godine želi da to ponovi sa „Jutrom“ u izvođenju Jelene Tomašević, kada su ga u sprečili Crnogorci koji su pak plasirali svoj melos u pesmi „Zauvijek moja“. Nacionalni izbori u to vreme služili su kao poligon za merenje političke snage u zemlji koja je već uveliko bila zrela za razdvajanje, što se i desilo nakon velikog skandala u Sava Centru 2006-e godine, gde je publika izviždala grupu No Name koja je ponovo pobedila na Evrop(j)esmi, nakon skandaloznog glasanja crnogorskog žirija koji srpskim takmičarima gotovo da nije davao bodove. Ovaj boy bend je tada izmanipulisan za političke ciljeve i bačen u vatru iako, iskreno govoreći, nije bio ništa lošiji od srpskih bedova, poput grupe Peti element, pulena Kristine Kovač, koji su takođe imali uspešne festivalske nastupe, a na samoj Evroviziji 2005-e crnogorski bend imao je čak jedan od boljih plasmana naših zemalja. Ono što im je prošlo te godine, nije moglo da prođe i naredne jer se baš tad dogodila jedina dobra Beovizija u istoriji i

pesme „Ludi letnji ples“ i „Romale Romali“, tako da je skandal bio neizbežan. Ono što je zanimljivo jeste da su skandali i spekulacije o nameštanju festivalu pratile Beoviziju svake godine. Te iste 2006-e godine pre samog takmičenja grupa koju je činilo pet takmičara iz prve sezone Zvezda Granda, koji su u tom trenutku važili za najpopularnije mlade pevače u regionu, povukla je pesmu „Tamo daleko“ sa takmičenja zbog velikih pritisaka, iako su važili za favorite. Naredne godine, kada je „Molitva“ dovela takmičenje u Srbiju, desio se još veći skandal na nacionalnom izboru kada je grupa popularnih pevača koja nije ušla u finale, među kojima Mira Škorić, Amadeus Bend i Maja Nikolić, podnela pritužbe zbog sumnje na neregularnost izbora. Skandal se ponovio i 2009-e godine, kada su bez finala ostale Ana Nikolić i Ivana Selakov, koje su važile za favorite. One su naknadno pozvane da učestvuju u finalu, nakon što su utvrđene greške u brojanju glasova, što je Ana Nikolić odbila. Te godine je u finale prošao anonimni pevač, bratanac jednog od organizatora, a pobedio je muzički producent Marko Kon sa pesmom „Cipela“ koji se, naravno, nije plasirao u finale Evrovizije. Već sledeće godine, takmičenje je ukinuto i nije se održavalo do prošle godine.

Tada kreće nova era i nastupi koji postaju malo slobodniji, pre svega jer više nisu morali da se dodvoravaju publici. RTS je birao kompozitora/e koji će praviti pesme, oni birali izvođače, a publika je nekad odlučivala između nekoliko ponuđenih opcija, a nekad nije ni imala tu mogućnost. Tada se polako odustaje od prodavanja „tradicionalnog melosa“, iako je Goran Bregović, koji je bio prvi kompozitor koji je pozvan na taj način, pokušao da isto uradi 2010-e godine kada nas je predstavljao Milan Stanković sa pesmom „Ovo je Balkan“. U to vreme ekstremno popularni mladi pevač, prepoznatljiv po K-pop stajlingu, obučen u narodnu nošnju đuskao je uz note nekog novokomponovanog narodnjaka, a potom na Evroviziji sve to ponovio samo u modernom stajlingu i u dubokim ljubičastim cipelama, što je sve zajedno bio baš žešći treš. Od tada, pa do prošle godine kada se vratila Beovizija i pobedila Balkanika sa još jednim pokušajem etnopopa, desile su se dve bitne stvari – dva mala pokušaja da Srbija pošalje društveno relevantnu pesmu na Evroviziju koja će imati političku poruku, a ne pucati na izmišljeni tradicionalni melos i frulu. 2015. godine predstavljala nas je Bojana Stamenov, koja je pre svega upamćena po tome što je bila hrabra da prvi put ode sa pesmom koja nije na srpskom. Ovo je bila odlična odluka jer društveno angažovani pop ne može da se peva na bilo kom drugom jeziku ukoliko očekuješ da te neko razume, a ako te niko ne razume onda je potpuno svejedno da li pevaš o nasilju prema ženama ili flaši čivasa koju si stukao u kafani. Ono što je bio propust Bojane Stamenov jeste to što je sve bilo usiljeno i fejk – autor njene pesme je autor „Molitve“, vođa tima isti

koji je bio i Mariji, a tekst su pisali tekstopisci Končitine pesme koja je pobedila samo godinu dana pre toga. Igralo se po istom receptu – pesma o lepoti koja ne laže i prihvatanju, sa autentičnom izvođačicom – umesto to da bude društveno angažovani pop ispala je Končita posle Končite, a Evrovizija ne voli dvojnike i ne voli replike. Da je to uradila par godina kasnije, npr. sada, rezultat bi bio sigurno drugačiji, posebno ako se uzme u obzir da je Bojana i tada uspela da se plasira na visoko deseto mesto, iako je 2015-e godine bila najjača konkurencija u ovoj deceniji. Nastup je takođe bio nedovoljno hrabar, sa zastavama koje nisu simbolizovale ništa konkretno, dok su se istovremeno vijorile gej zastave drugih učesnika i gde se takav vid podrške podrazumevao. Na kraju, iako podržavam to što je pevala na engleskom, tekst je bio nakaradno loš, posebno u poređenju sa tekstom koji je godinu dana pre izvodila Končita.

Drugi pokušaj je pesma „Shelter“ koji je za Sanju Vučić napisala Ivana Peters. Još uvek je velika šteta što je Ivana nije i izvodila, iako je Sanja nesumnjivo odličan vokal njena energija ne može da se meri sa Ivaninom. Elem, pesma koja je, za razliku od „Beauty never lies“ imala zaista dobar tekst, bila je posvećena nasilju prema ženama, a u toku nastupa na video bimu su se pojavile žene zaposlene na RTS-u koje su podržale akciju. Ovo je verovatno bio najpolitičniji nastup Srbije na ovom takmičenju, ali opet – to je Evrovizija i za Evroviziju je to mlako. RTS jednostavno nije uložio dovoljno novca ni u nju, ni u Bojanu, iako su mogle da nam donesu dobar plasman. Sve ostalo što smo poslali, iskreno, nije ostavilo nikakav trag.

Ove godine ponovo nemamo nikakve šanse. Sve što nam je RTS ponudio, na jeftinoj sceni vaskrsle Beovizije, pred 30 ljudi u publici, jesu već viđene balade i zaboravljeni pevači ili potpuni anonimusi. Nijedna pesma, pa ni pesma Dženana Lončarevića koja pretenduje da bude antiratna, a budimo iskreni potpuni je i kič i šund – nemaju nikakvu jasnu poruku. Ništa što bi moglo da skrene pažnju evrovizijskim fanovima. Srbija ima najbolju muzičku produkciju na ex-yu prostorima i najveće zvezde, a mi uporno biramo na takmičenju koje ne bi moglo ni da prođe kao takmičenje mladih talenata.

RTS mora da nađe način da vrati popularne pevače na festival, koji su usled gore pomenutih skandala odlučili da se nikada ne takmiče. Pored Aleksandre Radović i Lene Kovačević u klasičnom pop zvuku („Cafe“ je npr pesma koja bi odlično prošla na festivalu), zatim Emine Jahović ili Jelene Karleuše (koja se godinama pominje kao naš najveći adut za takmičenje) u komercijalnom zvuku, ili novih modernih zvezda kao što je Milica Pavlović – mi biramo između ljudi čija imena moramo da guglamo pre festivala. Kao neko ko plaća pretplatu za RTS, zahtevam da, ako već ne možemo da očekujemo objektivno novinarstvo, bar dobijemo kvalitetnu Beoviziju!

5

Društvo

Nove tehnike ženstvenosti sa YouTube-a Piše: Ivana Dimitrijević Fotografije u tekstu: youtube printscreen

M

arsel Mos u svom legendarnom eseju o telesnim tehnikama navodi da je prvo i osnovno čovekovo oruđe – njegovo telo. On time hoće da naglasi da svi mi učimo kako se ono koristi. Rađamo se sa telom, ali ne i sa uputstvom za upotrebu.

Tome čemu služi i kako se upotrebljava telo uči nas okolina, a u slučaju zapadnih civilizacija - to su roditelji, škola, popularna kultura, mediji itd.

Znanja o upotrebi tela do nas dolaze kroz sve te kanale, a njihovo izvorište je kultura kojoj pripadamo.

Mos je zapravo uočio i naučno problematizovao činjenicu da kultura ne podrazumeva samo ljudske artefakte i njihove ideje i rituale, već da se ona učitava u samo naše telo. On ilustruje svoju ideju brojnim primerima, pa tako navodi koliko mu je u ratu falilo što ne ume da čuči (Mos se borio u Prvom svetskom ratu) dok su Australijski vojnici to lako činili držeći time barem deo stopala van vode na dnu rova. On takođe govori kako je jednu devojčicu učio da kašlje jer ona to nije znala a bila je stalno bolesna (možda baš zato) i kako su Mongoli umeli da spavaju na konjima u kasu. No, osvrnite se oko sebe, jer primeri su svuda oko nas. Mos misli na

6

ono što čini mogućim da prepoznajete strance na ulici, a da ne znate kako – niste ih prethodno čuli da govore drugim jezikom, niti su drugačije obučeni. Činjenica je da svi mi imamo anatomski ista tela, ali Mos misli na ono što čini da samo neki od nas mogu da izvedu sve položaje iz Kamasutre.

Treba imati na umu još jedno, a to je da je Mos ovo pisao tridesetih godina prošlog veka. Savremeno, globalno društvo je verovatno najkompleksnija društvena tvorevina koju je čovečanstvo imalo. U eri interneta i komunikacije koja je intenzivnija nego ikada, jako je mali broj ljudi koji pripadaju kulturi. Svi mi koji imamo televizor, modem ili ih barem povremeno koristimo, zapravo pripadamo kulturama.

Mos je po mnogo čemu bio inovator antropološke discipline. Ipak, taj Dirkemov nećak je istovremeno bio i ostao dete devetnaestovekovnog pozitivizma, te je imao naročitu sklonost ka urednim kategorizacijama.

Pa tako, nakon što ih je otkrio, on deli telesne tehnike na veći broj kategorija, među kojima su i tehnike spavanja, trčanja, silaženja, plivanja, akušerstva, nege i reprodukcije.

Nove tehnike ženstvenosti: YouTube edition Fenomen kojim se bavim u ovom tekstu mogao bi se svrstati upravo u poslednje dve kategorije: nega i reprodukcija.

Poslednjih godina na jutjubu, tom čarobnjaku modernog života, gomilaju se kanali koji su posvećeni nečemu što bih za potrebe ovog eseja nazvala novim tehnikama ženske seksualnosti. Gledajući neke od ovih brojnih klipova, devojke i žene mogu čuti za pojmove kao što su vaginalno razoružavanje, joni jaja, mikrokosmička orbita, saznati zašto je dildo bolji od vibratora, kako pronaći i stimulisati G tačku i još mnogo, mnogo toga.

Iza kanala pod imenima Olivija Kili (Olivia Keeley), Tamara Blosom (Tamarah Blossom), Mayara Healing Arts i još nekoliko njih, stoje žene koje nude niz tehnika. One su brojne i pokrivaju različite tretmane tela koji idu od higijene, preko masturbacije, seksa sa partnerom, do stava prema sebi, ostvarivanja lične slobode, povezivanja sa prirodom, drugim ljudima i Univerzumom. Zapravo, naglasak na samoprihvatanju je ono što se ističe kao lajtmotiv na svim ovim kanalima.

Evo nekoliko objašnjenja koja će lepo ilustrovati problematiku pre nego što pokušamo da je razumemo kao društveni fenomen. Vaginalno razoružavanje (engl. vaginal de-armouring), primera radi, predstavlja se kao veoma jednostavna a ipak zahtevna tehnika.

Ovu tehniku Kili do detalja opisuje u svojoj knjizi, a Tamara Blosom na svom jutjub kanalu. Obe navode da ona služi otklanjanju svega što sputava žensku energiju uopšte, jednom rečju – služi za otklanjanje potisnutih krivica, trauma, besa, ali i otkrivanje potisnute ljubavi prema sebi, bližnjima, partneru, prirodi i životu uopšte. Zamišlja se da se sve ove traume, zadobijene u adolescenciji posramljivanjem dečije seksualnosti od strane ukućana, škole i religije, gomilaju upravo u predelu vaginalnog kanala i blokiraju prirodni protok telesne energije. Pojednostavljeno rečeno, veruje se da naše nesvesno fizički postoji te mu se može pristupiti i na taj način ga izmenitii. Vaginalno razoružavanje se izvodi tako što žena vrhom prsta pritiska tačku po tačku celog vaginalnog kanala, sve do cerviksa. Radeći to, ona usmerava pažnju na ove delove, dozvoljava prstu da oseti zidove kanala, i kanalu da oseti vrh prsta, dozvoljavajući pritom potisnutim emocijama da izađu i, pretvorene u glas, napuste telo. Vaginalno razoružavanje je, kažu vlogerke, emotivno vrlo intenzivan proces i žene se pozivaju na strpljenje i uopornost. Disanje se smatra izuzetno važnim i za ovu tehniku, ali i seksualnost uopšte.

Sa druge strane, joni jaje se često preporučuje kao korisno oruđe za pokretanje seksualne energije. Joni jaje je kristal (dakle - kamen) u obliku uglačanog jajeta veličine oko 3,5 cm, koje se ubacuje u vaginalni kanal i tamo stoji onoliko dugo koliko vlasnica to želi – dan,

dva ili čak nedelju dana. “Joni” znači vagina, a joni jaje se smatra jogom za vaginalne mišiće, zato što svojom težinom zahteva da ovi mišići stalno budu aktivirani.

Dodatno, kristal se smatra i nekom vrstom energetske banke, koja ima moć da crpi i uliva energiju, a najpoznatiji kristali za joni jaja su žad, rozenkvarc i oniks.

Ovo se predstavlja kao drevna tehnika koju su koristile žene sa kineskih dvorova, i koja olakšava porođaj, osetljivost vaginalnog kanala i postizanje famoznog vaginalnog orgazma. Postoje različite veličine, a profesionalna joni jaja imaju na vrhu prorez kroz koji se provlači vrpca, koja olakšava ženi da izvadi jaje kad za to dođe vreme.

Joni jaje se često preporučuje kao korisno oruđe za pokretanje seksualne energije. Joni jaje je kristal u obliku uglačanog jajeta veličine oko 3,5 cm, koje se ubacuje u vaginalni kanal i tamo stoji onoliko dugo koliko vlasnica to želi – dan, dva ili čak nedelju dana. Ovo se predstavlja kao drevna tehnika koju su koristile žene sa kineskih dvorova, i koja olakšava porođaj, osetljivost vaginalnog kanala i postizanje famoznog vaginalnog orgazma.

Ideja o mikrokosmičkoj orbiti zapravo potiče iz tao budizma. Ideja je da život organizma omogućava kružni protok energije, koji počinje u prostoru karlice, teče uz kičmu, oko glave pa potom kroz nepca i jezik, grudi pre nego što se ponovo ulije u karlicu. Energije treba biti podjednako u svim delovima tela, a njen nedostatak se smatra isto onoliko štetnim koliko njen višak. Sa druge strane, energije mogu biti razne, i moguće ih je pretvarati jednu u drugu (naprimer energiju besa u seksualnu energiju itd). Ove ideje srodne su onima o kundalini iskustvu, koje predstavlja buđenje najjače prve čakre (koja je locirana u domenu karlice), i aktiviranje najmoćnije telesne energije – seksualne.

Samotumačenje Kako god sve ovo izgledalo, radi se o praksama koje postoje već milenijumima i kao takve nisu ništa novo. Ono što je novo jeste što se one pojavljuju i šire u krilu zapadnih kultura (Olivija Kili je iz Velike Britanije, Tamara Blosom iz Amerike) i pretenduju da postanu deo savremene popularne kulture. Olivija Kili, pored svog kanala, ima i blog, TED Talk, ali i luckastu

7

knjigu “Unleashing the Female O”, čiji prevod na srpski jezik izlazi narednog meseca. Ono što je posebno interesantno u ovoj knjizi jesu oni delovi u kojima se ona osvrće na istoriju potlačivanja žena. Pa tako ona pominje progon veštica u Evropi u 16. veku i odvaja čitavo poglavlje pod nazivom “Hysterical Woman” za diskusiju o tome kako je u 19. Veku stvoren i medikalizovan fenomen histerične žene. Istom temom se bavi popularni film “Hysteria” iz 2011 godine, koji se bavi istorijom nastanka vibratora.

Takođe, u istom poglavlju ona razmatra pojedine ženske likove iz popularne kulture i mitologije, kao što je Gorgona meduza, Lilit, Grdana i druge. Kili hoće da pokaže kako se u popularnoj kulturi prećutkuju baš oni narativi koji govore o osujećenoj ženskoj seksualnosti.

Svi znaju da je Gorgona meduza bila strašno čudovište koje je umesto kose imalo zmije i moć da skameni ljude pogledom. Međutim, ne govori o tome da je u mladosti bila prelepa žena koja je bila pretvorena u čudovište nakon što ju je silovao Posejdon.

Kili je u pravu kada kaže da se mnogo govori o Adamu i Evi, koja je nastala iz njegovog rebra i odgovorna je za njihov progon iz raja. Sa druge strane, malo se govori o Lilit, koja je prema predanju bila prva Adamova žena, nastala ne iz njegovog rebra, već iz iste prašine kao i on, i koja je dobrovoljno napustila Raj nakon što je odbila da spava sa Adamom u misionarskoj pozi. I zaista, Lilit nije neki novi feministički izum.

Priča o njoj je zapravo starija i od Biblije, i potiče iz perioda razvoja prvih civilizacija na prostoru Mesopotamije. “Lilit u krevetu je ono što bih poželela svakoj ženi”, poručuje Kili.

Pokušaj interpretacije Kili je po struci hemičar i nije joj cilj da do kraja da prodre u problematiku, ali i pored toga što ponekad brka pojmove, ona s pravom uočava da su blokade koje je imala u svojoj seksualnosti tipski problem, i da se najveći deo njihovih uzroka ne nalazi u njoj samoj, već u kulturi iz koje potiče.

Zapravo, namerno ili ne, samo ime pomenutog poglavlja iz Olivijine knjige preuzima Fukoovu termi-

8

nologiju. U svojoj knjizi “Istorija seksualnosti” on iznosi mišljenje da je histerizacija tela žene jedna od četiri velike strategije kojima su se vlasti u periodu razvoja modernih društava služile da bi ukrotile i svojim interesima podredile seksualnost stanovništva. Preostale tri strategije su pedagogizacija seksa dece, socijalizacija prokreativnih ponašanja i psihijatrizacija nastranih zadovoljstava. Jedna od prvih i najdrastičnijih posledica razvoja društva koje je dalo ove mehanizme bila su masovna spaljivanja na stotine hiljada “veštica” širom Evrope i Amerike. Silvija Federiči, u svom maestralnom radu “Kaliban i veštica” naglašava poražavajuću činjenicu da se progon veštica nije dogodio u “mračnom srednjem veku”. Naprotiv, svi ti mehanizmi se isključivo povezuju sa nastankom modernih građanskih društava i razvojem nacionalnih država.

Ako vam se učini da je ovo neka tamo suvoparna teorija, reći ću vam da je svaka žena kojoj je ikad rečeno “Ej, nađi dečka” kad je bila nervozna, imala prilike da oseti na svojoj koži taj mehanizam histerizacije. Ako vam se čini da je to bezazleno, reći ću vam da ova situacija potiče iz istog sistema verovanja koji čini da ljudi pretpostave da se svaka ženina promena raspoloženja može i treba rešiti dobrim seksom. Ono što je zastrašujuće je da takav mehanizam takođe implicira da je žensko telo patološki zasićeno polnošću i da kao takvo i nije za bolje nego da služi za rađanje i odgoj dece. Jedan Andrićev lik iz “Proklete Avlije” lepo to sumira kad kaže “U svakoj ženi postoji đavo kog treba isterati batinama ili rađanjem.” Konačno, ono što je ovde tragično jeste to da se ovime ženino telo dovodi u organsku vezu sa društvenim telom i - time prestaje da pripada njoj samoj. Bezobrazni cinizam ovakvog sistema ogleda se na primer u situaciji da se u 19. veku u Velikoj Britaniji ženama od malena govori da je njihova prirodna uloga majčinstvo, majčinstvo i samo majčinstvo; a onda kada se dogodi razvod (a do razvoda naravno može doći isključivo na muževljev zahtev), one više nemaju prava ni da vide tu istu decu

Vaginalno razoružavanje Olivija Kili do detalja opisuje u svojoj knjizi, a Tamara Blosom na svom jutjub kanalu. Obe navode da ona služi otklanjanju svega što sputava žensku energiju uopšte, jednom rečju – služi za otklanjanje potisnutih krivica, trauma, besa, ali i otkrivanje potisnute ljubavi prema sebi, bližnjima, partneru, prirodi i životu uopšte.

radi koje im je rečeno da postoje, jer ona odjednom pripadaju mužu. Tada postaje jasno čemu u takvom sistemu zapravo služi ta žena. Između ostalog.

Inače, otkud joga i istočna spiritualnost u svemu ovome? Antičke paganske kulture Evrope vrlo često su bile orijentisane na telo i mistička iskustva. Ali ta znanja, koja su u popriličnoj meri preživela srednji vek, jednostavno nisu mogla opstati u radikalno drugačijim uslovima 16. i 17. veka u kojima je previše toga postalo sramota i predmet gađenja. I ono što je mnogo značajnije - u istom periodu u kome su one žene koje su odbijale da se odreknu takvih znanja rizikovale stigmu veštice, dok je preostalim ženama uteran strah u kosti prizorima zapaljenih lomača na gradskim trgovima širom kontinenta. U prevodu, s modernizmom su se izgubila stara antička i plemenska “uputstva za upotrebu” koja su se tada prenosila na nove generacije žena kroz razne vrste rituala, magijskih obreda i kultova. Staro, dakle, više nemamo, a novo nam nije od velike pomoći jer sadrži samo par stavki: udaj se i rađaj. Pa tako dolazimo u situaciju da i kad želimo i imamo prostora da uradimo nešto više sa svojim telima, mi to ne umemo. Čini mi se kao da se upravo u nedostatku takvih znanja u Evropu i Ameriku importuje istočnjački spiritualizam i njegove telesne tehnike koje se sada koriste za korigovanje posledica koje je moderni položaj žene ostavio na njihovu seksualnost.

Elem, čak ni razbarušen, sarkastičan i rezak Fukoov jezik ne može do kraja da izrazi tragičnost samootuđenosti koja je zadesila žene modernih društava. Turobne scene iz antiutopističke serije “Služavkina priča” možda najbolje oslikavaju situaciju u kojoj stradaju žene svih staleža radi napretka jednog buržoaskog društva, dovodeći je do ekstrema kako bi bila jasno uočljiva. Samootuđenost je toliko masovna i toliko sveprisutna desetinama generacija unazad, da je žene više i ne primećuju. Savremeni apdejt devetnaestovekovne histerične žene je najverovatnije control freak, koji najčešće označava žene koje su opterećene time da sve bude kako treba na njima, oko njih i u njihovim odnosima - a zapravo su suštinski nezadovoljne.

Kada sam počela da razgovaram sa svojim drugaricama na ovu temu, gotovo svaka je imala da ispriča momenat u kome je kao devojčica od 5-6 godina nešto radila radi svog zadovoljstva, a onda se pojavio neko (najčešće mama, ali i tata, komšije, drugovi i sl) ko je rekao nešto nalik: “ju šta to radiš, sramota!”

Posledica ove samootuđenosti jeste masovno nezadovoljstvo žena, čak i u savremeno doba kada smemo da radimo i studiramo, više nas ne udaju prisilom, ne pokrivaju nam lice krpom tokom seksa i smemo da koristimo kondom. Posledica je činjenica da postoji ogroman broj žena koje nikad nisu dodirnule unutrašnjost sopstvenog vaginalnog kanala, koje čak ne znaju da

se on isto tako treba, može i mora prati, već naprotiv misle da je “bolje ne dirati”. Ogroman je broj žena koje teško postižu orgazam i uopšte imaju poteškoća u pronalaženju partnera i ostvarivanju emotivnih veza.

Otuđenje nije zadesilo samo žene, već i muškarce, pa je komunikacija toliko loša da nam je u milionskim gradovima potreban tinder da bismo pronašli partnera.

Kili je u pravu kada kaže da se mnogo govori o Adamu i Evi, koja je nastala iz njegovog rebra i odgovorna je za njihov progon iz raja. Sa druge strane, malo se govori o Lilit, koja je prema predanju bila prva Adamova žena, nastala ne iz njegovog rebra, već iz iste prašine kao i on, i koja je dobrovoljno napustila Raj nakon što je odbila da spava sa Adamom u misionarskoj pozi.

Smatram da je upravo to ono što provocira žustri odgovor sa jutjub kanala o kojima sam govorila. Teoretičari habitusa su govorili - telo je poprište dinamične i neprekidne interakcije između pojedinca i kolektiva, tradicije i inovacije. Mislim da pomenuti jutjub kanali ne nude toliko nove tehnike ženstvenosti, jer kako smo videli one zapravo postoje odavno samo sada deluju u drugačijem kontekstu. Ono što oni zapravo pružaju jesu novi oblici otpora. Kao što je Fuko rekao, sastavni deo delovanja diskursa jesu i oni koji ga jednostavno zaobiđu i oni koji pružaju otpor. Pa tako, na klipovima s ovih jutjub kanala latentno dolazi do uočavanja činjenice da famozni “patrijarhat” (kojim prečesto označavamo previše toga, a uglavnom mislimo upravo na mehanizme i procese o kojima govori Fuko) nije negde tamo, već da je on u nama, učitan u samo naše telo. Odgovor tih žena u tom smislu više nije na ulici, u parlamentu, nevladinim organizacijama, na univerzitetima, ili koje god oblike borba za ženska prava danas ima. Otpor počinje da se događa i u samom telu.

Možemo prihvatiti ponuđene tehnike otpora ili ih odbaciti kao notornu glupost, to je stvar izbora. Sa druge strane, činjenica je da se iz sadržaja ovih kanala širi jedna nova svest koja, naravno, ne pripada samo ženama koje vode te kanale i njihovoj publici, već je pre odraz postojećih društvenih gibanja. Smatram da ta svest ima gotovo revolucionarni potencijal, a radi se o ideji da borbu za emancipaciju, koju su započele sifražetkinje u londonskim zatvorima pre više od sto godina, treba da nastavimo i okončamo na prostoru sopstvenog tela.

9

Analiza

Istopolne porodice ključ za prevazilaženje patrijarhalne porodične matrice Piše: Nemanja Marinović Fotografije u tekstu: google.com

P

remijerka Srbije Ana Brnabić postala je roditelj – udarna je februarska vest u svim domaćim, ali i stranim medijima. Njena partnerka Milica Ðurić dobila je sina, svi mediji su preneli vest u kojoj ih tretiraju kao ravnopravne roditelje, što je pozitivno, međutim – nije istinito. Istina je da srpska premijerka, prema srpskom zakonu, nema apsolutno nikakva roditeljska prava, te da u najboljem slučaju može biti bebisiterka svojoj cimerki, kako to gej aktivista Predrag Azdejković ilustruje za Danas: „Po pravilima i zakonima Ana ne može ni da prisustvuje porođaju, čak i da plati. Ana i Milica su u očima zakona cimerke i to je sve. Milica je samohrana majka“, naveo je aktivista i dodao da Ana i Milica ne predstavljaju običan lezbejski par u Srbiji, već društveno-politički privilegovan par, te podsetio da se premijerka nalazi na poziciji da može da utiče na legislativu koja ovu situaciju može da reguliše, ali to ne želi da učini. „Ana Brnabić ima moć da predloži zakonsku regulativu istopolnih parova, a da ona to do sada nije učinila, već sama, samoživo uživa u svojim privilegijama koja joj je premijerska pozicija dala. Ali moram da upozorim premijerku da neće večno biti na toj poziciji i da će se kad tad suočiti

10

sa situacijom da joj neko kaže da je Igoru niko i ništa, da je Milici niko i ništa“, naveo je on. Podsetimo, na pitanje novinara Prajd magazina „Ponos“ koji je izašao u septembru 2018. godine, kada očekuje usvajanje zakona koji će regulisati prava istopolnih zajednica, premijerka je odgovorila: „Ne želim da prejudiciram bilo šta niti da dajem bilo kakva obećanja ili rokove, ali moram da naglasim da u ovom trenutku naša zemlja ima drugih, jako važnih otvorenih pitanja koja moramo da rešimo u bliskoj budućnosti u korist svih građanki i građana Srbije. Sigurna sam da će u jednom trenutku i ova tema doći na dnevni red, ali sada je trenutak da se fokusiramo na pitanja od, pre svega, nacionalnog značaja“. Iako je u intervjuu za pomenuti magazin premijerka pokazala svest o tome koji su problemi LGBT+ zajednice u Srbiji, izgleda da njihovo rešavanje ne stavlja na listu prioriteta Vlade koju vodi.

Ono što je zasigurno jeste da je ovaj slučaj bacio dodatni fokus na debatu o regulisanju istopolnih brakova i prava istopolnih parova na usvajanje dece, koja je pre izvesnog vremena konačno stigla i na Balkan, pre svega usled toga što je sve veći broj zemalja Evrope koje su na neki način legalizovale istopolne

brakove. Od prvog dana ove godine to se dogodilo u Austriji, a nama najbliži slučaj je svakako Hrvatska koja je ozakonila partnerstva istopolnih partnera, nakon što su građani na referendumu izglasali da se brak definiše kao zajednica muškarca i žene. Registrovanje istopolnog partnerstva donosi različite beneficije i mogućnosti koje su do sada bile privilegija samo heteroseksualnih osoba, a najkontraverznije pitanje koje je različito rešeno u zemljama koje su legalizovale ova partnerstva jeste usvajanje dece. Reklo bi se da se društvo pokrenulo sa mrtve tačke i da je sve manje onih koji će u registrovanju partnerskih zajednica videti nešto problematično, ali čim se pomene „brak“, „deca“ i „porodica“ priča se menja čak i kod onih koji su „friendly“ ili sebe smatraju liberalnim osobama.

Ovo pre svega polazi od premise da je nuklearna porodica stub na kome počiva društvo i da je njena svrha prokreacija, nastavak loze, krvne linije i svakako – opstanak nacije. Debata na ovu temu je svakako na našim prostorima tek u povoju, iako se ona već više od dve decenije vodi i to uglavnom na dve linije – konzervativnoj, koja ističe značaj tradicionalne porodice za odgoj dece i modernoj koja tvrdi da ne postoji razlika u odgoju dece u heteroseksualnim i homoseksualnim porodicama. U nastavku će biti analizirani argumenti i postavke obe strane.

Kejt Burns u knjizi „Gej i lezbejske porodice“ prenosi tekst Američke unije za civilne slobode koja smatra da prvi, konzervativni pristup počiva uglavnom na neargumentovanim ili napuštenim mitovima. To su mitovi o tome da je jedini prihvatljiv dom za dete onaj u kome su otac i majka koji su u braku, mit da su majka i otac neophodni u porodici kao odgovarajući muški i ženski modeli, da homoseksualne osobe nemaju stabilne veze i ne mogu da budu dobri roditelji, da će deca koju odgajaju homoseksualne osobe postati homoseksualci, da će homoseksualne osobe češće maltretirati decu i da će ta deca odrastati u nemoralnom okruženju. U tekstu „Gej roditeljstvo ne dovodi decu u rizik“ autori navode da samo postojanje jednoroditeljskih porodica i dece bez roditeljskog staranja pobija prva dva mita, dok za ostale mitove ne postoji argumentacija u istraživanjima. Ova grupa autora se poziva na nalaze Američke asocijacije psihologa koji navode da ne postoji nijedno istraživanje koje potvrđuje da su deca iz homoseksualnih porodica na bilo koji način u nepovoljnijem položaju od dece iz heteroseksualnih porodica. Američko društvo psihologa izdalo je saopštenje u kome se izričito navodi da je okruženje koje pružaju gej i lezbejske porodice identično kao i ono koje pružaju heteroseksualne porodice u pogledu razvoja, prilagođenosti i blagostanja deteta. Ovaj tekst posebno podvlači nepostojanje veze između homoseksualnog opredeljenja i pedofilije, u cilju dekonstrukcije mita o tome da su deca odgajana u homoseksualnim

porodicama u većem riziku od maltretiranja. Kao argument ovoj tezi autori navode podatak da su u 90% slučaja zlostavljanja dece počinioci heteroseksualni muškarci. Studija koja je obuhvatila 269 slučaja seksualnog zlostavljanja dece, navode autori, pronašla je da su u samo dva slučajeva zlostavljači bili homoseksualnog opredeljenja. U 74% slučajeva zlostavljanja dečaka od strane muškaraca zlostavljači su bili u heteroseksualnoj vezi sa dečakovom majkom ili drugom bližom srodnicom. Ova studija zaključuje da je rizik da dete bude zlostavljano od strane heteroseksualnog partnera svog srodnika ili srodnice sto puta veći nego rizik da zlostavljač bude neko ko se identifikuje kao gej, lezbejka ili biseksualna osoba.

Akademski diskurs u vezi sa gej parovima i njihovom adaptiranošću na roditeljstvo počeo je da se menja 2001. godine nakon pionirskog rada na ovu temu američke sociološkinje Džudit Stejsi. Ona je u tekstu „Da li je seksualna orijentacija roditelja bitna“ analizirala 21 uporednu studiju gej i heteroseksualnih parova i pronašla da razlike izmedju dece heteroseksualnih i dece homoseksualnih parova postoje, ali su one daleko manje od očekivanih i neke od tih razlika se uopšte ne mogu ubrajati u deficite, već se oni tako doživljavaju samo zato što odstupaju od vladajućih kulturnih normi. Kao primer toga, Stejsi navodi analize koje su pronašle da deca homoseksualnih roditelja pokazuju veću spremnost da eksperimentišu sa istopolnim odnosima. Različita svetska istraživanja pre i posle ove studije bave se ovom temom, a gorući društveni problem sve veće emancipacije istopolnih porodica implicira i sve više istraživanja ovih brakova i funkcionalnosti ovog novog tipa porodica. Najveći broj istraživanja ne pronalazi nikakvu vezu izmedju seksualnih preferencija i roditeljstva, ali postoje i studije koje navode potpuno drugačije nalaze. Nalazi različitih studija i korišćene metodologije postaju poprište akademskih rasprava.

Konzervativni pristup istopolnim porodicama počiva uglavnom na neargumentovanim ili napuštenim mitovima: da je jedini prihvatljiv dom za dete onaj u kome su otac i majka koji su u braku, da su majka i otac neophodni u porodici kao odgovarajući muški i ženski modeli, da homoseksualne osobe nemaju stabilne veze i da će deca koju odgajaju homoseksualne osobe postati homoseksualci.

11

U jednim od retkih naučnih radova na ovu temu objavljenim na ovim prostorima, Zorica Mršević, analizirajući nalaze svetskih istraživanja istopolnih porodica (u nedostatku domaćih podataka) navodi da istraživanja dokazuju da samostalni roditelji, roditelji usvojenog deteta, lezbejske majke i homoseksualni očevi, kao i istopolni parovi, mogu da stvore porodičnu atmosferu i odgaje zdravu i dobro prilagođenu decu.

Deca koja su rođena veštačkim osemenjavanjem rastu i razvijaju se normalno: seksualna orijentacija roditelja nije faktor koji utiče na dobrobit dece ili njihovu kasniju prilagođenost. Biološka veza nije od suštinskog značaja za zdravlje dece, kvalitet roditeljstva je mnogo značajniji faktor. Autorka smatra da porodične zajednice treba omogućiti i istopolnim partnerima jer pružaju deci kompletniju porodicu od jednoroditeljskih.

Zorica Mršović međutim navodi i istraživanja koja ukazuju na specifičnu fazu teškoća u razvitku kod dece istopolnih roditelja, kada se ona ne slažu sa činjenicom da je njihova porodica drugačija od većine ostalih porodica oko njih, ali smatra da je to deo procesa odrastanja koji prolaze i deca u heteroseksualnim porodicama - faza kada deca negiraju roditelje. Deca odgajana u homoseksualnom paru, smatra autorka, odrastaju ojačana za iskustvo drugosti i vrednovanja različitosti. Istopolni parovi tradicionalne polne uloge obogaćuju pružajući „child’s gender flexibility“ model.

Drugi autor koji se u Srbiji bavio ovom temom je sociolog Slobodan Antonic, samo sa potpuno suprotnim početnim pretpostavkama. U tekstu „Istopolne porodice: izazov za nauku“, objavljenom u Sociološkom pregledu 2011. godine, Antonić se osvrnuo na navode Zorice Mršović, kritikujući metodologiju i izvore. Osnovna kritika upućena Mršović je da koncept braka posmatra kao „bespolni brak“, odnosno „javni ugovor o trajnoj ljubavi“ čime se zanemaruje to da je brak društvena institucija, a ne samo ugovorni odnos i da je društvena funkcija braka rađanje i odgajanje dece.

Antonić iznosi bojazan da će redefinisanje institucije braka imati za posledicu ne samo otvaranje braka za istopolne parove, već i za svaku drugu ugovornu (seksualnu) zajednicu bez obzira na broj i pol partnera, što

12

će za posledicu imati dubinsku promenu čitavog društva. Ova promena je, prema Antoniću, u demografskom i kulturnom smislu rizična i, kako navodi, „može se s pravom pretpostaviti da nosi mnogo više negativnih nego pozitivnih socijalnih posledica“. Definisanje braka isključivo kroz prokreaciju karakteristično je za konzervativne autore, međutim činjenica je da u modernom društvu već postoji širok dijapazon različitih porodičnih oblika koji funkcioniše paralelno sa tradicionalnom monogamnom nuklearnom porodicom i ničim je ne ugrožava, kao ni društvenu reprodukciju. Takođe nije najjasnija ni slabo argumentovana apokaliptična pretpostavka urušavanja društva usled promene porodičnih oblika, sama sociologija porodice kao naučna disciplina razrušila je mit o porodici kao osnovnoj ćeliji društva. Izuzetno problematično u ovom pristupu je i pretpostavka rađanja biološke dece u braku, čime se umanjuje mogućnost deci bez roditeljskog staranja za usvajanje. Rasprava o funkcionalnosti braka i porodice mora da ima i drugu dimenziju – ne samo reprodukciju društva, već omogućavanje postojećim članovima društva razvoj i normalno funkcionisanje. U tom kontekstu pozvaću se na citat Lusije Valeske iz daleke 1975. godine, a koji je i danas relevantan.

Valeska kaže: „Imati sopstvenu decu u biološkom smislu je danas lično i politički neodgovorno. Ukoliko posedujete dovoljno zdravlja, snage, energije i finansijskih sredstava za podizanje dece, onda to i uradite.

Ko će, u tom slučaju, imati decu? Ukoliko ljudi koji nemaju decu počnu da odgajaju već rođenu decu, više ljudi nego ikad će „imati“ decu. Granica između biološke i nebiološke majke će početi da nestaje. Kažete da smo u opasnosti da smanjimo naciju? Mora da se šalite... Trenutno u vašoj zajednici postoje stotine hiljada dece i majki kojima je očajnički potrebna podrška pojedinaca i zajednice“. Kada govori o deci u istopolnim porodicama, Antonić navodi pet „instinktivnih bojazni najšire javnosti“ o istopolnim zajednicama, koje se manje-više uklapaju u dekonstruisane mitove o kojima je bilo reči u knjizi Kejt Burns. To su bojazan da može doći do psiholoških i adaptivnih problema kod dece (anksioznost, depresija, smanjeno samopouzdanje), zatim bojazan da će deca biti zadirkivana i odbacivana u društvu, da će imati probleme sa rodnim identitetom i ponavljati obrasce homoseksualnog ponašanja, da je neophodno da deca odrastaju sa majkom i ocem jer oboje doprinose socijalnoj integraciji i psihološkoj stabilnosti deteta i na kraju bojazan da kod homoseksualnih osoba postoji tendencija ka promiskuitetu, što uzrokuje nestabilnost dece, kao i to da su LGB osobe sklonije seksualnom zlostavljanju dece. Antonić doduše navodi da ove bojazni „ne moraju da počivaju na naučno proverenim uvidima“, ali ne pokušava da dekonstruiše ono što treba odbaciti, niti daje ikakvu kontra-argumentaciju, čak ni za

navode koji su u potpunosti napušteni u nauci. Kritikujući navode Mršović i istraživanja koje autorka navodi, Antonić kao kontra-argument navodi istraživanje australijskog sociologa Sotiriosa Sarantakosa koji je na

Antonić iznosi bojazan da će redefinisanje institucije braka, čija je društvena funkcija rađanje i odgajanje dece, imati za posledicu ne samo otvaranje braka za istopolne parove, već i za svaku drugu ugovornu (seksualnu) zajednicu bez obzira na broj i pol partnera, što će za posledicu imati dubinsku promenu čitavog društva. osnovu izveštaja nastavnika i roditelja napravio uporedno istraživanje po 58 dece osnovnoškolskog uzrasta koja su rasla u trojakim porodicama: venčanih m/ž parova, nevenčanih m/ž parova i m/m, ž/ž parova. Istraživanje je pokazalo da su deca koja su rasla u homoseksualnim porodicama imala slabije ocene iz verbalnog i pismenog izržavanja i osnovnih matematičkih radnji u odnosu na decu iz ostale dve grupe, ali su imala bolje rezultate iz društvenih nauka. Takođe, ova deca su ređe uključivana u sportske i druge grupne aktivnosti, a njihovi nastavnici su ih češće opisivali kao introvertnu i usamljenu decu, zbunjenu u vezi polnih uloga, a sami homoseksualni parovi su ih ređe posećivali u školi i ređe pomagali oko domaćih zadataka. Antonić tumačeći ove rezultate navodi da oni „ni sa zdravorazumskog stanovišta nisu neočekivani imajući u vidu da su u ovom istraživanju poređana deca koja su rasla u porodicama sa najčešće oba biološka roditelja, sa decom koja su rasla kod parova u kojima je, izvesno, samo jedan partner bio biološki roditelj.

Odrastanje u m/m i ž/ž domaćinstvima svakako je na izvestan način socijalno izdvajalo i obeležavalo ovu decu“, navodi autor. Međutim, ono što preskače u analizi je da nalazi ovog istraživanja više govore o stanju u australijskom društvu 1996. godine kada je ono rađeno i posledica su sistemskog isključivanja i homofobije, a ne lošeg roditeljstva. Pozivanje na ovako davno urađena istraživanja rađena u zemlji koja se veoma promenila u poslednjih više od 20 godina zamagljuje uticaj društveno-istorijskih faktora koji su njima doprineli, dok novija istraživanja donose potpuno drugačiju sliku ovog društvenog fenomena. Novija istraživanja Univerziteta u Melburnu čak pokazuju da deca koju odgajaju gej roditelji imaju znatno bolje opšte zdravlje i povezanost u porodici. Ova deca, pokazalo je istraživanje, srećnija su od vršnjaka odga-

janih u heteroseksualnim porodicama, a autor smatra da je razlog tome bolja komunikacija između roditelja istog pola i razgovor o problemima sa kojima se deca susreću u školi. Takođe, Centar za porodično nasilje Univerziteta u Kembridžu zaključilo je da deci usvojenoj od strane homoseksualnih parova ide jednako dobro u školi kao deci usvojenoj od strane heteroseksualnih parova. Gotovo istovremeno kada su izašla ova dva istraživanja pojavilo se treće, prilično kontraverzno istraživanje, u časopisu Social Science Research.

U pitanju je studija Marka Regnerusa, sociologa sa Univerziteta Teksasa u Ostinu, sa sasvim drugačijim zaključcima. Na uzorku od čak 15.000 subjekata, starosti od 18 do 39 godina, Regnerusova „Studija novih porodičnih struktura“, pokazala je da između odraslih potomaka gej i strejt roditelja postoje značajne razlike.

Deca gej roditelja su slabijeg zdravlja, sklonija depresiji i anksioznosti i više puše i konzumiraju marihuanu. Ona su češće suočena sa problemom nezaposlenosti i imaju veće šanse da dospeju u sukob sa zakonom. Češće varaju partnere sa kojima su u vezi, braku ili kohabitaciji, pate zbog promiskuiteta i nestabilnih kratkotrajnih veza svojih roditelja i sećaju se svog detinjstva u najnegativnijem svetlu. Međutim, zbog očiglednog nesklada sa svim istraživanjima u ovoj oblasti, istraživači su ovu studiju podvrgli analizi i pronašli čitav niz nepravilnosti koji, prema mišljenju Sonje Pavlović, ovoj studiji daje „status udžbeničkog primera politizovane nauke“. Ova autorka u svom tekstu „Gej roditelji kao i svaki drugi“ navodi najznačajnije nalaze istraživača koji su diskreditovali ovo istraživanje. U uzorak istraživanja mogli su da uđu samo pojedinci stari između 18 i 39 godina, odnosno ispitanici rođeni između 1971. i 1994. godine, u vreme

kada su istopolne zajednice u SAD-u bile nazakonite, a gej osobe masovno funkcionisale u vezama sa pripadnicima suprotnog pola. Zatim, osobe koje su odgovorile pozitivno na pitanje “Da li je od momenta vašeg rođenja, pa do trenutka kada ste napunili 18 godina, neko od vaših roditelja imao vezu s osobom istog pola?” razvrstavani su u kategorije „gej otac“ i

13

„majka lezbejka“, dok je osobama koje su odgovorile odrično postavljano dodatno pitanje o odnosu među biološkim roditeljima, na osnovu čega su svrstavani u kategorije „dete iz netaknute biološke porodice“, „usvojeno dete“, „dete razvedenih roditelja“, „dete iz porodice sa jednim biološkim roditeljem i maćehom/ očuhom“ i „dete samohranog roditelja“. Autor je zatim kategoriju „netaknute biološke porodice“ uzeo kao bazu sa kojom je poredio decu iz kategorija „majka lezbejka“ i „gej otac“ kod kojih faktor uticaja rasturene porodice nije kontrolisan. Kako se navodi i u samoj studiji, više od polovine dece gej očeva i majki lezbejki potiče iz rasturenih heteroseksualnih porodica, tek jedna šestina dece čije su majke lezbejke i svega 1% dece čiji su očevi homoseksualci spadaju u planirane potomke gej parova. Deca „gej roditelja“, zapravo su deca iz rasturenih porodica čiji je jedan roditelj kasnije zasnovao istopolno partnerstvo. Od 15.000 ispitanika, njih 80 našlo se u kategoriji „majka lezbejka“, 73 kategoriji „otac gej“ i u samo 12 slučajeva radi se o deci čija su oba roditelja imala istopolne veze. Iz celog uzorka samo šestoro dece iz kategorije „majka lezbejka“ živelo je sa majkom i njenom partnerkom više od 10 godina. U ovoj studiji, podvlači Pavlović, suštinski i nema gej parova jer je više od 90% subjekata rođeno u heteroseksualnim vezama, a potom u nekom momentu odrastanja nastavilo da živi sa jednim od roditelja i njegovim istopolnim partnerom. Takođe, otkriveno je da su studiju finansirala dva konzervativna fonda: Institut Whiterspoon i Fondacija Bradley. Usled brojnih propusta studija je povučena, a Univerzitet Teksasa je protiv autora otvorio istragu za kršenje naučno-istraživačke etike.

Deca odgajana u homoseksualnom paru, smatra Zorica Mršović, odrastaju ojačana za iskustvo drugosti i vrednovanja različitosti. Istopolni parovi tradicionalne polne uloge obogaćuju pružajući „child’s gender flexibility“ model.

Zaključak je da, prema postojećim podacima svetskih istraživanja, seksualno opredeljenje roditelja ne utiče na roditeljstvo i ne postoje naznake podržane od strane relevantnih istraživanja da istopolne porodice na bilo koji način utiču negativno na decu koja se u njima odgajaju. Naravno, treba uzeti u obzir i to da su ova istraživanja uglavnom sprovođena na malom uzorku. U trenutnim društvenim okolnostima u većem delu sveta malo je relevantno da se može napraviti apsolutni popis svih istopolnih porodica, tako

14

da je nemoguće sprovoditi istraživanja na reprezentativnom uzorku. Upoređivanje je uvek problematično zato što ne postoji kontrolna grupa. Kontrolna grupa nekim istraživanjima usvojene dece homoseksualnih osoba bili su vršnjaci iz heteroseksualnih porodica, međutim ispostavilo se problematičnim to što usvojena deca mogu imati predistoriju odbacivanja, života u domovima za nezbrinutu decu... i samim tim veće šanse da budu depresivna, anksiozna ili sklona nekom psihičkom stanju tog tipa. Zato treba biti oprezan pri zaključivanju. Takođe, homofobično društvo i okolina u velikoj meri mogu uticati na dete koje bude odbačeno ili diskriminisano zbog života sa roditeljima koji su homoseksualnog opredeljenja. Potencijalno veći stupanj povlačenja ili nezadovoljstva koji pronalaze pojedina istraživanja može se objasniti ovim fenomenom, što svakako ne može služiti kao argument protiv gej roditeljstva. Gej osobe mogu biti jednako dobri roditelji kao i heteroseksualne osobe, a ovakve pojave proizilaze iz strukture i sistema koji ih okružuje. Štaviše, neka istraživanja pokazuju da su gej roditelji mnogo više okrenuti jedni drugima i porodici, da češće razgovaraju sa decom i o deci i veliki broj problema koji proističe iz specifične situacije u kojoj se nalaze rešavaju razgovorom. Gej porodice značajne su i zbog još jedne dimenzije, a to je rodna podela rada i aktivnosti u porodici. Gej parovi uglavnom teže većoj jednakosti unutar veze i porodice, teže ravnopravnosti i egalitarnosti. Veće su šanse da deca koja se socijalizuju u takvim uslovima biti spremnija da prihvate takvu matricu odnosa i u svojoj budućoj porodici izbora, tako da su gej porodice možda čak i ključ za prevazilaženje patrijarhalne porodične matrice, a to je upravo ono što konzervativno orijentisanim autorima zapravo smeta.

Ono što je u ovom trenutku važan nivo analize jesu svakodnevna svedočenja istopolnih parova iz zemalja u kojima je legalizovano usvajanje dece. Putem društvenih mreža i youtube kanala, mnogi parovi iz aktivističkih razloga dele svoja iskustva, u cilju podizanja svesti i osnaživanja drugih LGBT osoba, snimaju vlogove i gostuju jedni drugima i razgovaraju na temu izazova roditeljstva. Jedan od takvih kanala je „Team2moms“ putem koga dve mame dele svoju svakodnevnicu sa youtube auditorijumom – kako su se upoznale, kako proslavljaju rođendane i druge bitne datume, kako se nose sa bulingom (bullying), ali i smešne klipove na teme „ko me bolje poznaje – moja mama ili moja supruga“, zatim klipove sa decom „koja od dve mame me bolje poznaje“, ili klipove na kojima uče stariju ćerku da menja bebi pelene i slično.

Ovakva svedočenja su tek u začetku, ali ukoliko akteri i akterke nastave da ih snimaju jednog dana biće najtačnije svedočanstvo o tome kako zaista izgleda odrastanje u jednoj istopolnoj porodici.

Priča sa naslovne strane

Suzana Trninić

Ljudi nisu ovce, a svaka vlast prolazi Razgovarao: Bojan Živanović Fotografije u tekstu: Medija centar Beograd

16

N

ovinarka i urednica emisije „Kažiprst“ govori o novinarskoj profesiji, odnosu prema radu, njenoj karijeri i medijskom sistemu Srbije uoči njegovog tektonskog uzdrmanja iz temelja.

Sedamdesetogodišnjem novinaru Milanu Jovanoviću iz Grocke nedavno je zapaljena kuća, Saša Stojković, glumac pozorišta „Bora Stanković“ u Vranju i urednik portala Infovranjske.rs, dobio je otkaz, a u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije na putu EU napominje se da su medijske slobode znatno ugrožene. Međutim, čak i u ovakvoj medijskoj klimi mnogi eminentni novinari koji gaje kulturu istinitog, pravovremenog, tačnog i objektivnog izveštavanja opstaju i još uvek su glasni. Među njima je i Suzana Trninić. Novinarka i autorka emisije „Kažiprst“ bavi se ovim poslom još od studija i uprkos osude koju je doživela od šire javnosti, ona zadržava profesionalan odnos prema radu.

Studirali ste novinarstvo na Fakultetu političkih nauka da biste potom radili na B92. Izveštavali ste kao reporterka sa građanskih protesta, protesta 5. oktobra 2000. godine, nakon ubistva Zorana Ðinđića, ispratili ste ključne događaje u postsocijalističkom političkom sistemu Srbije. Zašto novinarstvo? Kada je bio prelomni trenutak kada ste se odlučili za ovu profesiju?

•Pre fakulteta završila sam Učiteljsku školu u Šapcu i nakon diplomiranja shvatila da ja time uopšte ne želim da se bavim, prosto rad u školi sa decom jeste divna stvar, ali mom temperamentu su bili neophodni veći izazovi. Zbog mog talenta s pisanjem (ne znam zašto je to povezivano s novinarstvom, a ne književnošću npr.) ljudi su me stalno upućivali na novinarstvo i eto, položila sam prijemni, a da ni ideju nisam imala da ću jednog dana biti politički novinar.

Da li postoji neka odluka, postupak u Vašoj profesionalnoj karijeri za kojim žalite? Postoji li neka odluka koju ne biste napravili danas?

•Žao mi je samo što nisam postala deo redakcije Radija B92 ranije. Tokom građanskih i studentskih protesta 1996./97., na drugoj godini fakulteta ja sam jednog dana odlučila da tražim posao. Prvo sam otišla u Dom omladine gde je bio Radio B92. Posle razgovora sa Bojanom Lekić bila sam prestravljena. Mnogo prijatniji razgovor sam imala sa urednicima lista Demokratija, te sam ostala u toj redakciji. S obzirom na to da sam nekoliko godina kasnije ipak „završila“ na Radiju B92 i na njemu provela najlepše godine, sada mi je žao što nisam imala više petlje za rad sa Bojanom Lekić.

Da li se, prema Vašem mišljenju, novinar rađa ili se postaje?

•Vi rođenjem možete biti talentovaniji za nešto, ali novinar postajete u redakciji. Ne na blogovima, ju tjub klipovima, društvenim mrežama. U redakciji. Da prođete sve, od pijace do parlamenta, sve urednike, nervozne producente, mušičave kolege i da iz svakog tog dana naučite nešto. Ja učim i dalje, a radim već 22 godine.

Možda malo čudno pitanje za jednu novinarku, ali kako se Vi informišete, koji su mediji za Vas danas kvalitetni, a koji neprofesionalni i zašto, koji novinari su Vam bili uzor kada ste počinjali karijeru?

•Ne gledam vesti više, ne mogu, muka mi je. Informišem se preko portala i društvenih mreža. To je odgovor i na Vaše pitanje o medijskoj ponudi i kvalitetu novinarstva danas. Moji uzori nikad nisu bili sa domaćih medija, ali sam kao studentkinja, ovako kao Vi sada, radila intervju sa Gordanom Sušom.

Ovo pitanje se ne fokusira direktno na Vaš rad, ali kakva je uloga novinarskih udruženja, a pogotovo Regulatora elektronskih medija u Srbiji?

•Da pojednostavimo. Svako mora da radi svoj posao.

Po zakonu, a ne po partijskim afinitetima.

U gostovanju u Jutarnjem programu Ivana Vučićević, direktorka televizije Studio B braneći zaposlenu Barbaru Životić u svetlu njenog skorašnjeg izveštavanja sa protesta istakla je da je ova reporterka samo iskazivala svoje mišljenje. Da li mislite da novinari/ke smeju da se politički izjašnjavaju i otvoreno iskazuju svoje političke stavove, budući da su kreatori javnog mnjenja i sedma sila?

•Gospođa ne vodi medijsku kuću nego propagandnu mašineriju, te se valjda podrazumeva da njeni propagandisti „samo iznose mišljenje“. Dakle, to veze s vezom s novinarstvom nema. Postoje novinarske forme za takve formate, to su lični stavovi, to su kolumne ili uvodnici. Ende. Izveštaj sa terena, intervju, VTR, nema tu mesta za vaša mišljenja, vaše je da časno, objektivno prenesete nečiji stav, neki događaj da imate sve strane kao sagovornike. O tome kakav stav će neko imati o tome treba da sudi publika.

Ivan Ivanović se na svom Tviter profilu „ogradio“, kako kaže, od “novinara” kao što je Barbara Životić istakavši da ona za njega nije novinarka. Kako se Vi osećate povodom njenog izveštavanja na protestima? Da li mislite da to ugrožava novinarsku profesiju i kakav je Vaš položaj u njoj pored jednog Dragana J. Vučićevića, Milana Sarape ili jedne Ivane Vučićević?

•Ne mislim da pomenuti ugrožavaju novinarsku pro-

17

fesiju jer se ono što oni rade zove propaganda, a ne novinarstvo. Barbari sam zahvalna na onako otvorenoj propagandi jer je otreznila neke ljude i zbog nje su izašli na ulicu. Vi možete propagandom da formirate lažno mnjenje, ali ne možete da lažete nekog večno.

Ljudi nisu ovce, a svaka vlast prolazi. Pitanje za propagandiste mi je samo kako spavaju noću i šta misle da rade kada se sve ovo završi? Možda se oslanjaju na tu našu tešku zlokobu da svaka sledeća vlast takve poslušnike prima u zagrljaj i oni tako verno nastavljaju da služe njima. Ima i toga.

Da li ste se ikada osetili uplašeno za svoju sigurnost zbog svog posla?

•Ne plašim se, budala bude svuda i sve to prođe.

Možda sam imala više sreće nego npr. Brankica Stanković. Opasnosti stvara atmosfera u kojem zvanična politika širi mržnju i daje svakom za pravo da se sutra obračuna fizički sa svakim ko drugačije misli. To je opasnost. Pogledajte kako je prošao ovaj kolega Milan iz Vrčina. To je naša stvarnost, to su naše medijske slobode i prava.

Ukoliko ste nekada doživeli neprijatnost u javnosti zbog odnosa prema profesiji ili određeni pritisak sa vladajuće političke garniture, možete li ukratko da ga prepričate?

•Ljudi komentarišu svašta, o vama imaju stav samo na osnovu onoga što o vama znaju s televizije, umeju da dobacuju svakave budalaštine, da me nazivaju kurvom ili ostavljaju poruke na društvenim mrežama da me treba ubiti ili da se sama ubijem. To je poraz celog društva, a za to je najoodgovornija zvanična državna politika. Kako seju, tako se žanje.

Kakav je status novinarstva u Srbiji, pogotovo nakon promene vlasničke strukture u Prvoj i O2 TV, i kakav je Vaš položaj, a i položaj B92.net u njemu? Šta se dešava nakon skorašnjih akvizicija Telekoma?

Gde ste Vi tu?

•Slobodno mogu da kažem da je novinarstvo na samom dnu, da se ljudi gade posla kojim se bavimo samo zato što je preostalo nekoliko časnih imena, sva ostala su se prodala. Novinarstvo ne može da opstane bez elementarnih medijskih sloboda, bez garantovanog prava na slobodu govora. Ovde je ugušeno sve.

Mnogo je prekretnica u Vašoj karijeri: “Status” Vas je imenovao novinarkom godine, imate svoj novinarski program, postali ste kuma Prajda. Koji trenutak u Vašoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri biste ocenili kao preloman za njen razvojni tok? Koji događaj je opredelio Vaš lični razvoj i profesionalizam u novinarskim vodama?

•Možda sam samo imala sreće da počnem u tom nekom prelomnom delu devedesetih godina, da učim od najboljih urednika i novinara, da me nauče kako se čuva profesionalni i lični ugled i kako se brani nezavisnost novinarske profesije. Ne postoji ništa što može da me natera da iz tih aršina izađem.

18

Za kraj, bili ste kuma LGBTQ+ Prajda ove kalendarske godine. Jesu li, prema Vašem mišljenju prava LGBTQ+ zajednice poštovana u Srbiji i kako se vladajuća stranka prema njima odnosi, uzevši u obzir je premijerka Srbije i predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić deklarisana kao pripadnica te zajednice?

•Mislim da je odnos celog društva prema LGBT populaciji licemeran, da to nije samo ekskluzivno pravo SNS-a sa originalnom idejom da postavi gej premijerku na čelo Vlade Srbije. Ono što je još gore što buljuk ministara prodefiluje tim prajdom, daju izjave i odu kući, a da elementarna prava jedne manjinske grupe ne popravljaju ni makac nakon toga. Ministri nisu da šetaju nego da omogućavaju i tom delu građana Srbije da kroz kvalitetne zakonske okvire ostvare svoja osnovna ljudska prava. Jedno od njih je pravo na život.

Ja bih dodala i pravo da se slobodno voli.

Perspektiva

„Barbie Fashionista“ u invalidskim kolicima Piše: Tamara Urošević Fotografije u tekstu: Facebook “ToyLikeMe”

B

arbika ove godine slavi 60. rođendan. Počev od 1959. godine kada je i nastala, menjala je svoj izgled u skladu sa potrebama svakodnevnice i tržišnim zahtevima. Kompanija Mattel često je na meti kritika zbog Barbikinog izgleda koji se uprkos promenama, ironično, ne menja. Bilo da Barbika dobije drugačiju odeću, ili boju kože, ili pak status - naučnica, veterinarka, umetnica itd. njen prvobitni izgled ostaje ukalupljen. I ako je antropomorfološki gledano, nemoguće Barbikine proporcije izmestiti iz sveta igračaka u svet živih ljudi (kada bi neka žena pokušala da izgleda kao Barbi lutka, bilo bi nezamislivo, jer položaj njenog tela i proporcije odgovaraju samo hodu četvoronoške), ona ipak godinama nameće ideal lepote devojčicama.

Istina, kompanija Mattel odgovara željama kupaca, tj. zahtevima tržišta, pa je tako odlučila da na jesen Barbikinog 60. rođendana, lansira Barbi lutku koja će biti u invalidskim kolicima i koja će imati protetsku nogu, a koja je novi deo linije „Barbie Fashionista“ i odgovara kolekciji „Made To Move“. I ako se tokom godina Barbika menjala, mada je mahom uvek ostajala bela, mršava i sa dugom plavom kosom, ove

godine kompanija odgovara na zahteve kupaca da Barbika postane inkluzivnija i prepozna ljude sa invaliditetom. Kako bi pravilno predstavili osobe sa invaliditetom, Mattel je sa njima radio na kreiranju Barbikinih invalidskih kolica i protezom udova. Osim što su radili sa timom na UCLA, sarađivali su i sa dvanaestogodišnjim Džordanom Riversom, koji i sam ima protezu.

Džordan je pomogao dizajnerskom timu oko detalja o protetskim ekstremitetima, kao što je i zahtev da postoji mogućnost uklanjanja proteze sa igračke, kako bi protetski rad bio realniji.

Međutim, Barbika nije prva a ni jedina igračka koja prepoznaje ljude sa invaliditetom. U okviru kampanje #ToyLikeMe, koju je započela novinarka Rebeka Atkinson sa željom da igračke više uključuju invaliditete, još pre par godina Melisa Mostin koja je rođena sa potpunim oštećenjem sluha, odlučila je da (re)dizajnira igračke koje će predstavljati i decu sa invaliditetom.

Njena ćerka ima cerebralnu paralizu, pa ju je to motivisalo na ovaj korak: predstavljanje lutaka koje pokazuju različita odrastanja dece. Nadovezujući se na njenu ideju, britanska kompanije Makies počela je da proizvodi kolica, štake, slušne aparate itd. Takođe, na

19

Međutim, Barbika nije prva a ni jedina igračka koja prepoznaje ljude sa invaliditetom. U okviru kampanje #ToyLikeMe, koju je započela novinarka Rebeka Atkinson sa željom da igračke više uključuju invaliditete, još pre par godina Melisa Mostin koja je rođena sa potpunim oštećenjem sluha, odlučila je da (re)dizajnira igračke koje će predstavljati i decu sa invaliditetom. njihovom sajtu deca mogu sama da dizajniraju lutku po uzoru na sebe.

Kako je kampanja #ToyLikeMe dobila globalne razmere, počele su i druge velike kompanije da se pozivaju u cilju prepoznavanja značaja inkluzivnosti kroz igračke; tako je i kompaniji Lego upućen zahtev: „Dragi Lego, molim te budi prvi koji će izmestiti invalidnost iz bolničkog seta igračaka.“ Ipak, istraživanja koja se bave time kako lutke sa invaliditetima utiču na mlade ljude sa invaliditetom su ograničena jer ne postoji izobilje predstavljanja invaliditeta u igračkama. Shodno tome, o najnovijoj kampanji kompanije Mattel, razgovarala sam sa Milesom Milinković-teoretičarkom feminističke teorije invalidnosti i aktivistkinjom. Interesovalo me je kako osobe sa invaliditetom odrastaju sa igračkama koje nisu poput njih, da li oni to vide kao nešto važno i kojim su se mehanizmima služili u detinjstvu, ali i kako komentariše Barbiku u invalidskim kolicima. Milesa kaže da se ne seća specijalizovanih igrački ali da je umela da se igra sa lutkama i medama kojima je umela ponekad da otpadne ruka ili noga, ali nisu nikada takve lutke etiketirali kao manje lepe ili manje vredne. Kao odgovor na pitanje da li novu verziju Barbi lutke tumači kao nešto pozitivno ili negativno, odgovara: „Ja generalno imam problem sa predstavom osoba sa invaliditetom na način koji je „oku ugodan“. Kao kad u filmove stave osobe sa tipičnom građom u kolica...

Invaliditet obično nije to. Invaliditet najčešće podrazumeva tzv. deformitet, odnosno netipična tela. Barbi u kolicima je, koliko sam ja shvatila, i dalje tipična Barbika u kolicima. To znači da sa njom mogu da se identifikuju samo deca (koja su pretpostavljam retka) koja imaju stečeni invaliditet; te devojčice će i dalje hteti da budu mršave, lepe, sa velikim grudima i dugom kosom, a zapravo deca sa urođenim invaliditetom imaju netipična tela i lica... Možda kao mali pomak sve to nije loše, možda je ovo pokušaj da se i u igračke utka deo

20

stvarnosti - postojanje drugačijih. Međutim, kad Barbika bude prestala da nameće ideale lepote, možda će i Barbika sa invaliditetom biti približnija stvarnim telima sa invaliditetom.“ Kako bih proširila svoje istraživanje, kontaktirala sam i „Portal o invalidnosti“ koji je na svom facebook profilu podelio vest o novoj Barbiki u kolicima. Upitala sam za stav, pozitivno ili negativno gledište, kao i šta to znači sa osobe sa invaliditetom, Marija Čanak ispred Portala odgovara: „U kontekstu priče o diverzitetu, verujem da razvrstavanje stvari na pozitivne i negativne nije naročito produktivno.“ Ipak, nova verzija Barbi lutke i nije tako nova.

Naime, još 1997. godine Mattel je lansirao prvu Barbi lutku u invalidskim kolicima. Istražujući društvene mreže naišla sam na profil Hana Kokroft - paraolimpijske šampionke u trci u invalidskim kolicima. Ona se za list „Metro“ pohvalila kako je za svoj peti rođendan dobila Barbi lutku u kolicima kada je kompanija Mattel lansirala „Share a Smile Becky“ lutku. Međutim, ova lutka se nije dugo zadržala na policama prodavnica jer su kupci shvatili da se takva lutka ne uklapa u Barbikinu kuću snova, te je samo nakon dve nedelje bila povučena iz prodaje.

Nakon 1997. godine, kada je ova serija izašla na tršite, a iste te godine bila i povučena sa tržišta, 2000. godine pojavila se Barbi - učiteljica znakovnog jezika, koja se danas smatra kolekcionarskim primerkom jer je vrlo teško doći do iste.

Da li se Barbika razvija po želji kupaca, ili je pak to želja kompanije Mattel i zakon tržišta, te tako i surovosti kapitalizma, ostaje da vidimo do neke naredne proslave Barbikinog rođendana.

Intervju

Gregor Kohlhofer

Proťiri svoje vidike svete Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografije u tekstu: Martin Valentin Fuchs

22

N

a „Merlinka“ festivalu posebnu nagradu žirija dobio je film „Mathias“ iz Austrije, režiserke Klare Stern. Nagradu je preuzeo glavni protagonista filma, mladi glumac Gregor Kohlhofer koji je i predstavio film na Q&A sesiji u okviru festivala. Film govori o transrodnom muškarcu i izazovima sa kojima se u toku tranzicije suočava na emotivnom i poslovnom planu. Sa Gregorom smo razgovarali o njegovoj debitantskoj ulozi na filmu i šta su bili najveći izazovi za njega, kao cisrodnog muškarca, prilikom pripreme za ovu ulogu.

Za početak, šta za tebe znači ova nagrada?

•Znači mi puno. „Mathias“ je najznačajniji glumački projekat na kome sam do sada radio i u velikoj meri je razvio mene kao ličnost.

To je tvoja prva filmska uloga. Kada si počeo da se baviš glumom i u kakvim si se ulogama oprobao pre filma?

•Još kao mali voleo sam da nastupam i zapravo sam želeo da postanem pevač. Kao tinejdžer pridružio sam se muzičkom teatru, učestvovao na raznim nastupima u školi, npr. igrao sam Denija Zuka u „Brilijantinu“. Moj nastavnik nemačkog je prepoznao moj talenat i osnaživao me da se prijavljujem na radionice i programe u blizini mog rodnog mesta. Tokom studiranja na Univerzitetu za muziku i izvođačke umetnosti u Gracu (Kunstuniversität Graz) tumačio sam ili uloge osetljivih izopštenika, ili gej likove.

Slične su mi bile i prve profesionalne uloge, kao što je Pak u komadu „San letnje noći“ ili „Gingerbread Man“u dečijem mjuziklu. Do sada sam više bio okrenut ka pozorištu, ali je na sreću „Mathias“ to promenio.

Kako ti se „Mathias“ desio i kada si započeo saradnju sa Klarom Stern?

•Klara mi je uputila poziv za kasting u zimu 2015. godine, nakon što me je primetila na sajtu univerziteta, a u martu 2016. godine sam saznao da sam dobio ulogu, nakon čega je usledila priprema od mesec i po dana.

Ulogu si zaista izneo na fantastičan način. Koliko ti je bilo teško da „uđeš u ulogu“ i koji deo Matiasovog karaktera ti je bilo najteže da doneseš?

•Hvala puno. Bilo je teško, ali je i priprema i samo snimanje bilo veoma poučno i nagrađujuće iskustvo za mene. Izuzetno poštujem ovu ulogu i prema scenariju sam se odnosio kao prema Bibliji, trudeći se da upijem sve o tome kako je biti transrodna osoba. Sreo sam se sa nekoliko transrodnih osoba i analizirao scenario tražeći sličnosti sa mojim životom. Zapravo, čini mi se da mi je najteže bilo kada je trebalo da konzumiram cigarete na autentičan način, zato što sam nepušač.

Koja scena ti je bila emotivno najteža?

•Rekao bih da je to scena raskida. Mislim da je jako tanka linija između toga da se emotivne scene donesu uverljivo i da ispadnu banalne, kao što se to često dešava.

Ti si cisrodan muškarac koji tumači ulogu transrod-

nog muškarca. Kakvo je tvoje mišljenje o stavovima koji se poslednje vreme sve češće čuju da uloge transrodnih osoba treba da tumače isključivo transrodni glumci?

•Razumem da transrodne osobe žele da ih transrodni glumci predstavljaju na ekranu, ali iskreno mislim da o tome uopšte ne treba da se vodi polemika. Trebalo bi da transrodni glumci mogu da tumače uloge cisrodnih ljudi i obrnuto. Voleo bih da se u nekom trenutku oprobam i u ulozi žene, kao što bi i cisrodne žene trebalo da imaju mogućnost da igraju cisrodne muškarce. Proširi svoje vidike, svete!

Ima li otvoreno transrodnih glumaca i glumica u Austriji?

•Profesionalnih, koliko je meni poznato, nema.

Koliko je austrijsko društvo otvoreno za LGBT+ osobe? Misliš li da je važan uticaj medija i vidljivost poznatih, poput Končite, za menjanje stavova javnosti?

•Od prvog januara ove godine ostvarena je bračna jednakost u Austriji i to smatram ogromnim korakom u pravom smeru. Nadam se da je austrijsko društvo sve otvorenije ka prihvatanju LGBT+ osoba, ali ne mogu to da tvrdim. Primetno je da je “različitost” veliki trend u medijima poslednjih godina, ali mislim da to ima malo veze sa LGBT+ pravima, a više sa internacionalnim zvezdama i influenserima koji na društvenim mrežama promovišu svoju različitost i jedinstvenost. Mislim da su mladi širom sveta otvoreniji ka LGBT+ osobama pre svega zbog instragrama i jutjuba. Mnogo je otvoreno kvir jutjubera i influensera na koje se tinejdžeri ugledaju, a koji se zalažu za ljudska prava i jednakost. Smatram da će zaista ozbiljnu razliku napraviti veća vidljivost u sportu, npr. fudbalu.

U poređenju sa Bečom, da li si se u Beogradu osećao slobodno ili si se u nekom trenutku osećao nebezbedno?

•Iskreno, osećao sam se pomalo nesigurno i u nemogućnosti da ispoljim bilo koji vid različitosti u javnosti, kada je seksualnost u pitanju. Možda je to zbog nekih video snimaka u vezi Prajda u Srbiji koje sam gledao pre dolaska, ali čak i kad mi je Predrag Azdejković rekao da je zaista bezbedno, moja zabrinutost nije nestala. Sa druge strane, u Beču se osećam slobodno da ispoljavam queer ponašanje i ljudi su mnogo otvoreniji kada je u pitanju izgled i različitost u tom smislu. Šta ti se najviše dopalo u Beogradu?

•Definitivno arhitektura i zgrade koje imaju svoju istoriju.

Išao sam na slobodnu pešačku turu i to mi je bilo jako interesantno i mnogo toga sam saznao.

Kakvi su ti dalji planovi? Hoćemo li imati prilike da te vidimo u Beogradu ponovo?

•Upravo snimam kriminalistički film za austrijsku televiziju pod nazivom “Steirerkreuz”, a sledeći pozorišni komad u kome ću glumiti biće “Die Rote Zora”, komad za mlade u Gracu. Voleo bih da ponovo posetim Beograd, eto možda već sledeće godine na “Merlinki”.

23

Bunt

Hapšenje teških bolesnika koji se leče kanabisom Piše: Miloš Ðošić Fotografije u tekstu: Press Centar

P

oslednjih godina naročit problem predstavljaju hapšenja teško bolesnih ljudi koji kanabis kupuju ili uzgajaju ilegalno, rekla je aktivistkinja Nataša Brašić, na konferenciji pod nazivom „Hapšenje teško obolelih pacijenata koji se leče kanabisom“, koja je održana u petak u Beogradu, u organizaciji Udruženja građana - Inicijativa za promenu zakonske regulative kanabisa (IRKA).

O svom iskustvu govorio je Dragoljub Mrđić, koji je pre dve godine uhapšen zbog posedovanja marihuane. On je u svom stanu, u improvizovanim uslovima, zasadio dve biljke. Kada je ubrao cvetove, kako kaže, dobio je 88 grama marihuane koje je sačuvao da bi sebi napravio lek. Ubrzo je došla policija i sve oduzela, a on je uhapšen.

- Ja bolujem od epilepsije. Živim sa bratom blizancem i mojom suprugom Sanjom, koji su takođe teško bolesni ljudi. Sanja ima dijagnozu F250, brat ima težak oblik epilepsije. Želeo sam da na taj način lečim brata, pošto sam sebe tako izlečio. Do hapšenja sam imao tri napada u 21. veku. Bio sam u zatvoru tri i po meseca, i po izlasku iz zatvora počeo sam dobijati redovne napade, rekao je Mrđić.

24

Čak 16 bolesnih članova Udruženja IRKA i članova njihovih porodica je uhapšeno, procesuirano i krivično osuđeno u prethodne četiri godine. Iz Udruženja ističu da antihumani zakon pretvara oko milion građana, korisnika kanabisa u medicinske svrhe, u kriminalce, dok se istovremeno prohibicijom obezbeđuje finansiranje mafije. Novi predlog izmena krivičnog zakona preti da pogorša već postojeće stanje.

- Krenulo je lečenje kortikosteroidima, od kojih mi je bilo mnogo, mnogo gore. Kad primim kortiko terapiju, više ne znam ni da pišem, ni da govorim, ni da ustajem sama. Donekle budem pokretna dok ne primim terapiju, onda totalno izgubim osećaj u nogama, ne mogu da hodam, da se kupam sama, a o deci da i ne pričam. Nakon primljene druge terapije, rekla sam Danijelu da je ne mogu više da živim tako, da me deca gledaju. Skuvao je ulje od nekih deset grama trave, toliko smo imali para. Dao mi je vrlo malo, manje od zrna pirinča. Ja sam posle pola sata ustala iz kreveta i prišla kod kompjutera da pustim deci crtani. Sada pijem kanabis možda jednom u deset dana, samo da održim moje stanje, objašnjava Dragana Stanković, čiji je muž, pokušavajući da joj obezbedi kanabis za

lečenje multipla skleroze, imao problem sa zakonom.

Dok se u Srbiji pooštrava kaznena politika, i uz nju jedino u Hrvatskoj i Albaniji hapse bolesni korisnici, u Evropi i svetu sve više zemalja priznaje lekovita svojstva kanabisa i pravno reguliše njegov status omogućavajući tako njegovu dostupnost i korišćenje u lečenju.

Evropski parlament je sredinom februara usvojio Rezoluciju o kanabisu sa preporukama svim državama da ukinu prohibiciju i progon korisnika. EP poziva na uvođenje kanabisa u medicinsku praksu, a lekarima dozvoljava njegovo prepisivanje u terapijske svrhe.

- U ovom trenutku, prema mom saznanju, pred Višim sudom u Beogradu je u toku nekoliko krivičnih postupaka gde su osuđena lica pacijenti koji su u ogromnoj većini slučaja, u kućnim uslovima uzgajali kanabis i od njega, takođe u kućnim uslovima, spravljali derivate kanabisa, što je najčešće ulje, a sve to u svrhu lečenja. Ova lica su uglavnom procesuirana na osnovu člana 246, stav 1, Krivičnog zakonika Srbije, koji se odnosi na proizvodnju, stavljanje u promet,

prodaju, posredovanje i držanje radi prodaje, opojnih droga. Zakonodavac očigledno nije napravio nikakvu razliku, ističe advokatica, Dragana Adžić.

Ona zaključuje da kod ovih pacijenata nije bilo umišljaja, što je bitan element krivičnog dela. Laicima ove količine kanabisa mogu delovati kao držanje u nameri prodaje, ali to nije dovoljno da bi lice bilo procesuirano. Osnov za oslobađanje od gonjenja je upravo nepostojanje namere i umišljaja da se trguje narkoticima.

Svaki deseti građanin u Srbiji koristi kanabis U obrazloženju novog Zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, u okviru razloga za donošenje zakona, nalaze se rezultati Nacionalnog istraživanja o stilovima života stanovništva Republike Srbije iz 2014. godine, kao i ESPAD istraživanja iz 2011. godine. Prema ovim istraživanjima oko 7,7 odsto stanovnika koristi kanabis, što je više od pola miliona građana Srbija, a prema nezvaničnim podacima verovatno i više.

Objektiv Foto: Američki kutak Beograd

Počela četvrta Škola medijske pismenosti! Četvrta generacija naše Škole započela je sa programom poslednje nedelje februara. Dvadesetpetoro mladih ljudi će naredna tri meseca sa nama raditi na analizi medijskog sadržaja, a prve tekstove novih polaznika može čitati već u ovom broju! Program organizujemo uz podršku Američkog kutka Beograd.

25

Rezon

Zastupljenost žena na pozicijama u novinarstvu Piše: Milica Terzić Fotografije u tekstu: Andrew Neel

P

rema Evropskoj povelji o rodnoj ravnopravnosti na lokalnom nivou, rodna ravnopravnost pretpostavlja da u jednom društvu, zajednici ili organizaciji postoje jednake mogućnosti za žene, muškarce i osobe drugačijih rodnih identiteta da doprinesu kulturnom, političkom, ekonomskom i socijalnom napretku, kao i da imaju jednake mogućnosti da uživaju sve koristi i dobrobiti od napretka jedne zajednice. Iako se pretpostavlja da muškarci i žene treba da imaju jednake preduslove za ostvarivanje ljudskih prava, ovo, za svako demokratsko društvo fundamentalno pravo, još uvek nije postalo praksa, naročito u Srbiji. Vlada Srbije usvojila je 2016. godine Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti za period 2016-2020. U njoj se preporučuje povećanje broja žena na mestima odlučivanja, promovisanje rodne jednakosti i eliminisanje rodnih stereotipa u medijima. Ova strategija napisana je u skladu sa preporukama Komiteta Ujedinjenih nacija. Prema datim preporukama, Republika Srbija treba da unapredi pravni i institucionalni okvir za zabranu diskriminacije i da obezbedi odgovarajuće i održive budžetske i ljudske resurse. Komitet konstatu-

26

je potrebu većeg učešća žena u javnom i političkom životu.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (2011), žene u Srbiji čine obrazovaniji deo stanovništva. One predstavljaju većinu svih diplomiranih u područjima obrazovanja (91%), zdravstva i socijalne zaštite (77%), umetnosti i humanističkih nauka (65%), kao i društvenih nauka, poslovanja i prava (62%). 2009. godine po prvi put se izjednačio broj žena i muškaraca koji su doktorirali, a žene čine 44% svih doktora nauka, magistrata i specijalista među nastavnicima i saradnicima na visokim školama i fakultetima Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na smeru novinarstvo, upisuje se sve više studentkinja. Od 1995. ih je više od 70 posto i taj procenat ne opada. Žene čine veliki procenat zaposlenih novinara i, godinama unazad, predstavljaju većinu među reporterima u tradicionalnim medijima. Srbija je 2015.godine učestvovala u Globalnom medijskom monitoring projektu koje je najduže i najobimnije svetsko istraživanje o rodu i informativnim medijima. Podaci dobijeni ovim istraživanjem pokazuju da žene brojčano nadmašuju muškarce kao prezenterke vesti, ali se ređe pojavljuju

kao voditeljke/urednice emisija, naročito nakon pedesete godine. Na radiju ima mnogo više reporterki (64%) i spikerki (83%), ali ta činjenica ne utiče bitno na bolju zastupljenost žena u sadržaju vesti. Na pozicijama odgovornih urednika u štampanim medijim samo su muškarci. Prema podacima Agencije za privredne registre, u 7 registrovanih najtiražnijih dnevnih listova (Politika, Danas, Informer, Kurir, Alo, Blic, Srpski telegraf) odgovorni urednici su muškarci.

Kada je reč o lokalnim medijima, situacija je slična.

Lokal press uradio je istraživanje o zastupljenosti žena u lokalnim medijima 2016.godine. Prema podacima koji su dobijeni od 83 medija, žene su vlasnice u 30 odsto anketiranih, što je iznenađujuće visok procenat.

Međutim, realna slika je nešto drugačija. Dva lokalna medija nisu prepoznali žene kao vlasnice u svojoj vlasničkoj strukturi, iako ih imaju. Dve vlasnice su se izjasnile kao ,,neaktivne”, a tri da se ne mešaju u uređivački posao. To ukazuje na činjenicu da su neke od vlasnica samo fiktivne. Takva situacija je rezultat upravo međunarodnih preporuka koje ukazuju na to da žene treba da se nađu na značajnim pozicijama.

Kako bi se to ispunilo, postavljaju se žene na mesta urednica i vlasnica. Međutim, to što njihovo ime stoji na papiru, ništa ne znači. Prava moć nije u njihovim rukama. Žene su i dalje kontinuirano manje zastupljene u vestima, prikazane su uglavnom stereotipno i u veoma ograničenom broju društvenih uloga (kao majke, domaćice, vredne žene), mnogo ređe u važnim temama i retko kad su pozvane da govore kao stručnjaci.

Pojava žene na značajnim funkcijama sa sobom donosi i pitanja ,,Preko koga je uspela da dođe tu gde je?”, ,,Ko joj je muž/otac/brat?”, ,,Preko čijeg kreveta je to uspela?”. Negira se mogućnost da je žena svojim radom, trudom, znanjem došla na poziciju na koju muškarci dolaze bez da se iko pita isto pitanje. Ovakav vid diskreditacije leži duboko u našem društvu, u kom je i dalje prisutno patrijarhalno shvatanje. Za ženu se i dalje smatra, naročito u ruralnim sredinama, da joj mesto nije u javnom životu, već u kući. Ako uspe da se izbori sa takvim stereotipima, na poslu je čekaju novi problemi. Pitanja da li planira da se udaje, da li želi decu, nove su prepreke. Kada uspe da se nađe na nekoj poziciji, svoje kompetencije mora konstantno da dokazuje. Potrebno je mnogo više vremena da pokaže svoj autoritet, da stekne naklonost zaposlenih i da očuva tu poziciju.

Tendencije za očuvanjem rodnog statusa quo u medijima su veoma jake. Pitanja koja se tiču rodne (ne)ravnopravnosti nisu prioritet među medijskim profesionalcima. Postoji i tendencija među novinarkama da sačuvaju ,,neutralnost” profesije, pa tako izbegavaju korišćenje rodno senzitivnog jezika. S obzirom na podatke koji pokazuju da su žene brojnije u ovoj profesiji, nije presudno da se više žena bavi novinarstvom, već da se u njoj izbore za postavljanje određenih standarda i postizanje autoriteta. Neophodno je da se među novinarkama javi svest o važnosti njihove uloge i njihovog uticaja. Jedino na taj način može da se promeni i način na koji se izveštava o njima.

Objektiv Foto: Da se zna

Samoubistvo usled homofobije Ispred zgrade Vlade Srbije prvog marta građani su palili sveće u znak sećanja na Stojadina Lazića koji je izvršio samoubistvo usled konstantnog maltretiranja motivisanih homofobijom. Skup je organizovalo udruženje građana Da se zna.

27

Kultura

Teatralni pad jednog glumca Piše: Ana Manojlović Habicht Fotografije u tekstu: youtube printscreen

P

oznati slovenački glumac, reditelj i humorističar Boris Kobal razljutio je slovenačku kulturnu scenu kada se ispostavilo da je njegova komedija “Profesionalci espe”, koja je 2017. godine bila proglašena za jedan od tri najbolja nova teksta na takmičenju “Plemenito komedijsko pero”, u stvari plagijat.

U pitanju je delo koje je Kobal iskopirao od pokojnog italijanskog komičara Alda Nikolaja “La prova generale”, koje je nastalo pre 40 godina. Priča govori o porodici lopova koja je rešila da otme ženu značajnog tajkuna, da bi se na kraju ispostavilo da su oteli njegovu sekretaricu. Porodica je potom morala da se uz pomoć komšije otarasi uplašene sekretarice.

Nakon otkrivene istine, Kobal prekida saradnju sa svim pozorištima, po rečima slovenačkog portala rtvslo.si. Uprava Šentjakobskog pozorišta, gde je do februara 2019. godine bio direktor, smenila ga je sa te funkcije. Na upravnom odboru Kobal je ponudio pozorištu tri opcije: prvu, da nastavi sa saradnjom; drugu, da se povuče sa pozicije, ali da radi na nekoliko nedovršenih projekta i treću, bezuslovna ostavka. Pozorište se odlučilo za poslednju opciju.

Celjsko pozorište SLG, gde se dotična komedija i prikazivala, odmah je sklonilo predstavu sa repertoara, platilo autorska prava porodici Alda Nikolaja i novčano kaznilo Kobala sa 13.000 evra, koliko je i iznosio njegov honorar.

28

Slučajnost ili sudbina?

Kakva je bila verovatnoća da je u istom vremenskom periodu u malom mestu Čedad u severnoj Italiji bila izvedena predstava originalnog autora? To bi malo veštiji matermatičar izračunao bez problema. Ali zbog toga što stanovništvo ovog malog grada čini 30% Slovenaca, verovatnoća da neko poveže obe predstave se znatno povećala. Međutim, mogućnost da se desi da stari, relativno zaboravljeni i ne toliko poznati tekst iz 1977. godine postave na scenu takoreći u neposrednom “komšiluku” i time neprijatno iznenade Kobala je ipak bila mala. Neki bi za to rekli - slučajnost, dok bi drugi tvrdili da je to u stvari sudbina. On je ukrao tekst i splet okolnosti koji je usledio posle toga – e, to je dobra predstava!

Slovenci su kao nezadovoljna publika izrazili svoje mišljenje. Mnogi su ga kritikovali i držali moralne lekcije preko komentara na društvenim mrežama, dok su njegove kolege glumci izjavljivali kako je on u stvari oduvek bio loš čovek. Zašto o tome niko nije govorio pre, možemo samo da se pitamo.

Zašto je to uradio u 63. godini?

Velika misterija ostaje - zašto se jedan tako poznat slovenački glumac sa bogatom karijerom odlučio za plagijat i na kraju krajeva, zašto nije na vreme priznao šta je

uradio?

Po rečima samog Kobala, u pismu za STA (Slovenačka novinarska agencija), razlozi su bili lični problemi: nerazumevanje sa drugim pozorištnim kućama, depresija i usamljenost. “Pitate se zašto sam u 63. godini uradio ovako neprihvatljivo delo? Razlog je veliki lični problem u kom sam se našao. Pozorište mi je uglavnom pružilo dosta zadovoljstva, ali kad pogledam unazad, vidim da mi je oduzelo privatnost. U ime “boga teatra” sam zanemario veliki deo svog života i pristao na usamljenost i gnev. Pre nekoliko godina sam pao i u depresiju, kada se i nakon profesionalne pomoći nisam osećao bolje.”, naveo je Kobal.

U pismu upućenom Slovenačkom kulturnom društvu Kobal se izvinio javnosti zbog krivičnog dela koje je napravio, u kome je takođe izrazio kako veruje da ljudi neće razumeti koliko je teško biti kreativan kada si u depresiji i pozorišta te prosto ignorišu: “Imaš osećaj kao da si izbrisan. Ceo svoj život sam posvetio ovom zanatu i vremenom sam izgubio nekoliko bliskih prijatelja. A na kraju krajeva, to ništa nije ni bitno. I u trenutku velikog ličnog pada sam napravio najveću grešku u svom životu: potpisao sam se na rad drugog umetnika. Znam da nema opravdanja za moje delo i prihvatam sve posledice.”

Kobal je u svom izvinjenju napisao zašto mu je trebalo toliko vremena da konačno prizna da je plagirao Nikolajev tekst: “Trebalo je da odmah čim se saznalo da komad nije moj priznam javnosti sve i preuzmem odgovornost za učinjeno. Nažalost, zbog pritiska nisam znao kako da se suočim sa tim. Što je pritisak javnosti rastao, više sam se povlačio. Što je bilo više novinarskih pitanja, sve dublje sam padao u crnu rupu. Zatvorio sam oči i nadao se da je sve ovo ružan san. Ali nije bio. Morao sam da upotrebim svu raspoloživu moć i suočim se sa posledicama svojih pogrešnih postupaka. Morao sam sebi da priznam da sam napravio jednu veliku crnu mrlju koja će se teško izbrisati.”

Na kraju svog pisma naveo je koliko mu je žao što je razočarao dobru glumačku postavu kontroverzne predstave. “Izneverio sam poverenje sjajne glumačke ekipe sa rediteljem Jašom Jamnikom na čelu. Ako mi oproste, biću zahvalan. Ako ne, razumeću ih”, završio je Kobal.

Hvaliti se ili izvinjavati? “Šta je istorija umetnosti ako nije istorija kopiranja?” retoričko je pitanje pisca Roberta Šora iz njegove knjige “Moli, kradi i pozajmljuj”.

U celoj ovoj aferi, jedan od retkih novinara koji je nesrećni Kobalov plagijat postavio u širi društveni kontekst je Marcel Štefančić Jr., kolumnista revije “Mladina”. On pita zašto se Kobal samo izvinjavao, a nije branio? Štefančič, između ostalog, opisuje primer dramaturga Čaka Rosa koji je 1982. godine uzeo priču filma “Kazablanka”, promenio joj naslov i poslao velikim holivudskim agencijama. Od 217 agencija, 90 njih mu je vratilo neotvoren tekst, 18 njih je izgubilo rukopis, 7 agencija uopšte nije odgovorilo, Njih 33 je prepoznalo originalan scenario, 8 je samo prepoznalo sličnost sa filmom, dok je njih 38 tekst odbilo zbog previše dialoga i premalo ekspozicije. U ovom eksperimentu se takođe ispostavilo da su 3 agencije htele da kupe Rosov tekst, dok se jedna i ponudila da ga preradi

u roman. Ros je dobio šta je hteo. Uspeo je da na delu pokaže neznanje holivudskih agenata. Štefančič se pita da li bi Kobal sa takvom odbranom na kraju spasio svoju karijeru ?

Kobal je mogao da tvrdi da je tim činom testirao budnost i znanje slovenačke pozorišne scene.

Da li bi se publici to na kraju svidelo? Publika voli kad se na spretan i duhovit način razotkrije neznanje stručnih institucija. Ali kao što znamo, Kobal se nije branio na takav način. Da li bi mu uspelo, o tome možemo samo da fantaziramo.

Pri kraju cele ove afere se u slovenačkoj javnosti pojavio novi protagonista, koji je verovatno bio “inspirisan” Štefančičevim tekstom. Prema navodima portala 24ur. com, poslanik vodeće političke stranke “Lista Marjana Šarca” Darij Krajčič je tokom pauze za ručak odneo sendvič iz najbliže prodavnice, i pritom ga nije platio. Sa tim se hvalio svojim kolegama- oduševljen je bio time, što ga prodavačice nisu primetile, kamere ga nisu primetile i nonšalantno je napustio prostor. Na neodobravanje koje je usledilo reagovao je time da je samo testirao sigurnosni sistem prodavnice. To mu na kraju nije pomoglo i morao je da podnese ostavku.

Sav ogorčen je izjavio:” Ako ukradeš milion evra, onda si junak. Ali ako ukradeš sendvič, onda si lopov.”

I, ko kaže da je u Sloveniji dosadno?!

Da se vratimo tankoj granici između krađe i originalnosti u umetnosti. Na neki način je suptilno plagiranje prefinjen zanat, gotovo kao sama umetnost.

Nije lako biti originalan. Posebno u ovom vremenu, gde su svi tabui odavno pali, produkcija je postala jako velika i pristupačna širokim masama, gde na kraju ne možeš da znaš da li neko na drugom kraju sveta ima u isto vreme istu ideju kao ti. Pritisak originalnosti je izuzetno težak za sve kreativce. Mnogi su počeli da se izražavaju u manje zahtevnim žanrovima kao što su “fan fiction” ili “rimejk”.

Možemo nabrojati mnoge stvaraoce, koji su našli inspiraciju u drugim delima. Od Mikelanđela koji je prodao imitaciju jedne grčke skulpture do E. L. Džejms koja je napravila fanovsku fikciju inspirisanu sagom “Sumrak” od Stefani Majers. Spisak je jako dugačak.

Granice su zaista ponekad zamagljene, ali nas naš moralni kompas vodi ka razlikovanju dobrog i lošeg. Kao što krađu sendviča prepoznajemo kao nešto moralno loše, tako prepoznajemo i plagijat. Ali kod plagijata moralna odgovornost je ipak malo veća, zbog toga što je na kraju krajeva ukradena originalna ideja jednog čoveka, posebno u ovom “neoriginalnom” vremenu. I kao so na ranu, mi kupci umetničkih dela, kupci finalnog proizvoda jedne ideje, na kraju ne znamo šta se desilo u pozadini stvaralaštva i da li su naše pare finansirale samog umetnika tog dela, ili njegovog lopova.

Na kraju krajeva, krađa sendviča i plagijat umetničkog dela su male i velike perverzije. Pitanje ostaje otvoreno za kompleksnija razmišljanja. Zašto je do toga uopšte došlo, da li osoba oseća krivicu i kakve posledice zaslužuje povodom toga? Ovakvi događaji će mnoge ljude naljutiti, neke zbuniti i malo njih rastužiti.

29

Intervju

Danijel Jovanović

Veliki broj nadarenih ljudi ne dolazi do izražaja Razgovarala: Aleksandra Mitrović Fotografije u tekstu: Ana Šuluburić

30

D

anas kada kultura stoji na klimavim nogama čini se neophodnim da joj neke nove snage daju stabilnost i oplemenjuju je. Uprkos mnogobrojnim preprekama koje sputavaju mlade književnike neki od njih ipak uspeju u tome. O preprekama, njegovom životnom putu i tome šta čitaoci mogu očekivati u nastavku serijala „Severna kapija“, pričali smo sa književnikom Danijelom Jovanovićem.

Sećate li se trenutka kada ste shvatili da je pisanje poziv za Vas i da imate taj dar u sebi?

•U suštini se sećam tog trenutka, ali sam ga se možda setio naknadno. Nakon izdavanja svoje prve knjige, pohađao sam kurs kreativnog pisanja pod nazivom „Kreativne sinergije“ kako bi se infiltrirao u književno društvo i uneo raznovrsnost u svoje stvaralaštvo. Na tom kursu prvi zadatak je bio da se napiše priča o sebi u prvom licu. Kroz tu priču sam se setio scena u kojima se starija sestra i ja igramo vođenja emisije gde je ona voditeljka, a ja sam pisac koji gostuje. Sada, toliko godina kasnije, to se upravo i dešava. Samim tim, odgovor na to pitanje bi bio da sam do tog saznanja došao veoma rano, oko sedme godine svog života. Kao dete sam maštao da budem pisac i to mi se i ostvarilo.

Kako izgleda jedno piščevo nadahnuće i da li se ono razlikovalo pri pisanju različitih delova serijala?

•Kada se priča o nadahnuću, neki ljudi mnogo pričaju o insipiraciji. Inspiracija je ono što ljudi koriste kao izgovor i čekaju neku vrstu nadahnuća, to jest, prosvećenja. Ako postoji ideja za priču, upornost i talenat, to je ono što daje rezultat. Nadahnuće i inspiracija su nešto što je neuhvatljivo i što može da postoji, ali smatram da ih ljudi koriste više za izgovor. Generalno, pisanje je kao sport i mora da se trenira. Kada sam pisao prvi deo, bio sam nezaposlen i imao nepregledno mnogo slobodnog vremena, te sam pisao samo kada mi se pisalo. Sve ostale delove sam pisao kada sam radio i tada nije bilo te vrste prenemaganja u vidu nemanja nadahnuća. Rezultati su tada bili mnogo plodnosniji nego kada sam čekao nadahnuće.

Tako da mi je to jedna lekcija, naći ritam.

Da li su ljudi od početka verovali u Vas i ono što radite? Da li je bilo predrasuda?

•Odgovor na ovo pitanje je specifično jer je moja situacija bila specifična. Nisam imao podršku zato što nisam nikome dao prilike da mi je pruži. Nikome nisam rekao da pišem knjigu. To je bila tajna. Za tu tajnu su znali samo moji bratanci i moja sestričina koji su bili veoma mali. Glavni razlog zašto sam ja to držao u tajnosti je bilo pre svega nepoverenje u sebe da ću delo završiti. Podsvesno je negde stajalo i to što potičem iz male sredine, sa sela, gde ljudi generalno ne čitaju, a još manje bi se odlučili da se bave pisanjem. U tom

smislu sam se pribojavao da bih mogao biti ismejavan, te nisam hteo da me neko demotiviše. Ali, sada moram da priznam da su me nakon svega ljudi nesebično podržali, da su knjigu čitali čak i oni koji druge knjige ne čitaju. Tako da moram reći da su me ljudi iz mog okruženja, takvi kakvi jesu, pozitivno iznenadili.

Kako biste opisali stanje današnje književnosti u Srbiji i koji su to problemi sa kojima se susreću mladi pisci u Srbiji?

•Obično se kao mlad pisac trudiš da ne iznosiš prejake i preoštre stavove zato što će te oni sa više iskustva okrakterisati kao osobu koja nema dovoljno težine i iskustva da može o tome da priča. Što se tiče samog stvaralaštva, s obzirom na to da sam već četiri godine na književnoj sceni, postoji veliki broj kreativnih ljudi koji dobro pišu i imaju originalne ideje, pa čak i veliki broj domaćih autora u okviru fantastične književnosti kao žanra. Ono što manjka su ozbiljni urednici koji bi te rukopise na pravi način uobličili, a onda definitivno i malo jača podrška vodećih izdavačkih kuća koje bi na marketinškom nivou to propratile na pravi način.

Konkursi od strane izdavačkih kuća postoje, ali nisu česti i nisu dovoljni, tako da veliki broj nadarenih ljudi ne dobija priliku da dođe do izražaja. Glavni problem je što su vodeće izdavačke kuće preorijentisane na prevode i književnost ljudi koji su poznati u nekoj drugoj sferi. One ne žele da rizikuju i nisu toliko otvorene za rukopise iz mase. To sa jedne strane razumem, a sa druge ne. Manje izdavačke kuće su donekle spremne da podrže mlade autore, ali mladi autori to u velikoj većini slučajeva moraju sami da isfinansiraju.

Kakvi su utisci sada nakon tri objavljene knjige?

•Moram da priznam da jeste slučaj da se oduševljenje smanjuje nakon svake sledeće objavljene knjige, ali ne u smislu da mi je manje bitno, nego mi je to postalo toliko bitno i toliko mnogo se uključujem u razne procese da nekako osetim olakšanje nakon objavljivanja, a ne uzbuđenje. Svu svoju energiju crpim na tu vrstu fizičkih priprema da nemam dovoljno vremena da uživam u postignutom. Objavljivanje prve knjige mi je bilo ostvarenje snova i tada sam se vratio tom detetu koje je nekad maštalo da daje intervjue, da njegove knjige čitaju, da dobija komentare na pročitane knjige i tada sam mislio da mogu da poletim. Ipak, istina je da je osećaj sa svakim narednim izdanjem bio zanemarljiviji. Prednost serijala je što se sa svakim novim delom publika širi, a ono što je meni interesantno jeste što svako ima neke svoje teorije o misterijama u knjigama.

Da li u Vašim romanima postoji piščeva samorefleksija? Da li deo sebe dajete svakom liku ili postoji jedan predodređeni?

31

•Volim da verujem da me najviše ima u junakinji Suzani i to se vidi odmah na početku jer je ona dete sa sela koje odlazi u nepoznato i suočava se sa nepoznatim ljudima, razlikom u društvenim slojevima, nepravdom i raznim drugim stvarima zbog čega ovaj serijal i poprima tolike simpatije. Ipak, nakon nekog vremena sam shvatio da me zapravo ima u svakom od glavnih likova. Nekome od njih sam dao samo svoj smisao za humor, nekome od njih sam dao svoju srednjoškolsku nesigurnost, nekome od njih svoju borbenost za pravdu, tako da mislim da svako od njih ima neku crtu moje ličnosti, pa kad se sve to iskombinuje dobijamo jedan veliki deo mene. Likove nisam stvarao da budu crni ili beli, niko od njih nije ni previše dobar ni previše zao. Mislim da su dosta realni i zato ih ljudi i vole, pa je samim tim veća verovatnoća da mene ima u svakom od njih.

Kada se može očekivati četvrti deo i da li želite da nešto otkrijete u vezi sa njim?

•Priča nije postala serijal zbog popularnosti prvog

32

dela već je osmišljena kao serijal od početka. Ja sam imao tu sreću što su ljudi na prvi deo reagovali tako da su jedva čekali nastavak. Prva reakcija svakoga ko je pročitao treći deo je bila da ne može da dočeka naredni. Drugi i treći deo su izašli na jesen, pred sajam knjiga, pa se očekuje da ove godine na jesen izađe i četvrti, ali to ne mogu da garantujem iz više razloga, pre svega jer pripremam treće izdanje prvog dela. Čitaocima bih mogao da otkrijem da će Suzana u četvrtom delu otkriti celu misteriju vezanu za svoje rođenje i prošlost. Velika misterija na koju svi čekaju od samog početka će konačno biti otkrivena. Čini mi se da će ovo biti stvarno jedna epska završnica priče koju ljudi prate još od 2015. godine. Moram da napomenem da je četvrti deo jako emotivan, a i meni je bio emotivan za pisanje jer mi je rastanak od likova teško pao. Čitaocima bih još poručio da obrate pažnju na petla iz trećeg dela i neka znaju da su svi likovi koji su ubačeni u priču, kao što je to uslužni duh, tu sa nekim razlogom.

Taboo

Kultura institucionalnog nasilja nad ženama Piše: Dragana Plazinić Fotografije u tekstu: “Girl, Interrupted” (1999) - youtube printscreen

P

rema podacima iz “Izveštaja o radu ustanova socijalne zaštite za odrasle i starije sa mentalnim, intelektualnim, telesnim ili senzornim teškoćama” iz 2015. godine žene čine 48% korisnika ustanova za smeštaj odraslih osoba sa invaliditetom.

U uslovima koji u ovakvim instutucijama oblikuju život korisnika nasilje nad ženama je pojava koja se neretko dešava. Kako su ove žene uglavnom lišene poslovne sposobnosti i zbog toga nemaju prava da odlučuju o životnim pitanjima postaju dodatno ranjiva kategorija podložna svakom obliku nasilja, kako institucionalnog, tako i partnerskog. Deklaracija UN o eliminisanju nasilja nad ženama definiše da je ,,nasilje nad ženama svaki akt rodno zasnovanog nasilja koji ima za posledicu ili bi mogao da ima za posledicu fizičku, seksualnu ili psihološku povredu ili patnju žene, uključujući pretnje da će ova dela biti izvršena, kao i prinudu ili arbitrarno lišenje slobode, bez obzira da li su ova dela izvršena u javnom ili privatnom životu’’.

Sve što deklaracija prepoznaje kao nasilje dešava se ženama u okviru rezidnecijalnih ustanova.

Nulta tolerancija na nasilje prema ženama, odnosno devojčicama sa invaliditetom, koja predstavlja

jedan od nužnih uslova za sprečavanje nasilja u rezidencijalnim ustanovama nije prisutna. Primeri i svedočenja korisnica usluga ovakvih institucija uglavnom govore o opravdavanju i relativizovanju nasilja. Često se smatra da je žrtva nasilja svojim ponašanjem sama dovela do nasilja, a mere koje se nakon prijvaljivanja nasilja sprovode ne ohrabruju korisnike ustanova da nasilje prijave. Najčešće kažnjeni budu i žrtva i nasilnik. Pitanje deinstitucionalizacije u ovom slučaju nameće se kao odgovor i moguće rešenje za sprečavanje nasilja.

“Deinstutucionalizacija ne može da spreči seksualno nasilje. Seksualno nasilje uvek postoji i postojaće iako se deinstitucionalizacija sprovede, kao što ga ima u instituciji ima ga i u zajednici. Ono što je jasno je da je život u instituciji zbog institucionalne kulture i zatvorenosti i manjka mehanizama za otkrivanje nasilja, i ne samo za otkrivanje nego i prijavljivanje i sprovođenje sankcija zapravo vrlo prisutno. Tako da je sam život u instituciji veliki faktor rizika za sekualno nasilje i samim tim život van institucije je sigurniji. Naravno, pravilno bi bilo pretpostaviti da i u zajednici treba uspostaviti adekvatne mehanizme za zaštitu žena od

33

nasilja. Trebalo bi predvideti i određene dodatne mehanizme zato što žene sa intelektualnim invaliditetom predstavljaju posebno ranjivu grupu”, navodi Lazar Stefanović, pravni savetnik u Inicijativi za prava osoba sa mentalnim indavliditetom (MDRI-S).

Određene rezidencijalne ustanove rešenje problema partnerskog nasilja vide u prostim zabranama partnerskih odnosa unutar institucija. Ova praksa, pored toga što je svojoj suštini pogrešna jer kriši sva ljudska prava i princip nediskriminacije, očekivano se pokazala kao neuspešna. Na ovaj način otvoren je put svakom obliku nasilja. Tajno sastajanje korsnika ustanova ostavlja mogućnost da se nasilje nesmetano dešava, jer je van vidokruga zaposlenih, a prijavljivanje partnerskog nasilja u ustanovama gde su partnerski odnosi zabranjeni podrazumeva kaznu i za žrtvu. Ipak, problem nije samo u tome. Problem je i u zakonu koji ne prepoznaje partnersko nasilje u institucijama.

“Zakon o zaštiti od partnerskog nasilja predviđa sve mere koje se odnose na žene ili muškarce koji trpe nasilje od svog partnera. Međutim, žene koje su u instituciji iako trpe nasilje od partnera, zakon ih ne prepoznaje kao partnersko nasilje i ne mogu da se izreknu hitne mere kao što je udaljavanje nasilnika i tako dalje. Ako se samo gleda kroz trenutni pravni okvir i ono što trenutno postoji žene bi svakako bile u zajednici, u svojoj kući, negde sigurnije od sekusalnog nasilja, a u slučaju takvog partnerskog nasilja, kojeg god da je tipa, da li je seksualno, fizičko, verbalno onda bi ih donekle mogao štititi taj novi zakon za zaštitu od nasilja”, kaže Lazar Stefanović.

Ipak, žene u rezidencijalnim ustanovama nisu uskraćene za institucionalno nasilje. Ono što krši osnovna ljudska prava svakako jesu prisilni abortusi i kontraceptivne metode. Žene sa intelektualnim invaliditetom

nisu u mogućnosti da samostalno odlučuju o pitanjima kao što su zasnivanje porodice. Odluka o tome je na starateljima ili na zaposlenim u instituciji koji umesto žene odlučuju, kako oni to navode, u njenom interesu.

Istraživanja na ovu temu prenose svedočenja korisnica koje navode da se ženama pri samom stupanju u ustanovu ugrađuje spirala ili se vrše druge kontraceptivne metode. Prisutni su i neki oblici prinudne sterilizacije. Same institucije ovo pravdaju kao interes same korisnice, ali i kao interes drugih. U tom slučaju navode se primeri ekonomske prirode koji treba da opravdaju ovakve metode. Isto tako, korisnice ustanova nisu adekvatno informisane o svemu ovome, pa se zbog pravila da zaposleni u ovim ustanovama brinu o lekovima koje korisnice uzimaju dešava da same korisnice same ne bi umele da koriste kontraceptivne metodem ukoliko bi to bio njihov izbor. Ukoliko ipak dođe do trudnoće, abortus nije odluka koju korisnica sama donosi. Nisu retki primeri da se trudnoća otkrije u poodmakloj fazi. Razlozi su brojni, a jedan od razloga je i nemar ginekologa. Ipak, institucije su i ovde našle rešenje koje smatraju za najbolje, pa se tako deca rođena na ovakav način daju na usvajanje bez pristnaka same korisnice ustanove. Zakon ni ovog puta nije na strani žena sa invaliditetom.

“Roditeljstvo kao takvo nema najtešnju vezu sa invaliditetom, odnosno ne bi trebalo da dete može da se oduzme zbog invaliditeta, ali zapravo to je nešto što se u praksi dešava. Druga stvar je u tome što osobe sa invaliditetom koje su lišene poslovne sposbnosti gube i pravo na roditeljstvo. Dete osobe koja je lišena poslovne sposobnosti može biti dato na usvajanje i to bez ikakve saglasnosti same osobe koja je lišena poslovne sposbnosti, tako da tu postoje problem”, zaključuje Lazar Stefanović.

Objektiv Foto: Nemanja Marinović

Predstava na dar Glumci “Čiča Mičinog pozorišta” uz pojačanje glumicu Brankicu Sebastijanović, odigrali su u toku februara četiri predstave za korisnike Centra za integraciju mladih, po scenariju pisanom u saradnji sa ovom organizacijom.

34

Portret

Zorica Ðurić: Ostareh, mudrosti se ne naučih Piše: Sara Sekulić Fotografije u tekstu: unsplash.com

P

esnikinja melahnoličnog tona čije pesme nisu ugledale štampane korice, druga majka za sve studente, dama sa šeširom. Ona je pomoćna radnica na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. „Samo da izađem iz čizama, uh kako ne volim ovako vreme“, prozbori Zorica užurbano koračajući hodnikom trećeg sprata fakulteta. Dolazi sa lekarskog pregleda. Kaže da voli na vreme da prekontroliše sve.

Otključava vrata sobička za koji kaže da tu provodi pauze i druži se sa studentima. Odmah se uhvatila džezve i zveckajući posudama sipa magnezijum. Prilazi za sto i stavlja tacnu sa krofnama. Kaže da nije čula da neko ne voli krofne.

“Svakog dana se budim sa mišlju kako nekome tog dana da pomognem bar ta pomoć bila tako mala. Što kažu nije teško biti fin, treba samo pola koraka da bi bio takav. Volela bih da se mnogi ljudi tako bude, a ne sa mržnjom, zlom”, govori mi dok razgovaramo u sobičku u kome polako pada mrak, gotovo da se ništa ne vidi. “Volim pse, životinje inače. Rastužim se kad vidim napuštene životinje. Od kuće znam da ponesem nešto hrane i za njih, da ih nahranim i to mi je za-

dovoljstvo. Kad krenem na posao bez obzira kakvog sam raspoloženja volim da sretnem decu iz škole. U torbi uvek imam bombone za svu decu. Nijedan dan ne mogu da završim, a da nisam nekom nešto pomogla. Eto, pa bar malo”. „Ljubav je poput vetra, poput cveća koje cveta, poput laste koja dođe pa odleti, to je najlepša reč sveta.“ Studenti kažu da je Zorica žena kod koje idu kada ih svakodnevna jednoličnost dana provedenog na fakultetu sustigne pa tako kod nje nađu beg od realnosti. “Kad izađem iz prevoza tu kod fakulteta, javljaju mi se studenti i pozdravljaju me, zagrle, poljube. Dođu na kafu i uvek se tu nađe neki slatkiš da ih poslužim.

Podele uvek sreću kad polože ispit, kad se zaljube i svaki dan dođu po savet. U meni su prepoznali iskren odnos i razumevanje. Volim da im nađem mesto za učenje, mnogo puta im ostavim ključ od ove moje pomoćne sobice da oni uče, neko navikne da uči na glas i onda ne može u čitaonici, tu sam ja da im pružim svoj kutak. Vidi, ja uvek crtam baš taj cvet”, govori Zorica dok ocrtava prstima cvet na desnom kolenu: “Te mlade ljude vidim kao cvetove”.

35

Skuplja dlanove i zagleda se na čaš u pod prisećajući se dolaska na FPN. “Muž je radio na prijavnici fakulteta i bila je potrebna spremačica, pristala sam jer mi je ipak to bilo lakše, državna je ustanova, zna se neki red ipak. Pristanak da radim kao spremačica na fakultetu mi je tad bila sigurna luka. Uvek sam konkurisala za posao u struci, ali kako je vreme odmicalo sve je bilo teže. Nikad ne izađem dok svoj posao potpuno ne završim pa bilo to 9,10,11 sati, neka, mora sve do perfekcije da bude sređeno”, govori pomerajući ruke brzo kao da rasprema nešto. “Ruke i noge od fizičkog posla koji ceo život radim nekada ne osećam od bola.

Iskreno govoreći, ovaj posao me nekada jako umori i onda mi malo vremena preostane za bilo šta drugo, a posebno čitanje.”

“Miris poljskog sena, oronula polja traće jednu nadu, umorni putnik ispreda svoj život i sanjari ko robot za prošlom srećom. Traga po bespuću, nazire prošlost a ona odlazi, mreška se na davnom plodnom tlu iluzija.“ Rođena je u Brančićima, selu kod Prijepolja. Pesnikinja sa Lima uvek okružena prirodom i inspiracijom za pisanje. Evociranje prošlosti nije izostalo čim se setila svog rodnog sela: “Detinjstva se sećam kao lepog, divna druženja na selu jer sam na selu i rođena.

Sećam se divnih bombona u obliku maline i kupine koje bi mama svake subote pošto bi došla sa pijace gde je prodavala mlečne proizvode donela, divnih šnalica i ukosnica koje bih volela da imam. Talasasta duga kosa. Sećam se i gumice za kosu koju sam na putu od škole do kuće izgubila, pa sam mamu uplakana molila da se vratimo i tražimo je. Bila sam jako vezana za stvari. Crvene haljine sa belim tufnama. Krava koja me je stalno jurila”, govori dok joj lice postaje tužno: “Od malena sam volela da čitam i da pišem, u mojoj porodici učena od malih nogu od dede profesora istorije. Roditelji su bili veoma strogi, da bih otišla kod drugarice u drugo selo morala bih da molim po sedam dana”.

Od petog razreda osnovne škole živela je kod tetke jer je udaljenost škole od kuće bila velika. Tada spoznaje svet pozorišta i bioskopa. Završava srednju turističku školu i dolazi u Beograd na studije turizma. “Bez obzira na to što sam bila navikla da živim odvojeno od roditelja, kad sam došla u Beograd svakog petka sam išla kući iako je put preveliki. Teško je bilo”, priseća se i usporava reči. “Kasnije prilagođena na studentski dom i cimerke, sve lakše podnosim. Bilo je jako lepo, mnogo sadržaja. Studenjak grad u malom, pozorište, bioskop, letnja scena, klupice.”, nastavlja glasom punim oduševljenja. “Diskoteka i narodnoteka, moderne natapirane frizure, čekanje besplatnih ulaznica na ulazu u blokove na prijavnici doma”. Na spomen ljubavi u Studenjaku ona će: „Bilo je i tih zaljubljivanja ti onako zamisliš da se zabavljaš sa nekim,

36

nisam imala neku veliku ljubav tad, imala sam simpatije. Bila sam patrijahalno vaspitana, nedodirljiva, to su bile platonske ljubavi, šta znam, nisam volela to spavanje momaka po ženskim sobama”.

Prvu pesmu je napisala o Bošku Buhi i dobila regionalnu nagradu 1978. Godine, a svake godine je učestvovala na smotri recitatora i dobijala razne nagrade. Kasnije postaje i član Saveza pisaca amatera Jugoslavije. Zamišljenog pogleda i sa osmehom na licu upitala me je: “Hoćeš da ti čitam neku pesmu?“ Čuje se samo listanje rokovnika, pun ispisanih stranica. “Daj da malo popijem vode kao govornik pravi”, smeje se, uzima šolju vode i otpija gutljaj.

Sunčanica Prenapregnuta, ulovljena skromnost svetlosne simetrije igra tango sve jače i sve bliže, po parketu mojih pora Poljubac vredan plaveti, dolazi spontano i bolno pod kožom zamahnut karantin uzbuđenja, na ivici ultraljubičastog.

More preplavljeno bojom peska istražujem danima, da li to šumi more?

“Vidi kako sam štampala nekad, a sad nešto i ne, kao doctor”, smeje se misleći na rukopis koji izgleda kao preteča modernih fontova. “Ne recitujem kako sam nekad, postidim se kako sam zaboravila. Ranije su me u udruženju upoređivali sa Desankom Maksimović, snažne emocije su uočavali u mojim pesmama. Mnogo sam emotivna i ne volim nekako tu moju osobinu, volela bih da moja mašta bude nekako realističnija. Ali prosto čovek se rodi tako, samo kućno vaspitanje i patrijahalnost. Volim tišinu dok čitam, tako kad me muž kod kuće prekine kažem „nemoj da me uznemiravaš, čitam“, glasno se nasmeja.

U rukama drži sačuvane ulaznice iz pozorišta još iz studentskih dana, njima obeležava strane svog rokovnika. “Ovo su pesme iz ranijeg perioda, mada ima tu i ratnih koje smo u školi pisali, tu su i tekstovi iz vežbanke. Bude mnogo lakše kad se stihovi stave na papir. Sa ljudima nekako uvek treba proceniti šta reći jer ja sam iskrena, a pisanje je pravo utočište. Žao mi je što sada manje čitam, volela bih da imam više vremena”. Pesme “Plava pučina”, “Odlaziš odlazim”, “Čekam te”, “Slutim te”, “Zeleno”, “Kasno u noć”, “Čežnja”, “Odlazak” samo su neke od pesama koje je Zorica napisala, prožete melanholijom, patnjom i rastancima.

Nedelja Nedelja zaparala u srcu dosadu, duž reke ribolovci pecaju dosadu otrgnuti od svemoći, guše se u prašumi i tište u okrutnoj žezi.

Upleti se u ranac svoje dosade, sakij u sebi nevidljivog stranca ili potrči,

ostavi obrise svoja stopala negde u polju, otiđi opet na reku i budi sanjar možda i upecaš najdraži kutak umesto nedeljne samoće.

Zagleda se u pesmu i sebi u bradu izgovori: „Ne odustajem od toga da objavim knjigu.“ “Desi mi se da kažem sebi, jao pa šta ću sad? Pa budem tužna zbog nečeg, nešto nerešivo”, priča dok odjednom ustaje i pali svetlo. Priča ju je ponela i nije primetila da je pao mrak. “Želim bratu da pomognem koji živi u rodnom selu. Suprug i ja smo stalno nailazili na neke prepreke. Nemamo decu. U isto vreme nismo bili stalno zaposleni, a onda bi uvek neko bio zaposlen, a drugi ne. A za usvajanje je neophodno da oboje budu stalno zaposleni, primanja bi trebala biti bolja, tako da te uslove nikako nismo mogli ostvariti. Mada, nikako ne odustajem od toga. Bar eto da budemo hraniteljska porodica, pošto je za usvajanje kasno. Volela bih kada bih mogla da usrećim neko dete”. Nastaje tišina, samo se sat na desnoj strani zida čuje. “Postoji neki put i kad mislimo da ne postoji i kad je mnogo trnovit. Ipak negde, kako ja to kažem - I u pustinji postoji negde beli cvet“. Uvek i kada crtam,

ja crtam cvet. Ja ne mogu da zamislim ni odeću bez cveća, ne volim kad su ljudi uniformisani, jednostavni.”

“Namučila sam se radeći po privatnim radnjama, volela bih taj period da izbrišem nekako. To me je udaljilo od pisanja. Mada, ima to i svoju svrhu, nastale su te tužne pesme. Samo bih volela da sam se vise posvetila usavršavanju u turizmu, književnosti”, govori mi, a umor koji ju je sustigao tokom života radeći fizički teške poslove Zorica vešto prikriva osmehom. “Veruješ, ja taj spokoj i mir od svih dnevnih obaveza nalazim upravo ovde”, ućuta, pa nastavi brzo da govori. “Ovde nađem vreme nešto da pročitam, pričam sa studentima, smejem se. Veliku pažnju posvećujem sitnicama, ne kaže se džabe da sitnice život znače, zapravo te sitnice su u stvari kako je to kažem - krupnice. Ostareh mudrosti se ne naučih, sve gledam iskreno i pošteno, a treba nekad biti i mudar.” Zak raj uzima rokovnik, vrati naočare na oči i pročita sa poslednje stranice rokovnika: „Nemam me više, nalazim se samo na tim putevima prolaznosti, nećete me prepoznati ali sam to ja, jednom i nikada više“. Popravlja karmin na ogledalu i uzima džoger u ruke.

37

Književnost

“Niz prugu”: Sve je otišlo u honduras Piše: Milan Aranđelović

“K

ako bi ono što volim moglo da mi naudi?”

Dimitrije Stevanović je iskusni novinar crne hronike zaljubljen u svoj posao. Toliko je posvećen novinarstvu da na trenutke, koji mogu da se otegnu na dane, nedelje i mesece, zaboravlja da ima porodicu. Živi u nadi da je njegova ćerka još uvek mala kako bi se sećala njegovih neprisustvovanja njenom odrastanju. Veruje kako će imati vremena da joj sve nadoknadi samo da napiše samo još jednu priču. A ova, na kojoj trenutno radi, je veoma važna.

Toliko važna da je od inicijalnog članka Dimitrije odlučio da napiše knjigu.

“Trebalo je da budem pisac, da izmišljam priče umesto što tragam za njima. Kao novinar znam da monstrumi zaista postoje, upoznajem ljude kojima su naneli bol, osećam njihovu patnju, svedok sam njihove tuge. Bilo bi mi lakše da su svi oni samo plod moje mašte.”

Priča na kojoj radi vodi ga u zatvor među osuđenike za najgora krivičan dela, među zaboravljene zaseoke, ljude i običaje od kojih su sve nadležne i socijalne službe odavno digle ruke. Sledeći šture i, ponekad, nesigurne tragove i svedočenja Dimitrije prikuplja informacije na osnovu kojih želi da ispriča priču o životu i smrti male Nevene. Nevena je rođena u siromašnoj porodici seoskih nadničara. Zbog očevih problema sa alkoholom i nasiljem Nevenina majka je davno otišla „niz prugu“. Neveninom ocu nije problem da svoj tradicionalni način života nastavi i dalje. Ako supruga već nije tu za njegove izlive besa i pesnica dobra je i ćerka. I ovako podseća na svoju prelepu majku. Jedina toplina dopire od Nevenine baba Savke i najbolje prijateljice Dare. Čini se da devojčica nikada neće spoznati pravu ljubav. A onda, sasvim slučajno, na seoskom vašaru zapada za oko lokalnom smutljivcu Boži. Boža joj nudi sve o čemu je Nevena sanjala. Poput Balzakove Evgenije Grande i Nevena je spremna da za ljubav tokom jedne noći voli ceo život. A Boža joj nudi ljubavni san. San o zajedničkom životu. Samo, sada je malo u novčanim problemima, a ona, da ga stvarno voli, bila bi sa jednim njegovim prijateljem na samo sat vremena. Šta je to? Sat vremena nelagodnosti za jedan prelepi san o celom životu? Nevena je na početku šokirana, ali uz pomoć opijata tajno sipanog u piće, nesvesna, postaje igračka u rukama Božinih prijatelja. Sve dalje staze su poznate. Prvo sastanci sa nepoznatima u hotelu, zatim u njihovom stanu, onda na ulici… Sve do samog… E, taj kraj je još uvek nedokučiv za našeg novinara. Sve mu je jasno

38

osim kraja.

Kakav je kraj možete saznati u romanu Niz prugu mlade srpske književnice Jelene Nedić koji je objavila izdavačka kuća Laguna. Ovaj roman koji govori o ljudima koji ne gostuju tako često na stranicama nove srpske književnosti. U pitanju je surov, sirov i nemilosrdno direktan roman koju sve grozne istine baca pravi u lice čitalačkoj publici. Roman govori o (porodičnom) nasilju marginalizovanih grupa, o nebrizi države prema njima, o seksualnom zlostavljanju, političkoj korupciji i privilegovanom položaju nedodirljive elite na vlasti. „Deca se rađaju kao anđeli, ali ovaj svet ih brzo pretvara u poročne ljude“, rekla je o svom romanu Jelena Nedić. Ona je kroz priče iz perspektiva devojčice sa margine i odraslog intelektualca želela da pokaže kako su i dve sasvim različite ličnosti, u ovom i ovakvom svetu, podložne da materijalističkim porivima daju prednost nad onim duševnim vrednostima koje izgleda postoje samo u pričama.

Pored stilski i tehnički odlično napisane i skrojene priče roman Niz prugu pati od bolne neoriginalnosti i banalnost.

Sve je toliko puta viđeno, napisano i očekivano da se na trenutke čini da nije u pitanju roman već poučan udžbenik o tome šta se može desiti ako od nepoznatog čike uzmemo bombonu. Psihološkinja Vesna Bazut je na promociji ovog romana i istakla da je zbog tema i problema kojima se bavi Jelenin roman zanimljiv i kao potencijalno korisno štivo koje može olakšati nastavnicima i roditeljima da prepoznaju probleme, da uvide da se određeno dete suočava sa teškoćama i da mu je potrebna dodatna podrška.

Sve je to lepo samo je problem kada obični čitaoci žele da se udube u ovo korisno štivo. Tada cela poučna i angažovana stvar postaje malo dosadnjikava.

Niz prugu Jelene Nedić je roman kome bi pažnju trebalo posvetiti svi oni koji se prvi pust susreću sa temama kojima se bavi. U pitanju nije epohalni roman koji će ostaviti bez daha, ali je svakako lepo napisana knjiga koju vredi pročitati.

Tekst je objavljen u saradnji sa Bookvar.rs

Sećanje

Piter Norman: Tihi heroj Piše: Luka Mutić Fotografije u tekstu: The Associated Press

M

eđu posledicma snažnog uticaja rasizma i protestantskog fundamentalizma, sredinom 20. veka, na svakom koraku bilo je moguće uočiti mnogobrojne zaprepašćujuće oblike rasne diskriminacije.

Od nacističkih pokreta u tadašnjoj Hitlerovoj Nemačkoj, preko uvođenja socijalnog sistema aperthejda koji je nizom primitivnih zakona ograničavao ljudsku slobodu, do više stotina neformalnih, ali i dalje upečatljivih poteza mržnje koji nažalost nisu u potpunosti izostavljeni ni danas prema pripadnicima različitih etničkih grupa, uprkos značajnom napretku pravnih zakona u celom svetu. Širom istog tog sveta, pre 5 decenija, u žarištu primitivnih ubeđenja punih netolerancije prema različitostima, potez tada mladog australijskog atletičara Pitera Normana odjeknuo je izazvavši mnogobrojne osude i zaprepašćenost.

Sudbina je htela da se na Olimpijskim igrama 1968. godine u Meksiku, nakon takmičenja u trci na 200m, Piter Norman, kao dobitnik srebrne medalje, nađe na pobedničkom postolju sa pobednikom Tomijem Smitom i Džonom Karlosom, tadašnjim nosiocem

bronzane medalje.

Neposredno pred ceremoniju u međusobnom razgovoru, Tomi Smit i Džon Karlos izneli su Piteru ideju da izađu bosi, čime bi simbolizovali siromaštvo tadašnjeg crnačkog stanovništva, noseći pritom bedževe “Olimpijskog projekta za ljudska prava” i crne kožne rukavice, nakon čega je Australijanac, na oduševljenje dvojce američkih kolega, dodao: ,,uz vas sam’’, da bi potom i sam zatražio isti bedž kako bi pružio podršku njihovom mirnom protestu.

Nadugo zatim ove tri hrabre ličnosti realizovale su ovu ideju, a na stadionu je usledila tišina. Ovaj čin izazvao je negativne rekacije, a po završetku ceremonije, Smit i Karlos su dobili naređenje da u roku od 48h napuste Olimpijsko selo.

Na konferenciji nakon ceremonije Tomi Smit je istakao: ,,Kada pobedim onda sam Amerikanac. Kada bih napravio nešto loše onda bi me nazvali ,,crnjom’’.

Mi smo crni i ponosimo se time što jesmo. Crna Amerika će razumeti šta smo uradili večeras’’.

Međutim, oni nisu jedini koji su ispaštali zbog događaja u Meksiku. Njihovom kolegi Normanu ovo su bile poslednje Olimpijske igre na kojima je mogao

39

da se takmiči i pokaže svoje sportske sposobnosti.

Njegov čin u Meksiku bio je u svim medijima, a zbog neslaganja sa porukom koju je poslao veliki broj članova porodice i prijatelja napustilo je Normana. ,,Verujem da su svi ljudi rođeni jednaki i smatram da bi se u skladu sa tim prema njima tako trebalo i ophoditi’’, izjava je koju su mu najviše zamerali, ali on svoje mišljenje nije promenio, čak ni kada mu je više puta bilo ponuđeno da se javno ogradi od učešća u protestu.

Uprkos tome što je u Meksiku istrčao 200m za 20,06 sekundi i time postavio rekord države koji do danas nije oboren, Sportski komitet Australije odlučio je da Pitera Normana ne pošalje na Olimpijske igre 1972. godine u Minhenu. Razočaran, ubrzo nakon toga se penzionisao i predavanju u školi kao profesor fizičkog vaspitanja.

40

Dugo godina posle, 2000. godine, kada su se Olimpijske igre održavale u Sidneju, bio je prisutan kao počasni gost, ali pozivnicu nije dobio od Australije, već od Atletskog saveza SAD. Ljudi koji ga podržavaju zamerili su Olimpjskom komitetu Australije na tome, a Parlament Australije mu je tek 2012. godine, šest godina nakon smrti, posthumno uputio zvanično izvinjenje i prepoznao “snažnu ulogu koju je Piter Norman imao prilikom unapređivanja svesti o rasnoj jednakosti”.

Normanovu ličnost bliže opisuje izjava Džona Karlosa: ,,Piter nikada nije zažalio, niti se sramio. Kada god bih ga pogledao u oči nisam mogao videti ništa drugo osim ljubav’’. Na njegovoj sahrani kovčeg su nosili upravo Džon Karlos i Timoti Smit, njegovi dugogodišnji prijatelji.

www.czm.org.rs