Magazin Promaja - deseti broj, april 2019. by Centar za marginu

deseti broj

Lana Nikolić PRIMARNO JE PRIČATI O STVARIMA KOJE PREVAZILAZE NAS KAO POJEDINCE

Reč urednika

Osnivač Centar za marginu

Dragi čitaoci i čitateljke,

Urednik Nemanja Marinović

pred vama se nalazi novi broj „Promaje“, magazina koji već godinu dana duva baš iz svih smerova. Promaja je srpski “brend” i ne postoji nigde drugde osim na ovim prostorima. Uvek duva kad ne treba, često smeta, pomalo i plaši, ali uvek donosi svežinu i promenu.

Dizajn i prelom Tijana Ristić Lektorisala Julijana Spasić Naslovna fotografija Nada Kostić web www.czm.org.rs e-mail office@czm.org.rs

Saradnici

Milan Aranđelović

Aleksandra Mitrović

Kristina Klopić

Uroš Kuzmanović

Emilija Ðurić

Natalija Popović

Željka Marinković

Miloš Ðošić

Ana Manojlović Habicht

Ivana Dimitrijević

Milica Šparavalo

Ideja za kreiranje ovakvog sadržaja proizašla je iz višegodišnjeg aktivističkog iskustva „Centra za marginu“ i njegovih članova i članica, kako u lokalnom, tako i globalnom kontekstu putem serije međunarodnih konferencija „The Global Human Rights Forums“, a pre svega iz iskustva rada sa mladim i talentovanim ljudima u okviru “Škole medijske pismenosti” koju organizujemo. „Promaja“ nastaje na uvidu da na našim prostorima ne postoji specijalizovani magazin koji se bavi ljudskim pravima u globalu, društveno relevantnim temama i aktivizmom, iako ima medija koji jako lepo o ovim temama izveštavaju. „Promaja“ teži da glas da onima koji se ne čuju i prenese autentična iskustva i priče koje se nigde drugde ne mogu pronaći. Priče sa margine nisu „vest“, a njihove aktere nikada nećete videti na naslovnim stranama tržišno orijentisanih mejnstrim medija. Iz tog razloga ovim magazinom otvaramo prostor za njih, a ujedno stvaramo i mogućnost mladim, perspektivnim ljudima punim entuzijazma, volje i energije da se ispolje, istražuju i analiziraju. U pitanju su studenti i alumnisti naše „Škole medijske pismenosti“ iz čijeg pera je izašao određeni broj tekstova koje imate priliku da čitate. Kao potpuno volonterski projekat „Promaja“ ima „privilegiju“ da ne zavisi od tiraža ili klikova, već da sadržaj u potpunosti kreira u skladu sa društvenom relevantnošću i vrednostima za koje se kao organizacija zalažemo, a sigurni smo da će tekstovi pronaći put do svoje publike. Ono što vam zasigurno možemo garantovati jeste da priče koje pročitate u „Promaji“ nećete nigde drugde. Uostalom, čitajte nas i dalje i uverite se sami. Nemanja Marinović, urednik

Sadržaj

10.

„Zvuci srca“ –

jedinstveni kafić u Beogradu koji ruši predrasude

U Čuburskoj 12. otvoren je jedinstven kafić u kojem kafu i tople napitke spremaju osobe sa blagim smetnjama u razvoju. „Zvuci srca“ je projekat koji je pokrenula humanitarna organizacija „Dečje srce“ sa ciljem da se osobe sa smetnjama radno osposobljavaju i zapošljavaju, a time integrišu u širu društvenu zajednicu.

4. Kolumna - Nemanja Marinović Milojko, Milijana i teorije zavere

6. Društvo – Aleksandra Mitrović

Održana tribina „Mladi i mediji“ – Mladi su enigma

13. Aktivizam – Aleksandra Mitrović

Kecelje kao prozor za pogled u realnost

16. Rezon – Miloš Ðošić

Sumanute ideje o ratovima – dijagnoza domaćih tabloida

18. Priča sa naslovne strane – Lana Nikolić

Primarno je pričati o stvarima koje prevazilaze nas kao pojedince

Uroš Kuzmanović

Ravnoteža između privatnosti i uticaja na publiku: Baka Prase

23. Perspektiva – Ivana Dimitrijević

Nepodnošljiva lakoća postojanja Zokija Šumadinca

26. Kultura – Milan Aranđelović

„Persson“: više od Tabaševića, manje od Matijevića

27. Društvo – Kristina Klopić Šavovi – Mogu li se zašiti?

30. Intervju – Nemanja Ćeranić

Na svojim projektima ne pravim kompromise

35. Svet – Ana Manojlović Habicht Bregzit za početnike

37. Taboo – Miloš Ðošić

Održana tribina „Ograničenja transrodnosti“ – Kristina Ferari: Nema dobre volje da se nešto promeni

33.

Željka Marinković

Aleksandrija Okasio Kortez nova truja na američkoj političkoj sceni

39. Pop kultura – Milica Šparavalo

„Bohemian Rhapsody“ – jedan pogled na legendu rokenrola

Kolumna

Milojko, Milijana i teorije zavere Piše: Nemanja Marinović

oš jedna priča potpuno irelevantna za naše živote okupirala je sve stranice domaćih medija, a njeni akteri nedavno su završili i u rijaliti šou programu. U pitanju su naravno Milojko Božić (74) i Milijana Bogdanović (21). I dok srpska javnost nedeljama čita o ljubavnim podvizima ovog para i pomno prati pomeranje pokrivača u Parovima kako bi uočili šta se tu zapravo dešava – oko njih se pletu različite teorije zavere. Od toga da su na tajnom zadatku stranih obaveštajnih službi, što tvrde sagovornici lista ALO!, do toga da nam uvode pedofiliju na mala vrata, što je, između ostalog, više stotina puta retvitovani stav Igora Jurića. Ovi bizarni navodi samo su pokazatelj koliko naizgled irelevantne priče mogu izazvati reakcije koje nepogrešivo oslikavaju društvo u kome živimo. Priča o pedofiliji u kontekstu ovog para čest je komentar internet laika, ali opasnu popularnost je dobila kada je u ovaj kontekst stavio Igor Jurić, osnivač fondacije Tijana Jurić, koji u javnosti ima kredibilitet borca protiv zlostavljanja dece, nakon užasnog zločina počinjenim nad njegovom ćerkom. I dok je u početku njegovo zalaganje imalo pozitivan impakt na društvo, kao što je uvođenje tzv. „Tijaninog zakona“, odnosno izmena i dopuna Zakona o policiji, njegov skorašnji angažman deluje jako nepromišljeno, laički, a iznad svega opasno po društvo i demokratske vrednosti kojima treba da težimo. Sama Fondacija neupitno radi neke jako dobre i pozitivne stvari, ako izuzmemo zalaganje za doživotne kazne, što je zahtev koji nema utemeljenje. Ova ideja je sada podržana od strane predsednika države, u paketu sa najavljenim „drakonskim merama“, kako ih je sam predsednik nazvao, početkom ove godine, i to baš nakon početka protesta, tako da zapravo predstavlja ništa drugo do populistički čin. Najavljeno je povećanje kazni za različita dela, ali i uvođenje doživotne kazne koja do sada nije postojala, a u radnoj grupi je i Fondacija Tijana Jurić. Stučnjaci, na osnovu svih dostupnih podataka, navode da povećanje kazni ni u jednoj zemlji nije uticalo na smanjenje najtežih zločina, isto kao što takav uticaj nikada nije imala ni smrtna kazna, koja se takođe često pominje kao populistička mera. Gostujući na N1 Nataša Andonovski iz udruženja „Uporište“ izjavila je: “Stručna javnost

kaže da 400 godina unazad, kad gledamo, sve su kazne isprobane, primenjene, pokušane - nikada nije došlo do smanjenja krivičnih dela ubistava tj. najtežih krivičnih dela“. Rezultate daju rehabilitacija i resocijalizacija, a ne drakonske kazne koje nisu demotivišuće za prestupnike, ali je resocijalizacija daleko kompleksniji proces na kome treba ozbiljno raditi, dok su „drakonske mere“ odlična populistička alatka za brzo dobijanje političkih poena. Međutim, rad Fondacije ne može biti odvojen od javnih istupa njenog osnivača, koji je personifikacija i same Fondacije, a donekle i borbe protiv pedofilije i zlostavljanja dece. Uzimajući u obzir tu poziciju, Igor Jurić mora biti obazriviji u svojim komentarima. Naime, na svom Tviter nalogu Jurić je napisao da je objavljivanje naslovnice lista ALO! sa Milijanom i Milojkom u krevetu „podržavanje pedofilije“ i dodao: „Sutra kada nam sličan pedofil napadne ćerku ili sina, rođaku ili ćerku prijatelja, setite se ovog čoveka i onoga što se podržali“. Kao argument ovoj tezi navodi i da je Milojko priznao da su zajedno od njene 15. godine. Sve napisano je pogrešno od prve, do poslednje reči. Na prvom mestu, odnos koji postoji između njih dvoje ne može biti pedofilija, čak i ako su zajedno od njene 15. godine, iako je, sudeći po medijskim natpisima, Milijana zapravo izjavila kako je sa 15 godina bila u vezi sa drugim starijim muškarcem, pre Milojka. Bilo kako bilo, 15 godina nije pedofilija. Prema medicinskom i psihijatrijskom određenju pedofilije, to je sklonost ka osobama kod kojih nisu razvijene sekundarne polne karakteristike, tj. pre ulaska u pubertet. Gledano sa aspekta psihijatrije, to je 13 godina. O tome pišu i kredibilni stručnjaci, ali i Zoran Milivojević u članku za Politiku iz 2016. godine, tako da tu nema dileme. Zakonski, seksualni odnos sa decom je zabranjen uglavnom do 15. godine, u našem Krivičnom zakoniku je ta granica povučena na 14 godina. Naime, u glavi 18 Krivičnog zakonika, pod naslovom Krivična dela protiv polne slobode, definisana su nedozvoljena dela ovog tipa, uključujući

obljubu sa detetom koja se kažnjava kaznom zatvora od 5 do 12 godina, osim ukoliko između deteta i učinioca ne postoji značajna razlika u njihovoj duševnoj i telesnoj zrelosti. Ovaj član se odnosi na ono na šta javnost uglavnom misli kada kaže „pedofilija“. Kako MUP dodatno objašnjava na svom sajtu „po našem zakonodavstvu detetom se smatra lice koje nije navršilo 14 godina starosti, a maloletnim licem lice koje nije navršilo 18 godina (mlađi maloletnik od 14 do 16 i stariji maloletnik od 16 do 18 godina)“. Dakle, seksualni odnos sa osobom starijom od 14 godina nije zakonom kažnjiv ukoliko postoji pristanak osobe. Milojko Božić, ni psihijatrijski gledano, a ni pred zakonom, nije pedofil, pa čak i da je Milijana u trenutku kada su stupili u vezu zaista imala 15 godina. Ona je pred zakonom maloletna osoba. Zakon tretira isto maloletne i punoletne osobe kada su u pitanju nedozvoljene polne radnje i polno uznemiravanje, s tim što su kazne u slučaju da je žrtva maloletna osoba veće. To podrazumeva radnje u kojima ne postoji pristanak maloletne osobe, a u ovom trenutku nema indikacija da je Milijana na bilo šta bila primorana. Krivični zakonik pravi razliku između maloletnih i punoletnih lica u kontekstu prikazivanja, pribavljanja i posedovanja pornografskog materijala i iskorišćavanja maloletnog lica za pornografiju (član 185) i iskorišćavanja računarske mreže ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima za izvršenje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnom licu (član 185b), ali ni ovo nije primenjivo na ovaj slučaj, bar ne na osnovu javnosti dostupnih informacija. Ukratko, Milojko nije pedofil i ovakve izjave predstavljaju etiketiranje jedne osobe koje može imati opasne posledice. Ukoliko nekoga etiketirate kao pedofila, a potom dodate u nekom od komentara kako je to „i uvod u lagano legalizovanje pedofilije u naše društvo“, vi nekome ko čita dajete zeleno svetlo da sam preduzme nešto po tom pitanju, kad već niko drugi neće. Na osnovu ovakve argumentacije, koja je ništa drugo do dizanje moralne panike, kroz istoriju su se okupljale rasističke i ksenofobne grupe, na ovom osnovu se tuku pripadnici LGBT populacije i druge manjine koje na neki način „krše javni moral“. Čvrsto verujem da nikakvo nasilje Jurić nije imao na umu i jasno je da na to ne poziva, ali svaka javna ličnost, a Igor Jurić svojom odlukom to jeste, ima odgovornost za iznete reči i eventualne posledice koje one mogu imati. Već u samim komentarima, ova moralna panika dobija nastavak, pa tako jedna komentatorka navodi: „Država igra po pravilima EU. U Holandiji dugo već postoji stranka pedofila, koji i za incest smatraju ako su obe strane saglasne u redu je. Prvo je na velika vrata ušao LGBT sada će na mala i pedofili,zoofili i sl. Mi smo samo nemoćni posmatrači koji će morati i da aplaudiraju“. Jedna (ne)promišljena izjava odmah je otvorila prostor za izjadnačavanje pedofilije i homoseksualnosti, što je takođe opasna teza koju često koriste desničarske struje i kojom opravdavaju različite tipove nasilja nad LGBT populacijom koje su činili i još uvek čine. U celoj priči najmanji problem predstavlja tvit Igora Jurića, on je izabran kao primer koji je dobio najveću pa-

žnju. Ovakvih komentara ima mnogo na sve strane. Ovaj slučaj samo pokazuje kako jedna izjava može imati dalekosežne posledice ne samo na one na koje se odnosi, već i na osetljive društvene grupe i čitavu zajednicu. Milijana sada ima 20 godina i u vezi je sa Milojkom. Njihova veza može nekom biti bizarna ili ne, može biti prava ili marketing, ali nije nezakonita, niti ima veze sa pedofilijom. Njihovo je legitimno pravo da se javno eksponiraju ukoliko imaju publiku, ali pravo da ih etiketira kao prestupnike, perverznjake ili delikvente nema niko, niti da to koristi za širenje moralne panike. Milojko ne ugrožava Milijanu, njih dvoje ne ugrožavaju nas, ali moralna panika može imati realne posledice na realne ljude iz društvenih grupa koje zaista jesu ugrožene. I za to snosimo odgovornost i kao društvo i kao pojedinci.

Alo! u tekstu iz 31. marta navodi kako se teorija, zvaćemo je „tajni agenti“, razrađuje u „jednoj maloj desničarskoj stranci“. Alo ne imenuje stranku, niti člana stranke koji mu je sagovornik, ali prenosi njihove tvrdnje da je ova priča plasirana od strane stranih službi kako bi se skrenula pažnja javnosti sa bitnih pitanja: „Dok su zaljubljeni par neki kritikovali, a neki podržavali, čitajući njihove sulude izjave i gledajući nove i nove slike, informacija o sramnoj presudi Radovanu Karadžiću u Hagu samo je prošla pored nas. Isti je slučaj i s godišnjicom NATO agresije! I taj značajni datum, jubilarnu godišnjicu najvećeg zločina nad Srbima, zasenili su ovi nesvakidašnji ljubavnici! E, to ne može biti slučajnost!“, tvrdi neimenovani član ove fantomske stranke. Kako bi upotpunio priču, Alo! je konsultovao još jedan nezavisan izvor - nikog drugog do Božidara Spasića, dugogodišnjeg operativca Državne bezbednosti. Spasić je, kako se tvrdi u biografiji na njegom sajtu bspasic.net radio u „upravi za borbu protiv terorističkih ustaških i šiptarskih bandi“. Danas je rado viđen gost različitih emisija, posebno na kanalu BalkanInfo. Njegov stav je nešto umereniji: „Nije redak slučaj da pojedine jake obaveštajne službe ili informacioni sistemi putem svojih biroa pokušavaju da nametnu neku temu koja će eliminisati one teme koje su neprijatne za zemlje iz kojih potiče ta obaveštajna služba. Ne verujem da su Milojko i Miljana direktno vrbovani. Verovatno su službe videle da u našem društvu postoji jedna kap interesovanja za morbidnu priču kao što je ova i onda su uz pomoć svojih glasnika i pipaka koje imaju ovde isforsirali priču o njima i pustili ih „u etar“. Time su direktno smanjili intenzitet onih priča koje je trebalo tog dana da budu glavne“, navodi Spasić. Ovo je klasična „hleba i igara“ teorija kojom se objašnjava stanje u medijima jer je, jelte, logičnije da obaveštajne službe plasiraju ljubavne parove srpskim tabloidima kako bi sprečili Srbe da vide „zlo i nepravdu koju im čine“, nego da je, na primer, produkcija rijalitija ciljano popularizovala ovaj par putem svih medija kako bi njihovim ulaskom podigli rejting svog programa.

Društvo

Održana tribina “Mladi i mediji” Mladi su enigma Piše: Aleksandra Mitrović Fotografije u tekstu: Tijana Ristić

ovodom Dana studenata Univerziteta u Beogradu, Savez studenata Beograda i Studentski parlament Univerziteta u Beogradu organizovali su petog aprila u Domu kulture „Studentski grad“ tribinu pod nazivom „Mladi i mediji“. To je ujedno, po redosledu, bio i peti događaj u okviru „Nedelje studenata“. Tribina je pokušala da problemima sa kojima se susreću mladi u medijima i u odnosu sa njima pristupi iz različitih uglova. Govornici su kroz razgovor objasnili svoje poglede na brojna značajna pitanja i time ukazali na trenutno stanje u Srbiji. Pokrenute teme ticale su se odnosa mladih i tradicionalnih medija, te i alternativnih, novih medija, a takođe je akcenat bio stavljen i na položaj mladih kao zaposlenih u medijima kao i na medijsku pismenost. Govornici su bili Jovana Gligorijević, pomoćnica glavnog urednika nedeljnika „Vreme“, Boban Stojanović, politikolog i koordinator programa Krovne organizacije mladih Srbije, Sara Arsenović, urednica magazina Oblakoder i novinarka Drugog programa Radio Beograda, Uroš Stanković, demonstrator na Fakultetu dramskih umetnosti i Nemanja Marinović, koordinator Škole medijske pismenosti. Moderatorka

tribine bila je Marina Zec, novinarka. Ko su mladi? Na početku tribine pruženi su mogući okviri u okviru kojih je moguće definisati kategoriju mladih. Kako je i sama moderatorka u uvodu naglasila, prema Zakonu o radu mladima se smatraju svi oni od navršenih petnaest do navršenih trideset godina. Međutim, taj raspon teži problematizaciji jer obuhvata različite kategorije: srednjoškolce, studente, zaposlene, nezaposlene, roditelje. Jovana Gligorijević je istakla da „kad pričamo o mladim grupama one ne zahvataju samo mlade, nego i baš decu, dakle, od tri do trideset godina, ali kad pričamo o mladima u dvadeset prvom veku moramo da vodimo računa o takozvanim mehurovima u kojima svako od nas živi i obitava i da su mladi zapravo i medijima i oglašivačima i svakome ko pokušava da im se obrati velika enigma i zato ne možemo da ih svrstamo pod taj jedan pojam“. Na to se nadovezao i sledeći govornik, Boban Stojanović, rekavši: „Šta je to zajedničko meni i šesnaestogodišnjoj devojčici iz Surdulice? Mislim da to dovoljno pokazuje koliko su mladi široka kategorija.“

Kako se mediji obraćaju mladima? Govornica Sara Arsenović je pre svega ukazala na insajderski problem koji se tiče toga kako jedan medij koji se bavi kulturom treba da izgleda, iz kog ugla da nastupa, da li treba da uključuje i IDJTV kulturu jer je to ono što mlade zanima i interesuje. Konkretnije, ona je izjavila da „pronalaženje recepta za to šta bi mladima, tako širokoj i razuđenoj kategoriji, odgovaralo i za šta bi se oni interesovali nešto o čemu možemo razgovarati nekoliko sati i da ne dođemo ni do kakvog odgovora.“ Nakon toga je Nemanja Marinović ukazao i na drugi način pristupa ovom problemu: „Jedno od glavnih pitanja koje nas pitaju jeste kako smo definisali ciljnu grupu tako da je čine i srednjoškolci i studenti osnovnih studija i kako smo napravili program koji odgovara i srednjoškolcima i studentima. Naša ideja je bila to da grupa bude što šarenolikija moguće, da imamo različite kategorije, i uzrasne i obrazovanja i interesovanja i da oni sve vreme jedni od drugih uče“, rekao je Marinović. Kada su pokrenuli online magazin „Promaja“, nisu razmišljali o tome šta je ono što mladi žele da čitaju, pa da te teme pokrivaju, nego su krenuli od toga šta je ono što mladi vide da nedostaje i o tome sami žele da pišu. „Oni pišu ono što njih interesuje sa pretpostavkom da će njihove vršnjake i mlade koji su u toj kateoriji zajedno sa njima to interesovati. Neka mladi pričaju neku svoju priču“, objasnio je Marinović. Mladi autori Čest problem mladih kada imaju želju da se bave medijima, te u sklopu toga i novinarstvom, jeste taj da nailaze na različite prepreke. Sam ulazak u svet medija za mladu osobu koja želi da postane mlad autor je veoma težak pre svega zbog nepružanja odgovarajućih praksi na fakultetima ili beskonačnog, višegodišnjeg

volontiranja. Marinović je podvukao da volontiranje ne znači eksploataciju i da mladi treba da se zapitaju pri odluci da volontiraju samo jednu stvar – da li je za posao koji će obavljati neko plaćen ili ne? Ukoliko nije, volontiranje ima smisla, ukoliko jeste – onda je to neplaćeni rad i ekploatacija. Na to se osvrnuo i Boban Stojanović: „Kao neko ko je bio angaživan i u nastavi na Fakultetu političkih nauka ispratio sam, ako se ne varam, pet generacija novinara i danas me duša boli na koji način oni obavljaju svoj posao, ali to nije pitanje nastave, nije pitanje fakulteta i njihovih veština... Ono što je veliki problem jeste pitanje uređivačkih politika medija u kojima oni mogu da se zaposle“, naveo je Stojanović. Mediji koje uređuju mladi U diskusiji na ovu temu akcenat je stavljen na različitost tradicionalnih i novijih medija kojima su mladi ciljna grupa, pa da se čak različitost može uvideti i u samim kategorijama koje se često i menjaju što kod tradicionalnih medija nije slučaj. Razgovor je započela Jovana Gligorijević uputivši prisutne na novi portal za mlade u okrilju „Vremena“ - Vugl: „Vugl je nastao iz naše želje da produžimo život svom osnovnom proizvodu, a to je Vreme. Mi smo rešili da napravimo Vugl kao inkubator za buduće autore. Želimo da promovišemo imena i veoma insistiramo da se vidi ko je pisao, da kao i u Vremenu to budu ljudi ideološki različito orijentisani, da iza onoga što pišu stoje imenom i prezimenom“, objasnila je Gligorijević. Na rečeno se nadovezao i Uroš Stanković: „Definitivno treba da postoje mediji koji se bave mladima, koji su fokusirani na njih, koje oni sami kreiraju“, što je ujedno bio i zaključak tribine.

Iz ugla mladih

Ravnoteža između privatnosti i uticaja na publiku: Baka Prase Piše: Uroš Kuzmanović Fotografije u tekstu: youtube.com - printscreen

oznati srpski jutjuber Baka Prase je 22. februara 2019. godine objavio klip pod nazivom „Izgubio sam najboljeg druga“ koji je za nepunih mesec dana imao preko milion pregleda. Klip je izazvao pregršt komentara i reakcija na društvenim mrežama i podelio je publiku. Pratioci mladog jutjubera su u velikoj meri osudili postupak osobe o kojoj on u klipu priča. Iako nijednom nije pomenuo ime „nekoga koga zna ceo život, skoro 20 godina“, govorio je o izdaji dugogodišnjeg prijateljstva i o ceni koju nosi popularnost. Govorio je o svojim emocijama svojim pratiocima. Podelio je sa svojom publikom šta mu se događa u životu i kakve probleme ima. Ispostavilo se, kako u klipu navodi, da ga je drug kojeg poznaje ceo život i u koga je imao mnogo poverenja pokrao. Vidno potresen i uzdrman tim događajem, govorio je o svojim osećanjima i o stanjima kroz koja je prolazio dok se sve to dešavalo – period nestajanja novca, sumnjanja u sebe i u svoje psihofizičko stanje, neverice uopšte šta mu se događa, odbijanja da poveruje na koju osobu „dokazi“ ukazuju do perioda priznavanja krađe novca osobe na koju je sumnjao. Iako se na društvenim

mrežama priče mogu izmišljati, događaji odglumiti ili iscenirati, mislim da ovde to nije bio slučaj i da se ova situacija, ne sudeći o njenoj istinitosti i validnosti već samo o njenom postojanju, zaista dogodila. Osoba koja je „osuđena“ za krađu novca i izdaju prijateljstva, oglasila se takođe putem klipa na Jutjubu usled velikog pritiska i komentara, uvreda i pretnji od strane nekih pomalo fanatičnih pratilaca Bake Praseta koji su nagađali, slutili i uspešno pogodili o kome se radi. Druga strana je iznela svoju verziju priče i na taj način pokušala da objasni svoj čin uzimanja novca – postupak nije bio negiran, već je bio stavljen u drugačiji kontekst i bilo mu je dato „opravdanje“. S obzirom na to da ne mogu govoriti o apsolutnoj tačnosti niti jedne niti druge priče, a nije mi ni cilj da to utvrdim, držaću se onoga što su obe strane potvrdile i onoga što su činjenice. Baki Prasetu je ukradena suma novca, kolika god ona bila. To je učinila osoba koju je on smatrao bliskom. Poznati jutjuber o tome govori sa svojim pratiocima kako bi ih uputio u to šta mu se dešava u životu „jer su oni veliki deo njegovog života“. Želi da ukaže na to kako želja za novcem i popularnošću, a i novac i popularnost kada se do njih dođe, mogu da prome-

Bogdan Ilić, poznatiji kao Baka Prase, srpski je jutjuber i pevač čiji Jutjub kanal u trenutku pisanja teksta broji nešto preko milion i sto pedeset hiljada prijavljenih korisnika i taj broj raste iz minuta u minut. Ovaj dvadesetdvogodišnji mladić je popularnost stekao na Jutjubu igrajući igrice, snimajući najrazličitije forme duhovitog sadržaja od klipova u kojima ocenjuje popularne pesme uz svoj karakterističan smisao za humor do klipova gde sa svojim roditeljima analizira pojave u društvu uz sveprisutne šaljive momente i pevajući pesme za koje je uglavnom sam pisao tekstove.

ne čoveka i njegov odnos prema drugim ljudima, pa i prema prijateljima. Mogu da poljuljaju poverenje u prijatelje ili pak da potpuno razore prijateljstvo. Ovakvo iskustvo sigurno može ostaviti ozbiljne posledice i na sve buduće situacije. Baka Prase može sumnjati i u sve ostale prijatelje, i u sve ostale situacije koje će tek doći, jer se jednom desilo nešto loše od osobe od koje tako nešto nije očekivao. On želi svojoj publici da predoči šta sve novac – ako je nečiji prioritet – može učiniti i kako može zamagliti ostale vrednosti u životu i učiniti ih manje jasnim, manje vidljivim, manje važnim – kao što je prijateljstvo. Sa druge strane posmatrano, a ne gledajući na zanimanje kao na nešto što podrazumeva određeno ponašanje jer jutjuber nije i ne sme da bude u obavezi da deli svoj privatni život u celosti sa publikom koja ga prati, imamo dva čoveka o čijem evidentnom proble-

mu, jedan svesno počinje da govori javno putem nekog medijuma deleći svoja osećanja, svoje krize, sumnje, brige, strepnje sa nekim ljudima koji će to svesno želeti da čuju. Problem između dveju osoba implicitno postaje problem i svakog ko je pogledao klip, a opredelio se za jednu od sukobljenih strana. Problem se širi. Štaviše, počinje „rat“ između pobornika različitih strana i sve su prisutnije uvrede na istom tom medijumu putem kojeg su se informacije – detalji iz privatnog života koji su izazvali deobu na dva tabora ili na jedan dominantan protiv drugog slabašnog – i saznale. Primetio sam da se u Jutjub svetu, u svetu društvenih mreža stihijski širi govor mržnje gomilanjem neprimerenih i uvredljivih komentara upućenih ma kojoj strani, naglo i brzo raste napetost i stvara se opšta negativna atmosfera iako inicijalna namera, u ovom slučaju Baka Praseta od koje je sve počelo, mislim, zapravo nije trebalo da dovede do toga. Privatni i poslovni život jednog čoveka, pa makar on bio jutjuber i te granice između privatnog i poslovnog života bile potpuno tanke, ako ih uopšte ima, postali su sasvim isprepletani. Pozitivan uticaj na mlade i namera za isticanjem trajnih, nematerijalnih, ispravnih vrednosti kao što su prijateljstvo, vernost, poštenje koji se mogu i moraju plasirati putem različitih medija i širiti na taj način među ljudima katkad mogu zapasti u senku ostrašćenosti, gneva i nepromišljenosti mase. Problem jednog čoveka je postao problem njegove publike.

Reportaža

„Zvuci srca“ – jedinstveni kafić u Beogradu koji ruši predrasude Piše: Natalija Popović Fotografije u tekstu: Tijana Ristić

Čuburskoj 12. otvoren je jedinstven kafić u kojem kafu i tople napitke spremaju osobe sa blagim smetnjama u razvoju. „Zvuci srca“ je projekat koji je pokrenula humanitarna organizacija „Dečje srce“ sa ciljem da se osobe sa smetnjama radno osposobljavaju i zapošljavaju, a time integrišu u širu društvenu zajednicu. „Zvuci srca“ je kafić koji ruši sve barijere i predrasude i jedino mesto u Beogradu koje će vas naterati da mu se stalno vraćate zbog ogromne pozitivne energije koju poseduje. Zaposleni koji u svojim uniformama polako i sa puno pažnje rade, ali se šale i razgovaraju među sobom, prijatna muzika koja se čuje u pozadini, ljudi koji ispijaju prve jutarnje kafe – to je ono prvo sa čime ćete se susresti čim zakoračite u kafić. „Zvuci srca“ će učiniti da se osećate kao kod svoje kuće i da zaboravite da se radi o još jednom radnom danu. Tome dosta doprinosi odlično sređen enterijer. Zidovi su dekorisani brojnim slikama, stolice udobne, a na svakom stolu se nalazi kutijica u obliku srca u koju posetiocu ostvaljaju novac, jer cenovnika nema. Ponekad se čuje i koja melodija odsvirana na klaviru, svaki kutak je oplemenjen cvećem, ali veliki šank je taj koji privlači

najveću pažnju, jer za njim rade mlade i vredne osobe sa smetnjama u razvoju. Direktor humanitarne organizacije „Dečje srce“ i defektolog po zanimanju, Goran Rojević kaže da su zaposleni prethodno bili obučeni za rad kroz programe „Škola života“ i „Škola životnih veština“. Takođe, stalno se radi na povećanju broja sadržaja i aktivnosti iz svakodnevnog života, koje će naučiti zaposleni. Kako bi komunikacija sa mušterijama bila uspešna, mladi sa smetnjama su dobili i obuku za socijalne veštine. Zapravo, napravljene su male nadogradnje na njihovo već postojeće znanje, jer sve promene veće od dvadeset posto mogu da izazovu šok ili stres. U razgovor se uključuje i Sašenka Mirković, takođe defektolog po zanimanju, koja prepričava kratku scenu koja se upravo odigrala iza šanka. Naime, Nemanja je svojim koleginicama iz smene naglasio kako je narandžasta krpa samo za espreso aparat i ni za šta drugo. Goran Rojević sa osmehom komentariše kako njima hasap (HACCP) standardi nisu potrebni. Oni ih imaju već u svojim glavama, a takav nivo discipline i funkcionisanja kod njih je prosto fascinantan. Na pitanje koliko su mladi ometeni u razvoju zastupljeni na tržištu rada, Goran Rojević odgovara da

nisu mnogo i to iz jednog razloga. U slučaju da radi, osoba sa smetnjama mora da bude prijavljena na birou za zapošljavanje i tada ne bi trebalo da bude oduzeta poslovna sposobnost. Time, ista ta osoba ostvaruje pravo na invalidsku penziju. Međutim, roditelji često iz straha i kako bi što bolje osigurali svoje najmilije, insistiraju da im se oduzme poslovna sposobnost, jer u tom slučaju osobe sa smetnjama mogu da naslede porodičnu penziju. „Uvek će ocu ili majci biti veća penzija nego što će to ikad biti osobi sa smetnjama njegova invalidska penzija“ – zaključuje Goran Rojević. Ovakav surov, ali i istinit podatak, propraćen kratkom tišinom ubrzo prekida dolazak jednog zaposlenog, spremnog da preuzme smenu. On je i te kako veseo, pozdravlja se sa svojim kolegama, a zagrljaji i poljupci se dele na sve strane. Pristižu novi gosti, a Sašenka Mirković ih dočekuje kao da su upravo zagazili na kućni prag – domaćinski. To sve rezultira pozitivnom energijom koja počinje da dominira kafićem i čini da se smeh i graja čuju glasnije, a prostor zablista.

kako bi se obratili što široj javnosti. Kafić je do sada posetilo oko četrdeset medija. Međutim, ciljevi ovog projekta su mnogo veći: „Mi želimo da svaki od tih četrdeset medija probudi želju kod svog čitaoca ili gledaoca da upozna osobu sa smetnjama u razvoju. Za razbijanje predrasuda o deci i mladima sa smetnjama ne postoji ciljna grupa, a interesovanje za njih ne sme da prestane“ – posebno naglašava direktor ogranizacije. Da su na dobrom putu da privuku pažnju kako medija tako i ljudi, govori i instagram profil kafića na kojem se svakodnevno objavljuju slike koje prenose delić atmosfere, ali i fotografije poznatih ličnosti koje su im do sada stigle u posetu. U planu je organizovanje dočeka paraolimpijaca u kafiću, kao jedan od načina da se privuče pažnja šire javnosti. Tako će osobe sa smetnjama pokazati šta mogu, umeju i znaju i time ohrabriti druge ugostitelje ili firme da ih zaposle. Na njihovo mesto će doći druga mlada osoba sa smetnjama, jer je kafić „Zvuci srca“ zapravo radni centar u kojem se oni radno osposobljavaju i zapošljavaju.

Kako kaže Goran Rojević, prostor su tražili od Grada Beograda, odnosno od Sekretarijata za imovinske i pravne poslove, i dobili ga posle više od pola godine čekanja. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je dalo deo sredstava da se prostor opremi, a sve ostalo su radili ljudi iz humanitarne organizacije „Dečje srce“, što je pravi pokazatelj njihove spremnosti i odlučnosti da otvore kafić. Dodatna činjenica koja ide u prilog tome jeste ta da su zaposlili jednog majstora, a svako iz kancelarije je bio voljan da mu se pridruži i tako učestvuje u realizovanju zajedničkog cilja. Za Gorana Rojevića kafić „Zvuci srca“ ima dva cilja – jedan je nezaboravljanje i stalno prisustvo u medijima, a drugi je pokazati sistemu da osobama sa smetnjama ne treba a priori oduzimati poslovnu sposobnost, jer oni mogu da rade. Direktor organizacije priznaje da nisu dosta upućeni u rad i komunikaciju sa medijima i želeli bi da se time profesionalno bave

Razgovoru se pridružio Nemanja koji rado komunicira sa medijima. Nemanja je završio Ekonomsko-trgovinsku školu „Paja Marganović“, smer poslastičar. Najviše voli da radi za espreso aparatom i da pravi kapućina i nes kafe. Sa kolegama se odlično slaže i jedva čeka da im proradi kuhinja u kojoj će praviti palačinke, kuvana jela i još dosta toga. Nemanji ovo nije prvo zaposlenje jer je pre radio u jednom udruženju. Pre nego što se zaposlio u kafiću želeo je da radi u državnoj firmi i da uči za daktilografa, kao i da bude poštar i da raznosi pisma. Posao konobara mu se jako dopada i otkrio je svoje planove za budućnost: „Jednog dana kada uvežbam dobro na aparatu za espreso, želeo bih da sam svoj šef postanem“. Ono što kod Nemanje još više iznenađuje jeste podatak da je iz Pančeva i svaki dan putuje sam. Sa Nemanjom najviše voli da bude u smeni Aleksandra, zato što joj je on dobar drug i kolega. Aleksandra je iz Zemuna i ima dvadeset pet godina. Rad u kafiću joj je prvi po-

Zidovi su dekorisani brojnim slikama, stolice udobne, a na svakom stolu se nalazi kutijica u obliku srca u koju posetiocu ostvaljaju novac, jer cenovnika nema. sao i najviše voli da pravi toplu čokoladu i domaću kafu. Ona radi utorkom i petkom od deset do tri, a na pitanje da li joj nekad teško pada ovaj posao, sa osmehom i opštim zadovoljstvom odgovara: „Nikad mi nije naporno. Ja volim da radim ovde“. Njoj se pored kafića sviđa i radionica u kojoj uči da šije, i kako kaže dobro joj ide. Aleksandra je ubrzo preuzela ulogu vodiča i pokazala mi na kojim mašinama je do sada radila i šta je sve naučila. Radionica se nalazi u drugom delu radnog centra u kojem mladi sa smetnjama uče i vežbaju da ukrašavaju majice i šolje, i da šiju. Radionica je prostrana i dobro osvetljena. U trenutku kada me je Aleksandra uvela za svakom mašinom se već uveliko radilo. Svi su bili orni i raspoloženi za rad, a u susret je prišla Milena Pančić. Ona je drugoj koleginici pomagala oko ukrašavanja šolja i usput meni pokazala kako se to radi. Istakla je da radionica ima mašine za štampanje majica, mašine za šivenje i rastegljive materijale. Milena je izdvojila da od svih proizvoda koji se ovde naprave, najviše se prodaju šolje sa njihovim logom. To je navelo Aleksandru da me odvede do prodajnog dela koji se nalazi u produžetku radionice. U izlogu prodavnice koja nosi naziv „Srcotvorine“, stajali su Aleksandrini aranžmani na koje je ona posebno ponosna. U prodavnici se mogu kupiti pletene sportske torbe, cegeri raznih veličina i dezena, brojni podmetači – originalni proizvodi koje su napravili mladi sa smetnjama u razvoju. Police krase i prizvodi doma „Srce u jabuci“ iz Pančeva. „Oni imaju divne proizvode i jako lepo rade, ali nemaju gde

da ih plasiraju. Mi smo želeli da ovom prodavnicom njima omogućimo da budu vidljiviji, tako da oni sada imaju svoju policu kod nas.“ – ističe Sašenka Mirković. Kreativnost i umeće su prve stvari koje padaju na pamet kada se nađete u prodavnici, a činjenica da postoji međusobna saradnja samo pokazuje koliko ljudi koji su pokrenuli projekat „Zvuci srca“ znaju šta žele i kakve ciljeve teže da ostvare. Prodavnica je, pored radionice i kafića, još jedan dokaz da su osobe sa smetnjama sposobne za rad, ali puni želje i volje da uče. Proizvodi ili ti „srcotvorine“, kao i to sa kakvom predanošću i pažnjom, nikad ne skidajući osmeh sa lica, primaju narudžbine i uslužuju goste – još više potvrđuje da predrasude postoje samo u našim glavama, a ovi mladi ljudi su u stanju da ih potpuno izbrišu. Na samom izlasku, utiske sam podelila i sa gostima koji su prvi put došli u kafić. Kažu da su oduševljeni idejom i odmah su došli da je podrže, jer se o osobama sa smetnjama jako malo zna kod nas. „Naši prijatelji imaju decu sa smetnjama u razvoju i to nije lako. Imaju malu podršku od sredine, ali i od ustanova koje se time bave, dok je to u drugim zemljama sasvim normalno“. Humanitarna organizacija „Dečje srce“ na čelu sa Goranom Rojevićem i Sašenkom Mirković, teži da ovakav komentar u celosti izmeni. To pokazuju ovim projektom, jer ćete se prilikom posete kafića direktno i mnogo bolje informisati o tome kako mladi sa smetnjama funkcionišu, a nakon odlaska shvatiti da je negde između naručivanja kafe i kupovine „srcotvorina“, predrasuda već odavno srušena.

„Uvek će ocu ili majci biti veća penzija nego što će to ikad biti osobi sa smetnjama njegova invalidska penzija“ – zaključuje Goran Rojević.

Aktivizam

Kecelje kao prozor za pogled u realnost Piše: Aleksandra Mitrović Fotografije u tekstu: Centar za ženske studije Beograd - facebook.com

eograd je šestog marta osvanuo opasan ljubičastim keceljama. Tačnije, one su bile postavljene na spomenike srpskih velikana od strane feminističkih aktivistkinja, pripadnica organizacija „Žene u crnom“, „Centar za ženske studije“, „Zadruga Oktobar“, „Ne davimo Beograd“, inicijative „Mame su zakon“ i drugih. Ovakav način borbe za ženska prava je danima bio predmet polemike, ali je ujedno i osvetlio ključne probleme koji se tiču roda u našem društvu. Najveću polemiku izazvala je kecelja na spomeniku Patrijarha Pavla sa natpisom „Abortus je žensko pravo“ iako je ista takva bila postavljena i na spomenik Dositeja Obradovića. Kecelje sa natpisom „Nauka je ženskog roda“ bile su postavljene na spomenik Nikole Tesle i Jovana Cvijića, dok su one koje su govorile „Podržavam ženski štrajk“ bile postavljene na spomenike Josifa Pančića i Borislava Pekića. Kome smetaju kecelje? U društvu u kom je i dalje duboko utkan patrijarhat, ovakav akt dočekan je sa negodovanjem. On je u potpunosti uspeo da prikaže prožetost celokupnog današnjeg društva patrijarhatom koji za cilj ima po-

stavljanje žene tamo „gde joj je mesto“. To mesto je u privatnoj sferi, tamo gde njen glas ni na koji način ne može dopreti do javnosti. Ovakvom reakcijom prikazan je neiskorenjeni seksizam u našem društvu koji i dalje ženama nameće uloge domaćice, majke, kuvarice. Tu je prema mišljenju javnosti Srbije, pogotovo one na društvenim mrežama i mesto žene, u kuhinji. Baš upravo tu i leži problem postavljanja kecelja na spomenike znamenitih muškaraca. Međutim, i da su aktivistkinje želele da postave kecelje na znamenite žene, na koliko spomenika u Beogradu bi to mogle da urade s obzirom da, kako je izjavila i Nađa Duhaček, jedna od aktivistkinja u jutarnjem programu TV Prva, njih gotovo da nema. „Smatramo da ovo nije skrnavljenje, nije ni umetnost, to je samo aktivizam u javnom prostoru koji skreće pažnju na činjenicu da muškarci čine 99 odsto javnog prostora u našem gradu“, izjavila je aktivistkinja Nađa Duhaček gostujući na TV Prva. Antifeministički komentari bili su beskrupulozni sa manjom ili većom dozom govora mržnje, a neki od njih su: „I kuhinja je ženskog roda“, „Nigde ne videh da su postavili parolu „Hoćemo da radimo u rudniku” ili „Hoćemo i mi na gradjevinu”. Lakše im je da aborti-

raju nego gumu da kupe.“, dok je među eksplicitnijim bilo i poziva na linč, silovanje i nasilje. Ono što su organizatorke htele da postignu daleko je od toga kako je to društveno usko sagledano. Kao što je i sama Nađa Duhaček izjavila akcija je prvenstveno bila organizovana da bi skrenula pažnju na neravnopravan položaj žena. Borba za jednaka prava nije borba za rad u rudniku i nije borba za rad na građevini već borba za jednako pravo napredovanja na poslu, jednake zarade, jednaki tretman od strane poslodavca. Iako je teško poverovati da se danas o takvom položaju govori, opravdanost za tim može se naći i u prošlosti koje se društvo nije rešilo, ali i u svakodnevnici. Žene danas i dalje imaju problem usklađivanja privatne i javne sfere, privatnog i poslovnog života. Osim toga, diskriminacija je prisutna u skoro svakom domenu Indeksa rodne ravnopravnosti, instrumenta čijim se rezultatom od 55,8 procenata diči državni vrh ne uviđajući da to nije ni polovina od 100, a takođe ne uviđajući i ostale nedostatke koji instrument prate. O njegovoj „relevantnosti“ možemo govoriti najviše kada je reč o domenu zdravstva koji meri čak 84 poena, te se mi onda samo možemo zapitati na koji način je Srbija po Evropskom registru za rak druga država u Evropi po broju smrtnih slučajeva obolelih od raka dojke. Kada problemi ne mogu da se uvide na ovom širem, globalnom nivou, kako pričati o sitnijim, o svakodnevnim iskustvima žene u Srbiji? Kako naterati da progovore one koje su naučene da „ćute i trpe“? Indeks rodne ravnopravnosti je instrument Evropske unije koji na skali u vrednosti od 0 do 100 meri rodnu ravnopravnost u državama članica Evropske unije i Srbiji. Tačnije, Indeks rodne ravnopravnosti je instrument koji meri rodni jaz u određenoj državi u okviru 8 glavnih domena relevantnih za politiku Evropske Unije, a to su moć, novac, zdravstvo, rad, znanje, vreme, nasilje i unakrsne nejednakosti. Najopštiji rezultati pokazuju da Srbija zaostaje za prosekom u svim domenima, osim u domenu moći. Međutim, tako veliki uspeh u domenu moći Srbija je ostvarila zahvaljujući uvođenju kvota propisanih Zakonom o ravnopravnosti polova i Zakonom o narodnim poslanicama. Kvote jesu ispunjene, ali ostaje pitanje stvarnog učinka onih žena koje su se domogle određene moći. Uvid u to daje istraživanje sprovedeno od strane Otvorenog Parlamenta 2014. godine pod nazivom „Žena u parlamentu – samo kvota ili stvarni uticaj?“ koje zaključuje da je evidentan porast broja žena u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ali da su takođe i dalje evidentne rodne razlike koje se manifestuju u manjoj zastupljenosti žena na visokim pozicijama unutar organizacija, diskriminaciji u komunikaciji, opterećenju usklađivanja javne i privatne sfere, težem ulasku u poslaničke krugove i rodnoj segregaciji u tematskoj usmerenosti.

Nedavno je Marija Lukić, žrtva seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja progovorila, ali je ujedno i dočekana komentarima u javnosti: „Da se drugačije oblačila, to joj se ne bi desilo“ i „Znamo mi kakva je ona“. Upravo tu leži koren patrijarhata jer koje to ponašanje i koje to vrednosti opravdavaju seksualno uznemiravanje ne samo nad ženama, već bilo kim? U današnjoj Srbiji, takva pitanja, umesto da budu sistemski rešena, bivaju politizovana, kao što biva i pitanje nasilja izvršenog nad aktivistkinjom Ksenijom Radovanović koja je bila fizički napadnuta 8. marta na dodeli BeFem priznanja za doprinos feminizmu za 2018. godinu. Na to da ne treba biti sklon politizaciji ovih tema ukazao je i festival BeFem saopštenjem: „Apelujemo na medije i širu javnost da prestanu da relativizuju i politizuju događaj, banalizuju muško nasilje i povređenu ženu instrumentalizuju i koriste za sopstvene političke agende.“ U toj borbi da se svako domogne pravde i prisvoji njeno izvršenje za sebe, žene su i dalje žrtve nasilja. Ne samo Marija Lukić i Ksenija Radovanović, skoro svaka oko nas, a mi se pitamo zašto kecelje. Baš zato što je reakcija na njih prikazala realno stanje društva. „Žena je ženi vuk“ U vremenu kada žena biva sputavana pre svega od strane sistema događa se i to da biva sputavana i od strane one grupacije od koje se to najmanje očekuje – od drugih žena, a pogotovo onih koje su deo tog sistema. Ovaj sveprisutni fenomen nije zaobišao Srbiju, ali poslednjih godina uzima maha sukobljavajući se sa konceptom ženske solidarnosti. U novijoj istoriji počevši od 2017. godine i postavljanja Ane Brnabić na mesto predsednice Vlade Republike Srbije počinje talas politizovanja ženskih pitanja koji vodi u lošem smeru. Ona je kao žena svim ženama okrenula leđa ne učinivši ništa da se njihov položaj u društvu popravi i to sve do danas kada možemo videti u kojoj meri je žena danas potlačena okupljanjem žena u znak podrške Milutinu Jeličiću Jutki, i dalje aktuelnom predsedniku opštine Brus protiv koga je podignuta krivična prijava za polno uznemiravanje od strane gorepomenute Marije Lukić. Nameće se pitanje zašto bi žena podržavala onoga koji je nad ženom vršio nasilje. Međutim, odgovor su dali upravo oni koji su predstavu režirali jer nisu računali na jednu ženu koja ne zna da glumi, te je za televiziju N1 izjavila da je naterana od strane direktora Javnog komunalnog preduzeća da bude na tom skupu, a kako je dalje dodala to je uradila „da zaradi koru hleba“. Izjava ove žene je navela ne samo razloge da se bude na skupu, već i oslikala na koji način se nam radnicima vrši pritisak sa najviših pozicija državnog aparata. Ako zastupamo činjenicu da sve polazi sa vrha državne vlasti, o tome da žene napuštaju ženu kada joj je pomoć neophodna pokazaje i skorašnji primer iz Narodne skupštine. Na-

rodnoj poslanici Mariniki Tepić su u toku 2018. godine bile upućivane pretnje, te se ženska parlamentarna mreža po prvi put izjasnila i osudila napade, a kako je navela narodna poslanica Tatjana Macura: „Par sati nakon što je izašlo saopštenje, neko od moćnika je pročitao to i onda je krenuo pritisak od strane poslanica vladajuće većine na poslanice iz opozicije.“ Iz svega priloženog možemo videti da nije prvi put da žena ženi

okrene leđa, ali se prisustvo u Brusu u ovom tekstu posebno problematizuje jer se možemo zapitati kakve to vrednosti vladaju društvom ako su te žene tamo bile dobrovoljno. Samim ovim činom se može postaviti pitanje slobode žene danas, ne samo u Brusu već u celoj Srbiji, jer je opština Brus, baš kao što su i kecelje, samo prozor za pogled u realnost.

Rezon

Sumanute ideje o ratovima dijagnoza domaćih tabloida Piše: Miloš Ðošić Fotografije u tekstu: Srpski telegraf i Informer, printscreen

straživanje „Najava rata na naslovnim stranama srpskih tabloida“ otkriva da je u periodu od godinu dana na naslovnicama Srpskog telegrafa i Informera objavljeno više od 250 najava ratnih sukoba. Rezultati do kojih su došli autori Stefan Janjić i Stefan Šovanec, nalaze se u 34. broju Časopisa za medije i komunikacije. Prema izveštaju Saveta za štampu, iz januara 2017. godine, Informer i Srpski telegraf su najčešće kršili etički kodeks novinara. Zbog toga su autori odabrali ova dva tabloida za posmatranje. Analizirane su naslovne stranice Srpskog telegrafa i Informera u toku jedne godine, od aprila 2016. do marta 2017. godine. “I Informer, čiji je glavni i odgovorni urednik Dragan J. Vučićević, i Srpski telegraf, koji uređuje Milan Lađević, neskriveno podržavaju Srpsku naprednu stranku, ali ne slede njenu zvaničnu, proevropsku politiku. Nasuprot tome, analizirani tabloidi su izrazito rusofilskog karaktera, a njihov diskurs karakterističan je po nesputanom govoru mržnje, opscenoj leksici, mizoginiji, nacionalizmu i progonu političkih protivnika i neistomišljenika”, navodi se u istraživanju. U posmatranoj godini, Srpski telegraf je na naslov-

nim stranama imao 155 najava ratova, dok je kod Informera isti slučaj za 110 naslovnica. To znači da se, u proseku, svakih dva do tri dana, na naslovnoj strani našlo upozorenje o ratnom sukobu, najčešće globalnih razmera, zatim Srbije sa susedima i na kraju građanskog rata. Reč rat je u ovom periodu eksplicitno upotrebljena više od 80 puta, a često se javljaju i haos, sukob, napad, zavera, pokolj, zlo... Ako uzmemo da su Srbi meta, sudeći prema ovim tabloidima, najveću opasnost predstavljaju Hrvati, zatim SAD, NATO i Albanija. Osim Crnogoraca, svi narodi Zapadnog Balkana su predstavljeni kao pretnja po Srbiju. „Gotovo sve odluke koje donose institucije Rusije, odnosno sve najave i spekulacije koje objavljuju ruski mediji, pripisuju se Vladimiru Putinu. On je predstavljen kao pravoslavni zaštitnik Srbije i srpskih interesa, dok su Hilari Klinton i Džordž Soroš simboli neprijateljstva”, zapazili su autori. Analizom navođenih izvora informacija utvrđen je nizak kredibilitet najavljenih sukoba. Informer u trećini slučajeva ne navodi poreklo informacije, dok je u Srpskom telegrafu to gotovo u polovini slučajeva.

U Srbiji je sloboda medija Ustavom garantovana. U članu 50. Ustava ostavlja se mogućnost da nadležni sud spreči širenje informacija, ako dođe do zloupotreba, između ostalog da bi se sprečilo propagiranje rata, podstrekavanja na neposredno nasilje ili sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje. Slično, Zakon o javnom informisanju i medijima, u članu 75. podvlači da mediji ne smeju podsticati na diskriminaciju, mržnju i nasilje. Na kraju i sam Kodeks novinara Srbije, u poglavljima o Istinitom izveštavanju, o Odgovornosti novinara

i poštovanju pretpostavke nevinosti, i poglavlju posvećenom Novinarskoj pažnji i zabrani diskriminacije, daje smernice novinarima kako se ponašati u ovakvim situacijama. Širenje glasina, netačnih citata i podataka bez relevantnih izvora, neutemeljenim napadima, rasplamsavanjem nacionalizma, korišćenjem etiketa kao što su ustaše, šiptari i balije, izjednačavanjem čitave nacije sa zločincima iz njenih redova, i drugo; pomenuti tabloidi su prekršili niz odredbi Kodeksa novinara Srbije, ali i Ustav i zakone Republike Srbije.

Priča sa naslovne strane

Lana Nikolić

Primarno je pričati o stvarima koje prevazilaze nas kao pojedince Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografisala: Nada Kostić

na je omladinska aktivistkinja, novinarka i članica Udruženja studenata sa hendikepom iz Beograda. Za sebe kaže da je filozofkinja i sanjarka koja voli da menja svet. Život živi punim plućima ne uprkos, već u harmoniji sa hendikepom koji je, lekarskom greškom ili spletom okolnosti, dobila na rođenju. Tada joj je dato ime Milanka, ali čitavog života je znaju po jednom kraćem, originalnom slovenskom imenu. O svom detinjstvu, najlepšim i najluđim uspomenama, kao i aktivizmu i daljim planovima i željama za Promaju govori Lana Nikolić. Odrasla si na selu, okružena prirodom. Kako je izgledalo tvoje odrastanje? •Moram da kažem da me ovo niko nikad nije pitao i da mi je zato posebno drago da odgovorim. Moje odrastanje je stvarno bilo kao iz nekog nestvarnog sveta - jako blizu prirodi i životinjama. Skupljala sam seno, brala i sadila povrće i voće, gledala sam kako se rađaju životinje, to je posebno lepo iskustvo. Moja sestra i ja smo bile sjajan tandem, igrale smo se lutkama, pravile kolače od blata, salate od biljaka... Čuvala sam sa dekom ovce, sedela pored reke, stalno bila pored drveća i na travi, znala sam satima da posmatram listove biljaka, mrave, cvetove. Takođe sam mnogo, mnogo čitala i crtala. Pored toga, razgovarala sam puno sa dekom, tatom i mamom, svašta me je zanimalo, a njih nije mrzelo da mi odgovaraju svaki čas. Koje su najlepše uspomene koje pamtiš iz detinjstva? •Divnih uspomena ima mnogo: kad mi je tata doneo prve vodene bojice (još ga vidim s kesom na vratima, i posle mamu kako mi pokazuje da umočim četkicu u boju), pamtim scenu kad se rodilo tele pa sam ja klekla u slamu i poljubila ga u njušku dok je još bilo svo mokro, pamtim kad je tata oživljavao jagnje što je ostalo bez vazduha u toku porođaja - i uspeo je. Pamtim kako me mama uči da sadim cveće, kako mi čita knjigu, kako se igram sa sestrom. Najdraža uspomena mi je kad sam pošla u školu, pa se tata vratio sa analiza srca iz Beograda. To mi je tad bilo tamo negde. Toliko sam se zatrčala i udarila o njega, da sam slomila naočare. Mnogo su me podržavali i voleli u porodici, tako da sam nekako bila stvarno presrećno dete, ali uvek s dozom zamišljenosti i zapitanosti nad svetom. Srednja škola je turbulentni period, kada se tražimo i eksperimentišemo sa izgledom, muzičkim ukusom i slično. Kroz koje je sve faze Lana prošla i da li neka od njih možda još uvek traje? •Prošla sam kroz mučenje u pokušaju da se uklopim - nosila sam farmerice i obične bluze u osnovnoj školi. Svaki modni ispad, kao na primer majica preko bluze, neke minđuše ili čak, malo šminke, nekako je

delovao čudno jer sam samo ja to radila. Dosta sam menjala frizure, i to naglo, šišala sam kosu na različite načine. Uopšte se nisam se osećala prijatno, stalno sam čitala i crtala, mada sam nekako uspevala da barem izgledam kao svi ostali. U srednjoj školi sam otkrila rok muziku i tad se sve otvorilo - počela sam da se oblačim samo u crno, da se jako šminkam, uspela sam da nabavim MP4 plejer od prve stipendije, što je tada bilo čudesno imati, pa sam stalno slušala muziku. Nosila sam farmerice i crne bluze, imitaciju starki, imala sam dugu crnu kosu i mnogo nakita, posebno narukvice sa šiljcima. Nisam mnogo tražila putanju, kad sam jednom ušla u rok i sve ostale tokove, osećala sam se kao da sam tačno tamo gde pripadam. Danas se oblačim onako kako se osećam, ali i to zna da bude neobično, mada se još od početka fakulteta ne trudim da se namerno izdvojim i da provociram tim nekim buntom. Jedino što je ostalo od tog perioda otvorenog bunta i filozofske zapitanosti je pirsing i šiške u raznim bojama, trenutno su svetlo roze, mada ih možda i ofarbam. Rekla bih da mi je sada najvažnije kako se osećam, a ne koliko se od moje neobičnosti i slojevitosti vidi spolja.

Rekla bih da mi je sada najvažnije kako se osećam, a ne koliko se od moje neobičnosti i slojevitosti vidi spolja. Šta je najluđe što si uradila u životu? •Majko mila, dugačak je spisak, teško da mogu jednu stvar da izdvojim. Zavisi s koje strane gledaš - šta je najluđe drugima ili meni. Drugima je na primer omiljen moj skok padobranom, a ja se tad uopšte nisam osećala kao da radim nešto ludo. Najluđe mi je bilo kad sam naučila da sama uđem u kadu, naravno, u vreme kada sam živela sama u stanu i ne bih mogla nikog da pozovem ako je frka. Uspela sam i osećala sam se kao da sam se popela na vrh planine. Možda je u top momentima to vreme i kad sam bila jako anemična, a nisam znala da je tako i stalno mi je bilo loše i onesvešćivala sam se onako napola, pa sam zvala druga i drugaricu da idu sa mnom na radio da bih se manje bojala, jer sam morala da radim emisiju. Stvarno nije imao ko da me menja, bilo je leto, ceo grad stoji, svi na odmorima, a ja došla na emitovanje i kažem kolegama ,,sad ozbiljno, ako vidite da sam se onesvestila, puštajte tri pesme, ne paničite i samo me zalijte vodom”. Između govornih segmenata inače idu dve pesme. Naravno, sve prošlo super, adrenalin radi, a i kolege su bile super smirene. Meni to mnogo znači, kad ljudi oko mene ne dižu paniku kad mi nije

dobro. Nekako se tad nisam osećala kao da radim nešto ludo, to mi je bilo normalno, ali vidim da kad prepričavam ljudima odmahuju glavama u stilu,,ti nisi normalna”, pa računam da je dobar kandidat za najluđi postupak. Koliko si se profesionalno tražila i u kom trenutku si shvatila da će novinarstvo biti tvoj poziv? •Izuzetno dugo sam se tražila profesionalno - od malena sam htela da budem kardiohiruškinja, pa sam tu odluku promenila jer znam kakvo nam je društvo i da ne bih mogla u oblasti medicine da očekujem nikakav ravnopravan tretman. Užasno mi je bilo teško kada

sam odustala od toga u trećoj godini gimnazije. Potom sam želala da budem umetnica, dizajnerka, slikarka, da studiram filozofiju ili istoriju umetnosti, a završila sam Opštu književnost i teoriju književnosti, slučajno, kao što to obično biva sa velikim stvarima u životu, zato što u mojoj kući u to vreme niko nije radio, nismo imali novca i znala sam da moram da upišem nešto gde ću sigurno da upadnem na budžet. Potpuno slučajno sam kliknula na link te katedre na sajtu Filološkog fakulteta i znala sam da sam našla program koji želim, nešto što obuhvata filozofiju, književnost i umetnost. U novinarstvo sam ušla potpuno slučajno, postala sam deo studentske redakcije ,,Dvestadvojke” i tako je sve počelo. Kad sam prvi put ušla u studio na četvrtoj godini studija, znala sam da sam našla ono čime želim da se bavim, s tim što je meni danas podjednako važan aktivistički rad kao takav, rad sa mladima uopšte, kao i rad sa mladima iz osetljivih grupa i tudim se da to preklopim sa radijom, da sve bude jedno. Ko su tvoji uzori? •Nikad nisam imala uzore u drugim ličnostima, osim u roditeljima, Branku Miljkoviću u poetskom smislu i nekim izuzetnim prijateljima, čija imena ne mogu da navodim, da se ne naljute što ih eksponiram.

Situacija u medijima danas nije najbolja, šta bi poručila studentima - mladim novinarima koji tek ulaze u taj svet? •Da ostave neko vreme da uče i ne prosuđuju, da upijaju rad kolega, da budu hrabri, da izdrže sve te probne periode koji dođu kad misliš da sve što radiš ništa ne valja, da ne sumnjaju u sebe previše nego da negde uvek znaju koliko su dobri ili dobre, da jedu na vreme (ovo je bukvalno najvažnije), da plaču kad im se plače na poslu, a onda da se umiju i nastave dalje, da budu spremni da prihvate kritiku i da je uvaže i najvažnije - da nikada ne pristaju na kompromise u koje ne veruju, da ne dozvole da se plaše da nešto urade

zbog situacije u zemlji, nego da uvek postupaju imajući u vidu interese javnosti i onih u čije ime govore. U novinarstvu su lične stvari sekundarne, a primarno je pričati o važnim stvarima koje prevazilaze nas kao pojedince, a istovremeno nam daju snagu da mi kao baš takvi pojedinci osvestimo kolika je snaga u nama i kolika je moć promene i pozitivnog uticaja na društvo uopšte, a posebno na mlade. Osobe sa hendikepom su nevidljive u našem društvu, a medijska reprezentacija često nije adekvatna. Kako bi mediji trebalo da izveštavaju na ove teme? •Nedavno sam za potrebe treninga za medije Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije napravila Priručnik sa savetima kako bi mediji trebalo da izveštavaju i on se može naći na sajtu socijalnoukljucivanje.gov.rs. Ukratko rečeno, treba da izbegavamo termine, fotografije, kadrove i muzičke podloge koje podstiču sažaljenje i divljenje, da ne koristimo termine ,,invalid” i ,,hendikepiran”, kao ni termine koji se odnose na dijagnozu i da umesto toga govorimo ,,osoba sa hendikepom/ invaliditetom”, da se uvek trudimo da akcenat stavimo na osobu, a tek potom na nešto što je čini različitom, da ne hvalimo preterano njena dostignuća samo zato što se razlikuje,

da nikad ne pitamo o nastanku hendikepa, osim ako nije posebno važno za priču, a imamo dozvolu osobe. Mnogo je važno da kao novinari i novinarke shvatimo sa su to osobe i da to nisu tamo neki ljudi, nego da i mi možemo da postanemo neko od njih u bilo kom trenutku. Oni nisu samo priča ili samo izvor, nego ljudi koji zaslužuju jednako uvažavanje i poštovanje, onakvo kakvo bismo voleli da neko ukaže nama.

Najluđe mi je bilo kad sam naučila da sama uđem u kadu u vreme kada sam živela sama u stanu. Uspela sam i osećala sam se kao da sam se popela na vrh planine. Svaki tvoj javni istup je društveni aktivizam jer povećava vidljivost jedne od najmarginalizovanijih grupa u našem društvu. Često si govorila o infrastrukturi i kretanju o javnom prostoru, međutim često se previđaju podaci koji pokazuju da su osobe sa hendikepom u većem riziku i od siromaštva, ne samo zbog otežanog pronalaženja posla, već i zbog toga što je život skuplji. U kojim se sve ,,nevidljivim porezima” to ogleda? •Možemo da gledamo to ovako – mnogo stvari koje većina nas i ne primećuje ako nemamo hendikep, osoba sa hendikepom mora da plati. I to dobro. Na primer, tražimo stan koji je pristupačan - ima lift, nema mnogo stepenica, nema kadu, blizu je supermarket, blizu je stanica, mora da bude na ravnom… Ni jedan od takvih stanova nije jeftin. Ako ne možemo sami da skuvamo hranu moramo da platimo nekoga za to, isto važi za čišćenje ili odlazak u nabavku. Često se dodatno plaćaju lekovi, privatni pregledi, analize, u mom slučaju i dolazak terapeuta kući jer kad ne bih vežbala vrat redovno i imala masaže poludela bih od neuropatskih bolova, a ako ne vežbam noge mnogo sam nestabilnija kad hodam i stojim. Tu je i taksi, koji je isto ozbiljan trošak. Lično sam računala da ako ubrojim sve što mi treba da bih funkcionisala normalno i sa minimumom napora i bolova, trebala bi mi bukvalno suma od oko 400 evra okvirno, i to da ne računam kiriju, račune, hranu, odeću. Dakle, samo na stvari koje se odnose na moje telo i njegove potrebe. Rasla sam jako siromašno, na studijama sam bila i gladna, tako da sam videla i tu stranu kad nemaš baš ništa, a postižeš rezultate kao da je sve super, a i ovo danas, gde gotovo sva primanja odlaze isključivo na mene i moje potrebe. Moram da podvučem da sam godine i godine provela u bolovima i u izuzetno teškim situacijama jer nije bilo šanse da sve to pokrijem, tek proteklih par meseci sam zapravo osetila šta je to

život u kom je fizički bol sveden na minimum. Kad si mali osećaš se krivim zbog toga, a kad odrastaš, tražiš način da sve to platiš, što je bukvalno nemoguće. Zato je česta situacija da radim po nekoliko poslova paralelno - samo da bih mogla da se održim nekako na površini. Taj deo je izuzetno težak jer osoba sa henikepom i njena porodica moraju da pokriju pre svega te osnovne zdravstvene troškove, pa sve ostalo, a ja lično finansijsku podršku porodice nemam, ali imam emotivnu. Sve ovo znači da za mnoge nema putovanja, odeće i neke bolje hrane, ako uopšte mogu da priušte terapije i lekove, ili pomoć u kući. Ako ne mogu, onda nema ničega. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da je to pakleno teško i da donosioci zakona nemaju nikakvu predstavu kako realan život osobe sa hendikepom izgleda, a još manje znaju kolika su primanja prosečnog čoveka. Zato radim pod stalnim opterećenjem da sad mogu da se zezam, ali da moram da mislim kako ću da platim budućnost u kojoj možda neću hodati i gde ću možda imati jače bolove. To je veliki pritisak i volela bih da niko ne mora da ga oseti nikada, ne samo ja. U tvom profesionalnom angažmanu primarni fokus su mladi. Da li je neka priča posebno uticala na tebe i ko bi bili mladi ljudi u kojima vidiš inspiraciju, ili energiju za društvenu promenu? •Primarno je uticala želja da mladima koji se odvajaju od sredine u kojoj su rasli i idu na studije sami, bilo da imaju ili nemaju hendikep, olakšam put. Da im pokažem da postoji podrška, prilike, mogučnosti. Da ukažem na to da iza svakog pravog uspeha stoji dugotrajni nevidljivi rad. Da ih ohrabrim da pričaju bez straha i o lošim, ne samo o dobrim momentima. Energiju i inspiraciju vidim u svim mladima oko sebe, a posebno me raduju oni koji su naklonjeni nauci u bilo kojoj grani, aktivizmu, pokretanjima promena. U mladima je moja i naša snaga i smatram svojom dužnošću da za njih stvaram bolje okruženje od onog gde sam ja odrasla, s nadom da će to da znači nekome, makar jednoj osobi, jer ja upravo u takvu promenu verujem, kada utičemo na jednu osobu, a onda taj plamen nosi dalje i dalje i tako se stvari menjaju.

U novinarstvu su lične stvari sekundarne, a primarno je pričati o važnim stvarima koje prevazilaze nas kao pojedince, a istovremeno nam daju snagu da mi kao baš takvi pojedinci osvestimo kolika je snaga u nama i kolika je moć promene.

Šta smatraš najvećim izazovima za mlade danas? •Pored siromaštva u kom mnogi odrastaju, najveći izazov je održavanje dobrog mentalnog i fizičkog zdravlja. Mladi su užasno pritisnuti očekivanjima okoline, insistiranjem na uspesima, stalnim poređenjem sebe sa drugima, stigmom koja prati mentalne bolesti, boje se da kažu kad im nije dobro, insistiraju na prikazivanju života na Instagramu koji je daleko od realnog. Jedan od najvećih izazova je da pronađu vreme za sebe i da raspoznaju šta je to što oni sami žele, ne porodica ili prijatelji, i van tih priitisaka šta se traži, šta je pametno uraditi i kako da budemo cenjeni u društvu. Da pronađu odgovor na pitanje - šta to mene nosi i vuče i šta će mi davati snagu i sutra? Izazov je i biti hrabar da kažeš ne mogu, ne želim, da razazanaš kad je vreme da se stane i da se krene, koji je izbor pravi. Srećom, to se sve uči. Mladima sa hendikepom izazov je, naravno, i svakodnevno funkcionisanje, kao i život

Lično sam računala da ako ubrojim sve što mi treba da bih funkcionisala normalno i sa minimumom napora i bolova, trebala bi mi bukvalno suma od oko 400 evra okvirno, i to da ne računam kiriju, račune, hranu, odeću. Dakle, samo na stvari koje se odnose na moje telo i njegove potrebe.

sa terapijama ili hroničnim bolovima, ili nekim drugim situacijama koje sakrivaju od okoline u strahu da neće biti prihvaćeni. Šta bi bila poruka koju bi uputila mladima? •Da budu otvoreni za nova iskustva, da stalno odbacuju predrasude i strahove, da redovno plaču jer je to jako dobro, da se redovno smeju, da grle ljude koje vole, da nalaze vremena za njih, da nauče da su društvene mreže alati za pozitivno delovanje na društvo, a ne način života i naše ubeđivanje sveta da nam je super. Rekla bih im i da se ne stide da traže pomoć, kakva god im bila potrebna, od novca do psihologa, da ne mere sebe tuđim aršinima i da se ne boje ni odustajanja ni započinjanja novog. Naravno, i da uvek obraćaju pažnju na male stvari - šolja kafe, neka lepa pesma, kvalitetni razgovori sa dragim ljudima, lepa šetnja, reka, jer to je jedino što zaista vredi i što čini život. Šta su tvoji dalji planovi i ciljevi? •Volela bih da nastavim rad na Radio Beogradu, i da se otvara još prostora za mlade tamo, takođe se radujem i daljem radu sa mladim ljudima u sektoru organizacija civilnog društva. Nadam se da ću uskoro moći i da završim sve ispite na doktorskim studijama, pa da napokon krenem u ozbiljno istraživanje i da ću paralelno sa tim stići da naučim i neke nove stvari. Dugoročni cilj mi je doktoriranje i ozbiljan rad sa mladima, kao i usmeravanje na dizajn u nekom obliku, a kakvom, videćemo.

Perspektiva

Nepodnošljiva lakoća postojanja Zokija Šumadinca Piše: Ivana Dimitrijević Fotografije u tekstu: youtube.com printscreen

Zove me Evropa, zove me celi svet, a ja pravim preokret i tako u nedogled. Kad uključim autotune, digne se prašina, svi zovu, traže me, a ti se praviš fina, sad furam taj stil, pa napravite mesta, ispred kluba sada je paparaca dvesta. Donosim odluke, da plivam sad kroz oblake i tako u nedogled...

vo su reči pesme koju smo verovatno svi verovatno čuli, ako ne i više (desetina) puta u proteklih nekoliko meseci. Od 29. decembra prošle godine do danas, ova pesma na jutjub kanalu Sezam produkcije pregledana je više od 12 miliona puta i dosegla do više od 20 hiljada komentara. Sam video, za mnoge komentatore, izaziva različite emocije - od zaprepašćenja, preko smeha do konačnog dopadanja. Međutim, ogromna popularnost ove pesme podrazumeva da moramo razmišljati o njoj i kao o društvenom fenomenu. Opisujući stadijume emocija koje obuzimaju gledaoca dok sluša i gleda Autotune, komentatori nisu ni svesni da opisuju samu suštinu načina na koji deluje

kič: on vrlo lako od zgranutosti pređe u dopadanje. Postoji mnogo definicija kiča, od kojih nijedna nije sveobuhvatna, tako da se on danas mahom izbegava u sociologiji kao nepogodan termin koji označava previše i zbog toga ne označava ništa. Ipak, radna definicija kiča ga označava kao neuspelu kopiju, imitaciju autentične umetnosti. Dovodi se u vezu sa masovnom kulturom, medijima, komercijalizacijom umetnosti i nižim klasama. Pojam kiča pomalo nosi i ideološko breme iz teorije u kojoj je nastao - marksizma. Ipak, sa marksistima se donekle slažu i neki moderniji pisci, poput Umberta Eka, koji tvrde da kič cilja na niže slojeve stanovništva kojima usled neadekvatnog obrazovanja ukus još uvek nije oformljen. Zbog toga, kič je pojednostavljen i banalan da bi svima bio lako razumljiv. Pošto je kič ujedno i umetnost na rasprodaji, kao i u svakoj drugoj proizvodnji, ono što je bitno jeste da postoje dve strane koje učestvuju u konzumaciji: oni koji ga proizvode i oni koji ga konzumiraju. Želela bih da malo bliže razmotrim ove dve strane u ovoj kratkoj meditaciji nad velikim regionalnim hitom, jedinom elektronskom pesmom na svetu koja u videu ima svog bubnjara, klavijaturistu i gitaristu. Smatram da je raz-

mišljanje o pesmi Autotune i kiču dobra i potencijalno plodna misaona vežba - budući da su svi ozbiljniji autori koji su pisali o kiču to činili pre nego što je internet stupio na scenu. Razmišljati o kiču u doba interneta i u kontekstu trenutnog stanja srpske kulture, ekonomije i politike nam možda može dati novu perspektivu u sagledavanju društva u kome živimo.

Razlika između kiča i parodije jeste u nameri: kič nema nameru da izvrdava ruglu autentičnu umetnost, već naprotiv, da je podražava. Zoran samo imitira američki kemp, a kemp je vrsta umetničkog delovanja koja svesno koristi kič u svrhu parodije i borbe protiv istog. Počnimo sa izvođačem. Zoran Petrović Šumadinac rodom je iz Milanovca i na njegovom sajtu nema podataka o njegovom formalnom obrazovanju. Počeo je karijeru predstavljajući se kao hipnoterapeut, radioesteziolog i ezoteričar. Njegov prvi veći iskorak u muzičke vode bio je 2015. godine, kada je snimio duet sa Carom Mimi, takođe za Sezam produkciju. Gostujući u emisiji ,,Dobro jutro Srbijo” na televiziji Happy u veselom društvu sa Miroljubom Petrovićem, poznatom po sada već kultnoj izreci “pod mač, bato”, Zoran Šumadinac je objasnio šta je želeo da postigne svojom najnovijom pesmom. On navodi: “Osim te parodije, poruka je jasna mladima. Donosim odluke da plivam kroz oblake - označava da mladi u Srbiji, a i generalno u Evropi, imaju veliki problem što nemaju adekvatnu pažnju. Niko ih ne usmerava pravim putem. Uglavnom su u medijima starlete, droge, opijati, alkohol i tako dalje.” Kao odgovor na pitanje kako on to usmerava mlade na pravi put, Zoran nije imao ništa adekvatnije od simpatičnog osmeha. Ono što je interesantno primetiti na ovom mestu jeste jedan paradoks. Iz Zoranove izjave vidi se kič koji se izdaje za parodiju. Razlika između kiča i parodije jeste u nameri: kič nema nameru da izvrdava ruglu autentičnu umetnost, već naprotiv, da je podražava. Međutim, i sama ova tvrdnja je kič, budući da Zoran samo imitira američki kemp (o inspiraciji njime govori kasnije u intervjuu), a kemp je vrsta umetničkog delovanja koja svesno koristi kič u svrhu parodije i borbe protiv istog. Osnovno oružje kempa jeste autentičnost i inovativnost, pa bi dobar primer pravog kempa bila pesma Jadranka Lošmipande. Publika, sa druge strane, odgovara na sličan način kao i klavijaturista u Zoranovom videu. On je u pozadini, svira klavijature koje nisu spojene kablovima

i - sa mukom zadržava osmeh. Ako se pregledaju komentari, ironija publike postaje još jasnija. Osim toga, oni koji prate Zorana Šumadinca na društvenim mrežama od početka njegove karijere znaju da su ironija i lažno divljenje suština ophođenja Zoranovih ,,fanova” prema njemu i njegovom delu. U tom pogledu, nekoliko komentatora postavlja zanimljivo pitanje: da li je u redu smejati se ovom čoveku? Ovo pitanje sasvim je na mestu, pošto nije sigurno da li je Zoran do kraja svestan ironije svojih ,,fanova”. Situacija bi bila drugačija da se radi o beskrupuloznom biznismenu - pevaču koga zanima samo profit, ali čini se da Zoran zaista iskreno uživa u svojoj ,,popularnosti”. Tu se postavlja pitanje kakvo je to društvo u kome se hiljade ljudi podsmeva jednom čoveku i zašto se na takvu vrstu popularnost, koja se može smatrati negativnom, gleda na pozitivan način? Iako smo utvrdili da je njegov pokušaj imitacije kempa isto tako kič, može se zaista reći da u pesmi Autotune zapravo postoji i inovativni doprinos. Kao što sam već napomenula, video je prepoznatljiv po bukvalno unplugged bendu koji nema nikakvu muzičku funkciju, a osim toga, Zoranova pojava i glas svakako da su neponovljivi aranžman elektronske muzike. Ovo nas vraća na definiciju kiča i čini da razumemo zašto su autori odlučili da izbace ovaj termin iz akademske upotrebe. Svi mi intuitivno znamo šta je kič, međutim, teško je razmišljati o njemu jer se radi o dubinski paradoksalnom i višeznačnom fenomenu koji je povezan sa mnogim domenima društvenog života.

Na kraju bih volela da se osvrnem na političku dimenziju i društvenu opasnost kiča. Da je Platon imao prava kad je rekao “Kakva muzika, takva država” i da estetika itekako ima veze sa politikom najbolje nam govore devedesete koje su nam donele infuziju kiča do tada neviđenu na ovim prostorima. Iako nisam pristalica normativnog shvatanja kiča kao nečeg nužno i suštinski lošeg (možemo ga pronaći i kod velikih umetnika, jednostavno ga je nemoguće izbeći), mislim da su u pravu autori koji kažu da on ipak nosi izvesnu opasnost sa sobom. Pod time oni misle da kič, ukoliko uspe da se indoktrinira kao dominantno merilo

kvaliteta i srednjim klasama ili, u gorem slučaju, čak i među pripadnicima intelektualne elite, počinje da guši autentičnu umetnost, koja tada gubi društveni prostor za izražavanje. Dakle, kada i intelektualne elite počnu da pristaju na kič postoji mogućnost da se uđe u začarani krug, gde postaje gotovo nemoguće odbraniti prostor za autentično stvaralaštvo. U čemu je tačno opasnost ovakve situacije? Iako kič može biti i politički, o čemu je pisao Kundera i protiv čega su masovno ustali šezdesetosmaši, on uglavnom nema kritičku dimenziju koju muzika, književnost i druge umetnosti vrlo često imaju u autentičnoj formi. Zapitajmo se zašto je u prošloj godini grad Beograd 30% ukupnih sredstava za kulturu dao projektima kao što su radionica za farbanje jaja, zaštita ljudskih prava u domenu ishrane i proslava 20 godina rada kreatorke Suzane Perić, koja je za tu priliku od grada dobila džeparac od 400.000 dinara. Istovremeno, projekti udruženja poput Srpskog književnog društva i PEN centra bili su odbijeni na istom konkursu. Čini se da se primat sve više daje kiču u umetnosti, a da se iza toga možda nalazi politički razlog - da se društvenoj kritici koja dolazi iz domena kulture suzi prostor delovanja. Profesor Ratko Božović, sociolog kulture, u emisiji “Studio znanja” na temu kiča i šunda napominje da ovi fenomeni nemaju toliku moć da utiču na ukus ljudi koliko se to obično misli. Kič je po njemu pre posledica a ne uzrok, više upozorenje da nešto nije u redu sa obrazovanjem i estetskim promišljanjem stanovništva. Drugim rečima, uzroci za probleme u ovom domenu nisu na jutjubu već - u obrazovanju. Ipak, konkretno u slučaju Srbije na čijem je tlu ponikao Autotune, u svemu tome postoji svetla tačka, a to je masovna ironija sa kojom se publika odnosi prema ovakvo agresivnom kiču. Iako je dobio popularnost, izgleda da se publika opire da ga iskreno prihvati. Ironija i način na koji publika prihvata ovu pesmu lepo se vidi u emisiji IDJ patrola, u kojoj Zoran o svojoj pesmi lično razgovara sa prolaznicima u Knez Mihajlovoj ulici. Njegovi sagovornici uglavnom su srednjoškolci, i svi oni dočekuju Zorana sa osmehom i rado pevaju nje-

govu pesmu, međutim, čini se da taj osmeh uglavnom ne dolazi iz iskrenog sviđanja. Šta nam dakle govori pesma Autotune? Imamo državu koja sve manje favorizuje kritiku i sistematski ogra-

Kada i intelektualne elite počnu da pristaju na kič postoji mogućnost da se uđe u začarani krug, gde postaje gotovo nemoguće odbraniti prostor za autentično stvaralaštvo. ničava prostor gde bi ona mogla biti iskazana. Domen kulture je na tržištu i popularnost određuje vrednost jer istovremeno određuje i profit, što je osnovno merilo na tržištu. Naličje takve situacije jeste sve pogodnija klima za razvoj kiča i šunda, koji sve više okupiraju medije i time sve jače deluju na veliki deo stanovništva. Kako je obrazovanje srozano isto tako sistematski lošim merama, to stanovništvo nema valjano oformljena estetska merila i postaje lak plen dopadljivog kiča, koji neutrališe ionako ograničeno kritičko delovanje pojedinaca, usmeravajući ga isključivo na samog sebe, na banalne vrednosti poput fizičkog izgleda, popularnosti i bogatstva. U tom smislu, Autotune sa svojih 12 miliona pregleda nije samo estetski, već i društveni fenomen, crveno svetlo koje bi trebalo da alarmira sve one koje zanima sadašnjost i budućnost društva. Ipak, ono što daje nadu jeste uporna ironija kojom se publika uspešno nosi sa nastalom situacijom. Ironija jeste poslednja linija odbrane, jer je ona ljudima ostaje kada više ne postoje drugi mehanizmi da se odbrane od kiča koji ih sasipa sa svih strana, ali je zato najefikasniji protivotrov za njega. Ostaje da se nadamo da ona vremenom i u uslovima sve agresivnijeg kiča neće prerasti u kulturu trolovanja, koje je sve popularnije na društvenim mrežama i koje u svojim ekstremnim oblicima predstavlja vrstu nemilosrdnog podsmevanja svima i svemu.

Kultura

„Persson“: više od Tabaševića, manje od Matijevića Piše: Milan Aranđelović

ikola Lekić kao rukom već iskusnog autora ispisuje redove priče, polako i suptilno nas uvlačeći u svet Perssona, mameći nas filmičnom atmosferom Bergama i Polanskog, hvatajući nas u klopku pripovesti znajući da, poput junaka, nećemo uspeti da napustimo Persson sve dok iz njega ne izađu svi užasi koje krije. “Molim vas, da li sam ja lud? Zapravo, ne da li, nego koliko sam lud?” Nikola Nikolajević, organima razmišljanja poznat i kao NN, Niko i Ništa, Nenametljiv i Neshvaćen, je pesnik i vesnik Istine. I nema ništa istinitije od toga. Možda u stvarnom svetu bliskom planeti Zemlji Nikola i živi život beskućnika bez posla i prihoda, ali u svom unutrašnjem svetu vodi veoma bogat život. Preokret u unutrašnjoj dinamici i spoljašnjoj monotoniji donosi predlog njegove sestre Vladislave da se Nikola preseli u Novi grad (iliti Novi Sad). Eto, ona, baš ima jedan stan za koji plaća rentu, ali u kome, iz razloga ličnih emotivnih raskršća, ne živi, a Nikola je poslovično bez krova nad glavom tako da ne bi bilo loše da spoje lepo i korisno i da skuće ovog samozvanog pesnika. Stan u koji se Nikola useljava u vlasništvu je misteriozne porodice Persson. Članovi ove porodice žive odmah prekoputa stana u koji je ušao naš NN. Tu je majka Radmila, stariji sin Alan, mlađi sin Olaf i ćerka Izabela. Nikola ih nikada nije video, a sudeći po stravičnim, gotovo neljudskim, zvucima koji dopiru iz njihovog stana Nikola i ne želi da ih upozna. Nikola izbegava kontakte sa spoljnim svetom, ali zato stan upoznaje do detalja. Zatvoren u Perssonu u kako bi napisao knjigu Krvavi put Nikola je prepušten na milost ogromnom stanu u kome njegova mašta može da se razbaškari do mile volje. Da stvar bude gora Nikola, od komšije, saznaje da je u Perssonu ranije živeo izvesni Bogdan koji se, pre dvadeset godina, ubio. Ovo saznanje pogoduje da se paranoja Nikoline samoće još više rasplamsa i ispuni svaki kutak Perssona. Iako je do sada objavio čak tri romana, Persson je prvi zvanično objavljeni roman mladog srpskog autora Nikole Lekića. Naime, Lekić je svoj prvi roman Žbun štampao na običnoj fotokopir mašini u pedeset primeraka. Nešto docnije je, kao samizdat, objavio roman u pričama Trafika preko koga je dopreo do nešto veće čitalačke publike. Kasnije se vratio oprobanom receptu i roman Persson štampao u, sta-

roj, dobroj fotokopirnici. Interesantno je da je rukopis ovog romana ušao u finale Areteovog konkursa za knjigu godine, da bi ga nakon toga ugledali u izdanju Lagune. Persson je priča o slobodi ili, makar, o potrazi za istom, o borbi za slobodnu percepciju sveta, za maštovitu interpretaciju stvarnosti. To je priča o izuzetnom pojedincu koji pokušava da nađe svoje mesto u ovom svetu čiji enterijer ne odgovara svakome, da pronađe put kroz lične lomove i da pronađe srodnu dušu ili više njih. Nikola Lekić kao rukom već iskusnog autora ispisuje redove priče, polako i suptilno nas uvlačeći u svet Perssona, mameći nas filmičnom atmosferom Bergama i Polanskog, hvatajući nas u klopku pripovesti znajući da, poput junaka, nećemo uspeti da napustimo „Persson“ sve dok iz njega ne izađu svi užasi koje krije. Persson nam otkriva da je Nikola Lekić autor britkog uma i neizmerne mašte koji znalački vlada pričom na koju ostavlja snažan lični pečat. Zato je pomalo i iznenađujuće što „Persson“ pati i od manjka originalnosti i epohalnosti koja se, na osnovu napisanog, očekuje. A neostvarena epohalnost lako ume da sklizne u trivijalnost (i pretencioznost). Sve što piše u ovom romanu kao da je neko, negde, na neki način već sročio. Persson je, u svakom pogledu, mnogo više od Vladimira Tabaševića (što i nije teško), ali i manje od Vladana Matijevića na čija dela često asocira. Uprkos ovoj manjkavosti i nesavršenosti roman Nikole Lekića nipošto nije loše štivo koje bi trebalo zaobilaziti. Naprotiv. Persson zaslužuje da se na njega obrati pažnja i posveti vreme. Pisan nekonvencionalnim stilom Persson nije za one koji su navikli na klasičan način pripovedanja, već za sve one koji naginju alternativnoj sceni iz koje kao da je i sam Lekić proistekao. Izgleda da svaka generacija mora da ima nekog svog Momu Kapora, Milana Oklopčića, Dušana Cicvaru, Zvonka Karanovića, a Nikola Lekić se Perssonom diskretno nameće svojoj. Tekst je nastao u saradnji sa Bookvar.rs

Društvo

Šavovi - Mogu li se zašiti? Piše: Kristina Klopić Fotografije u tekstu: youtube.com printscreen

a ovogodišnjem Berlinskom filmskom festivalu nagradu Europa Cinemas Label, u programu Panorama, osvojio je srpski film Šavovi. Od žirija ništa manje nije bila oduševljena ni publika, koja mu je dodelila drugu nagradu. Aplauz sa svetske premijere u Berlinu odjeknuo je do Beograda, gde je publika nestrpljivo čekala premijeru 1. marta na FEST-u. Moć ovog filma prešla je granice Srbije, predstavljajući svetu nepravdu sistema, neostavši ograničena jednim jezikom, jednim slučajem, jednom vlašću. Drugo po redu ostvarenje Miroslava Miše Terzića prati priču Ane, krojačice koja je već 18 godina u potrazi za svojim sinom Markom, koga su proglasili mrtvim u porodilištu. Odbivši da poveruje lekarima i sestrama, ulazi u istrajnu borbu protiv sistema i već ustaljene i mnogo puta ponovljene, krađe novorođenčadi. Film je inspirisan istinitom pričom Drinke Radonjić, takođe krojačice iz Beograda, koja je svojom upornošću zavredila titulu najpoznatije borkinje među majkama otete dece. Svoju priču živi već 20 godina, zatrpanih sudskim sporovima, lažiranim dokumentima, pretnjama, u potrazi za dvema tragično izgubljenim bebama. Nije dopustila da je ubede pričama

da su joj deca umrla od komplikacija, iako su rođena potpuno zdrava, traljavim izvodima iz matične knjige umrlih bez pečata i brižljivim savetima da se pobrine za ono dvoje žive dece koje ima. Jedno dete je pronašla usvojeno, a još uvek se trudi da stupi u kontakt sa drugim. Da li je završila svoju borbu, je li ovo ishod koji je zadovoljavajući, ili pored sopstvene pobede želi i sudsku, ostaje na vremenu da pokaže. Na ekranizaciji ove teme radilo se veoma dugo. U intervjuu za portal „Noizz“ reditelj Miša Terzić otkriva da ga je pre 14 godina, dok mu je žena bila trudna, pogodila vest o krađi dece po beogradskim porodilištima, posebno jer je i sam trebalo da postane otac. Počeo je da istražuje, razmišljajući da to može i njemu da se desi, takođe motivisan da digne svest o problemu koji može svakog zahvatiti, a ne bi smeo da se dešava. Da nije sreo Drinku u njenoj krojačkoj radnji, gde je odneo pantalone na skraćivanje, možda ga ne bi ni snimio. Snežana Bogdanović briljira u oživljavanju žene koja odiše tugom i bolom, a u razgovoru za „Blic“ kaže da je svom liku prenela i Drinkine pokrete, odeću, hod, pa čak i frizuru. Autentičnost potvrđuje i činjenica da ju je Drinka zbog uloge naučila

da šije, a torba koju nosi tokom celog filma je upravo njenih ruku delo. Njih dve su stvorile konekciju koja je integralni deo Snežanine ekspresije ispred kamere. Scenario Elme Tataragić gotovo do detalja podudara se sa razvojem Drinkine potrage, od datuma rođenja izgubljenog sina, do konačnog Aninog susreta s njim.

Ana misli da je njen sin dat na usvajanje nekoj porodici koja je bila spremna to da plati. Njena borba je svakodnevna, a ruta istovetna, od opštine, suda, do bolnice i policije. Kuca na vrata svih kancelarija, a traži samo jedno, dokaz da joj sin nije mrtav. Gomila papirologije, prebacivanje nadležnosti i krivice među institucijama, kao i stalna odbijanja nisu je pokolebali. Lažna predstavljanja dobronamernosti i sažaljenja nisu je omela da uvidi prava lica tih doktorki, inspektora i istinu iza njihovog „prihvati da ga nema, biće ti bolje“. Stavljali su je u ludnicu, pretili zabranom prilaska, uhodili je, pa i napali, međutim želja za pravdom nikad nije utihnula. Sestra, muž i ćerka čine njenu najbližu okolinu, naviknutu na njena celodnevna lutanja, minimum razgovora i uvek istu staloženu ekspresiju. Iza nje se krije bol koji osećaju i oni dok je gledaju kako pati, gubi i traži. Marko Baćović donosi ulogu brižnog muža, punog razumevanja, ipak odustalog od potrage za istinom, a ćerka, koju tumači Jovana Stojiljković, oseća se zapostavljeno, jer iako je tu, pred njom, majka se više bavi onim detetom u svojim mislima. Preokret se dešava kada nailazi na ženu u opštini koja želi da joj pomogne, pronalaze matični broj njenog sina, povezan s drugim izvodom iz matične knjige rođenih. Drugo ime, prezime, ime roditelja, mesto prebivališta, ali isto dete. Ovaj događaj potkrepljuje njena ubeđenja i menja čitav tok radnje, budi iskru nade u njenoj porodici, nije više sama u borbi protiv vetrenjača. Kako se klupko istine odmotava sve uplašeniji i agresivniji postaju ljudi koji pokušavaju da je obeshrabre i ućutkaju. Uplašena vlast nemoćna protiv jedne žene. Porodica staje uz nju, pronašavši dokaz da istera istinu na videlo. Uporedo se Anina šiveća mašina ubrzava, šavovi na suknjama se mahnito stvaraju, a ona samo pridodaje još tkanine pod iglu singerice. Suknje koje šije u

drugom delu filma su one koje nije mogla da završi u prvom. Mere koje je uzimala sada obeležava i seče, zašiva šavove na suprotnim rubovima platna, ali ne vidimo da li dolazi do konačnog produkta. Sestra koju tumači Vesna Trivalić već na početku pita kada će je više sašiti, ćerka je takođe podseća, a radnica u opštini se pred kolegama pravi da je Ana došla povodom suknje koju joj je zatražila. Sada se obrnutim redosledom one angažuju, shvataju da su pogrešile, pomažu joj podstreknute nadom. Ćerka je ta koja pronalazi svog brata preko društvenih mreža, nije više ljuta na majku i shvata njenu ogorčenost. Potom ga Ana prvi put vidi kada zajedno sa sestrom pokuša da razgovara s njegovim roditeljima. Šavovi na njenoj rani se stvaraju, kao i na suknjama; ona je dobila ono za čim je tragala, videla ga je. Ali pravi epilog izostaje. Upečatljiva je njena rečenica pred sam kraj filma - ja tako uvek tražim, a na kraju toga nema. Tišina je bitan činilac celokupne atmosfere. Sem povremenih razgovora, ulične buke, dečije graje i šiveće mašine, ne čuje se mnogo toga, jer fokus je na onome što vidimo, osećamo i mislimo dok gledamo Anu u dugim kadrovima usamljenosti. Tek u odjavnoj špici imamo priliku da čujemo muziku. Pesma Aleksandre Kovač „Neko čeka na tebe“ koju izvodi Gabi Novak, se potpuno stopila sa narativom filma. Tačno u pravo vreme kulminira i u stihove prevodi sva sabrana osećanja koja ste do tada osetili. A tišina je i u javnosti i pravosuđu, koji tek ponekad obrate pažnju na ove zločine.

Mnogo je majki koje ne odustuju od pronalaženja svoje otete dece, a još više onih koje su pognule glavu, prihvatile nepravdu nemoćne da dignu glas. Već 40 godina taj problem poznat je javnosti, prisutan je u medijima i slučajevi se ponavljaju po identičnom obrascu. Ipak nijedan od gotovo 10 000, po procenama udruženja “Za istinu i pravdu o bebama”, nije dobio svoj epilog. Anina tragedija se preliva u stvarnu situaciju koja nas okružuje i postajemo svesni ozbiljnosti ovog problema. Tu se prelazi tanka linija između fiktivnog i realnog u ovom filmu. Kako kaže Vesna Trivalić na premiijeri u Novom Sadu, umetnost i život su se tako ovde upleli u previše tešku i bolnu priču, da bi se ona ikako mogla nadigrati. Zajedno s Anom provi-

rujemo kroz spuštene roletne institucija i rasvetljavamo događaje iza kulisa. Univerzalna je nemoć pri odbijanju, blindirana vrata pred kojima se nađete usled nepravde i nezainteresovanosti sistema. Ne gledamo još jednu dramu na filmskom platnu, poistovećujemo se sa njom, povezujemo se sa ženom koja samo želi da bude majka, a to pravo joj je oduzeto. Dovodi se u pitanje i poverenje institucijama kao što su porodilišta. Ovaj film ilustruje upletenost svih nadležnih institucija, od medicinskih sestara do policije, saučešništvo ljudi koji se prikazuju kao pravedni, saosećajni i objektivni. Postavlja se pitanje vrednosti ljudskog života i surovosti odgovornih. Reditelj u intervjuu za N1 navodi kako je, istražujući za film, saznao da su se deca prodavala za minornih 2 kg kafe, pa do svota od nekoliko stotina hiljada evra. Povodom ovih zločina oglasio se Evropski sud za ljudska prava u Strazburu 2013. godine i presudio u korist Zorice Jovanović, prve žene koja je dobila odštetu od države, nakon tridesetogodišnje borbe. Pored toga zahtevano je da Srbija hitno sprovede zakonske

mere kako bi se rasvetlila sudbina dece koja su navodno nestala iz srpskih porodilišta. Međutim, Danas je u februaru 2019. godine preneo ponovni apel Komiteta ministara Saveta Evrope za usvojanje zakona koji bi regulisali slučajeve nestalih beba i njihov zahtev za ispunjenje prethodnih presuda. ,,Nećemo stati dok država ne usvoji novi zakon o nestalim bebama koji nam obećavaju već pet godina. Evropski sud za ljudska prava je dao rok do decembra 2014. godine, a ministarka pravde Nela Kuburović je rekla da će zakon biti usvojen na proleće. Svake jeseni nam govore da sačekamo proleće i onda ponovo odlože za jesen”, izjavila je Ana Pejić, sekretarka “Udruženja nestalih beba Beograd”, u decembru 2018. godine na protestu ispred Ministarstva pravde. Nažalost ova tema je u žiži javnosti s vremena na vreme, diskutuje se o njoj i onda nestane sa radara medija. Ali dok ne popucaju šavovi korumpiranog sistema i iz tih jama ne ispliva istina, neće se spojiti ni oni roditeljski, na ranama dugodišnjeg bola.

Foto

vest

Foto: Tanjug, Dragan Kujundžić

Otvoren prvi drop-in centar za LGBT osobe u Beogradu U Beogradu je petog aprila otvoren prvi „drop-in“ centar za LGBT osobe, koji će služiti da pruži sveobuhvatnu i urgentnu pomoć u slučajevima diskriminacije i nasilja. U „drop-in“ centru, koji je osmišljen kao dnevni boravak za pripadnike LGBT populacije, obezbeđeno je psihološko savetovalište, mogućnost prijavljivanja nasilja, kao i testiranja na HIV i ostale polno prenosive bolesti.

Intervju

Nemanja Ćeranić

Na svojim projektima ne pravim kompromise Razgovarala: Emilija Ðurić Fotografije: Nemanja Ćeranić - facebook.com

ladi reditelj iz Inđije, Nemanja Ćeranić, pomera granice u srpskoj kinematografiji. Imali smo prilike da ga upoznamo kroz dva kratkometražna igrana filma „Stočar“ i „Soba smrti“, a započeto je i snimanje njegovog prvog dugometražnog filma „Volja sinovljeva“ u saradnji sa vrsnom glumačkom ekipom. Koji si fakultet završio i kada si shvatio da je posao kojim se baviš pravi izbor za tebe? •Polagao sam prijemni 2008. godine na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, na odseku za vizuelne efekte i animaciju. Nisam bio primljen, ali će se kasnije ispostaviti da je tako i bilo najbolje za mene. Zatim sam 2010. pokušao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i bio sam primljen. Tada je postojala nedoumica da li da upišem režiju ili montažu. Montaža me je oduvek interesovala upravo zbog onih klipova koje sam ranije pravio, ali sam ipak otišao na konsultacije na fakultetu i tada sam shvatio da moj senzibilitet i pogled na film vuče više na američki žanrovski stil i upravo je onakav kakav se uči na montaži. Profesori na režiji predaju određenu ideologiju filma, kao što je arthaus evropski film, tako da sam ipak odlučio da upišem montažu. Reci mi nešto više o tvojim počecima, koji su bili tvoji prvi projekti? •Kod kuće na kompu sam kao klinac pravio razne klipove i filmiće, oduvek me je zanimao taj svet filma i oduvek sam se pitao kako sve to funkcioniše. Tada sam se, kao sedamnaestogodišnjak, bavio profesionalno košarkom i to je trajalo do moje dvadesete. Moj prvi kratkometražni igrani film nastao je 2012. godine kada sam bio na drugoj godini montaže. To nije bila vežba za ispit, već sam sâm okupio ekipu entuzijasta koji su hteli da učestvuju u projektu. Film se zvao „Poslednje veče doktora Jesvila“ i priča priču o poslednjoj večeri doktora Dabića (Yeswill). U pitanju je alijas Radovana Karadžića dok je imao lažni identitet. Zatim smo mi, montažeri, na trećoj godini imali zadatak da režiramo svoje filmove. Sa svojim prethodnim filmom shvatio sam šta valja, a šta ne, jer je bio neka vrsta vežbe. Tako da sam 2013. godine uradio još jedan kratki igrani film koji se zove „Stočar“. On je bio na kratkom metru u Domu omladine i to je film sa početka moje karijere koji prvi put dobija pažnju kritičara, gde se navodno profiliše kao neka vrsta nove energije. Posle toga je išao na razne festivale kao što su „Duka fest“ u Banjaluci, bio je u Rumuniji, u Nemačkoj, Japanu, na raznim festivalima u Srbiji i inostranstvu. Dve godine kasnije uradio sam drugi kratki film „Soba smrti“, triler, po kratkoj priči Stivena Kinga i to mi je bio ispitni film na drugoj godini filmske i televizijske produkcije na Fakultetu dramske umetnosti, bio sam angažovan kao

reditelj i to mi je bio treći kratkometražni igrani film. Šta te više privlači, kratkometražni ili dugometražni film? •Ceo život se pripremam za dugometražne filmove. Kratki filmovi su samo filmovi koji daju neku odskočnu dasku da bi kasnije mogao da se izraziš u dugom metru, tako da je dugometražni film ipak moja prva želja. Ko su bili tvoji prvi uzori i šta za tebe predstavlja filmski svet? •Odrastao sam na filmovima pomoću kojih sam u svojoj glavi izgradio neke junake, koje sam kasnije ja stvarao u svojim filmovima. To su uglavnom bili holivudski američki filmovi sedamdesetih i osamdesetih, autora kao što su Volter Hil, Džon Milijus, Džon Karpenter, Brajan de Palma i uvek sam zamišljao kako bi bilo baviti se ovim poslom, šta je to zapravo profesija reditelja. Pritom, to i dalje traje, jer sam ja dečak u duši koji mora nekako da se ispolji i mislim da je film pravi medijum za tako nešto, za sve moje ideje koje imam u svojoj glavi. Filmski svet je drugačija priča. Kad uđeš u ovaj posao, shvatiš da ne možeš isključivo da se baviš filmom onako kako si ga ti zamislio, već moraš da ulaziš u određene kompromise da bi radio svoj posao. Naravno, kada je u pitanju moj projekat, u kompromise ne ulazim, ali kada me angažuju da radim svoj posao za neki tuđ projekat, za drugu televiziju, moram da ispoštujem produkciju. Ono što produkcija traži od mene, ja uglavnom uradim. Ako mislim da to kreativno nije dovoljno dobro, moram da nađem drugo rešenje koje će zadovoljiti i mene i njih. „Volja sinovljeva“ je tvoj najveći projekat do sad. Reci nam nešto više o njemu. •To je scenario koji je počeo da piše Strahinja Madžarević, moj kum i najbolji prijatelj, koji je takođe upisao dramaturgiju na FDU i on je filmski scenarista i pozorišni dramaturg. Počeli smo da radimo na ovom scenariju 2013. i završili smo ga 2014. Izašli smo na konkurs Filmskog centra Srbije koji se održava jednom u godinu dana i prijavi se preko sto projekata, pa onda ljudi iz komisije odaberu šest koji će od državnog budžeta koji se izdvaja za filmove dobiti potrebna sredstva. Mi smo 2016. godine u decembru ušli u prvih šest i dobili novac za „Volju sinovljevu“. Inače, taj film se nikad ne bi snimio da Filmski centar Srbije nije dao te finansije, tako da smo mi snimanje započeli 2017. u junu i počeli da konačno snimamo naš prvi dugometražni film koji je dosta zahtevan jer je stilizovan i dešava se u jednom svetu budućnosti, u jednom ekonomskom krahu i ekološkoj katastrofi u kojoj pratimo junake koji se bore za svoj opstanak. U filmu igraju Igor Benčina, Žarko Laušević, Sergej Trifunović, Svetozar Cvetković, Marta Bjelica, Petar Benčina... Snimili smo sat vremena filma,

jer finansije koje smo dobili nisu bile dovoljne da se ceo film realizuje, pa sam sada u pregovorima da se to snimanje nastavi, i ako sve bude kako treba, trebalo bi da se nastavi u avgustu ili septembru mesecu. Kako je došlo do ideje za ovakav film? •Izvor ideje da se struktura srpskih epskih narodnih pesama ubaci u neku blisku budućnost gde bismo uradili mitologiju likova koji podsećaju na arhetipske likove iz pesama, potekao je od Straje. Na primer Žarko Laušević igra jednog guslara iz budućnosti koji priča priču o tragediji jedne porodice, tako da je on pandan Filipu Višnjiću. Onda smo uzeli sve motive iz narodnih epskih pesama i ubacili ih u jednu budućnost koju smo stilizovali na američki način, stripovski. Imamo gomilu motiva koji podsećaju na junake iz naše istorije, tako da se estetizacija i stilistika našeg filma ogleda upravo u junacima koji su ubačeni u budućnost, obloženi omotačem novoholivudske estetike filma. Koji je bio najveći izazov u procesu snimanja? •Pored finansija, mi smo preambiciozno počeli da pišemo scenario i na papiru nam je uvek delovalo kao nešto što ćemo jednog dana da radimo, da to uopšte nije blizu da se realizuje. Kada smo dobili te finansije, shvatio sam da ne možemo da snimimo kompletan film, ali možemo bar pola. I uvek je postojala neka vrsta predumišljaja kako će sve to da izgleda, kako će kostimi da izgledaju i tako dalje. Svaki moj kolega koji je pročitao scenario, rekao je: „Ćero, ja ne znam kako uopšte da vizualizujem sve ovo.“ Priča je poprilično dobro zategnuta, ali sam pristup njoj je malo teži: gde naći tako dobre lokacije? Kako napraviti uopšte postapokalipsu u Srbiji? Da li uopšte možemo da dođemo do nekog nivoa produkcije da to zaista liči na nešto? Angažovao sam jedan mlad tim koji je radio sa mnom. Recimo, moja desna ruka je moj direktor fotografije, Igor Marović, koji je glavni snimatelj filma. Tu su, naravno, kostimograf, scenograf... Sve su to mladi ljudi od tridesetak godina. Upravo taj kreativni tim je udenuo duh koji imamo u materijalu i nadam se da ćemo to jednog dana uspeti da realizujemo. Koja je lokacija u pitanju? •Snimali smo u Boru mesec dana, na jalovištu koje dosta podseća na Saharu i neke australijske pustinje. Atraktivno je, ali i teško za snimanje. Ipak, lokacija je ispunila moja očekivanja i ona je možda jedna od najlepših na kojima sam snimao. Da li si se nekad oprobao u glumi? •Pojavio sam se samo u nekim kratkim filmovima, ali nikad nisam ozbiljnije glumio i nije mi u planu. Osim ako me neki kolega ne pozove i ne kaže da je to idealna uloga za mene, onda bih pročitao scenario i video

da li bih mogao to da izvedem. Ali, to nisu moji epiteti. Nedavno je izašao album tvoje muzičke grupe. Da li ti je muzika jednako bitna kao i film? •To je svakako moja druga ljubav. Ja sam već 2006/7. Počeo sam da pravim rep bitove za Strahinju Madžarevića koji ima svoj alijas „Ludi konj“ u rep sceni koja je trajala do 2011. godine. Ta se ljubav prema muzici razvila i u neke druge žanrove, tako da danas imam jedan bend koji se zove „Neonski revolver“ i činimo ga: Marko Marjanović Marinčić, Tomislav Lukić i ja. Imamo album koji se zove „Pucanj nije brisan“ i on je počeo da se radi 2016. a u etar je izašao 2018. Žanrovski se radi o retro elektronici, koja je dosta pod uticajem filmske muzike iz osamdesetih, a počeo je 2009/10. kada su ljubitelji video-igara i te muzike počeli da recikliraju muziku i taj pravac je posle nazvan sintvejv (synthwave). Sintisajzer je primarni instrument i radi se o atmosferičnoj muzici sa puno elektrobasa, pedova i sintova. Prvo sam je slušao, a onda sam rešio da se oprobam u tom žanru 2015. Ovaj žanr je vrlo redak u Srbiji. Takođe, pripremam solo album „Neka zver krepa“ od pet pesama koji će imati malo tvrđi zvuk od „Neonskog revolvera“, u smislu da taj žanr prelazi pod neki drugi uticaj, darkvejv (darkwave) koji je mešavina elektronike i metala. Muzika je svuda oko nas. Jedina stvar koju više volim kod muzike je to što ne moram da radim sa gomilom ljudi, već je dovoljno da sednem za svoj kompjuter kada imam već neku melodiju u glavi i prekomponujem na komp. Da li će neki tvoj film da sadrži i tvoju muziku? •Kroz „Volju sinovljevu“ će da se provlače motivi sintvejv muzike koju komponuje Skaj Vikler i ja mu u tome pomažem. Učestvuješ u snimanju serije „Grupa“. Zašto nosi takav naziv? •Jeste, u pitanju je kriminalistička serija gde sam angažovan kao režiser u nekim epizodama. Ima deset epizoda i prati tri linije priče. Ne bih da otkrivam previše detalja, ali ideja je da se pokaže kako sistem kriminala i sistem zakona funkcioniše u celini u Srbiji. Kakvi su ti planovi za buduće projekte? •Kada se završi „Volja sinovljeva“ i ako sve prođe kako treba, može da se desi da mi radimo nastavak te priče, ali ne klasični nastavak već prikvil. Sikvil je nastavak filma, a prikvil je ono što je bilo pre te priče. Tako da Strahinja i ja imamo neke ideje da kasnije snimimo i šta se dešavalo pre tog filma, a pored toga imam gomilu nekih ideja, poput kriminalističkog filma, na primer, ali želim da izgradim neki svoj stil koji će se protezati kroz različite žanrove i da ostavim svoj pečat, tako da svi imaju sličnu poetiku.

Portret

Aleksandrija Okasio Kortez nova struja na američkoj političkoj sceni Piše: Željka Marinković Fotografije u tekstu: visualhunt.com

novembru 2018. godine ušla je u kongres i tako postala najmlađa kongresmenka Sjedinjenih Američkih Država do tada. Aleksandrija Okasio – Kortez (29), pravo je osveženje u sferi politike. Uspela je da razbije predrasude na više nivoa, kao mlada, perspektivna žena, portorikanskog porekla, svojim znanjem, trudom i radom izborila se za svoje mesto na političkoj sceni i postala jedan od lidera opozicije. Pristupačna, harizmatična, otvorena, britkog jezika, brzo je postala miljenica i naroda i medija. Potiče iz radničke klase, za koju se i bori. Aleksandrija je odrasla u Bronksu, u Njujorku. Studirala je na Univerzitetu u Bostonu, gde je stekla diplomu iz ekonomije i međunarodnih odnosa. Posle smrti svog oca 2008.godine, egzistencija njene porodice dovedena je u pitanje i ona je radila dva posla, kako bi finansijski pomogla svojoj porodici. Upravo to što je u životu morala za sve sama da se izbori, kao i većina pripadnika američke radničke klase, daje joj perspektivu i uvid u to da se bori za ,,obične” Amerikance. Kao levičarka, teži reformi društva, odnosno uspostavljanju naprednijeg društva, koje podrazumeva veću ravnopravnost među ljudima, odnosno jednakost svih bez obzira na

poreklo, klasu, boju kože, jezik koji govore, seksualnu orijentaciju. Svoju političku agendu predstavlja tako da svima bude razumljiva. Štaviše, svoju kampanju je prvo pokrenula na španskom jeziku. Na početku svoje političke karijere, kao stažista u imigracionom centru, bila je jedina koja govori španski i zbog toga bila zadužena da odgovori na svaki poziv uplašenih članova porodica ljudi koje je imigraciona policija uhapsila, što je nosilo veliku odgovornost, jer pored toga što je morala da im pruži informacije, na neki način ih je i smirivala i ohrabrivala da će sve biti u redu. Izdvojila se od ostalih time što za svoju kampanju nije uzimala novac iz korporativnog sektora, već je kampanju finansirala samo od pojedinačnih donacija. Kao članica Demokratske partije, zalaže se za slobodu, jednakost, socijalnu pravdu i solidarnost. U fokus stavlja osnovna prava i potrebe ljudi i pod tim podrazumeva to da svi građani imaju pravo na medicinsku negu i pravo na stanovanje, kao i da nijedan građanin ne bi trebalo da bude toliko siromašan da ne može da živi. Svako ko je sposoban za rad, treba da radi, odnosno da ima mogućnost da se zaposli,

a ne da se bori za tu mogućnost. U svojoj kampanji akcenat stavlja i na podršku marginalizovanim grupama, odnosno borbu za njihova prava. Borbu protiv diskriminacije i eksploatacije žena, LGBTQ osoba, borbu za ravnopravnost i slobodu, borbu za prava koji bi trebalo da se podrazumevaju. U jednom od svojih govora rekla je sledeće: ‘’Verujem da u modernom, moralnom i dobrostojećem društvu nijedna osoba u Americi ne bi smela da bude toliko siromašna da ne može da živi. Važna mi je zdravstvena zaštita kao ljudsko pravo, važno mi je da svako dete, bez obzira na to gde je rođeno, ima pristup koledžu ili srednjoj stručnoj školi, ako odabere taj put. Mislim da nijedna osoba ne treba da bude bez krova nad glavom ako imamo javne strukture i politike kojima je omogućeno da ljudi imaju dom i hranu i da vode dostojanstven život u Sjedinjenim Američkim Državama’’ Ono što Aleksandriju posebno izdvaja od mnogih političara u SAD, i predstavlja značajnu novost u njihovom političkom životu u vremenu Donalda Trampa, jeste isticanje razumljivog i jednostavno objašnjenog programa – umesto konfrontacije sa političkim protivnicima Na konkretnim primerima, kroz ,,igru korupcije’’ uspela je da ukaže na rupe u sistemu, kako građanima, tako i ljudima koji za su to odgovorni. Postavljajući hipotetička pitanja članovima kongresnog Odbora za nadzor, ona je, na svoju inicijativu, preuzela ulogu

negativca ,,lošeg momka’’ koji pokušava da pomoću nedostatka zakona i zaobilaženjem procesa svoje interese stavi u prvi plan, ispred interesa američkog naroda i ostvari ih. Indirektno je pokazala šta je Tramp uradio, kakvim sredstvima se služio, da bi došao do svoje trenutne pozicije i kako mu ta pozicija pruža apsolutnu moć da stvari okrene u svoju korist, bez obzira na zakone. Da je on zapravo taj koji, bez ikakvog ograničenja, zakone menja, oblikuje i prilagođava sebi i političkoj eliti, i tako doprinosi disfunkcionalnosti sistema. Zaključila je da je potpuno legalno i lako biti negativac, a pogotovo u slučaju da ste predsednik. Aleksandrija je, kao predstavnica mlađe generacije, kao neko ko je uspeo ono što se činilo nemogućim, na političku scenu donela neku novu energiju. Pokazala je starijim i iskusnijim kolegama i koleginicama kako se na pošten način vodi kampanja i kako se pobeđuje. Problematizovala je prave stvari, o kojima ranije nije bilo toliko reči, kao što su korupcija u politici, kršenje ljudskih prava i ulila ljudima nadu. Postala je neko ko priča o njihovim problemima i radi na tome da se nađe rešenje, jer i ona je jedna od njih. Svoj izborni spot počela je rečenicom ,,Žene poput mene ne bi trebalo da se kandiduju”, a ja ću svoj tekst završiti time da žene poput nje i te kako treba da se kandiduju, jer takve žene će dati sve od sebe da promene stvari i svet učine boljim mestom za život.

Svet

Bregzit za početnike Piše: Ana Manojlović Habicht Fotografije u tekstu: visualhunt.com

enzije rastu u Velikoj Britaniji jer se rok za istupanje iz Evropske Unije bliži, ali još nema jasnog plana. Datum finalne odluke je trebalo da bude 29. mart, ali zbog ovog problema odluka je pomerena za 22. maj. Velika Britanija ima na raspolaganju više opcija, koje bi mogle da olakšaju prelaz, ali su velike posledice ove odluke neminovne. Kako je nastao Brexit? Po rečima BBC-ja istorija Bregzita je jako komplikovana, ali ukratko rečeno Bregzit se dogodio zbog toga što je bivši premijer David Kameron popustio pritisku konzervativaca, a posebno političke partije UKIP (UK Indpendence Party), koja je zahtevala od njega da se raspiše takav referendum, nakon više godina odbijanja. Glavni razlozi za odlazak su bili nezadovoljstvo zbog zavisnosti od EU i želja za regulisanjem imigracije u državu i u okviru njenih granica. Velika Britanija je 23. juna 2016. godine održala referendum za ostanak ili izlazak iz EU. Na referendumu je postavljeno pitanje: “Da li bi Velika Britanija trebalo da ostane u Evropskoj Uniji ili da napusti Evrop-

Šta je UKIP? UKIP ili “Stranka za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva” je politička stranka, osnovana 1993. godine u Velikoj Britaniji. Iako se stranka proklamovala kao ,,demokratska i libretarijanska”, ona ipak ima vidljive karakteristike euroskeptične i desne populističke partije. Njihova politička agenda je vrlo anglo-orijentisana. Propagiraju engleske vrednosti, islamofobiju i zalažu se protiv prava LGBTQ+ osoba. Najpoznatiji predsednik ove stranke je Nigel Farage, koji je bio jedan od ustanovitelja stranke i uspeo da pokrene pitanje o Bregzitu. Danas stranku vodi Gerard Batten.

sku Uniju?”, gde je 51,9% ljudi glasalo da napusti, a 48,1% ljudi je glasalo da ostane. Želju za napuštanjem Evropske unije najviše su iskazali glasači iz Engleske, gde je u korist istupanja bilo čak 53,4% glasača, potom Vels sa 52,5% glasova, dok su glasači iz Škotske i Severne Irske većinski bili protiv odlaska – za ostanak u EU glasalo je 62% glasača u Škotskoj i 55,8% u Severnoj Irskoj.

Nakon glasanja otpočeli su pregovori između Velike Britanije i ostalih država EU, kako bi se obezbedio što lakši izlaz iz zajednice. U ovom trenutku se još uvek razgovara o “Sporazumu o povlačenju” koji će odlučiti o tome kako će ova zemlja izaći iz EU, dok su planovi nakon izlaska još nepoznati.

Kakav je “Sporazum o povlačenju” Sporazum je sastavila premijerka Velike Britanije Teresa Mej, ali je tri puta odbijen na glasanju u parlamentu. Prvi put je to bilo 15. januara, kada su protiv Sporazuma izbrojana 432 glasa što važi za najveći poraz jedne aktuelne vlade u istoriji ove zemlje. Drugi put je sporazum odbijen 12. marta, kada se Teresa Mej vratila iz Brisela, a treći put 29. marta kada je trebalo da zemlja zvanično izađe iz EU. Nameće se logično pitanje - zašto parlament svaki put odbija sporazum, znajući da nema mnogo vremena da se donese odluka. Razlozi leže u dogovorima kojih bi Velika Britanija morala da se pridržava. Ovi dogovori uključuju: koliki novac će Velika Britanija morati da vrati EU zbog izlaska (procenjuje se da će to biti oko 39 biliona funti); šta će se desiti sa državljanima Velike Britanije koji žive u državama EU i da li će moći da žive i rade u državama u kojima se trneutno nalaze; šta će biti sa državljanima zemalja EU, koji žive u Velikoj Britaniji; kako da ne dođe do postavljanja fizičke granice između Severne Irske i Republike Irske, kada se formira granica između EU i Velike Britanije. Mnogim poslanicima u britanskom parlamentu najviše smeta vraćanje velike količine novca EU, jer je ideja Bregzita bila da Velika Britanija bude financijski samostalna. Drugi problem koji poslanici na ostrvu vide je pomenuti granični prelaz, što je pitanje koje zahteva dodatno obrazloženje. Zašto se ljudi protive Irskoj granici Najveći razlog za protiv granice je od istorijskog značaja. U 20-im godinama 20. veka Republika Irska se izborila za nezavisnost od Velike Britanije. Zbog

velikih religijskih tenzija između irskih katolika i protestanata, Velika Britanija je dobila teritoriju Severne Irske, gde je većinsko stanovništvo bilo protestantske vere. U decembru 1922. godine Severna Irska je postala deo Velike Britanije potpisivanjem Anglo-Irskog sporazuma. Nekoliko decenija kasnije, 90-ih godina, tenzije su ponovo narasle sa velikim uticajem irskog nacionalizma. Irski nacionalisti u Republici Irskoj i Severnoj Irskoj se zalažu za otcepljenje Severne Irske od Velike Britanije i njeno pripajanje Republici Irskoj. Ovde leži koren protivljenja granici između ove dve teritorije. Drugi razlog nezadovoljstva idejom granice jeste nesigurnost u to da će ljudi moći da putuju bez zaustavljanja, kao što je standardno za države u Šengenskoj zoni. Treći razlog je ekonomske prirode jer će nakon izlaska iz EU, Velika Britanija morati da postavi svoja pravila trgovine i uvoza/izvoza surovina. Za sada je dogovor da će Severna Irska, ukoliko Velika Britanija još ne bude mogla da nađe rešenje za ovaj problem nakon tranzicije, moći da upravlja trgovinom sa Republikom Irskom po pravilima “Evropskog jedinstvenog tržišta” i ostaće deo carinske unije EU. Da li može Brexit da se poništi? Prema pravilima Velika Britanija mora da napusti EU 12. aprila, ali je Evropski sud dao izjavu da postoji mogućnost da se Bregzit poništi i članstvo ostane validno, mada su, politički gledano, male šanse da se tako nešto dogodi. Veliki broj građana je putem peticija i uličnih protesta zahtevao raspisivanje novog referenduma ili poništanje Brexita, ali je Parlament odbacio ovu mogućnost. Šta dalje? Velika Britanija sada mora da do 12.aprila obavesti EU o svojim daljim koracima. Ukoliko ne dođe do sporazuma koji bi bio prihvaćen, može da zatraži od EU pruduženje perioda izlaska, što bi značilo da mora da učestvuje u izborima za parlament EU. Ukoliko do sporazuma ne dođe do zadatog roka, a Velika Britanija ne zatraži produžetak pregovora, onda napušta EU bez sporazuma i pravila koja važe u EU neće više važiti u Velikoj Britaniji. Prema navodima BBC-a, Vlada je spremna za tu opciju, ukoliko se dogodi. U realnosti, ovo znači verovatan pad vrednosti funte i porast cena hrane u Velikoj Britaniji. Ukratko, ovo je priča o “Bregzitu za početnike”. Situacija je svakako kompleksnija, a njen ishod će zasigurno uticati na živote mnogih ljudi, kako Britanaca, tako da državljana zemalja Evropske unije. Nije moguće precizno predvideti kakav će uticaj Bregzit imati, kakvo će biti ekonomsko stanje u Uniji i na ostrvu, ni kakav će odnos ovih dveju sila biti u budućnosti, ali kao što Englezi vole da kažu: ,,Only time will tell”.

Taboo

Održana tribina „Ograničenja transrodnosti“ Kristina Ferari: Nema dobre volje da se nešto promeni Piše i fotografiše: Miloš Ðošić

ovodom Međunarodnog dana vidljivosti trans osoba, u Prajd info centru u Beogradu, 1. aprila je održana panel diskusija – Ograničenja transrodnosti, na kojoj se govorilo o socijalnim, ekonomskim i političkim problemima transrodnih osoba. - „Žuta štampa stavlja trans osobe u negativni kontekst, priče su senzacionalističke, i to doprinosi lošem stavu društva. Umesto da mediji pomognu rešavanju problema, dodatno usporavaju i borbu za prava seks radnica. Usled loših i nefunkcionalnih zakona, zbog nasilja koje je u porastu, nameće se pitanje bezbednosti. Nema dobre namere da se nešto promeni. Žuta štampa, sa jedne strane, treba realnije da sagleda probleme, kako žive te osobe, sa kojim se problemima suočavaju, koji su problemi sa policijom. Politika prati volju crkve i nema sluha za naše probleme. Ako postoji dobra namera, nakon što čuju naše probleme, treba da dođe do reakcije nadležnih. Kada se godinama pojavljujete u medijima, iznosite probleme, organizujete tribine i razne akcije, a reakcije izostaju, znači da dobra namera ne postoji“, istakla je Kristina Ferari. Organizacija Transgender Europe (TGEU), svake godine na dan sećanja žrtava transfobije, 20. novem-

bra, objavljuje statistiku o stradalim transrodnim osobama. Prema godišnjim podacima, zaključno sa oktobrom prošle godine, ubijeno je 368 trans ljudi, od kojih se 68 odsto bavilo seks radom, dodala je Sonja Sajzor, moderatorka panela i aktivistkinja. O izazovima sa kojima se suočavala živeći u romskoj zajednici, muslimanske veroispovesti, govorila je Dijana. Rođena je u inostranstvu, ali se porodica preselila na Kosovo kada je bila jako mala. Detinjstvo provodi na Kosovu, a nakon nesrećnih okolnosti koje su donela ratna dešavanja, počinje novi segment života u domu za nezbrinutu decu u Beogradu. Kako kaže, bilo joj je teško, ali su je sve nevolje ojačale i zahvaljujući njima je naučila da bude borac. Ona je istakla da je više puta bila diskriminisana, što od strane medicinskog osoblja, prilikom traženja posla, ali po nacionalnoj osnovi i u LGBT zajednici. - „Na svakih mesec dana uzimala sam nalog, pošto primam ampule. Kada je moja doktorka otišla na trudničko bolovanje, morala sam da idem od jedne do druge doktorke, i da svaki put iz početka ispričam svoju priču. Više puta su me pitali, iako im je tu knjižica, jel prelazite iz muškog u žensko ili iz ženskog u muško?

Jednom prilikom, doktorka me je pitala da li sam romske nacionalnosti. Rekla sam da jesam, nakon čega me je pitala, odakle Vama pare za sve to? Samo sam pokupila knjižicu i potražila novu doktorku“, rekla je Dijana. Na svoju inicijativu, završila je osnovnu i srednju školu, a danas je apsolventkinja na jednom fakultetu Beogradskog Univerziteta. Pored svega što je prošla, veliku energiju ulaže u pružanje pomoći drugima. Dijana je aktivna na mnogim poljima podrške i pomoći deci bez roditeljskog staranja, radi na osamostaljivanju dece koja napištaju domove, već šest godina učestvuje u programima Crvenog krsta, na polju prevencije i prve pomoći, pruža podršku u učenju deci bez roditeljskog staranja, učestvuje u radu organizacije Zelena omladina Srbije i drugo. Interseks osobe nevidljive u ovom društvu Interseks je pojam koji se često pogrešno interpretira. Ovo je stanje sa kojim se osobe rađaju, a uzroci mogu biti različiti, među kojima su hromozomske abnormalnosti i hormonski poremećaji. - „Ja sam jedna od mnogih osoba koje su najčešće rođene sa nedefinisanim genitalijama. Možemo biti rođeni sa duplim, ali ne sa svim setovima muških i ženskih genitalija. Svi smo dobili dijagnozu kao bebe. Postoji preko 40 dijagnoza, ali ne moramo imati sve te dijagnoze, postoji desetak najčešćih. Nažalost, većina nas je imalo neki zahvat u najranijem detinjstvu, gde su roditelji, zajedno sa lekarima, odlučili šta ćemo mi biti. Ta odluka ne znači da mi osećamo pripadnost tom rodu. Ja sam jedan od primera da se nisu baš potrudili, a nisu ni pogodili. Sa jedne strane, nisu sve interseks osobe u problemu sa dodeljenim rodnim identitetom. Jako retko se dešava da nije rađen nikakav zahvat u ranom detinjstvu, ja poznajem malo takvih ljudi“,

objasnio je Kristijan, psihološki savetnik i aktivista. On jako rano primećuje da nije komforan u dodeljenom rodu. Sa modifikovanim ženskim genitalijama, ne znajući šta se tačno desilo na operacionom stolu, u pubertetu shvata da njegovo osećanje pripadnosti rodu i njegov pol nisu u skladu i vrlo brzo kreće u proces usklađivanja. Problem trans osoba u ostvarivanju svojih prava postoji u mnogim zemljama na koje gledamo kao uređene, a jedno takvo iskustvo podelio je Saša, pravnik i trans aktivista. Nakon 20 godina života u Rumuniji, i rumunskog porekla, on nailazi na problem oko izdavanja državljanstva. Zbog komplikovanih i dugotrajnih procedura, kao trans osoba, uskraćen je u ostvarivanju svojih prava, a biće mu još teže nakon promene srpskih dokumenata sa novim imenom i matičnim brojem. - „Što se tiče promene dokumenata u Rumuniji, iako je u Evropskoj uniji od 2007. godine, položaj trans osoba, što se tiče promene dokumenata, je mnogo gori. Da bih dobio državljanstvo, morao bih da se sudim sa državom godinama, da plaćam advokata, idem na sudsku medicinu i svakakva degradirajuća postupanja. Nisam hteo da izlažem sebe, da se borim i sa Srbijom i još jednom državom. To je bilo previše za mene. Odlučio sam da zadržim srpsko državljanstvo i odustanem od rumunskog, iako mi pripada“, objašnjava Saša. Kao jedan od najvažnijih motiva za angažovanje i ličnu borbu za prava trans osoba izdvaja inspirisanje mlađih generacija. „Svaki put plačem na skupovima sa zajednicom kada vidim neko dete od trinaest, četrnaest godina. Vidim da ima nekog napredka i emotivno proživljavam kada vidim da neko u najtežim godinama puberteta nije sam“, zaključuje Saša.

„Bohemian Rhapsody“ jedan pogled na legendu rokenrola Piše: Milica Šparavalo Fotografije u tekstu: youtube.com - printscreen

a ovogodišnjoj dodeli Oskara u Dolbi teatru u Los Anđelesu biografski film „Bohemian Rhapsody“ doživeo je neverovatan uspeh. Iako su neki filmovi kao što su „Roma“ i „The Favourite“ bili nominovani u čak deset kategorija, a „Bohemian Rhapsody“ samo u pet , ovaj film je osvojio čak četiri nagrade. Biografski film o slavnoj britanskoj grupi „Queen“ u prvi plan stavlja samog pevača Fredija Merkjurija. Predstavljajući njegov život od samog početka problematizuje neke izuzetno značajne društvene teme, ali prema mišljenju mnogih kritičara na neke od njih ne stavlja dovoljan akcenat. Jedan nivo kritike odnosio se na to da je zapravo film omanuo u poređenju sa stvarnošću. Biografskim filmovima je svojestveno to da će produkcijska kuća neretko ostaviti svoj pečat tako što će neki deo malo izmeniti. Ponekad te izmene znaju da odu toliko daleko da publika dobije totalno drugačiju sliku o nečijem životu ili nekom događaju. Kako navodi BBC news, u filmu Fredi gitarisu Brajana Maja i bubnjara Rodžera Tejlora sreće nakon koncerta benda Smile, u kome su oni tada svirali, i razlog zbog koga oni započinju

razgovor jeste jer je pevač Tim Stafel napustio bend. Međutim, u stvarnosti Fredi upoznaje sve tčlanove benda Smile na koledžu u Londonu. S obzirom na to da su Stafel i on bili dobri prijatelji, kada napušta bend, Fredi dolazi na njegovo mesto. Film u priču uvodi Reja Fostera predstavljenog na čelu produkcijske kuće EMI. On, kao izvršni direktor, odbija pesmu „Bohemian Rhapsody“ , jer je, kako navodi, predugačka. Zapravo su mnoga velika imena u muzičkoj industriji smatrala da je pesma previše dugačka da bi postala hit, ali je izbor jednog čoveka, kroz čiji lik će biti prikazani svi ostali producenti koji su odbili pesmu, u ovom slučaju bio mnogo jednostavniji, nego navoditi svaku produkcijsku kuću posebno. Jedino su New York Times kritičari pohvalili pesmu pre svega zbog stihova, smatrajući da nose ogromno značenje, iako niko tada nije uspeo da dobije pravo objašnjenje o značenju. Jedna od njihovih tvrdnji jeste ta da je on u godini kada izbacuje pesmu bio na velikoj životnoj raskrsnici. S obzirom na to da je do tada živeo sa Meri Ostin, te godine započinje svoj prvi odnos sa muškarcem. Pored Meri, u filmu se u prvi plan stavlja i njegov

odnos sa Polom Prenterom, čovekom koji je prikazan kao osoba koja ga je izolovala od sveta i javnosti pružala razne informacije o njemu. U Mek Krakenovoj verziji Fredi će biti predstavljen pre svega kao osoba sa promiskuitetnim životnim stilom. Međutim, prema magazinu Rolling Stone, koji tada pomno prati život mlade zvezde, on je sa Džimijem Hatonom bio u ljubavnoj vezi sve do svoje smrti novembra 1991. godine. Jeste tačno da je on retko pričao o svom privatnom životu, ali neke informacije su uvek bile dostupne. Ipak, zanemarivši sve to, na kraju filma ceo njegov ljubavni život su predstavili kroz to da je oboleo od HIV-a i tako tragično završio. Nije jednostavno predstaviti nečiji život, a zasigurno ne legende kao sto je Fredi. Pored toga da su izmene rađene radi isticanja nekih manje važnih stvari na pogrešan način, kao što je već pomenuto njegovo seksualno opredeljenje, veliki broj izmena je urađen zbog toga da bi se postigao što dramatičniji efekat i da bi se izazvale emocije kod gledalaca. Kao film o najslavnijoj rokenrol grupi, pored mnogobrojnih negativnih kritika koje je dobio od strane New York Times kritičara koji ga nazivaju „baroknom mešavinom trtljanja, misticizma i melodrame, koji kao da je pravljen za zaborav“ i Forbes-a koji ga tumači kao „homofobičnu biografiju”, film ipak puni bioskopske sale širom sveta i osvaja veliki broj nagrada. Sa tehničke strane gledano, film je postavio visoke standarde, što potvrđuje i to da su statue za najbolju

montažu zvuka pripale Đzonu Varherstu i Nini Hartstoun, kao i da su nagrade za miks zvuka dobili Pol Mezi, Tim Kavadžin i Džon Kasalin. Rami Malek je za najbolju glavnu ulogu osvojio i Znatni Globus i Oskara, a povrh svega Bohemian Rhapsody odnosi još jednu nagradu na dodeli najprestižnijih filmskih nagrada –dobitnik Oskara za montažu filma je Džon Otman. Ramiju Maleku su nedvosmisleno pripale sve pohvale. U emisiji kod Džimija Felona glumac je objasnio kako su mu proteza koju je nosio da bi se postigla što veća sličnost sa Fredijem, šminka i vežbe specifičnog načina hoda i sedenja izuzetno pomogle da što bolje razume Fredija i na najbolji način ga predstavi. To je do te mere profesionalno urađeno da ćemo neretko na kraju samog filma, tokom spektakularnog koncerta „Live Aid“ zaboraviti da ne gledamo pravog Fredija. Zahvaljujući njemu u filmu je na izuzetno dobar način predstavljena Fredijeva kontradiktornost i to neko nespokojstvo koje ga je uvek pratilo. Oduvek je čeznuo za društvom, zajednicom, za ljubavlju... ali sa druge strane primetna je i njegova velika želja da se osami. Priča grupe, a pre svega čoveka sa izvanrednim i neponovljivim vokalnim sposobnostima koji je iza sebe ostavio numere kao što su, „Bohemian Rhapsody“ po kojoj film i dobija naziv, „Love of my life“ koja je bila posvećena Meri Ostin, „Somebody to love“, „I want to break free“, „ Show must go on“ i još mnoge druge, zasigurno treba da ostane upamćena i ovekovečena.

Aktivizam