Magazin Promaja - četrnaesti broj

broj 14

Srpske dreg kraljice PREPUSTITE SE, INSPIRIÅ ITE SVET!

Reč urednika

Dragi čitaoci i čitateljke,

Osnivač Centar za marginu Urednik Nemanja Marinović Dizajn i prelom Tijana Pavlović Lektorisala Julijana Spasić web www.czm.org.rs e-mail office@czm.org.rs

Saradnici

Nađa Pavićević

Minja Marđonović

Marina Milosavljević

Tijana Pavlović

Ana Ogrizović

Jana Šarić

Dragana Gabbana

sa ponosom vam predstavljamo novi, četrnaesti broj magazina, koji objavljujemo nakon osam meseci pauze usled izmenjenih okolnosti i karantina, a koji je za nas jako poseban, te zahteva i jedno ličnije obraćanje.

Ovaj broj za nas je izrazito važan i preloman. Tačno je tri godine kako smo sa vama i hvala vam što nas sve ovo vreme čitate i pratite. Zbog vas imamo snage i volje da nastavimo da stvaramo kvalitetan medijski sadržaj, dostupan svima. Što nije uvek lako raditi bez ikakvih resursa, izuzev znanja, talenta, volje i energije ljudi koji su okupljeni oko ove ideje i koji veruju da je važno da i dalje dajemo glas onima koji se ne čuju i pričamo „priče sa margine”. Hvala i svima njima, oni znaju ko su. Zbog vas smo i dalje tu, i svaki put kad pomislimo da odustanemo umesto toga napravimo još bolje izdanje od prethodnog i ispričamo još više priča koje inače ne bi bile ispričane.

Ovo je baš takvo izdanje. Izdanje koje je bilo megalomanska ideja i maštarija, a onda postalo prava revolucija na više od 100 strana! Želeli smo da ovaj broj bude drugačiji od svih prethodnih i uradimo nešto što niko drugi do sada nije.

Prvi put od osnivanja, broj je polu-tematski i obrađuje dve velike teme: jugonostalgiju i dreg umetnost.

Prvi put na našim prostorima jedan magazin će pružiti kompletan prikaz dreg umetnosti u Srbiji, na više od 60 strana, uz veliki editorijal u kome je učestvovalo čak 11 dreg kraljica. Veliko hvala beogradskim dreg kraljicama na poverenju koje su nam pružile i omogućile da ovako megalomansku zamisao i ovaj pionirski projekat sprovedemo u delo.

Pored toga, bićemo pravi mali pioniri pa se bavimo i nedovoljno istraženim fenomenom jugonostalgije, kroz sociološku perspektivu i prizmu pop kulture.

Ostaćemo dosledni onome po čemu je „Promaja“ prepoznatljiva i jedinstvena, te uz teme broja nastavljamo i dalje da pričamo priče „malih ljudi“ koji su najveći ljudi koji postoje, obrađujemo aktuelne društvene teme i analizamo popkulturni sadržaj.

Iako sada u Srbiji postoji nešto opasnije od promaje, ostanite sa nama i u narednom periodu jer korona prođe, Promaja nikad!

Nemanja Marinović, urednik

Sadržaj

11. Jugonostalgija

31. Srpske dreg kraljice

Analiziramo u društvenoj teoriji još uvek nedovoljno istražen fenomen jugonostalgije, iz sociološke perspektive i kroz prizmu pop kulture

Prvi put na ovim prostorima kompletan prikaz dreg umetnosti u Srbiji na više od 60 strana, uz editorijal u kome je učestvovalo čak 11 beogradskih dreg kraljica

4. Kolumna - Nemanja Marinović

50. Udarnica – Sonja Sajzor aka Gospođa Pereca

Šest stvari o muškom nasilju koje možemo naučiti od Tanje Savić

7. Aktivizam - Tijana Pavlović

Kroz svoju umetnost izražavam svoju ludost

56. Kraljice sa naslovne strane – The Haus of KayGie Prepustite se, inspirišite svet!

„Obrati pažnju“ – udruženje koje živi solidarnost

74. Subverzija – Ostroga_Mi JUGONOSTALGIJA

11. Tema broja - Nemanja Marinović Jugonostalgija

14. Intervju – Vladimir

Simović Jugonostalgija je refleksna reakcija na društvene mreže

17. Analiza – Nemanja Marinović

Za ona dobra i stara vremena: fenomen jugonostalgije u pop kulturi

22. Intervju – Sajsi MC

Yugo deca nemaju viziju budućnosti

Svojim imenom odajem počast odrastanju u pravoslavnom društvu

80. Ekscentričnost – Kvarcna ruža i Vlažena Mi smo budućnost drega

86. Progresivnost – Alexis i tetke

Naša je dužnost da stvorimo uslove za nove generacije dreg preformera i performerki

92. Perspektiva – Jana Šarić

Između školske lektire i Netfliksa: Čemu dokolica može da nas nauči?

95. Iz ugla mladih – Nađa Pavićević 28. Lični stav - Minja Marđonović Lažni car Milo Mali

DREG U SRBIJI

31. Tema broja - Dragana Gabbana Dreg umetnost, kultura i pokret

34. Legenda - Markiza De Sada

Dobar, političan, dreg izraz najčešće je na margini

42. Diva – Dekadenca

Dreg zahteva zaleđe u kvir kulturi i istoriji

O terapiji se najlepše ćuti

96. Intervju – Dragana Vasilijević-Valent

Na društvenim mrežama nije važno biti savršen, već iskren

100. Taboo – Tijana Pavlović

Prvo, pa kvir! Stefan Mihajlovski objavio prvi srpski roman o životu u karantinu

102. Pop kultura – Ana Ogrizović Tragična lepota euforije

104. Retrospektiva – Marina Milosavljević

Retrospektive Kler Simon i Maka Sajka obeležile 13. „Beldocs“ festival

Kolumna

Šest stvari o muškom nasilju koje možemo naučiti od Tanje Savić Piše: Nemanja Marinović Izvor grafičkog prikaza krugova nasilja: kss.org.rs

V

eć duže od mesec dana mediji izveštavaju o borbi Tanje Savić čiji je suprug Dušan Jovančević, bez njenog pristanka, odveo decu u Australiju na početku pandemije. Čitaoci su bombardovani tabloidnim naslovima i poluinformacijama, ali ozbiljne društvene reakcije gotovo i da nema. Situacija koja predstavlja eskalaciju kontinuiranog muškog nasilja koje traje godinama, što je sporadično dolazilo u medije, prepuštena je isključivo sferi tabloida jer – žena je sa estrade. Potrebno je da se desi nešto na nivou navodnih eksplicitnih fotografija Jelene Karleuše da bi se pitanja čiji su akteri osobe sa estrade našla na radaru stručne javnosti, udruženja i tzv. ozbiljnih medija. Ovde se radi o izuzetno ozbiljnom slučaju koji je školski primer kako krugovi nasilja funkcionišu, ali i kako se muško nasilje prema ženama percipira u javnosti. Odmah napominjem da javnost o celom slučaju zna samo na osnovu pisanja medija pa informacije koje posedujemo ne moraju nužno biti istinite, ali svejedno nam daju uvid u to na koji način se slika o nasilju prema ženama kreira u medijima. Svaka informacija deo je medijske slagalice koja omogućava da se nasilje i kultura (ne) reagovanja na njega perpetuira u medijskom diskursu.

1.Muško nasilje prema ženama je kontinuirano.

Prvi navodi o tome da stvari ne funkcionišu najbolje pojavili su se u javnosti ubrzo nakon rođenja prvog deteta, sklapanja braka i preseljenja u Australiju. U tom trenutku, Tanja Savić spada među najpopularnije pevačice folk muzike na ovim prostorima, a preseljenje dovodi do napuštanja posla. Uz to, promena kontinenta sa sobom nosi i razdvajanje od porodice porekla i prijatelja, te određeni nivo izolacije, koji se kompenzuje usmerenošću na privatnu sferu, muža i decu. Iako će žena samostalno, bez direktne prinude, doneti tu odluku, uvek je otvoreno pitanje koliko je ona slobodna, a koliko uslovljenja društvenim očekivanjima da „žena ide tamo gde joj je muž“. U prve otprilike tri godine koliko su boravili u Australiji Tanja je bila retko u medijima, a jednom prilikom se uključila u emisiju Ognjena

4

Amidžića putem skajpa kako bi najavila povratak na estradu. Povratak je prošao prilično nezapaženo, mediji navode da je brigu o njenoj karijeri preuzeo suprug koji će joj biti menadžer, a naredne dve godine, i pored učešća u emisiji „Tvoje lice zvuči poznato“ i vraćanja u Grand produkciju nije uspela da povrati popularnost.

Sve dok 2016. godine nije otišla iz Granda, promenila muzički stil i u tom trenutku počinje da sarađuje sa novim menadžerom i PR-om. Trenutak ponovnog uspeha je važan jer postaje jasno da suprug (više?) nije uključen u njenu karijeru, a tada se prvi put pojavljuju i izjave u medijima u kojima nagoveštava da je njena želja oduvek da sa porodicom živi u Srbiji, ali da je suprug „nagovara“ da žive u Australiji. Pored toga što što je ponovo postala jedna od najtraženijih pevačica u Srbiji, sve vreme provejava priča o njenom vraćanju u Australiju, što pokazuje da je već u tom trenutku postojao pritisak od strane supruga da napuste Srbiju. Iz nedavnih izjava saznajemo i da nije prvi put da suprug samoinicijativno odvede decu u Australiju, te da njena vraćanja na taj kontinent nisu bila slobodna odluka, već nešto na šta je pristajala kako bi ostala sa sinovima: „Već je jednom to uradio pre nekoliko godina, ali sam ja tada otišla za njima“, preneo je Kurir Tanjinu izjavu za medije. Iako do sada ili nije govorila o tome, ili je demantovala navode o bračnoj krizi i mogućem razvodu (mada nije krila da problemi postoje), sada saznajemo da je suprug raspolagao njenim novcem, vršio psihičko nasilje, omalovažavao je pred decom, a sve je kulminiralo intenzivnim svađama zbog kojih ga je i navodno 17. aprila prijavila policiji za verbalno maltretiranje, a epilog priče je to da je jednog dana po povratku od roditelja zatekla prazan stan, bez dečijih i suprugovih stvari i putnih isprava. Kako tvrdi, deca su odvedena bez njene saglasnosti i tom prilikom suprug je odneo svu njenu ušteđevinu: „Ljudi misle da sam ja

dala saglasnost da deca napuste Srbiju, to je netačno.

On je oteo decu. Nikakvog potpisa nije bilo, on je mene lagao da deca imaju temperaturu, da ja ne bih dolazila“, navela je Tanja u obraćanju za TV Prva i dodala: „Oni imaju dvojno državljanstvo, ne znam da li je lažirao moj potpis na aerodromu. Ja sam bila prevarena i nasela sam na tu priču“. Pored toga, moraće da rešava spor u australijskom sudu jer je suprug nju prijavio socijalnoj službi: „On je mene prijavio kao majku koja se odrekla svoje dece. On je otišao u socijalno i prijavio se kao samohrani otac, da bi od socijalnog uzimao 3.000 dolara da ne bi radio”, tvrdi Tanja u obraćanju javnosti na pomenutoj televiziji. Noviji pritisci na nju uključuju ograničavanje kontakata sa decom, ali i manipulisanje decom kako bi se okrenula protiv majke: „Vidim po njima da su suzdržani, malo su i ljuti, besni. Stariji sin tog dana nije želeo da se čuje sa mnom. Oni mogu da budu pod manipulacijom svog oca, moguće je da su deca protiv mene. U jednom momentu mlađi sin mi je dao do znanja da mu je jako žao mene, ali ne može da mi kaže. Mlađi sin je pokazivao da je jak,ali na kraju mi je rekao da ne plačem“, navodi Tanja za TV Prva.

Na osnovu informacija koje možemo pronaći u medijima možemo govoriti o kontuniranom nasilju kojem je jedna žena izložena od gotovo prvog dana braka.

2.Ovaj slučaj oslikava krugove nasilja. Kao što

vidite na slici, krugovi nasilja objašnjavaju sve mehanizme muškog nasilja prema ženama o kojima sam govorio u prethodnom pasusu. Može se videti izolacija (pritisak da se napusti posao, promena mesta boravka, smanjeni kontakti sa bliskim ljudima), korišćenje muških privilegija, korišćenje dece (u medijima se može pročitati da je Tanja navodila da nisu mogli da se dogovore oko vaspitavanja, da je podrivao njen autoritet, te stalno govorio da „nije dovoljno dobra“, na kraju

pored pretnji decu joj je i oduzeo), psihološko zlostavljanje i ekonomsko zlostavljanje. Bilo bi neosnovano na osnovu informacija iz medija reći bilo šta o preostalim mehanizmima, ali na osnovu podataka o muškom nasilju prema ženama pretnje i zastrašivanje su u iskustvu većine žena koje su preživele nasilje, a umanjivanje i poricanje ili okrivljavanje žrtve služi da se nasilje ublaži, ostvari trenutno „primirje“, a nakon izvesnog vremena nasilje se ponovo dešava.

3.O nasilju se ćuti. Sve dok nije kulminiralo odvođenjem sinova i onemogućavanjem kontakta sa njima, Tanja o ovom nasilju nije govorila javno. Demantovala je sve navode o mogućem razvodu, ali ne i da imaju probleme. „Ima kod mene problema i nije sve OK. Prosto, takav je život. Ili se boriš, ili umreš. Muče me mnoge stvari, kao i sve nas. Ti problemi nisu za televiziju, a ja nisam osoba koja bi transparentno iznosila svoj privatni život“, navodi Tanjinu izjavu Blic. Porodični problemi ostaju kod kuće i rešavaju se „u četiri zida“.

Nasilje tako postaje sve intenzivnije, do trenutka kulminacije. Ovo nasilje nije na nivou incidenta, već je sistematično i smišljeno i to je i sama Tanja primetila u nedavnoj izjavi. „Psihički me je ubijao, a ja sam sve to trpela računajući: “Neka ga, važno je da bude mir”. Ustvari, on je pripremao teren za ovo što je uradio sad“, prenosi Blic njenu izjavu za Hello. Iz krugova nasilja nije lako izaći, usled različitih razloga (pre svega nedovoljno resursa i sistemske podrške ženi, ali i „mira u kući“ i dece), dok se ne dogodi „okidač“ u vidu situacije koju žena više ne želi ili ne može da trpi – u ovom slučaju je to prekid kontakta sa decom. Tek tada problem nasilja izlazi iz okvira porodice i postaje vidljiv društveni problem. Najčešće se tek tada nasilje i prijavljuje: „Ja sam osoba koja je krila privatni život, nisam želela da se o meni priča. Nisam prijavila jer sam imala lažnu nadu, uvek je govorio da će se vratiti. On je meni odneo sav novac, svu ušteđevinu. On je planski odradio sve“, rekla je Tanja za TV Prva. Prijavljivanje nasilja se desi tek kao poslednji korak nakon kulminacije nasilja, a istupanje u medije tada predstavlja vid odbrane, traženje zaštite javnosti.

4.Ekonomsko nasilje trpe i ekonomski nezavisne žene. Bez obzira na to što je ona ta koja zarađuje, svim novcem je raspolagao suprug. „Posle nastupa sam kući donela novac, on ga je uzeo i kupio sebi novi laptop, deci skupe poklone, i eto - tata je bio darežljiv.

U isto vreme, mama koja zarađuje koristi telefon kom je pukao ekran. Sav novac je bio kod njega. Govorio je da ne umem sa parama, da lako trošim... U našoj kući sam samo ja radila, a Dušan nema ni dan radnog staža“ - istakla je pevačica za Hello, a prenosi Blic. Brak podrazumeva zajedničku imovinu, ali ne i slobodno raspolaganje tuđim novcem, a na kraju je Tanja bukvalno opljačkana: „On je meni odneo

5

sav novac. Njemu nisu bitna samo deca, tačno je to planski uradio. Nije smeo preko granice da prenese više od 10.000 evra. Ja sam skupljala za nekretninu, zato što sam uvek plaćala kiriju. On nije želeo ništa da kupi u Srbiji. Znam da je kupio biznis kartu od 20.000 evra, mojih, naravno. Postoji opcija da je kupio kartu od 5.000 evra, da je rekao “mama ne može da putuje, prehlađena je” i da su ga pustili. Toliko para je trošio, toliko je bio bez duše... Zna da ne radim. Preneo je u koferu novac. Znate da iz Srbije ne smete da nosite taj novac? Ali nije ga on zaradio“ – preneo je Kurir Tanjinu izjavu za medije.

5.Bez obzira na uspešnost karijere, od žene će se uvek očekivati da joj primarni fokus bude porodica.

Ovde se ne govori o direktnoj prinudi, već o društvenom očekivanju i rodnoj ulozi žene koja se socijalizacijom usvaja od najranijeg uzrasta. U trenutku kada se predviđa da će biti najveća zvezda u Srbiji, Tanja sve ostavlja i nestaje iz javnosti na tri godine. “Jednostavno sam morala da se udam, morala sam da rodim decu, i mislim da je to bilo baš pravo vreme. Sa 25 godina sam rodila svog prvog sina, mislim da kad je čovek mlad, može da se ostvari lakše u ulozi roditelja, prosto ne znam da li bih sada imala živaca. Mora jedna strana da trpi – da li porodica ili karijera, tako da sam ja izabrala da karijera trpi“, navodi se u Tanjinoj izjavi od pre tri godine koju je preneo Blic. „Malo se dvoumim po pitanju karijere i porodice, baš sam na nekoj lestvici…“, dodala je tom prilikom Tanja.

6.Žena je naučena da se oseća krivom kada sebe stavi na prvo mesto. „Žena, majka, kraljica“ ili „žena, majka, negovateljica“? Od detinjstva, još od deči-

Foto: youtube.com printscreen

6

jih igara kada se devojčice igraju mame ili bolničarke, dok se dečaci igraju igara koje podstiču aktivnost, prodornost i samoupozdanje, žene se usmeravaju da budu brižne, da nekoga neguju i da o nekome brinu, da tuđe potrebe stave ispred svojih. Od muškaraca ne postoji očekivanje da ostanu kod kuće i menjaju pelene, ili stavljaju obloge detetu. Na taj način dolazi do dvostruke opterećenosti žene. Ma koliko bile ostvarene i uspešne u profesionalnoj sferi, mnoge žene imaju pritisak da ne daju dovoljno sebe u privatnoj, te da zbog nje nešto trpi. „Previše sam vezana za svoju porodicu, previše sam emotivna, deca traže majku, a ja svaki put kad odem na nastup kažem sebi - zašto nisam ovo vreme provela sa decom”, Tanjina je izjava koju prenosi Blic.

Ovih šest tačaka predstavljaju lekcije koje možemo naučiti na osnovu medijskog prikaza jednog slučaja muškog nasilja prema ženi. Tekst je baziran na ovom slučaju kao trenutno najaktuelnijem u medijima, iako su gore navedene tačke univerzalne za slučajeve nasilja generalno. Podvlačim, sve informacije koje imamo dolaze iz medija, tako da ovaj tekst ne predstavlja rekonstrukciju samog slučaja, što je posao za Tužilaštvo i sudove. Autor teksta i magazin Promaja nisu odgovorni za tačnost informacija, niti su proveravali medijske navode i autentičnost izjava u medijima. Sve informacije i izjave navedene u tekstu korišćene su u svrhu prikaza ovog, medijski konstruisanog, slučaja, koji može služiti kao ilustracija za krugove nasilja i mehanizme muškog nasilja o kojima se govori u tekstu, kao i društvena očekivanja od žene i ženske rodne uloge.

Aktivizam

„Obrati pažnju“ – udruženje koje živi solidarnost Piše: Tijana Pavlović Fotografije u tekstu: Udruženje Obrati pažnju

S

edimo u bašti beogradskog paba „Funk and Soul“ i čekamo početak humanitarnog muzičkog kviza. Ovaj kviz organizuje udruženje „Obrati pažnju“, koje se poslednjih godinu dana trudi da obrati pažnju na građane kojima je pomoć najpotrebnija. Kvizovi su jedan od načina prikupljanja novca, možemo slobodno reći i najprepoznatljiviji način jer su, nakon više od dvadeset organizovanih kvizova u svom udruženju, sada prešli u daleko veći prostor ovog paba. Razlog je, svakako, korona virus, ali su i veće kapacitete popunili bez problema. U opuštenom razgovoru direktor organizacije Lazar Lović objašnjava ideju koja stoji iza njihovog udruživanja. „Udruženje je nekako poluspontano osnovalo nas devet drugara. Naravno, neki su u toj priči malo zamrli, neki su se više aktivirali, a naknadno nam se pridružilo još ljudi, te naše udruženje danas broji oko 20 članova“, počinje priču Lović i dodaje da je primarna motivacija bila želja da se bave aktivizmom na lokalu, a ne politikom. „Uvek se krene sa pričom o politici, a politika se svede na taj neki dnevni život, na dnevne aktivnosti, pa smo rekli – hajde da ustvari menjamo ono što možemo, tu mikro sredinu, a ne da se borimo

sa nekim vetrenjačama“, dodaje.

Sve je počelo od ideje da poboljšaju svoju okolinu, a ujedno im je donelo nova prijateljstva i povod za kvalitetno druženje. „Krenuli smo od toga kako možemo da malo ozelenimo sivilo u našem kraju, da promenimo malo taj put od kuće do autobuske stanice, do posla... put koji čini dobar deo naših života jer ga svakog jutra prelazimo“, priča Lović.

Obraćanjem pažnje na okruženje i društvo, došlo se i do naziva „Obrati pažnju“ koje odlično oslikava filozofiju ove sjajne grupe ljudi. „U našem udruženju su ljudi iz potpuno različitih svera i svakog nešto drugo motiviše i pokreće. Zato smo rešili da funkcionišemo po principu projekata, da svako obrati pažnju na nešto što će ga inspirisati da postane izvršni producent tog projekta i radi na tome da organizuje ekipu unutar udruženja, i šire, koja će mu asistirati na realizaciji“, priča Lović.

Njegova ideja je ulepšavanje škole „Veselin Masleša“ na Voždovcu, koju je i sam pohađao. Počeli su skromno, sa muralom kojim su ulepšali zidove škole, ali su ambicije porasle, pa se sad mogu pohvaliti time

7

da su oslikali najveći teren u Srbiji koji ima skoro šesto kvadrata. „Kod nas nije puno autora radilo terene, što za basket što za rukomet i fudbal, a u svetu je takvo ukrašavanje postalo jako popularno, posebno u Americi nakon što je NBA donirao novac za oslikavanje velikog broja terena“, kaže Branko Tešević, street art umetnik i autor murala koji pokriva ceo fudbalski teren u školskom dvorištu. Vizuelnu transformaciju doživeo je ne samo teren, već i cela okolina, zato što je mural urađen toplim i jarkim nijansama. „Prikazano iz ptičje perspektive, u pitanju je saće.

Tema je „sačuvajmo pčele“, jer bez njih svet ne bi mogao da funkcioniše“, objašnjava autor i dodaje da su, u simboličkom smislu, đaci te pametne pčelice koje mi, kao društvo, treba da sačuvamo. „Najzad, to je i ideja zajedništva, pošto unutar košnice vlada timski duh, i to je bila moja autorska polazna konceptualna tačka“, završava Tešević.

Deca, uglavnom, pozitivno reaguju, a ovi mladi ljudi veruju da će promena okruženja uticati i na njihovo ophođenje prema okolini. „Kada vidite ta dva terena, koji su već pre pet ili šest godina izgubili svaki trag linije, go je pukao, pa je varen, pa je onda i var pukao jer je ceo korodirao... baš i nije stimulativna sredina za bilo kakav razvoj, osim na navikavanje na jedno urušeno okuženje gde i vi postajete nezainteresovani za svet oko sebe i gde

8

stvarno ne možete da stekenete neki osećaj o tome da treba da vodite računa o tom prostoru, koji je i ovako već jako jako urušen i nereprezentativan“, smatra Lović, navodeći da je srećan kada vidi kako deca sada preskaču pčelice i oslikane delove, kao da se trude da ništa ne pokvare i da teren duže traje.

Deca su se trudila i da isprate radove i da, kako kažu, kao mali minioni budu stalno oko članova udruženja i pomognu koliko mogu. Ipak, ovo oslikavanje je bilo ozbiljan poduhvat koji je morao biti realizovan u samo pet dana, zbog početka školske godine. Imali su i tu „sreću“ da teren rade najtoplijeg vikenda u godini, a radovi su trajali od osam ujutru, pa do deset uveče. „To je ogroman tehnički poduhvat i proces, a mi nismo imali neki jak budžet, ali opet smo se potrudili da tehnički teren izdrži najmanje pet godina“, objašnjava proces Tešović. „Prvo su išli određeni prajmeri kao za keramiku, sa čim smo prešli ceo teren, pa ide jedan osnovni sloj, pa drugi, pa jedna boja, pa druga, pa tek onda skiciranje... a pre toga naravno merenje, hvatanje cele mreže, da bi to što vernije skici preneli na teren, jer nismo imali sve vreme dron da bi pratili situaciju, nego smo od početka do kraja sa tla radili“, dodaje.

I pored toga što uspevaju da motivišu i pokrenu zajednicu, donacije i sredstva koja samostalno prikupe nisu dovoljna, a ambicije su velike – ozelenjavanje, reciklaža i umetničko ukrašavanje samo su neke od

ideja. Udruženju je potrebna podrška kompanija koja će finansijski pomoći projekat, a prva se odazvala fondacija „Jelena Šantić“. „Fondacija nam je izašla u susret, prepoznala nas i donirala nam grant sa kojim smo, delom, ušli u ovaj projekat oslikavanja najvećeg terena u Srbiji“, kaže Lović.

Najveći „kvizoman“ među članovima, čiji su kvizovi uspeli da povećaju vidljivost rada udruženja i prikupe pomoć i za ovaj projekat, ali i da pomognu, koliko su bili u mogućnosti, ljudima kojima su potrebna sredstva za lečenje, jeste Stevan Blagojević. Uz podršku drugih članova udruženja, koji takođe vole kvizove, pokrenuo je ove aktivnosti kvizom o franšizi koju i sam obožava – Hari Poter. Ipak, po posećenosti, ali i atmosferi, najviše se izdvojio muzički kviz, na kome i članovi „Centra za marginu“ učestvuju već peti put. „Najposećeniji je muzički kviz, a oko njega ima i najviše posla jer dosta dugo i pažljivo biramo pesme, ali je atmosfera jako lepa i onda nam nije teško. Najbitnije nam je da se ljudi lepo provedu te večeri i da nas upamte po nečemu lepom, a tu je naravno i humanitarni karakter koji čitavu stvar čini još lepšom”, priča nam Blagojević i dodaje da još uvek nisu sarađivali sa drugim kvizmasterima, ali su jako ponosni na pozitivan feedback od strane nekih od kvizmastera pab kviza Inkvizitor, koji su redovni učesnici ovog kviza.

Najteži deo je doneti odluku kome će nameniti sredstva jer, kako kaže, ima dosta tužnih priča. Za pomoć se obično obraćaju svojoj publici. „Uglavnom pitamo ljude na društvenim mrežama

da li poznaju nekoga kome je pomoć potrebna. Za sada je uvek bilo na preporuku naše publike, uostalom, ovo i jeste projekat gde smo svi učesnici”, zaključuje Blagojević.

I dok se polako približava početak kviza i uzbuđenje među organizatorima raste, primećujemo da je rekord posećenosti ponovo oboren. Šalimo se da će nam sada biti teže nekog ikad da osvojimo medalju, ali to na ovom kvizu i nije najvažnija stvar. Najbitnije je da kroz zabavu promovišemo solidarnost i filantropiju i pomognemo nekome kome je to najpotrebnije.

Imamo insajdersku informaciju da će se kvizovi ovog udruženja intenzivirati u narednom periodu, pa zapratite @obratipaznju.org udruzenje na Instagramu, ili drugim društvenim mrežama za više informacija i – vidimo se na nekom narednom kvizu.

9

Tema broja

JUGONOSTALGIJA Piše: Nemanja Marinović Fotografije u tekstu: FB: Yugonostalgija

S

Sa padom Berlinskog zida, a u našem kontekstu raspadom zemlje i kolapsom socijalističkog društvenog uređenja, mašinerija divljeg kapitalizma melje ostatke svih socijalističkih ideja na kojima je nekadašnje društvo počivalo. Potpuno degradiranje ideja levice od strane partija koje su od devedesetih samoproglašavale „levičarskim” utiče na kreiranje animoziteta prema samoj reči „levo”, što otežava profilisanje novih levih pokreta i ideja na političkoj sceni. I na nivou simboličkog, već 30 godina se sistemski radi na uništenju svake pozitivne misli o Jugoslaviji. Sveprožimajući narativ revizionizma dominantno prisutan u javnom diskursu i institucionalno ohrabren od strane (pre svega obrazovnog) sistema, teži da iz istorije izbriše postojanje i značaj partizanskog pokreta. Izvrtanjem istorijskih činjenica i kreiranjem lažne istorije rehabilituju se saradnici okupatora, dok se jugoslovenski socijalizam proglašava „diktaturom”, a vrednosti na kojima je počivao „mitovima”. Imena heroja Narodnooslobodilačke borbe brišu iz ulica, udžbenika i lektira.

Međutim, sećanje na socijalističku Jugoslaviju još živi i postaje snažnije u uslovima novih društvenih okolnosti.

Tranzicija, koja kod nas traje dvadeset godina, za posledicu ima potpuno urušavanje obrazovnog i zdravstvenog sistema i socijalne zaštite, a sećanja na ta tri stuba društva, koji su u nekadašnjoj državi bili funkcionalni, dostupni i besplatni, još su sveža. Iskustvo života u ovoj pandemiji probudilo je sećanje na mnogo drugačiji sistemski odgovor na epidemiju koja je pretila u vreme Jugoslavije, a zatvaranje granica sećanje na čuveni crveni pasoš sa kojim se slobodno putovalo po svetu. Prijem našeg predsenika u Beloj kući mnogima je u glavi probudio sliku Josipa Broza koji u tom istom objektu 1971. godine puši kubansku cigaru u prisustvu predsednika Niksona. Slika i prilika ugleda i moći koje smo imali tada i sada.

Svi ovi faktori utiču da se, uprkos sistemskoj indoktrinaciji kapitalističkim i desničarskim vrednostima, na socijalističku Jugoslaviju ipak gleda sve pozitivnije, pomalo romantizovano i budi jedan novi, ne toliko objašnjeni fenomen - jugonostalgija.

Na jugonostalgiju se gleda dvojako, u zavisnosti od toga sa kim pričate. Hrvatska literatura navodi da je pojam utemeljila književnica Dubravka Uglješić tokom ratova devedesetih godina. Autorka navodi da se radi o negativnoj etiketaciji onih ljudi koji nisu blagonaklono gledali na slom komunizma, raspad Jugoslavije i formiranje nezavisnih država. U eseju „Konfiskacija pamćenja” autorka je napisala kako je jugonostalgičar u Hrvatskoj početkom devedesetih godina prošlog stoljeća bila politička i medijska oznaka za sumnjivog čoveka, narodnog neprijatelja, pa i izdajnika.

Sa druge strane, jugonostalgičarima se označavaju i oni ljudi koji se sećaju socijalističke Jugoslavije u pozitivnom smislu i naglašavaju progresivnost jugoslovenskog društva, ekonomsku sigurnost, socijalnu zaštitu, multikulturalizam, usmerenost na jedinstvo i solidarnost. Kroz pokrete i udruženja ovi ljudi pokušavaju da ožive neke jugoslovenske prakse i proslave, poput Dana mladosti.

Jugonostalgija je višestruko prisutna i u pop kulturi, muzici, beogradskom noćnom životu i društvenim mrežama.

Neki autori će uzroke jugonostalgije tražiti u psihološkim faktorima („žal za mladošću”), ali ovi faktori ne mogu objasniti veliku prisutnost jugonostalgije među mladima koji nemaju iskustvo života u ovoj zemlji. Te faktore objašnjava sociologija, navodeći da je jugonostalgija davala osećaj sigurnosti i vere u sigurnu budućnost, koja je generaciji milenijalaca u potpunosti strana.

Jugonostalgija je zasigurno romantizovano sećanje koje se primarno bazira na lepe stvari iz vremena socijalizma. Ovo romantizovano sećanje nije lažno, već selektivno, kao što su sva sećanja selektivna i u jednoj meri izmenjena. Ova sećanja su setna, nostalgična i fokusirana samo na pozitivne aspekte, koji jesu tačni i jesu postojali, ali kao deo daleko kompleksnijih društvenih procesa koji se u jugonostalgičnom narativu u potpunosti zanemaruju.

Sa druge strane, upravo to naglašavanwje pozitivnih aspekata socijalističkog društvenog uređenja je plodno tlo za društvenu kritiku, danas neupitnog, kapitalizma, na isti način kao što je jugoslovenstvo plodan koncept za prevazilaženje pojedinačnih nacionalizama na ovim prostorima.

Ovi nacionalizmi, koji su danas zvanični narativ upakovan u „patriotizam“ i „rodoljublje“ treba da predstavljaju pandan jugoslovenstvu koje je „veštačka tvorevina“ koja je „na ideološkoj osnovi prisilno maskirala vekovnu mržnju među našim narodima“ (tezu o vekovnoj mržnji demantuje svako istraživanje socijalne distance u Jugoslaviji), dok su zapravo baš ti nacionalizmi veštački konstruisani kako bi se u rasulu raspada zemlje društvena i državna svojina konvertovala u privatnu i omogućila kreiranje novih elita, o čemu jako dobro piše Dr Mladen Lazić. Jugonostalgija omogućava uspostavljanje ravnoteže između neupitne kapitalističke i nacionalističke ideologije desnice, sa jedne strane, a sa druge strane ideologije levice i socijalizma koje se personifikuju u „Jugoslaviji“ kao u mnogo čemu nesumnjivo progresivnoj zemlji.

U ovom broju podrobnije se bavimo fenomenom jugonostalgije. Sociološki pogled na jugonostalgiju daje nam sociolog Vladimir Simović. Posebno ćemo se osvrnuti na pop kulturu, a razgovaramo i sa Sajsi MC čiji singl “Yugo dete” upravo oslikava generaciju post-jugoslovenskih milenijalaca.

11

Intervju

Vladimir Simović

Jugonostalgija je refleksna reakcija na društvene promene Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografija: Privatna arhiva

14

J

ugonostalgija je relativno nov i nedovoljno objašnjen pojam u sociološkoj literaturi. U javnom diskursu na jugonostalgiju se gleda dvojako – pozitivno, kao sećanje na progresivne aspekte i funkcionalnost socijalističkog sistema, i negativno – kao pojavu koja je neprijatelj novom poretku i nacionalnoj svesti nezavisnih država. Svoj pogled na ovaj sociološki fenomen dao nam je Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije, sociolog i politički aktivista koji neumorno radi na stvaranju prostora za emancipaciju levih ideja. Šta je jugonostalgija i da li je to pozitivna ili negativna pojava?

•Mislim da je jugonostalgija refleksna reakcija na društvene promene koje su se odigravale u prethodne tri decenije, a i dalje se odigravaju. Restauracija kapitalizma donela je sa sobom i jednu vrstu društvenog sunovrata koji se odrazio na sve one ljude koji pripadaju siromašnijim – dakle, ne isključivo i najsiromašnjijim – slojevima društva. Naravno, u pitanju su ratovi i potpuni ekonomski kolaps, ali i kontinuirano urušavanje socijalne zaštite, ogromna doza nesigurnosti sa kojom se svakodnevno susrećemo. Jugonostalgija je proizvod svega toga. Ljudi se sećaju da je stanje nekada bilo drugačije, da je zaposlenje bilo sigurnije, da je krov nad glavom bio nešto dostižno, da su lečenje i školovanje bili dostupni svima.

I nije toliko bitno da li je to sećanje na neposredno doživljeno iskustvo ili je u pitanju prenošenje naracije o prošlosti koje postaje transgeneracijsko i, u tom smislu, prevazilazi nivo neposrednog iskustva. Svi imamo neku vrstu sećanja na Jugoslaviju i indikativno je da je to uvek sećanje na jedan konkretan period jugoslovenske istorije. Iako su postojale čak tri države koje su nosile naziv Jugoslavija, jugonostalgija je uvek ukotvljena u socijalističku epizodu. Sećanje nije samo pitanje prošlosti, istorije i istorijskih činjenica. Ono nam uvek više govori o današnjosti i poželjnoj budućnosti.

U tom smislu, teško je reći da li je u pitanju pozitivna ili negativna pojava. Ona je naprosto refleks na sve negativne društvene konstelacije kojima ljudi svakodnevno svedoče.

Ratovi i potpuni ekonomski kolaps, kontinuirano urušavanje socijalne zaštite, ogromna doza nesigurnosti sa kojom se svakodnevno susrećemo... jugonostalgija je proizvod svega toga.

Da li ima osnova biti nostalgičan prema jugoslovenskom društvu?

•Zavisi koga pitate. Restauracija kapitalizma bila je blagotvorna za jedan sloj ljudi koji se u tom opštem grabežu dokopao određene ekonomske ili političke moći. Sa druge strane, tu je i ogroman broj takozvanih gubitnika tranzicije koji, zapravo, čine i većinu našeg društva. Oni su u privatizaciji ostali bez posla, a njihova preduzeća su ili privatizovana ili su potpuno nestala. Pre nekoliko dana sam sticajem okolnosti bio u Rakovici. Taj, donedavno industrijski centar Beograda, sada deluje postapokaliptično. Zanimljivo, nedaleko od sada napuštenih i opustošenih fabričkih pogona Industrije motora Rakovica (IMR) danas se nalazi tržni centar, ko zna koji po redu u Beogradu, koji deluje blistavo u okolnom ništavilu. Od proizvođača postali smo puki konzumenti. To je taj kontrast kojem svedočimo i ilustrativan primer svega kroz šta je naše društvo prošlo.

Koliko je jugonostalgija zaista nekritički, romantizovan pogled na nekadašnju državu i njeno društveno uređenje, ili se ta negativna etiketa koristi od strane desničara i revizionista sa ciljem da se delegitimiše svako sećanje na Jugoslaviju koje je ujedno i sećanje na komunizam, partizane i Narodno oslobodilačku borbu koje treba uništiti? Da li su jugonostalgija i revizionizam dve strane iste medalje?

•Sociolog Todor Kuljić primećuje da je sećanje „zahvat u prošlo uvek iz nove sadašnjice“. Jugonostalgija više govori o onome što živimo danas nego o prošlosti.

Ona jeste romansirana predstava te prošlosti, ali se ta predstava samerava svemu onome što danas ne valja i u tom procesu sameravanja dolazi i do određene filtracije koja dovodi do nekritičkog sagledavanja jugoslovenske prošlosti.

Opet, važno je podvlačiti i to da nasuprot jugonostalgiji imamo i pristup koji ovom periodu naše istorije prilazi isključivo u demonizujućem tonu. Za sve ono što danas ne funkcioniše okrivljuje se socijalistička prošlost i na taj način se kapitalistička sadašnjost, u stvari, rasterećuje odgovornosti. Istorijski revizionizam je važan deo ovog paketa. To je jedna vrsta političke borbe za interpretaciju, time se svim budućim generacijama nudi jedan šablon po kojem socijalizam biva predstavljen u negativnom svetlu, čime se i svako preispitivanje kapitalističke sadašnjosti zauzdava. Naprosto, suzbija se mogućnost mišljenja svake alternative.

Treba imati na umu da istraživanja pokazuju da su ljudi, i pored velikog pritiska od strane medija, obrazovnih i kulturnih institucija koje potenciraju revizionistički narativ, i dalje mahom jugonostalgični. Taj nivo „istorije odozdo“ i dalje uspeva da se odupre zvaničnim i dominantnim institutima. Naravno, pitanje je koliko je dugo moguće odolevati pritiscima koji su struk-

15

turisani i temeljno rade na reviziji prošlosti.

ono vreme bile relativno normalne.

Da li je Jugoslavija bila diktatura i zbog čega? U poređenju sa modernim demokratijama, u čemu je Jugoslavija bila progresivna, a u kojim aspektima je bila zatvoren sistem?

•Pretpostavljam da govorimo o socijalističkoj Jugoslaviji. Ona svakako nije bila diktatura, pa čak ni diktatura proleterijata, o čemu su klasici socijalističke teorije često govorili i pisali. S druge strane, nije bila ni u potpunosti demokratska. Ali moramo se ovde zapitati i šta je to demokratija. U kojoj meri su društva koja volimo da nazivamo „demokratskim“, misleći pre svega na Zapadna društva, zaista demokratska? Danas, kada su nam, recimo, Edvard Snouden ili Džulijen Asanž ponudili brojne dokaze za neke stvari koje smo eventualno sumnjali da se dešavaju, da li zaista možemo govoriti o tome da su SAD demokratsko društvo?

Da ne govorimo o kolonijalnom karakteru „zapadnih demokratija“.

Koliko je jugonostalgija povezana sa društvenim uređenjem, a koliko može biti uslovljena kulturom, ili psihološkim karakteristikama kao što je “žal za mladošću”?

•Sećanje uvek ima i tu psihološku dimenziju, o kojoj ne mogu puno reći jer sam se bavio sociološkom. Ali ono što mogu reći jeste da neka istraživanja pokazuju da, iako u drugačijem obimu, jugonostalgija prožima i mlađe generacije, ljude koji su rođeni pred kraj postojanja SFRJ ili nakon njenog raspada. Hrvatska sociološkinja Tanja Vučković Juroš radila je istraživanje koje je pokazalo da su ljudi rođeni početkom osamdesetih i devedesetih godina, dakle generacije koje nisu imale mogućnost da temeljno razviju stav o Jugoslaviji na osnovu sopstvenih neposrednih iskustava, vrednovali ovaj period istorije u pozitivnom svetlu, a potpuno u suprotnosti sa institucionalnim predstavama koje su bile negativne. Njen zaključak je da pozitivno vrednovanje prošlosti posledica socijalne nesigurnosti kojoj su mlađi naraštaji izloženi danas u Hrvatskoj. Za starije generacije sasvim sigurno vredi slična kvalifikacija, s tim da oni poseduju i određenu vrstu neposrednog iskustva.

Nasuprot jugonostalgiji imamo pristup koji ovom periodu naše istorije prilazi isključivo u demonizujućem tonu. Za sve ono što danas ne funkcioniše okrivljuje se socijalistička prošlost i na taj način se kapitalistička sadašnjost,u stvari, rasterećuje odgovornosti.

Mislim da je socijalistička Jugoslavija imala vredne primere eksperimentisanja sa demokratskim praksama. Samoupravljanje je svakako krovni okvir za to.

Nivo participacije, učešća u donošenju odluka o tome kako će biti organizovan proizvodni proces, bio je veliki. Opet, treba biti svestan i toga da je postojala razlika između preduzeća i da su radnički saveti imali ograničeniji uticaj u preduzećima koja su za državu bila od strateškog značaja.

Pogledajmo i kulturnu produkciju. Iako je bilo slučajeva cenzure, nemoguće je ne primetiti koliko je sadržaja koji su otvoreno kritikovali sistem bilo proizvedeno upravo uz finansijsku podršku države i državnih preduzeća. Nedavno sam gledao jedan intervju sa pokojnim Gordanom Mihićem u kojem je govorio o tome da on, kao i mladi ljudi, filmski radnici i radnice koji su tek počinjali, nisu razmišljali o tome hoće li biti para za snimanje filma ili ne. Možda sam i ja jugonostalgičan, ali mislim da je nama, mlađim generacijama, teško zamislivo da danas doživimo mnogo stvari koje su u

16

Šta možemo da naučimo od Jugoslovena i šta je ono što današnjem sistemu nedostaje, a nekada je bilo?

•Mislim da će jugoslovenstvo nastaviti da tinja, u različitim društvenim krugovima i u različitim vidovima njegove eksplikacije. Socijalistička Jugoslavija je period ogromnog progresa. Dovoljno je osvrnuti se samo dve generacije unazad i shvatiti da smo od jednog ruralnog i sirotinjskog društva zahvaljujući socijalizmu izgradili društvo koje je gotovo iskorenilo nepismenost, omogućilo lečenje svima, dalo glas siromašnim ljudima... Kao što smo rekli, nostalgija više govori o današnjosti nego o prošlosti. Ali kaže ponešto i o toj prošlosti.

Zato je ona upravo stacionirana u tom socijalističkom periodu. Šta možemo iz njega naučiti? Verovatno to da nam je za ozbiljniji progres neophodna korenita društvena promena na temelju emancipatorskog projekta kakav socijalistička Jugoslavija nesumnjivo jeste bila.

Od proizvođača postali smo puki konzumenti. To je taj kontrast kojem svedočimo i ilustrativan primer svega kroz šta je naše društvo prošlo.

Analiza

Za ona dobra i stara vremena: fenomen jugonostalgije u pop kulturi Piše: Nemanja Marinović Fotografije u tekstu: FB: Yugonostalgija

J

ugonostalgija je sociološki fenomen, a njegove implikacije mogu se videti u svakodnevnom životu, na društvenim mrežama, u pop kulturi, klabingu… Duh socijalističke Jugoslavije, u doba koje je napustilo gotovo sve vrednosti koje je socijalizam gradio, ipak još uvek živi. Ogleda se u retro trendovima u modi, megapopularnim tematskim yugo-rock i yugo-pop žurkama , sve popularnijim stranicama koje dele sadržaj iz tog vremena, pa i samim aktivnim prisustvom Lepe Brene u javnoj sferi, žene koja će uvek u narodu biti simbol Jugoslavije. „Sve je isto samo njega nema, opet Dugme okupio Brega” Vrednosti jednog vremena mogu se jasno pratiti u kulturi i pop kulturi. Popularna muzika u balkanskim zemljama (pod kojom smatram sve žanrove koji su u datom trenutku bili mejnstrim popularni – bilo da je rok, pop, folk, rep…) opisala je socijalistički period, raspad Jugoslavije, kreiranje novih nacionalnih identiteta, kao i trendove novog spajanja, doduše na kapitalističkoj bazi. Jugoslavija se u tekstovima pesama pojavljuje na više načina.

U klasičnim nostalgičnim tekstovima autori iskazuju žaljenje za davnim vremenima. Neke od tih pesama su direktne, a neke samo suptilno političke. Neke od njih su čak nastale u vreme kada je zemlja još uvek bila jedinstvena, ali se sistem već polako urušavao. „Za ona dobra, stara vremena” Novih fosila, ili „Zaustavite zemlju” Prljavog kazališta smatra se da su pesme sa suptilnom političkom konotacijom.

U ljubavnim pesmama nastalim nakon ratova devedesetih godina, Jugoslavija se pojavljuje kao simbol raskida. „Raspala se nasa ljubav, kao stara Jugoslavija, ti na jednu stranu ode, a na drugu ja”, stihovi su pesme Zorice Brunclik „Dođi da se pomirimo” iz 1997. godine.

I jedna novija pesma iz 2016. godine, „Jugoslavija“ koju izvode Ana Bebić i i Željko Vasić, ima istu temu “Život je rat i mir i nema pravila, ljubav se raspala ko Jugoslavija”, stihovi su ove pesme.

Sam termin jugonostalgija u pop kulturi pojavljuje se jedino u pesmi folk pevačice Ćane istoimenog naziva iz 2007. godine. „A Juga bila je ta zemlja magična, sve više postajem zbog nje nostalgicna. Juga nas spajala k’o more ste-

17

nama, ljubav se rađala u nasim venama”, peva Ćana.

Drugi autori su odlučili da Jugonoslaviju opevaju u satiričnom tonu, po čemu su poznate pesme Alke Vuice „Pioniri” iz 2001. godine i Tijane Dapčević „Sve je isto samo njega nema” iz 2005. godine. „Bila sam Titova pionirka, sa zvijezdama u tamnim očima, vjerovala da nikad neće biti rata i da su najveći frajeri Tito i moja tata” stihovi su Alkine pesme, dok Tijana u pesmi kaže „Mogli smo do Tokija, nos k’o u Pinokijam, lagali nas tako svi do mile volje, al’ on lagao je najbolje. Pesme smo mu pevali, iz Afrike ga čekali, imali smo more i šta bi da nam nije, e bar Ade Ciganlije”.

Svakako, u pop kulturi postoji i desničarski diskurs o Jugoslaviji, a pojam se najčešće pominje u tekstovima bendova koji su otvoreno desno orijentisani i čije su pesme vrlo često krajnje naci(onal)ističke. Ratnohuškaška retorika najprisutnija je u pesmama Baje Malog Knindže, kao i Tompsona sa druge strane granice. O Jugoslaviji najdirektnije govore stihovi koji se pripisuju rok grupi „357”. Iako u njihovoj diskografiji ima mnogo problematičnih pesama, konkretno ove dve pesme nisam uspeo da pronađem, bar na sajtu Discogs. U obe pesme pominje se i fudbalski klub „Crvena Zvezda”, pa se mogu čuti i na stadionima. „Dosta nam je komunizma, i ustastva i balizma.

Nema bratstva, ni jedinstva, nema vise komunista! Volim Zvezdu i Srbiju, pravoslavlje, liturgiju. Pevam pesme, palim vatre, da se tvoje seme zatre, Jugoslavijo!” neki su od stihova pesme „Sisaj kurac Jugoslavijo”. U pesmi „Zvezda, Srbija, nikad Jugoslavija” kažu: „Šiptar, Hrvat, Balija nisu moja bratija. Ja sam čista rasa i krv mi nije pomija - Zvezda, Srbija, nikad Jugoslavija”.

18

„Oči su mi more Jadransko, kose su mi klasje Panonsko” Pored navedenih pesama koje su nastale nakon raspada Jugoslavije, još uvek se rado izvode i popularne pesme iz jugoslovenskog vremena koje na romantičan način govore o ovoj zemlji. Specifičnost tih pesama, za razliku od pesama koje će nastati kasnije i o nezavisnim nacionalnim državama govoriti pre svega kroz prizmu etničke pripadnosti i vere, jeste da su se uz Jugoslaviju najčešće vezivale prirodne lepote. „Kad pogledam naše more, naše reke, naše gore, svu lepotu gde sam rođena i sve što bih reći znala u srcu sam zapisala - živela Jugoslavija”, stihovi su pesme „Živela Jugoslavija” Lepe Brene i Miroslava Ilića koji najbolje oslikavaju ovu pojavu, uz naravno večno popularnu „Jugoslovenku”.

Lepa Brena će zauvek biti simbol Jugoslavije, a kroz njen lik i delo još uvek provejavaju vrednosti bratstva i jedinstva. Ona ih održava ne samo svojim aktivnim bivstvovanjem na javnoj sceni, već i jasnim porukama koje šalje svojim radom. Iz ovih poruka, doduše, izbrisana je reč „Jugoslavija”, koja je ranije bila izuzetno prisutna, ali se Brena i dalje pozicionira kao neko ko promoviše vrednosti zajedništva. „Ako smo nekad bili isti nemir ista želja, zar je teško da se voli barem kao prijatelja? Ako smo nekad bili jedna ljubav, duša jedna, zar je vazno da l’ se peva ili pjeva kad umirem što te nema?”, reči su pesme “Zar je važno da l’ se peva ili pjeva” iz 2018. godine, koje imaju nedvosmislenu političku konotaciju.

U drugoj pesmi, „Boliš i ne prolaziš”, Brena donosi ljubavnu priču koju je reditelj Haris Dubica ispričao kroz ljubavni par koji pripada generaciji X, i prati ih od

maturske večeri 1988. godine, kada su se rastali, kroz svaki susret na proslavama desetogodišnjice mature, zaključno sa 2028. godinom u kojoj su ponovo zajedno. Spot počinje u Jugoslaviji pesmom „Hajde da se volimo”, uz automobil Jugo i klasičnu jugoslovensku estetiku, a završava se u budućnosti plesom uz pesmu „Poželi sreću drugima”. Kroz ovaj spot, u izrazito nostalgičnom tonu, Brena je opisala svoju generaciju rođenu i odraslu u Jugoslaviji, koja je živela u još tri zemlje i tri različita sistema, a opet se održala zajedno.

Spot nije „žal za mladošću“, kako mnogi neosnovano etiketiraju jugonostalgiju, već nasuprot tome ima optimističnu i pozitivnu notu.

Značaj Lepe Brene u ovom kontekstu prepoznali su i autori predstave „Lepa Brena prodžekt” koja se izvodi u Bitef teatru. „Teoretičari su odavno primetili koliko jugoslovenska popularna muzika i dalje često prenosi osećaj zajedničkog iskustva širom jugoslovenskog prostora, i kao takva stoji u kontrastu sa etno-nacionalističkim stratifikacijama kulturnih polja u svim pojedinačnim državama”, navodi se u opisu predstave. Autori se pozivaju na Anu Hofman koja kaže da se javna pojavljivanja Lepe Brene mogu posmatrati kao „strategije navigacije kroz presek diskursa jugoslovenske prošlosti, konflikta, pomirenja, evropeizacije; kao presek debata o nacionalizmu, balkanizmu, multikulturalizmu, i percepcije svega toga od strane pevačicine publike i šire javnosti“.

Za autore predstave, Lepa Brena je simbol; i stare zemlje, i odrastanja, i otkrivanja seksualnosti: „Zato i ovaj projekat nije zamišljen kao biografska predstava, već sasvim drugačije: kroz najveći šoubiznis simbol Jugoslavije, želimo da suštinski pričamo o kompleksnosti i unutrašnjim kontradikcijama poslednje skoro četiri dekade ovih prostora, o njegovim društveno-političkim transformacijama, ponosu i bolu, o razočarenjima i nadi, i o nama samima”, navodi se u opisu predstave na sajtu Bitef teatra.

“Veselo mi s tobom nekad beše, al’ kad je sa neba zvezda pala, sad mi osta samo bleda slika, što mi tvoja sestra jednom dala” Da je jugonostalgija sve prisutnija u narodu govori brz rast stranica na društvenim mrežama koje objavljuju fotografije i priče iz tog vremena. Ove stranice se sa setom sećaju istorijskih uspeha jugoslovenskih sportista, velikana jugoslovenske kinematografije, muzike i drugih važnih ličnosti, ali i svakodnevnice koja je oblikovala živote Jugoslovena i koja odiše bezbriznošću i jednostavnošću. Jedna od njih se upravo zove “Yugo.nostalgia” i samo na Instagramu broji gotovo dvadeset hiljada pratilaca. Administratori kažu da su stranicu zamislili kao svojevrsni dnevnik, beleške jednog vremena.

„Želeli smo da kroz filmove, muziku, knjige, razna arhitektonska i druga dela, koja su sveprisutna i dalje u životu svakog od nas, sačuvamo delić Jugoslavije.

Postoji toliko anegdota, interesantnih priča, života, biografija, koje zaista vredi sačuvati od zaborava, naročito za one generacije koje su to doživele, ali i približiti ih novim generacijama, kojima su mnoge stvari koje su u Jugoslaviji bile normalne, danas potpuno nezamislive“, za Promaju kaže Vanja Petrović iz tima administratora.

Pratioci se najviše raduju objavama koje donose duh stare države: „To su fotografije koje odišu atmosferom iz Jugoslavije, kadar nekog grada gde se tačno vidi moda koja je bila zastupljena, automobili koji su se tad vozili, više zelenila u odnosu na danas“, dodaje. Najbolje reakcije ipak dobijaju proizvodi koji su obeležili to doba, kao što su ambalaža nekog soka ili kafe, plastične „Jugoplastika“ sandale, prve farmerke iz Trsta, ili činijice koje su se dobijale uz „Kinderladu“.

Administratori se trude da pažnju usmere na lepa sećanja, ali se ponekad podsete i nekih nesrećnih događaja koji ostali u sećanjima ljudi, kao što je zemljotres u Skoplju, ili pogibija nekih jugoslovenskih velikana poput Dražena Ričla, Dražena Petrovića ili Radivoja Koraća. „Stranicu vodimo kao da država i dalje postoji, kao da se prikazuju stare vesti, ali da devedesete nikad nisu došle“, objašnjava Vanja.

Ono sa čim se svi slažu jeste da ljude Jugoslavija privlači zbog vrednosti koje gotovo da više ne postoje – osećaja zajedništva, bezbrižnosti, bratstva i jedinstva, bitnosti države u svetu: „Sve danas, iz ove perspektive, zvuči kao utopija, ne samo za zemlje bivše Jugoslavije, nego i za ceo svet generalno“, zaključuje Vanja Petrović za naš magazin.

19

Igraj crni ples, igraj protiv vremena...

Pre nego što će korona u potpunosti uništiti klabing, Beograd je bio centar burnog noćnog života u kome su cvetale tematske žurke. Posebno su popularne retro žurke koje furaju zvuk nekih prošlih decenija. Duh Jugoslavije održava „Yugo wave“, audiovozuelna rekontekstualizacija kulturnog nasleđa SFRJ.

„Krenulo je kao naše igranje vaporwave estetikom odomaćenom na našem prostoru, pa kako je postajalo popularnije sve smo se više investirali u tu igru”, pričaju za Promaju Marko, Stefan i Rade, autori ovog projekta.

Projekat je popularan na društvenim mrežama, ali i žurkama na kojima puštaju muziku iz ovog perioda. Postoji još nekoliko žurki na ovu temu u Beogradu, a jedna od njih, sve popularnija „Jugoslovenka“, za kratko vreme postala je lična karta splava „Šlep“. Ljudi na ove žurke dolaze u potrazi za nekim drugačijim zvukom, koji više gotovo niko ne stvara. „Sam koncept jugoslovenske muzike je toliko interesantan novim generacijama, nije to toliko nostalgično, koliko prosto neodoljivo“, kaže za Promaju Marko Grihović, među ljubiteljima rokenrola poznatiji kao Marko Gangbanger. „Ipak je muzika vanvremenska kategorija, a Ljubljana, Zagreb i Beograd su imali tako jaku novotalasnu scenu da ti hitovi pokreću i dan danas“, dodaje.

Više je stvar zabave, nego politike. „To je nostalgično ljudima koji se sećaju te zemlje, pa makar kao i ja iz najranijeg detinjstva osamdesetih, ali sadašnjim klincima je to prosto zabavno, plesno, bez ikakve fame, mitova, što mislim da je najzdravije“, zaključuje Grihović.

Za ekipu iz „Yugo wave“-a, u pitanju je doživljaj ne-

20

kog drugog sveta koji je postojao na ovom prostoru, uzrokovan iznenadnim izlivom kulture tog sveta na internet. „Za dosta toga današnje generacije nisu ni znale da postoji i da je u našoj kulturnoj istoriji, a tu ima dosta lepih stvari”, kažu „jugovejvovci” i dodaju da to nema mnogo veze sa kvalitetom, koji je u umetnosti neopipljiva stvar, već upravo sa nostalgijom. „U pitanju je nostalgija i u ovom slučaju nostalgija generacija koje to nisu doživele. To dosta dobro pokazuje šta je zapravo nostalgija, ona nema nikakvo utemeljenje u stvarmosti, jer sećanja ne mogu biti stvarna.

Jednako se sećamo nekog događaja ja i svedok koji mi je prepričao taj događaj reprodukujući svoje sećanje”, govore i dodaju da je ova decenija, kao i osamdesete, bila dosta upečatljiva po pitanju umetnosti i mode, te ih ne bi čudilo da kroz izvestan broj godina i današnje vreme postane „tema”. „Verovatno ulazimo u globalnu političku i ekonomsku krizu koja će trajati ko zna koliko. To će nas naterati da doživljavamo 2010-e kao neko zlatno doba” smatraju oni.

Retro pokret je globalni fenomen i teško je odrediti uzroke zbog čega se i kako javlja u različitim društvenim i kulturnim kontekstima. „Jugovejvovci” smatraju da je u pitanju osvrtanje na neko doba koje iz današnje perspektive deluje kao lako i nevino. „Mi volimo da verujemo da je u pitanju spoznaja da živimo u kasnom kapitalizmu koji je razočarao očekivanja i doveo nas u beznađe, pa se osvrćemo ka vremenima kada smo mislili da idemo u dobrom pravcu”, zaključuju oni.

Intervju

SAJSI MC

Yugo deca nemaju viziju budućnosti Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografisao: Stevan Ćetković

22

R

eperka Sajsi MC predstavila je publici nikad ličniju i direktniju autobiografiju – ona je Yugo dete: apatična, narcisoidna i preferira da bleji.

Usudićemo se da kažemo – prava milenijalka. Putem sebi svojstvene fantazije, Sajsi nas uvlači u svoj svet u kome smo svi pomalo Yugo deca, a možda i nismo, jer možda ni ne znamo ko smo. Možda i ne želimo da saznamo jer kako kaže – ubili su nas porazi. Zajedno sa Sajsi tragamo za identitetom Yugo deteta i mestom za „generaciju na raskršću“, negde između neizvesnog prezenta i romantizovanog pluskvamperfekta.

Pokušajmo da damo početnu definiciju: ko su Yugo deca?

•To je malo komplikovanije objasniti jer ne znam da je negde definisano detaljnije ko su Yugo deca. Yugo decom bi se mogla smatrati generacija koja je mlada gradila Jugoslaviju ili učestvovala u bitnim procesima stvaranja, ali sa druge strane i ta neka deca koja su živela i odrastala u Jugoslaviji, rađala se i stasavala u njoj i gradila to društvo. Sve bi to mogla biti Yugo deca i to je neko polazište u pesmi, ali samo baza. Ja sebe nazivam Yugo dete jer sam rođena 1981. godine i ta zemlja je još uvek postojala, ali sa ove vremenske distance, i ovo je samo moja svojevoljna definicija i niko drugi se ne mora složiti sa mnom, Yugo deca mogu biti i deca rođena pre nekih petnaestak godina, a koja nose u sebi vrednosti koje ja, kao autor, mogu da učitam da odlikuju Yugo decu. Možemo to i tako definisati. Zapravo, sve je to moja fantazija i maštarija i neko moje učitavanje sebe i svojih osobina u nešto što je opšte za svu Yugo decu. To sa sobom nosi i ideološki predznak, nosi određene osobine, pa čak i estetiku. Šta odlikuje decu Jugoslavije i da li se išta od tih odlika zadržalo i danas?

•Na ovo pitanje je vrlo teško odgovoriti i možda bi neko ko se bavi istorijom i društvenim naukama i ko je proučavao taj period dao bolji odgovor. Mogu dati neki svoj utisak. Govoreći o onome što je postojalo na teorijskim nivou, a druga je stvar šta se dešavalo u realnosti, mislim da su neke poželjne osobine koje su se isticale u prvi plan bile drugarstvo i solidarnost, možda čak i više svesti o društvu gde žive i vera da „naporan rad će se isplatiti“. Ovo je moje vrlo idealističko gledanje na osnovu sećanja na ono što sam doživela kao mala, ali uspomene i sećanja su nešto vrlo varljivo. Rekla bih da je to neki pokušaj da se napravi atmosfera, iako znam da nije tako bilo, da je manja klasna razlika. Do danas se od toga nije zadržalo gotovo ništa.

Kako je sunce grejalo 1985-e?

•Taj stih je moja meteorološka opaska. Sećam se

tih leta, kada sam bila mala, koja su meni bila drugačije topline. Moj doživljaj je da su trajala duže, da su bila dobroćudnija i toplija, a sada mi sve nekako prži. Ja sam ih tako doživljavala i to je povezano sa tim što smatram da je tada bilo lakše i prostije vreme za mene, samim tim što sam imala toliko godina, te samim tim i drugačije doživljavaš ceo svet oko sebe.

U tvojoj pesmi Yugo dete je prilično apatično, odlaže svoje obaveze, pomalo narcisoidno. Sve su to osobine koje će se najčešće vezivati u literaturi za “Petar Pan generaciju” iliti milenijalce. Da li je to generacija koju si imala na umu kada si pisala stihove?

•U pesmi sam to ja. Ja, koja sebe doživljavam kao Yugo dete. Nisam imala potrebu da se tako definišem sve dok nisu ove druge generacije počele da dobijaju svoje etikete, pa sam bila iz fazona – znate šta, imam i ja titulu, ja sam Yugo dete! Kao da imam neku super moć. Yugo dete u pesmi sam ja i da – jesam apatična, odlažem obaveze, narcisoidna sam... ovo je jedna od mojih najiskrenijih pesama. Ko bi rekao „glumim da sam pametna, a često sam glupa“ – to se jednostavno u rep svetu ne dešava i rešila sam da budem baš potpuno iskrena i pesma pokazuje koliko se ja borim sa izazovima današnjeg vremena. Nisam imala na umu milenijalce, iako pripadam toj generaciji, stihovi su baš nešto moje lično jer iskreno da vam kažem – treba mnogo da radim, ali muda ‘ladim. To je ta iskrenost kroz celu pesmu. Eto, sada znate na čemu ste sa mnom.

Pesma je, dakle, u velikoj meri autobiografska, te se nameće pitanje - da li smo mi milenijalci zaista “izgubljena generacija” bez perspektive?

•Pesma je potpuno autobiografska, od početka do kraja. Deo kada kažem „mediji kažu da sam hit, nova sveža...“ je možda jedna od retkih iskrica ironije u mojim poslednjim pesmama jer mediji pišu o meni već dugo i kažu „evo je, mlada, nova“ a ja tu već 18 godina. Ovo je autobiografija od A do Š. Mislim da jesmo prilično bez perspektive. Snalazimo se mi, evo prihvatili smo nove tehnologije, a znamo i stare. Mi smo baš na procepu oldschool-newschool, što te čini da stojiš negde na granici između toga, a nigde ne pripadaš do kraja, što je možda najgora pozicija za bilo koju individuu ili generaciju.

Oblikovali su nas ratovi, ekonomske krize, nezaposlenost, terorizam. Da li zbog toga generacija milenijalaca sa većom nostalgijom gleda ka Jugoslaviji koja je omogućila jednu sigurniju egzistenciju generaciji X i bumerima pre njih?

•Ovo je malo teže pitanje i baš si ga sažeo dobro.

23

Definitivno, da – bio je to jedan period blagostanja, ne za sve naravno, ali za većinu ljudi. U odnosu na današnje vreme to jeste bilo blagostanje. Od tog trenutka kreću stvari nizbrdo, sve počinje da bude sivo i loše i bez budućnosti i zbog toga većina ljudi može da romantizuje Jugoslaviju i da je gleda kao ideal kome ponovo treba težiti. To je prošlo vreme koje ne može da se vrati, ali možemo da iz svega toga uzmemo neki moral i neke principe. Bolje da smo iz Jugoslavije prekopirali zdravstvo i školstvo, nego copy-paste Bolonje i slično. Zaista treba uzimati stvari koje su bile dobre i koje su funkcionisale, između ostalog to da su ljudi koji su znali da rade posao bili na pravom mestu. Bilo je primera da se neko politički nije slagao sa državom, ali da nisu dirani od strane vlasti ako su bili vrhunski stručnjaci. Jednostavno se znalo da to ne treba da se radi.

Da li misliš da jugonostalgija postoji i da li na nju gledaš kao pozitivnu ili negativnu pojavu?

•Da, postoji, ali mi se čini ne u velikom delu društva, već je to jedan manji deo. Pokušavam da je ne posmatram ni kao pozitivnu ni kao negativnu pojavu, nego da je baš objektivno sagledam, ali moje srce ide ka toj pozitivnoj strani. Meni se sviđa cela ta mitologija, a sada je toliko vremena prošlo da to može da bude mitologija. Jugonostalgija je tu kao neki boost, kao inspiracija i podstrek da se napravi bolje društvo. Šta je Jugoslavija uradila za feminizam je velika

Foto: Tijana Pavlović

24

stvar, doduše zaslužni su pojedinci, ali se opet radilo na tome. O opismenjavanju naroda i da ne govorim. Šta iz Jugoslavije danas najviše nedostaje ljudima?

•Mislim da najviše nedostaje vizija budućnosti, vera da će u budućnosti biti dobro. Nedostaje kvalitetno školstvo, dobro zdravstvo i nedostaje kultura. Na kulturi se mnogo radilo u Jugoslaviji, pa čak i pod tom cenzurom, opet je bilo i klasične kulture i avangarde i mislim da to ljudima nedostaje. Naravno da kulture ima i sada, ali mislim na to da ona bude podržana od strane države, pa čak i kad je protiv države.

Koje su tvoje prve asocijacije na zemlju u kojoj si rođena?

•Pošto sam ja uhvatila samo taj poslednji period, prva asocijacija mi je sporost življenja. Sve mi je nekako bilo sporo, znanje se sticalo sporo, informacije su dolazile mnogo sporije nego sada.

Da li bi se Yugo dete vratilo u Yugo-vreme, ili bi kada bi mogla da biraš odabrala neku drugu istorijsku epohu da u njoj živiš?

•Birala bih skoro sve epohe koje imaju kanalizaciju, znači ne bih mogla da živim u srednjem veku. Mora da postoji ovako moderna kanalizacija. Ali da, mislim da bih izabrala šezdesete godine, definitivno.

Foto: Dragan Vurdelja

Foto: Alek Živković

Lični stav

Lažni car Milo Mali

Piše: Minja Marđonović

I

zborni rezultati kažu da je 30. avgusta 2020. godine najzad pala tridesetogodišnja vlast jednog od najbogatijih ljudi u Evropi - autokratska vlast nimalo nepoznatog autokrate - Mila Ðukanovića.

Od predizborne tenzije do postizbornog šoka linija se istanjila do besvesti. Stanovnice i stanovnici Crne Gore najzad su udahnuli tračak slobodarskog vetra i nade da ih stiže era besprekornog građanstva. Crna Gora slavi. Možda i ne zna što ju je snašlo, ali zna čega se oslobađa. Verovatno zbog toga i slavi. Promjena. Promjena. Promjena. Zar to nije dovoljan povod za slavlje?

Taman što su svi prodisali otišla sam u posetu svom prijatelju iz Bara da proslavimo ono što nam je, do juče, delovalo kao nemoguća misija. Kako to obično i biva svuda po Crnoj Gori, pripremljen mi je domaćinski doček. Sedamo na terasu, Kneska nam naliva u dva čokančića domaću šljivu iz sela Duži, kod Drobnjaka (tamo neđe između Vojnika i Durmitora), euforično nazdravljamo i vičemo u glas: ,,Živjele promjene, živjela sloboda!”. Malo šale, malo vike, opet zdravica i moj provokatorski prekid: ,,Kako je dobra rakija, majko sveta! Je li ova crnogorska il’ srpska?”. Drobnjaci su u Crnoj Gori, rakiju prave deklarisani Srbi, što dalje implicira da je šljivovica crnogorsko-srpskog porekla.

Mada, koga briga jesmo li Crnogorci ili Srbi? Slobodni smo i volimo šljivovicu, svi podjednako. U tom grmu leži identitetski zec ovoga naroda. Nije poraz crnogorskog oligarha udar na crnogorsku državnost, niti je direktan izraz ,,četničke” volje kako mnogi Milogorci bezočno tvrde. Nacionalne tenzije u multikulturalnoj Crnoj Gori nisu nikle prekjuče same od sebe, n’o se podrivaju decenijama vrlo vešto. Nekad je borba protiv poturica bila glavna baza crnogorstva koje vapi za oslobođenjem od turskog imperijalizma, a danas je to borba brisanja podela na ove i one, na bolje i gore, na Crnogorce i Srbe. Još od Meštrovićevog poduhvata na vrhu Lovćena, kojim je zgažena poslednja želja poslednjeg Velikog Mitropolita crnogorko-primorskog Petra II Petrovića Njegoša, počelo je da se radi na oštroj

28

podeli nacionalnih identiteta u Gori Crnoj. Srušiti Njegoševu kapelu i umesto nje napraviti nakaradni mermerni mauzolej, kao veštački produžetak gromadnog Lovćena, vodilo je poricanju značajne uloge Mitropolije u stvaranju crnogorske države. Za početak, bilo bi licemerno ne priznati da prvu crnogorsku školu otvara 1833. godine, na Cetinju, ni manje ni više nego Mitropolit crnogorsko-primorski Petar II P. Njegoš. Međutim, ključno pitanje koje se danas postavlja je - hoćemo li naciju poimati moderno il’ ćemo je dovijeka čerečiti u tradicionalnim konceptima duhovne vlasti, koja definitivno nema prevlast u dvesta godina staroj sekularnoj Crnoj Gori (poslednji svetovni i duhovni poglavar Crne Gore bio je Petar II P. Njegoš)? Meni se čini da, pored svih istorijskih činjenica, odanost prema Bogu pred kojim klečimo ne može i ne sme biti nikakav argument protiv prirodne potrebe čoveka da promeni ono što mu narušava ljudsko dostojanstvo i građanska prava, bez obzira da li je taj čovek albanskog, bošnjačkog, hrvatskog, crnogorskog ili srpskog porekla. Zapravo, prebacivanje loptice u ovaj ili onaj nacionalni, etnički teren nije ništa drugo do posledica, sada već raskrinkane politike dubokih podela i međuetničkih animoziteta. Nije se moglo moderno crnogorstvo (čitaj: milogorstvo) ni izroditi bez upiranja prstom u ove druge, kao najgore, najopasnije i najzadrtije dušmane. Hm, pa nećemo valjda zaboraviti kako je prvi demokratski predsednik Crne Gore isti onaj tip koji je 90-ih zagovarao napad na Dubrovnik, pozivao na rat protiv Hrvata i to sve u ime srpske hegemonije, u koju je dušom i telom do koske verovao. Nećemo valjda zaboraviti da je lažni car Milo Mali bio i ostao najuspešniji politički sin najomraženijeg Srbina savremene istorije - Slobodana Miloševića. Nećemo valjda zažmuriti na istinu koja kaže da Milovim venama teče krv njegovih četničkih predaka. Ko malo istorije poznaje zna da je Blažo

Ðukanović (Milov đed po kome je sinu dao ime) bio čuveni četnički vojvoda, odlikovan ordenom Draže Mihajlovića. Pa nećemo valjda reći kako krv jeste voda, i kako je Ðukanović trideset godina bio u nirvani, i sve činio nehotice, u stanju nacionalne polubudnosti. Ah, ko Mila ne zna, najskuplje bi ga platio.

Da zlo nije pobedilo govori ovaj istorijski trenutak u kome jedan Crnogorac postaje spasitelj svih nacionalnih identiteta - i Srba i Crnogoraca. Došlo vreme da Crnogorci i Srbi glasaju za Dritana Abazovića, dozvoljavajući mu da on bude taj jezičak na vagi i progresivna snaga Crne Gore koja počiva na maksimi: ,,Nije ovo ni Velika Albanija, ni Srpska Sparta”, n’o slobodna i poštena Crna Gora! Dritan Abazović pobednik je na istorijskim izborima u Crnoj Gori. To je taj multikulturalizam u gorskoj zemlji koji glasa za čojstvo i junaštvo odričući se nacional-šovinizma. Da nema Dritana valjalo bi ga izmisliti. Ako ne zbog promjena onda zbog dugo skrivane istine o malenoj Crnoj Gori, u kojoj de jure i de facto ime ne znači ništa ukoliko si zaista Dritan, odnosno, ispravan. Kada bismo Abazovićevo ime preveli na maternji dobili bismo najvedroumnije značenje - svetlost. Upravo ta svetlost na kraju tunela jeste slobodna volja građanki i građana Crne Gore kojima je preko glave legalne diktature, opustošene zemlje, krvavih obračuna podzemlja, bednih plata i prazne potrošačke korpe. Glad za promjenom i vaskrsenjem građanskog života. To je trenutno stanje svesti većine u Crnoj Gori.

Na italijanskom dritto znači pravo, napred. Cela Crna Gora danima i uzvikuje: ,,Samo napred, Abazo-

viću, samo pravo, samo ispravno!”. Spas Crne Gore na plećima je jednog Crnogorca, Albanca koji je zbog svog jasnog i glasnog protivljenja diktatorskom režimu Ðukanovića između ostalog i pogrdno nazivan ,,albanskim četnikom”. Eh, hoćemo li najzad shvatiti da su protiv Mila narodi svih konfesija, i da se ta milogorska mantra: ,,Zavadi pa vladaj” najzad mora odstraniti iz multietničkog karaktera Crne Gore u kojoj žive i Albanci, i Bošnjaci, i Hrvati, i Crnogorci, i Srbi. Eh, da nam je više Dritana, mirnije bismo spavali i zasigurno se svi jednim imenom zvali- ispravni pravednici.

Dok ceo Balkan bruji o padu najmlađeg premijera u istoriji Evrope i, do juče, neprikosnovenog vlastodršca Ðukanovića, uporedo se i seje strah o ,,klerofašističkoj”, tzv. srpskoj opoziciji, proruskim ideologijama i Amfilohijevom nemilosrdnom političkom potencijalu.

Bez pretenzija da branim neodbranjivo, čini mi se da je ipak Milov otvoren udar na bogomolje za sobom povukao neočekivanu posledicu - tužan kraj njegove brutalne dominacije. Ne veruje Crna Gora u Amfilohija, smrtnog čoveka ljudskih poriva, n’o u Boga besmrtnoga. Tome u prilog i govori činjenica da su predstavnici svih verskih zajednica nedvosmisleno stali uz pravoslavni živalj, priključili se masovnim molitvama širom Crne Gore, i to uz jednu jedinu poruku: ,,Ne damo svetinje!”.

Uostalom, zar nismo shvatili da bez Abazovića nema građanske Crne Gore, a ni odbranjenih svetinja?

Nisam Dritan, ali završiću u njegovom maniru: ,,Živela slobodna Crna Gora, i svi ljudi koji u njoj žive!”

Foto: visualhunt.com

29

Golden Orb, Karma Geddonia, foto Uma Killix

Tema broja

Dreg umetnost, kultura i pokret Piše: Dragana Gabbana

D

anas je „dreg“ široko rasprostranjen i poznat pojam, ali se samo poreklo pojma ne može sa sigurnošću utvrditi. U štampanoj formi pominje se krajem devetnaestog veka, a etimološki koren pojma sugeriše na devetnaestovekovni pozorišni sleng i odnosi se na fascinaciju dugim suknjama koje se vuku po podu. Korene drega možemo tražiti u još ranijem periodu, u Šekspirovoj Engleskoj, gde se krajem šestnaestog i početkom sedamnaestog veka javlja cross-dressing za potrebe pozorišta. Pošto su, zbog crkvenih i društvenih normi, samo muškarci mogli da nastupaju u pozorišnim predstavama, kako bi se predstava dosledno odigrala ženske uloge su tumačili mladi muškarci u dregu – iako se nije koristio taj pojam u to vreme, to jeste bio dreg.

U velikom delu svoje istorije, dreg se vezivao za „preoblačenje“ i menjanje rodne uloge – najčešće muškarca u ženu, te nastaje poznat termin „dreg kraljice“. U novije vreme sve je više trans žena, cis žena, kao i non-binary osoba koje nastupaju kao dreg kraljice. Vremenom dreg postaje zasebna umetnost i okuplja sve veći broj obožavatelja, usresređen na individuu dreg kraljice kao centralne figure.

Prva osoba koja je sebe nazvala dreg kraljicom („the queen of drag“) je William Dorsey Swann, rođen u ropstvu u Merilendu, koji je osamdesetih godina devetnaestog veka započeo organizaciju dreg balova u Vašingtonu, kojima su prisustvovali drugi muškarci, uglavnom takođe nekadašnji robovi. Kako novine tog vremena dokumentuju, ovi balovi su često bili napadani od strane policije, a 1898. godine William je uhapšen i osuđen na deset meseci zatvora na osnovu lažne optužbe da je vodio bordel („keeping a disorderly house“). U zahtevu za pomilovanje upućenom predsedniku naveo je da su u pitanju dreg balovi, ali je zahtev odbijen.

Svoj procvat dreg doživljava u dvadesetom veku. Jedna od najvećih dreg zvezda tog doba svakako je Džulijan Eltindž, koja bi na kraju svakog performansa skidala periku i otkrivala svoj pol šokiranoj masi. Uprkos tome što se na homoseksualnost i dalje gleda kao na bolest, te je „homoseksualizam“ bio ilegalan na mnogim mestima, dreg performansi i dalje opstaju i nakon Drugog svetskog rata, te bivaju odraz bunta i revolta. Serija „The Pose“ opisuje period dreg balova u Njujorku sedamdesetih godina prošlog veka, na kojima su pistom defilovale dreg kraljice u svom najboljem dregu, kako bi impresionirale sudije i osvojile što više

trofeja. Odatle se razvija koncept „dreg majke“, koji predstavlja iskusnu dreg kraljicu koja pod svoju zaštitu i mentorstvo uzima mlade dreg kraljice ili mlade ljude koji su imali različite probleme, kako bi ih naučila ponašanju na sceni, ali i pružila utočište. Ove dreg porodice na jako dobar način opisuje kultni film „The Paris is burning“, koji je inspirisao Madonin „Vogue“.

Dreg kraljice su imale važnu ulogu u protestima širom Sjedinjenih američkih država koji su pokrenuli društvene promene i pokret za prava LGBT osoba, još od prvog protesta 1959. godine u Los Anđelesu, 1966. godine u San Francisku, preko čuvene žurke povodom Dana Svetog Patrika 1968. godine u Los Anđelesu kada su dve dreg kraljice, “The Princess” i “The Duchess” okupile više od dve stotine gej muškaraca na poznatom kruzing mestu u Grifit parku, pa sve do Stonvolske pobune 1969. godine. Verovatno najpoznatiji događaj je godišnja „Invasion of the Pines“, kada dreg kraljice posećuju ovo ostrvo u znak sećanja na situaciju kada je Terry Warren 1976. godine dobio zabranu ulaska u restoran jer je bio u dregu, a njegovi prijatelji se obukli u dreg i zajedno okupirali isti restoran.

Vremenom dreg ulazi u mejstrim, pre svega kroz lik Divajn koja ima zapažene uloge u vrlo poznatim filmovima Džona Votersa, a početkom devedesetih godina Ru Paul postiže svetsku slavu, kombinujući svoju dreg personu sa karijerom muzičara. Ru Paul snima i duet sa Eltonom Džonom i učestvuje u mnogim medijskim projektima. Ru Paul 2009. godine pokreće rijaliti program „Ru Paul’s Drag Race”, u kome se dreg kraljice takmiče za titulu najbolje, kroz niz zadataka specifičnih za dreg umetnost – kreiranja kostima, komedija, limpsync, imitacije, scenski performans itd. Ovaj serijal privukao je raznoliku publiku, a kao specijalni članovi žirija gostuju i poznate ličnosti iz sveta šou biznisa.

I dok se vodi debata o tome da li ovakvi šou programi čine dreg vidljivijim ili mejnstrimizacija drega uništava njegov politički i subverzivni potencijal, dreg postaje sve popularniji širom planete. U Srbiji je relativno nov pokret, što mu daje neograničene mogućnosti, a gde će ići razvoj drega na našim prostorima biće zabavno gledati u budućnosti i u tome učestvovati.

31

Haus of KayGie, foto: privatna arhiva

Legenda

Markiza de Sada

Dobar, političan, dreg izraz najčešće je na margini Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografisala: Lazara Marinković

34

O

na je živa legenda Beograda i pionirka srpskog drega, prva dreg kraljica koja je osvojila beogradsku scenu posle legendarne Vive la Dive.

Ostvarila je nemerljiv uticaj na dreg umetnost u Srbiji, a svojim performansima neprestano otvara prostor za nove, drugačije i inovativne poglede na dreg. Gotovo cela decenija je prošla od trenutka kada je bila sama na sceni, pa do danas kada se dreg scena razvija munjevitom brzinom, a ona je svedok, ali i jedan od glavnih aktera tog progresa. Imamo čast da temu drega u Srbiji otvorimo razgovorom sa jednom zbilja istorijskom ličnošću našeg doba – Markizom de Sadom.

Inspiracija za tvoje ime dolazi od jedne od najkontroverznijih ličnosti u istoriji. U čemu leži genijalnost Markiza de Sada i šta iz njegovog nasleđa prenosi Markiza?

•Moje ime je moje ime, a sličnost između mene i pomenute muške istorijske ličnosti ogleda se u tome što smo skloni društvenoj kritici kada nam se god za to ukaže prilika. Bila bih slobodna da kažem da de Sad i ja nismo slični, već isti. Ekskluziva za vaš magazin ja sam njegov doppelganger ili on moj, svejedno je.

Istorija je ionako konstrukt, pa je zaista nebitno kog je pola i roda osoba koja koristi to ime, iako sam ga ja prevela u ženski rod. Moja malenkost, sa druge strane, nije niti upola lascivna kao moja druga, muška strana koja je sablažnjavala francusku malograđanštinu druge polovine XVIII veka. Rekla bih da se koristim drugim metodama, ali nalik njemu osnovno oruđe kojim penetriram društveno tkivo jeste britko pero, ali i intenzivna pojava, odnosno glas.

Markizova filozofija je u budoaru, a gde nastaje Markizina filozofija?

•Odista zanimljivo pitanje. Ne bih nazvala sebe filozofkinjom, ali poetesom svakako. Dakle, moja poezija jeste posledica različitih dvadesetovekovnih uticaja na skali od Dadaizma i Ežena Joneskoa do Monti Pajtona i Nele Šukare.

Da li je Markiz de Sad slobodouman, ili dekadentan i izopačen?

•Ne bih toliko pažnje posvećivala tom muškarcu, mada bih rekla da je pomenuti težio oslobođenju, a ono kao i svaka druga revolucija ne bira sredstva. Citirala bih samu sebe - Revolucija je bitna, nebitna je nitna!

Da li nam nedostaje malo dekandencije i danas, makar u sferi umetnosti i performansa?

•Dekadencije ima, samo ju je bitno naći, makar i u obliku moje prijateljice Dekadence. U sferi umetnosti i performansa zaista svega ima, a dosta je dobro pitanje šta je i u kojoj meri dekadentno danas u odno-

su na prilično izmenjene uslove egzistencije, kulturne proizvodnje i konačno, da ne budem toliko ozbiljna, zabave!

Koliko je važno da dreg kraljice poznaju kvir teoriju i kulturu?

•Dreg kraljice su muškarci koji nose žensku odeću i zabavljaju nas, zar ne? Da, viđala sam dosta toga za svojih trista i nešto godina postojanja. Možda nije nužno da poznaju teoriju, iako, složićemo se, to može biti korisno jer je čitanje fundamentalno, ali kvir kulturu svakako. Takvo znanje je potrebno kako bi se izgradilo nešto novo ili makar sveže i u najboljem slučaju relevantno i nekonvencionalno.

Kako bi ti definisala svoj dreg? Šta su glavne osobine Markize?

•Ja se možda činim utvarom, fantazmom koja uhodi, te subvertira istorijsko sećanje, bedne imperijalne snove i savremena kapitalistička nadanja, ali kada sam fizički prisutna prilična sam žena. Po mom mišljenju, priča o dregu kao činu preoblačenja jeste višedimenzionalna i ona se prenosi u sve aspekte života. Elem, to sve zavisi od pojedinca.

Ukoliko vam je baš do toga stalo, iako verujem da me naši čitaoci vrlo dobro poznaju, podeliću sa vama par detalja iz moje biografije. Naime, o meni već decenijama kruži priča da sam u naletu strasti ubila ljubavnika i od tada lutam gradovima Evrope u potrazi za zabavom. Takođe, govore da sam sumnjivog morala i nezasitih seksualnih apetita, a istina je da sam nepobediva u obaranju ruke, vešta sa mačem i prva u ispijanju cele boce absinta, i da ne idem nigde bez vozača.

Gde Markiza crpi inspiraciju za svoje nastupe?

•Inspiracija je svakako mnogostruka, ali me možda najviše fasciniraju jake žene, kako ovo zvuči precenjeno, ali doista one koje su svojim ponašanjem, oblačenjem i inteligencijom menjale nametnuta društvena pravila. Ako pričamo o epohama, dramatičnost i ekstatičnost baroka me u celosti opija, dok ne mogu da pobegnem od opsesije gotičkom fantastikom, zatim naivnom bezbrižnošću dvadesetih godina prošlog veka, noir filmom, ali i mnogim drugim fenomenima.

Samo tvoje ime je čista subverzija. Da li je dreg u svojoj osnovi subverzivan i političan, ili se može shvatiti i kao performans radi zabave?

•Ja bih sporila tvrdnju da je dregu svojstvena političnost, posebno u savremenom trenutku kada je zaista svakom dečaku željnog šljokičavog kostima i scene najčešće dostupan mainstream dreg očišćen od bilo kakvog posebnog značenja. Mimo tih i takvih praksi dobar, političan dreg izraz je najčešće na margini, po-

35

Foto: Lazara Marinković

Foto: Branko Starčević

put performera kao što su Divine David u Britaniji ili mnoštvo radikalnih postrodnih ili kako već figura prisutnih na Bušvik sceni u Njujorku.

Mišljenja sam da dreg, ali i bilo koji drugi performans fokusiran na preoblačenje, može biti istovremeno i zabavan i veoma političan, pogledajte šta radi kolektiv Efemerne Konfesije, čija sam jedna od osnivačica.

Koliko dugo se baviš dregom? Kako je izgledala dreg scena tada, a kako ona izgleda danas?

•Na beogradskoj kulturnoj sceni figuriram sa većim pauzama u kontinuitetu već deset godina. Kada sam počela da nastupam, zaista nije bilo niti jedne performativne persone koja je radila dreg nastupe, izuzev čuvene Vive la Dive, koja već tada nije bila aktivna.

Nešto kasnije se ukazala Sonja Sajzor, zatim Dekadenca, te smo jedan period bile aktivne samo nas tri, dok se nisu počele postepeno pojavljivati nove nade.

Danas, deceniju docnije, može se govoriti o sceni kako zbog većeg broja performera/ki, tako i zbog većeg broja dreg događaja.

Možda nije nužno da dreg kraljice poznaju teoriju, iako to može biti korisno jer je čitanje fundamentalno, ali kvir kulturu svakako. Takvo znanje je potrebno kako bi se izgradilo nešto novo ili makar sveže i u najboljem slučaju relevantno i nekonvencionalno Šta misliš o dregu mladih kraljica koje su u poslednje vreme aktivne na sceni? Šta je to novo što donose u dreg umetnost?

•Ne mislim. Naravno, šalim se. Kako bih se nadovezala na prethodno pitanje, mislim da su performerke dovoljno različite što govori o velikom potencijalu iste te scene. Pored Dekadence, koja mi je takoreći duhovna sestra sa kojom delim scenu u različitim formatima i nasušni život pun tenzija, intriga, ali i ljubavi, izdvojila bih najpre pojavu Ljubice Kafekuvarice, članice kolektiva Haus of KayGie, koja je najbliža mom vlastitom poimanju drega. Od najmlađih veoma mi je intrigantna Kvarcna ruža, čija svežina i sofisticiranost me prijatno znaju obradovati.

Sve ostale performerke svaka na svoj način i u odnosu na mogućnosti i sredstva se zbilja veoma trude, međutim, generalno sam utiska da nedostaje rada na karakteru, scenskom prisustvu i dramatizaciji nastupa.

Mada moram priznati da gotovo sve najaktivnije per-

formerke umeju da prikažu zanimljive modne siluete sa pratećim rekvizitama, šminkom i frizurama.

Sada sam zvučala kao modna komentatorka radio televizije Beograda iz ’80 - ih, svašta bih još mogla da kažem, ali ću se zadržati na savetu svojstvenom svakoj poštenoj srpskoj spisateljici - Budi lepa, budi svoja, ceni život bez negativnih boja. (ruka pridržava bradu, pogled s desna, smirenost, crveni ruž) Brojne nastupe, uključujući i fantastične „Efemerne konfesije”, radila si „no budget”, iz čiste ljubavi i želje za performansom. Može li da se živi od drega u Srbiji ili je to još uvek ne-tako-jeftin hobi?

•Uz svo dužno poštovanje, na tako vulgarna pitanja ne odgovaram, ali ću vam zato reći da uprkos neuslovima, jer uvek su neuslovi, treba težiti smelim idejama, pa makar se i realizacija činila nemogućom.

Efemerne Konfesije kao kolektiv funkcionišu aktivno od 2015. godine. Osnovali smo ga Johana Helmut Kol, Fric Klajn i ja, te su nam se naknadno priključili Dekadenca, pa zatim i dreg kraljevi Darlin Brando i Zed Zeldić Zed. Pored nekolicine scenskih izvođenja, Efemerne Konfesije su realizovale i radio dramu „Efemerne audio pinjate u tri čina“, koje i dalje možete poslušati na talasima Radio Beograda (Gugl čini čuda), a celu ekipu i različita stanovišta na temu drega u VICE dokumentarcu koji su udruženo realizovale Marćela Zanki i Lazara Marinković.

Pored toga, Dekadenca i ja nastupamo kao duo, a naši peformansi „Na Ivici Nervnog Sloma“, izvedeni u okviru „Befem“ festivala, kao i „Poslednja Šansa“, do sada su postali legendarni, jer nas dve smo šta - pa legendarne.

Misliš li da je moguće da dreg postane deo mejnstrima, kao što je to slučaj sa rijaliti formatom „Ru Paul’s Drag Race“ u Americi i da li bi to ugasilo subverzivni potencijal dreg umetnosti?

•To je zaista dobro pitanje, ukoliko to znači da Dekadenca i ja vodimo novogodišnji program na RTS-u, da, ali ako to znači da treba da nastupamo za bilo koju publiku - ne, mada to je moje viđenje stvari. Mejnstrim neminovno podrazumeva prilagođavanje publici, što dalje narušava lucidnost i eksperimentalni pristup koji možda ne mogu biti svakome bliski.

Fasciniraju me jake žene koje su svojim ponašanjem, oblačenjem i inteligencijom menjale nametnuta društvena pravila „Ru Paul’s Drag Race“ je obična kapitalistička mašinerija koja se štancuje kao H&M, Coca Cola ili bilo koji

39

brend, fokusiran samo na jedan oblik drega koji je patrijarhalnom društvu najprihvatljiviji. Taj šou je postao suprotnost drega, odnosno globalni proizvod koji je svakom dopadljiv jer je luckast, a niko ne govori o realnim problemima tih učesnika - njihovim društvenim statusima, klasi i rasi. O mizoginiji neću ni da govorim.

Ne vidim ništa subverzivno u repetitivnom izgovaranju fraza poput „Služim tunu na tacni“, „Daaaaa bože“, „Nema čaja, nema hlada, nema roze limunade“, iako na srpskom zvuče daleko zabavnije. One kraljice koje rade neke suvisle stvari, poput BenDeLaCreme ili Jinkx Monsoon, su manje vidljive zbog toga što je to već nekakva umetnost (koju valjda ne razume svako?), a ne četiri špage, žongliranje i razotkrivanje drugog kostima. Šta misliš da je budućnost drega u Srbiji?

•Mislim da je budućnost kao koncept potpuno postala relativna sa ovom pandemijom, pa tako i dreg performans koji se selidbom na internet zbilja menja.

Reč je o živoj stvari koju čak ni kamera ne može da prenese do kraja.

Dakle, teško mi je reći šta je budućnost jer živimo početak kraja sveta kakvog ga znamo, a kamoli budućnost drega u ovoj sumanutoj sredini koja sve više liči na bananu koju je Mauricio Katelan okačio na zid, zalepivši je izolir trakom i prodao za hiljade dolara

prošle godine u Majamiju. Inače, reč je o voćki iz korpe koju sam mu ja poslala nakon romantične korespondencije koja je trajala neko vreme. Šta je sledeće što možemo očekivati od Markize?

•Zed Zeldić Zed, Dekadenca i moja malenkost trenutno radimo na sasvim novom digitalnom projektu nazvanom „Kvir Respirator“ (Queer Respirator) u okviru kojeg ćemo promovisati video i audio sadržaje kao odgovor na pandemiju. Tu će već biti nekih poslastica, obećavam da će zadovoljiti publiku do prve prilike da se sretnemo uživo. Živeli, aplauz!

Ja bih sporila tvrdnju da je dregu svojstvena političnost, posebno u savremenom trenutku kada je zaista svakom dečaku željnog šljokičavog kostima i scene najčešće dostupan mainstream dreg očišćen od bilo kakvog posebnog značenja

Foto: Lazara Marinković

40

Foto: Igor Mađinca

Diva

Dekadenca

Dreg zahteva zaleđe u kvir kulturi i istoriji Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografisao: Danilo Mataruga

42

O

va dreg performerka čisto je otelotvorenje kvir kulture. Kako sama kaže, njeno ime dolazi iz mjuzikla „Kabare“ i lika Seli Bouls koja često ponavlja frazu „Divine decadence!”, ali je ujedno i suptilna posveta dreg performeru Divajnu. Kada vidimo nju vidimo Brodvej, vidimo Holivud, vidimo DIVU. Ona je – Dekadenca!

Kako si počela da se baviš dregom i šta tebi lično dreg znači?

•Zbilja cenim vaše poštovanje opšte etikecije da se dreg kraljicama obraća u ženskom rodu, ali s obzirom da sam u civilnom izdanju dok odgovaram na ova pitanja, ja ću mahom odgovarati u svom svakodnevnom, muškom. Znate kako kažu, nevolje sa rodom!

Počeo sam da se bavim dregom 2012. godine, u okviru škole mjuzikla nezavisnog pozorišta „Le Studio“, aktivnije se bavim ovom formom umetnosti i nastupima u Beogradu negde od kraja 2015. Za mene, dreg je samo jedna u nizu alatki u paleti bavljenja umetnošću, konkretnije performansom.

Ko je tvoja dreg persona i odakle crpiš inspiraciju za performanse?

•Moja dreg persona je počela svoju karijeru kao jedna vajmarska kafanska pevačica, međutim vremenom je sve više mojih svakodnevnih interesovanja imalo upliva u njenu ličnost, ali najviše se razvija kroz saradnju sa mojim dreg koleginicama, kao što je legendardna Markiza de Sada. Inspiraciju za nastupe najčešće pronalazim u starom Holivudu, brodvejskim mjuziklima, ali i u svim ženama koje poznajem i srećem. Moj dreg, prvenstveno, dolazi iz moje velike ljubavi prema ženama.

Koliko se tvoja ličnost van drega razlikuje od Dekadence i da li je na neki način Dekadenca uticala na nju?

•Ja se bavim glumom od malena i Dekadenca je samo jedan od alteregoa koje imam. Kroz kanalisanje Dekadence u javnom prostoru, imao sam priliku da dodatno uvežbam svoje izvođačke sposobnosti, kao i da steknem mnoštvo novih poznanstava. S obzirom na to da je ona karakter za sebe, naši manirizmi, gestikulacija, intonacija i melodika glasa se prilično razlikuju.

Iako možda deluje da je promena samo kozmetička, znate kako kažu „Lepota se meri milimetrima“.

Koji je potencijal drega u dekonstruisanju društvenih normi?

•Dreg, kad mu se pristupa kao umetničkoj formi, ordinira u liminalnim prostorima, a u vremenu u kom živimo uspeva da bude kontradiktoran samom sebi. S jedne strane, izrazito provokativan i politički potentan, sa druge strane problematizovan i prevaziđen. Sve za-

visi od pojedinih osoba koji ga utiliziraju.

Da li dreg može biti samo u cilju zabave ili performans mora biti subverzivan i političan da bi se nazvao dregom? Da li su nastupi u emisijama kao što je “Tvoje lice zvuči poznato” dreg?

•Kako bi rekla moja hrvatska koleginica Colinda Evangelista „Dreg je sve i ništ“. Ja smatram da dreg pruža priliku da bude istovremeno i lagana zabava i ozbiljan politički performans. Zavisno od umeća osobe koja performira. I ne samo umeća, nego i od namere i motivacije. Meni je sasvim u redu da nekad izađem pred publiku samo sa ciljem da ih zabavim, a opet, moglo bi se smatrati da je političan sam čin toga što jedan muškarac, obučen u ženski karakter, istupa u javni prostor. Ono što je bitno jeste držati otvoren dijalog na tu temu. Dreg zahteva, ipak, svojevrsno zaleđe u kvir kulturi i istoriji, tako da mejnstrim upotreba preoblačenja u drugi pol je, ipak, samo klasična teatarska igrarija.

Kako komentarišeš mišljenja, zbog kojih je svojevremeno čak i RuPaul kritikovan, da trans žene ne treba da budu deo tog programa? Da li i cis žena može biti dreg kraljica ili je promena rodne uloge ipak neophodna komponenta drega?

•Ono što dreg, međuostalom, danas predstavlja, jeste poigravanje sa rodom. Ne samo da svako može da se bavi dregom, nego se svako već i bavi dregom. Mi u kolektivu „Efemerne Konfesije“, koji postoji od 2015. godine, pored dve dreg kraljice (Markiza de Sada i Dekadenca), imamo tri dreg kralja (Fritz Klein, Darlin Brando i Zed Zeldić Zed), kao i jednu biološku kraljicu, što bi se savremenim vernakularom moglo reći „cis-ženu“ koja se preoblači u feminini dreg karakter po imenu Johana Helmut Kol. Ta „problematika“ oko toga ko može ili ne može, sme ili ne sme da se bavi dregom zaostavština je prošlog veka i više je prisutna u zapadnim zemljama, gde postoji duža tradicija drega, pa samim tim i neke nametnute norme koje treba menjati. U Srbiji i šire na Balkanu ne postoji kontinuirani istorijat drega, kao takvog, što nama ovde daje jedinstvenu priliku da, koliko je to moguće, stvaramo nešto autentično. Naravno, sva umetnost je derivativna, a dreg posebno.

Možeš li da objasniš našim čitaocima u čemu je razlika između drega i krosdresinga?

•To sve dosta zavisi od geografskog i istorijskog konteksta. Ranije se daleko manje pravila distinkcija između raznih termina na tom spektru. No, danas, ovde gde jesmo, možemo smatrati da je krosdresing nešto što ljudi rade zarad privatnog zadovoljstva, dok je dreg nešto što se radi zarad javnog... zadovoljstva. Dreg podrazumeva umetničku crtu, idealno i performativnu,

43

Foto: Tamara Antonović

dok je krosdresing preoblačenje usled ličnih afiniteta.

Prva asocijacija na dreg je jaka šminka, velike perike i campy odeća, ali gledajući „Ru Paul’s Drag Race” publika se mogla upoznati sa različitim formama drega - kao što su pageant queens, fish queens, comedy queens, camp queens... Šta sve može biti dreg, koji sve pravci i načini drega postoje? Kako bi ti definisala svoj dreg?

•Dreg je, u nekim savremenim kontekstima, bilo kakvo performativno igranje sa vizuelnim identitetima.

Tako da, opet, može da bude sve i ništa. Sve te kategorije, manje više ne znače ništa za lokalnu dreg scenu, koja maltene nije postojala do pre pet godina. Ja za sebe volim da kažem da sam Cabaret Drag Performer, pa slobodno tumačite to kako želite.

Sa druge strane, publika je za neke nastupe mogla da čuje i komentare da to “nije dreg”. Šta dreg jeste, a šta nije i postoji li (ne)legitimna forma drega?

•Ako se pozivamo na kulturno nasleđe nekih drugih zemalja, koje zapravo imaju dreg kao takav u kulturnom fundusu svoje istorije, onda možda možemo govoriti o kategorijama drega, šta je dreg, šta je ne-dreg i kako se on po logosu pali i po logosu gasi. Ja apsolutno smatram sve to besmislicama i sve dok me neko ko je na sceni intrigira ili zabavlja, za mene je dreg.

U Srbiji ne postoji kontinuirani istorijat drega, što nama ovde daje jedinstvenu priliku da stvaramo nešto autentično Dreg kraljice se susreću sa kritikama da su „muškarci kojima je jedini talenat da obuku haljine i stave šminku”, pre svega u kontekstu lip sync-a kao sastavnog dela dreg peformansa. Ti u svojim performansima pevaš uživo. Misliš li da je to tvoja prednost u odnosu na druge kraljice i koliko je zapravo potrebno truda i talenta da bi se osmislio jedan dreg nastup?

•Iskren da budem, većina i jesu samo muškarci kojima je jedini talenat da obuku haljine i stave šminku.

Ali znate šta? Treba i to umeti! Moja jedina prednost u odnosu na druge, lokalne dreg kraljice, jeste to što se marginalno duže bavim dregom i primetno duže bavim scenskim nastupom. Ali to je sve, na kraju dana praksa. Svaki dobar dreg karakter i nastup je obogaćen mnoštovom referenci, počev od šminke i kostima, preko samog nastupa, do minucioznih detalja koji su poznati samo samim performerima i pomažu u oživljavanju karaktera na sceni. Pored kratkoročnih priprema za nastup, u vidu odabira pesme, pripreme kostima, osmišljavanja scenskog pokreta i šminkanja, svako ko

46

Pred ovaj krah civilizovanog društva kakvo smo znali do sada, moglo bi se reći da je dreg u Beogradu bio težio svom punom sjaju se bavi dregom ulaže sve svoje mnogostruke talente da taj nastup i ostvari. Talente i umeća često skupljana godinama. Tako da je dobar dreg nastup često proizvod višegodišnjeg investiranja u sebe.

Koliko je „Ru Paul’s Drag Race” uticao na popularizaciju dreg kulture i kako komentarišeš kritike da je ulaskom drega u mejnstrim ovaj šou izgubio subverzivni potencijal koji je imao na početku i postao kapitalistički projekat?

•Opet, svi ti zapadnjački diskursi nisu nužno primenjivi na naše prostore. Ovde je Drag Race postao popularan dosta kasnije i dosta manje nego u Americi, tako da u Srbiji svakako dreg nije ni blizu nikakvog mejnstrima. Tako da, na neki način, kod nas makar, dreg još uvek ima svoj subverzivni i, da se usudim da kažem, revolucionarni potencijal. Što sve zavisi od stepena emancipacije samih ljudi koji ga praktikuju, za početak. Sama mašinerija rijaliti programa je jedna jeziva kapitalistička matrica koja melje kreativne i talentovane ljude zarad četrdesetpetominutne zabave sa reklamama. Koliko sam voleo Drag Race i koliko me je inspirisao ranije, toliko sada, osvešćeno, sve najgore.

Misliš li da bi ovakav projekat mogao da se dogodi u Srbiji i da li bi Dekadenca pristala da bude naš Ru Paul?

•Iskreno se nadam da se neće desiti baš tako nešto.

Mislim da bi, radije, trebalo Markiza de Sada i ja da dobijemo nekakav variety talk show da vodimo. Uostalom, mi i jesmo legendarne majke beogradske dreg scene.

Kakva je dreg scena u Srbiji i šta joj nedostaje?

•Dreg scena u Srbiji je mlada i još u razvoju. Prilično se bila zahuktala pre ove globalne krize, tako da se sada još uvek prilagođavaju svi ovoj „novoj normali“ i predominantno online životu. S obzirom na to da je beogradska dreg scena doživela ogroman kvantitativni porast od 2017. godine, ono što fali, ali definitivno, neminovno i sledi, jeste introspekcija i naknadno produbljenje na nivou sadržaja. Za sada, često se desi, da je sve prosto dosadno. Ja bih zaista voleo da pogledam dobar dreg nastup u Beogradu, ali nažalost ne mogu da gledam sebe uživo. Međutim, pošto pomno pratim sve performer/ke, vidim da cela ta priča ide jednom uzlaznom linijom, tako da očekujem velike

stvari od svojih koleginica i kolega u budućnosti.

Svojevremeno si izjavila da je scena manje prilagođena za kabaretske nastupe kakve ti radiš, da li se nešto u međuvremenu promenilo?

•U Beogradu kada pomenete kabare, ljudi mahom misle na Laneta Gutovića koji sat vremena drnda ukulele i priča loše viceve. Tako da, defintivno, ovde baš i nemamo izgrađenu kulturu kabarea. U međuvremenu se promenilo to da se Beograd odobrovoljio spram drega kao umetničke forme, što je meni dalo prođu ka široj publici i adekvatnijim prostorima. Ne da zapravo postoje tehnički adekvatni prostori za kabare u Beogradu, a da nisu vođeni i posećivani od strane lokalne mafije i inostranih političara. Što ima svojih draži, ali nije baš moja šoljica čaja.

Koliko košta dreg i može li se živeti od drega u Srbiji?

•Dreg je, i dalje, na kraju dana, jedan skup hobi.

Objektivno gledano, od drega se može živeti u nekim razvijenijim zemljama, ako ga radite 5-7 puta nedeljno. Što je u Srbiji neizvodljivo. Iako se naš Sindikat Dreg Kraljica Srbije izborio za fiksne minimalne honorare za svakoga, kao i zdravstveno osiguranje (na penzionom još uvek radimo), troškovi života i nastupa prosečnih dreg performerki i performera i dalje su preveliki u odnosu na bruto i neto primanja. Ja, kao jedna od najaktivnijih i najplaćenijih dreg kraljica u Beogradu, do sada nisam bio u prilici da zarađujem dovoljno za „život“ od drega.

Možeš li uporediti dreg scenu kada si ti počinjala, kada vas je bilo samo nekoliko, i danas kada postoji veliki broj mladih dreg kraljica? Kakav je dreg danas?

•Ja kada sam počeo da se bavim dregom, pored mene u Beogradu su ordinirale Markiza de Sada i Sonja Sajzor, mada smo se mi upoznali tek 2014. godine i počeli uzajamne saradnje 2015. godine. Pre nas je od neke 2010. godine, u domenu drega kao tavog, postojala Viva La Diva, koja se tu i tamo povremeno ukaže, mada je prevashodno u penziji. U tim pionirskim godinama, sve je bilo dosta sporije. Imali smo po jedno ili dva ukazivanja godišnje i bili smo slabije povezani. Od 2016. godine nekako sve kreće baš da uzima zamajca, da bi već 2017. godine bilo desetak dreg performera i performerki i konačno, recimo prošle godine, kad smo Ljubica Kafekuvarica i ja izbrojali preko dva tuceta manje ili više aktivnih performerki i performera koji tutnjaju Beogradom. Dreg danas je vrlo u smiraju, uzevši u obzir globalnu situaciju. Ali pored toga, prilično je scena zaživela, mnoštvo raznovrsnih karaktera su prevazišli tinejdžerske bubice, tako da i svi generalno solidno sarađuju među sobom. Pred ovaj krah civilizovanog društva kakvo smo znali do sada, moglo bi se reći da je dreg u Beogradu bio težio

svom punom sjaju.

Postoje li i u Srbiji sestrinstva i koliko je značajno imati dreg majku na početku bavljenja dregom?

•Odličan izbor reči „sestrinstva“! Postoje, svakako. Češće sebe nazivaju „haus“-om, što je direktno preuzimanje iz američke „ballroom“ kulture (pogledajte dokumentarac „Paris is Burning“, Netflix, YouTube), mada se meni pre dopada reč sestrinstvo. Definitivno je bitno imati nekoga sa kim se prepoznajete kao umetnici, sa kim možete da sarađujete kvalitetno i produktivno.

Dok nisam upoznao Markizu i Sonju, daleko manje motivacije i hrabrosti sam imao da radim bilo šta. I nekako, što više ima dreg kraljica, kraljeva i ostalih, mislim da je svima lakše da nađu volju u sebi da se bave ovom umetnošću. Ne volim te termine „haus“ i „dreg majka“ jer sugerišu na vertikalnu hijerarhiju u okviru grane umetnosti, a to je nešto čemu se eksplicitno protivim. Mislim da je važnije imati omnilateralnu saradnju sa ljudima koji rade isto što i vi. Da nije bilo mojih dreg sestara, u početku Galaxy Dive, Markize i Sonje, potom Dajane Ho i Valerie Candy – pitanje je koliko bi i mene bilo ovako kako jesam danas. A tek da pomenem samo sve žene koje su mi pomogle i bile podrška. Novosadska glumica Ivana Rakić, koja živi i stvara u Londonu, i ja smo se upoznali tokom rada u nezavisnom pozorištu „Le Studio“ i nekako smatramo jedno drugo, dreg majkom, sestrom i ćerkom, jedno drugom. Nije li to fantazmagorično i apsolutno divno?

Značajno je imati prijatelje, sve ostalo dođe vremenom.

Ne volim te termine „haus“ i „dreg majka“ jer sugerišu na vertikalnu hijerarhiju u okviru grane umetnosti, a to je nešto čemu se eksplicitno protivim

Šta je za tebe budućnost drega i šta možemo očekivati od Dekadence u narednom periodu?

•Budućnost drega je u promišljenim umetničkim performansima. Kao što su nam ova teška i izazovna vremena u kojima živimo pokazala, komercijalni javni nastupi nisu nešto što nam je na raspolaganju baš uvek. Iako su dobra praksa, nisu nešto čemu treba da težimo i nešto što je održivo. Moramo da imamo neki viši smisao za sve što radimo, a posebno kada je umetnost u pitanju. Markiza de Sada, Zed Zeldić Zed i ja pokrećemo uskoro novi, online, umetničko-aktivistički projekat pod nazivom „Queer Respirator“.

Pratite me na svim društvenim mrežama, ako želite da budete u toku. Ako ništa, uvek možete, za više informacija, da posetite moj website dekadenca.com.

47

Foto: Mina Ĺ arenac

Udarnica

Sonja Sajzor aka Gospođa Pereca

Kroz svoju umetnost izražavam svoju ludost Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografisao: Igor Međenica

50

U

ovom broju „Promaje“ posebnu pažnju posvetili smo dreg umetnosti i Jugoslaviji, a naša sagovornica je sve to u jednom – dreg kraljica, Jugoslovenka, socijalistkinja i partizanka nove generacije! Javnosti vrlo dobro poznata Sonja Sajzor, a od skoro osvaja srca pratioca i kao simpatična, ali hrabra udarnica Gospođa Pereca koja pruža otpor okupacionim vojskama!

Sa jednom partizankom udarnicom moramo da otvorimo intervju udarnički – ko su okupacione vojske kojima pružaš otpor? Koji vid otpora zastupa Gospođa Pereca?

•Zvanični slogan Gospođe Perece je „Pružam otpor okupacionim vojskama“, a ukoliko drži govor, nastaviće sa „...bili to fašisti koji pokušavaju da okupiraju pokrajine naše države ili cis/hetero-normativna hegemonija koja pokušava da okupira naša tela“. Slogan sam po sebi odaje metaforu. Kao dete sam bila vrlo feminizirani dečak, u srednjoj školi sam se autovala kao gej i počela da se bavim dregom, a u ranim dvadesetim sam otpočela tranziciju kao žena. Dvadeset sedam godina se borim protiv ljudi koji pokušavaju da okupiraju moje telo, da mi zabrane da budem ono što jesam i da mi nametnu ono što bi oni želeli da budem. Gospođa Pereca je moj način da svoju traumu i svakodnevnu bol pretvorim u umetnost i nešto šašavo čemu se mogu smejati.

Koliko se razlikuju Gospođa Pereca i Sonja Sajzor?

•Kada si umetnik, vrlo je bitna sloboda izražaja. Međutim, ukoliko pokušavaš da napraviš karijeru, vrlo je bitno da stvoriš brend, da ljudi znaju tačno šta da očekuju od tebe kada te angažuju ili kupe kartu za tvoj nastup. Ukoliko neko pogleda fotografiju Sonje Sajzor, obučene u crno, sa dugim noktima i ponekim čokerom/harnesom, ta osoba tačno zna šta je to - okej, ovo je neka rok pevačica, gotičarka, verovatno snima neki darkvejv nostalgičan za Ninom Hagen i Siouxsie and the banshees, koja malo koketira sa fetišima i sa kinkom. Ukoliko pogledaš Gospođu Perecu, očigledno je u pitanju kemp dreg kraljica koja fura jugonostalgiju i trudi se da bude duhovita i šašava na sceni. Te dve persone mi daju mogučnost da izrazim dve vrlo različite strane sebe.

Kako je nastala tvoja dreg persona i koje su osobine Gospođe Perece? Zašto si se odlučila za to ime?

•Postojalo je vreme kada sam konobarisala za petsto dinara za veče, živela u podrumu na Vračaru bez interneta i grejanja, i mogla da priuštim sebi za doručak samo perecu i čašu jogurta. Na poslu sam čitala biografiju Jovanke Broz, kojom sam bila vrlo očarana.

Loši uslovi života i rada su mi učinili komunizam primamljivim i nesvesno sam stvorila novi alter ego - tu

staru damu, koja je odrasla na dvoru kod Jovanke i Tita i koja se bori za prava radničke klase. A onda sam jednog dana pogledala u svoju perecu i pomislila: „Hm... Pereca? Bože, kako bi to bilo tupavo i savršeno šašavo ime za dreg kraljicu!“.

Za sebe kažeš da si partizanka nove generacije.

Koje karakteristike ima jedna moderna partizanka?

•Volim da držim Sonju i Perecu kao dve kompletno odvojene osobe. Pereca je ta koja je komunistkinja.

Ja, kao Sonja, nisam neko ko se busa u grudi i viče na sav glas da je komunistkinja i partizanka. Naprotiv, često se sprdam da je Sonja dekadentna buržujka. No, zapravo, ja sam samo neko ko duboko prezire kapitalizam i kapitaliste, i kao takva imam neke principe koje pratim u svom svakodnevnom životu: ne kupujem voće u supermarketu nego u na pijaci od seljaka, ne kupujem odeću u velikim buticima kao što su H&M i Zara, nego u second hand radnji koju možda drži neka bakica koja jedva plaća kiriju za lokal - male stvari koje možda zvuče nebitno, ali ljudima iz radničke klase znače mnogo. Šta bi bio partizanski pokret danas i ko su njegovi najveći neprijatelji?

•Iskreno, ja nisam znala mnogo o politici do pre tri, četiri godine i kada sam se edukovala malo bolje, pozicionirala sam se kao levičarka i kao feministkinja, jer sam u to verovala: borba protiv rasizma, seksizma i klasicizma. Međutim, kada sam postala politički aktivna, dosta ljudi koji sebe nazivaju levičarima/kama ili feministima/kinjama su počeli da mi se podsmevaju.

Prevashodno zato što sam „juče postala levičarka“, ili pak jer nemam fakultet nego „kupim znanje sa interneta“. I bila sam zbunjena time. Danas na levoj i feminističkoj sceni ima mnogo ljudi koji umesto da se bore protiv pravog fašizma, izgledaju više zainteresovano da se takmiče sa drugim levičarima ko je najsasvim potpuno sasvim najlevičastiji levičar. Ko je prvi bio levičar i ko je bolji levičar, i meni je to uvek preglupo i takve ljude mahom blokiram. Tako da mislim da smo za sada sami sebi najveći neprijatelji.

Jedina si deklarisana Jugoslovenka među dreg kraljicama. Šta preuzimanje jugoslovenskog identiteta danas znači za društveno ili političko pozicioniranje?

•Umetnički, kao dreg kraljica, tj. neko ko se izražava kroz kostim, mnogo cenim različite ere mode i stila. A politički, mislim da smo svi svesni koliko fašizam kulja u Srbiji u poslednje vreme, pod čime podrazumevam poslednjih par decenija. Mislim da mnogima od nas nedostaje ono što smo bili pre svih ratova i svih loših stvari koje su se izdogađale.

51

Foto: Filip Rađenović

Koje stvari iz Jugoslavije bi Gospođa Pereca prvo vratila kada bi imala tu moć?

•Milenu Dravić i drvorede koji su nekada krasili dvorište Skupštine.

Gospođa Pereca je jasno ideološki pozicionirana i njeni istupi su politički čin. Da li je dreg zaista dreg ako je samo u svrhu zabave i performansa, ili mora imati političnu i subverzivnu komponentu u sebi?

•Dreg je vrsta umetnosti, a ja ne volim ideju da umetnost „mora“ nešto da bude da bi bila validna. Gospođa Pereca jeste politički aktivna, međutim nije svaki njen performans politički čin. Umetnost je za svakog umetnika drugačija. Ukoliko neko želi da izražava svoje političke stavove kroz umetnost, slobodno to može i uraditi. Ja kroz svoju umetnost izražavam samo svoju ludost. Šta je cilj drega kao umetničkog izraza?

•Mislim da je cilj svakog umetničkog izražaja da se umetnik izrazi, ili pak zabavi. Ukoliko tebi nije zabavno to što radiš, nikom drugom neće biti.

Predstavnica si trans žena koje rade dreg. Često se moglo čuti da trans žene ne mogu biti dreg kraljice.

Kakav je tvoj stav, ko može da radi dreg?

•Ja nisam predstavnica nikoga drugog sem same sebe. Ženama je kroz istoriju u svakom poslu govoreno da ne smeju i da ne mogu. Naša dužnost je da tim ljudima pokažemo srednji prstić i da nastavimo da cupkamo u svojim štiklicama u ritmu koji same sebi određujemo.

Foto: Filip Rađenović

54

Možeš li da pojasniš čitaocima u čemu je razlika između drega i krosdresinga?

•Krosdresing je oblačenje odeće drugačije od roda koji je osobi namenjen na rođenju. Dreg je umetničko izražavanje kroz kostimografiju.

Koji je položaj drega u Srbiji danas i ima li prostora da uđe u mejnstrim na način na koji je to učinio RPDR? •Iskreno, ne znam, jer mi nije ambicija da se probijem u mejnstrim u Srbiji. Naprotiv, tražim način da odem iz Srbije u neku razvijeniju državu gde ću moći da zarađujem kao muzičarka.

Da li dreg koji postaje deo mejnstrima gubi svoju subverzivnu komponentu? Da li je RPDR popularizovao dreg, ili je ušavši u mejnstrim sve više napustio političnost i prepostio se dodvoravanju publici i tržišnim principima?

•Apsolutno. Ulazak u mejnstrim podrazumeva dodvoravanje publici i ukidanje svoje subverzivnosti i političnosti.

Od Gospođe Perece se svakako ne očekuje da zatvara oči pred političkim i društvenim zbivanjima. Šta je ono što je novo kod Perece i šta od nje možemo očekivati u narednom periodu?

•Trenutno nemam inspiracije za Gospođu Perecu, tako da je ona za sada na pauzi. Poprilično sam pesimistična kada je u pitanju politika u Srbiji i, kao što rekoh, tražim način da odem negde gde ću imati više mogućnosti da ostvarim svoj pun umetnički potencijal i da živim kvalitetniji život.

Foto: Filip Rađenović

Kraljice sa naslovne strane

The Haus of KayGie

Prepustite se, inspiriĹĄite svet!

Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografija: privatna arhiva

56

O

ne su i politične i luckaste, i provokativne i visprene, i duhovite i... jako shady. Kad to žele. Mogu biti gospođe i kafekuvarice i dame i dvorske lude, club kids i problematične devojke. Ove četiri dreg kraljice – Karma Geddonia, Golden Orb, Dita Von Bill i Ljubica Kafekuvarica su pravi rolerkoster personalitija, ideja i lucidnosti. Na početku je kolektiv činio dreg duo, Karma i Golden Orb, te je ime nastalo od njihovih inicijala, kao referenca na poznatu frazu „Okay, Jesus! / Kay, Gee!“. Danas je Haus of KayGie kolektiv, ali i kreativna platforma odakle se organizuju drag show programi i kvir balovi.

Jako me je interesovalo na koji način se kanališe toliko različitih energija, kroz jedan intenzivni kreativni zanos, ali mi je Karma Geddonia odmah srušila iluzije: „Ako mislite da su se naše energije uklopile i da dobro funkcionišu, prevarili ste se. Postoji nešto što nas sve podjednako motiviše - ljubav prema ovoj umetnosti koja neprestano struji kroz nas. Taj vid umetničkog izražavanja koji je na ivici, uvek upitan, uvek čudan ljudima, nekima i problematičan, je i prostor u kojem sve četiri zajedno dišemo” objašnjava ona i dodaje da je za sve zaslužna inspiracija i ljubav prema umetnosti. „Sve funkcioniše jer nas pojednako inspiriše da istražujemo ovaj umetnički izražaj, a opet sve četiri smo toliko uložile u ceo ovaj proces, da sad već i nema povratka”, dodaje Karma. „It’s downhill or uphill from here, gays and gurls!”.

Dreg kao transformacija, ali i beg iz stvarnosti Sve su različite, pa inspiraciju crpe iz mnogo izvora.

Kažu da to može biti iskustvo iz prošlosti, prijateljstvo, aktivizam, aktuelna tema, pop kultura, pop ikone strane i domaće scene, video igrice, pesma, moda, emocija… Svaka dreg shvata na svoj način, ali im je zajedničko to da ga doživljavaju duboko lično, iskustveno. „Meni je lično dreg predstavljao jednu vrstu zabave, a potom i ventila, gde imam prostora da se odmorim od svakodnevnog života i živim tu neku glamur fantaziju, što mi je u tom trenutku zaista trebalo”, kaže Dita Von Bill. „U dregu sam pronašla taj art form momenat koji odgovara svemu o čemu sam maštala da radim i započelo je kao neka vrsta novog univerzuma koji počinjem da istražujem”, dodaje.

Fantazija i transformacija do drega su dovele i Karma Geddoniu. „Ja sam od malih nogu želela da budem neki drugi lik, kao u igricama, nešto drugačije, ne uvek ljudsko, ne uvek isto. Ta želja za transformacijom i kreativnošću je mene dovela do drega i rekla „Dobar dan, Marko upoznaj Karmu, Karma ovo je Marko, pokaži mu šta je dreg i koja moć se tu krije” - i evo nas sad”, objašnjava ona i dodaje da je za nju dreg jezik koji joj je nedostajao da iskomunicira delove sebe koji nisu mogli da se iskažu ovim svakodnevnim jezikom.

Za Ljubicu i Ditu, dreg je bio i beg od stvarnosti.

„Nekada mi je dreg bio bekstvo od stvarnosti, kada sam bio neko drugi uz puno zabave, a sada je već toliko integrisan u mene da više i ne govorim da mi je hobi”, objašnjava Ljubica, a Dita dodaje: „Dreg je bio beg od realnosti i život u ljubavi svih ljudi koje sam upoznavala i koji su sa mnom na tim nastupima gutali isti zadimljeni vazduh, opijen mirisom znoja tela koja se njišu”.

Danas njihov dreg evoluira, transformiše se i konstantno menja. Sinomim za transformaciju u ovom kolektivu je Golden Orb. „Sebe bih okarakterisao kao shapeshifter, što znači da konstantno menjam svoj prikaz”, kaže ona. „Kada sam počeo da se bavim dregom, bio sam totalno fishy queen, kasnije sam polako ubacivao club kid elemente i sada sam fokusiran više na club kid realness iz razloga jer mi daje puno veću slobodu, ne stavlja me u bilo kakve kalupe i mogu da prikažem bilo šta iz sebe”, dodaje.

Ni Karma ne voli da sebe preterano definiše: „Pa Karma je umetnica, ljubavi! Nema šta tu da se definiše – „osetićeš šta je žena kad poludi” - I really felt that.

Lud, besan, ponekad freaky, ponekad slutty, kako kad.

Gde dune vetar tu se i ova Vodolija kreće”, kaže ona dodajući da ona nije persona već petite powerhouse: „Ponekad sam besna, ponekad preslatka, ponekad potrefim, ponekad bloop, ali svakako pretty af”.

Kada vidite velike perike, velike obline i kako kaže „zastrašujuću šminku” – pred vama je univerzalna hostesa i stand up komičarka Ljubica Kafekuvarica. „Lilly Café ili Ljubica Kafekuvarica kako originalno nazvana je sinonim za dobru zabavu i smeh. Ona je oličenje svih žena koje imaju da vam ponude dobar trač i kafu, kao i sve kafekuvarice. To sam ja, Ljubica Kafekuvarica, posnija od hleba, masnija od svega!”, duhovito oslikava svoju personu.

I’m trouble, Yeah trouble now, I got trouble in my town Svaki kolektiv ima i svoju „troubled girl”, kod njih to je Dita.

“Moja dreg persona je problematična devojka, koja više razmišlja o načinu da podstakne ljude da razmišljaju, nego o posledicama i svojoj bezbednosti. Ona je jako neprikosnovenog duha, nesputana u nameri da realizuje svoje ideje do kraja, na njoj svojstven način, koji mora da ostavi pečat i dubok trag. Sa druge strane, ona ima i svoju nežnu stranu, koja se bavi emocijama, ali i klupsku, koja se bavi time kako motivisati ljude da đuskaju. Mislim da je ona spektar svih najboljih karakteristika mojih idola”, kaže ona dodajući da je samo njeno ime omaž nekima od njih. „Dita je Madonin alter ego za vreme Erotica ere.

Ona me je dosta inspirisala da se bavim temama seksualnosti, politike, da budem nemilosrdna prema

57

Dita Von Bill, foto: Filip Rađenović

Karma Geddonia, foto: privatna arhiva

Karma Geddonia, foto: privatna arhiva

svojim idejama. Sa druge strane, tu je i Bill Kaulitz iz benda Tokio Hotel, koji je bio prvi dodir sa androgenim izgledom i zeleno svetlo za to da dečaci mogu da nose crni ajlajner i lak za nokte. Britni Spirs je lekcija za energiju i ples na stejdžu”, objašnjava Dita.

Diti „problematic drag queen” titula dobro leži jer je zbog svoje nepokolebljive direktnosti dospela i na sud.

Ovaj vid umetničkog izražavanja koji je na ivici, uvek upitan, uvek čudan ljudima, nekima i problematičan, je i prostor u kojem sve četiri zajedno dišemo -Karma Geddonia „Kada neko ima stavove i ideje i kada ih prezentuje na krajnje direktan i smeo način, ljudi to dožive kao opasku. Nailazila sam na česte barijere kad god sam radila political statement performanse, ali mislim da je svakako najpoznatiji problem onaj koji je nastao nakon što sam se na Prajdu 2018. godine pojavila odevena u srpsku narodnu nošnju”, kaže Dita navodeći da je njena poruka tada potpuno pogrešno protumačena. „Iako je to bio moj vid poruke da smo svi isti i da imamo jednako pravo na našu tradiciju, te da na taj način želim da poručim da smo mi deo tradicionalnih vrednosti, jer je jedina vrednost ljubav, ipak sam završila sa gomilom krivičnih prijava i privatnih službi. Ove dve godine su se uglavnom svodile na pravne požare koje su moji advokati vešto gasili”, objašnjava. Mimo ove vrsta nasilja, veći problem stvarale su joj i svakodnevne pretnje i nemogućnost da se redovno bavi dregom.

Golden Orb je srećnica među kraljicama koja nije imala neprijatne situacije zbog bavljenja dregom, dok Karma zbog drega ima… pa, možemo reći, slatke muke. „Fanovi se ponekad zaljube i onda im ne bude jasno kako Karma od Marko”, vrcavo priča Karma, dok nam se Ljubica požalila na neke tipične ženske probleme: „Nekoliko puta sam imala žuljeve i otoke od štikli, grozan osećaj . Najveći problem sam doživela zbog svojih oblina. U Srbiji ne prave dovoljno velike najlonke, a neretko su me izdale i u sred nastupa!”.

Talenat. Provokacija. Kontroverza. „Ja sam sam po sebi talenat, I can do everything baby!”, reći će vam Golden Orb čim se pomene priča o talentima dreg kraljica. Sličnu krilaticu koristila je i Ljubica u najavi svog nedavnog nastupa u Kulturnom centru Grad, a uz njeno ime se, kaže, vezuju smisao za humor i adaptilnost.

Dreg ne trpi jednodimenzionalnost i za kvalitetan dreg potrebno je biti multitalentovan. Pevanje, gluma,

62

lipsync, komedija, ali i stage presence i subverzija… sve su to aduti iz rukava naših kraljica. „Lipsync assassin, ljubavi, lip-sync-ass-ass-in, ta sam. Možda postajem bolja u nekim drugim veštinama drega, ali to još nije za javnost”, tajanstvena je Karma, dok je Diti najveći talenat, pogađate – upadanje u nevolje. „Moj naveći talenat je definitivno to da privučem svaku moguću nevolju i dramu na sebe. Ali mislim da mene izdvaja taj neki stage presence koji čini da trajem dugo, jer ljudi vole rolerkoster emocija koji izazovem i meni je to najdraži način na koji mogu sa njima da komunciram. Takođe mislim da imam talenat za to da napravim dobre konceptualne show-ove i osmislim ideje za spotove”, kaže ona i dodaje da je njen dreg, na kraju dana, ipak sirova emocija: „Bilo da se radi o ljubavnom ili političkom segmentu, ja ću vam dati meso, a vi odlučujete da li ćete ga ispeći, skuvati ili pojesti živo. Moj dreg je teataralni performans. Provokacija. Kontroverza. Energija”, zaključuje Dita.

Inspiracija dolazi sa svih strana, u zavisnosti od toga šta vas pokreće, odakle crpite energiju i ko su vam uzori. Karmu pokreće – karma, ali i bes i movement. „Uzor mi je ceo ovaj masovni pop movement gde žene preuzimaju moć u dominantno muškim industrijama, a i taj neki bes prema raznim društvenim vrednostima”, kaže Karma, dok se Golden Orb okreće mističnosti i transcendentnosti: „Moji uzori su anđeli, đavoli, mumije, gejše, bogovi iz raznih verovanja i vanzemaljci/ja”, objašnjava ona.

Ona je oličenje svih žena koje imaju da vam ponude dobar trač i kafu, kao i sve kafekuvarice. To sam ja, posnija od hleba, masnija od svega!

-Ljubica Kafekuvarica Sestrinstvo je važno za podršku i inspiraciju, te je to mesto odakle svoju energiju crpi Ljubica: „Uzori su mi sve moje koleginice, lokalne kraljice, kraljice iz regiona - Hrvatske, Slovenije, Makedonije. Sve one me svojom kreativnošću podstiču da budem bolji i one me vrate kada potonem”.

Zabava i performans ili politika i subverzija?

Dreg sam po sebi jeste kontraverzan, ali česta tema razmirica, posebno u zemljama koje imaju dužu istoriju drega, jeste da li dreg performansi moraju biti nužno politični i subverzivni i da li dreg može biti samo forma zabave. Ljubičin pogled na dreg naglašava ovaj drugi, zabavni momenat. „Dreg je pre svega forma zabave i to je najbitnija

Ljubica Kafekuvarica, foto: privatna arhiva

Dita Von Bill, foto: Andreas Norstedt

Golden Orb, foto: privatna arhiva

stvar, ali to ne isključuje ni njegovu političku aktivnost i mogućnost”, kaže ona.

Politička aktivnost, kao što smo već videli, svojstvena je našoj „problematičnoj devojci”, čiji performansi vrlo često imaju aktivističku notu. „Kada sam postala svesna koliko ljudi dolazi na naše nastupe i sa kojim entuzijazmom nas prate, shvatila sam da sam kreirala savršenu platformu za aktivizam, pa sam u nastupe ubacivala i ozbiljnije teme i od tada mi dreg znači kao poseban način da iskažem svoje mišljenje o situacijama koje nam se dešavaju

Oblačenje narodne nošnje je bio moj vid poruke da smo svi isti i da imamo jednako pravo na našu tradiciju, te da na taj način želim da poručim da smo mi deo tradicionalnih vrednosti - jer je jedina vrednost ljubav -Dita Von Bill i da to podelim sa ljudima i podstaknem ih na razmišljanje”, kaže Dita, ali dodaje da nikako ne smatra da se u dregu bilo šta „mora”. „U dregu ne postoji nešto kao „moranje”. Svako ima svoj pristup, jer smo individue za sebe i u tom maniru dreg može biti i sve i ništa, u zavisnosti koje su naše preferencije”.

Ovo mišljenje dele i ostale kraljice. „Dreg je sve, honey. Forma zabave, politike, ne postoje granice”, kaže Golden Orb, dok Karma nastavlja: „Ništa od ovoga i sve od ovoga ili bar elementi ovoga – dreg nastupi su nova forma svega i svačega smrskanog u tri do pet minuta nastupa gde ima s-v-a-č-e-g-a!”, zaključuje ona.

Not today, RuPaul, not today!

Američki rijaliti format RuPaul’s Drag Race popularizovao je dreg umetnost širom planete i dreg izdigao u mejnstrim. Franšiza postoji i u Čileu, Kanadi, Velikoj Britaniji, Holandiji i na Tajlandu, najavljene su i australijska i brazilska verzija, a planetarno je dostupan putem mnogih platformi, uključujući i Netflix. Iako je i u Srbiji, doduše relativno skoro, dostigao ogromnu popularnost, kraljice i nisu baš veliki fanovi ovog formata. „Drag Race nije moj omiljeni format jer stvara sliku daleku od onoga što dreg zaista jeste, ne pokazuje njegovu lepotu, zabavnost i smisao”, smatra Ljubica, a Dita dodaje: „Ta platforma je približila dreg kulturu ljudima, ali u isto vreme je i osakatila time što je ljudima tu vrstu prikazanog drega predstavila kao standard, iako u realnom svetu standard ne postoji i dreg

je mnogo više raznovrsniji”.

Dita, koja veruje da bi u takmičenju ispala prva jer se ne uklapa u taj, kako kaže, „fejk, šminkerski fazon”, smatra da dregu u Srbiji takva medijska platforma za promovisanje nije ni potrebna. „Dreg kultura ne živi od mejnstrima i komercijale, ona je više pobuna tim vrednostima i egzistira samostalno, kao sirova umetnost i zato nam nije ni potrebna ova vrsta promovisanja”, objašnjava ona. „Kreativnost i snalažljivost nam itekako pomažu, a naš trud i rad prepoznaju divni ljudi koji nas prate i pružaju podršku, tako da smo mi zadovoljni vidljivošču koju imamo”, dodaje.

Platforme stvaraju same Iako nema ozbiljne medijske platrofme kao što je to slučaj u Americi i nekim drugim zemljama, kraljice su preuzele stvari u svoje ruke i kreiraju slobodni prostor za svoj dreg. Organizovale su događaje na kojima je svaki posetilac mogao da iskusi čari drega. Na taj način približavaju dreg i onima koji se njime ne bave. „Platforma svakako postoji, naš haus je organizovao događaje poput „Drag Up Your Life”, gde su ljudi mogli da dođu i da se oprobaju u dregu”, objašnjava Ljubica platformu koju su ove kraljice osmislile. „Nisi čuo za „Drag Up Your Life”? Google it, baby!”, nastavlja Karma Geddonia, „bacajući” mali shade, fundamentalan za dreg kulturu. „To je podrška koja je predstavila neke od najjačih dreg kraljica na našoj sceni”, dodaje.

Moji uzori su anđeli, đavoli, mumije, gejše, bogovi iz raznih verovanja i vanzemaljci/ja -Golden Orb Podrška je, takođe, fundamentalna, posebno na početku bavljenja dregom. „Teško je izgraditi se u Srbiji, to odmah mogu reći.

Jako je važno imati podršku sa svih strana, kako bi nas motivisali za dalji rad”, kaže Golden Orb, dok Ljubica dodaje da je važno biti u okruženju drugih kraljica jer ono što se od njih može naučiti, ne može preko Youtube-a.

U nekim zemljama će se kolektivi dreg kraljica nazvati „haus”-ima, kao što je to slučaj sa The Haus of KayGie, negde sestrinstvima, a u američkoj kulturi dosta je prisutan termin „dreg majke” za iskusniju dreg kraljicu koja pomaže mlađima na počecima. „Kada sam ja počinjao nije bilo puno dreg kraljica u Srbiji, svega par i jesam dobio pomoć oko nekih detalja i tehnika šminkanja od mog prijatelja i, kad već koristimo tu terminologiju, moje „dreg majke” Ume Killix”, kaže Ljubica.

67

Golden Orb, foto: privatna arhiva

Osećaj zajedništva značajan je faktor i za Ditu Von Bill: „Na početku je veoma važno imati mentora ili bar nekoga ko će ti pružiti osećaj zajednice i pripadnosti, jer od toga osećaja sve počinje”, navodi Dita, dodajući da je ipak jedino presudno želja, upornost, rad i zabava.

Iako su uvek spremne da podele iskustva i daju saveta mlađim koleginicama, ulogom „dreg majke” ne bi baš sve bile oduševljene. „Ne bih bio dreg majka, bye!”, kategorična je Golden Orb, ali ipak ima savet za sve koji počnu da se bave dregom – „Let it go, inspirišite svet”, njena je poruka.

Ni Dita nije sigurna kako bi se snašla u ovoj ulozi: „Bila bih jako loša dreg majka jer dosta tehničkih stvari ne znam, da bih joj to prenela”, iskrena je Dita. „Ali ono što bih joj savetovala jeste: nemoj nikada da kalkulišeš, nemoj nikada da se opterećuješ, radi dreg zato što to voliš, daj svoje srce na sceni, sve radi iz srca i jebeno uvek, ali uvek ceni pordšku ljudi koju imaš, jer su oni i njihova ozarena lica nešto najlepše što možeš da dobiješ za svoj trud”, dodaje.

Karma Geddonia je, pak, ovu ulogu apsolvirala. „Prošla sam majčinstvo par puta nezvanično, i jednom zvanično sa svojom dreg ćerkom Kelly with a C”, kaže

70

RuPaul’s Drag Race je približio dreg kulturu ljudima, ali u isto vreme je i osakatio time što je ljudima tu vrstu prikazanog drega predstavio kao standard, iako u realnom svetu standard ne postoji i dreg je mnogo više raznovrsniji -Dita Von Bill ona. „Prvi savet koji sam njoj dala je - Vidi ti se brada i narandžasta si, kupi puder u svojoj boji, ionako sve počinje od pudera!”, vickasto završava Karma.

Puno košta Veliki problem drega u Srbiji jeste finansijski aspekt.

To je najveći, neke bi kraljice rekle i jedini, nedostatak usled nepostojanja medijske platforme. „U Srbiji je finansijski aspekt jedini izazov u građenju dreg scene, jer živimo u zemlji gde ljudi sa tog aspekta imaju izazov da sebi obezbede obrok”, osvrnula se u tom pogledu na društvene okolnosti Dita Von Bill.

Dreg je „skup hobi” u Srbiji, ali se kraljice slažu da je to posledica neredovnosti nastupa. „Ne može se od drega živeti u Srbiji, sada se zahvaljujući upornosti lokalnih dreg kraljica može lepo zaraditi i pokriti troškovi i da nešto ostane sa strane, ali ne dovoljno da se od toga živi”, objašnjava Ljubica i dodaje da bi dreg možda mogao da bude dovoljan izvor prihoda kada bi radile svakog vikenda, a ne jednom ili dvaput mesečno, koliko u proseku nastupaju. „Nama je dreg više od hobija jer je to naš način izražavanja. Skup jeste i što bi rekla naša poznata pesnikinja Darinka Bubamarić - puno košta”, nastavlja Dita i podvlači da bio dreg bio isplativ kada bi bio full time job, jer samim novcem nisu nezadovoljne pošto se kao kolektiv bore za to da dreg bude plaćen onoliko koliko jedan performer zaslužuje.

Primarni izvor prihoda, ipak, nalaze na drugim stranama, što omogućava da dreg rade donekle slobodno i bez ikakvog tržišnog pritiska. „Svako od nas privatno ima svoj posao i to nam savršeno odgovara jer ne želimo da dreg, kao izvor sreće i lagode, pretvorimo u obavezu i radni zadatak”, zaključuje Dita.

Dok se situacija sa korona virusom ne smiri i noćni život Beograda ponovo ne zaživi, kraljice možete gledati putem društvenih mreža.

“Obavezno čekirajte naše dreg profile na našoj zvaničnoj Instagram stranici - @hausofkaygie. Tu nas možete gledati dok Miss Rona ne prođe, ali ovako imamo mesečne drag show programe i žurke koje organizujemo u Kulturnom centru Grad”, poručuju njih četiri.

Karma Geddonia, foto: privatna arhiva

Ljubica Kafekuvarica, foto: privatna arhiva

Subverzija

Ostroga_Mi

Svojim imenom odajem počast odrastanju u pravoslavnom društvu Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografiso: Marko Mihailović

74

K

ada čujete njeno ime jasno vam je da ova dreg kraljica donosi crnogorsku energiju na beogradsku dreg scenu. U ovom trenutku, možda je baš ona most između drega i religije, a njen dreg most između Beograda i Podgorice. Ko zna. Predstavljamo vam mladu nadu dreg scene – Ostrogu_Mi. Vrlo specifično ime, šta si želela da poručiš tim izborom?

•Moja ime poručuje da su i „pederi“ vjernici. Mislim da je svima nama koji smo odrasli na Balkanu religija vrlo bitna. To je sastavni dio naše kulture, voljeli mi to ili ne.

Kakve su reakcije publike na Ostrogu?

•Publika me puno voli i od njih uvijek dobijam pozitivne komentare. Naravno, svi ljudi vole različite stvari, zato mi se mnogo sviđa ona izreka „One man’s trash is another man’s treasure“. Jednostavno, nije moguće da možemo svima da se svidimo. Nekome ću ja biti smeće, ali neko drugi će baš u tom smeću da nađe najveće bogatstvo svijeta.

Tvoje ime bi moglo da se tumači i kao provokacija pravoslavnih vernika. Da li si nekada imala probleme zbog toga?

•Moje ime svako može da tumači kako god hoće, ali ja znam šta ono predstavlja za mene. Bila je jedna grupa ljudi koja je pokušala da me tuži zbog izbora imena, ali tužba nije prošla jer, realno, nema osnova. Moje ime nije provokacija već način na koji ja odajem počast svom odrastanju u pravoslavnom društvu.

U šta Ostroga veruje?

•U ljubav, sreću, zdravlje i radost.

Kakva je tvoja dreg persona i koliko se razlikuje od tebe van drega?

•Iskreno, vrlo mi je teško da odgovorim na ovo pitanje.

Koliko smo različiti, toliko smo i slični. Možda je najbolje reći da je Ostroga dovoljno hrabra da uradi sve ono što ja ne smijem.

Kako bi definisala svoj dreg, šta je ono što čini Ostrogu različitom od drugih?

•Mislim da nije fino da ja sama sebe opisujem. Vaši čitaoci me mogu naći na Instagramu - @ostroga_mi, pa tamo pogledati i doneti svoj zaključak. Ono što Ostrogu čini jedinstvenom jeste to što niko drugi ne može da bude Ostroga i Ostroga ne može da bude niko drugi.

Ko su tvoji uzori i šta te inspiriše?

•Snažne, nezavisne žene. One koje su u stanju da se vrate s posla, podižu šestoro dece, skuvaju ručak i očiste kucu, sve sa osmijehom na licu. Fala Bogu pa je Balkan pun takvih žena, samo što im ne dajemo dovoljno kredita.

dreg takav?

•Subverzivan da, politički baš i ne. Što bi rekla jedna moja vrlo dobra prijateljica „Ja sam jedna izuzetno apolitična osoba“.

Smatraš li da dreg postoji izvan zone politike, ili je potrebno da postoji doza političnosti i društvene kritike da bi se neki performans nazvao dregom?

•Sam izlazak na scenu u dregu, u štiklama, u haljini, jeste političan. Pa čak i da poruka nije ništa dublje od „Zabavno je!“, i dalje je sam taj čin političan. Često čujem „Muškarac si, ne treba da nosiš haljine i šminkaš se“ - ma ko mi kaže da ne mogu!

Najaktuelnija tema trenutno je promena vlasti u Crnoj Gori. Da li će Ostrogi i LGBT zajednici sada biti lakše ili teže kada direktni uticaj na vlast imaju Amfilohije i crkva?

•Ne zanima me. Sledeće pitanje!

Kakav je dreg u Srbiji, a kakav je u Crnoj Gori? Šta su ključne razlike?

•Što se tiče dreg scene u Crnoj Gori, to sam ja. Što se tiče Srbije - to smo ja i još par nekih ljudi (smeh). Ođe u Beogradu je mnogo lakše raditi dreg jer postoje bolji uslovi i više mogućnosti. To je jedna jedina razlika. Da su uslovi u Crnoj Gori bolji, da ima više sigurnih prostora i klubova, sigurno bi bilo drugačije.

Da li će na Balkanu dreg moći da se uzdigne do mejnstrima i bude sastavni deo televizijskih projekata?

•Mislim kakvo je to pitanje, dreg jeste mainstream! Tu smo imali Karamelu nekada, pa čak i Kleopatru, koje su bile na srpskoj televiziji, cijela Srbija zna ko su ti ljudi. Za mlađe generacije to je Loshmi Panda, samo što se to ne zove dreg jer živimo na Balkanu. Šta je ono što su RuPaul’s Drag Race i mlade kraljice koje danas počinju da se rade dreg doneli u srpski dreg?

•Ništa one nama ne mogu da ponude što mi već nemamo. Šta bi bio tvoj glavni adut kada bi učestvovala u tom rijaliti formatu?

•Ne bih učestvovala u tome. To nije za mene, ja sam previše velika zvijezda za takav šou. Što se tiče aduta, imam ih toliko mnogo da ne mogu da se odlučim, ali ako se ikada odlučim za takav šou pokazaću ih sve tamo. Šta je za tebe najbolji dreg kod nas?

Ne bih voljela da odgovorim na ovo pitanje jer bi se neke od mojih koleginica uvrijedile. Mogu samo da pohvalim dreg kod nas, zato što je najšarenolikiji, a najkvalitetniji.

Svako od nas radi nešto svoje i radi ga dobro. Šta je ili ko je budućnost drega na Balkanu?

•Pa Bože moj, zna se, moja ćerka Vlažena.

Samo ime ti je subverzivno i političko. Da li je i tvoj

75

Foto: Marko Mihailović

Foto: Marko Mihailović

Foto: Marko Mihailović

Ekscentričnost

Kvarcna ruža i Vlažena

Mi smo budućnost drega Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografisala: Bojanja Janjić, VICE Srbija

80

O

ne su tandem koji je nemoguće ne primetiti.

Iako su potpuno različite, sjajno funkcionišu „u paketu”. Kako profesionalno, tako i privatno. Direktne, konkretne i vrcave u odgovorima, tako da je teško zadržati ozbiljnost u razgovoru sa njima. Ali, pokušajmo.

Kada ste počele da se bavite dregom?

•Vlažena: Dregom sam počela da se bavim pre dve godine. Ostroga_Mi je prepoznala čist talenat i lepotu u meni. Zahvaljujući njoj, ja sam jedna od „popularnijih” devojaka, hvala mama.

Kvarcna ruža: Počelo je spontano pre neke dve ili tri godine kada smo se, sasvim neobavezno, tokom Pride week-a u Prištini dregovali za neku privatnu žurkicu. Od tad je sve istorija.

Koliko se vaše dreg persone razlikuju od vas privatno?

Vlažena: Kako se moja dreg persona razlikuje od mene privatno, ne razumem pitanje? Pitate me kao da sam šizofreničarka.

Kvarcna ruža: Nema baš neke velike razlike, u dregu i van drega sam u suštini ista osoba, samo što, recimo, kad sam u dregu imam malo više samopouzdanja, mada i to sve zavisi do količine alkohola koje sam unela.

Kako bi definisale svoj dreg?

•Vlažena: Moj dreg spada u kategoriju Fem queen, velika inspiracija su mi Naomi Kembel, Kim Kardašijan Vest i Šer. Volim da svoj dreg predstavim kao jaku, samostalnu ženu kojoj nisu potrebni muškarci.

Kvarcna ruža: Noćna mora u boji kože (smeh). U suštini moj dreg se svodi na to da dekonstruiše društvene norme lepote, to je nekako najjednostavnije rečeno, jer zaista ne znam kako bih definisala, niti volim sebe da definišem. Šta sve može biti dreg i postoji li „pravi dreg”?

•Kvarcna ruža: Sve može biti dreg, ali bukvalno. Što bi rekla jedna američka kraljica, koju ne volim zato što je transfobična - svi smo rođeni goli, a sve ostalo je dreg.

No zaista, ne postoji „pravi dreg” jer dreg svako definiše za sebe.

Vlažena: Ako mogu moje koleginice da se nazivaju dreg kraljicama, onda može svako - dakle, ne postoje pravila.

Da li ste nekada imale probleme zbog bavljenja dregom?

•Vlažena: Problem je u drugim ljudima koji ne razumeju da je dreg vid umetnosti. Ja sam žrtva svog vremena. Šta smatrate svojim najvećim talentom i po čemu ste jedinstvene u odnosu na druge kraljice?

•Vlažena: Ako krenem da nabrajam talente, trajaće do sledeće strane. Jedan od njih je to što sam izuzetno

obdarena, za sve kreativne stvari. Jedinstvena. Ah, pa zovem se Vlažena, ne znam šta bih još tu dodala.

Kvarcna ruža: Nisam plesačica, ali sam spoznala da mi ples jako dobro leži, tako da mislim da mi je to novootkriveni talenat. Mislim da je moja estetika dosta drugačija od većine dreg kraljica u Beogradu, tako da me to čini jedinstvenom. Šta je sve potrebno dreg kraljici za jedan nastup?

•Vlažena: Vodka, visoke štikle i dva fudbalera.

Kvarcna ruža: To sve zavisi od načina na koji radiš dreg.

Nekome trebaju pedovi, perika, koncept, dok neko samo izađe polu go i baca se po podu. Ja sam ovo drugo. Svakako ti je potrebno dosta novca, ili da si crafty, pa da sve sama napraviš, sašiješ ili zalepiš. Šta uvek nosite sa sobom na nastupe?

•Vlažena: Lepak za trepavice, četku za kosu, a ponekad ponesem i suzavac, za svaki slučaj.

Kvarcna ruža: Dve pakle cigareta, nož i molitvu u srcu. Šta bi prvo promenile na srpskoj dreg sceni?

•Vlažena: Manje klovnova.

Kvarcna ruža: Hm, promenila bih svašta, ali u suštini – zapravo ništa, jer za sada sve funkcioniše kako treba.

Postoji li i u Srbiji sestrinstvo i u kakvom ste odnosu sa drugim kraljicama?

•Vlažena: „Naravno da postoji. Ja sam u najboljim odnosima sa svima, naše sestrinstvo cveta, uvek se međusobno podržavamo, volimo i tako napredujemo sve više i više”.

Kvarcna ruža: Definitivno postoji. Pomažemo jedni drugima kad god je to moguće. Sa nekima sam bliža, sa nekima ne, ali to je okej, nije ovo Jugoslavija.

Gde vidite sebe i svoj dreg za pet godina?

•Vlažena: Ako ne budem model ili manekenka, verovatno ću raditi u Pandi. Tako da sebe vidim u svetu mode.

Kvarcna ruža: U kontenjeru iza Dragstora, sa flašom viskija. Šalim se malo, nisam sigurna, a i ne razmišljam previše o budućnosti pošto je sve neizvesno u ovom periodu. Gde me vetar odnese, tamo sam, pa se vidimo.

Da li ste vi budućnost drega i šta možemo da očekujemo od vas u narednom periodu?

•Vlažena: S obzirom na to da je plastici potrebno hiljadu godina da se razgradi, naravno da smo budućnost drega! (Vlažena i Kvarcna ruža bile su članice kolektiva „The Haus of Plastics”, te stoga referenca na plastiku, prim. aut) U narednom periodu možete da očekujete to da će Ruža naučiti manire i neće ujedati ljude kada dođu na nastupe, a da ću ja postati bolja osoba.

81

Kvarcna ruĹža, foto: privatna arhiva

Kvarcna ruĹža, foto: privatna arhiva

VlaĹžena, foto: Loakiin

Progresivnost

Alexis i Tetke

Naša je dužnost da stvorimo bolje uslove za nove generacije dreg performera i performerki Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografisala: Čarna Nikolić

86

A

lexis VanderCunt je sjajna performerka, ali izmenjene okolnosti u kojima živimo od nje su stvorile pravu „karantinsku kraljicu“. Masku je nosila mnogo pre korone, apelujući na svest građana o aerozagađenju. U karantinu je pokrenula podkast „KaranTEAn“, a svoju online platformu ovih dana obogatila je novim sadržajem – podkastom „Tetke“ koji će voditi zajedno sa svojim prijateljima, aktivistima Milošem Kovačevićem i Goranom Vojinovićem. Njih troje su spoj inteligencije, energije i humora, pa nas je odmah zanimalo kako su se pronašli i postali „Tetke“ „Tetke su hrabre, uporne, izdržljive i povrh toga imaju ukusa“, počinje priču Miloš i dodaje da je bio presrećan kada ga je Alexis pozvala jer je o takvom sadržaju maštao godinama. „Maštam o podkastu koji bi radili gejevi za gejeve još od kada sam nabasao na „Food 4 Thot“ pre nekoliko godina. Interakcija četiri snažna i uzbudljiva feminiteta na kome se ovaj podkast bazira je za mene bila pravo malo otkriće i priželjkivao sam da uradim nešto slično“, priča Miloš. „Nema mnogo autovanih tetki na našoj audio sceni, bilo da govorimo o radiju ili podkastima, a još manje je onih koje su spremne da centriraju svoju seksualnost, feminitet i radikalnu kvir politiku u sadržajima koje proizvode. Tetke definitivno neće biti samo još jedan neprepoznatljivi podkast“, dodaje.

I dok je Miloš priželjkivao da se oproba u ovakvom formatu, Goran je postao deo priče sasvim slučajno, ali se ni trenutka nije dvoumio da li da prihvati poziv. „Pristao sam bez mnogo razmišljanja, jer znam da smo slični po senzibilitetu, a takođe mi se i jako sviđao njen prethodni podkast KaranTEAn, koji je krenula da radi sama u toku vanrednog stanja“, kaže Goran.

Učitavanjem novog značanja protiv homofobije i mizoginije Na sličan način na koji je gej zajednica promenila značanje terminu „queer“, koji je u početku korišćen kao uvredljiv termin za osobu homoseksualne orijentacije, ovo troje ljudi žele da i terminu „tetka“, koji je istovremeno i homofobičan i mizogin, učitaju novo značenje. Iz tog razloga Alexis je izabrala upravo ovaj naziv za podkast. „Kada sam prvi put čula taj termin imao je uvredljiv kontekst, ali kako su fem gejevi nepobedivi, uspeli smo da ga pretvorimo u nešto pozitivno i lepo. Danas su tetke, za mene, gej muškarci koji se ne stide svog femininiteta, ma koliko on bio prisutan“, priča nam Alexis. „Reč „tetka” ima blago negativne konotacije u jeziku kad se koristi u značenju „gej muškarac” i njene osobine su da tračari, ide iz kafića u kafić i da mnogo priča“, nastavlja Goran. „Ja stvarno nemam problem ni sa tetkama kao takvim, a bogami ni sa kafenisanjem od jutra do prekosutra, te ne priznajem te negativne prizvuke i želim da prigrlim tetke u svim svojim

značenjima i oblicima“, dodaje.

Autorski tim će se truditi da podkast obuhvati sve važne teme za, kako autorka kaže, „prosečnog srpskog homoseksualca“. Ipak, teme kojima će se baviti zanimaće i druge ljude bilo da su kvir ili ne. Pričaće o politici, estradi, serijama i filmovima, ljudskim pravima... „Format podkasta je inspirisan popularnim američkim emisijama, kao što su „The View“, „The Real“, „The Talk“ i druge, gde nekoliko žena razgovara o najrazličitijim temama. Izabrala sam da to uradim sa dve osobe koje su mi neizmerno zabavne i drage, pa se nadam da će to prepoznati i oni koji nas budu slušali“, kaže Alexis i dodaje da će forma sa troje voditelja biti znatno dinamičnija. „Goran je duhovit, glasan i dosta me podseća na to kako drugi ljudi opisuju mene, dok je Miloš inteligentan, ima genijalne ideje i uvek zna sve“, opisuje ona svoje kolege.

A oni za nju kažu da ima snažnu ličnost, ali je uvek spremna da neslaganje reši konstruktivnim razgovorom, tako da rad sa njom nije previše zahtevan. „Alexis i ja smo u kvir aktivizmu već dosta dugo i prošli smo zajedno svašta. Mislim da smo se navikli jedno na drugo i da već neko vreme sarađujemo bez većih trzavica“, kaže Miloš, dok će nas Goran o iskustvu rada sa jednom karakternom dreg kraljicom naknadno obavestiti. „Alexis je kao drugarica divna, daj bože i kao saradnica, ali ne bih da se zalećem sa rečima hvale, još joj nisam stao na žulj!“, dodaje on.

Kraljica karantina i ružičastih naočara U nastavku razgovora želeli smo da saznamo nešto više o Alexis i kako se rodila ideja o stvaranju podkasta. Prvo što smo saznali je da u slobodno vreme obožava da ih sluša, tako da se odgovor nametnuo sam po sebi. Karantin je samo bio povoljan trenutak kada je imala dovoljno vremena da se time bavi. Osmislila je vizuelni identitet i koncept i tako je nastao prvi podkast „KaranTEAn“. U procesu joj je velika pomoć bio prijatelj Jovan Ilić. „Htela sam da stvorim nešto što će obeležiti taj ružan period i učiniti ga manje ružnim, a da istovremeno ostanem dosledna sebi, nadam se da sam u tome i uspela“, kaže Alexis.

Kreativni rad bio je svojstvena terapija u vreme izolacije, a trudila se da i u tom periodu neizvesnosti zadrži optimizam i pozitivan pogled na svet. „Meni su ružičaste naočare urođene, tako da uvek i svemu pristupam konstruktivno i sa gotovo suludom pozitivnošću“, kaže Alexis. „Pored drega radim još dva posla, i sve što radim je u većoj meri kreativno, tako da je kreativni rad nešto što mi je i pre karantina pružalo sigurnost, satisfakciju i činilo me srećnom“, dodaje.

Ipak, zbog korone je bila odsečena od gotovo svih vidova kontakta sa publikom, izuzev online, a neki od

87

Foto: Čarna Nikolić

Foto: privatna arhiva

njenih bliskih prijatelja i saradnika su privremeno otišli iz Beograda, što je bilo izuzetno izazovno. Ipak, ona je i u tome pronašla pozitivnu stranu. „Pauza od tesnih štikli, utegnutog struka, slikanja, žurki i nastupa nije isključivo loša stvar. Imala sam privliegiju da taj period iskoristim za neku vrstu evaluacije svoje karijere, da odlučim da nekim stvarima moram da kažem ne i da povratim strast prema dregu“, objašnjava Alexis i dodaje da je tokom karantina uspela da radi na side projektima za koje nije imala vremena ranije, odgleda serije i filmove koje nije stigla, ali i da smrša 20 kilograma! „Čini mi se da sam sada najbolja i najzdravija verzija sebe i srećna sam zbog toga“, kaže Alexis sa osmehom.

Meni su ružičaste naočare urođene, tako da uvek i svemu pristupam konstruktivno i sa gotovo suludom pozitivnošću -Alexis VanderCunt XL Barbie Dregom se bavi od 2018. godine kada je sa svojom sestrom Mijom debitovala na „Drag Up Your Life“ događaju koji organizuje „Haus Of KayGie“, mada se može reći da je Alexis bila tu još mnogo, mnogo ranije. „Ukoliko vratimo vreme, uvek sam volela žensku odeću, pa sam tako u četvrtom razredu na rekreativnoj nastavi na Divčibarima pobedila na maskenbalu, a kostim je bio studentkinja medicine. Sećam se da sam imala teksas suknjicu i dva pištolja“, evocira sećanja Alexis. „Posle toga sam na gotovo svim maskenbalima bila neka moćna žena, pa tako mislim da je Alexis oduvek bila tu“, dodaje.

Vrlo brzo je i sama shvatila da je potrebno napraviti sopstvenu platformu za bavljenje dregom. „Nakon prvog nastupa želela sam samo da budem tu i radila sam dosta besplatnih nastupa, a onda sam shvatila da je najpametnije napraviti sopstvenu platformu. Tako su nastale Thank u nEXt žurke koje smo pokrenuli Jovijah, Mia i ja, a do početka cele situacije sa koronom održavale su se u Beogradu i Novom Sadu“ kaže Alexis.

Ova moćna dreg persona je nastala, kako sama kaže, kao nus pojava višegodišnjeg gledanja Madoninih i Britninih turneja, franšize „Real Housewives“ i „Mean Girls“ filmova. Inspirisale su je jake žene, uz koje tada rado đuska ispred TV-a ili u učionici, a za sebe kaže da je „XL Barbie“. Njena persona razvijena je do detalja. „Alexis je bogata žena sa Vračara, bivša žena fudbalera i pasionirana korisnica plastične hirurgije. Ona je prst u oku svima koji misle da su lepe žene glupe.

Alexis uvek ima mišljenje o svemu, bezobrazna je i voli

90

da sve što radi bude savršeno“, opisuje nam u detalje svoju dreg personu. „Rekla bih da su mi najveći aduti efikasnost, organizovanost, kreativnost i posvećenost svemu što radim“, dodaje, ali naglašava da su joj najjači adut ipak ljudi sa kojima radi. „Pored toga umem da osmislim dobar look, nastup, temu za žurku, puštam fenomenalnu muziku i nemam problem da ceo Beograd preko Grajndera obavestim da organizujem žurku“, dodaje.

Ukoliko smo sve zapamtili i nabrojali, sa sobom na nastup uvek nosi metalnu slamčicu, ogledalo, smoki, lepezu, četku, šminku, parfem, sprej za osvežavanje šminke, patike, vodu i Red Bull... Malo li je? „Ono što je uvek dobro poneti sa sobom je ličnost.

Još jedan must have je osoba koja će da vam pomogne da ne polomite kuk, izvadi vas iz taksija i na kraju nastupa naruči picu. Za mene to radi moj drug Jovijah“, kaže Alexis.

Dreg sa porukom Iako joj nedostaju bolji uslovi za rad, prema samoj dreg sceni nije previše kritična jer je svesna da su one, dreg kraljice, te koje imaju odgovornost da istu kreiraju i učine što boljom za nove generacije. „Volela bih da u Beogradu imamo veću platformu i da imamo priliku da nastupamo češće na mestima koja imaju bolje produkcijske uslove, ali svesna sam da je sve što imamo danas zahvaljujući kraljicama i kraljevima koji su počeli pre nas, a naša je dužnost da nastavimo da stvaramo uslove za nove generacije dreg performera i performerki“, smatra Alexis. „Budućnost drega u Beogradu su svi performeri i performerke koji imaju poruku, vredno rade i ostavljaju srce na sceni.

Nadam se da sam i ja deo te budućnosti“, dodaje.

Želeo bih da vidim više drega koji akcentira dobro promišljenu progresivnu političku poruku -Miloš Kovačević Njene kolege, sa stanovišta publike, imaju par zamerki. „Potrebno je više sadržaja na našem jeziku“, smatra Goran. „Nije da ga nema, ali treba ga još“.

Miloš, kao veliki fan dreg umetnosti, voleo bi da dreg bude malo više političan. „Uvek se dobro zabavim kada odem na dreg nastup neke domaće kraljice ili na RuPaul’s Drag Race Viewing Party. Obožavam da gledam dreg zajedno sa drugima. U tim trenucima najviše osećam da smo zajednica. Ponekad sam do te mere očaran dreg kraljicama, njihovim nastupima, kostimima i šminkom da pomislim da je dreg možda i nešto više od puke zabave“, kaže Miloš. „Želeo bih da vidim više drega koji akcentira dobro promišljenu progresivnu političku poruku“, dodaje.

Foto: privatna arhiva

Perspektiva

Između školske lektire i Netfliksa: Čemu dokolica može da nas nauči?

Piše: Jana Šarić Fotografije u tekstu: visualhunt.com

S

lobodno vreme predstavlja važnu instituciju XX veka – ono je posledica sindikalnih borbi, pregovaranja i pritisaka radničke klase na poslodavce, a zatim i društvo. Vreme koje nije okupirano radnim zadacima, strogom kontrolom poslodavca, obavezama i pritiscima označeno je kao presudno za ljudsku psihu, rast i razvoj, kako profesionalni, tako i lični. Međutim, ubrzo se javila potreba da to slobodno vreme bude na neki način strukturisano, ispunjeno različitim podsticajnim sadržajima i aktivnostima koje nisu previše zahtevne i naporne. Na ovoj potrebi profitirali su mnogi, od turističkih agencija, sportskih udruženja, pa sve do industrije zabave. Različiti društveni akteri nudili su različita rešenja za ispunjavanje tuđeg slobodnog vremena, a neki od njih su ga potpuno osvojili, poput popularne kulture i njenih produkata. Posredstvom različitih platformi poput Netfliksa, pred konzumente stavlja se more mogućnosti, kao što su gledanje čitavih sezona „u dahu” (takozvano bindžovanje) ili osećaj da je ceo svet stavljen na dlan. Ovo putovanje kroz sadržaje košta svega desetak evra mesečno, a svojim putnicama i putnicima daje osećaj da uvek imaju gde da se vrate – na početnu stranu platforme. S obzirom

92

na količinu vremena koja se posvećuje ovakvim sadržajima, postavlja se logično pitanje – mogu li one nečemu i da nas nauče? Čitati, čitati i samo čitati!

Jedna od osnovnih imperativa stavljenih pred gotovo sve članice i članove društva svakako je razvijanje čitalačke kulture. Ova specifična vrsta gotovo sakralnog odnosa prema knjigama nam od detinjstva stvara pritisak da su knjige jedini autentičan i neprikosnoven izvor znanja, a da je čitanje jedan od najpoželjnijih vidova provođenja slobodnog vremena. Ovakva vrsta romantizacije čitanja dovodi do stvaranja usiljene dihotomije knjige i svih ostalih sadržaja koji se smatraju manje vrednima u odnosu na „pisanu reč”. Paradoksalno, na društvenim mrežama koje se su se jedno vreme smatrale zakletim neprijateljem čitanja postoji nebrojano mnogo heštegova, Instagram stranica ili tumbler postova o “book fetišu” ili pasioniranim čitačima i čitačicama. U ovakvim okvirima, sasvim je legitimno zapitati se potcenjujemo li edukativni potencijal sadržaja čija je primarna funkcija zabava, i konačno, znači li to da sadržaji popularne kulture nikako ne

mogu biti iskorišćeni kao pomoćna nastavna sredstva i u formalnom i u neformalnom obrazovanju? Čitalačka kultura neguje se od samog ulaska u školski sistem, a najmoćnije sredstvo u ovom procesu svakako je institut domaće lektire. Spisak domaće lektire može se posmatrati kao ideološki i politički otisak vremena u kome je nastajao, ali sa dovoljno prostora za spisak „klasika svetske književnosti” koji se smatraju polazištem za razvoj čitalačkog ukusa i navika. Međutim, spisak domaće lektire često se može činiti anahronim, prevaziđenim ili neprilagođenim uzrastu za koji je namenjen, pa je logično da đaci ovu školsku obavezu često ispunjavaju pomoću takozvanih interpretacija, ili uz pomoć filmova ili serija. Dakle, knjige odavno gube trku sa vremenom, a društvena reakcija na ovaj proces uglavnom dolazi u formi lamenta, što je unapred čini pasivnom i gotovo beskorisnom. Ova vrsta „bitke za obrazovanje” mogla bi biti rešena obostranom pobedom – i knjige, i Netfliks, i chill.

U nastavku teksta priloženo je samo nekoliko primera na koji način je moguće spajati, naizgled, nespojivo.

čito onim koji ga na neki način sprečavaju da ostvari sopstvene interese. Međutim, ovako snimljena serija, istovremeno duhovita i mračna, može da služi kao savršeno dopunsko sredstvo za razumevanje piščeve poetike, ili, u krajnjem slučaju, nas samih. Kombinacija popularne kulture i klasika književnosti čini da se u isto vreme osećate važno i snažno, ali i sitno i beznačajno, što predstavlja savršenu podlogu za filozofsku gimnastiku neophodnu svakom mislećem biću.

Prema naređenju Piki Blajndersa i tri ratna druga Na listi najpopularnijih likova Netfliks platforme svakako se nalaze i „Piki Blajndersi“, izrazito šarmantni loši momci i sve uspešniji kriminalci i gangsteri.

Ovo bi verovatno bila još jedna priča o antiherojima prašnjavih i siromašnih predgrađa, da u jednačinu nije ubačen i svojevrsni otisak vremena – trauma rata.

Priča o tri mlada momka, koji su otišli u rat sa uverenjem da je odlazak jedina ispravna stvar, o prekidu mladosti i životu na „ivici žileta” između jave i turobnih

“Zbogom, zbogom Boljšoj teatre”: beleške doktora koji nije pisao samo recepte Jedan od neizostavnih imena sa spiska domaće lektire svakako je i Mihail Bulgakov, pripadnik izgubljene generacije koja je tokom svog životnog veka svedočila najvećim razaranjima i najvećim promenama u istoriji čovečanstva – od dva svetska rata, preko frižidera, do penicilina. Deo čitalačke kulture postaje svojim kapitalnim delom „Majstor i Margarita“, koje svojim fantastičnim elementima pruža britku kritiku sovjetskog društva i gvozdenog mehanizma koji njime upravlja. Međutim, možda je korisnije početi dnevničkim zapisima ovog pisca iz perioda kada je, kao mladi lekar, dobio nameštenje u seoskoj bolnici „bogu iza nogu”, gde su mu jedino društvo pravili priručnici iz hirurgije, senka prethodnika, Leopolda Leopoldoviča, cigarete i morfijum.

Shvativši da je praktično sam u borbi protiv zaraze, neznanja i nadrilekarstva, mladi doktor daje obećanje da će sve svoje znanje i blistave ocene stečene na fakultetu staviti u službu javnog zdravlja, iako je njegov beli mantil, zajedno sa ulozima - preveliki. Ako se Bulgakovljevi dnevnički zapisi učine preteškim za čitanje, BBC je uradio svoj domaći temeljno i zadovoljavajuće, nudeći nam seriju “Beležnica mladog doktora” iz koje isijava crni humor, osećaj nedoraslosti i beskonačna trema svojstvena svakom početniku. Ukoliko se iko ikada zapitao kako pripadnik „izgubljene generacije” izgleda u očima jednog milenijalca, ova serija predstavlja savršen odgovor. Ali, neophodno je bindžovati pažljivo, jer serija ne prati verno Bulgakovljeve dnevničke zapise. Čini se da je ekranizovani doktor dosta sujetniji i nemarniji prema svojim pacijentima, naro-

93

snova, svakako nije prvi put ispričana za potrebe Netfliks produkcije. Čini se da dominanantne motive serije možemo pronaći i u Remarkovim opisima beznačajnih života bivših ljudi koji se sa fronta nikada zapravo nisu ni vratili, stoga ova serija može da posluži kao izuzetno uspešno pomoćno sredstvo u razumevanju celokupnog konteksta i društvenih strujanja dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Ukoliko je Remarku ili bilo kom pripadniku izgubljene generacije ikada bio potreban dobar PR, braća Šelbi su mu to svakako omogućila.

Piki Blajndersi su korisna „puškica” za razumevanje književnosti i evropske istorije međuratnog perioda ne samo zbog beznadežnosti situacije u kojoj se likovi nalaze, iznova se vrteći u istom ciklusu opasnih, nelegalnih i krvavih poslova, već i zbog delimično uspešnog opisa teskobe i opasnosti kojoj se čovečanstvo približilo nakon velikih ekonomskih, političkih i legitimacijskih krahova. Neki od najznačajnijih motiva se provlače i kroz Remarkove romane i kroz seriju, pa tako imamo zbunjenost nad konceptom ubistva koji se ne događa

u ratu, alkoholizam kao pokušaj sanacije ratne traume, mirnodopske smrti koje se vrednuju jednako kao i ratne, brze automobile i žene u koje se junaci prelako zaljubljuju, uprkos svojoj praznini i ogorčenosti. Da su bili stvarni (iako postoje indicije da su i jedni i drugi samo delimično izmaštani) braća Šelbi i Remarkovi momci nalazili bi se na suprotnoj strani linije fronta, ali ovolika sličnost između motiva, problema, praznine i destrukcije može samo da doprinese boljem razumevanju konteksta Prvog svetskog rata u kome su svi učesnici unapred – gubitnici. Babilon Berlin ili domaći miks ove dve serije „Senke nad Balkanom” takođe mogu poslužiti svrsi, mada za Šelbijeve navijamo gotovo jednako kao i za Bojmera, Kacinskog i Tjadena. Čini se da zaista nema ničeg novog ni na Zapadu, ni pod suncem. Stoga, odustajanje od ovog dela popularne kulture zbog lamenta nad starijim kulturnim praksama nikako ne može biti produktivno, u najboljem slučaju može biti ograničavajuće i pogubno za opšte obrazovanje i kulturu. Sa druge strane, edukativni aspekt serija i produkata popularne kulture ne sme ni da ugrozi trenutke dokolice i slobodnog vremena, naročito u eri fleksibilnih radnih aranžmana i rada od kuće usled pandemije korona virusa. Dakle, formula 8 sati rada, 8 sati učenja i 8 sati odmora i dalje je primenljiva u 21. veku, pre svega zbog dostupnosti sadržaja i lakoće njegove konzumacije. Osvetljavanjem značaja popularne kulture za socijalizaciju mladih i odraslih, publika se ohrabruje da ne bude pasivni konzument, već aktivni učesnik u kreiranju sadržaja, pa tako može da reaguje na izbor sadržaja, naročito ukoliko oni sadrže homofobiju, rasizam ili seksizam.

Ukoliko se ovaj „budan” i aktivan društveni odnos nastavi, Netfliks i slične platforme imaju potencijal da postanu saveznici ne samo u ispunjavanju slobodnog vremena, već i prostori osetljivi na promene društvene klime i okolnosti. Dakle, kombinacija bindžovanja knjiga i čitanja Netfliksa možda neće spasiti živote, ali ima dobre šanse da spasi bar nečiji unutrašnji svet.

Osvetljavanjem značaja popularne kulture za socijalizaciju mladih i odraslih, publika se ohrabruje da ne bude pasivni konzument, već aktivni učesnik u kreiranju sadržaja, pa tako može da reaguje na izbor sadržaja, naročito ukoliko oni sadrže homofobiju, rasizam ili seksizam

94

Iz ugla mladih

O terapiji se najlepše ćuti

Piše: Nađa Pavićević

M

oje ime je Nađa i sa svoje skoro 23 godine apsolutno poznajem besmisao. Besmisao je utkan u sve moje pore i beskopromisno je umeo da preuzme primat nad mojom ličnošću. Umeo, ali se trudim da mu to ne dozvolim, jer on ne može da funkcioniše sa drugim aspektima mog života, onim lepim delovima svakodnevnice i života koju mi taj besmisao, bez sumnje, ometa.

Naredni redovi su nastali u želji da pružim doprinos buđenju društvene svesti o važnosti mentalnog zdravlja.

Depresija nije ćebe kojim se pokriješ kada nemaš izgovor za svoj „društveni“ neuspeh. To je egzistencija prekrivena velom nemira, tuge, stresa, sa kojom se budiš i ležeš, i traješ u njoj. Ne bolovati od depresije ne znači mentalno zdravlje. Daleko od toga. Mnogo je drugih mentalnih poremećaja koji pogađaju mlade, a koji ih možda nisu ni svesni. Navodim depresiju samo kao najčešći od njih. Ako se u trenutku čitanja ovih redova osećaš kao da se pronalaziš u tome, zarobljen u prostoru i vremenu, sa prolongiranim, intenzivnim osećajem tuge, sa gubitkom volje za život i svakodnevne aktivnosti, sa osećajem beznadežnosti, beznađa - možda je vreme za pomoć. Pozdrav i za tebe, mladi perfekcionisto, sa konstantnim osećajem bezvrednosti, neobjašnjive razdražljivosti, konzistentne ljutnje, ekstremne krivice, osećaja nezadovoljstva i besmisla dana. Možda je vreme. Odlično razumem da ti, koji ovo čitaš, pretpostavljaš da je suviše kasno, ili besmisleno, ili nekorisno, ili dosadno, ili frustrirajuće, ili zanemarljivo, ili fazno i prolazno, ili samorešivo. Ali veoma često nije. Skoro nikad nije.

Ti, koji ovo čitaš, volela bih da znaš da savršeno znam kako se osećaš. Znam kako se osećaš ujutru, kako popodne, kako nedeljom u 16h, kako utorkom u 17h, na početku radne nedelje, kako se ophodiš prema obavezama, kako u porodičnim odnosima, sa bratom, sestrom, rođakom, devojkom/dečkom. Znam koliko si prilika izgubio, ili propustio, koliko vremena nepovratno protraćio, dok si čekao da prođe. Iz svog iskustva, verujem da neće proći dok ne uradiš nešto povodom toga. I to što sad trenutno nemaš volju, ne znači da je loš ceo život. Hvaljeni perfekcionista u meni vrišti da ove reči na papiru nemaju nikakvog smisla, ali ja trajem u borbi da probudim svest da bolje može biti.

Svi će ti reći: „TRGNI SE!“ – vauu, kakav vanvremenski, sveobuhvatni, ubeđujući, beskompromisno koristan ljudski savet, verovatno ga niko nikada nije čuo. Ali u floskulama

je često istkana sva istina vremena. Verovatno zato i jesu floskule. Iako nije lako usprotiviti se onome u čemu naviknut nastavljaš da „ležiš“ - nije nedostižno.

Pokušaj da se izdigneš iznad oprečnih mišljenja, jer svi oni koji kažu da znaju kako se osećaš – nemaju pojma.

Oni koji kroz to nisu prošli mogu samo da pretpostavljaju, da čitaju o tome, verovatno da često bojažljivo i sa puno pažnje saslušaju tvoje misli, ali ne mogu da znaju kako se TI osećaš, kako se bilo kod od nas individualno oseća.

Jako je teško razgovarati sa sobom. Teško je da se Ti i ti usaglasite da povodom sebe morate nešto uraditi. Ali, to je samo početak. Odluka da je promena rešenje - pola je puta prema rešenju. I ja sam pribegavala alternativama, dok mi život nije postao alternativno rešenje. Onda sam, za promenu, preuzela inicijativu. Zato znam koliko je teško početi. Početi znači pozdraviti se sa svojim bivstvovanjem u dosadašnjoj šematskoj postavci, u dobro poznatoj zoni konfora, u izdašnoj i beskonačnoj igri prezira prema samom sebi i frustrirajuće upornosti da opstaješ u njoj.

Znam i koliko je teško uvideti širinu socijalne podrške koja je dostupna danas, kako formalne, tako i neformalne.

Podrške koje veoma često nismo ni svesni. Pored svih onih koje volimo i koji nas vole, danas je dostupna i stručna pomoć, možemo je pronaći online ili potražiti savet. Znam da nije lako pričati o tome, da je nepoverenje veliko, zato ću iz svog iskustva predložiti neke mogućnosti u koje verujem da mogu pomoći. Ti ćeš znati da izabereš šta tebi odgovara.

Potraži na internetu NORBS, Tim linije pomoći, Besplatno savetovanje u Centru za mentalno zdravlje - Beograđanka, kao i pomoć koju pruža Savez društava psihoterapeuta Srbije. Ovaj Savez podršku može pružiti i preko volontera, putem aplikacije ili telefonski – sve im je na sajtu. Ukoliko si student, besplatnu psihološku pomoć možeš zatražiti i u okviru projekta „Pričajmo o tome“, gde obučeni stručnjaci savetovanje pružaju preko skajpa i mejla. Svako je individua za sebe i niko bolje od tebe ne može da zna šta je najbolje da učiniš, ali ništa ne gubiš ako istražiš, zar ne?

95

Intervju

Dragana Vasilijević-Valent

Na društvenim mrežama nije važno biti savršen, već iskren Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografisala: Ana Duracović

96

I

ako ne pijem kafu, bio sam @sadraganomnakafi virtuelno, jer kako reče CardiB – koronavajruuus! Dragana je najveći mag društvenih mreža među filolozima i najveći poliglota među influenserima. Mada neće sebe tako nazvati. Veruje da se uči celog života, a ako odlučite da je pratite, hteli vi to ili ne - učićete i vi. I neće vam biti dosadno.

Reci nam nešto više o sebi, ko je Dragana?

•Formalno, Dragana je filolog slavista. Od 2013. godine sam u visokom obrazovanju, iza sebe imam dosta prevodilačkog i predavačkog iskustva i brojne saradnje sa stranim i domaćim firmama. Privodim kraju doktorsku disertaciju o dvojezičnoj nastavi po CLIL metodi i autorka sam radionice „Unovči znanje jezika”. A sada kad sam vas udavila, mogu da pređem na suštinu. Ja sam, pre svega, devojka koja obožava jezike, veruje u rad na sebi i celoživotno obrazovanje i o svemu tome rado govori na društvenim mrežama.

Takođe sam neko ko se u životu probijao bez pomoći uticajnih roditelja, stranke ili razgranate mreže kontakata i uglavnom sam učila na svojim greškama. Zato često pišem i govorim o stvarima koje bih volela da mi je neko rekao pre XY godina.

Opiši nam sebe u tri reči, na bilo kom jeziku?

•Na svakom jeziku mi padaju na pamet različite reči.

Ovako mešano neka bude eklektična, честная (ruski: poštena, iskrena), zielstrebig (nemački: fokusirana na dostizanje cilja).

O čemu Dragana najradije razgovara na kafi, bila ona online ili offline?

•Najradije se dogovaram za sledeći angažman vezan za usmeno prevođenje (smeh) Šalim se. Okružena sam ekstremno zanimljivim ljudima i vrlo rado razmenjujem novosti sa njima, ko kakav nov i zanimljiv projekat ima, gde smo bili na putovanjima, šta smo gledali ili čitali.

Na svom profilu si napisala „i zvanje i znanje i 12 godina iskustva“. Šta misliš da je najvažnije od ta tri?

•Na mrežama sam prisutna kao edukator, a za edukatora je najvažnije da znanje i kontakte koje ima stvarno hoće da podeli. Činjenice same po sebi u današnje vreme nisu vrednost jer uvek možemo doći do njih. Inače, to „I zvanje i znanje i 12 godina iskustva” sam napisala u znak protesta protiv opšteg uverenja da ljudi ne mogu istovremeno imati i visoke akademske rezultate i praktične veštine i snalažljivost i dosta životnog i radnog iskustva jer to, jednostavno, nije tačno.

Danas se mladima već traži iskustvo kada apliciraju za bilo koji posao. Gde i kako da ga steknu, ako se

prethodno posvete isključivo fakultetu?

•Kroz prakse, razmene, volontiranje ili honorarne poslove u toku studija. Ukoliko izuzmemo okolnosti ozbiljnih zdravstvenih ili porodičnih problema, nema razloga da se iko odluči da samo studira i za te četiri godine ne odvoji nimalo vremena da sebe učini konkurentnim na tržištu rada. Prosečnog poslodavca mnogo više zanima šta umete da radite, nego koliko dugo ste studirali i koliki vam je prosek. Kažem to kao osoba koja je završila studije sa veoma visokim prosekom i u roku, a na intervjuima za posao redovno odgovarala na pitanja vezana za prethodno iskustvo, boravak u inostranstvu i slične, praktične stvari.

Kako odabrati pravu opciju za volontiranje? Kao neko ko zastupa tezu da znanje treba unovčiti, ali i sama volontiraš, kako biraš šta je vredno tvog neplaćenog rada?

•Kao studentkinja sam volontirala kako bih dobila priliku da radim u inostranstvu i kako bih se bolje umrežila. Danas sam srećna što imam mogućnost da podržim projekte u koje verujem. Volontiranje se isplati ako učiš nešto važno, upoznaješ bitne ljude ili svojim radom podržavaš promenu okruženja na bolje. Ne isplati se volontirati ako “ideš gazdi po burek” ili ako neko tvoj besplatan rad dobro unovčava, ne pružajući ti ništa vredno zauzvrat.

Radiš u visokom obrazovanju i u direktnom si kontaktu sa studentima. Koja tri saveta možeš dati studentima za ovaj ispitni rok?

- Izađi na ispit i kad ne znaš sve. Ako izađeš, šanse da položiš su 50/50, ako ne izađeš - šansa je nula.

- Informiši se o formi i zahtevima ispita, uči u skladu sa tim, pažljivo čitaj pitanja i drži se rokova. Veliki broj studenata ne pada zbog gradiva, već zbog loše informisanosti.

- Pravi pauze u učenju, bolje ćeš pamtiti i uči sa razumevanjem (kao da objašnjavaš mlađem bratu ili sestri).

Na svom profilu govorila si i o odustajanju. Kako proceniti kada je pravi trenutak da se „dignu ruke“ od nečega i da li je recimo odustajanje od fakulteta legitimna opcija?

•Pravi trenutak za odustajanje je kada shvatimo da nam benefit nije vredan uloženog truda i da duže vreme ne vidimo svrhu u onome što radimo. Kod nas još uvek postoji to uverenje da život treba da teče unapred utvrđenim tokom „škola - studije - zaljubljivanje na trećoj godini - diploma u roku - državni posao - svadba kredit za stan - dvoje dece - penzija - unučići”, po istom scenariju za sve. U redu je pauzirati godinu, napustiti studije, promeniti fakultet, upisati studije u četrdesetim, napustiti državni posao radi pretvaranja hobija u mali

97

biznis ili frilensa. Svaka od ovih opcija je legitimna ako je to ono što u tom trenutku želite. Šta bi savetovala studentima koji se u toku ispitnog roka teže nose sa stresom i anksioznošću?

•Ukoliko je u pitanju strah od konkretnog ispitivača ili predmeta, idi da slušaš ispit ili da „upoznaš neprijatelja” kroz odlazak na konsultacije. Ako je strah stalno prisutan, probaj dekatastrofizaciju - razmisli šta je najgore šta može da se desi i šta ćeš raditi u tom slučaju. Sad kad znaš, može biti ili bolje ili ono za šta već imaš rešenja. U slučaju da stres i anksioznost ozbiljnije ometaju tvoje funkcionisanje, potraži profesionalnu pomoć.

Obrazovanje traje celog života i ono najteže dolazi nakon završenog formalnog obrazovanja. Veruješ da, posebno u doba krize, ne treba da „držimo sva jaja u istoj korpi“. Šta to tačno znači i kako rasporediti svoje resurse tako da izvučemo maksimum?

•Smatram da uvek treba da imamo na umu šta sve umemo da radimo i da razvijamo veštine i gradimo kontakte. Nije pametno osloniti se samo na jednu stvar. Čak i kada imamo stalni posao ili biznis koji nam donose dovoljno novca, korisno je izgraditi lični brend na društvenim mrežama ili imati dobro rangiran profil na nekoj frilenserskoj platformi jer ... nikad se ne zna.

Da sada možeš da se vratiš u neki trenutak svog školovanja, šta bi promenila i uradila drugačije?

•U četvrtom srednje sam osvojila međunarodnu nagradu na takmičenju Rusiji i dobila stipendiju njihovog ministarstva prosvete, ali bez prava na rad. To je bila 2008. godina i nije bilo previše mogućnosti za rad preko interneta. Trebalo je da od kuće dobijam novac za hranu i osnovne potrebe, nešto oko 150 evra mesečno, za Moskvu, ali moja majka to nije imala i nisam mogla da prihvatim stipendiju zbog toga. Ponekad se pitam kako bi moj život izgledao da sam tada otišla.

98

Koliko su društvene mreže važne danas za posao i kako ih koristiti?

•Zavisi od vrste posla, načelno, za praćenje važnih dešavanja i ljudi, za umrežavanje i, po potrebi, da se predstavimo svetu. Ipak, mreže treba koristiti promišljeno. Ono što ne bismo okačili na banderu ispred zgrade ili na oglasnu tablu, ne treba da kačimo ni na internet. Za neke profesije je ovo manje važno, za neke više.

Koja društvena mreža je najbolja za posao? Koje su prednosti i nedostaci ostalih?

•Zavisi od toga da li želiš da radiš sa pojedincima (Instagram), sa firmama (LinkedIn), da se umrežavaš sa kolegama (Facebook) ili da lakše dopreš do medija (Twitter).

Da li je važan broj pratilaca ili struktura i kako dostići tih magičnih 10k na Instagramu?

•Ukoliko prodaješ neki jeftiniji proizvod ili uslugu koje treba da kupi što više ljudi ili prodaješ medijski prostor (klasični influenseri) - važan je broj pratilaca.

U suprotnom, važnije je ko te prati. Što je niša manje zastupljena u masama, to je manji očekivani broj pratilaca. Istina je da veći broj ljudi želi da nauči da neguje lice ili vodi Instagram profil, nego, na primer, da nauči bugarski jezik. Za biznise i pojedince koji prodaju nešto skuplje proizvode ili usluge, najvažnije je da su ljudi koji prate spremni i da kupe. Svoj profil @sadraganomnakafi ciljano gradim sporo i organski, kako bih i dalje na profilu okupljala ljude sa kojima bih i privatno rado popila kafu.

Kako izgraditi svoj brend i koliko je vizuelni identitet značajan?

Tako što se prvo edukuješ o društvenim mrežama, zatim napraviš strategiju i obavežeš se da ćeš sto dana redovno svaki dan da objavljuješ. Vizualni identitet je u većini slučaja važan u smislu da je potrebno da izgleda skladno, u meri u kojoj većina ljudi može da nauči da se snađe samostalno. Na primer, u Lightroom-u za obradu fotografija ili u Canvi za kreiranje vizuala. Šta je važnije – da profil bude ličan ili profesionalan i kako napraviti balans? Šta najviše privlači ljude?

Ljude privlače privatne stvari, zanimljiv život, neformalne slike, ali u poslednje vreme i korisne informacije, nešto što mogu da upotrebe odmah.

Koliko se tvoj identitet na društvenim mrežama razlikuje od Dragane privatno? Ima li Dragana slobodno vreme i šta radi van onoga što vidimo na mrežama?

•Ne razlikuje se skoro uopšte. What you see is what

you get. Od svih ljudi koje poznajem da rade Instagram za posao - jedino ja imam samo ovaj jedan profil, nemam dodatni anonimni. U slobodno vreme sam negde gde ima dobre kafe ili hrane. Sve ostalo već vidite.

Sa pratiocima deliš veliki broj priča iz svog života.

Koliko si selektivna i kako biraš šta ćeš objaviti?

•Privatne stvari delim po principu da li bi meni bilo zanimljivo da znam to o nekome i da li nekome može biti korisno. Delim preporuke sa putovanja, od ličnih priča - one iz kojih može nešto da se nauči i one na koje se ljudi nasmeju.

Jedna od tih priča je svakako tvoja udaja, koja ruši brojne stereotipe kada je u pitanju lukizam, jezička barijera, daljina... Da li je išta od toga važno i šta je recept za sreću?

•Sve je važno. Dosta nesporazuma smo imali jer dolazimo iz različitih kultura i ono što se jednoj strani podrazumeva, drugoj strani nešto zvuči grubo ili neprihvatljivo. Nemam recept za sreću, ali nama dosta znači što prihvatimo drugu osobu u potpunosti, što smo iskreni, odmah o svemu prodiskutujemo i ne guramo probleme pod tepih, nego ih rešavamo. Oboje smo svesni svojih mana i voljni da radimo na tome i prilagođavamo se. Protiv daljine se borimo rutinama.

Muž ima divan glas i svako veče kada nismo zajedno, peva mi uspavanku. Nekoliko puta se desilo da je u avionu u vreme kada idem da spavam, ali onda snimi unapred i pošalje mi.

Učestvovala si u projektu koji je u primarni fokus borba sa nesigurnostima vezanim za izgled. Možeš li nam reći nešto više o tome?

•Reč je o projektu fotografkinje i farmaceutkinje Ðurđine Kovačević. U pitanju je pedeset crno-belih fotografija na kojima su detalji ženskog tela zbog kojih se osećaju nesigurno. Ideja autorke je da pokaže ženama da nisu same u tome. Fotografisala sam osmeh sa fiksnom protezom.

Koliko su društvene mreže surove i da li je potrebno biti savršen da bi mogao da sebe prezentuješ na njima?

•YouTube platforma je surovija od većine društvenih mreža, a Instagram je, ako izuzmemo baš nišu mode i lepote, najmanje surov. Nije neophodno, a ni moguće biti savršen, ali je važno biti iskren, u skladu sa sobom i jakog samopouzdanja. Meni su društvene mreže donele mnogo toga lepog, kao i većini ljudi koji su istrajali. Šta je sledeće što pripremaš i šta ćemo još moći da vidimo kad udjemo na profil da sa tobom popijemo kafu?

•Kao i do sada teme o kojima pišem su jezici, edukacije, rad na sebi i trikovi o poslu i životu kojima vas neće naučiti na studijama. Početkom prošle godine sam osmislila plan šta sve želim u narednom periodu i krajem septembra završavam poslednju stavku. Onda kreće planiranje za naredni period.

Na koji način se ti boriš sa stereotipima, što kada su u pitanju komentari ljudi, što sistemskim kao što je bio slučaj pretpostavke da ćeš biti domaćica čim se udaješ u Austriji?

•O tome se ne govori mnogo, ali Bečlije imaju dosta negativan stav prema ljudima sa Balkana. Najčešće to neće reći direktno zbog diskriminacije, ali između redova itekako hoće. Pokušam svojim primerom da navedem osobu da shvati da stereotip nije uvek tačan.

Naravno, ako ima kapaciteta za to.

Da li je teže biti žena u visokom obrazovanju, ili žena na društvenim mrežama?

•Nijedno nije teško samo po sebi, ali je izazovno kombinovati ih. Mnogo puta nisam podelila neki kvalitetan tekst jer sadrži psovku ili nisam objavila sliku koju sam želela jer je suknja kraća nego što bi trebalo.

Takođe, u domaćoj akademskoj zajednici se negativno gleda na aktivnost mlađeg nastavnog kadra na društvenim mrežama. Između ostalog i zato što ovaj način umrežavanja mladima otvara nove poslovne mogućnosti i čini ih manje zavisnim od nadređenih, slabeći samim tim hijerarhiju.

99

Taboo

Prvo, pa kvir! Stefan Mihajlovski objavio prvi srpski roman o životu u karantinu Piše: Tijana Pavlović Fotografije u tekstu: Natalija Živković

P

rvi roman u Srbiji čija je radnja smeštena u period izolacije usled pandemije korona virusa govori ni manje ni više nego o gej paru – Jakši i Vuku. U pitanju je roman „14 dana karantina“ Stefana Mihajlovskog u izdanju Beoletre. „Drago mi je što ponovo uživam u pionirskoj poziciji, budući da je „Ispod grla“ bila prva knjiga koja za temu ima partnersko nasilje u istopolnim odnosima“, kaže za Promaju autor i dodaje da je knjiga nastala neplanirano, usled toga što zbog karantina nije mogao da završi istraživanje za knjigu koju je već započeo. „Krenuo sam od feromona, kao polazne tačke. Iako karantin za Marinu Abramović, recimo, ne predstavlja ništa seksi, kod mene je obrnuto. Već sam imao u glavi dva momka zarobljena u stanu, koji su u njemu i upoznaju“, objašnjava Mihajlovski početnu osnovu svoje knjige.

S obzirom na to da su junaci romana u izolaciji, dinamika romana je drugačija od dinamike na koju smo do sada navikli u romanima Mihajlovskog. „Ovaj roman zbog svoje građe nije dozvolio kretanje glavnih junaka, niti previše ambicije u smislu radnje.

Nudi emociju, dijaloge, čvrste opise, a često – veliko

100

ništa, što je verujem, na trenutke, bio slučaj svakog od nas. Međutim, izazov je opisati to ništa“, nastavlja autor kome je ovo delo bilo i lični i profesionalni izazov. „Rekao sam sebi: „Okej, snalaziš se u haosu, znaš da napišeš uzbudljiv roman... Hajde sada da vidimo koliko si zapravo dobar književnik“, dodaje.

To „ništa“ su, često, neke svakodnevne stvari koje čine život. „Prelepa mi je scena dok jedan leži u kadi i sluša drugog dok se ispoveda na WC šolji“, podelio je sa nama autor utiske o likovima koje je stvorio. „Njihove priče o autovanju takođe su fantascinantne.

Mogu reći da likovi pucaju od intelektualnog i seksualnog naboja, te smatram da su obojica prava poslastica za čitaoce“.

Ipak, šou je ukrala mačka Sofi koja se pojavljuje negde na polovini knjige – „E, tad zaista počinje zabava! Da li vam se ikada desilo da vam mačka juri testise? Njoj zaista treba posvetiti pažnju, a ja sam to uradio samim tim što sam odobrio da se nađe na koricama. Volim je“, kaže autor, a nama se već stvara slika u glavi, i ne baš prijatna.

Srećom, roman je fikcija, pa tako, nadamo se, i mačka koja juri testise, ali sam koren romana je istinit.

„Ideja je došla nakon dugog razgovora sa poznanikom tokom karantinskih dana koji mi je ispričao kako uživa zatvoren sa momkom kog je tek upoznao“, objašnjava Mihajlovski i dodaje da svoje likove gradi prema onima koje poznaje. „Ipak, greška je tražiti samo jednu osobu iz stvarnog života i mog okruženja.

To prosto nije moguće jer je u svakom junaku iz moje književnosti minimum pet njih iz moje svakodnevice.

A ja sam makar malo u svakom“, dodaje, otkrivajući nam samo malo, čisto da nas zaintrigira, da i u ovim likovima ima nečeg autobiografskog.

Pisanje mu je, kao i do sada, bilo psihoterapija, iako je u karantinu imao razne zabavne aktivnosti: „Svakodnevno sam zvao RTV Pančevo jer su zbog obraćanja Kriznog štaba prekidali emitovanje „Rubi“. Mislim da su ludeli od mene, ali ljudski sam im predložio da seriju pomere sat ranije ili sat kasnije, uz obrazloženje da mi je zaista svejedno, jer svakako sam u kući od jutra do sutra“, priseća se kroz osmeh.

Kada nije gledao „Rubi“, pratio je live koncerte Jelene Rozge na Instagramu, ali i dosta „hotovao“. To je verovatno uticalo da knjiga bude malo drugačija od prethodne. „Stvaranje „Ispod grla“ bilo je prilično fem. „14 dana karantina“ je već fuck boy naracija“, potvrdio nam je autor ono što smo i mislili kada smo pročitali

krilaticu „Za ljubav je potrebna socijalizacija. Za seks su dovoljna četiri zida” na koricama knjige.

Karantin je koristio i za praćenje kulturnih događaja koji su tada postali dostupni i online: „Ranije sam imao tradiciju da jednom nedeljno odem u Narodno pozorište, ali tokom karantina sam, zahvaljujući prenosu na YouTube kanalu, gledao dve predstave nedeljno. Najviše me je obradovalo, meni sedamnaesto gledanje „Važno je zvati se Ernest“ Oskraja Vajlda i, meni jedanaesto gledanje „Dame s kamelijama“ Aleksandra Dime Sina“, kaže Mihajlovski.

Digitalni svet je ono po čemu će pamtiti ovaj karantin: „Karantin će se pamtiti po tome što smo svi, bez obzira na uzrast, silom prilike prešli u digitalnu realnost. Mladi, da bi izblejali na video četu i odigrali basket, jer je odlazak u park zabranjen. Majke i očevi da bi pomogli detetu da bolje savlada gradivo, a bake i deke da bi održali komunikaciju sa ovima iz prve dve grupe i naručili hranu i lekove koje bi im ostavljali ispred ulaza“, navodi autor i dodaje da smo onih 100 evra, kao pravi nezahvalnici, svi već odavno zaboravili.

Roman „14 dana karantina“ u izdanju „Beoletre“ možete nabaviti na sajtu ove izdavačke kuće, kao i u knjižarama Vulkan, Laguna i Delfi. Samo požurite, jer je promotivni tiraž već planuo.

101

Pop kultura

Tragična lepota Euforije Piše: Ana Ogrizović Fotografije u tekstu: youtube.com printscreen

A

merička serija „Euforija” je naizgled samo jedna u beskrajnom nizu modernih drama o odrastanju. Pored ostvarenja kao što su „13 razloga zašto”, „Riverdejl “ i „Elita”, činilo se da je o odrastanju u ovoj deceniji sve rečeno, i da svetu nije potrebna još jedna serija o tinejdžerima. „Euforija“ tu stupa na scenu i prikazuje jedan stilizovani stvarni život. Priče i situacije koje su izrazito realne obrađuju se putem režije i fotografije tako da izgledaju fantastično i neverovatno.

Ovako se na drugačiji način pristupa opšte poznatom žanru i situacijama tinejdžerskih drama. I koliko god tehnički bila dobro urađena, na polju poruke mladima „Euforija“ je pretrpela određene kritike.

Jedna od njih je da serija narkotike predstavlja kao zabavu omladini. Glavna junakinja je sedamnaestogodišnja Ru koja se oporavlja od zavisnosti od narkotika. Ona je očarana lepotom svetala, okretanjem sobe i osećajem kao da je „mrtva na dve sekunde“.

U seriji će i ona sama u jednom trenutku reći da su droge „je*eno kul”. Kritika će se prvenstveno fokusirati na to da je njena zavisnost predstavljena kao niz „kul tripova“. Zapravo, stvaralac američke „Euforije“, Sem Levinson, lečeni je zavisnik. On ulaže veliki deo budže-

102

ta da dočara atmosferu na narkoticima, te je napravio i posebnu prostoriju koja se vrti u sceni kada Ru „tripuje“ da hoda po zidovima. U nekom smislu, on zaista narkotike predstavlja kao zabavu, međutim istovremeno prikazuje tragičnu priču tinejdžerke koja je upala u zavisnost i sve posledice koje sa time dolaze. Koliko su njeni „tripovi“ impresivni, toliko su scene sa majkom i sestrom, koje samo žele da se oporavi, potresne. Ona je svesna da su njeni postupci loši, međutim biti slobodan i srećan na tih par minuta je previše privlačna nagrada.

Drama o odrastanju treba da predstavi tegobe u jednom određenom periodu, a današnje vreme teško je predstaviti. Vodi se jedna vrsta dvostrukog života, gde drugu glavnu ulogu ima naša internet persona.

Do pojave aktuelne pandemije, život se činio spokojnim i tekao je bez problema. Izlazilo se, fotografisalo, a na internetu svi imamo tendenciju da se predstavimo boljim i lepšim nego što stvarno jesmo. Sve ostalo ostavljamo za sebe, u zaključanim folderima, fiokama, ili bez ikakvog dokaza koji bi neko mogao da nađe.

Ovde na scenu stupa „Euforija” i obraća nam se našim jezikom, jezikom generacije Z, i pokazuje naš svet

kakav zaista jeste. Ormari se otvaraju, i na svetlo dana izlaze tajni životi i mračne navike ljudi koje smo mislili da poznajemo.

Druga velika kritika javnosti je zbog angažovanja glumaca koji nisu tinejdžeri, već prelepi ljudi u dvadesetim godinama, čime se razbija iluzija života tinejdžera. Odabir starijih glumaca za tinejdžerske drame uglavnom funkcioniše u stilizovanim serijama, a to je slučaj i u „Euforiji“. Vizuelni stil je malo izmešten iz realnosti, čemu ovakav postupak doprinosi. Popularne devojke Medi i Kesi nisu baš toliko lepe u stvarnom životu, međutim njihove situacije su poznate. Medi ne može da izađe iz veze s nasilnikom koga voli. Kesine intimne slike i snimci su završili na internetu, zbog čega je nijedna muška osoba ne poštuje - uključujući njenog dečka. Njihovi momci, Nejt i Mek Kej, iznova moraju da dokazuju svoju muževnost, iako im fizički ništa ne fali. Nejt odbija da prizna svoju homoseksualnost (ili biseksualnost) kako ne bi bio manje muškarac, dok Mek Kej kompromituje svoju ličnost zarad reputacije u bratstvu na koledžu. Toplinu koju je isprva pokazivao, Kesi menja za grubost, jer se time dokazuje muškarcima kojima se divi.

Još jedna tema koju „Euforija“ uspešno obrađuje je transrodnost. Ova tema sve se više javlja u medijima, međutim i dalje su zastupljeni brojni stereotipi. Postoji uverenje da su trans žene često „buč” i da ne mogu da se oslobode muških karakteristika, što je sasvim drugačije prikazano u „Euforiji“. Najbolja drugarica i „srodna duša” Ru Benet je Džuls. Džuls u seriji prolazi kroz proces prilagođavanja pola, a tumači je glumica Hanter Šejfer koja je takođe trans žena. Hanter tvrdi kako je Sem Levinson gradio lik Džuls prema njoj i njenim iskustvima. Njena iskustva su pomogla da „Euforija“ prikaže stvarnu životnu priču, a ne stereotipe o

transrodnosti koje viđamo u medijima i javnosti.

Džulsina samodestrukcija ispoljena je u seksualnosti. Ona traži ljubav, isprva kroz odnose sa muškarcima. To su uglavnom susreti na jednu noć gde je ona submisivna žena, čime dokazuje svoju ženstvenost. Tek u odnosu sa Ru, Džuls prihvata sebe kao žensku osobu na višem nivou od fizičke promene i razvija svoju ličnost. Ona se oslobađa ne samo normi koje su joj nametnute kao dečaku u prošlosti, već i svoje početne ideje onoga što ženstvenost treba da bude.

Junaci ove serije su nesigurni i naizgled stalno na ivici. Oni predstavljaju deo generacije koji je nezadovoljan svojom situacijom i mora da se pokaže u određenom svetlu. U svetu prepunom mogućnosti, teško je odlučiti se, a lako napraviti grešku. Jedino što odvaja današnje nepromišljene izbore mladih od onih nepromišljenih izbora koje su pravile naše starije sestre, braća i roditelji kad su bili u našim godinama, je u tome što ih je jako teško sakriti. Svako ima dokaz, poruku, fotografiju, i krivica je uglavnom na žrtvi. Nage fotografije i privatni snimci će na internetu biti zauvek, međutim, bilo ko može da ih napravi i objavi. Kesi je etiketirana kao „ku*va” jer su ti snimci objavljeni, a niko ne poziva na odgovornost muškarce koje ih dele.

U takvom društvu živimo, a koliko su krivi mladi za određene postupke, toliko i oni koji su ih oformili. I mlade, a i to društvo.

Ru u pilotu serije kaže: „Ja nisam stvorila ovaj sistem, niti sam ga sje*ala”. Mi smo u taj svet ubačeni i sami snosimo krivicu za svoje postupke, ali odgovornost je kolektivna. Najbolje što za sada možemo jeste da otkrivamo istinu, a možda ćemo time stvoriti i bolji sistem.

103

Retrospektiva

Retrospektive Kler Simon i Maka Sajka obeležile 13. „Beldocs“ festival Piše: Marina Milosavljević Fotografije u tekstu: Nemanja Stojanović

O

vogodišnje trinaesto izdanje Međunarodnog festivala dokumentarnog filma „Beldocs“ održano je u Beogradu od trećeg do desetog septembra, na čak sedam lokacija. Inicijalno planiran za maj, te odložen usled pandemije virusa covid-19, festival je pod sloganom „Real faces, real places”, i uz poštovanje svih epidemioloških mera, prikazao 136 dokumentarnih filmova podeljenih u sedamnaest selekcija. Projekcije su održane na otvorenom, i u zatvorenom prostoru, i to u Amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije, Letnjoj sceni na Kalemegdanu, na terasi Art bioskopa Kolarac, u dvorani Art bioskopa Kolarac, Muzeju savremene umetnosti Beograd, Jugoslovenskoj kinoteci i Bioskopu Balkan. Većina filmova bila je tokom festivalskih dana dostupna i online na platformi Cinesquare.

Rečima hvale za festivalski tim i mnogobrojne volontere koji su i u specifičnim okolnostima uspeli da organizuju festival, i porukama zahvalnosti za sve autore koji su odlučili da prikazivanje svojih ostvarenja povere „Beldoksu“, festival je u Amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije otvorila direktorka Mara Prohaska Marković.

U nastavku večeri publika je ispratila domaću premije-

104

ru filma o radiofonskoj istoriji Radio Beograda ,,Govori da bih te video“, rediteljke Marije Stojnić.

U bogatom festivalskom programu, od geografskih i antropoloških tema u selekciji Pejzaž, preko muzičkih u selekciji Intermisija, do političkih i društvenih u selekciji Naslovna strana, publika je mogla da pronađe dokumentarce bliske svojim interesovanjima. Pored klasičnih selekcija, „Beldocs“ je u saradnji sa Ambasadom Kraljevine Norveške i Norveškim filmskim institutom publici omogućio da u okviru selekcije Fokus Norveška pogleda najbolja ostvarenja norveške dokumentaristike. Ovogodišnji festival obeležile su i dve retrospektive, francuske autorke Kler Simon i jugoslovenskog autora slovenačkog porekla Maka Sajka.

Ovogodišnja specijalna selekcija posvećena istraživačkom novinarstvu, pod naslovom ,,I kao integritet“, obuhvatila je pet dokumentaraca koji prikazuju borbu novinara da dođu do istine i podele je sa građanima. Ovi dokumentarci publici približavaju prepreke i opasnosti sa kojima se istraživački novinari, novinari amateri i uzbunjivači suočavaju težeći da građanima osiguraju jedno od osnovnih ljudskih prava - pravo na informisanost. Prateći program specijalne selekci-

je činile su tri panel diskusije u kojima su učestvovali ugledni domaći novinari i novinari iz regiona, koji su pružili osvrt na stanje u medijima i položaj novinara u Srbiji i zemljama u okruženju. Sa željom da doprinese osvešćivanju težine i izazova novinarske profesije, ugroženosti slobode medija i bezbednosti novinara, „Beldocs“ će nastaviti sa organizacijom događaja koji prenose ključne poruke filmova iz ove selekcije.

Svečano zatvaranje otpočelo je dodelom nagrada u četiri kategorije, a završeno projekcijom filma ,,iČovek“ norveške rediteljke Tonje Hessen Schei, koji govori o razvoju i budućnosti moderne tehnologije i veštačke inteligencije. Od osam dokumentaraca u Srpskom takmičarskom programu, nagrađena su tri filma. Nagradu za najbolji film dobio je film koji je otvorio ovogodišnji festival ,,Govori da bih te video“.

Za najbolju kameru nagrađena je Staša Bukumirović za film ,,Pripadnost“ rediteljke Tee Lukač, a za najbolju montažu Mina Petrović za film ,,Blizanci satkani od sna“ reditelja Seada Šabotića i Lee Vahrušev. Posebno priznanje žirija dodeljeno je filmu „Drenjine“ u režiji Nikole Stojanovića.

Dvanaest filmova se u Međunarodnom takmičarskom programu nadmetalo za nagradu najboljeg. Žiri je odabrao film Hassena Ferhanija ,,Ulica Sahara

143“ koji daje prikaz života Malike koja u pustoši alžirske Sahare drži prodavnicu. Specijalna nagrada žirija dodeljena je filmu ,,Viktorija“ koji su režirale Sofie Benoot, Liesbeth De Ceulaer i Isabelle Tollenaere Waren.

Za najbolji kratki film proglašen je Bijeli Božić reditelja Josipa Lukića. Najmlađi žiri je od pet filmova u Teen programu, kao najbolji nagradio film ,,Let iznad blokova“ autorki Ellen Fiske i Ellinor Hallin, a specijalnu nagradu dodelio filmu ,,Kako učiti da voziš skejtbord u ratnoj zoni (ako si devojčica)“ rediteljke Carol Dysinger.

Već pomenuti film ,,Blizanci satkani od sna“ koji prati život osuđenika u Okružnom zatvoru u Beogradu, pobudio je najveće interesovanje publike i bio najgledaniji u fizičkom prostoru. „Beldoks“ su ove godine podržali: Evropska unija kroz program Kreativna Evropa (Media), Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Filmski centar Srbije, Media desk Srbija, ambasade Holandije, Norveške, Švajcarske, Izraela i Slovenije, Fondacija Hajnrih Bel, Misija OEBS-a u Srbiji, Italijanski kulturni centar, Austrijski kulturni forum, Gete Institut, Francuski institut, AC/E (Acción Cultural Española), Norveški filmski institut, Slovenački filmski centar, Filmski centar Crne Gore, bioskop “Balkan” i Fondacija “Saša Marčeta”.

105

www.czm.org.rs