Magazin "Promaja", Osmi broj: februar 2019. by Centar za marginu

osmi broj

Jovana Gligorijević SLOBODA MEDIJA JE UTOPIJSKA IDEJA

Reč urednika

Osnivač Centar za marginu

Dragi čitaoci i čitateljke,

Urednik Nemanja Marinović

pred vama se nalazi novi broj „Promaje“, magazina koji već godinu dana duva baš iz svih smerova. Promaja je srpski “brend” i ne postoji nigde drugde osim na ovim prostorima. Uvek duva kad ne treba, često smeta, pomalo i plaši, ali uvek donosi svežinu i promenu.

Dizajn i prelom Tijana Ristić Lektorisao Vladimir Tasić Naslovna fotografija Medija Centar Beograd web www.czm.org.rs e-mail office@czm.org.rs

Saradnici

Tamara Urošević

Dragana Plazinić

Mladen Mladenović

Ivana Dimitrijević

Tijana Ristić

Milan Aranđelović Milica Lukić Vladislav Stojičić Irina Lukić

Ideja za kreiranje ovakvog sadržaja proizašla je iz višegodišnjeg aktivističkog iskustva „Centra za marginu“ i njegovih članova i članica, kako u lokalnom, tako i globalnom kontekstu putem serije međunarodnih konferencija „The Global Human Rights Forums“, a pre svega iz iskustva rada sa mladim i talentovanim ljudima u okviru “Škole medijske pismenosti” koju organizujemo. „Promaja“ nastaje na uvidu da na našim prostorima ne postoji specijalizovani magazin koji se bavi ljudskim pravima u globalu, društveno relevantnim temama i aktivizmom, iako ima medija koji jako lepo o ovim temama izveštavaju. „Promaja“ teži da glas da onima koji se ne čuju i prenese autentična iskustva i priče koje se nigde drugde ne mogu pronaći. Priče sa margine nisu „vest“, a njihove aktere nikada nećete videti na naslovnim stranama tržišno orijentisanih mejnstrim medija. Iz tog razloga ovim magazinom otvaramo prostor za njih, a ujedno stvaramo i mogućnost mladim, perspektivnim ljudima punim entuzijazma, volje i energije da se ispolje, istražuju i analiziraju. U pitanju su studenti i alumnisti naše „Škole medijske pismenosti“ iz čijeg pera je izašao određeni broj tekstova koje imate priliku da čitate. Kao potpuno volonterski projekat „Promaja“ ima „privilegiju“ da ne zavisi od tiraža ili klikova, već da sadržaj u potpunosti kreira u skladu sa društvenom relevantnošću i vrednostima za koje se kao organizacija zalažemo, a sigurni smo da će tekstovi pronaći put do svoje publike. Ono što vam zasigurno možemo garantovati jeste da priče koje pročitate u „Promaji“ nećete nigde drugde. Uostalom, čitajte nas i dalje i uverite se sami. Nemanja Marinović, urednik

Sadržaj

12.

Kulminacija propadanja medijske etike

13. Analiza - Nemanja Marinović

Slučaj Jelene Karleuše - hronologija medijskog linča

18. Analiza - Nemanja Marinović

Reakcije na medijski linč: patrijarhat uzvraća udarac

4. Kolumna - Nemanja Marinović

Oscar 2019 – Marvel i Lady GaGa pišu istoriju

7. Perspektiva - Dragana Plazinić

Dramaturgija i društvene mreže: Dramimo ili glumimo?

22. Priča sa naslovne strane - Jovana Gligorijević Sloboda medija je utopijska ideja

36. Kultura - Milan Aranđelović

„Gotovo je s Edijem Belgelom“: Getinjstvo u paklu

27.

38. Iz ugla mladih - Milica Lukić

Putovanje umetničkog dela kroz vreme: Sto godina romana „Women in love“ i pet decenija istoimenog filma

Ivana Dimitrijević

Fenomen zvani Milunka Savić

40. Intervju - Nemanja Marinović

Medijska pismenost je najvažnija alatka snalaženja u savremenom svetu

43. Lični stav - Irina Lukić

(Kome) Jutro (ne)će promeniti sve(?)

46. Taboo - Tamara Urošević

Stokholmski sindrom i drugi vidovi identifikacije žrtve i agresora

48. Rezon - Mladen Mladenović Ono što se stvarno događa

49. Putopis - Tijana Ristić

Planinarenje u Beogradu?

32.

Melina Pota

Nema pomirenja dok falsifikujemo i prećutkujemo istoriju

Kolumna

Oscar 2019 – Marvel i Lady GaGa pišu istoriju Piše: Nemanja Marinović

odela najprestižnije filmske nagrade „Oscar“ ove godine ulazi u desetu deceniju. Devedeset i prva dodela nagrade Akademije filmskih umetnosti i nauka biće održana 24. februara u Dolbi teatru u Los Anđelesu, a sudeći prema ovogodišnjim nominacijama očekuje se da će biti poprilično nepredvidiva i uzbudljiva. Ono što je sigurno je da je već istorijska. Prvi put u istoriji Akademije u kategoriji za najbolji film nominovan jedan superherojski film – Marvelov „Black Panther“. Zasigurno najpopularniji među publikom od svih filmova na listi, ovaj film je bio nominovan u tri kategorije na „Zlatnom globusu“, a na ovogodišnjoj dodeli Oskara takmičiće se u čak sedam kategorija. Ova kontraverzna odluka podelila je mišljenja publike i pratilaca Oskara koji su s jedne strane oduševljeni time što je Akademija konačno obratila pažnju na filmove izvan klasičnih “oskarovskih” žanrova, dok su drugi, nasuprot tome, šokirani time što je superherojski film u konkurenciji i smatraju ga žanrovski neodgovarajućim. Ono što se tu propušta jeste da film zaista jeste jedan od najkvalitetnijih u protekloj godini, sa dobrim scenarijom, produkcijski jako dobro urađen i iznad svega okupio je jako dobru glumačku ekipu. Film takođe problematizuje društvene teme koje su mnogo šire od onoga što je svojstveno akcijama sa superherojima, a na momente to čini konkretnije i jasnije od mnogih žanrovski drugačijih filmova kojima je u fokusu ono što Marvel usputno provlači. Ignorisanje filmova koji dolaze iz Marvelove produkcije, samo zato što superherojske filmove smatramo “treš” filmovima, jeste svojevrsni elitizam onih koji žele da ostanu slepi ne samo na popularnost MCU filmova, već i njihov sve veći kvalitet i produkciju koja može da se meri sa ostalima na listi. Vreme je da se pomerimo od pogleda na filmsku umetnost samo kroz prizmu pretencioznih, narativno konfuznih filmova koji svoju konfuziju filuju u kompleksnost, a monotoniju i nedostatak bilo kakve dinamike pravdaju “atmosferom”. U drugoj kategoriji, za najbolju originalnu pesmu za

film, konkurencija pesmi „All the Stars“ iz ovog filma, koju potpisuju Kendrick Lamar i saradnici, biće ovogodišnja dobitnica „Zlatnog globusa“ u ovoj kategoriji Lady GaGa sa pesmom „Shallow“. Iako je film „A star is born“ izašao pre svega tri meseca, po slušanosti je naslovna numera odavno prevazišla konkurenciju, tako da se može pretpostaviti da je u ovoj kategoriji jasno gde će Oskar otići, što bi bilo potpuno zasluženo ako se uzme u obzir i to da je „A Star is born“ film na granici mjuzikla, sa mnogo numera od kojih su čak 12 autorske numere koje potpisuje upravo GaGa. Veliki broj pesama iz filma dostigao je izuzetnu popularnost, a po kvalitetu se soundtrack album može smatrati jednim od najboljih u svetskoj kinematografiji. Po skromnom mišljenju autora teksta, ovde dileme nema. Dilema, međutim, nastaje kada dođemo do kategorije za najbolju glavnu ulogu u kojoj je takođe nominovana – Lady GaGa. Iako nije ni prva pop zvezda koja je nominovana za Oskara za glumu, a neke su ga i osvojile, poput Jennifer Hudson za sporednu ulogu u filmu „Dreamgirls“ ili Cher za glavnu ulogu u filmu „Moonstruck“, niti prva pop zvezda koja je nominovana za Oskara za soundtrack, podsećanja radi tu nagradu je osvojila i Adele za „Skyfall“, Lady GaGa je verovatno prva koja je nominovana i za glavnu ulogu i kao autorka originalne muzike za film. Njena najveća konkurencija biće sigurno Glenn Close za ulogu u filmu „The Wife“, a njihov prvi „okršaj“ odigrao se već na ovogodišnjem „Zlatnom globusu“ u kome je pobedu odnela Glenn. Kao glumica kojoj je ovo sedma nominacija za Oskara, nagradu koju nikada nije osvojila, pri čemu su u pitanju četiri nominacije za glavnu i tri za sporednu ulogu, Glenn je sigurno najveći favorit u ovoj konkurenciji ove godine, mada važiti za drugog favorita za nekoga kome je ovo prva ozbiljna glumačka uloga u životu svakako je već ogroman uspeh za GaGu.

Pobeda bi bila istorijski presedan, iako je po mnogim mišljenjima to čak vrlo izvestan ishod glasanja. Zadržimo se još na trenutak na filmu “A Star is born” koji je, uprkos osporavanjima koja su karakteristična za većinu muzičkih filmova, nominovan u osam kategorija - najbolji film, scenario, fotografiju, najbolju glavnu mušku i žensku ulogu, sporednu mušku ulogu i naravno – miksovanje zvuka i najbolju pesmu iz filma. Film govori o poznatom rok muzičaru koji otkriva pretalentovanu muzičarku i autorku koja nastupa u drag klubu, u koju se zaljubljuje i prati njihov zajednički život, poslovne i emotivne uspone i padove, kao i borbu sa popularnošću, medijskim pritiskom i alkoholizmom. Iako je imao sve predispozicije da upliva u treš „tralala“ film s obzirom na tematiku, on to definitivno nije, kao što je vrlo uspešno napravio otklon i od klasičnog mjuzikla, što je inače i razlog zašto je za „Zlatni globus“ bio nominovan u kategoriji drame, a ne mjuzikla. Isti broj nominacija za Oskara ima i film „Vice“ Adams McKaya, a prevazišli su ih Netflixov film u režiji Alfonsa Cuaróna „Roma“ i “The Favourite“ Yorgosa Lanthimosa koji imaju po 10 nominacija. Zanimljivo je da je film „Roma“ nomivan i za nagradu za najbolji film, kao i nagradu za najbolji strani film, tako da je i njemu jedan Oskar maltene zagarantovan jer u kategoriji za strani film nema preterano jaku konkurenciju. Film je jako specifičan, urađen u crno-beloj tehnici, a prati život služavke u srednjeklasnoj meksičkoj porodici sedamdesetih godina. S obzirom na tematiku i crno-belu tehniku koja daje drugačiji umetnički dojam, vrlo je verovatno da će osvojiti žiri koji voli da potencira „umetničke“ filmove, čak i kada oni to nisu, niti imaju ikakav smisao, poput prošlogodišnjeg „The Shape of Water“ Guillerma del Tora koji je osvojio čak četiri Oskara, iz mnogima nepoznatih razloga. Slični pristup ima i reditelj, prema mišljenju autora ovog teksta, najprecenjenijih filmova - Yorgos Lanthimos, čiji film „The Favourite“ je takođe nominovan i govori o ljubavnim intrigama na dvoru Kraljice Ane u Engleskoj u 18. veku. Ovaj film je specifičan i po tome što su čak dve glumice iz ovog filma nominovane za najbolju sporednu ulogu - Rachel Weisz i Emma Stone, kojoj bi, u slučaju da osvoji, ovo bio drugi Oscar nakon uloge u hit filmu “La La Land”. Glavna konkurencija će joj, verovatno, biti Amy Adams za ulogu u filmu „Vice“, koji je, opet prema skromnom mišljenju autora teksta, drugi najprecenjeniji film na ovogodišnjem Oskaru jer, iako govori o bitnoj ličnosti američke moderne istorije, film koji je napravljen kao poludokumentarac vrlo je na momente dosadan i razvučen, stvari su prenesene vrlo jednostrano i bez nekog dodatnog objašnjavanja situacija koje su izuzetno kompleksne, naracija nevešto urađena i konfuzna, ali je izbor glumačke ekipe – uz Amy Adams igraju Christian Bale i Sam Rockwell, koji su takođe nominovani za najbolju glavnu, odnos-

no sporednu ulogu – upravo najbolja strana ovog filma. Međutim, najverovatnije će svima njima pomrsiti račune „Bohemian Rhapsody“, o životu Freddie Mercury-a koji je nominovan u pet kategorija, uključujući i dve za koje je dobio „Zlatni globus – najbolji film i najbolja glavna muška uloga. Objektivno gledano, ovo i jeste najbolji film u konkurenciji u kojoj se, pored gore pomenutih filmova nalazi i “BlacKkKlansman” Spike Lee-a, baziranom na stvarnim događajima iz istorije Kju Kluks Klana, koji je odličan, ali pomalo nedorečen i mnoge aspekte rada klana nije obradio, zbog čega je kritikovan od strane publike, kao i “Green Book” Petera Farrelly-a koji je možda najveća konkurencija jer sjajno portretiše rasizam u Americi šezdesetih godina, ali i elitizam i auto-rasizam pijaniste afroameričkog porekla koji se talentom i obrazovanjem uzdigao iznad onoga što je bila stereotipna slika crnaca, od kojih se često sam ograđuje. Film je, međutim, kritikovan i od strane same porodice Dr Don Shirley-a, zbog nekih detalja koji su izneti, poput homoseksualnosti koja im je izgleda najviše zasmetala, a pošto je pisan na osnovu priča Tony Lipa, vozača i telohranitelja pijaniste, na osnovu kojih je njegov sin Nick Vallelonga uradio scenario za film, kritika je da film zapravo ne predstavlja verno život Dr Don Shirley-a, već govori o događajima u toku jedne turneje iz ugla Tony-a i na način na koji je on to doživeo i na koji ih se seća. „Bohemian Rhapsody“ je, pak, na prvom mestu sjajno odrađen, dobio je nominaciju i za montažu, verno je dočarao život vanserijski dobrog izvođača i njegove unutrašnje turbulencije koje su uticale na bend i sve oko njega i uprkos nekim problematičnim momentima predstavljaju jednu od vernije prikazanih biografija. Najčešća kritika je davanje previše prostora njegovom heteroseksualnom delu života, a negativno portretisanje homoseksualnog aspekta, kao i zanemarivanje poslednjih godina života koja je proveo u skladnoj vezi, uprkos bolesti, ali s obzirom na to da je dugo krio svoj seksualni identitet, nerealno bi bilo portretisati ga drugačije. Ono što je najbolje u filmu jeste sjajna gluma Rami Maleka, koji će verovatno dobiti i Oscara, uprkos tome što su mu konkurencija Christian Bale i Viggo Mortensen. Ovo je, definitivno, uloga koja će mu obeležiti karijeru. Sa druge strane, iako je filmovima “Green Book” i “BlackKKlansman” u ostalim kategorijama jača konkurencija, u kategoriji sporedne muške uloge vrlo je moguće da će nagradu osvojiti sjajni Mahershala Ali ili Adam Driver. Na kraju, nakon što smo utvrdili čega ima, da se pozabavimo malo onim čega ove godine nema na Oskaru, tj. filmovima koji su, prema mom mišljenju, nepravedno zanemareni. „A Quiet Place“ Johna Krasinskog, sa Emily Blunt u glavnoj ulozi, lako bi mogao biti nominovan u još nekoj kategoriji osim za montažu zvuka, kao što je Marielle Heller mogla biti jedina žena

režiserka na ovogodišnjoj listi, za film „Can You Ever Forgive Me?“ koji je trostruko nominovan u drugim kategorijama - Melissa McCarthy za glavnu žensku ulogu, Richard E. Grant za sporednu mušku ulogu, a film je dobio nominaciju i za najbolji adaptirani scenario. Dok smo u sve popularnijoj #10yearschallenge igrici koja je osvojila društvene mreže, podvući ćemo da su u poslednjih deset godina samo dve režiserke nominovane za Oskara - Kathryn Bigelow, koja ga je i osvojila za „The Hurt Locker“ 2009. godine, film koji je te godine osvojio i nagradu za najbolji film i Greta Gerwig za „Lady Bird“ prošle godine. Film „Love, Simon“ Grega Berlantija takođe je mogao biti na listi nominovanih filmova, kao i „The Tale“ Jennifer Fox – da nisu filmovi rađeni za televiziju. Međutim, film „Boy Erased“ koji režira i u kome glumi Joel Edgerton, zajedno sa Nicole Kidman i Lucasom Hedgesom, koji je bio u trci za „Zlatni globus“ za ulogu u ovom filmu, apsolutno je zasluživao da se nađe na listi. Film o gej sinu baptističkog sveštenika koji je preživeo terapiju „konverzije“ u heteroseksualnost oslikava torturu, pre svega psihičku, kroz koju prolaze tinejdžeri na sličnim terapijama koje se i dalje spro-

vode u Americi, fantastično je odglumljen i izuzetno kvalitetno urađen, a ujedno jedan od novijih filmova sa najboljom glumačkom postavom. Drugi film, koji je možda još veći šok, jeste „Beautiful boy“ Felixa van Groeningena. Ovaj maestralno urađen film baziran na memoarima oca i sina, Davida i Nicka Sheffa govori o, kako i IMDB navodi, srceparajućem i inspirišućem iskustvu preživljavanja, recidiva i oporavka u porodici koja se godinama bori sa zavisnošću sina tinejdžera. Timothée Chalamet, sjajni mladi glumac koji je za ovu ulogu bio nominovan na „Zlatnom globusu“, a prošle godine bio nominovan, a trebao je i da osvoji, Oskara za glavnu ulogu u filmu „Call me by your name“, apsolutno je maestralno doneo svaki uspon i pad svog lika, posrnuće i borbu i morao se ove godine naći na listi. Ne samo naći na listi, već biti direktna i ozbiljna konkurencija Rami Maleku. Kada se sve ostavi na stranu, nijedna nominacija za ovaj film je ozbiljan propust Akademije. Kakav će epilog imati ovogodišnja dodela, ostaje nam da vidimo za nekih dvadesetak dana. Uzbudljivo će svakako biti.

Perspektiva

Dramaturgija i društvene mreže: Dramimo ili glumimo? Piše: Dragana Plazinić Fotografija: Gian Cescon

a društvenim mrežama težimo da se predstavimo u najboljem mogućem svetlu. Šta je to najbolje individualna je stvar i zato ne treba odmah polaziti od stereotipa da svi želimo da se predstavimo kao najlepši ili najzgodniji kada je Instagram u pitanju, ili najpametniji i najduhovitiji kada je u pitanju Tviter. Razmišljanje na ovu temu dovodi do zaključka da zapravo igramo neku ulogu koju smo ili sami izabrali ili nam je nametnuta. Ova ideja često je na meti kritika jer sama pomisao da neko nekoga na taj način obmanjuje budi negativne emocije, ali je važno objasniti to nije nešto što se dešava samo na društvenim mrežama. Ljudi igraju određene uloge i u svakodnevnom životu. Od načina kako izgledamo, do onoga što govorimo - sve mora da se uklopi u našu ulogu. O tome govori Erving Gofman, jedan od najznačajnijih sociologa dvadesetog veka, u svojoj knjizi ‘’Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu’’. Kao na sceni, za dobro odigranu ulogu potrebna je dobra pozornica, svlačionica, publika i znanje upravljanja utiscima. Kako Gofmanova teorija izgleda u moderno vreme, kada je pozornica društvena mreža?

Pozornica. Da bi pozornica uopšte bila pozornica mora da sadrži određene elemente: okruženje i ličnu fasadu. Kako bi predstava mogla da se odvija okruženje je nužno, a u ovom slučaju to je profil na društvenoj mreži. Od pojedinca i njegove uloge zavisi koju će pozornicu, odnosno društvenu mrežu izabrati. U lepote ovog sveta uvrstila bih da nismo osuđeni samo na jednu pozornicu. Ono što je kod svake predstave važno jesu gledaoci, dakle pratioci na društvenim mrežama. Može se reći da su gledaoci predstave jedan od najznačajnijih elemenata kako za ulogu, tako i za samog glumca i za samu predstavu i upravo zbog toga se najviše pažnje njima posvećuje. Mi, kao glumci, svoju ulogu oblikujemo u zavisnosti kakvu reakciju želimo da izazovemo kod publike, ali smo u isto vreme u mogućnosti i da svoju publiku biramo. Za razliku od svakodnevnog života, gde npr. profesor ne može da bira studente za svoju publiku dok je u svojoj ulozi profesora, na društvenim mrežama sebi možemo olakšati na brojne načine: od popularnog #heštagovanja gde svoju ulogu želimo dodatno da učunimo vidljivom nekome ko još uvek nije naša publika, do zaključanog

profila, gde nam publika postaje samo neko kome smo to dozvolili. Takvo upravljanje pozornicom smanjuje mogućnost da naša predstava bude prekinuta. Sa druge strane, lična fasada predstavlja sve ono što čini ulogu. Izgled i manir su ključne kategorije. Izgled može da nam odgovori na mnoga pitanja: kom statusu pojedinac pripada, da li je civilno ili vojno lice, da li ima neku osobinu karakterističnu samo za sebe i šta nam ta osobina govori. Izgled je sve ono što fizički vidimo, dok je manir način na koji se osoba ponaša dok je u svojoj ulozi. Manir može biti izraz lica, može biti stav, govor tela generalno, boja glasa. Kad se govori o društvenim mrežama, kao primer uzmimo Instagram, lična fasada predstavlja sve ono što mi na slikama prikazujemo: od odeće koju nosimo, hrane koju slikamo, pa do izraza lica koji imamo na slikama. Na taj način pokazujemo ono što je za našu ulogu karakteristično i ono po čemu treba da budemo prepoznatljivi, sve što govori da igramo baš tu ulogu koju smo izabrali. Svlačionica i spoljašnjost. Da bi pozornica imala svoju svrhu, a predstava bila uspešna, neophodno je postojanje svlačionice i spoljašnjosti, kao mesta gde pojedinac može da se, na neki način, odmori od svoje uloge. Svlačionice su mesta gde se može opustiti, ali su i dalje povezane sa pozornicom, predstavljaju mesta gde osoba provodi vreme pre ili posle predstave, dok spošljašnjost prestavlja potpuno izolovano mesto gde osoba može da zaboravi na svoju ulogu. Sve ono što se nalazi sa druge strane uređaja koji se koristi da se pristupi društvenim mrežama može biti spoljašnjost. To može biti soba, može biti svaki drugi sajt koji nije povezan sa profilom na društvenoj mreži koji tematski uopšte ne mora da odgovara ulozi koju osoba igra. Tako jedna osoba koja ima ulogu nesputane, slobodne osobe koja se grozi na svaki vid masovne kulture, može pretraživati o onome što se juče u nekom rijalitiju desilo. Ono što osoba van svoje uloge radi može predstavljati diskreditujuću stigmu, što je još jedan od važnih gofmanovskih koncepata. To se dešava kada osoba želi da prikrije neko svoje ponašanje koje bi moglo da ugrozi ulogu koju igra. Tako jedna osoba koja je na društvenim mrežama u srećnoj vezi ne želi da se zna da svako veče gleda tužne filmove i plače što ne zna gde joj je partner, ili osoba koja se na Tviteru predstavlja kao načitana i pametna želi da sakrije da u svakoj raspravi ili u svakom svom komentaru koristi Gugl da proveri i sazna informacije koje se pravi da zna. Pored diskreditujuće, koja samo potencijalno može da nas ugrozi, pa na taj način oblikuje našu ulogu, postoji i diskreditovana stigma koja postavlja unapred zadata očekivanja kako naša uloga treba da izgleda. To je ona stigma koja je uočljiva svima, a kao primer takve

stigme Gofman navodi ljude sa vidljivim ožiljcima ili one koji su ostali bez nekog ekstremiteta, kao i druga uočljiva zdravstvena stanja. Ove dve stigme, ali i sam odnos sa publikom, bez obzira da li stigma postoji, predstavljalju najvažniji momenat predstave i uloge. Upravljanje utiscima. Odnos sa publikom stoji u centru kao ključno pitanje i glavni problem koji se mora rešavati da bi predstava bila uspešna, zato se ovome posvećuje najveća pažnja. Upravo zbog toga oni koji izvode predstavu moraju da pronađu načine kako da određene stvari predstave na pravi način i tako izbegnu prekidanje predstave, koje može biti jedno neprijatno iskustvo koje uglavnom ima negativne posledice. Ako kao primer uzmemo Instagram, kao jednu od najpopularnijih društvenih mreža, možemo uočiti nekoliko taktika koje su pravi gofmanovski primer upravljanja utiscima. Taktike služe i u slučaju stigme, pa se, u zavisnosti da li je stigma diskreditovana ili diskreditujuća, razlikuju.

Posmatrajući Instagram kao pozornicu možda i najouočljivija stvar jeste potreba da se prikaže „gotov proizvod“ bez svih onih stvari koje su do tog konačnog proizvoda dovele. To svakako jeste obrađivanje fotografija. Činjenica je da se tome posvećuje najveća pažnja i gotovo je nemoguće da se fotografija postavi pre tog procesa, koliko god neko tom delu pridavao značaj. Korisnici ove društvene mreže se više ili manje trude pri obradi, ali gotovo da je nemoguće da se neko time ne bavi uopšte, pre svega usled toga što Instagram i sam nudi veliki broj filtera koji ne zahtevaju previše vremena i umeća, a omogućavaju da fotografija dobije lepši izgled. Pored tih brojnih filtera koje sam Instagram nudi, postoji veliki broj aplikacija, od kojih su mnoge besplatne, koje pomažu u kreiranju gotovog proizvoda. Izrazito beli zubi, lice bez nepravilnosti,

odmoran izgled bez podočnjaka postaju imperativ i to su neke od stvari koje se uglavnom uspešno realizuju. Ipak duže noge, manji obim struka ili veći biceps zahtevaju više pažnje i vremena i neretko se dešava da baš oni budu razlog za prekidanje predstave kada publika, odnosno pratioci, primete nepravilnosti. Zanimljiva je činjenica da se sva ta poboljšanja prećutno primećuju i ne pridaje im se veliki značaj sve do onog trenutka kada se ne dogodi upadljiva greška, kada dolazi do kritike takvog vida kreiranja konačnog proizvoda generalno, ne samo greške koja je nastala. Kada je slika vidno, ali bez greške, sređena komentari nikada neće biti negativni ili na bilo koji način otkrivati da publika primećuje da je uložen trud kako bi konačan proizvod tako izgledao. Posmatrajući konačan proizvod može se primetiti još jedna taktika koja se koristi. To je pokušaj da se sakrije svaka greška koja je postojala tokom procesa kreiranja, kao i sakrivanje svih stvari koje su učinjene da se to popravi. Tako će pre objavljivanja slike ljudi uglavnom iseći one delove koji nisu poželjni na slici. Tako osoba koja želi sebe da prikaže kao nekoga ko ima bogat društveni život i upravo je spremna da krene sa drugaricama u klub neće objaviti fotografiju gde je našminkana i sređena do struka, ali ipak dole nosi pidžamu i papuče, već će taj deo sa slike ukloniti. Isto tako neko će slikati bolji profil jer je tu bolje našminkan ili druga strana lica nije našminkana uopšte. Kako u životu, tako i na društvenim mrežama, postoje i „prljavi poslovi“ i oni koji izvode predstavu trude se da ih sakriju. To su sve one radnje koje se smatraju za nemoralne ili nepoželjne. Tako će neko pokušati da sakrije da su pratioci ili lajkovi kupljeni, neko će pokušati da sakrije ko finansira sva skupa putovanja sa kojih redovno postavlja fotografije, a neko će pokušati da sakrije sve što bi poljuljalo tezu da taj biceps nije nastao veštački, već isključivo u teretani. Ljudi se trude da sakriju i sva negativna iskustva koja su doživeli, ako misle da mogu da ugroze njihovu predstavu. Tako neko može da briše komentare ispod svojih fotografija, ne govori o negativnim mišljenima koja ljudi imaju o njima ili čak blokira one čiji komentari dovode u pitanje njihovu ulogu. Pored toga, svako se trudi da sakrije svoje navike koje se ne uklapaju u celu poentu predstave: od gore pomenutog pimera urbanog mrzitelja masovne kulture koji krišom gleda i čita vesti o rijaliti programu, do fitnes trenera koji propagira zdravu ishranu i aktivan način života i ne želi da objavljuje da kada nema vremena jede brzu hranu, a ne šejk koji se brzo priprema o kom je pričao i pisao. Iako strašna i po predstavu preteća, publika vrlo često može biti neko ko je tu predstavu spasio. Tako ona može da bude zainteresovana za predstavu i kada predstava nije više toliko interesantna, kao u slučaju

velike podrške sa stranica i profila koje vode fanovi određenih ličnosti sa društvenih mreža. Isto tako publika može da se pravi da ne primećuje određene greške u nastupu i generalno kompromitujuće stvari koje ugrožavaju ulogu, a nije retko ni njihovo „opraštanje“ takvih stvari. Zato se često dešava da publika daje podrušku onome ko izvodi predstavu, a čija je uloga ugrožena na određeni način i najbolji primer za to su komentari podrške ispod objava u momentima kada se o nekoj javnoj ličnosti pojave informacije koje su u suprotnosti sa onim kako se u medijima i na društvenim mrežama ta osoba prikazuje.

Dramimo ili glumimo? Brojne kritike su upućene ovakvom ponašanju na društvenim mrežama i od onih koji se ovakvim stvarima bave i od onih koji tvrde da se ne bave upravljanjem utiscima. Ta kritika je ipak nepoštena. Društvene mreže nisu krive za takvo ponašanje i reklo bi se da traženje krivca u ovakvom sistemu vrednosti nije uopšte ni potrebno. Krivac se traži onda kada je u pitanju negativna pojava, a reklo bi se da upravljanje utiscima u realnom životu danas uopšte nije negativna pojava. Ceo proces vaspitanja i socijalizacije sastoji se u tome da se osoba nauči da igra svoju ulogu na pravi način i da upravlja utiscima kako bi se njegova predstava nastavila kako treba. Tako se stalno govori da treba da budemo lepi, uredni i čisti kada idemo negde, a neretko se dešava da kod svoje kuće ljudi nisu takvi. Preporučuje se da se ne psuje, da se se generalno izbegavaju ružne reči, da se ophodi kulturno i ljubazno prema ljudima, da se govore lepe stvari... Koliko nas je stvarno takva osoba sve vreme? Čini se da su društvene mreže samo mesto gde se takvo vaspitanje konkretizuje i gde je možda najuočljivije.

Zato nisu krive društvene mreže. Ako se neko može kriviti to je onda vaspitanje. Ipak, koliko smemo da osuđujemo nekoga što prikazuje idealizovanu sliku o sebi? Prvi razlog zašto ne smemo je baš zato što i svi mi to isto radimo. Ljudima je neprijatno da negativna osećanja dele sa drugima, isto koliko je i nama. Koliko god mi želeli da saznamo sve te kompromitujuće stvari o drugima, treba da pođemo od nas samih i zapitamo se kako bi bilo da drugi saznaju naše tajne. Drugi razlog je sama činjenica da koliko god ljudi bili zainteresovani za sve te negitvne osobine drugih ljudi oni te negativne osobine zapravo ne vole da vide, zato su mnogi i diskiminisani i jedini razlog zašto ljudi žele da ih saznaju jeste da bi se osećali superiornije. Ovo naravno ne znači da svi oni koji žele javno da pokažu sve svoje loše i dobre stane ili iskustva ne treba to da urade, naravno da treba i svaka im čast na hrabrosti. Ovo takođe ne znači da neko zbog toga ima pravo da ih diskriminiše. Ljudi, kako u stvarnom životu, tako i na društvenim mrežama, daju sebi slobodu da osuđuju

i na neki način diskriminišu one koji svojom ulogom ne žele da predstave sebe u najboljem svetlu, već u realnom i koji svojom ulogom žele da pošalju neku poruku. Koliko god kritikovali ulepšavanje stvarnosti, ljudi podrazumevaju da prikazana stvarnost ipak treba da bude lepa. Umesto podrške onima koji prolaze kroz teške situacije, ljudi im svojim komentarima dodatno otežavaju. Tako se vrlo često ostavljaju negativni komentari ispod slika devojaka koje ne kriju da imaju problem sa aknama, ispod slika onih koji se ne stide da pokažu svoj manjak ili višak kilograma, kao i ispod objava onih koji na svojim profilima objavljuju svoja iskustva sa tumorima ili drugim bolestima. Na društvenim mrežama je nužno da svi igramo neku ulogu i da svojom ulogom šaljemo neku poruku, bez obzira da li ta poruka govori da smo mi najlepši ili da svet nije tako lep i da pored letovanja i preplanulih tela, pored pametnih i načitanih ljudi, postoje i teške situacije kroz koje ljudi u jednom trenutku svoj života prolaze. Svi glumimo, drame samo oni koji to kritikuju.

Analiza

Kulminacija propadanja medijske etike Piše: Nemanja Marinović Fotografija: Hayden Walker

odeks novinara Srbije prekršen je u dnevnim listovima 3615 puta od avgusta do decembra prošle godine, navodi se u monitoringu Saveta za štampu. Ubedljivo na tronu nalazi se Alo koji je napravio četvrtinu od ukupnog broja prekršaja, a slede Srpski telegraf, Kurir i Informer. U poslednjih pet meseci ova četiri dnevna lista prekršila su Kodeks 2999 puta, što znači da su samo oni odgovorni za 83% svih zabeleženih prekršaja. Polovinu preostalih prekrašaja napravio je Blic, nešto manje od toga Večernje novosti, dok Danas i Politika zajedno broje manje od 100 prekršaja. U poslednje četiri godine broj tekstova kojima je Kodeks prekršen gotovo se duplirao, Alo je u septembru 2018. godine objavio četiri puta više tekstova u kojima je prekršio Kodeks nego istog meseca 2015. godine, a Kurir je broj svojih prekršaja u posmatranom periodu duplirao. Posmatrano prema poglavljima, najviše su kršili četvrto poglavlje Kodeksa, zatim prvo i sedmo – poglavlja koja govore o odgovornosti

novinara, istinitosti izveštavanja i poštovanju privatnosti. Brojke za 2019. godinu biće jako zanimljive jer su ova četiri dnevna lista već u januaru prekršila gotovo sve tačke Kodeksa, ali i Zakon o informisanju i to samo na jednom slučaju – Jeleni Karleuši. Već prvog dana kada su se pornografske fotografije na kojima se navodno nalazi pevačica pojavile na naslovnim stranama o ovom slučaju oglasila se Tamara Skrozza: „Ovo što je urađeno sa Jelenom Karleušom, činjenica da su genitalije Jelene Karleuše jedina vest na naslovnim stranama Srpskog telegrafa, Informera i Kurira, ima i na Alou, ali se Alo bavio i nekim drugim temama, dokazuje ono što je statistika već pokazala. Dakle, mi ubrzano idemo ka nečemu što je niže od dna”, istakla je Skrozza za N1. Šta su sve novinari prekršili u ovom slučaju, kao i reakcije javnosti i patrijarhalnih struktura, analiziraćemo detaljno u narednim tekstovima.

Slučaj Jelene Karleuše – hronologija medijskog linča Piše: Nemanja Marinović Fotografija: Telegraf

lic zapalio fitilj

Ceo slučaj započinje tekstovima koje je sedmog januara prvi objavio Blic. Pozivajući se na neimenovane izvore „bliske porodici Tošić“, ovaj list je objavio tekst u kome tvrdi da je Duško Tošić trećeg januara oduzeo supruzi telefon u kome su bile prepiske sa drugim muškarcem. Kao dokaz navode duže odsustvo pevačice sa društvenih mreža, tokom kojeg nije ništa objavljivala. Ubrzo su otkrili i identitet „dopisnog prijatelja“, fudbalera Ognjena Vranješa i njegovu izjavu na tu temu. Karleuša je navode o bračnoj krizi demantovala na društvenim mrežama, a potom ušla u otvoreni sukob sa novinarima ovog dnevnog lista: „Ljubomir Tozev, „novinar“ Blica koji je potpisan ispod svih tekstova koji „udaraju“ na moju porodicu dugogodišnji je dečko (ili devojka) Sretena Radovića. Sreten Radović je jedan od direktora Blica i Nanogicina (Ceca Ražnatović, prim. aut.) udarna pesnica protiv mene svih ovih godina. Protiv Blica i potpisnika tekstova, Ljubomira Tozeva, upravo su podnete četiri krivične prijave. Sada će i njega, ako se ne bude odazvao pozivima, privoditi u Sud sa lisicama, kao Nikolu Rumenića.

Ovde stavljam tačku.“, napisala je Karleuša na društvenim mrežama. Ova objava naišla je na oštra reagovanja u LGBT+ aktivističkim krugovima zato što je, kako navode, autovala dvojicu muškaraca bez njihove dozvole, što neki smatraju kršenjem člana 21 Zakonu protiv diskriminacije koji glasi: „Seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji“. Drugi komentatori pak navode da ovde nije izvršena diskriminacija na osnovu seksualnog opredeljenja, a njeni navodi, ukoliko su tačni, jesu relevantni jer objašnjavaju zaveru koja se, po njenim saznanjima ili uverenjima, planira protiv nje i odnose u kojima se nalaze akteri te zavere. Međutim, s obzirom na to da brak Jelene Karleuše nije tema od javnog interesa (da je u pitanju politika i situacija takva da jedan političar naruči od urednika medija da njegov emotivni partner ili partnerka izmišlja lažne vesti o njegovom protivniku – to bi bila druga priča), kao i to da je u postavci stvari koju Karleuša navodi Sreten Radović nadređen Ljubomiru Tozevu, te od njega može zahtevati da piše naručene tekstove i na osnovu pozicije moći, a ne emotivnog odnosa – njihov navodni emotivni odnos prestaje da bude rele-

vantan. Iako je verovatno pregrubo reći da je prekšen Zakon o diskriminaciji (dok je oba novinara svakako mogu tužiti za klevetu), korišćenje ovakvih određivanja vrlo je nemarno za nekog ko važi za gej ikonu i ko je bio kuma Beogradskog Prajda. Bez obzira na lični animozitet, ukoliko neko zaista razume diskriminaciju i homofobiju sa kojom se LGBT+ zajednica suočava u sredini kao što je Srbija, neće sebi dozvoliti da bilo koga javno autuje, a korišćenje fraze „ili devojka“, što je duboko homofobična i seksistička fraza u stilu konzervativne desnice – apsolutno je nedopustivo. Ova situacija je relevantna jer objašnjava okolnosti u kojima Blic donosi odluku da, kada su se pojavile pornografske fotografije na kojima se navodno nalazi Jelena Karleuša i čijim objavljivanjem su određeni mediji prekršili Zakon o informisanju - iste ne objavi. U tekstu „Blic je prvi objavio priču o Jeleni Karleušu i Ognjenu Vranješu. Evo zašto sada nećemo objaviti njihove eksplicitne fotografije“, objavljenom 14. januara, navodi se: „Verujemo da pornografiji nije mesto ni u novinama, ni na novinskim sajtovima. I da nema mesta ni osveti. Naša početna priča o tajnom dopisivanju Jelene Karleuše i Ognjena Vranješa je verodostojna. U međuvremenu, danas su se na internetu pojavile fotografije potpuno gole ženske osobe, za koju mnogi tvrde da je Jelena Karleuša. Karleuša je saopštila da se “na većini objavljenih fotografija” ne nalazi ona i da je reč o fotomontaži, slikama ukradenim iz njenog telefona, “dorađenim i plasiranim”. Sud ćemo ostaviti svakome ko želi da te fotografije nađe i pogleda na internetu.“. U ovom tekstu koji potpisuje redakcija, dalje se navodi da je Blic u priču ušao da bi objavio verodostojnu priču o javnoj ličnosti koja sebe predstavlja kao ultimativnu moralnu gromadu: „Njene privatne seksualne fotografije nas ne zanimaju i nemamo nikakvu satisfakciju od njihovog objavljivanja.“, navodi redakcija, „Jeleni Karleuši želimo uspešnu karijeru, mnogo sreće u privatnom i porodičnom životu i, što je najvažnije, mnogo više razuma i inteligencije kad priča o važnim društvenim temama koje se tiču svih nas, kao što je vakcinacija. O njoj ćemo nastaviti da pišemo kao i do sada - odgovorno, pouzdano i verodostojno“. Blic zaista nije objavio fotografije, a ova tema se našla na

uglovima naslovnih strana ovog lista samo dva puta u toku januara. Međutim, tekstovi koje su objavljivali na svom portalu, a do sada ih je preko 80, identični su tekstovima svih drugih medija i po svim osnovama po kojima ćemo na primeru drugih medija pokazati kršenja Kodeksa, a pre svega na osnovu objavljivanja neproverenih vesti iz jednog anonimnog izvora i objavljivanja nečijih privatnih prepiski - spadaju u sve osim u „odgovorno novinarstvo“.

Jelena Karleuša ili neko od aktera ove priče našli su se na naslovnim stranama ova četiri medija 70 puta. Od 17 brojeva, Alo i Kurir su samo jednom preskočili da na naslovnu stranu stave ovaj slučaj i to 18. januara kada je glavna vest bio Vladimir Putin. Telegraf je priču imao na naslovnoj strani 13 puta - svakog dana do 29. januara, a Informer je od 15 brojeva u ovom periodu aktere ove priče imao na svih 15 naslovnih strana. Jelena Karleuša i „četiri jahača apokalipse“ Od trenutka kada su se eksplicitne fotografije pojavile, a koje je, prema navodima medija, objavio Ognjen Vranješ, pa sve do zaključenja ovog broja, četiri dnevna lista, upravo ona četiri koja zajedno naprave više od 80% svih prekršaja Kodeksa, svakodnevno su izveštavala o ovoj temi. 15. januara Kurir, Informer i Srpski telegraf preko cele naslovne strane imali su pornografske fotografije, a Alo na polovini strane, što je do sada najgori slučaj kršenja svih mogućih odredbi. U Kodeksu novinara Srbije, odeljak 4, tačka 4 jasno stoji „Novinaru je zabranjeno da koristi neprimerene, uznemiravajuće, pornografske i sve druge sadržaje koji mogu imati štetan uticaj na decu“, dok Zakon o informisanju i medijima u članu 78 stav 1 kaže „Ne sme se na način dostupan maloletnicima javno izlagati štampani medij sa pornografskim sadržajem.“, a u stavu 2 iznosi se zabrana čak i štampanim medijima sa pornografskim sadržajem da takav sadržaj objavljuju na naslovnoj i poslednjoj strani i obaveza da upozorenje da medij sadrži pornografiju i da nije namenjen maloletnicima mora stajati na vidnom mestu. Samo u jednom danu, ova četiri lista prekršila su ove odredbe, zbog čega je reagovalo i Ministarstvo kulture i informisanja. Istog dana je Danas objavio izjavu

Državnog sekretara Ministarstva Aleksandra Gajovića da su dnevni listovi prekršili pomenuti član Zakona i da će podneti prijavu. “U prijavi ćemo naglasiti da to što su ta četiri lista na naslovnim stranama pored pornografskog sadržaja istakla naznaku 18 plus nije olakšavajuća okolnost jer se ta naznaka odnosi samo na pornografski sadržaj unutar novina, ali ne i na takav sadržaj na naslovnoj i poslednjoj strani”, istakao je Gajović za Danas. 16. januara na sajtu Ministarstva objavljeno je da je podnet zahtev za pokretanje prekršajnog postupka protiv ovih listova. Novinarka Tamara Skrozza je 21. januara, gostujući u „Novom danu“ na N1 pozdravila tu odluku, ali naglasila da je potrebno reagovati pravovremeno: „Ministarstvo kulture je podnelo nekakve prijave protiv četiri tabloida, ali je ono moglo da reaguje milion puta ranije. Problem je što se ne reaguje i što se tabloidima dopustilo da rade šta hoće“, navela je Skrozza i podvukla da je pristup uznemirujućem i pornografskom sadržaju naša medijska svakodnevnica, zahvaljujući rijaliti programima: „U tim programima imate čistu pornografiju u vreme kada ona ne sme da se prikazuje, a onda štampani mediji objave sve šta se prethodne večeri dešavalo“, rekla je Skrozza i dodala da ipak postoji razlika: „Jedno je kada prikazujete učesnike rijalitija da ispod jorgana nešto rade, a druga je stvar kada imate nečiji genitalni predeo fotografisan i samo reda radi prekriven nekom zvezdicom. Zato je to dublje od dna, ne samo kada je u pitanju osoba o kojoj je reč, nego je uvreda svih nas. To su kiosci pored kojih prolazimo svi, naša deca“. Do kraja januara, Jelena Karleuša ili neko od aktera ove priče našli su se na naslovnim stranama pomenuta četiri medija 70 puta. Od 17 brojeva, Alo i Kurir su samo jednom preskočili da na naslovnu stranu stave ovaj slučaj i to 18. januara kada je glavna vest bio Vladimir Putin, ali su unutra izveštavali o tome, Telegraf je priču imao na naslovnoj strani 13 puta - svakog dana do 29. januara, a Informer je od 15 brojeva u ovom periodu aktere ove priče imao na svih 15 naslovnih strana. Kurir je otišao toliko daleko da je u svakom broju imao odeljak „Porno afera JK trese Balkan“ u okviru koje su, bez obzira na to šta je bila tema teksta, nalazili način da ubace eksplicitne fotografije. Informer je 23. januara objavio i specijalni dodatak samo o ovoj temi. Slučaj Jelene Karleuše su na naslovnim stranama imali, doduše bez pornografskog sadržaja i sa umerenijim naslovima, takođe i Večernje novosti 15. januara i 22. januara i Blic 16. januara i 25. januara kada su pisali o provodu Duška Tošića sa drugom devojkom. Kada su u pitanju ostali štampani mediji, Karleuša je bila naslovna tema oba broja Stara i Skandala u posmatranom periodu, kao i Sveta od 25. januara. Tri magazina su na naslovnoj strani takođe objavila tekstove o Jeleni Karleuši i Dušku Tošiću: Sto-

ry, pod naslovom „Jaki se ne predaju“ i Hello - „Brak na najtežem ispitu“, a Glossy je objavio intervju sa Duškom Tošićem pod naslovom „Ponosan sam na to što sam dete iz doma“ u kom je izdvojen deo u kome govori o tome kako je pobedio ljubomoru u braku sa Karleušom. Kršenje Zakona o informisanju u ovom slučaju nije sporno, dok kod kršenja Kodeksa novinara Srbije već mogu postojati nedoumice koje je važno objasniti. Za potrebe ovog teksta nisam radio detaljan monitoring, to je nešto što je u domenu Saveta za štampu i nešto na šta će se sigurno osvrnuti u narednom periodu, a u pitanju je i velika građa koju je potrebno obraditi. Da bi čitaoci imali uvid u obim građe, pomenuću podatak da je samo 15. januara na sajtu Informera objavljeno 25 tekstova, a u toku prve nedelje objavili su 80 tekstova na ovu temu. Ono što je primetno u većini ovih tekstova, jesu kršenja Kodeksa u velikom broju tačaka.

Kurir je u svakom broju imao odeljak „Porno afera JK trese Balkan“ u okviru koje su, bez obzira na to šta je bila tema teksta, nalazili način da provuku eksplicitne fotografije, a Informer je 23. januara objavio specijalni dodatak samo o ovoj temi. Kršenje Kodeksa u 11 ključnih tačaka U narednom delu pozabaviću se kršenjem Kodeksa u onim tačkama u kojima je to bilo najprimetnije. Nisu svi tekstovi koji su izveštavali o ovoj temi prekršili sve tačke Kodeksa, a verovatno ovo nisu ni jedine koje su prekršene, ali svakako jesu najučestalije i govore o pristupu novinarstvu koje je opšte prisutno, a u ovom slučaju eskaliralo. - Sve je poznato, osim izvora Odeljak 1 Kodeksa kršen je u gotovo svakoj tački. Tačka dva definiše da je obaveza novinara da prave jasnu razliku između činjenica koje prenose, komentara, pretpostavki i nagađanja. Cela priča konstruisana je na nagađanjima i navodima – navodna prepiska, navodna preljuba, fotografije na kojima je navodno Karleuša, navodni razvod, navodno pomirenje, navodni transfer u navodne fudbalske klubove za navodne basnoslovne iznose – sve informacije su neproverene, pretpostavljene i – povezano sa sledećom tačkom – iz neidentifikovanih izvora. Izvor većine tekstova je „blizak porodici Tošić“ ili Ognjenu Vranješu, pri čemu se ne navodi da izvor želi da ostane anoniman, niti

da je poznat redakciji, već se koristi konstrukcija koja uglavnom upućuje na izmišljanje izvora. Crvena lampica! Izvori su imenovani retko i to, na primer, u slučaju kada su novinari uzimali izjave članova porodice ili prijatelja, komšija ili stanovnika rodnog mesta nekog od aktera, ili kada su u pitanju komentari javnih ličnosti ili „stručnjaka“ – kao u slučaju kada je Informer objavio tekst u kome Zoran Milivojević analizira govor tela na porodičnoj fotografiji uslikanoj na rođendanskoj proslavi Duška Tošića i zaključuje da „prema njihovom držanju i pogledima između njih nema bliskosti, ljubavi, da vlada tenzija i da im je brak u krizi“ (web sajt Informera, 21. januar). Po tački četiri istog odeljka Kodeksa, novinar je dužan da konsultuje više izvora, što nije rađeno, a kršena je i naredna tačka koja zabranjuje objavljivanje neosnovanih otpužbi, kleveta, glasina i izmišljenih pisama ili pisama čiji autor nije poznat ili njegov identitet nije proverljiv.

- Nikada nećete verovati šta ćete sada pročitati Nećete pročitati ništa što već ne znate, ali ovo je naslov koji oslikava najčešće kršenje u drugom odeljku – naslov teksta ne sme biti u suprotnosti sa suštinom teksta. Senzacionalistički naslovi koji često imaju jako malo veze sa tekstom obeležje su tabloidnog novinarstva, pa ni ovaj slučaj nije izuzetak. Kada su u pitanju fotografije, važno je pomenuti Smernice za primenu Kodeksa novinara Srbije u onlajn okruženju, koje je objavio Savet za štampu, s obzirom na to da je većina tekstova objavljivana u onlajn formi. Smernice prate strukturu Kodeksa, a u odeljku dva dodaju da naslov i promotivna fotografija ne smeju da dovode u zabludu čitaoce u pogledu sadržaja teksta. Eksplicitne fotografije često su ubacivane u tekstove samo da bi privukle pažnju, iako se u tekstu ne govori direktno o njima.

- Kultura i etika javne reči: davno zaboravljeni pojmovi Pored zabrane objavljivanja pornografskog sadržaja, ovo je tačka poglavlja četiri koja je najčešće kršena. Ne samo u tekstovima, kao citati sagovornika, već i u naslovima i čak na naslovnim stranama pojavljivale su se psovke i pogrdni izrazi. Ovo nije svojstveno samo ovom slučaju. „Varaš me sa k****m Kaćom Grujić“ jedan je od takvih naslova ili „najeb****e svi, tek vas čeka pakao“. Kada su u pitanju žene, to je često povezano sa odeljkom 5 o novinarskoj pažnji, tačkom 4 koja zabranjuje korišćenje seksističkih termina poput „pripadnica lepšeg pola“, ili „lepša polovina“/“jača polovina“ i slično. Ovaj odeljak je zanimljiv i zbog tačke tri – prećutkivanje činjenica koje mogu bitno da utiču na stav javnosti o nekom događaju jednako je njihovom namernom iskrivljavanju ili iznošenju laži. Gotovo niko nije preneo da je Ognjen Vranješ na instagramu objavio post „I novinari, kako vam se sviđa kad se ja malo sa fotošopom zaigram“, ubrzo nakon što ga je Karleuša optužila da su fotografije montirane. Ovo su neki tumačili kao priznanje, a neki kao ciničnu provokaciju, ali dužnost novinara bi bila da, ukoliko već izveštavaju o svakom detalju ovog slučaja, provere informaciju i da traže izjavu Vranješa na tu temu, kao što su je tražili za sve prethodno. - Ima li Karleuša pravo na privatnost? Ključan odeljak kodeksa, odeljak sedam, tačka 1 – „Novinar poštuje privatnost, dostojanstvo i integritet ljudi o kojima piše. Pravo na privatnost je suženo kada je reč o javnim ličnostima, a posebno nosiocima javnih funkcija“. Ovde se dovodi u pitanje da li je uopšte opravdano da se nečija privatnost, nečija privatna prepiska, privatne fotografije i na kraju krajeva – eventualni privatni bračni problemi – iznose u javnost samo zato što je u pitanju pop zvezda? U smernicama u okviru ove tačke, Kodeks kaže – Javne ličnosti unapred su

Cela priča konstruisana je na nagađanjima i navodima – navodna prepiska, navodna preljuba, fotografije na kojima je navodno Jelena, navodni razvod, navodno pomirenje, navodni transfer u navodne fudbalske klubove za navodne basnoslovne iznose – sve informacije su neproverene, pretpostavljene i iz neidentifikovanih izvora.

svesne da im je pravo na privatnost donekle ograničeno, ali to istovremeno ne znači da mediji mogu da ga krše bez ikakvog razloga i objašnjenja. Kodeks dalje specifikuje – Podaci iz privatnog života javnih ličnosti objavljuju se samo ukoliko je to u interesu javnosti, odnosno ukoliko imaju direktne posledice na više ljudi, ukoliko su u suprotnosti sa duhom funkcije koju ta ličnost obavlja ili idejama koje javno zastupa. Da li je ikako i u bilo kojim okolnostima moguće da je navodna preljuba ili eksplicitne fotografije jedne pop zvezde informacija od javnog značaja? Setimo se saopštenja redakcije Blica da su želeli da verodostojno prenesu priču o nekome ko se „predstavlja kao moralna gromada“ – ovim je napravljen pokušaj da se opravda ograničavanje prava na privatnost. Međutim, vratimo se Kodeksu – navodna preljuba pop pevačice ne utiče na bilo čije živote, osim članova njene porodice. Jelena Karleuša, iako javno iznosi svoje stavove na mnoge teme, ne obavlja ni jednu javnu funkciju, niti je u poziciji da utiče na državnu politiku, samim tim njen seksualni život ne može biti tema od javnog značaja. To bi bilo značajno da je u pitanju konzervativni političar čija se partija zalaže za ograničavanje seksualnih sloboda i čije odluke zaista utiču na živote ljudi. Jedino sa čim je ovaj slučaj u suprotnosti jeste sa stavom da žena koja je u braku i ima decu ne sme biti seksualno aktivna izvan bračnog odnosa, što je društveno uverenje i šire pitanje od seksualnosti Jelene Karleuše, a stvarni motiv je diskreditacija jedne javne ličnosti i podizanje tiraža, a ne društveni interes. O ograničavanju prava na privatnost govorio je i advokat Goran Draginić u emisiji „Novi dan“ na N1: „Teško je utvrditi gde počinje, a gde se završava privatnost. Konkretno, mediji pre nego što objave neku informaciju treba da utvrde da li postoji opravdani interes javnosti, u odnosu na to da se spreči objavljivanje te informacije. O konkretnom slučaju Jelene Karleuše, možemo da sami donesemo zaključak da ne postoji opravdani interes javnosti da se upoznaje sa određenim eksplicitnim fotografijama koje predstavljaju lični zapis“, rekao je advokat, dok je Tamara Skrozza u pomenutoj emisiji podsetila da medije obavezuje i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, a ona zabranjuje atak na privatnost bilo koga u domenu doma, porodice i najdublje intime. Ovaj slučaj, dakle, ne bi uopšte smeo da se pojavi u medijima jer, bez obzira na to što zasigurno javnost interesuju pikanterije iz života pop zvezda, ovde interes javnosti nije prevagnuo u odnosu na pravo na privatnost Jelene Karleuše i njene porodice. Ceo slučaj baziran je na objavljivanju privatnih prepiski i privatnih fotografija, što je takođe kršenje Kodeksa, što se eksplicitno navodi u Smernicama u tački nepoštovanje tajnosti komunikacije: „sadržina komunikacije može se objaviti samo uz pristanih svih osoba koje učestvuju u komunikaciji,

Jelena Karleuša ne obavlja ni jednu javnu funkciju, niti je u poziciji da utiče na državnu politiku, samim tim njen seksualni život ne može biti tema od javnog značaja. Jedino sa čim je ovaj slučaj u suprotnosti jeste sa stavom da žena koja je u braku i ima decu ne sme biti seksualno aktivna izvan bračnog odnosa, što je društveno uverenje i šire pitanje od seksualnosti Jelene Karleuše, a stvarni motiv je diskreditacija jedne javne ličnosti i podizanje tiraža, a ne društveni interes. osim u ako interes javnosti da sazna sadržinu komunikacije preteže nad potrebom zaštite njihove tajnosti“. Pošto ne postoji interes javnosti da zna detalje navodnog sekstinga Karleuše i Vranješa – mediji prepisku ne smeju objaviti, kao što oni kredibilni mediji koji se drže Kodeksa nisu ni uradili. Takođe, u odeljku o poštovanju privatnosti, Smernice navode da privatne fotografije koje je osoba objavila na društvenoj mreži mediji mogu objaviti samo uz saglasnost te osobe, a ukoliko privatni podaci i zapisi sadrže privatne podatke i zapise drugih osoba novinari su dužni da te osobe učine neprepoznatljivim. Dakle, ni fotografije koje je objavio Vranješ, niti naodno njegove eksplicitne fotografije koje je ona objavila iz osvete, ne bi smele da se pojave u medijima. Kada bi držali do medijske etike, ova priča bi ostala u okviru privatne sfere njenih aktera. Argument koji bi se mogao navesti protiv svega navedenog jeste – Jelena Karleuša je javna ličnost, ona koristi medije koji su joj oruđe u izgradnji karijere i ona će ovu situaciju okrenuti u svoju korist - ne stoji jer postoji razlika između toga da neko koristi medije i da mediji iskorišćavaju njega. To što je neko javna ličnost i pojavljuje se u medijima ne znači da svaki segment njegovog života treba da im bude dostupan. O tome je takođe govorila Skrozza na N1 - „To što je i da li je uopšte Jelena Karleuša, ili bilo ko, koristio medije, nije opravdanje da se njena genitalna regija pojavi na tri naslovne strane“, rekla je novinarka.

Reakcije na medijski linč: patrijarhat uzvraća udarac Piše: Nemanja Marinović Fotografija: artwork “Život”, youtube printscreen

obzirom na to da su mediji prepuni oprečnih informacija bez respektabilnih i proverljivih izvora, a sudovi će u ovom slučaju tek doći na red – ne možemo da tvrdimo ništa, ni da je afera stvarna i da se na fotografijama zaista nalazi Jelena Karleuša, ni da je u potpunosti montirana, kao što tvrdi pevačica. Zato moramo analizirati situaciju uzimajući u obzir oba scenarija, mada stvaran uzrok toga zašto je ovaj slučaj podigao toliku prašinu i zašto su reakcije takve kakve jesu nalazimo na istom mestu - patrijarhatu. Uzmimo za trenutak da je istinita priča - Karleuša i Vranješ su bili u nekom vidu romantične ili seksualne veze i on je njene fotografije objavio zato što nije želela da napusti muža. U tom slučaju, ovo je školski primer nečega što se zove revenge porn – objavljivanje seksualnog sadržaja bez pristanka osobe koja je tim sadržajem predstavljena. Bez obzira da li je nastao uz dozvolu osobe ili je osoba snimana u tajnosti, objavljivanje tog materijala spada u oblike digitalnog nasilja koje je najčešće motivisano osvetom prema romantičnom ili seksualnom partneru, odakle je fenomen i dobio ime. Ovaj termin nije prepoznat u Strategiji razvoja informacione bezbednosti kao zaseban fenomen, međutim, ovakve slučajeve za-

kon prepoznaje i Karleuša bi Vranješa mogla krivično da goni za objavljivanje ovog sadržaja. Prema članu 144 Krivičnog zakonika, osoba koja neovlašćeno načini fotografski, filmski, video ili drugi snimak lica i time osetno zadire u njegov lični život ili ko takav snimak preda ili pokazuje trećem licu ili mu na drugi način omogući da se s njim upozna kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. U medijima se navode različite informacije, od postojanja fotografija koje je Karleuša sama slala Vranješu, do snimanja putem kamere. Ukoliko Karleuša nije bila informisana o tome da je Vranješ njeno pokazivanje na kameri snimao ili printskrinovao – to spada u neovlašćeno snimanje. Ukoliko je Karleuša sama napravila materijal i poslala Vranješu, a on to sačuvao i objavio – i tada može biti kažnjen po članu 145 Krivičnog zakonika – neovlašćeno objavljivanje ili prikazivanje tuđeg spisa, portreta ili snimka – novčanom kaznom ili kaznom do dve godine zatvora. Ukoliko je čitava afera montirana i na slikama nije Jelena Karleuša, ona može tužiti i njega i medije za klevetu i povredu dostojanstva. U oba slučaja, Karleuša je žrtva partrijarhata što se najbolje ogleda u reakcijama na slučaj. Komentari

na portalima i društvenim mrežama, koji takođe potpadaju pod odgovornost medija ukoliko su objavljeni na njihovim stranicama, nedvosmisleno su pokazali jednu stvar – tendenciju ka okrivljavanju žrtve. Jelena Karleuša je osuđena na osnovu patrijarhalnog morala koji diktira monogamiju, zabranu seksualnih odnosa van braka i ispoljavanja bilo kakve seksualnosti, ukoliko si udata žena i majka. U komentarima je vređana svim zamislivim terminima koji se odnose na „ženu lakog morala“, a bar u našem jeziku ima ih pregršt, dok je Vranješ, sa druge strane, bio hvaljen kao neko ko je „raskrinkao njenu masku“ ili je prema njemu iskazivana empatija kao „žrtvi njene igre“. Njemu se nije

To je školski primer nečega što se zove revenge porn – objavljivanje seksualnog sadržaja bez pristanka osobe koja je tim sadržajem predstavljena. prebacivalo to što je takođe oženjen i ima porodicu, on je bio žrtva nje, Femme Fatale, koja ga je uplela u svoju mrežu. Druga žrtva je Duško Tošić, prevareni suprug kome je, prema najvećem broju komentara, „sada najteže“. Nije najteže njoj, čija je intima na nasovnim stranama, već njemu kome je povređena muškost. Ovde se na delu pokazala muška solidarnost, nasuprom potpunom nedostatku ženske, s obzirom na to da su svi muškarci držali stranu ili Tošiću ili Vranješu (ili obojici), a najveći napadi na Karleušu dolazili su od strane žena. Žena je uvek na stubu srama, muškarac nikad, jer „ključ koji otvara mnoge brave je dobar ključ, a brava koju otvara svaki ključ je loša brava“. Kada je Karleuša objavila fotografiju na kojoj je navodno polni organ Ognjena Vranješa uz komentar „mikropenis“ (reverse revenge porn?) – niko nije osuđivao njega zato što je fotografije slao, već su ga muškarci branili komentarišući da uopšte nije manji od prosečnog. Kult falusa mora biti očuvan! Ovo je samo jedan kontinuitet u medijskoj slici žene čije je telo u medijima prikazano u dva slučaja – kao mrtvo telo ili kao golo telo. Žena je ili seksualizovana, ili je žrtva nasilja nad kojom se odvija najstrašnije lešinarenje, kao u slučaju Jelene Marjanović ili svojevremeno Ksenije Pajčin. U patrijarhatu i medijima kao njegovom sastavnom delu koji ga legitimiše i održava, žena je konstantno eksploatisana. „Gola, seksualizovana žena, to jest njena vagina, njeno telo, jeste medijska atrakcija, objekat na naslovnoj strani, telo koje prodaje novine“, izjavila je za Mediareform.rs Jelena Višnjić, osnivačica festivala feminističke kulture i akcije BeFem. Govoreći o slučaju

Jelene Karleuše, Višnjić navodi da je ona zbog svojih javnih istupa pogodna meta: „Jelena Karleuša je kroz procese samoproizvodnje estetske i etičke, ali i kritičkih istupa protiv Srpske pravoslavne crkve, otvorenog stava o ratnim zločincima, javne podrške LGBT zajednici, probila granice patrijarhalnog reda i ustoličila sebe kao subjekat u stalnom prelaženju granica, čije je delovanje provokacija u odnosu na konzervativnu i tradicionalnu sredinu“, navodi Višnjić i dodaje da je sada patrijarhalna struktura uzvratila udarac javnim linčom naslađujući se danima njenim privatnim fotografijama, zaključujući za pomenuti portal da je slučaj Jelene Karleuše nedvosmislena potvrda da se objektifikacija žena najčešće realizuje u polju zabave i ženske seksualnosti, dominantnog ženskog medijskog područja, u kojoj se one izlažu kontinuiranoj seksualizaciji, diskriminaciji i mizoginiji. Medijski linč traje 20 dana, a Karleuša je promenila više taktika borbe protiv ovih natpisa. U sve je ušla agresivno prema Vranješu, pokušavala da demantuje, objašnjavala gde ima mladeže i ožiljke i zbog čega slike nisu validne, čak i javno zatražila zaštitu Aleksandra Vučića. Onda je odlučila da se više ne oglašava uz poruku koja upućuje na kapitulaciju pred sedmom silom. Uporedo sa tim veliki broj javnih ličnosti je podržao, ne samo medijski stručnjaci, već i kolege, među

Jelena Karleuša je osuđena na osnovu patrijarhalnog morala koji diktira monogamiju, zabranu seksualnih odnosa van braka i ispoljavanja bilo kakve seksualnosti, ukoliko si udata žena i majka. prvima Dara Bubamara, Seka Aleksić, Kija, Milica Pavlović, ali je podrška došla i od muškaraca – Sergeja Trifunovića, Milana Stankovića, Ace Lukasa koji su uglavnom kritikovali medije, dok je Ðani targetirao celo društvo i patrijarhat: „Jeleni nisu oprostili samo zato što je žena. Muškarci sa javne scene mnogo više i gore varaju, ali im se oprašta jer su muškarci. Svi je*emo, ali žene uvek naje*u! Muške afere nisu i nikada neće biti toliko zanimljive. U Karleušin krevet ne ulazim i niko ne treba da ulazi. To s kim spava i da li spava je samo njena stvar. Ne treba da nam nečiji polni organi iskaču iz frižidera“, izjavio je pevač, kako prenosi Telegraf. U ovoj izjavi je vrlo precizno opisano licemerje koje obavija ovaj slučaj. Heroina svog života, a ne žrtva u vašim očima Karleuša je ćutanje prekinula na dodeli MAC nagrada u Areni 29. januara i to video klipom koji je

emitovan pre njenog nastupa na ovoj manifestaciji. U ovom artworku prikazana je Karleuša kako beživotno leži preko izlazne table pored puta na kojoj je piše „život“ precrtano. U ovom klipu iznela je svoj manifest, koji započinje pomalo konzervativnom i patrijarhalnom retorikom: „I evo je. Posle svega. Evo je majka dvoje dece, supruga, zvezda. Njeno dostojanstvo, njeno ime.“ govori Karleuša na početku klipa. Naglašavanje da je supruga i majka dvoje dece je patrijarhalni momenat koji joj se može zameriti, dok sa druge strane ukoliko želi da govori iz JA pozicije, to je nešto što ne može da zanemari. Inače je odbrana Jelene Karleuše od strane većine javnih ličnosti koristila upravo to kao argument, kao da bi situacija bila manje strašna i prihvatljivija da je u pitanju devojka koja je neudata i nema decu. Revenge porn je nedopustiv. Tačka.

Ovo je samo jedan kontinuitet u medijskoj slici žene čije je telo u medijima prikazano u dva slučaja – kao mrtvo telo ili kao golo telo. U nastavku Karleuša navodi sledeće: „Ima lepu kožu, kao da je ovde već dugo. Mada, kada malo bolje pogledam, nešto mi ovde nedostaje. Ne vidim krv, a miriše na nju. Na nasilje bez noža, bez pištolja, na zlo. I to ono koje više nije moglo da utiče na nju, pa je rešilo da utiče na to kako je drugi vide. Zbog nje i svih njih, odlučila sam da budem heroina svog života, a ne žrtva u vašim očima“. Ako izumemo retoriku sa početka, ovo artwork čini jednim od najboljih manifesta

Karleuša se pozicionira kao neko ko će se izboriti sa situacijom ne samo zbog sebe, svoje porodice i svoje reputacije, već i „zbog svih njih“, čime upućuje da govori i da se bori u ime svih onih koji su bili žrtve medijskog linča. u pop kulturi. Sam kraj je vrlo feministički i osnažujući jer se Karleuša jasno ograđuje od pozicije žrtve. Ima sličnu poruku koju je Tejlor Svift poslala u spotu „Look what you made me do“ u kome na početku sahranjuje svoju reputaciju, nakon što su i njoj to mediji pokušali da učine. Nakon toga, Karleuša se pozicionira kao neko ko će se izboriti sa situacijom ne samo zbog sebe, svoje porodice i svoje reputacije, već i „zbog svih njih“, čime upućuje da govori i da se bori u ime svih onih koji su bili žrtve medijskog linča. Reč „heroina“ je takođe osnažujuća i feministička. Naravno da je klip izazvao i reakcije prema kojima Karleuša koristi situaciju za samopromociju. Sve i da je tako, možemo li da je krivimo? Ona je doživela veću medijsku pažnju od Putina u trenutku njegovog dolaska u Beograd, pažnju koju nije tražila, niti želela, a za koju bi mnogi platili. Da li iko može da je krivi ukoliko medije zbog kojih je prošla torturu iskoristi u svoju korist? Jasno je stavila do znanja da neće plakati kod kuće, već nastaviti dalje. Bila bi luda da to ne učini.

Izjava Izvor: Facebook

Zvanično saopštenje Jelene Karleuše na društvenim mrežama, 14. januara.

Priča sa naslovne strane

Jovana Gligorijević

Sloboda medija je utopijska ideja Razgovarala: Dragana Plazinić Fotografije: Medija Centar Beograd

decembru prošle godine novinarka i pomoćnica glavnog urednika nedeljnika „Vreme“ Jovana Gligorijević dobila je nagradu za odgovorno izveštavanje i podizanje svesti o značaju poštovanja ljudskih prava. Ovo priznanje na Dan ljudskih prava dodeljuje pet organizacija civilnog društva okupljenih u Kuću ljudskih prava: Građanske inicijative, Beogradski centar za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava (JUKOM), Helsinški odbor za ljudska prava i Centar za praktičnu politiku. Kako navodi „Vreme“, ova novinarka već duže vreme profesionalnim ali i ličnim angažmanom daje ogroman doprinos pravilnom razumevanju depresije i značaju podrške i solidarnosti sa obolelima od ove bolesti kako u porodici, tako i u celokupnom društvu. O nagradi i odgovornosti koju sa sobom nosi razgovarali smo sa Jovanom za novi broj „Promaje“. U kojoj meri ovakva priznanja imponuju, a koliko nose dodatnu odgovornost sa sobom? •Povod za tu nagradu je bio specifičan jer sam je dobila za destigmatizaciju ljudi sa mentalnim bolestima, zato što sam pisala uvek i samo o svojoj depresiji. Na dodeli sam u šali rekla kako ljudi uglavnom za F dijagnozu dobiju terapiju, a ja dobila nagradu. E sad, pošto sam pisala baš o svojoj bolesti, ne osećam dodatnu odgovornost kad je reč o temi, jer sam već izručila i srce i creva pred čitaoce. Ali sama činjenica da dobijaš nagradu za doprinos ljudskim pravima te obavezuje da dobro paziš da ne proklizaš, da u svakom segmentu ljudskih prava zaista budeš dostojna te nagrade. S tim što ja koncept ljudskih prava doživljavam drugačije od ustaljene definicije. Za mene su to jednakost i solidarnost, da smo tu jedni za druge čak i ako se ne poznajemo. Koliko je otvoreno pričanje o depresiji uticalo na odnos drugih prema Vama i u kojoj meri su ljudi koji se bore sa depresijom stigmatizovani u društvu? •Više je uticalo na moj odnos prema drugima. Filtrirala sam okruženje. Ko je bio spreman da razume, ostao je, ko nije, otpao je. Ne zato što me povređivalo ono što pričaju, nego zato što sam u svom, relativno slobodoumnom okruženju, uočila nedoslednost kod nekih ljudi. Konkretno, zalažu se za prava LGBT osoba, nose obuću izbeglicama sa Bliskog Istoka, a odbacuju ideju da ljudi sa mentalnim bolestima ne mogu na dugme da prestanu da se osećaju loše. Meni je to znak da nemaju volju da se obaveste i da razumeju. Odatle kreće stigmatizacija, bar kad je o depresiji i poremećajima raspoloženja reč. Kako žive ljudi sa težim poremećajima, psihozama i poremećajima ličnosti, bojim se da zamislim. Njih se stide ili plaše, zaziru od njih, oni su izolovani. Mi koji imamo „samo“ neuroze smo ipak visoko funkcionalni, pa mnogi i ne

znaju da ti je nešto dok ne kažeš. Iskreno, nisam imala pojma o razmerama poremećaja raspoloženja dok nisam javno progovorila i dok nisu počeli da mi se javljaju na Tviteru i Fejsbuku ljudi koji biju istu bitku. Većini je glavni problem to što ih okolina ne shvata ozbiljno. I to je najvažnija lekcija u ophođenju sa depresivnima, anksioznima i sličnima: slušati i razumeti, ne deliti savete, ohrabriti da odu kod lekara, ne govoriti da će proći samo od sebe ili da treba da se trgnu, jer je mnogima gore u životu nego njima, to jest nama. Znam ja odlično da mi je, spolja gledano, bolje nego milijardama ljudi na svetu, ali kad to čujem osećam se još gore jer mi se javlja osećaj krivice što sam „srećnija“ od većine, a ne osećam tu sreću, pa još ispadam i, kao, nezahvalna. A zapravo, nisam ni nezahvalna ni razmažena, nego se moj organizam zbunio i ne proizvodi serotonin u dovoljnoj meri i ne šalje ga tamo gde treba. Toliko je jednostavno. Na koji način ispravno izveštavati o ovim temama kako bi se na objektivan način uticalo na svest šire javnosti o problemu, ali i onih koji se sa depresijom bore? •Prvo, ne tražiti jedan uzrok kad se razgovara sa stručnjacima. Mnogo se u javnosti nakupilo čak i psihijatara koji su željni slave, pa se postavljaju kao gurui, maltene, kao da osnivaju svoje psihijatrijske pravce i onda izgovaraju stvari koje su zaista uvredljive za depresivne ljude. Na primer, ovo je zaista rekao jedan psihijatar, da su svi depresivci suštinski nevoljeni. Neki verovatno jesu, ali to da li si ti voljen ili nisi, ne može da se izmeri vagom, nego je stvar tvoje procene i osećaja. Ja se čitavog života u svom okruženju osećam ne samo voljeno, nego obožavano. I onda neko ko bi trebalo da je stručnjak kaže to na TV-u i moja majka provede dane preispitujući se da li me je dovoljno mazila kad sam bila mala. Ispravno izveštavanje je ono koje neće učiniti da se ijedan gledalac ili čitalac oseti loše, a koje će mu objasniti šta je depresija. Ona nije kao grip, pa sad svi koji imaju grip kašlju i imaju temperaturu. Osoba do mene i ja možemo imati istu dijagnozu, a da nemamo nijedan isti simptom. Volela bih da kolege novinari sagovornike među psihijatrima ne traže na Guglu, nego da pitaju one koji se leče, jer mi jako dobro znamo kako se ko kotira. Dalje, tu su razne grupe za samopomoć oko kojih se ljudi sa neurozama okupljaju i oni su uvek spremni da podele svoja iskustva. I treće, treba biti oprezan i sa srećnim pričama o izlečenju. Možda te sluša neko ko se bori i pomisli: „Evo, i njoj je uspelo i svima uspeva da se izleče, samo ja ne mogu da se iščupam.“ Zato uvek kažem da sam trenutno izlečena. Samo jedna depresivna epizoda u životu je vrlo retka i znam da su šanse da mi se bolest vrati praktično 99 posto. Ali ako sam jednom uspela da se izvučem, uspeću i drugi, treći i

deseti put, jer sam tako odlučila. Odbijam da prihvatim da je depresija deo moje ličnosti, ona je nešto što me napada ili preti, a moje je da odolevam.

Nikada ni u jednom mom tekstu neće se naći citat žrtve. Žrtve su u stanju traume, a trauma često podrazumeva da daju kontradiktorne iskaze. Izveštavanje o manjinskim grupama često je suprotno Kodeksu novinara Srbije - koliko je teško poštovati i koja su najčešća kršenja Kodeksa? Da li ste Vi ili Vaš listi nekada bili u situaciji da Kodeks prekršite? •Neopisivo sam ponosna što apsolutno nikada nismo ni ja ni moja redakcija prekršili Kodeks. I znate šta? Kodeks uopšte nije teško poštovati, to je jedan vrlo fleksibilan dokument, pa je moguće pisati i za tabloid, a nikad ga ne prekršiti. Problem je što neki ljudi koji misle za sebe da su novinari znaju da se ovde kršenje rešava samoregulacijom i da su sankcije nikakve, a da je publika često spremna da joj baciš bilo koga kog će uvaljati u katran i perje. Najlakše je iživljavati se na slabijima: nad decom, Romima, žrtvama nasilja… i onda zarad klikova imamo namerno kršenje Kodeksa. Kada je nasilje u pitanju, postoje dva principa koja u domaćim medijima deluju nepomirljivo – presumpcija nevinosti i princip verovanja iskazu žrtve. Na koji način ih pomiriti i kako izbeći da prilikom izveštavanja na ove teme mediji osporavaju ili negiraju navode žrtve ili unapred etiketiraju optuženog kao nasilnika, monstruma i slično? •Mnogo pišem o nasilju nad ženama i čula sam da mi neke kolege zameraju što nikad ne citiram žrtve. Ja to vrlo namerno ne radim i nikada ni u jednom mom tekstu neće se naći citat žrtve. Žrtve su u stanju traume, a trauma često podrazumeva da daju kontradiktorne iskaze. Naravno da razgovaram sa njima, ali nikad ne citiram. I nikad ne ostajem sama sa njima, uvek je tu psiholog ili advokat. Koliko god obuka da sam prošla, ja sam ipak novinarka, a ne neko ko radi sa žrtvama i nikad neću biti sasvim sigurna da neko moje pitanje, izraz lica ili gest neće žrtvu dovesti do sekundarne traumatizacije. A onda, ako i objavim izjavu, treba da strepim od komentara na društvenim mrežama u kojima će neko nju da okrivi ili kritikuje i da je dovede do ivice. Ovaj princip sam prekršila samo jednom, kad sam pisala o ratnom zločinu silovanja na Kosovu, jer nije bilo drugog načina. Ali i tada sam pazila ne samo o zaštiti identiteta, već i o tome da ne prenesem ništa po čemu bi neko mogao da identifikuje te žene. Ja o

nasilju nikad ne pišem na nivou pojedinačnog slučaja, nego na nivou društvenog fenomena. Zato nemam problem ni sa jezikom ni sa kršenjem pretpostavke nevinosti. Žrtva je žrtva, nasilnik je nasilnik. Tako ih imenuješ i to je to. I najbitnije: nikada ne pišem o živim sudskim procesima i jako se protivim kad kolege to rade. Tako da nemam problem s kršenjem pretpostavke nevinosti, jer uvek postoji makar prvostepena presuda. A od prošle godine, tu su i hitne mere. Pa sad, ako navodni nasilnik dobije meru udaljenja od 24 sata, naravno da ću paziti na pretpostavku nevinosti, ali ako mu tužilac odredi udaljenje od 30 ili više dana, znači da postoje ozbiljni dokazi da je nasilja bilo. Kad govorimo o verovanju žrtvama, češće su u pitanju žene koje čak i ne imenuju svoje nasilnike. Zato im moramo verovati dok se i ako se ne dokaže suprotno. I da, znam da sam pisala o Džoniju Rackoviću koji nije ni prijavljen policiji, ali ni on nije negirao da je uradio to što je uradio, a uz to je i poznat po takvom ponašanju. Tu nije bila vest da je Džoni Racković nekog seksualno uznemiravao, jer je to uobičajeno za njega. Vest je bila da mu se neko konačno suprotstavio. Pojedini mediji ne prihvataju nadležnost Saveta za štampu. Koji su načini da se izađe kraj sa neetičkim novinarstvom u takvim okolnostima? •Ovo je i moja dilema. Ako je neko direktno oštećen, onda sud. Ako nije – ne znam. Ali znam da mediji koji neće da prihvate Kodeks, vrlo rado hoće da prihvate direktive političkih moćnika na vlasti, ko god da je na vlasti. U tom smislu, oni i nisu novinari, pa nema ni smisla da prihvataju Kodeks novinara, zar ne?

Kako komentarišete situaciju sa medijskim izveštavanjem o Jeleni Karleuši proteklih dana i kršenje ne samo Kodeksa, već i Zakona o izveštavanju? Šta je potrebno uraditi kako bi se sprečilo takvo delovanje tabloida? •Ceo slučaj je toliko prljav i gnusan da jedva čekam da sve dođe do suda. Ja sam feministkinja i nema potrebe da mnogo elaboriram šta mislim o tome. Ono što me je pogodilo, ali to je svuda u svetu tako, jeste

činjenica da se u vreme tog skandala grupa ljudi kreće po snegu i vetru i ide pešice iz Kraljeva do Beograda, da bi poslali jednu plemenitu simboličku poruku koja se tiče egzistencije svakoga ko u ovoj zemlji živi, a javnost više zanima vulva Jelene Karleuše i ko je kome šta pisao u porukama, nego kako su ovi ljudi, bole li ih žuljevi, treba li im nešto.

Jesam pisala o Džoniju Rackoviću koji nije ni prijavljen policiji, ali ni on nije negirao da je uradio to što je uradio, a uz to je i poznat po takvom ponašanju. Tu nije bila vest da je Džoni Racković nekog seksualno uznemiravao, jer je to uobičajeno za njega. Vest je bila da mu se neko konačno suprotstavio.

gradovima. Postoje li danas u Srbiji objektivni mediji, jer se čini da su podeljeni tako da se ili izveštava netačno od strane medija bliskih vlasti, ili se izveštava nekritički od strane onih medija koji podržavaju proteste? Gde se nalazi RTS u te dve krajnosti kada se o ovom pitanju govori? •Ja sam pogrešna osoba za ovo pitanje jer je novinarstvo kojim se ja bavim novinarstvo sa stavom. Zaista nisam videla nikakvo nekritičko izveštavanje sa protesta, jer tu nema šta da se kaže osim koliko je ljudi došlo, ko je govorio i kako je reagovala vlast. Drugo, i u tome sam beskompromisna, a može se i proveriti u mojim tekstovima o prethodnim vlastima: novinarstvo nije novinarstvo ako ne nervira vlast. Mi smo čuvari javnog interesa, most između njih i građana, ali smo i sami građani, oni treba da nas se plaše i mi treba da budemo onaj kamen u cipeli koji će da ih žulja. Svakoga ko ikada dođe na vlast. Ali mi smo to prestali da budemo onog dana kad su neki novinari i urednici, umesto da budu kamen u cipeli, rešili da budu krpe koje če vastima glancati cipele.

Druga situacija desila se sa Barbarom Životić i nije samo zanimljiva iz ugla neobjektivnog i neprofesionalnog izveštavanja, već i zbog reakcija koje je izazvala. Može se reći da se na njenom primeru dobro vidi položaj žena, kako u medijima, tako i u Srbiji. Kako pokazati nekome da napravi razliku i kritikuje ono što, ne samo ona nego i svaka novinarka, u svom poslu obavlja bez seksističkih komentara? •Lako. Kao i kod svake kritike, ne kažeš „ti si takva i takva“ nego „tvoje uključenje u program je bilo takvo i takvo“. Javno sam je branila od seksističkih napada, ali ne bih išla toliko daleko da kažem da je Barbara Životić novinarka. Da li nas sporna naslovna strana „Ilustrovane Politike“, na kojoj su prikazani noviraka Ljiljana Smajlović i novinar Veran Matić, koju ste kao članica grupe ‘Novinarke protiv nasilja nad ženama i osudili, opominje da je sloboda medija trenutno utopijska ideja, jer je pravljenje meta od novinara opet prihvatljiva stvar? •Sloboda medija i sloboda uopšte, uvek je utopijska ideja, jer se zanosimo da ćemo jednom da je osvojimo i onda ćemo večno da je imamo. I inače smo kao društvo skloni ekstremima, ili idealizujemo ili smo očajni. Međutim, tu mi pomaže feminističko iskustvo: feministkinje znaju da nema zauvek dobijenih bitaka. Zato mi nije jasno kako je moguuće da novinari i novinarke u Srbiji, sa svojim iskustvima, ne od devedesetih, nego od sedamdesetih na ovamo to nisu shvatili. Jedna od aktuelnih stvari su svakako protesti koji se održavaju kako u glavnom gradu, tako u ostalim

I pored zvaničnog objašnjenja, čini se da Er Srbija, zabranom Vašeg lista, kao i „novina sličnog sadržaja“ učestvuje u cenzuri određenih medija. Pored tog jednog primera, koliko ste kao novinarka i kao urednica Vremena doživeli slične pokušaje cenzure? •Dovoljno je prebrojati oglase u Vremenu i to videti. Pritisak na nas ide s te strane. Naše oglašivače zovu, zastrašuju, prete im da neće moći da posluju u Srbiji, traže da se iskupe plaćanjem oglasa u podobnim medijima. Ali ajde da ne pričamo samo o Vremenu. Nedavno je dodeljena Ninova nagrada, najuglednija književna nagrada u regionu. Kad pogledaš sponzore, tamo stoji „jedna privatna i jedna državna kompanija koje žele da ostanu anonimne“. Piše sitnim slovima, mnogi nisu primetili. U tim sitnim slovima upisana je suština pritiska na nezavisne medije. Kupovina Prve i O2 televizije obeležila je kraj prošle godine. U kojoj meri jeste ili će biti ugrožena sloboda medija ovim potezom?

•Moraćemo da sačekamo i vidimo. Ne nadam se ničemu dobrom. Da li će ostanak nekih emisija na ovim televizijama biti pozitivna stvar kao dokaz da cenzure nema, ili će se slati lažna slika demokratije i slobode medija? U kojoj meri to može da bude problematično? •Trudim se da ne patim od viška moralne temperature. Važno je da emisije poput 24 minuta idu na nacionalnim frekvencijama. Gašenje Utiska nedelje dovelo je do toga da više ni na jednoj nacionalnoj TV nema ozbiljne političke emisije u kojoj se može čuti više različitih mišljenja. A kroz šta prolaze autori tih emisija da bi mogli da ih emituju, samo oni znaju. I ne zameram nikome na kompromisima ako je to cena slobode da tih pola sata ode u etar na nacionalnoj frekvenciji. Kakav je Vaš stav po pitanju cenzure rijaliti programa- da li bi to otvorilo vrata instistucionalizovanoj cenzuri medija? •Apsolutno. Ako to dozvolimo, moje prvo pitanje je ko ili šta je sledeće.

Za kraj: utisci o seriji „Svet novina“ („Press“)? Kako sprečiti da se od informacija i priča koje treba da informišu ne prave priče koje služe da zabavljaju? •Nikako. To jeste i poenta serije. Prvo, ljudi iz ne-novinarskog sveta treba da znaju da je „Press“ apsolutno autentičan prikaz načina na koji mediji funkcionišu. Sve je zaista onako kako je prikazano. Mediji koji su ugledni i pristojni zarađuju manje od tabloidnog đubreta, imaju klopke za miševe po redakcijama, ali zato na redakcijskim sastancima novinari mogu da se posvađaju sa urednikom i da padnu teške reči bez straha od posledica. U tabloidima su velike plate, dizajnerski enterijer, ali se svi tresu od straha kad je glavni urednik namršten i redakcijski sastanci su njegove propovedi, a ne diskusija. I naravno, urednici i vlasnici su uvezani sa političkim i biznis establišmentom i pišu u njihovom interesu, a ovi ih drže u šaci, dajući im privid da imaju neku moć. „Zabavno izveštavanje“ je samo izgovor za blaćenje i razvlačenje. Videćemo šta će biti u narednoj sezoni, ali mislim da je kraj prve sjajan jer poručuje da je sukob između ova dva pristupa novinarstvu večit i da nema pobednika.

Portret

Fenomen zvani Milunka Savić Piše: Ivana Dimitrijević Fotografije u tekstu: google.com

arativi o Milunki Savić bujaju od devedesetih, a posebno su narasli u periodu 20142018. godine, kada je obeležavana stogodišnjica Prvog svetskog rata. Ta godišnjica je bila zgodna prilika koju je javnost u Srbiji većim delom iskoristila za redefinisanje svoje prošlosti, u skladu sa opštim trendom pomeranja fokusa sa Neretve i Sutjeske na Kosovo, Cer i Kolubaru u proteklih trideset godina. U tom preusmeravanju, pažnja je pala i na Milunku Savić, heroinu Balkanskih ratova i Velikog rata. Objavljeno je nekoliko knjiga o njoj, snimljeno je nekoliko dokumentaraca i igrani film, napisana predstava, osnovano udruženje građana, podignut još jedan spomenik, obnovljena njena rodna kuća, osnovani su Dani Milunke Savić u Jošaničkoj banji... Međutim, njeni potomci se žale da je o njoj izrečeno i mnogo neistina, što je svojevrsno upozorenje da se ovo probuđeno sećanje često zanosi prema emocijama i ubeđenjima onoga koji se seća. Ovog puta pozabaviću se istorijatom narativa koji se pletu oko lika Milunke Savić i pokušati da je u dijalogu sa njima promislim na jedan novi način. Kako ćemo videti, svaki

od narativa pomera fokus na drugačiji segment Milunkine biografije u skladu sa potrebama diskursa iz koga potiče. Pri ovom tumačenju fenomena Milunka Savić, namera mi je bila da njenu biografiju sagledam u celosti. U tom smislu, ovaj je pregled izveden tako što su na jednom mestu sakupljeni svi detalji njene biografije do kojih sam mogla da dođem, a koji se vrzmaju okolo, u različitim člancima, emisijama, reportažama, filmovima dostupnim na Internetu. Interesovali su me dakle opšte prisutni narativi, ne profesionalne istorijske studije, ako takvih uopšte i ima. Skidajući sloj po sloj jednostranih tumačenja, pokušaću da što je više moguće dopustim novim činjenicama da se ukažu i jasnije sagledaju, oslikavajući tako jedan novi portret Milunke Savić. Milun(ka) Savić i njene ratne drugarice Milunka Savić je najpoznatija, ali ne i jedina žena ratnica koja se borila u periodu 1912-1918. godine. Imena je mnogo, ali među najzapaženijima su narednik Sofija Jovanović, Jelena Šaulić, narednik Natalija Bjelajac, Marica Savić i mnoge druge, zajedno sa

onima iz Crne Gore, Rusije i Florom Sends iz Velike Britanije, jedinom ženom sa zapada koja je nosila uniformu.

Iako svaka od ovih žena ima zanimljivu biografiju, Milunkina je ubedljivo najimpresivnija, nosi najdalekosežniju priču i o njoj se do danas najviše govori. Ona je rođena kao najstarija od troje dece u siromašnoj porodici u selu Koprivnica kod Novog Pazara, 28. juna 1890. godine. Učesnik je oba Balkanska i Prvog svetskog rata. Nosilac je Zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, Zlatne medalje za hrabrost Miloš Obilić, Spomenice na Prvi svetski rat 1914-1918 i Albanske spomenice. Francuska joj je dodelila Orden Legije časti 4. i 5. reda, i Ratni krst 1914-1918 sa zlatnom palmom, Velika Britanija Orden Svetog Majkla a Rusija Krst Svetog Ðorđa Pobedonosca. Između dva rata je živela jako teško, uglavnom kao čistačica u Hipotekarnoj banci. Rodila je jednu ćerku, tri usvojila, a pomogla u obrazovanju još dvadesetoro dece. Nakon Drugog svetskog rata je dobila penziju, i neposredno pred smrt i stan u naselju Braće Jerković. Sahranjena je u porodičnoj grobnici, ali je 2013. godine premeštena u Aleju Velikana. Narativi Mnoge žene učesnice Prvog svetskog rata, pa i Milunka Savić, upoređuju se često sa Amazonkama i Jovankom Orleankom. Amazonke su prema grčkoj mitologiji bile žensko ratničko pleme iz okoline Crnog Mora. One nisu imale kontakata sa muškarcima osim jednom godišnje, kada bi posećivale Gargareance,

susedno muško pleme, radi ostvarivanja potomstva. Prema priči, muška deca bila su slata nazad očevima, ubijana ili ostavljana u divljini, dok su devojčice postajale Amazonke, učile se poljoprivredi, lovu i ratu. Priča o Jovanki Orleanki je srednjovekovna priča o devojci iz jednog siromašnog francuskog sela, kojoj su se u viziji ukazali arhangel Mihail, Sveta Marina i Sveta Ekaterina Aleksandrijska i naložili joj da uđe u francusku vojsku koja je u to vreme vojevala Stogodišnji rat sa Englezima. Religijski momenat izuzetno je važan za Jovanku Orleanku, koja je ostala upamćena kao vanredno pobožna. Smatra se da je njen dolazak na bojno polje bio odlučujući za ishod rata, budući da je francuska vojska u tim trenucima izvojevala brojne pobede. Opšti porast morala među francuskim vojnicima doveo je do krunisanja Šarla VII u Remsu i konačne pobede Francuske u ratu. Ipak, Jovanka nije ništa mogla uraditi pre nego što su brojni lekari sa sigurnošću utvrdili da je devica. Priča o Jovanki ima i socijalnu dimenziju, budući da se odgovornima za njenu smrt smatraju francuski plemići koji su sarađivali sa Englezima. Nakon što je uhvaćena, bila je optužena za jeres i veštičarenje i ubrzo spaljena na lomači u devetnaestoj godini. Nekoliko decenija nakon spaljivanja, bila je proglašena mučenicom, u 16. veku je bila simbol Katoličke lige, a 1803. godine je na zahtev Napoleona Bonaparte proglašena francuskim nacionalnim simbolom. Proces kanonizacije Jovanke Orleanke započeo je nekoliko godina pre Prvog svetskog rata, da bi 1920. godine konačno bila kanonizovana. Dve su ideje zajedničke ovim dvema pričama i učitavaju se u priču o Milunki Savić. Prvo je ideja o ženama sa rubova društva. U slučaju Amazonki, radi se o ženama sa one strane civilizacije, varvarima koji fasciniraju i užasavaju. U slučaju Jovanke Orleanke radi se o ženi koja je neka vrsta unutrašnjeg Drugog. Ona je žena i seljanka koja pomaže kraljevima da izvojevaju istorijske pobede. Amazonke su preteći Drugi, Jovanka je unutrašnji pomoćnik. Druga ideja koja se neprimetno tka u sagu o Milunki je ideja da majčinstvo, lepota i seksualnost ne idu uz ženu ratnika. Jovanka Orleanka je umrla kao devica, a Amazonke su ritualno odlazile Gargareancima samo jednom godišnje. Postoji čak i priča da su one odsecale desnu dojku, da bi mogle bolje da gađaju iz luka i strele. Možda su zato Francuzi bili začuđeni kada su upoznali brojne Milunkine ćerke i njihovu decu, kao i veliki broj onih kojima je pomagala tokom školovanja. Na jednom francuskom sajtu posvećenom ženama ratnicama iz Prvog svetskog rata, sa velikim čuđenjem se ističe njihova lepota. Sve tri karakteristike koje se ovim ženama stereotipno spočitavaju: majčinstvo, lepota i seksualnost, osnovne su osobine koje su ženi pripisane prilikom restruktuiranja rodnih uloga početkom modernizma na

Zapadu, a posebno u 19. veku. Tada su žene bile potpuno isključene iz bilo kakvih političkih odlučivanja i potisnute u privatnu sferu, što se može iščitati iz prava, mode, književnosti i mnogih drugih oblasti tadašnjeg života. Žena mora da je lepa, privlačna, majka i kod kuće. Ovaj proces privatizacije žene išao je ruku pod ruku sa razvojem država i nacija u Zapadnoj Evropi. Po toj logici, žena treba da bude u privatnoj sferi, a njeno prisustvo u javnoj sferi je eksces. U tom smislu, veliki udarac za ovu društvenu konvenciju bile su sve one žene koje su u Prvom svetskom ratu pokazale da, uprkos svojoj “prirodi”, ipak nekako mogu da rade u fabrikama, vode domaćinstva, ali i budu na frontu kao bolničarke. Milunka i njene saborkinje, međutim, bile su malobrojnije, ali su zadale mnogo jači udarac. Bile su to žene koje su u svom proboju u javnu sferu stigle daleko, a među njima Milunka, najodlikovanija žena u istoriji, ubedljivo najdalje. Taj njen svetski proboj je možda razlog zašto ona ima posebno mesto u muzeju Prvog svetskog rata u Francuskoj.

Zato danas neki Milunku i njene saborkinje smatraju delom istorije feminizma u Srbiji, uvodeći i tu stranu u čitanje Milunkine priče. To na primer radi Nada Sekulić, u svom članku o heroinama Prvog svetskog rata u Sarajevskim sveskama. Međutim, je li Milunka zaista bila feministkinja? Dok se o tome možda može govoriti u slučaju njenih ratnih drugarica koje su uglavnom poticale iz gradskih sredina, podsetimo se da je Milunka rođena u seljačkoj porodici i da nije imala nikakvo formalno obrazovanje. Da jeste bila feministkinja u kolokvijalnom smislu te reči, zašto se nikad takvom nije deklarisala i zašto nikada posle rata nije

na bilo kakav način progovorila o pravima žena? O Milunkinim stavovima, u svakom slučaju, ipak govore više njena dela nego reči. Ona jeste usvojila troje dece i sve tri su bile devojčice. Njima, ali i brojnim štićenicima, ona je pružala ono što je smatrala da njoj najviše nedostaje: obrazovanje. Nakon razvoda, nije se preudala, već je odlučila da svu tu decu izdržava isključivo od svog rada. Interesantno je da sve to ne smeta pojedinim tumačima Milunkinog lika da joj pre svega i osnovno pripišu majčinstvo. Ovde mislim na tumače koji dolaze iz domena države, koja u poslednje vreme pokazuje ozbiljne simptome neoliberalne mizoginije, a koja tako često koketira sa crkvenim diskursom o ženi - rađačici, poput Vladimira Gaka, predsednika Opštine Inđija, koji izjavljuje na otkrivanju spomenika Milunke Savić u tom gradu: „Milunka Savić je najbolji primer koliko su žene u Srbiji jake, odlučne i posvećene pre svega porodici a onda na najbolji mogući način otadžbini, kako u ratu tako i miru kada su iskušenja često bila veća“ Inače, ovoj svečanosti prisustvovao je i izaslanik sa srpskog dvora, a vest je objavljena i na portalu kraljevinasrbija.rs. Koja je zapravo krajnja namera ovakvog diskursa koji jako blizu postavlja rađanje i dužnost otadžbini, čemu Milunka ovde zapravo služi? Tačno je da on Milunku čita iz perspektive državnog diskursa koji se stalno lomi oko toga za šta je žena u neoliberalnom društvu zapravo potrebna i političkog zahteva da se deklarativno zastupa rodna ravnopravnost. U tom smislu, podizanje spomenika ženi ratnici deluje kao gest države prema Milunkinom liku i svojim sugrađankama, ali se time, kako vidimo, zapravo servira novi model žene. Ovakvo narativno licemerje nije ništa novo, ali postavljanje Milunkinog spomenika u jednom vojvođanskom gradu sa kojim ona nikakvih dodirnih tačaka jeste novina. Vojvodina je multietnička sredina, u kojoj se srpsko stanovništvo često oseća ugroženim, a država radi na suzbijanju separatizma. Podizanje spomenika srpskom heroju iz Prvog svetskog rata u jednom vojvođanskom gradu logičan je potez u ovakvom kontekstu, te Milunka još jednom dospeva u domen identitetske politike. Zanimljiva je tema i Milunkino siromaštvo. Na njega se pomalo pretenciozno nadovezuje stereotipna priča o vojnicima koji svojoj otadžbini daju sve, a ona njima ne uzvraća ničim i naposletku ih zaboravlja. Međutim, njeno siromaštvo nije dolazilo isključivo od nezahvalne otadžbine i to jedan od njenih unuka i implicira govoreći za dokumentarac “Milunka Savić, heroina Velikog rata”, kada kaže da nije istinita priča da je Milunka bila siromašna. Tačno je da je ona bila daleko od bo-

gate žene i tačno je da tretman koji je dobila ne priliči jednom ratnom heroju. Međutim, ona je od Kraljevine Jugoslavije dobila imanje na poklon, dok su joj za vreme socijalističke Jugoslavije vlasti odobrile penziju i poklonile stan. Iste te socijalističke vlasti koje se sada, u doba opšte rehabilitacije Milunke Savić, optužuju što je ona dobila stan u zgradi bez lifta, želele su da Milunka bude sahranjena u Aleji velikana, do čega nije došlo usled nesporazuma između članova porodice i gradskih vlasti u trenutku njene smrti. Takođe, podsetimo se da je Milunka odbila ponudu Francuske da se preseli u Pariz i živi od francuske vojne penzije. Naposletku, ona je većinu sredstava rado trošila za obrazovanje svoje dece i velikog broja štićenika.

Dve su ideje zajedničke priči o Amazonkama i Jovanki Orleanki i učitavaju se u priču o Milunki Savić. Prva je ideja o ženama sa rubova društva, a druga ideja koja se neprimetno tka u sagu o Milunki je ideja da majčinstvo, lepota i seksualnost ne idu uz ženu ratnika. Smatram da se do mnogo važnijih uvida dolazi ako se fokus sa nezahvalne otadžbine pomeri na samu Milunku. Istog trenutka postaje očigledno da toj ratnici nisu ni bile potrebne počasti, niti da bude bilo čiji nacionalni simbol, koliko joj je bio potreban sistem u kome ona i njena deca mogu slobodno da žive od svog rada, ravnopravno sa ostalim članovima društva. Natalija Bjelajac je to i sama rekla, dok je Milunka, videli smo već, više bila žena od dela, pa je možda iz istog ubeđenja davala epolete unucima da se njima igraju i vuku ih po podu. I ona je očigledno uvidela koji je osnovni uzrok toga što ona nikada ne može biti ravnopravna, a to je obrazovanje koje kao devojčica i kao seljanka nikad nije dobila. O kultu knjige kod Milunke Savić svedoči i njena velika biblioteka u maloj kući i strogoća sa kojom ih je bilo kome poklanjala. Uostalom, čini se da Milunka nikada nije bila ogorčena na svoju zemlju – za šta je imala razloga i što se događalo mnogim učesnicima rata po povratku kući. Kod nje nema vasiljevske rezignacije i razočaranja. Isto tako, Milunka svoju zemlju sigurno nije volela u kič-formi kakva joj se danas prečesto pripisuje. Ono što se u svim ovim narativima zaboravlja jeste činjenica da je prema istraživanjima osnovni motiv za odlazak u vojsku uopšte, pored glasnogovornog patriotizma, vrlo često prilika da se pobegne od teških ekonomskih

prilika i ostvari društveni napredak. Milunka, živeći u selu do kog ni dan danas nema puta, u kome je kao devojčica morala da uči da puca zbog divljači i upada Arnauta preko granice, sigurno je imala od čega da beži. Mi to nikad nećemo sa sigurnošću znati, a teško je pretpostaviti da li je Milunka otišla u rat zbog prevelikog patriotizma ili prevelike bede. Da li je odbila da ode u Francusku zbog prevelikog patriotizma ili zato što je svojim nevelikim obrazovanjem i seljačkim vaspitanjem jednostavno bila vezana za sredinu iz koje je potekla? Realnost je verovatno takva da je u oba slučaja svakako bilo i jednog i drugog. Svejedno, priznati da pored patriotizma ipak postoji još nešto veliki je pomak napred, od nacionalističkog kiča ka izoštravanju Milunkinog lika. Ova klasna dimenzija koja je sastavni deo Milunkine priče isplivava na površinu ukoliko se otkloni nadev o nesebičnom društvenom pregaocu i njegovoj nezahvalnoj otadžbini. Ovaj detalj, ova pripadnost nižoj klasi koju buržoazija iskorišćava do maksimuma i potom odbaci, kao i činjenica da je bila borac za Jugoslaviju, verovatno su činili osnov načina na koji su socijalističke vlasti razumele Milunku. To je i dovelo do ambivalentnog odnosa tog režima, od relativne blagonaklonosti prema Milunki, kada su joj odobrili (doduše ne veliku) penziju već 1945. godine, do ćutanja o njoj, koje je verovatno bilo uzrokovano činjenicom da se borila za kralja i bila odlikovana od kraljeva. Među ekstremnim desničarima postoji ideja da se 5. oktobar, datum kada je umrla, proglasi za dan Milunke Savić. Miša Vacić piše o ovome i smatra da bi na ovaj dan u svim školama prvi čas trebalo posvetiti njoj, a sve informativne emisije javnog servisa počinjale bi prilogom o njoj, dok bi se na aerodromima na taj dan istakli natpisi na više stranih jezika: „Dobrodošli u zemlju Milunke Savić, najveće heroine Velikoga rata“. Primarna Milunkina karakteristika u ovakvom čitanju nije ni njen rod, ni njen klasni status, već njena pripadnost vojsci koja je izvojevala slavne pobede za naciju. Sem estetike, u ovom ekstremno nacionalističkom čitanju Milunke Savić upada u oči i borba oko značenja, u čije se svrhe njen lik koristi. Slučajnost je htela da Milunka bude rođena i umre na dva nacionalno važna datuma: 28. jun (mada se negde navodi 24. jun)

i 5. oktobar. Peti oktobar je simbol pobede nad socijalizmom, ali i simbol post-miloševićevske demokratije koja je tu pobedu izvojevala. Nacionalistički diskurs ovde izgleda kao da hoće da se, preko priče o Milunki, kraljevom herojskom vojniku, konačno obračuna sa oba ova nasleđa i umesto toga nametne svoj etos militarizma i nacionalnog ponosa.

Slučajnost je htela da Milunka bude rođena i umre na dva nacionalno važna datuma: 28. jun i 5. oktobar. Peti oktobar je simbol pobede nad socijalizmom, ali i simbol post-miloševićevske demokratije koja je tu pobedu izvojevala. Nacionalistički diskurs ovde izgleda kao da hoće da se, preko priče o Milunki, kraljevom herojskom vojniku, konačno obračuna sa oba ova nasleđa i umesto toga nametne svoj etos militarizma i nacionalnog ponosa. Videli smo dakle da postoje poprilično oprečna tumačenja Milunke Savić. Ona s lakoćom uspeva da se kreće u potpuno nespojivim političkim idejnim sistemima: ultradesničarskom, (neo)liberalno-demokratskom, socijalističkom, pa čak i monarhističkom. Međutim, isto tako istovremeno postoji i u feminističkom i mizoginom diskursu. Oslanja se na mitove o Amazonkama i Jovanki Orleanki kao i na stereotipne priče o nesebičnom pregaocu i nezahvalnoj otadžbini, ali im i protivreči. Ona se nikada nije odrekla svoje ženstvenosti kao Amazonke, nije pokazivala ozbiljnije znake religioznosti kao Jovanka, niti je smatrala da joj je njena država dužna počasti. Ko je onda zaista bila Milunka Savić? Od čega potiče ta magična simbolička moć njenog lika? Smatram da je razlog ovoliko agilnog prekrajanja njenog lika taj što ona svojim delom, zapravo, prkosi svakom ideološkom čitanju. Svako jednostrano tumačenje, videli smo, s mukom krije činjenicu da se u njenoj biografiji uvek nalazi neki detalj koji govori u prilog nekog drugog, rivalskog tumačenja. Pokazali smo da je Milunku nemoguće prisvojiti do kraja. Možda je otud tolika eksplozija priča o Milunki, a o drugim ženama koje su takođe odlikovane i prošle kroz iste muke, gotovo ništa. One su se nakon rata uglav-

nom povlačile i vraćale starim ulogama i kao takve ne smetaju, ne privlače pažnju budnog oka diskursa. Kao što je Fuko upozoravao, naše društvo se ne brani od onoga što ga plaši ćutanjem i potiskivanjem, već naprotiv, gotovo opsesivnim, ispovedničkim pričanjem i produkcijom narativa o onome što se opire uokviravanju. Gotovo mitska moć simbolike Milunkinog života leži u sposobnosti da se prevaziđe veliki broj kontradiktornosti. Ona je bila i ratnica i žena i majka. Zarobila je 23 Bugarina i udala svoju ćerku za sina bugarskog ratnog neprijatelja. Udala se i bila samohrana majka. U svojoj improvizovanoj bolnici tokom Drugog svetskog rata negovala je i četnike i partizane. Bila je seljačkog porekla i upisala se u svetsku istoriju. Milunka je i naša i nije naša – ona na neki način pripada i evropskoj prošlosti. U poređenju sa Jovankom Orleankom, koja miri samo nekoliko opozicija, ovo je neizmerno veći i moćniji simbol. Kada se pažnja sa ovog nad-narativa pomeri na samu Milunku, čini se da je glavni uzrok nastanka tog moćnog simbola njen beskompromisni humanizam i lični integritet. Oni su zajedno sa njom preživeli sve ratne nedaće i što je najvažnije: sve ideološke podele koje su zadesile njenu zemlju. Bio je to izazov kome su podlegli mnogi intelektualci, pesnici i naučnici, ali ne i Milunka. Ona možda nikad nije čula za natpis koji stoji u holu zgrade međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi i to joj nije ni bilo potrebno da se nadoveže na tu tradiciju. Na tradiciju humanizma, koja ne pripada nijednoj naciji i nijednoj državi, već samo i isključivo ljudima koji pripadaju samima sebi. Onima koji su odbijali i odbijaju da beže od slobode. Milunku ne čine velikom njene epolete, borbe u ovoj ili onoj bici, na ovoj ili onoj strani, već samo i isključivo njen uporni humanizam, njen izgrađen i ni u jednom trenutku kompromitovan lični integritet, iz koga je jedino mogla poteći tolika energija kojom je postigla sve što jeste. Ipak, čini mi se da je najdublja i najteža opozicija koju je Milunka uspela da pomiri ona između individualnosti i pripadanja zajednici. Pre svega pripadati sebi, a pritom ne izgubiti osećaj za svoju zajednicu i sve vreme biti njen odgovoran i punopravan član, istrajno i uporno, uprkos svim okolnostima – u tome se sastojala umetnost Milunke Savić. Najveća pobeda te bake iz Braće Jerković koja je umrla pletući, nekadašnjeg vrhunskog bombaša Gvozdenog puka, jeste ostvarivanje neotuđive unutrašnje slobode koja u sebe integriše sve podele. Ta je poruka danas, u vremenu odumiranja svih vrsta kolektivnog delovanja usled agresivnog individualizma potrošačkog društva, možda aktuelnija nego ikad.

Intervju

Melina Pota

Nema pomirenja dok falsifikujemo i prećutkujemo istoriju Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografisao: Suki Medenčević, ASC

atovi devedesetih odneli su mnoge živote i stvorili mnoge heroje, od kojih su oni pravi uglavnom malo poznati. Jedan od pravih heroja je Srđan Aleksić, momak koji je 21. januara 1993. godine krvnički pretučen na pijaci u Trebinju. Šest dana kasnije preminuo je. Srđan je bio srpske nacionalnosti, a ubili su ga vojnici Vojske Republike Srpske jer je branio svog sugrađanina Alena Glavonjića koji je bio Bošnjak. Na čitulji, njegov otac je napisao da je Srđan umro „ispunjavajući ljudsku dužnost“. Advokat osuđenih na suđenju je rekao „Tako mu i treba kad je branio balije“, piše Buka. Danas, 26 godina kasnije, legenda o Srđanu i dalje je između te dve krajnosti. 2013. godine izašao je film „Krugovi“ Srđana Golubovića inspirisan Srđanovom pričom. Scenario su napisali Melina Pota i Srđan Koljević. Za „Promaju“ smo razgovarali sa scenaristkinjom filma na temu herojstva Srđana Aleksića i šta legenda o njemu danas znači za narode na Balkanu. Šta za vas predstavlja priča o Srđanu Aleksiću? •Srđana Aleksića, čoveka koji je, ne razmišljajući ni trenutka, dao život braneći svog komšiju, ne prijatelja, nego poznanika, svi se sete samo januara, 27og, na dan kada je podlegao batinama koje je dobio od takozvanih “branitelja srpskog naroda”. Ostali deo godine razmišlja se o drugim stvarima, obeležavaju se druge godišnjice. Jedino za svog oca, čestitog Radeta Aleksića, on je živ, mora da bude živ, svakog dana u godini. U dokumentarcu u kojem sam saznala celu priču Rade to i kaže - da on oseća da mu je sin živ svaki put kada se neko, bilo kada u godini dana seti Srđana i javi mu se. Kaže on u tom dokumentarcu da mu pišu i javljaju se i poznati i nepoznati ljudi. To i jeste poenta. Da ga neko nepoznat, ko prvi put čuje priču o Srđanu, približi sebi. Da se podseti da je pravi čovek biće koje oseća bliskost prema drugom čoveku, ma koje vere, rase, pola bio. Koliko nas je spremno da se podmetne ili da pogine braneći prijatelja? Srđan Aleksić je to učinio za poznanika. Jer je iznutra, duboko u sebi, imao to osećanje, duboko ljudsko, da je to normalno, da je to osnov nas kao ljudi. Bez toga, bez tog osnova mi smo okrnjeni. Neki ljudi čitav život mogu da prožive tako okrnjeni. Srđan Aleksić nije mogao ni jedan sekund. Ne dolazi taj impuls iz glave, nego iz srca. Naša civilizacija, njen opstanak počiva na tome, a mi smo spremni da to zaboravimo, i zaboravljamo to, svaki dan. Zbog toga Srđan Aleksić jeste podsećanje, večito, koliko je lep i hrabar i veliki i jak onaj koji je čovek u svojoj potpunosti. I verujem da podsećanje na njega čini druge ljude jakim i pravim. Kako ste došli na ideju da uradite film i zašto ste se odlučili da na taj način pristupite temi i priču stavite

u trenutak 10 godina nakon smrti Srđana Aleksića? •Gledala sam sa Srđanom Koljevićem dokumentarac RTS-a “Srđo” o Srđanu Aleksiću i njegovom ocu Radetu snimljen 2007. godine. Mi smo ga videli kada je mislim prvi put emitovan, to je bio februar ili mart iste godine. Potpuno zanemeli smo gledali celu priču i odmah razgovarali o tome kako je ta priča toliko velika da osim dokumentarca zaslužuje igrani film, jer je antička, jer takvih primera ljudskosti ima, ali su retki. Tužna je istina da ima više ljudi među nama koji bi samo posmatrali kako nasilnici maltretiraju i ubijaju nekog pojedinca, jedinku, jednog čoveka, jer je sila na njihovoj strani i jer im se tako može, a da se niko od straha ne pomeri, ne učini ništa. Uvek reagujem na otpor pojedinca gomili. Teško se poistovećujem sa bilo kojom gomilom, sa većinom, ali imam duboku empatiju prema hrabrosti pojedinca da se suprotstavi gomili, da izdvoji svoj glas, da učini nešto da zaštiti takođe nekog drugog pojedinca izloženog nasilju gomile. E to, ta ideja, da pojedinac često stoji naspram većine, naspram gomile, naspram sile i da retko ima takvih junaka koje takva situacija ne plaši, koji su spremni da se suprotstave sili i većini, to je ona prava ljudska inspiracija da čovek piše o takvom heroju. I to smo osetili i Srđan Koljević i ja. Počeli smo odmah da razmišljamo o priči, shvatajući da ne treba da bude rekonstrukcija jer govori o nečemu što je ostavilo posledice na sve ljude koji su u tom događaju učestvovali. Gledajući Radeta Aleksića u vremenu posle svega, posle događaja koji mu je oduzeo sina, shvatili smo da je ono što je zanimljivo i što je savremeno - istina o tome gde bi mogli da budu i šta bi sada mogli da rade ljudi koji su prisustvovali događaju, koji su u njemu “učestvovali” na neki način, čak i svojim nemešanjem i nepomaganjem Srđanu. Jer tragični ishod tog događaja nije tačka na toj temi. Šta je bilo posle? Šta je moglo biti sa ljudima koji su učestvovali u ubistvu Srđana Aleksića, šta je moglo biti sa onima koji su to ubistvo samo gledali odlučivši da se ne mešaju, šta je moglo biti sa Alenom Glavovićem, čovekom koga je Srđan odbranio od smrti založivši svoj sopstveni život. Jer Rade Aleksić sam govori o tome da je za njega njegov sin živ dok god ga se neko seća, dok god njegov čin nekom drugom čoveku nešto znači. Njegove reči su bile taj zmajac celoj priči. Zatim je došao odlazak na festival GoEast u Visbadenu, sa filmom “Klopka” Srdana Golubovića za koji smo Srđan Koljević i ja takođe pisali scenario. Tamo smo pričali sa Srdanom o Srđanu Aleksiću i odlučili da radimo film. Šta je za Vas i ekipu koja je radila film bilo najteže u toku rada na filmu? •Na ovo pitanje mogu pre svega da odgovorim koncentrišući se na rad o scenariju. Trudili smo se da ne izneverimo osnovnu početnu ideju koja nas je povuk-

Srđan Aleksić jeste podsećanje, večito, koliko je lep i hrabar i veliki i jak onaj koji je čovek u svojoj potpunosti i verujem da podsećanje na njega čini druge ljude jakim i pravim. la u priču. Shvatili smo da postoje neka tri smera u kojima priča može da ide. Jedan je bio okrenut Alenu Glavoviću, čoveku koga je Srđan spasao, drugi Srđanovom prijatelju, jednom od od prijtelja koji su sedeli s njim i odlučili da ne pritrče kada su pripadnici paravojnih srpskih snaga nasred trga u Trebinju prebijali najpre Alena Glavovića, a zatim Srđana Aleksića. Oni nisu smeli da se umešaju, to je očigledno, ni kada je bio u pitanju Bošnjak, ni kada je u pitanju Srbin, jer su ispred njih stajali ti bahati, mržnjom ispunjeni i dobro naoružani ljudi. Srđan Aleksić nije imao te dileme. Treći smer priče bavio se sudbinom ubica, ali ne direktno. Bavio se sinom jednog od ubica koji posle rata i svega, sticajem okolnosti, radi za Radeta Aleksića, oca Srđanovog. Sin ubice radi zajedno sa ocem žrtve. Sva tri smera priče bila su nam intrigantna, kako ih uskladiti tako da ne damo primat jednom smeru i tako ostale dovedemo u drugi plan. U tom smislu bilo je nekih devet, deset verzija scenarija. Radili smo tako da jednu verziju scenarija pišem ja, sledeću Srđan, narednu opet ja i tako do kraja. Između svake verzije scenarija pričali smo sa Srdanom Golubovićem, razgovarali o svakom liku, najviše o likovima. Smatram da tačno scenarističko određenje lika vrlo tačno određuje kretanje priče. Shvatali smo da smo na osetljivom terenu jer ne radimo rekonstrukciju i ne bavimo se dokumentaristički stvarnim sudbinama stvranih ljudi, ali da moramo ostati verni suštini događaja, suštini onog što je Rade Aleksić ispričao o tome šta se dešavalo posle događaja. Alen Glavović, čovek koga je Srđan spasao sigurne smrti jer bi ga pripadnici srpske paravojske sigurno ubili, samo zato što je pripadnik drugog naroda i druge vere se Srđanovom ocu redovno javlja i dolazi sa porodicom da poseti Srđanov grob. Ostao mu je zauvek veran, učeći svoju decu ko je bio Srđan Aleksić. To je bio najemotivniji deo priče Radeta Aleksića. U dokumentacu se pojavljuju i ti Srđanovi prijatelji koji su ostali da sede dok su njega srpski paramilitarci prebijali. Izabrali smo da u filmu njih, tu grupu prijatelja predstavlja jedan lik. Kako bi on sada mogao da se oseća, da li bi osećao teret krivice, kako bi ga nosio? Rade je pričao kako je radio na izradi fontane sa dvojicom sinova ubice njegovog Srđana, a da im nikada nije rekao ništa o vezi između njihovog oca i njegovog sina. Polazili smo od stvarnih činjenica koje je kroz likove trebalo pretvoriti u filmske junake. To nije bio lak posao jer je

trebalo da izrastu u stvorene likove izmišljene za film, na osnovu vernosti stvarnim činjenicama od kojih smo polazili. Shvatali smo da je nažalost ova priča moguća svuda i uvek i ta činjenica da to treba da postane jasno ljudima, da se svi osvestimo kako bitka za ljudskost nije dobijena, nego mora da se osvaja stalno i uvek, vukla nas je napred. Srdan Golubović se u medjuvremenu viđao i pričao sa Radetom Aleksićem. A Srđan i ja smo bili i na snimanju, februara 2011. godine, baš u samom Trebinju. Glumci su puno razgovarali sa meštanima, sa samim Radetom o Srđanu Aleksiću. I oni su osećali težinu odgovornosti svojih uloga. Srđan i ja smo se tada sretali i razgovarali sa Radetom Aleksićem koji je pročitao scenario i shvatio ispravno da smo ostali verni suštini, stvarajući jednu novu priču koja se dešava danas, sa kratkim reminiscencijama na prošlost. Sećam ga se iz Trebinja, ali i sa festivala u Sarajevu i Beogradu kao izuzetno dobrog, hrabrog, jakog i blagog čoveka, kakvih ima malo, barem pred očima javnosti. Film je u velikoj meri priča o tome kakve posledice na ljudske živote i na “male ljude” ostavlja rat, ali i priča o pomirenju. Koliko je danas teško govoriti o politikama pomirenja, dok jačaju nacionalističke struje na svim stranama? •Film jeste priča o pomirenju, ali mislim da pomirenja ne može stvarno da bude ako kažemo - e sada je bilo dosta priča o ratu, to je prošla priča, to smo apsolovirali, sada se dešava nešto drugo, na sve to treba udariti tačku. Ne, bitka za pomirenje može da uspe jedino ako se stalno podsećamo, na pravi način, i akcentujem ovde, to - na pravi način. Ne dobijanjem bilo kakvih političkih poena, nego se do pomirenja kreće osvešćivanjem da nam je društvo i naše balkansko i svetsko, nažalost takvo da ta bitka ne može da se proglasi završenom. Ona mora da se odvija stalno da bi to pomirenje, stvarno pomirenje bilo moguće. Stalna svest o tome da postoji opasnost od nacionalizama kao od kuge, kao od bolesti, jeste uslov da omogućimo našoj deci pomirenje. Uz uslov da budemo svesni da ne možemo govoriti o pomirenju dok punimo školske udžbenike falsifikovanjem i prećutkivanjem istorije i tako nakaradno oblikujemo svest naše dece. Zašto je priča o Srđanu danas važna za narode sa prostora bivše Jugoslavije? •Danas smo spremni da se podelimo i svađamo i u okviru naših malih megalomanskih naroda, unutar svakog od tih naroda. Srđan Aleksić je dokazao, svojim životom, da ne znači ništa rečenica da je neko dobar Srbin, ili dobar Hrvat, ili dobar Bošnjak, dobar Slovenac, dobar Mađar, dobar Nemac, dobar Makedonac, dobar Japanac. Jer to sve zvuči smešno i jadno i ne znači apsolutno ništa. Srđan Aleksić i priča o njemu su

dokaz da jedino ima smisla rečenica da je neko dobar kao čovek. Ili nije dobar. Ako je dobar kao čovek, biće dobar kao sve ostalo, biće dobar Srbin, Crnogorac, Japanac, Albanac, biće dobar otac, muž, brat, prijatelj. Danas, kada su ponovo uzavrele nacionalističke strasti, ne samo na području bivše Jugoslavije, smisleno je i neophodno podsetiti se te notorne činjenice za koju se čini da smo je zaboravili, da je se ne sećamo. Svaka beba kada se rodi je pre svega ostalog čovek. Mi je kasnije pogrešno učimo, dok ta beba odrasta i postaje dečak i devojčica i mladić i devojka, da su bitnije neke druge stvari, nego ta osnovna, s kojom je rođena - da je čovek i da ima odgovornost prema veličini duše koju čovek treba da ima. Ako se smatra najsavršenijim u lancu evolucije, ako drži do sebe, ne kao profesora, ili umetnika, ili radnika, ili intelektualca, nego ako drži do ljudskosti, onog što je njegov temelj, sine qua non svakog smislenog bitisanja na planeti.

Stalna svest o tome da postoji opasnost od nacionalizama kao od kuge, kao od bolesti, jeste uslov da omogućimo našoj deci pomirenje. Uz uslov da budemo svesni da ne možemo govoriti o pomirenju dok punimo školske udžbenike falsifikovanjem i prećutkivanjem istorije i tako nakaradno oblikujemo svest naše dece. Na koji način bi trebalo održati sećanje na Srđana Aleksića? •Mislim da na ovo pitanje odgovara svaki roditelj svojoj deci, u svakoj porodici. Srđan Koljević i ja smo, gledajući taj dokumentarac shvatili da taj čovek zaslužuje jedan specifičan spomenik, film, i zatim smo, posle dogovora sa rediteljem Srdanom Golubovićem seli i da ga pišemo. To je ispao film koji je dotakao mnoge ljude, i one koji su znali Srđana Aleksića, i one koji, kao na Sandens festivalu, u Americi, nisu znali čak ni gde je Srbija. Ali ne mislim da je taj film dovoljan, iako mi je neizmerno drago što sam bila deo tima koji ga je napravio. Ne mislim da su dovoljni ni pojedinačni članci o njemu, iako su korisni, jer uvek postoji neko ko će prvi put čuti tu priču i koga će ona pogoditi tamo gde i treba da pogodi, u preispitivanje sopstvene ljudskosti, svoje bliskosti tome, ili svog udaljenja od toga. Mislim da bi bilo dobro da se o Srđanu Aleksiću uči u školi, ne zato da bi neko odgovarao lekciju iz istorije,

učeći napamet kada i zašto se nešto desilo, nego da bi se podsećali njega kao što se podsećamo ili kao što volimo likove, dela i ideje nekih ljudi koji su bili u teškim trenucima jednostavno hrabri ljudi, ili koji su bili naučnici, umetnici, sportisti koji su pre svog zanimanja i pre svega bili veliki ljudi. O njima decu treba da uče njihovi učitelji, nastavnici, profesori, ne zato što treba kasnije da ih propituju koliko su zapamtili, koliko znaju, niti da ih ocenjuju, nego zato što o njima i vrednostima, ljudskim, koje te ličnosti, vrlo različite, sa sobom nose, treba sa njima da razgovaraju. Da to budu časovi razgovora, a ne propitivanja. I drugi filmovi na kojima ste radili, poput “Klopke”, društveno su angažovani. Koliko je važna uloga umetnika u skretanju pažnju na društvene teme i kolika je odgovornost kada se one prikazuju? •Uloga umetnika, a pre svega intelektualaca, je nesumnjivo važna, ali je problem što je i umetnici i intelektualci shvataju nekako didaktično i što se pristaje na kompromise zarad zajedničkog imenitelja za vrlo široko postavljenu političku platformu, koja nažalost često objedinjuje vrlo nespojive ciljeve. Mislim da se nikada ne treba boriti protiv jedne ličnosti, niti za jednu ličnost. Treba se boriti protiv neke politike ili za neku politiku i onda se dosledno boriti za nju. Šta su nam doneli silni kompromisi petog oktobra? Istorija postoji ne da bi se slavili datumi nego da bi podsećala u čemu smo pogešili, a u čemu nismo, to je njena suština. Da nam se stvari ne bi ponavljale, iznova i iznova. I još jedna stvar: u načinu borbe nikada nikako ne treba da ličimo na onog protiv koga se borimo. Inače, šta je onda to što nas čini drugačijim, ako nam sredstva ili rečnik postaju isti kao rečnik naših protivnika? Koje biste novije filmove na ove teme preporučili našim čitaocima da obavezno pogledaju? •Od domaćih filmova bih svakako preporučila “Dobru ženu” Mirjane Karanović i “Teret” Ognjena Glavonića, pa zatim neke hrvatske filmove poput “Svjedoka”, “Nije kraj” Vinka Brešana, “Armin” Ognjena Sviličića, ili “Zvizdan” Dalibora Matanića. Od bosanskih “Grbavicu” Jasmile Žabnić, “Snijeg” rediteljke Aide Begić i scenaristkinje Elme Tataragić, “Kod Amdidže Idriza” Pjera Žalice. Ovaj izbor je moj i ličan, stojim iza njega i mislim da se može dopuniti još po kojim izuzetno vrednim filmom. Odabrala sam filmove koje smatram izuzetno umetnički emotivnim i koje gledam ponovo kada god bude prilike da na njih naletim na televiziji ili na nekoj festivalskoj retrospektivi.

Kultura

“Gotovo je s Edijem Belgelom”: Detinjstvo u paklu Piše: Milan Aranđelović

roz nasilni odnos prema mladom Ediju Belgelu francuski pisac Eduar Luj u svojoj knjizi “Gotovo je sa Edijem Belgelom”oslikava društvo ruralne i siromašne Francuske. Edi Belgel je lep i plav dečkić, tankog struka i još tanjeg glasa, koji vrcka dok hoda i mlatara rukama kada priča. Onako mlatara rukama! Da stvar bude gora, Edi je rođen u jednom malom selu na severu Francuske, u jednoj tipičnoj radničkoj porodici gde se zna šta je muškarac i šta je žena. I koje su njihove rodne uloge dobijene rođenjem. Možda je još strašnije što ovo nije tipično pastoralno selo čiji se stanovnici bave idiličnim seoskim poslovima, kao što je rmbačenje oko raznorazne stoke životnjskog porekla i poljoprivrednih proizvoda biljnih korena. Ne. Ovo je ono selo tako zgodno smešteno na obodu fabrike u kojoj, prigodno i logično, radi većina (muških) građana sela. U pitanju je takozvano turbo-folk selo, naseljeno turbo-folk ljudima koji, poput najlepšeg nakita, nose crno ispod noktiju, a nikada zapravo nisu videli zemlju ili slične geačke gluposti. Edi je prosto rođen da bude meta. Meta svojih roditelja koji su napravili i izrodili muškarca, a ne nekog tamo… Zatim, meta starije braće, komšijskih ogovaranja, dece iz škole, dece van škole… Uglavnom, Edi je meta opšte prakse. Svako ko ga vidi naprosto ima svetu, građansku, proletersku, mušku dužnost da ga nazove pederom, pešovanom, pederčinom, buljašem, guzičarem, nakazom… Zvali bi ga i fićfirićem kada bi imali dovoljno bogat fond reči u svom siromašnom životu. U školi ga maltretiraju fizički, kod kuće psihički. Nije da se Edi ne trudi. Još kako se trudi. Umesto na balet, počeo je da trenira fudbal, našao je “drugare” da sa njima ide u diskać kako bi „jurili ribe“, ortake sa kojima može da gleda, strejt kao strela Robina Huda, porniće, čak je u školi našao i jednog izfeminiziranijeg dečka koga bi mogao da naziva nakazom i pederčinom. U dva navrata je pronašao i neke fine devojke kao prigodno sredstvo za lečenje njegovih… pa… nepriličnih ispada kao muškom telu.

Ne može se reći da se Edijevi roditelji nisu trudili. Zaista su želeli da imaju sina. Pokušavali su da ga vole onako kako već proleteri duha na socijalnoj pomoći vole svoju decu. Pokušali su čak i da ga brane od zlih jezika i lokalnog ogovaranja, da ga pravdaju, da ga reklamiraju kao normalnog, mada pomalo čudnog… Pokušali su na svoj način. Što se Edija tiče možda je bolje da se nisu trudili jer su ga ovako samo dovodili u još neprijatniju situaciju, da ih, istovremeno, prezire i voli. Kroz nasilni odnos prema Ediju francuski pisac Eduar Luj u svojoj knjizi Gotovo je sa Edijem Belgelom, koju je na srpskom jeziku i u prevodu Ivane Misirlić objavila izdavačka kuća Laguna, oslikava društvo ruralne i siromašne Francuske. Kroz njihovo sirovo ponašanje i međusobne odnose Luj prikazuje stanje među najnižim slojem radničke klase koja je i dalje duboko zarobljena, sa jedne strane, svojim predrasudama, glupostima i odbijanju da se promene i, sa druge strane, ostatku društva koje je ove ljude jednostavno napustilo i ostavilo da životare, ne na margini, već na dnu. Ovi ljudi nisu (samo) novčano uskraćeni od strane države i njenih institucija. Ne. Kada govorimo o novcu, oni redovno dobijaju svaki vid socijalne pomoći, dostupni su im fondovi za nezaposlene, bolesne, narodne kuhinje… Taman, licemerno, dovoljno da može da se (samo)pohvalno kaže kako u Petoj Republici 21. veka ljudi ne umiru baš na ulici od gladi ili bolesti. Ovi ljudi su napušteni u svakom drugom pogledu. Niko ne želi da ih nauči, poduči, da ih osvesti, obavesti, informiše ili na bilo koji način pomogne u njihovoj pravoj integraciji u društvo. Da stvar bude gora, ovo nisu Arapi, imigranti iz Afrike, Balkana ili Poljske već su u pitanju pravi Francuzi, potomci, možda ne baš zakletih neženja Asteriksa i Obeliksa, ali svakako Lepaluki i Tragikomiska.

U članku Zašto je moj ćale glasao za Le Penkoji je objavio za Njujork Tajms Eduar Luj, između ostalog, kaže da je imao problem sa izdavačima kada im je nudio rukopis svog romana jer „siromaštvo koje sam opisao u rukopisu nije postojalo više od jednog veka, niko nije verovao u moju priču. Pročitao sam taj mejl nekoliko puta i svaki put se gušio od besa i očaja. Objašnjenje je bilo tragično, ali i jednostavno – život koji sam poznavao, život koji su moji roditelji i dalje živeli dok sam pisao knjigu, bio je potpuno odsutan iz javnog diskursa da, na kraju, oni koji ga nisu živeli nisu mogli da poveruju da je to moguće. Moj otac je davno pre mene shvatio da se u očima buržuazije, poput urednika koji je nekoliko godina kasnije odbio moj rukopis, naše postojanje ne računa jer mi i ne postojimo.“ Eduar Luj je i rođen kao Edi Belgel 1992. godine i veći deo detinjstva je proveo u malom mestu na severu Francuske. Prvi je u porodici koji je završio fakultet. Zvanično je promenio svoje ime u Eduar Luj 2013. go-

dine, a godinu dana nakon toga, u svojoj dvadeset i prvoj godini, je objavio autobiografski roman Gotovo je sa Edijem Belgelom u kome se obračunava sa svojom, ne tako bajkovitom, prošlošću. Knjiga je odmah po objavljivanju postala književni i društveni fenomen koji je preveden na više od dvadeset jezika. Osim socijalne analize društva i klasnog sistema i fascinantnog odnosa buržuazije prema proleterima ovo je i dalje u svojoj biti knjiga o odrastanju, o sazrevanju jednog gej momka u neprijateljskoj sredini, o njegovim prvim susretima sa nasiljem, netolerancijom, o njegovim prvim i neveštim romantičnim i seksualnim iskustvima, o sticanju samopuzdanja, hrabrosti da se suprotstavi ili, makar, pobegne i spase ono što je ostalo od njega nakon što onaj čuveni Nušićev svet pređe preko njega. Ko preživi, pisaće! Tekst je objavljen u saradnji sa Bookvar.rs

Iz ugla mladih

Putovanje umetničkog dela kroz vreme:

Sto godina romana „Women in love“ i pet decenija istoimenog filma Piše: Milica Lukić Fotografija: youtube printscreen

korašnja smrt filmskog reditelja Bernarda Bertolučija bacila je fokus na njegova umetnička dostignuća, što je otvorilo prostor za ponovnu analizu i redefinisanje narativa krucijalnih filmova koji su obeležili zlatne godine 20.veka. Da li filmove koji se smatraju krucijalnim za svetsku kinematografiju možemo posmatrati kroz prizmu današnjice i koliko bi iz današnjeg aspekta posmatrano prošli test vremena? Film „Women in love“ britanskog reditelja Kena Russella jeste film u kom univerzalnost, autentičnost i verodostojnost prikaza glavnih ženskih junakinja i junaka, njihovih odnosa, kao i njihovih stavova o društvu i životu, ima vrednost koja ne jenjava ni pet decenija nakon premijernog prikazivanja filma i skoro vek nakon objave romana po kom je film rađen. Film je sniman po istoimenom romanu britanskog pisca Davida Herberta Lawrenca. Predstavljao je nastavak njegovog romana „Rainbow“, koji je reditelj Ken Russell takođe adaptirao u film. Stvaralaštvo Davida Lawrenca u 20-im godinama 20. veka često je upoređivano sa stvaralaštvom reditelja Kena Russella u 70-im godinama 20. veka. Dok je David Lawrence pisao o temama koje su pre

svega apstraktne i duhovne, Ken Russell je za način prenošenja ovih tema iz književne u filmsku umetnost uvek birao vizuelnu i muzičku ekstravagantnost. Birajući dominaciju vizuelnog nad narativnim reditelj je istakao postojeću dominaciju duhovnog nad telesnim u romanima Davida Lawrenca. Poređenje ova dva umetnika logično je iz još jednog razloga, a to je sama tema samostalnih i strastvenih ženskih likova, koje je Ken Russell obrađivao još u ranim godinama svoje karijere, kada je snimao nešto što se zove „biopic“ -psihološkobiografski dokumentarac čiji je Ken Russell stvaralac, o strastvenoj i nezavisnoj plesačici Isadori Duncan. Glavne junakinje filma „Women in love“ su sestre Gudrum i Ursula Brangwen, čiji prisan odnos rezultira mnogobrojnim iskrenim i ogoljenim dijalozima na ličnom nivou koji svojom autentičnošću tokom filma prelaze i na univerzalan nivo. Takođe, bitno mesto zauzimaju i prijatelji Gerald Crich i Ruper Birkin, čiji je odnos kompleksan i slojevito prikazan, a prikaz istog generički ruši tabue muških prijateljstava i odnosa. Međutim, centralna tema romana, a samim tim i filma, jesu pre svega ljubavne veze između Gudrum

i Geralda, kao i Ursule i Ruperta. Način na koji je i pored ovako jasne teme, pa i samog naslova, istaknuta individualnost glavnih junakinja i njihovih stavova, pre svega onih koji nisu bili učestali dvadesetih godina 20. veka dovoljno je jasan i sasvim dostojan načinu detaljnog i dubokog opisa likova koji su u dominantnom planu kroz sedam stotina strana romana. Jasnoća prikaza karakteristika junakinja i junaka u filmu za cilj ima da održi razliku između likova, ali i prirodu njihovih odnosa, što dovodi do mogućnosti za duboku identifikaciju ili pak potpuno negiranje određenih vrednosti. Ovo predstavlja osobinu koja itekako doprinosi iskrenosti i emotivnosti filma, dubini i univerzalnosti. Upravo ove osobine jesu osobine koje možda manjkaju filmovima savremenije produkcije u kojima je sve češće profit najveća motivacija i nekada i jedini cilj. Osvrt na stvaralaštva Davida Lawrenca i Kena Russella koja zrače strašću, lepotom i ekstravagantnošću bitan je momenat u vremenu hiperprodukcije u svetu književnosti i filma.

Upravo je način prikaza seksualnih odnosa u filmu na način da se istaknu karakteristike likova i njihovih odnosa nešto što je pozitivno uticalo na kasnija stvaralštva filmskih umetnika puput Bernarda Bertolučija i Nicolas Roega. Putovanje kroz vreme Od momenta kada je umetničko delo pušteno u javnost ono počinje da živi zaseban život. Iako ono nikada ne promeni svoj izvorni oblik, kontakt sa protokom vremena i društvenim promenama koje ono nosi itekako utiče na percepciju koju mi imamo prema delu danas. Godina objave romana „Women in love“ jeste 1920. godina. Postojale su šanse da se roman nikada i ne objavi, a razlog za to su bili, po mišljenju ljudi tog vremena, neprimereni stavovi glavnih junakinja, preterano detaljan prikaz seksualnih odnosa u romanu i duboko senzualan odnos dva muška junaka romana. Tačnije, razgovori između glavnih junakinja u romanu predstavljaju skeptični i cinični prikaz braka kao institucije, majčinstva kao nepotrebne obaveze, a njihov položaj u malom mestu dragocenim. Pisanje o junakinjama poput ovih činilo se drskim i neprimerenim u to vreme, kada su se vlast i crkva borile da zadrže postojeći poredak koji je uveliko remetio proces industrijalizacije. Vreme u kome je pisac stvarao bilo je vreme Prvog svetskog rata, uslovi života i rada su i bez

cenzornih poteškoća bili dovoljno teški i kompleksni, što činjenicu da je iz takve situacije proisteklo delo koje po kompleksnosti prikaza junaka i njihovih unutrašnjih svetova nadmašuje većinu romana nastalih do danas čini izuzetnom. Dok je roman prodrmao književno stvaralaštvo smernošću i hrabrošću pisca, film Kena Russella je bio analogna adaptacija takvog dela. Prikazan je 1969. Godine, a ono što je film isticalo je pre svega umeće reditelja da na jedan originalan i estetski privlačan način prikaže unutrašnje svetove junaka. Bitno je istaći da je 1969. bila godina kada je izašao film „Midnight Cowboy“, jedini film ocenjen sa X koji je dobio Oskara za najbolji film i najbolju režiju. Činjenica da je bio ocenjen sa X značila je da se u njegovom sadržaju nalazio i prikaz seksualnih odnosa bez cenzure, niži stepen ocenjivanja prema količini i načinu prikazivanja „neprimerenih“ stvari bila je ocena R. To pokazuje da ono što je bilo neprihvatljivo 50 godina pre filma nije analogno bilo neprihvatljivo kada je film objavljen. Tačnije, upravo je način prikaza seksualnih odnosa u filmu na način da se istaknu karakteristike likova i njihovih odnosa nešto što je pozitivno uticalo na kasnija stvaralštva filmskih umetnika puput Bernarda Bertolučija i Nicolas Roega. Ovim filmom je reditelj prešao sa veoma uspešne i primećene televizijske produkcije na bioskopsku produkciju, koja je itekako upečatljiv deo istorije filma. Autorski filmovi, reditelji sa svojstvenim načinom pričanja priče jesu nešto što i danas imamo prilike da sretnemo. Ken Russell je u film uneo, iako u tome nije bio prvi, svoju ljubav prema muzici, strast prema prirodi, naklonost ka lepoti. Česti motivi njegovih filmova bili su životi muzičara, kao u filmovima „Music lovers“ i „Lisztomania“, što je na neki način predstavljalo nastavak njegove serije psihodokumentaraca čime je ostavio dubok trag u filmskom stvaralaštvu. Danas je u književnom i filmskom stvaralštvu dozvoljeno sve. Teme koje se obrađuju prečesto se biraju vodeći se principima koristi i profita, što rezultuje neiskrenim i površnim prikazom stvari. Inovacije današnjice usko su povezane i zavise od digitalnih inovacija, a autorski filmovi nalaze se u senci pop kulture. Zahvaljujući hrabrim pionirskim potezima umetnika tokom vremena uvek se možemo vratiti nečemu čiji nam senzibilitet prija ili iskoristiti digitalno doba u kom živimo da saznamo za što više kreativnih i kvalitetnih momenata u svetu filmske umetnosti.

Intervju

Nemanja Marinović

Medijska pismenost je najvažnija alatka snalaženja u savremenom svetu Razgovarao: Vladislav Stojičić Fotografisala: Tijana Ristić

ntervju sa Nemanjom Marinovićem, izvršnim direktorom “Centra za marginu” i koordinatorom programa Škola medijske pismenosti objavljen je na portalu infocentarjug.rs. Članan je rađen u okviru projekta „ZNAJ I TI“ – Istraživačko novinarstvo u cilju povećanja medisjke pismenosti stanovnika opštine Medveđa i Jablaničkog okruga, koji finansijski podržava opština Medveđa a realizuje UG „Info centar juga“. “Promaja” prenosi intervju u celosti. Šta je za Vas medijska pismenost i koliko je ona danas važna? •Medijska pismenost je danas najvažnija veština snalaženja u savremenom svetu. Kao što to u knjizi “Medijska pismenost” kaže američki sociolog Džejms Poter, na čijem pristupu je i razvijen program “Škola medijske pismenosti” koji vodim ispred organizacije “Centar za marginu”, mi živimo u supermarketu medijskih poruka koje, hteli mi to ili ne, kreiraju naše poimanje stvarnosti i to čine po automatizmu. Mi ne možemo da promenimo medije preko noći jer se društvene i ekonomske okolnosti u kojima mediji funkcionišu neće promeniti preko noći. Nećemo se sutra probuditi u svetu slobodnih medija, a dobro je pitanje šta zapravo danas znači “sloboda medija” kada su mediji, čak i kad nisu pod bilo čijom direktnom kontrolom, tržišno orijentisani i igraju po kapitalističkim pravilima, te samim tim nisu slobodni jer da bi opstali moraju da jure priče “koje se prodaju”, a ne one koje su zaista važne. Ono što možemo da uradimo jeste da razvijemo lične strategije kako da filtriramo medijske poruke tako da do nas dolaze one koje su tačne i još važnije – one koje su nam korisne. Moramo da naučimo da kontrolišemo medije umesto da oni kontrolišu nas. To je stalni proces učenja i (samo)evaluacije, medijska pismenost je proces, a ne finalni proizvod. Kako u savremenom digitalnom svetu razlikujete istine od laži? •2016. godine lingvisti Oksfordskog rečnika proglasili su “post-truth” (post-istina) za reč godine. Savremeni svet je svet post-istine, u kome objektivna istina ima manje uticaja u oblikovanju javnog mnjenja u odnosu na emocije i lična uverenja. Obično su lažne vesti u fokusu, ali one su samo deo ovog fenomena. Danas je svako od nas odašiljač medijskih poruka, svaki status ili tvit je medijska poruka, a tekovina demokratije jeste da svako ima pravo na svoje mišljenje i svoj stav, koji može biti suprotan zvaničnim informacijama i objektivnim činjenicama. To može biti zasnovano na alternativnim informacijama i podacima koji nekad mogu biti tačniji od zvaničnih, nekad izmišljeni, a nekad postojeći, ali nedovoljno provereni ili izvučeni iz konteksta. Tako smo došli do situacije da imamo epidemiju isko-

renjene bolesti nakon antivakserske panike izazvane tezom da vakcine izazivaju autizam, na osnovu podataka istraživanja koje postoji, ali je odavno opovrgnuto. Ili još apsurdnije, ljude koji zaista veruju u teoriju da je Zemlja ravna ploča. Svet post-istine je idealan za teorije zavere, koje su inače masama jako privlačne. Razlikovanje činjenica od mišljenja i uverenja danas je mnogo zahtevnije i traži mnogo istraživačkog rada i provera informacija, za šta mnogi ljudi nemaju ni vremena ni kapaciteta. Srećom, pa postoje fact-checking portali koji to mogu deo posla uraditi umesto nas, ali to nije dovoljno ukoliko ne naučimo da samostalno evaluiramo poruke koje dobijamo. Koliko su lažne vesti ozbiljan problem za mlade? •Lažne vesti su problem za sve, ne samo za mlade, zato što je to danas ozbiljna mašinerija eksperata koji se bave proizvodnjom i plasiranjem lažnih vesti za različite, mahom političke, ciljeve. Setimo se samo američkih izbora. Problem kod generacija koje su odrastale i još uvek odrastaju u eri interneta, a tu spadaju generacije rođene od 90-ih na ovamo, jeste nepoznavanje razlike između informatičke i medijske pismenosti. Naše napredno korišćenje tehnologije, računara, interneta i društvenih mreža nam stvara zabludu da smo medijski pismeniji od naših roditelja i njihovih roditelja koji se još uvek informišu preko televizije, dok mi koristimo više različitih medija. Ali nas upravo to čini ranjivijim na lažne vesti zato što smo im više izloženi jer se plasiraju baš preko kanala koje mi svakodnevno koristimo, ali i zato što usled te, usudiću se da kažem arogancije da mi znamo da koristimo medije, vesti koje dobijemo uzimamo zdravo za gotovo i ne proveravamo. Nešto što napiše neko od influensera ili “uticajnih tviteraša” se po automatizmu šeruje, retvituje nebrojano puta, poput nedavnih postova kako je migrant silovao devojku u Beogradu, što se jednostavno nije dogodilo. Kako treba pristupiti medijskom obrazovanju dece? Kako se suočavate sa ovim izazovom na ličnom primeru? •Mi verujemo da je medijska pismenost spoj teorijskog znanja o medijima, kao i praktičnog znanja o analizi, ali i proizvodnji medijskog sadržaja, kao i da je neophodno razumevanje i masovnih medija i njihovog funkcionisanja, ali i popularne kulture i poruka koje se šalju ovim putem (od najranijih uzrasta preko animiranog filma, reklama, pa sve do muzike, filma, stripa…). Na tim osnovama je bazirana “Škola medijske pismenosti” koja uskoro upisuje svoju četvrtu generaciju i već možemo reći da pokazuje odlične rezultate. Kako bismo osnažili mlade da proizvode medijski sadržaj i otvorili prostor gde bi se njihovi tekstovi objavljivali kreirali smo magazin “Promaja” koji je za sada samo u

online formi i objavljuje se na mesečnom nivou na sajtu Centra za marginu (www.czm.org.rs). Naš program je kreiran za srednjoškolce i studente, ali je prilagodljiv kako mlađim, tako i starijim uzrastima. Da li medijsku pismenost treba uvesti kao školski predmet? •To je kompleksno pitanje, kao i kada je u pitanju seksualno obrazovanje i verska nastava, i mora biti dobro promišljeno da ne bismo došli u situaciju da bude kontraproduktivno, kao sa pomenutom verskom nastavom gde umesto da deca uče o različitim svetskim religijama zapravo prisustvuju indoktrinaciji jedne religije u državnoj instituciji u jednoj sekularnoj državi. Zato je važnije pitanje ko će da drži tu nastavu, na koji način, da li nastavni kadar u školama ima kapaciteta

za to jer su češće digitalno manje pismeni od dece koja već seda u školske klupe sa znanjem o korišćenju modernih tehnologija, a to je neodvojivo od medijske pismenosti. Da li će biti slobodni da organizuju program i teme prilagođavaju grupi i društvenim okolnostima, ili će on biti diktiran od strane sistema i koliko bi kao takav bio slobodan? Mnogo je tu pitanja. Ove godine je u gimnazije i pojedine stručne škole uveden predmet “Jezik, mediji i kultura”, što se smatra uvođenjem medijske pismenosti, pa ćemo videti šta će se sa tim desiti. Zbog procesa evropskih integracija medijska pismenost će neminovno biti uvedena u nekom trenutku u škole, ali je važno da to ne bude samo da bi se ispunila forma, već da se osmisli dobar intersekcionalni program, kako bi se predupredili gore pomenuti izazovi.

Lični stav

(Kome) Jutro (ne)će promeniti sve(?) Piše: Irina Lukić Fotografije u tekstu: youtube printscreen

rpska serija „Jutro će promeniti sve“ obeležila je prethodnu godinu i dostigla veliku popularnost na RTS-u i na RTS Planeti koja omogućava gledanje na mreži. Autori navode kako je cilj da se kroz seriju na televizijske ekrane vrate velike priče malih pojedinaca. Osnovna ideja je da prikaže nedoumice generacije milenijalaca i objasni kako oni tragaju za odgovorima kroz četiri glavna lika. Zbog formata serije nije ni bilo moguće dati odgovore na sva pitanja koje se promaljaju kroz ovu seriju, ali je skrenuta pažnja na određeni broj ključnih, kojima ću se pozabaviti u nastavku teksta. Kome jutro neće promeniti sve? A) Filipu, „zlatnom momku“ Ukratko, Filip je bio đak generacije, najbolji učenik ikada u svojoj školi, stipendista prestižnog američkog univerziteta i neko ko je izgradio uspešnu karijeru u Americi kao IT stručnjak. Mi ga upoznajemo u trenutku kada dolazi u Srbiju u, do sada, godišnju posetu za koju će se ispostaviti da je privremeno-trajna. Prva prepreka na koju nailazi su upravo njegovi roditelji. Naviknuti na sinovljeve uspehe, već se uveliko

hvale njegovim postignućima, kada odjednom saznaju da se on ne vraća u Ameriku. Ni jednog trenutka nisu pokazali interesovanje za razloge zbog kojih se tako oseća, niti uputili reč razumevanja za svoje dete. Pristupili su tome kao problemu koji je je najbolje da ne pominju pred prijateljima, sa kojima stalno učestvuju u takmičenju čije je dete uspešnije. Iz njihove perspektive to će se rešiti, on će se „opametiti“ i vratiti tamo. I kada im kaže da neće, oni i dalje ostaju gluvi na to i čak nude da odvoje deo novca kako bi mu pomogli da počne ispočetka u Americi. Ova tema na dobar način predstavlja jaz između dve generacije. Jedna je roditeljska, koja uspeh u životu izjednačava sa nalaženjem dobrog posla. Da li je oduvek tako ili su vremenom usvojili otupelost kao metod prilagođavanja na uslove u sredini u kojoj su živeli, nećemo saznati. Ono što ipak znamo jeste kakve to posledice ostavlja na onu drugu generaciju, tj. njihovu decu. Te posledice su velike, jer ne postoji osnovno razumevanje koje svakodnevni zajednički život sa roditeljima, ma koliko on bio privremen, čini nepodnošljivim. Još jedno pitanje kojim se bavi serija je pripadnost. Filip je sada već dovoljno dugo odsutan u Srbiji da tu

više ne pripada, a opet suviše kratko u Americi da ne bude gost. Ovakva relativnost vremena je pogubna za onog ko je doživljava. Oseća se izgubljeno među prijateljima i bivšim kolegama koji su svi nastavili napred, a oni sa kojima je počinjao su se snašli i više im nije neophodan. Iako nesumnjivo stručnjak, znanja koja on poseduje ovde još uvek nisu potrebna i njegove ideje su suviše napredne za inertnu zajednicu koja se opire svakoj promeni. U Filipu je otelotvoren jedan idealista koji želi da radi za neki viši cilj, međutim, samleven upornim radom i prilično ispraznim životom u inostranstvu, iako poseduje znanja, on više u sebi nema elana da iznova pokrene nešto novo, a sa druge strane nije dovoljno pomiren s tim da pristane baš na sve. Ta rastrzanost od njega često formira lutka, ali kao da nema ko da pomera konce.

B) Anđeli, „gospođici ispravnoj“ Anđela isprva deluje kao neko kome sve ide na ruku – uspešan doktorant sa opcijom da ostane da radi na fakultetu, u dugoj vezi koja ide ka zajedničkom useljenju. Iako štiklira sve, ona je nezadovoljna i to kulminira ishitrenim raskidom. Nakon toga, u nizu preispitivanja, na red dolazi i njena seksualnost. Uleće u vezu sa svojom studentkinjom u kojoj se ona ponaša kao tinejdžer, iako bi trebalo da bude zrelija. Međutim, jasna je njena fascinacija mladom studentkinjom. Ona je sve što Anđela nije - opuštena, vedra i divlja. Ovaj odnos je veoma značajan jer skreće pažnju da se u mladosti, koja je inače u filmovima predstavljena na heteroseksualnom odnosu, vrlo često traži, ne samo lepota, već ta bezbrižnost i sloboda koje se vremenom čovek odrekne kako se gomila teret života na plećima. Da njeno ispitivanje seksualnosti ne ostane samo na nivou pukog revolta, ona kasnije započinje vezu sa glumicom iz alternativnih pozorišnih krugova. Ova veza je prikazana na vrlo vešt način. Jasan akcenat se stavlja na njihov međusobni odnos i emotivnu bliskost. Mislim da je baš zbog toga što ni na jedan način nije napravljena

razlika između te i bilo koje druge veze, u ovoj seriji postignuto upravo nešto važno za prikaz homoseksualnog odnosa. Za Anđelu, više ni sigurnost na poslu nije izvesna. Na njeno mesto polako dolazi neko ko ume da izabere pravi poklon za važne ljude na šalteru i nema dovoljno znanja i mudrosti tako da je idealan poltron nekome ko nije suviše moralan, ali isto tako vrlo dobro zna šta želi i kako to da postigne. On je, malo po malo, potiskuje sa svih pozicija i njoj na kraju postaje jasno da će ostati bez profesorskog mesta. Na kraju postaje primorana na otkaz. U međuvremenu, nakon neuspelog povezivanja sa bivšim momkom i nedostatka posla, odlučuje da prihvati post-doktorske studije na Islandu i svi u njenom društvu ostaju šokirani što odlazi baš tamo. Anđelin odgovor je pomirljiv, poput - jer su je tamo primili. Iako je dosad bila zainteresovana za nauku i posao kojim se bavila jasno je da na post-doktorske odlazi jer nema nikakav plan i baš ništa što bi je zadržalo u gradu u kome je živela. C) Saši, „ma biće sve ok“ Saša, kao lik, najviše pati od odrastanja. Nasuprot drugim likovima, ona ne doživljava značajne potrese tokom serije, a usled toga što potiče iz relativno imućne porodice, ima neku rezervu koja joj ostavlja slobodu koju drugi likovi nemaju. Međutim, stiče se utisak da ona tu slobodu ne koristi. Njena pozicija je takva da uvek luta. Kreativna, ali ne dovoljno da završi studije dizajna, ona se kroz čitavu seriju šeta od jednog kafića do drugog restorana i menja svoje pozicije, od vlasnice do konobarice. Saša je uvek „pravi ortak“. Vrlo često nevešta da svoje emocije iskaže, ali je uvek tu za svoje prijatelje. Najčešće, gotovo iritantno, ponavlja fraze poput „ma biće sve to dobro“, pritom se nedovoljno udubljujući u problem i bez težnje da nešto zaključi iz toga. Ona je u celoj seriji kao dete, koje intuitivno oseća šta je ispravno ili neispravno, ali ne uspeva da to formuliše u reči. Jedini trenutak kada vidimo da je nešto stvarno trgne je u odnosu sa Filipom. Iako to na početku izgleda kao još jedna od kombinacija kojima je bila sklona,

kasnije postaje jasno da to nije slučaj, već je samo rezultat nemogućnosti da artikuliše svoja osećanja. I tu se ponaša kao dete. Prvo, odlazi kod svog bivšeg momka koji se sklonio iz Beograda, osnovao porodicu i već dugo vremena apstinira. Nakon njenog dolaska, on se prvi put nakon mnogo godina ponovo opije. Saša to samo nemo posmatra, odlazi i nije jasno da li je svesna štete koju pravi. Različiti mehanizmi borbe sa strahom - Filipov da navaljuje, a Sašin da beži - stvaraju konstantnu distancu između njih. Ipak, na kraju, Saša svojom odlučnošću, prvi put u toku serije tačno znajući šta radi, uspeva da ovaj odnos postavi na tačku sa koje može bar da počne da se razvija. Iako se nisam bavila glumačkim dometom glumaca u ovoj seriji moram da naglasim da je Isidora Simijonović toliko maestralna u ovoj ulozi, da je zbog toga lik Saše ostavio najuverljiviji utisak. D) „Mučenom“ Ljubi Ljuba je lik koji je najviše evoluirao u seriji. U početku, on je neko ko je istovremeno morao da ima nekoliko devojaka kako ne bi morao da spava u svlačionici teretane i drži sve svoje stvari u ormariću svlačionice čiji je ključ ukrao. Zatim je upao u problem sa zaduživanjem gde su uterivači dugova demolirali teretanu zbog čega je i izgubio posao. Bez krova nad glavom, vraća se na kratko u malo mesto iz koga potiče. U svojoj porodici on odavno ne oseća pripadnost, kao ni u tom mestu. Ljuba je gotovo groteskna figura jer, zbog situacija u kojima se nalazi, često nije u mogućnosti da bude dosledan, što ga postavlja u položaj da mora stalno da „mulja“. Međutim, za razliku od Saše, to ga je primoralo da bude otporniji i da lakše podnosi udarce, kao i da uvek prihvata svu odgovornost za svoje postupke. Troje prijatelja su jedini pred kojima može stvarno da bude svoj. On doživljava trzaj kad saznaje da bivša devojka, koja nije ni planirala da mu kaže, čeka njegovo dete. U njemu se iznenada budi brižnost i pokušava da joj olakša dane i nađe se kada je potrebno, toliko da čak

i preteruje. Iako se isprva nada nekom pomirenju, kasnije upoznaje novog momka svoje bivše devojke. Upravo je odnos koji se razvija između njih preloman za razvoj Ljube kao lika. Ljubomoran i naprasit, a opet vođen pravim vrednostima, on zapravo uspeva da stvori iskrenu bliskost i prevaziđe svoju ljubomoru. To postaje pokretačka sila. Ova serija se bavi temom postodrastanja, što je termin koji shvatamo na način na koji ga definiše Milica Milenković u prikazu zbirke pesama „Veliko Toplo“ Irene Plaović. To je fenomen u kome se prepoznaju mnogi u drugoj polovini dvadestih i prvoj polovini tridesetih godina. Sa jedne strane, to želja za postizanjem ciljeva koji će biti merljivi i uporedivi u društvu, sa druge strane ostajanje doslednim sebi. Mnogi se danas u toj ulozi osećaju nespretno i nedoraslo, baš kao deca, zbog čega je ova serija i naišla na takav odjek mlađe populacije. Konverzacije su prilično svedene i ni jedan lik ne progovara o bitnim društvenim temama, što sam naišla kao zamerku od strane nekih komentatora serije. Međutim, možda cilj serije i jeste da prikaže da su ti mladi ljudi toliko apsorbovani u svojim problemima, da oni ne uspevaju da vide ništa izvan toga. Bez obzira na to, neki segmenti trenutne društvene realnosti su adekvatno prikazani ili je makar uperen prst u njih. Likovi u seriji plaćaju cenu te realnosti, dodajući na sve to još i svoju sopstvenu kamatu.

Preporuka Foto: N1

Obavezno odgledajte dokumentarni TV serijal “Medijski vrisak” na televiziji N1 koji govori o slučajevima ubistava i pokušaja ubistava, kao i teških pretnji novinarima u Srbiji, položajem novinarima i ugrožavanjem njihove bezbednosti.

Taboo

Stokholmski sindrom i drugi vidovi identifikacije žrtve i agresora Piše: Tamara Urošević Fotografisala: Marija Anđelković

oš 1936. godine Ana Frojd je u svojoj knjizi „Ja i mehanizmi odbrane“ pokušala da razume identifikaciju žrtve sa agresorom. U situciji kada postoji pretnja višekratnim nasiljem, bilo u okviru porodice ili koncentracionog logora, hipoteza Frojdove bila je da će se žrtva emocionalno identifikovati sa agresorima umesto da im se odupire. To predstavlja oblik psihičke odbrane čija je svrha da očuva žrtvin razum, navodi se u zborniku radova „Trgovina ljudima: trauma i psihoterapija“ nevladnine organizacije „ASTRA“. Upravo jedan takav mehanizam je i stokholmski sindrom - naziv za psihičku reakciju žrtve koja se poistovećuje sa agresorom, odnosno zbližavanje žrtve sa otmičarem. Zbližavanje nije puka pojava već zavisi od nekoliko faktora: vremena koje žrtva i otmičar provedu zajedno u toj situaciji i istoj prostoriji, veličine te prostorije, zajedničkih osobina (koje žrtva uspe da prepozna za to vreme pa se samim tim i poistoveti), a takođe zavisi i od činjenice da otmičar nije bio nasilan prilikom sprovođenja svog nasilnog dela, paradoksalno. Psihijatri i kriminolozi ovo objašnjavaju urođenom potrebom razvijanja specifičnog mehanizma prežival-

javanja u situacijama opasnosti kod ljudi. Osim kod situacija kao što je otmica, sindrom se uočava i u kod porodičnog nasilja, incesta, ratnih zločina, koncentracionih logora, sekti ili prilikom trgovine ljudima. Ovaj termin prvi put je upotrebio Nils Bejerot, švedski psihijatar i kriminolog, nakon neuspele pljačke banke 1973. godine u Stokholmu, gradu po kojem je sindrom i dobio ime. Pljačka pod nazivom “Kredit banke” trajala je od 23. avgusta do 28. avgusta, na Normalstrong trgu, u kojoj su pljačkaši kao taoce držali radnike banke. Situacija se odvija po Jan - Erik Olsonovom izlasku iz zatvora, kada se njegova pljačka banke zapravo pretvara u otmicu zbog poziva policije. Olson tada uzima čeitiri taoca i zahteva od policije da mu se u otmici pridruži njegov prijatelj Klark Olofson. Nakon pet dana pregovora, policija ubacuje suzavac u banku, a Olson i Olofson se predaju. Niko od taoca nije teže povređen, ali su u kasnijim izjavama tvrdili da su se više plašili policijske akcije nego samih otmičara. U prilog ovome govore i neka kasnije istraživanja slučajeva emotivnog vezivanja taoca za otmičara koje se manifestuje opravdavanjem njihovih postupaka i odbijanja saradnje sa policijom.

U situacijama nemoći, žrtva ima potrebu da sopstveni psihički položaj olakša identifikacijom sa agresorom, isticanjem njegovih pozitivnih osobina, kada dolazi do stvaranja paradoksalnog, neprirodnog odnosa savezništva i “razumevanja” zločinca, gde istovremeno ulazi u sukob sa svima koji žele da pruže pomoć. Stokholmski sindrom je ozbiljan psiho - socijalni poremećaj, koji teško nestaje, i zahteva mnogo rada i strpljenja sa žrtvom. Stokholmski sindrom se ispoljava kod 8% žrtava nekog traumatičnog događaja-otmica, ratovi,logori, porodično nasilje, bilo koja vrsta eksploatacije, pa tako i kod žrtava trgovine ljudima. Londonski sindrom Suprotan Stokholmskom sindromu je Londonski sindrom. Naime, ovde je reč o situaciji kada talac ne shvata ozbiljnost situacije u kojoj se nalazi i odbija svaki vid saradnje, što loše utiče na otmičare. Kako se zločinac brine da taj jedan ne utiče na ostale i samim tim ne dođe do potpunog haosa, takav talac biva likvidiran. Londonski sindrom nastaje 5. maja 1980. godine, kada je grupa terorista ušla u ambasadu Irana

u Londonu i tom prilikom otela 26 ljudi tražeći od vlasti Irana da se oslobode njihovi saborci u terorističkim akcijama, kao i da se smeni tadašnji iranski politički vođa Ruholah Homeini. Iranski diplomata, koji je bio jedan među otetima, ubijen je. Karakteristika ovog sindroma su i panične reakcije žrtava koje ih mogu dovesti do smrti. Lima sindrom Za razliku od situacija kada se žrtva poistovećuje sa nasilnikom, ovde je situacija obrnuta – otmičari razvijaju simatije prema svojim taocima. Lima sindrom je nazvan po talačkoj krizi u japanskoj ambasadi, u Limi, koja je počela 17. decembra 1996. godine. Tada su pripadnici peruanskog levičarskog gerilskog pokreta “Tupak Amaru” zauzeli japansku ambasadu i oteli 490 ljudi koji su prisustvovali zabavi. Zapretili su da će ubiti sve otete ukoliko vlasti Perua ne oslobode 300 pripadnika njihovog pokreta iz zatvora. Međutim, već nakon nekoliko dana, otmičari su oslobodili većinu talaca, pogotovo one najvrednije, s kojima su uspeli da se zbliže.

Rezon

Ono što se stvarno događa

Piše: Mladen Mladenović

Činjenica - Ono što je iskustvom potvrđeno da stvarno postoji ili da se događa, istinit, stvaran događaj, istinita, stvarna pojava, fakat ( Rečnik srpskog jezika) Naizgled jednostavan koncept utvrđivanja stvarnog stanja stvari uspeva neverovatno da se zakomplikuje kada je potrebno od mora prisutnih informacija izdvojiti one koje zapravo imaju uporište u realnosti. Izazov se postavlja pred rastući broj posetilaca interneta da se ponovo „opismene“, ovaj put u manipulaciji sadržajima na koje nailaze. Sa ovim zadatkom suočavaju se i korisnici „tradicionalnih“ medija (u koje ovde uključujemo i televiziju), ali dostupnost interneta suštinski menja odnos koji imamo prema informacijama svih formata. Prekomerna proizvodnja informacija onemogućava održanje njihovog kvaliteta, pa se neretko dešava da se neistine prenose bez prethodne provere čak i kod velikih medijskih kuća, a često su one te koje takve poruke izvorno i proizvode. Na krajnjem korisniku ostaje onda da procenjuje verodostojnost poruka koje prima, što nije naivan posao, ako prihvatimo pritom da je sam odgovoran za stavove koje zastupa. Jedan makedonski gradić koji se pre nekoliko godina našao u centru pažnje, o čemu je pisao i BBC, pokazuje jednostavnu mašinu za masovnu proizvodnju čiji su proizvodi stvoreni sa namerom da podilaze pomenutim stavovima, usput zarađujući. Očekivalo bi se da mlađi ljudi, oni koji su češće u kontaktu sa novim tehnologijama, sposobniji da razlikuju istinite od neistinitih sadržaja. Ovo su pretpostavili i istraživači sa univerziteta Stanford kada su tokom 2015. i 2016. godine sproveli istraživanje koje ispituje sposobnosti procenjivanja informacija kod američkih učenika (middle school, high school i college po američkom obrazovnom sistemu). Rezultati analize odgovora gotovo 8000 učesnika ukazuju da tek mali broj ispitanika uspešno razaznaje reklamu od autorskog teksta, propagandni od informativnog tvita ili na kritički način posmatra povezanost tvrdnji sa iznetim dokazima.

Novinari na konferencijama za štampu ili gledaoci koji prate program uživo nalaze se u naročitom problemu kada žele da osiguraju da je ono što slušaju istinito. Ovde se ističe potreba za efikasnošću, zbog dinamičnosti živog programa potreban je alat koji može da se koristi dok se istovremeno prate izjave i koji daje momentalne rezultate. Kao odgovor na ovo pojavljuje se nekoliko kreativnih rešenja. Onlajn servisi kao su Politifact i Factcheck prate prenose u američkoj politici i u kratkom roku ih proveravaju, ocenjuju, pružaju potpunije informacije. Kod nas projekti kao što je Raskrikavanje proveravaju izjave javnih ličnosti, najčešće iz politike, ali i neistinite tekstove sa naslovnica novina i iz drugih medija. Momentalni rezultati za sada se mogu dobiti samo preko aplikacije FactStream koja prati predsednička obraćanja u SAD i uz pomoć pomenuta dva servisa Politifact i Factcheck, kao i Vašington post-a korisnicima izbacuje komentare izjava u vidu pop-up obaveštenja na mobilnom telefonu. Ovaj posao još uvek se obavlja ručno, tako da tim ljudi „iza scene“ obavlja istraživanja i provere prateći žive prenose. To je značajan korak ka „svetom gralu“ provere činjenica— softveru koji automatski detektuje problematične izjave i spaja ih sa relevantnim činjenicama, poručuju sa zvaničnog sajta FactStream-a. Za sada će blagodeti momentalnih provera uživati samo oni koji prate američku političku scenu i na engleskom jeziku, ali ne postoji sumnja da potreba za ovakvim alatima postoji u praktično svugde. Drugi vid trenutnih provera činjenica donose velike televizijske kuće poput CNN-a koji u svojim prenosima u vidu komentara u kajronima dopunjuju, opovrgavaju ili stavljaju u kontekst izgovorene reči. Domaće televizije se za komentare na konferencijama za štampu još uvek najčešće oslanjaju na novinare sa terena, ali će pritisak industrije nadajmo se dovesti ove inovacije i kod nas.

Putopis

Planinarenje u Beogradu? Piše i fotografiše: Tijana Ristić

“K

ošutnjak, kružna staza, 12km“ – facebook event na koji sam naišla početkom januara, posle praznika, kada donosimo odluke o zdravom životu. Planinarenje u Beogradu je zvučalo kao sjajna ideja, a Košutnjak, po kom smo svi šetali, nije zvučao kao komplikovana staza čak ni po snegu i hladnom vremenu. Ubrzo potom smo shvatili koliko smo pogrešili. Sve informacije koje smo imali su gde i kada treba da budemo i da šetnja traje četiri sata. Za onu najvažniju informaciju smo samo trebali da pogledamo kroz prozor. Vođeni entuzijazmom zbog odluke o zdravijem životu u novoj godini i činjenicom da smo zapravo u samom startu godine nešto u radili po tom pitanju, bez ikakvog prethodnog istraživanja o događaju došli smo u dogovoreno vreme na dogovoreno mesto. Odmah smo shvatili da je trebalo malo bolje istražiti i pripremiti se za događaj. Veliki broj ljudi i puna zimska planinarska oprema u kojoj je većina došla, nasuprot našoj običnoj gradskoj varijanti, već je naslućivalo da naša mala avantura neće biti toliko lagana. Prošli smo kroz nekoliko zavejanih ulica i parkova da bi došli do početka takozvane staze, a već pre prve

pauze smo čuli da put može biti duži od očekivanog. Prema proceni organizatora, bilo je oko 140 planinara, što je jedan od rekorda. Jedan od planinara nam je rekao da, kada je toliko velika grupa, kolona se kreće brzinom manjom od 2km na čas, što bi značilo da će naš put biti baz za polovinu duži nego što je trebalo. Srećom, njegova procena je bila pogrešna. Prvu pauzu napravili smo na jednom jako lepo sređenom vidikovcu sa restoranom koji nije radio, ali sa prelepim pogledom na Beograd. Kao što već živimo u modernom „selfie“ dobu, svi su stali da se fotografišu za društvene mreže, pa tako i mi. Skinuli smo rukavice radi lakšeg fotografisanja, ali momenat nam je vrlo brzo bio pokvaren. Nije ga pokvario mraz, već lopov. Od stotinak ljudi koliko je došlo sa sportskim duhom na planinarenje, neko je došao bez rukavica i uzeo naše. Valjda će mu značiti. Nastavili smo u koloni po klizavom snegu, a posle pola sata već je usledila nova pauza. Stali smo kod spomenika palim borcima, gde smo dobili podužu turističku verziju lekcije iz istorije. Stajali smo dugo na minusu i smrzavali se, a da čak nismo ni uspeli da čujemo o čemu vodič priča. Svi su postali nervozni a

Kolumna neki od planinara su komentarisali da je to neophodno sa dugim kolonama, kako bi sporiji planinari mogli da sustignu ostatak grupe. Nismo mogli da se otrgnemo utisku da smo na turističkoj turi, a ne na planinarenju. Nastavili smo šetnju, koja je sada bila duža i napornija, šumska staza koja je bila nepročišćena učina je svoje, pa su se dešavala naivna proklizavanja i dobronamerne šale. Posle dužeg kretanja, umor nas je sustigao pa smo se i obradovali sledećoj pauzi na vidikovcu sa pogledom na Avalu. Ovde nije bilo istorijskih predavanja, a ni turističkog razgledanja, ali smo saznali da organizaori pretpostavljaju da je odziv bi veliki jer je poziv bio upućen preko fejsbuka, a ne preko sajta, s obzirom na to da su obustavili akcije jer su prekšili članove Zakona o turizmu, iako oni smatraju da ne sprovode turističke ture, već da su spotsko društvo. S obzirom na količinu istorijskih podataka koje smo do tada dobili, šalili smo se da nam je potpuno jasno zašto deluje kao turistička tura, ali pošto informacije nismo proverili pre polaska, to nismo mogli znati. Po povratku smo malo istraživali i došli do informacija da je organizator planinarenja Planinarsko-skijaško društvo „Kopaonik“, a naš vodič bio je Jovan Ðokić. Na sajtu stoji Odluka o zabrani reklamiranja i realizaciji akcija nesaglasnih Zakonu o turizmu. Odluka koju je potpisao predsednik Mr Stevan Šegrt, navodi da je ista donesena na osnovu člana 47 Statuta društva „Kopaonik“, u cilju realizacije rešenja Odeljenja turističke inspekcije Beograd, a u vezi prestanka rada turističkih angencija. Ovaj član zakona definiše da organizacije, što uključuje i planinarske, mogu samo za svoje članove, odnosno korisnike, u skladu sa svojim Statutom, organizovati turističko putovanje ili izlet, bez svrhe sticanja dobiti, kao i da su dužne da utvrde go-

dišnji plan putovanja i dostave ga turističkoj inspekciji. Da li pešačke ture spadaju u ovu zabranu, kao i da li je kršenje zakona ukoliko one budu otvorene za javnost, kao što je bio slučaj sa našom turom – nije jasno, ali da su ovakve ture potrebne, to je apsolutno tačno. Da slučajno nismo videli turu ne bismo znali da za sve nas koji želimo da se oprobamo u planinarenju, a nije nam dostupno da zimujemo na nekoj planini, postoji mogućnost da to uradimo u samom srcu Beograda. Dobra stvar kod toga je što je blizu, što ukoliko se ne snađemo ili nam ne prija, u bilo kom trenutku možemo da prekinemo šetnju i odemo na stanicu gradskog prevoza bogatiji za jedno novo iskustvo. U tom smislu, tura je u potpunosti ispunila naša očekivanja, dočekala nas je zahtevna staza, ali podržavajuća ekipa ljudi i prijatna atmosfera. Planinarenje je zdravo za celokupno telo, pa smo od jedne planinarke saznali i da je dobra prevencija multipla skleroze i bolesti kostiju i mišića. Planinari u značajno manjem procentu oboljevaju od ovih bolesti, što je ovoj planinarki objasnio doktor. Iako smo bili bez opreme, bez ikakve pripreme, kondicije i iskustva, iako su mnogi iskusniji odustajali kada bismo se približili putu i gradskom prevozu, mi smo bili ponosni što smo uspeli da istrajemo i izguramo stazu do kraja. Kad god smo mislili da ne možemo dalje, u nama je proradila kombinacija inata i sportskog duha, što nam je davalo snage da nastavimo. Prepešačiti 12 kilometara nije malo, a naš poduhvat da to uradimo po najvećem snegu je bio toliko ambiciozan da toga nismo bili ni svesni. Ali smo uspeli i ponosni smo na to. I to je najveći benefit ovakvih akcija. Trebalo bi da ih je što više i da je naših sugrađana na njima više.

Preporuka Foto: youtube printscreen

Gillette reklama o toksičnom maskulinitetu uzburkala je, posebno mušku, javnost. Pridružujući se globalnom pokretu #MeToo, ova kompanija je svoj prepoznatljivi slogan “The best a man can get” zamenila sa “The best a man can be”. Pogledajte.