Magazin Promaja - jedanaesti broj, jul 2019

jedanaesti broj

Tamara Skrozza SLOBODA MEDIJA JE REALNO OSTVARIVA IDEJA KOJOJ STREMIMO

Reč urednika

Osnivač Centar za marginu

Dragi čitaoci i čitateljke,

Urednik Nemanja Marinović

pred vama se nalazi novi broj „Promaje“, magazina koji već godinu dana duva baš iz svih smerova.

Promaja je srpski “brend” i ne postoji nigde drugde osim na ovim prostorima. Uvek duva kad ne treba, često smeta, pomalo i plaši, ali uvek donosi svežinu i promenu.

Dizajn i prelom Tijana Ristić Lektorisala Julijana Spasić Naslovna fotografija Medija centar Beograd web www.czm.org.rs e-mail office@czm.org.rs

Saradnici

Kristina Klopić

Tamara Urošević

Emilija Ðurić

Milan Aranđelović

Bojana Mijajlović

Luka Mutić

Željka Marinković

Uroš Kuzmanović

Teodora Rajić

Ideja za kreiranje ovakvog sadržaja proizašla je iz višegodišnjeg aktivističkog iskustva „Centra za marginu“ i njegovih članova i članica, kako u lokalnom, tako i globalnom kontekstu putem serije međunarodnih konferencija „The Global Human Rights Forums“, a pre svega iz iskustva rada sa mladim i talentovanim ljudima u okviru “Škole medijske pismenosti” koju organizujemo. „Promaja“ nastaje na uvidu da na našim prostorima ne postoji specijalizovani magazin koji se bavi ljudskim pravima u globalu, društveno relevantnim temama i aktivizmom, iako ima medija koji jako lepo o ovim temama izveštavaju. „Promaja“ teži da glas da onima koji se ne čuju i prenese autentična iskustva i priče koje se nigde drugde ne mogu pronaći.

Priče sa margine nisu „vest“, a njihove aktere nikada nećete videti na naslovnim stranama tržišno orijentisanih mejnstrim medija. Iz tog razloga ovim magazinom otvaramo prostor za njih, a ujedno stvaramo i mogućnost mladim, perspektivnim ljudima punim entuzijazma, volje i energije da se ispolje, istražuju i analiziraju. U pitanju su studenti i alumnisti naše „Škole medijske pismenosti“ iz čijeg pera je izašao određeni broj tekstova koje imate priliku da čitate. Kao potpuno volonterski projekat „Promaja“ ima „privilegiju“ da ne zavisi od tiraža ili klikova, već da sadržaj u potpunosti kreira u skladu sa društvenom relevantnošću i vrednostima za koje se kao organizacija zalažemo, a sigurni smo da će tekstovi pronaći put do svoje publike.

Ono što vam zasigurno možemo garantovati jeste da priče koje pročitate u „Promaji“ nećete nigde drugde.

Uostalom, čitajte nas i dalje i uverite se sami.

Nemanja Marinović, urednik

Sadržaj

5.

Tamara Urošević Kome smeta zakon o psihoterapiji?

Koje su sve to škole, edukacije i licence potrebne da biste mogli legalno i legitimno da se bavite psihoterapijom? Po svemu sudeći, zakon ne sprečava bilo koga od nas to da bude; ili da se pravi da to jeste.

4. Kolumna - Nemanja Marinović

Top 3 nastavaka popularnih serija koje treba pogledati ovog leta

8. Kultura - Milan Aranđelović

„Černobiljska molitva“ – knjiga na osnovu koje je snimljena čuvena serija

10. Priča sa naslovne strane - Tamara Skrozza

Sloboda medija je realno ostvariva ideja kojoj stremimo

16. Lično – Uroš Kuzmanović

14.

Ostrašćenost prema „novom“ – „menadžeri, blogeri i ostali džogeri“

Luka Mutić Mikroplastika: mala po dimenzijama, ali veliki problem po živa bića

18. Perspektiva – Kristina Klopić

Legalizacija marihuane i ekonomske posledice

23. Aktuelno – Bojana Mijajlović Izazovi istopolnog roditeljstva

26. Moda – Uroš Kuzmanović

„Ovo nisu navodnici“ – Virdžil Ablou

28. Aktivizam – Željka Marinković

Nije padalica, ali ispunjava želje – udruženje Centar Zvezda

20.

Srna Lango Samopoštovanje je ključno u razvoju ličnosti

30. Rezon – Bojana Mijajlović Moralna panika u medijima

32. Iz ugla mladih – Uroš Kuzmanović

Nick Kyrgios – rijaliti zvezda tenisa ili neshvaćeni talenat?

34. Taboo – Željka Marinković HIV kao stigma

36. Popularna kultura – Željka Marinković

„The Act“ – priča o Minhauzenovom sindromu o kome tako malo znamo

38. Lični stav – Teodora Rajić Modna (R)evolucija

Kolumna

Top 3 nastavaka popularnih serija koje treba pogledati ovog leta Piše: Nemanja Marinović

K

ao što smo u decembru rekapitulirali prethodnu godinu, tako ćemo na polovini ove godine napraviti presek onih serija čije nastavke treba odgledati, a leto je idealna prilika za to. Naravno, kao što vrapci na grani znaju – lista je napravljena kroz prizmu medijske pismenosti i sada već čuvene najviše dve faze po Džejmsu Poteru: kritički pristup i društvena odgovornost.

U top 3 serija ovog leta nisu ušle dve serije koje bi mogle, ali jednostavno – nije dovoljno važno. Jedna od njih je „Handmaid’s Tale“, koja je prilično dobro ekranizovala knjigu, ali nakon tog trenutka je sve krenulo nizbrdo. Nastavci se nižu, agonija se nastavlja, priča je razvučena, repetitivna i dosadna kroz celu drugu sezonu, a treća donosi dobre momente, ali i dalje je dinamički izuzetno naporna. Pritom, put kojim je krenula potpuno se distancira od poruke knjige, što nije zabranjeno, ali preveliko dodvoravanje publici. Druga je „Killing Eve“, koja je posle fantastične prve sezone u drugoj jednostavno OK i ma koliko njihova duboko seksualizovana igra mačke i miša bila zabavna, ne možemo se ne zapitati – dokle? Deluje kao da je mogu vrteti u nedogled.

Naredne tri serije nisu izabrane jer su odlične, neke su jednostavno tu jer su relevantne i nezaobilazne. Nešto što je must see.

3. mesto – Big Little Lies Prva sezona je apsolutno sjajna, a životi šest žena koje pratimo i koji kulminiraju ubistvom zbog kontinuiranog porodičnog nasilja lepo su portretisani, pritom je sve dinamično i sa određenom dozom misterije. Za razliku od prve sezone koja je drama-triler, druga sezona je samo drama.

Pratimo kako se ubistvo odrazilo na njihove živote i gledamo jedno poprilično nategnuto i veštački osmišljeno raspadanje života svih njih. Najbolje portretisani likovi su Nikol Kidman, žrtve porodičnog nasilja, kao i Meril Strip, majke ubijenog nasilnika koja traži izgovore i opravdanja za postupke svog sina koga zna u drugačijem svetlu. Lik Nikol Kidman će, mnogima, biti prilično kontraverzan. Iako je druga sezona jako dobra, za sad čak i odlična, ostaje opet ono pitanje – zašto? Bez problema su mogli da se zadrže na prvoj sezoni.

2. mesto – Black Mirror Serija koja je najčešće kritikovana nakon prelaska na Netflix zbog dve stvari – priča koje nisu potpuno distopijske i srećnih završetaka. Publika je navikla da će ova serija prikazati neku krajnje mračnu priču o lošim stranama tehnologije od koje se nikada nećemo spasiti i čije su posledice često u

4

dalekoj budućnosti, dok su priče u novijim sezonama postavljene u neko bliže vreme, manje su potpuna distopija i maštarija i bliže gledaocu. Takođe, novije priče nemaju po pravilu dramatičan kraj koji ostavlja osećaj potpunog mraka i neizbežnosti tehnološke apokalipse, već često srećne završetke. Smatram da je publika prilično razmaženo shvatila seriju kao mračnu distopiju, „Black Mirror“ to ne mora da bude. Zaboravljamo da je jedna od najboljih epizoda u celoj seriji „San Janipero“, upravo drugačija od te zamisli.

Kritika da je serija nepovratno otišla u propast jer u poslednjoj epizodi glumi Majli Sajrus jednostavno je neosnovana.

Upravo ta epizoda, koja govori o uspehu pop zvezde koja psihički ne može da se nosi sa svojom popularnošću, a pod pritiskom ekonomskih lešinara u vidu porodice i producenata mora, što rezultira njenom veštački indukovanom komom i daljom eksploatacijom njenog talenta putem prethodno skeniranih moždanih talasa – spaja dve bitne teme: eksploataciju mladih talenata u današnjoj hiperprodukciji u pop kulturi, kao i izazove sa veštačkom inteligencijom. Epizoda će imati srećan završetak, ali njene teme su daleko bliže od nekih drugih ranijih epizoda u dalekoj budućnosti sa misterioznim robotima koji sat vremena bespredmetno šetaju planetom.

1. mesto – Game of Thrones Potpuno očekivano. Možda je sezona izigrala sva očekivanja, ali ne možete zaista pratiti masovnu kulturu, a da ne odgledate nešto što jeste najveća serija svih vremena. Da - najvažnija bitka trajala je jednu epizodu u potpunom mraku, da - producenti su odlučili da najjači i najmoćniji ženski lik ubiju prethodno je proglasivši ludom, a drugi ženski lik ubiju u romantičnom zagrljaju svog partnera zaštitnika i odlučili da tron daju ženi koja ga ni po čemu nije zaslužila, da - odlučili su da ubica Noćnog kralja bude žena za koju niko ne zna kako je to došla, a da kralj šest kraljevstva ostane (u seriji) najnebitniji lik – odlučili su da bukvalno unište sve što piše u knjigama od trenutka kad su krenuli ispred njih – ali i to je medijska pismenost: pratiti zašto se hiperprodukcija za mase odlučila za te korake i zašto su tolika odstupanja od glavnog narativa u knjigama.

Društvo

Kome smeta zakon o psihoterapiji?

Piše: Tamara Urošević Fotografije u tekstu: pixabay.com

J

ednog dana sam se zainteresovala kako se postaje psihoterapeut. Ko su ti ljudi i na koji način izaberu time da se bave? Upitala sam se da li ja, nakon završenih humanističkih studija, mogu da se (do)školujem za psihoterapeutknju. Koje su sve to škole, edukacije i licence potrebne da biste mogli legalno i legitimno da se bavite psihoterapijom? Po svemu sudeći, zakon ne sprečava bilo koga od nas to da bude; ili da se pravi da to jeste.

Još pre više od 10 godina javila se inicijativa među udruženjima psihoterapeuta da se ta zakonska regulativa, odnosno nepostojanje iste, reši. Napravljeno je nekoliko predloga zakona o psihoterapiji ali ni jedan nije izašao van fioke. U međuvremenu, posle nekoliko godina, u Psihološkim novinama je objavljeno da je napravljen šifarnik zanimanja, u kome dugo nije bilo psihologa i psihoterapeuta. Dakle, sad je to definisano, ali nije definisano kako se to postaje.

O problemima u, nazovimo, zajednici psihoterapeuta koje se tiču rupa u zakonu, i nedostajanju inicijative da se te iste rupe popune, razgovarala sam sa geštalt psihoterapeutom koji je i sam član komisije za sticanje licence za zvanje psihoterapeuta. Razgovor smo počeli

pitanjem: šta je geštalt terapija?

“Geštalt terapija je jedna od mnogih psihoterapijskih pravaca, metodologija, a kažu da ih ima preko dve stotine; međutim, u najvećem broju zemalja koristi se jedno dvadesetak od kojih su neke ključne: psihoanaliza, geštalt, transekciona analiza, bihevijeoralna terapija, telesna psihoterapija. Geštalt je proizašao jednim delom iz psihoanalize, jer je Frinc Perls - nemački Jevrej, bio psihoanalitičar, kada je počeo da stvara nešto novo što je u početku nazvao „concentracion therapy“. Zatim je u Njujorku grupa saradnika odlučila da taj naziv i nije baš najbolji, sa čime se složila i njegova supruga Lora koja je doktorirala na geštalt terapiji, kada su se odlučili da tom pravcu daju naziv geštalt. Geštalt na nemačkom znači oblik, celina. Jer, on je uvek govorio da je čovek celovito biće samo nekad neki elementi ne funkcionišu.“, navodi Kostić, prvi geštalt psihoterapeut na našim prostorima.

Mladen Kostić je završio studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a dve godine postdiplomskih studija bile su iz oblasti školske psihologije. Najveći deo radnog staža proveo je u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu - na kliničkom odeljenju

5

za neuroze i granična stanja, i u dispanzeru za odrasle - odseku za brak i porodicu. Jedan je od osnivača Savetovališta za mlade pri Domu omladine u Beogradu. Geštalt centar osnovao je 1991. godine. Član je šire Komisije za dodelu licenci za oblast geštalt terapije Društva psihologa Srbije od 1993. godine. Takođe, niz godina bio je angažovan kao spoljni saradnik na Medicinskom i Filozofskom fakultetu u Beogradu iz oblasti geštalt terapije. Ima preko 50 objavljenih stručnih radova.

- Za početak, šta je psihoterapija?

Psihoterapija je postupak koji vodi otklanjaju ili ublažavanju tegoba koje ljudi imaju i koji u nekim slučajevima uključuje i medikamentoznu terapiju. Jedna od polaznih tačaka je da naš psihički deo utiče na onaj naš drugi deo - telesni, da naše emocije utiču na funkcionisanje našeg organizma, i da naše misli utiču na naše ponašanje i na to kako se osećamo. Isto tako naše telesno stanje utiče na to kako se osećamo. Govorim o psihosomatici somatopsihici, složenom funkcionisanju našeg organizma u kome su svi elementi veoma povezani i utiču jedni na druge. Odavno je poznato da razogovor veoma može da doprinese sagledavanju i otklanjanju određenih problema, tu navodim reči Ptahotepa, staroegipatskog mudraca, koje imaju jednu psihoterapijsku dimenziju, koje glase otprilike ovako: “Ako neko dođe da ti se požali, pažljivo ga saslušaj jer on nekad ima mnogo veću potrebu da nekome nešto ispriča i da ga neko sasluša nego da dobije ono što je tražio”. To se često događa u psihoterapiji, naročito na samom početku terapijskog postupka. Šta je geštalt psihoterapija i od kada ona postoji na našim prostorima?

- Geštal psihoterapija je jedan od brojnih psihoterapijskih postupaka koji je je u čestoj primeni. Na našim prostorima, odnosno u bivšu Jugoslaviju, ušao je 1972. godine trening programom Geštalt instituta Los Anđelesa. To je program koji ovaj Institut organizuje u brojnim zemljama i u kome je učestvovao znatan broj naših psihologa, lekara i drugih stručnjaka zainteresovanih za ovaj oblik psihoterapijskog rada. U Jugoslaviji su održana tri ova evropska programa a zatim su stručnjaci ovog Instituta niz godina dolazili i obučavali naše stručnjake, najviše u Beogradu, a zatim u Makedoniji i u Sloveniji. Ja sam krajem sedamdesetih godina, pored korišćenja ovog metoda u mom psihoterapijskom delovanju, počeo i sa edukovanjem naših stručnjaka, prvo u Beogradu, a kako je interesovanje za ovaj psihoterapiski pravac bilo veliko, i u Novom Sadu, Zagrebu, Ljubljani, Mariboru, Novoj Gorici, Rijeci, Opatiji, Jagodini, Skoplju i Bitolju. Jedan broj naših stručnjaka je odlazio i na ove programe Instituta Los Anđelesa u raznim evropskim zemljama.

6

Koje sve škole, obuke i licence mora da poseduje jedan psihoterapeut?

- U našoj zemlji postoji Udruženje geštalt terapeuta i geštalt savetnika Srbije, a postoje i Evropsko udruženje za geštalt psihoterapiju i Evropsko udruženje za psihoterapiju. Ova dva evropska udruženja su odredila standarde za psihoterpijsku edukaciju koja dovodi do Evropskog sertifikata za Geštalt terapiju i Evropskog sertifikata za psihoterapiju. Ova udruženja su na stanovištu da psihoterapija treba da bude zakonski regulisana i da se zvanje psihoterapeut postiže obrazovanjem na humanističkim studijama, a koja uključuju medicinska i psihološka znanja i iskustva i posebnu edukaciju od najmanje četiri godine, sa oko 1500 sati teorijskog i praktičnog rada. Za one koji nisu završili humanističke studije predviđen je poseban program za sticanje potrebnih znanja i iskustava iz oblasti medicine i psihologije. Najkraće rečeno, razlika između psihoterapije i psihološkog savetovanja je u tome što se u psihoterapiji radi sa složenijim tegobama, za koji rad je potrebna i složenija edukacija, dok se u psihološkom savetovanju radi sa manje složenijim poremećajima i za koje edukacija za takav rad traje najmanje dve godine. Standardi za ovu delatnost definisani su od strane Evrpopskog uduženja za psihološko savetovanje.

Da li je „life coach“ psihoterapeut i da li rad sa takvim ljudima može imati posledice?

- Life coach nije psihoterapeut ni po edukaciji ni po poslovima koje obavlja. Svaki rad dovodi do određenih posledica i zavisi od toga da li se primenjuje po određenim standardima ili bez njih.

Kakvo je zakonsko regulisanje u Srbiji po ovom pitanju? Ko sme da se bavi psihoterapijom?

- Nažalost, u Srbiji ne postoji zakon koji bi regulisao pitanja psihoterapije i obrazovanja za ovu delatnost. Postoji nekoliko odredbi u Zakonu o psihološkoj delatnosti, šifrarniku zanimanja i standardima raznih psihoterapijskih udruženja. Takođe, bilo je nekoliko nastojanja u poslednjih deset godina da se delatnost psihoterapije i standardi obuke za ovu delatnost, dakle za zvanje psihoterapeut, regulišu propisima i da se organizuju komore psihoterapeuta i psiholoških savetnika, ali nisu dali rezultate; zatim, nekoliko nacrta zakona o ovome poslati su relevantnim institucijama, ali su završili u nekim fiokama. Očigledno je da nekome ne ide u prilog zakonsko regulisanje ovih delatnosti i zvanja jer bi mnogi koji se bave ovim delatnostima tada bili onemogućeni da se njima dalje bave. Ovo je velika šteta za one klijente koji odlaze kod ovakvih “stručnjaka” jer ne mogu da dobiju pravu stručnu pomoć, a i za one koji se ovom delatnošću bave i za koju su edukovani po postojećim standardima. Nije mali

broj onih koji se predstavlju kao psihoterapeuti ili psihološki savetnici, a da za te delatnosti nisu adekvatno osposobljeni.

piju, savetovanje i koučing Srbije, Udruženja za psihoterapiju i psihološko savetovanje Srbije i brojnih udruženja posebnih psihoterapijskih pravaca u Srbiji.

Da li postoji težnja Društva psihologa Srbije da se ovo zakonsko pitanje reši?

- Društvo psihologa Srbije teži tome i već je preduzelo mere da se uključi u rad na tome. Neophodno je da se i postojeća udruženja psihoterapeuta i psiholoških savetnika, kao i udruženja posebnih psihoterapijskih pravaca u ovo uključe.

Za kraj, koliko je važno voditi brigu o mentalnoj higijeni?

- Ovo je veoma važno, kako za pojedince, tako i za porodice, vaspitne i obazovne onstitucije, radne zajednice i društvo u celini.

Kako neko može da proveri da li ide kod stručnjaka ili je to „psihoterapeut u edukaciji“?

- To je moguće dobijanjem informacija od strane Saveza psihoterapeuta Srbije, Udruženja za psihotera-

Za početak, zakon mora da definiše šta je psihoterapija. Mi bismo, čitava populacija, trebali da vodimo računa kome poveravamo brigu o našem mentalnom zdravlju. Za kraj, kome smeta zakon o psihoterapiji?

I zašto?

7

Kultura

„Černobiljska molitva“ – knjiga na osnovu koje je snimljena čuvena serija Piše: Milan Aranđelović

„D

ana 26. aprila 1986. g. u 1 sat 23 minuta i 58 sekundi serija eksplozija razorila je reaktor i postrojenje četvrtog energetskog bloka Černobiljske nuklearne elektrane, smeštene u blizini beloruske granice. Černobiljska katastrofa je najveća tehnološka katastrofa XX veka. Za malu Belorusiju (oko deset milina stanovnika) ona je postala nacionalna nesreća, iako sami Belorusi nemaju nijednu nuklearnu elektranu…

U godinama Velikog otadžbinskog rata nemački fašisti uništili su 619 sela zajedno sa celokupnim stanovništvom. Posle Černobilja zemlja je izgubila 485 sela i zaselaka: 70 ih je zauvek zakopano pod zemljom. U ratu je poginuo svaki četvrti Belorus, danas svaki peti živi na kontaminiranoj teritoriji. To je ukupno 2,1 milion ljudi od kojih su 700.000 deca. U Gomeljskoj i Mogiljevskoj oblasti (koja je najviše postradala od černobiljske katastrofe) smrtnost nadmašuje broj rođenih za 20%…Pre Černobilja na 100.000 stanovnika Belorusije bilo je 82 slučaja onkoloških oboljenja. Danas je statistika sledeća: na 100.000 ima ih 6.000. Broj obolelih se povećao skoro 74 puta. Smrtnost se za poslednih deset godina povećala za 23,5%. Od 14 ljudi od starosti umre jedan čovek, uglavnom se umire u najproduktivnijoj dobi 4650 godina…

Putuješ selima i zaprepasti te veličina groblja…

Iz poljoprivrednog obrta isključeno je više od 260.000 hektara zemlje. Belorusija je zemlja šuma. Ali 26% šuma i više od polovine livada leže na obalama reka Pripjat, Dnjepar, Sož, koje su u oblasti radioaktivne kontaminacije… Četvrti reaktor, nazvan objektom ’Štit’, i dalje čuva u svojoj utrobi od olova i armiranog betona 200 tona nuklearnog materijala. Pritom je gorivo delimično pomešano sa grafitom i betonom. Šta se danas sa njim dešava – niko ne zna… Sarkofag je pokojnik koji diše. Diše smrću. Koliko će još tako? To niko ne zna, zasad nije moguće doći do sklopova konstrukcije da bi se saznalo koliko oni mogu da izdrže. Ali svima je jasno da bi rušenje ’Štita’ dovelo do posledica još razornijih od onih 1986. godine…

Presuda… Viktor Brjuhanov, Nikola Fomin i Anatolij Djatlov dobili su po deset godina. Druge su osudili na

8

kraće kazne. Anatolij Djatlov i Jurij Lauškin umrli su u zatvoru od posledica jake radijacije. Glavni inženjer Nikolaj Fomin je skrenuo pameću… Ali direktor elektrane Viktor Brujhanov izdržao je kaznu do poslednjeg dana – svih deset godina. Bivši direktor živi u Kijevu, radi kao običan službenik u jednoj firmi… Ovako se završila priča…“ A ovako počinje knjiga “Černobiljska molitva” Svetlane Aleksijevič koju je u srpskom prevodu Enise Uspenski objavila izdavačka kuća Laguna. Autorka na početku knjige nudi niz novinskih tekstova u kojima se, nakon deset godina od katastrofe, sumiraju posledice u meri u kojoj je to moguće i na osnovu podataka koji nisu uništeni ili i dalje skriveni kao neka državna ili vojna tajna.

Nakon ovog uvodnog dela, slede svedočanstva ljudi. Černobiljska molitva je „roman glasova“. Svetlana Aleksijevič je svoju karijeru započela kao novinarka i godinama je tragala za sopstvenim umetničkim izrazom pišući pripovetke, reportaže i publicistiku sve dok presudan uticaj na nju nije izvršio savremeni beloruski pisac i novinar Ales Adamovič koji se smatra rodonačelnikom žanra koji naziva „saborni roman“, „roman svedočanstvo“, „epsko-horska proza“, „narod sam o sebi pripoveda“… „Mene je mučila, mamila i privlačila upravo realnost“, rekla je Aleksijevič u jednom intervjuu. „Htela sam da uhvatim istinitost događaja. I zato sam momentalno prihvatila taj žanr – žanr ljudskih glasova, ispovesti, svedočanstava i dokumenata ljudskih duša.“ Upravo je takva Černobiljska molitva. Autorka je na knjizi radila deset godina. Njeni sagovornici su bili stanovnici ugroženog regiona i mnogobrojni učesnici u otklanjanju havarije iz raznih krajeva pokojnog Sovjetskog Saveza koji svedoče o dešavanima tokom katastrofe i posledicama nakon nje.

Nakon uvodnog poglavlja Usamljeni ljudski glas gde „slušamo“ priču Ljudmile Ignatenko, supruge nastradalog vatrogasca Vasilija Ignatenka, sledi „autorkin intervju sa samom sobom“ gde nam ispoveda svoj pogled na katastrofu i motive da za književnu obradu uzme upravo ovu temu, da bi se knjiga nastavila sa ispovestima, sećanjima i razgovorima raznih ljudi iz svih društvenih i socijalnih grupa. Ispovesti počinju razgovorima sa seljanima koji su se vratili u ozračenu oblast ili onima koji je nikada nisu ni napustili. Jasno je da su to uglavnom stariji ljudi čija su deca odavno otišla u bezbedne, ovaj, „bezbedne“ krajeve Belorusije (i sveta).

Zanimljivo je što među ljudima koji žive u ovoj kontaminiranoj zoni ima i izbeglica iz Tadžikistana i Kirgistana koji su pobegli iz verski i nacionalno netrpeljive sredine u onu radioaktivnu, držeći se mišljenja da je radijacija mnogo manje opasna od ljudi.

Potresna je ispovest jedne majke iz sela koje je bilo na spisku za evakuaciju, ali se zbog nedostatka novca u budžetu odustalo od nje. Žena je rodila devojčicu bez vagine, anusa i jednog bubrega i morala je da vodi pravi mali višegodišnji rat da bi država nekako priznala svoju odgovornost. Skidanje odgovornosti sa države (i država) kao i sa pojedinaca ima na svakom koraku.

Zanimljive su ispovesti „sovjetskih ljudi“, uglavnom stručnjaka iz raznih oblasti, koji jednostavno nisu verovali da država može da ih prevari i da im kaže laž. Zato su oni, čiste savesti, činili loše stvari, stvari koje su imale nesagledive štetne posledice, nesvesni i mogućnosti da Drugovi i Drugarice mogu da lažu. Ili su tada bili izmanipulisani ili sada lažu pokušavajući da se operu od krivice. Tu su i ispovesti komunističkih apartčika koji i dalje negiraju sopstvenu krivicu ili odgovornost, pravdajući se da su verovali u više (i socijalističke) ciljeve.

Jedan vojnik kaže kako ne može da dokaže da je „veteran iz Černobilja“ i da ostvari neka svoja prava jer su sva dokumenta i dalje tajna ili su jednostavno uništena (svaki put dobije neko ovako kreativno objašnjenje).

Drugi vojnik kaže kako je nakon Černobilja postao invalid druge kategorije u 22. godini i kako su mu smanjili platu na poslu jer stalno ide na bolovanje.

Posle Černobilja je nastao fenomen „černobiljskih hibakusa“. Prvi hibakusi su bili oni Japanci i Japanke koji su preživeli Hirošimu i Nagasaki i koji nisu nigde mogli da nađu partnere osim među drugim preživelima. Takva stvar se dogodila i onima iz Černobilja. Niko nije hteo da bude sa njima kada čuje da su preživeli to što su preživeli. Mnogi sanjaju da odu negde daleko, negde gde niko ne zna za njihovu mračnu tajnu.

Ono što bi sve nas posebno trebalo da uplaši jeste izjava vojnika koji priča kako su čuvari zone primali mito, postojale su tačno utvrđene tarife, da bi dopustili lopovima da iznesu ukradene stvari iz radiokativne zone i da se sada te opasne stvari nalaze širom zemlje i sveta. Kaže da je tako ostala samo zemlja. Takođe je strašna priča naučnika koji kaže da je sanacija terena

išla prilično aljkavo i da postoji mogućnost da su kontaminirane i podzemne vode.

Zanimljiva je i pojava raznoraznih vračeva i veštica koji su za pare terali nekakve zle duhove. A među tim šarlatanima nalazi se i, nama poznati, Alan Čumak.

Na kraju slede, posebno jezivi, glasovi dece.

Ono što je važno napomenuti jeste da, govoreći jezikom filma, ovo nije nemontirani materijal. Černobiljska molitva jeste sastavljena od dokumentarističkog materijala, ali je struktura dela romaneskno-naratološka. Svetlana Aleksijevič i ne krije da preoblikuje žurnalistički materijal, ali tvrdi da to ne radi kao novinarka, već kao književnica. Ona podvrgava dokumentaristički materijal „radikalnoj preradi, strukturiranju, osmišljavanju“. „Ja sam jednostavno htela da u svojoj knjizi organizujem čitav taj haos. Moj zadatak je bio da izbegnem glavne pravce životnih energetskih tokova i da posle nekako jezički preoblikujem, da napravim od toga umetnost.“ Što se tiče sličnosti i razlika između ove knjige i, danas planetarno popularne, američko-britanske serije Černobilj svakako postoje dodirne tačke. Jasno je da su kreatori serije Kreg Mejzin i Johan Renk svoj rad delimično bazirali na ovoj knjizi. Mnogo stvari iz knjige nalaze se na marginama dešavanja serije koja prati sovjetskog nuklearnog fizičara Valerija Legasova, prvu osobu koja shvata šta će se desiti, sovjetskog zamenika premijera Borisa Ščerbina i Ulanu Komjuk, takođe nuklearnu fizičarku koja pokušava da odgonetne razlog katastrofe. Sa druge strane, osim što je Legasov spomenut u jednoj rečenici, Černobiljska molitva se ne bavi saniranjem posledica katastrofe od strane ljudi na vrhu, već malim i običnim ljudima i njihovom stranom priče.

Sve ovo je zapravo sjajno jer oni koji su voleli knjigu i plašili se čitajući je mogu na sasvim drugi način videti isti događaj gledajući seriju. Važi i obrnuto. Černobiljska molitva je deo autorkinog petoknjižja u kojima se bavi događajima ključnim za sudbinu jednog naroda. U romanu Rat nema žensko lice Aleksijevič nam daje jednu radikalno drugačiju sliku Drugog svetskog rata, u knjizi Poslednji svedoci ona Drugi svetski rat predstavlja iz dečjeg ugla jer su njeni sagovornici ljudi koji su tokom rata bili deca, u knjizi Dečaci od cinka autorka tematizuje rat u Avganistanu kroz priče majki poginulih vojnika, a u petoj knjizi Vreme sekond-henda autorka se bavi stanjem duha postsovjetskog čoveka. U pitanju su romani čije je zajednički naziv Glasovi utopije u kojima Svetlana Aleksijevič daje priliku običnim ljudima da kroz svoje priče i svedočenja kreiraju realnu istoriju, onu koju ne možemo pronaći u udžbenicima iz istorije.

Tekst je objavljen u saradnji sa portalom Bookvar.rs

9

PriÄ?a sa naslovne strane

Tamara Skrozza

Sloboda medija je realno ostvariva ideja kojoj stremimo Razgovarao: Luka Mutić Fotografije: Medija Centar Beograd

10

N

a Indeksu slobode medija Reportera bez granica u 2019. godini, Srbija je pala na listi za 14 mesta na Indeksu slobode medija i sada zauzima 90. mesto na listi od 180 zemalja. O tome da li je taj podatak opravdan ili ne, o bezbednosti novinara u Srbiji, kao i novinarskoj etici, medijskoj manipulaciji, cenzuri i drugim vađnim temama za ,,Promaju’’ govori novinarka nedeljnika ,,Vreme’’, Tamara Skrozza.

ako roditelj ne smatra da je problem što se teško obolelo dete snima s predsednikom, itd – što bi se bilo ko bunio i do kraja sveta i vremena dokazivao da taj roditelj eksploatiše ili zloupotrebljava dete.

Da je neko voljan da sprovede zakone i reaguje, mislim da bi mu pomenuti član 77 bio sasvim dovoljna osnova. Međutim, mi takvu instituciju ili pojedinca na njenom čelu još uvek nemamo.

Savet za štampu navodi da je samo u poslednjih 5 meseci, prethodne godine, zabeleženo više od 3600 prekršaja Kodeksa, od čega se čak 386 tekstova odnosilo na maloletna lica. Na koji način su maloletna lica ugrožena i kako ih zaštititi?

•Maloletna lica ugrožena su na različite načine, pre svega otkrivanjem njihove privatnosti i identiteta, kao i otkrivanjem identiteta i privatnosti njihovih porodica.

Osim toga, kao i u slučaju odraslih lica, objavljuju se nagađanja o njihovom životu, ponašanju i sudbini.

Zaštita, nažalost, ne postoji. Savet za štampu je samoregulatorno telo koje nema ovlašćenja za bilo kakvo sankcionisanje, Ministarstvo kulture i informisanja obično ne radi svoj posao, a ostale institucije i nadležna ministarstva reaguju ili po konkretnim žalbama, ili vrlo selektivno. Sve u svemu – to je obično suviše kasno, ili krajnje neadekvatno i nedovoljno.

Vrlo ste bili aktivni kada se dešavala situacija sa eksplicitnim fotografijama Jelene Karleuše. Mislite li da se često Kodeks krši, po naslovnim stranama eksplicitnim sadržajima vulgarnog i tabloidnog karaktera, upravo iz razloga da bi se građanima skrenula pažnja sa aktuelnih problema u državi?

•Mislim da to nije slučaj često, već gotovo uvek. Od ubistva pevačice Jelene Marjanović, preko dramatičnih preljuba u rijaliti programima, do “slučaja Karleuša” – sve su to kockice u mozaiku nemoralnih, zaglupljujućih, zamagljujućih, dramaturški planiranih i sprovedenih događaja koji imaju za cilj da građane i građanke ove države pretvore u robote, glasačku mašineriju nesposobnu i nevoljnu da misli svojom glavom, da donosi racionalne odluke i svoje vreme investira u stvari koje su važne.

“Meni je kompliment kada me napadaju i pokušavaju da diskredituju osobe koje aktivno rade na satiranju medija, uništavanju poslednje trunke novinarskog dostojanstva i slobode govora. To je njihova, a ne moja sramota.”

Deca su u medijima prisutna i u različitim emisijama, često takmičarskog karaktera i to uz saglasnost roditelja. Da li naši zakoni prepoznaju eksploataciju deteta u medijske svrhe i kako bi se ona mogla definisati?

•Zloupotreba dece definisana je u više zakona Republike Srbije, pa i u Zakonu o javnom informisanju, u članu 77 koji navodi da se „posebno mora voditi računa da sadržaj medija i način distribucije medija ne naškode moralnom, intelektualnom, emotivnom ili socijalnom razvoju maloletnika“. Međutim, kako je roditelj po svim zakonima odgovoran za tretman svog deteta – sve dok to dokazano i jasno ne škodi dobrobiti tog deteta – nadležni organi prećutkuju situacije koje nisu crno - bele, već u „pedeset nijansi sive“. Smatra se valjda da, ako roditelj ne vidi da je problem što mu dete tancuje ili muzicira pred milionskim gledalištem,

Nedavno je protiv Vas u medijima trajala serija dvonedeljnog, sinhronizovanog targetiranja. Prvobitno od strane Suzane Vasiljević, zatim Regulatornog tela za elektronske medije, da bi celu priču zapečatio autorski tekst Ane Brnabić u kome Vas ona pominje s jasnim ciljem Vaše profesionalne i moralne diskreditacije. Kakav je Vaš komentar na aktuelna dešavanja? Hoće li to možda uticati na Vaš rad?

•To za sada utiče samo na moje zdravlje, a trudim se da radim kao i uvek do sada – profesionalno, odgovorno i sa svešću o posledicama onoga čime se bavim. Meni je u svakom slučaju kompliment kada me napadaju i pokušavaju da diskredituju osobe koje ste pomenuli, a od kojih svaka aktivno radi na satiranju medija, uništavanju poslednje trunke novinarskog dostojanstva i slobode govora. To je njihova, a ne moja sramota.

Novinarstvo se često označava kao profesija visokog rizika. Koliko se kao novinarka osećate ugroženo ovakvim napadima? Da li se ikada plašite za svoju bezbednost?

•Svoj sam posao odabrala sa svešću o opasnostima, a pošto radim od 1997. praktično ne pamtim vreme u kojem te opasnosti nije bilo u većoj ili manjoj meri.

Problem je, međutim, strah koji imam za svoje dete i majku. Ljudi me prepoznaju, komentarišu, dobacuju (istina, uglavnom pozitivno za sad), a to sve utiče i na njih dve – koje nemaju direktne veze s tim i koje to

11

nisu izabrale, ni htele, koje na to nisu pristale. Tako da – da. Plašim se, u razumnim i očekivanim granicama za sebe, a veoma mnogo za svoju porodicu. Što, naravno, ne znači da imam nameru da prestanem da se bavim ovim čime se bavim.

Prema najnovijem izveštaju, Srbija je pala na listi za 14 mesta na Indeksu slobode medija Reportera bez granica u 2019. godini i sada zauzima 90. mesto na listi od 180 zemalja. Kako Vi gledate na taj podatak i šta nam on tačno govori?

•Taj podatak je samo potrvrda onoga što je svima jasno: da ovde ne postoji sloboda medija i govora, da ovo nije demokratija, i da nema vladavine prava.

U toku Vaše profesionalne karijere promenilo se više vlasti, režima… kako biste uporediti situaciju danas, sa recimo prošlom i pretprošlom decenijom.

Da li je uopšte moguće porediti slobodu medija danas i pre?

•Ja ne pamtim vreme u kojem je bilo potpune slobode medija. Za ovih 22 godine koliko sam u novinarstvu bilo je samo perioda relativne i uslovne slobode. Oblici neslobode, međutim, doživeli su brojne transformacije: od otvorene diktature Miloševićevog vremena, u kojem su nam u redakcije upadali naoružani žandarmi, od ubistava novinara, preko svojevrsnog marketinškog porobljavanja (kada je vasa “poslušnost” bila nagrađivana kupovinom reklamnog prostora), do vremena u kojem istovremeno postoje agresivni verbalni i institucionalni pritisci, all i pritisci koje kolega Zoran Sekulić naziva “pritiscima bez otisaka pristiju” - onima koje ne možete dokazati, koji su “nevidljivi”, a koji vas sistematski uništavaju. U takve, recimo, spada bojkot novinara “neposlušnih” medija, nezvanična zabrana reklamiranja u nerežimskim medijima, telefonski pozivi u kojima se upozorenja pakuju u prijateljsku oblandu, itd.

Oblici medijske neslobode doživeli su brojne transformacije: od otvorene diktature Miloševićevog vremena, u kojem su nam u redakcije upadali naoružani žandarmi, od ubistava novinara, preko svojevrsnog marketinškog porobljavanja kada je vasa “poslušnost” bila nagrađivana kupovinom reklamnog prostora, do vremena u kojem istovremeno postoje agresivni verbalni i institucionalni pritisci, all i pritisci koje kolega Zoran Sekulić naziva “pritiscima bez otisaka pristiju”.

Da li biste se onda složili sa izjavom Jovane Gligorijević u jednom od prošlih brojeva Promaje da je sloboda medija utopijska ideja? Kako vi vidite “slobodu medija”?

•Ako tako gledamo, onda je utopija sve za šta tvrdimo da se borimo – od demokratije do ljudskih prava, pa i lične slobode kao takve. Zaista, kada je čovek slobodan? I da li je ikada potpuno slobodan? Jer, u svemu tome takođe postoje neki problemi, nepovoljne okolnosti, muke, marketinški i politički pritisci, nejasno postavljena pravila i definicije.

Po meni, sloboda medija, baš kao i lična sloboda, nije utopija. To je realno ostvariva ideja kojoj stremimo, a koju ostvarujemo svaki put kada pišemo, govorimo, pravimo TV priloge i emisije u kojima i mi, i ljudi s kojima razgovaramo slobodno iznosimo svoje stavove, ne osvrćući se na okolnosti i opasnosti i sa jedinim ograničenjem da nikog ne dovedemo u opasnost. Ona, međutim, nije apsolutna, nije jednom zauvek data i za nju se moramo boriti svaki put iznova.

Jedna od aktuelnih stvari, već nekoliko meseci, su svakako protesti koji se održavaju u gradovima širom Srbije. Postoje li mediji koji danas o tome izveštavaju na objektivan način?

•Postoje. Svi mediji koji nisu pod kontrolom države pošteno i profesionalno izveštavaju o tome. Reč je o nekoliko nedeljnika, jednom dnevnom listu, dve novinske agencije, jednoj većoj televiziji, mnoštvu veb portala i određenom broju lokalnih medija koji se još uvek odupiru pritiscima.

12

Da li se može reći da, uprkos opkoljenosti medija od strane vladajuće stranke, manipulacija plasiranjem lažnih vesti možda dopire i od strane opozicije putem alternativnih medija i društvenih mreža?

•Opozicija u tom smislu nije mnogo bolja od vlasti.

Ona samo nema moć da svoje namere i želje potpuno sprovede u delo. Pritom, nemojmo zaboraviti da je deo današnje opozicije nekada bio vlast i da se na toj poziciji – kada su u pitanju medijske slobode - nisu baš pokazali. Metode koje danas sprovodi režim Aleksandra Vučića uglavnom su smislili oni, samo što je aktuelni vladar sve to “podigao” na mnogo viši stepen i od nečega što je bilo tek puka smetnja, problem s kojim smo se nekako borili, napravio poligon za istrebljenje slobode, profesionalnosti, morala i smisla. Od onoga što je bila neprijatna i pomalo bolna bubuljica , napravljen je kancerogeni tumor koji je već metastazirao po svim organima i delovima “tela”.

Direktor Pinka je najavio ukidanje rijaliti programa narednih godina, a takav zahtev postoji i od strane dela javnosti, pa i Ministra. Da li će ukidanje rijaliti programa, ili tabloida, doprineti kvalitetnijem programu i da li ikakav vid cenzure može doneti pozitivne rezultate?

•Od toga nema više nikakve vajde. Šteta je već napravljena, postali smo rijaliti društvo u kojem je sve moguće. A to je i bio cilj.

Direktor Pinka će, uverena sam, izmisliti nešto novo, a isto tako pogubno i jezivo kao što su rijaliti programi, u čemu će ga pratiti i ostali medijski moguli. Pritom, ukidanje rijalitija ne bi bila cenzura kao što kažete, već sprovođenje zakona koji zabranjuju pornografiju, nasilje, prostakluk i sve što šteti dobrobiti jednog društva.

Koliku odgovornost ima REM, kada je reč o neetičkim sadržajima prisutnim na televizijama sa nacionalnom frekvencijom? Šta ih sprečava da reaguju?

•Njihova odgovornost je velika, praktično apsolutna, zato što su odgovorni za sprovođenje Zakona o elektronskim medijima. Umesto da kontrolišu njegovo sprovođenje, oni ga zapravo krše. Savet REM-a je telo koje je odavno dokazalo i svakodnevno pokazuje svoju političku pozadinu i ulogu na javnoj sceni. To nije nezavisno regulatorno telo, već politički definisana i jasno orijentisana državna institucija kojoj je jedini cilj služenje ovom režimu i njegovim ciljevima.

Za kraj, možete li nam reći Vaše mišljenje o tome ko zapravo više ograničava slobodu medija u Srbiji trenutno, cenzura ili autocenzura?

•Ni jedno, ni drugo. Medije najviše uništava aktuelni režim, potpomognut “zarobljenim” institucijama. Cenzura i autocenzura su, po meni, odavno prevaziđeni pojmovi koji su vremenom potpuno izgubili svoje primarno značenje.

13

Ekologija

Mikroplastika: mala po dimenzijama, ali veliki problem po živa bića Piše: Luka Mutić Fotografije u tekstu: visualhunt.com

P

lastika, esencijalni deo ekonomije i modernog života bez koje bi bilo nemoguće zamisliti funkcionisanje savremenog društva, može imati ozbiljan uticaj na naše zdravlje i životnu sredinu.

Kao građanima, običnim ljudima, potpuno nam je jasno na koji način nam plastika pojednostavljuje živote, zbog funkcionalnosti, ali i cene jer je jeftinija od alternativnih materijala. Međutim, kada razmišljamo dalje od naših svakodnevnih aktivnosti, razmišljamo dugoročnije i informisanije, shvatiće da ukoliko se plastika nakon upotrebe ne odlaže ili ne reciklira pravilno, što je u gotovo svim državama slučaj, ona se može dugotrajno zadržati u prirodi, a zatim razgraditi na sitnije delove koji predstavljaju dovoljan razlog za brigu – mikroplastiku.

Mikroplastika su sitni delovi plastičnog materijala, uglavnom manji od 5nm, koji se ne mogu do kraja razložiti. U prirodu može dospeti direktno (sastavni je deo pasta za zube, kozmetičkih proizvoda, sredstava za čišćenje itd.) ili raspadanjem krupnijih komada plastike delovanjem UV zračenja, slane vode, talasa i drugih abiotičkih faktora. Smatra se da je takvo raspadanje plastike najveći izvor mikroplastike u morskim

14

sredinama. Glavni sastojak mikroplastike u morima su plastični polimeri - polietilen (oko 50%) i polipropilen.

Praktično, to znači da jedna plastična kesa, kada više nije u upotrebi, bilo da je odbačena u prirodu ili se nalazi na smetlištu, u prisustvu UV zraka, kiseonika, toplote, morskih talasa ili vetra, prvo počinje da se cepa u delove koji postaju sve sitniji, a onda u jednom trenutku oni postaju privlačna hrana bakterijama koje se nalaze svuda oko nas i koje počinju njima da se hrane. Potom, lančanim tokom ishrane, ista mikroplastična vlakna dospevaju u čovečiji organizam.

Prema istraživanjima Svetske zdravstvene organizacije, mikroplastika je nađena u velikom broju morskih i kopnenih životinja, u vodi iz česme, flaširanoj vodi, ali i ljudskom fecesu. Istraživanja sprovedena na životinjama su pokazala da mikroplastična vlakna putem krvotoka i limfotoka mogu dospeti do raznih vitalnih organa, čime se direktno ometa njihovo normalno funkcionisanje u zavisnosti od prisutne količine.

Na tržištu su nedavno bile aktuelne oksoplastične mase, koje su promovisane kao biorazgradive. Zapravo, radi se o konvencionalnoj plastici: polietilenska (PE), polipropilenska (PP) ili polietilen-teraftalna (PET)

plastika, koja sadrži aditive koji ubrzavaju oksidacione procese. Pod uticajem UV zraka i kiseonika razgrađuje se na sitne delove - mikroplastiku. To je golom oku nevidljiv oblik, koji, međutim, stvara nove ekološke probleme. Mikroplastika je takođe plastika, dakle nema biorazgradivosti o kojoj pričaju proizvođači.

Kao bolje rešenje predložene su tzv ,,kompostabilne kese’’, zamišljene s ciljem da se stvori mogućnost razgradnje na produkte navodno bezopasne po prirodu.

Međutim, kompostabilne kese nemaju karakteristiku samostalne razgradnje u prirodi, a još manje biorazgradnje. Takve kese bi bilo moguće razgrađivati jedino u postrojenjima za kompostiranje (što nije dovoljno praktično rešenje), dok se u svakom drugom slučaju ne razlikuju mnogo od običnih plastičnih kesa, osim što su skuplje. Ukoliko čak zanemarimo faktor nepraktičnosti i ekonomske neisplativosti, prilikom razgradnje kompostabilne plastike, pored humusa koji nije štetan, neki od produkata su i metan i ugljen-dioksid koji doprinose pojačanju efekta staklene bašte i na taj način takođe štete prirodi. Činjenica da je bioplastika dobijena iz biljaka ne znači da je samim tim i biorazgradiva, ona je isto plastika i podjednako, nakon neodgovornog odlaganja, svojim usitnjavanjem onečišćava prirodu oko sebe.

Usitnjavanje plastike nije isto što i njena razgradnja!

Korisno bi bilo napomenuti da pored mikroplastike veliki problem predstavljaju i aditivi - plastifikatori, koji se dodaju prilikom procesa proizvodnje kako bi plastiku učinili mekšom, fleksibilnijom i trajnijom ne menjajući hemijsku strukturu polimera, zbog čega se vrlo lako otpuštaju u životnu sredinu.

Primer plastifikatora su ftalati, esteri ftalatne kiseline i alifatskih alkohola, koji se koriste u proizvodnji polimera polivinil hlorida (poznatijeg kao - ,,PVC’’).

Bez njihovog dodatka taj polimer bi bio težak, krhak i neprimenjiv. PVC je za životnu sredinu posebno štetan oblik plastike jer u svom sastavu sadrži više od 90% svih aditiva. U moru tone zbog veće gustine od morske vode, zbog čega se većina njegovih čestica može naći na plažama i u sedimentu.

U rekama, morima i okeanima danas se mogu uočiti velike količine otpada, uglavnom sačinjenog od raznih vrsta plastike. Pored problema na mikro nivou koji su upravo pomenuti, takođe izrazite poteškoće za normalno funkcionisanje morskog sveta naravno predstavljaju i plastične mase u njihovom izvornom, makro obliku. Uginule životinje koje su slučajno progutale plastičnu kesu (od koje im se možda učinilo da je npr meduza), uopšte nisu retka pojava.

Dok se preduzetnički interesi proizvođača kompostabilnih i tradicionalnih plastičnih kesa sukoboljavaju, naučnici širom sveta strahuju od mogućnosti da će kroz samo 30 godina količina plastike u okeanima prevazići količinu živih organizama ukoliko nastavimo s dosadašnjom dinamikom njene proizvodnje i načinom odlaganja.

Odnedavno, većina trgovačkih lanaca uvela je naplatu plastičnih kesa, pa sada košta 2 ili više dinara po komadu. Iako se radi o simboličnoj ceni, koja neće drastično uticati na smanjenje upotrebe takvih kesa, svejedno je značajan korak u osvešćivanju problematike plastične ambalaže u životnoj sredini u Srbiji.

15

Lično

Ostrašćenost prema „novom“ – „menadžeri, blogeri i ostali džogeri“ Piše: Uroš Kuzmanović

T

okom odrastanja, osetio sam kako se ponekad teško nosim sa promenama u životu, a činilo mi se da i ostali ljudi prilično teško izlaze na kraj sa adaptiranjem na određene novonastale životne situacije. Svakako mislim da to nije lak zadatak, to je odlika socijalne zrelosti i na pojedincu je da se sa tim razvojnim zadatkom što uspešnije izbori. Zanimalo me je i zašto se ljudi različitih uzrasta uglavnom ne razumeju u meri u kojoj bi trebalo, zašto često ne mogu da funkcionišu zajedno - zašto postoje sukobi generacija u porodici? Šta stoji iza toga i u kom se trenutku života to prosto desi? Vreme.

Vreme kao kategorija trajanja - sasvim merljiva, nekim satom ili štopericom i naizgled razumljiva sama po sebi, a sa druge strane vreme kao kontekst dešavanja - tako apstraktna i mistična, a sadržajna kategorija koju je posve teško objasniti i suštinski razumeti.

Različite generacije su živele u različito vreme, ali su različite generacije živele i u drugačijim okolnostima.

Psihološka, sociološka, antropološka perspektiva čoveka u svakom vremenu je izmenjena. Postoje mesta koja su zajednička ili mesta između kojih je moguće nedvosmisleno uspostaviti vezu u razvitku čoveka kroz vreme, ali ima i promena u čoveku koje se iz određenih razloga dogode, a koje se mogu tumačiti i objašnjavati iz svake od pomenutih perspektiva. Ljudi se bave različitim delatnostima. Brojni su razlozi za to zašto bi se neko bavio određenim zanimanjem – ono može biti isplativo, može zadovoljavati afinitete njegove ličnosti, može činiti srećnim njegovu porodicu, može biti potpuno nepromišljeno odabrano, međutim sigurno je da ne postoji univerzalni recept za odabir zanimanja jer jedna takva odluka u životu pojedinca zaista zavisi od sijaset faktora. Kada bismo ovu varijablu odabira zanimanja ukrstili sa varijablom vremena u kome se živi i u kome se taj izbor pravi dobili bismo adekvatne podatke za početak analize koja je predmet ovog teksta.

U nekom periodu – ako bih periodom imenovao trajanje, merljivu dimenziju vremena – postoje zanimanja koja su tražena usled društvenih okolnosti – kontekstualna dimenzija vremena.

16

Neka zanimanja su više tražena na tržištu - „potrebnija“ su društvu, a neka su manje tražena. U poslednjih dvadeset godina došlo je do drastičnih promena kada je reč o potrebama društva, a i o potrebama pojedinca. Digitalizovanje sveta putem informacionih sistema i tehnologija zahtevalo je prilagođavanje svakodnevnog čoveka novim društvenim okolnostima.

Napomenuo sam da mislim da se ljudi teško nose sa promenama. Tada čovek treba da izmeni svoju percepciju stvarnosti. Treba da se pomiri sa time da nešto što je „do juče važilo“ danas ne mora da važi uopšte. Čak više od samih promena, mislim da je drastičan čovekov doživljaj promena.

Odjednom, otvoren je bio prostor za neverovatan napredak informatike, tehnologije i jedne delatnosti koja je počela da se pojavljuje svuda u raznolikim oblicima, za koju je moglo da se „čuje na svakom ćošku“ – menadžmenta. Menadžment i ljudi koji se tim nečim bave - menadžeri. Negativne konotacije u vezi sa ovim pojmom su poprilično bile prisutne u mom okruženju i imao sam utisak da je to nešto što je mišljenje mase, da se stvara takva atmosfera u društvu. Ni sam nisam tačno znao šta menadžer radi, ali sam primetio da je vrlo rasprostranjena profesija. Paralelno sa ovom profesijom, a zahvaljujući nemerljivom usponu društvenih mreža u nepune dve decenije dvadeset prvog veka, zanimanje blogera/jutjubera/influensera postalo je sve češća pojava. Negativan prizvuk u vezi sa ovim zanimanjima mislim da je još prisutniji u društvu nego što je to sa zanimanjem menadžera, ali mislim da je pozadina tih predrasuda vrlo slična. Neki od komentara sa kojima sam se susretao kada se diskutuje na temu „novih“ zanimanja su bili - „oni ništa ne rade, a dobijaju pare“, „samo kod nas možeš preko noći da postaneš poznat“, „danas je najlakše da se nazoveš menadžerom i odmah postaneš bitan“, „oni mlate

praznu slamu“, „oni se samo slikaju i snimaju“. Najparadoksalniji mi je bio komentar „lako je nesrećnom, a zatucanom narodu prodavati maglu“ jer se onda može polemisati o tome šta bi dovelo do usrećivanja i prosvećivanja „zatucanog“ naroda i da li bi možda prihvatanje svetskih trendova i tendencija, pošto su pomenuta zanimanja veoma zastupljena širom planete, zapravo bio prvi korak ka nekom boljitku. Ne kažem da bi do boljitka zasigurno došlo, samo ostavljam prostor da napomenem da možda baš adekvatno prilagođavanje pojavi novih zanimanja može biti okidač za kolosalne promene u društvu.

A, uvek se možemo pitati šta je starije, kokoška ili jaje. Menjati čoveka promenom društva ili menjati društvo promenom čoveka?

Nije mi namera da ističem dobre ili loše strane ovih zanimanja, niti da ih upoređujem sa zanimanjima koja postoje vekovima, cilj mi je da naznačim da ova zanimanja sada neminovno postoje i da ljudi koji odrastaju i žive u drugačijim okolnostima od svojih roditelja ili predaka odlučuju njima da se bave, da tako zarađuju i ne mislim da bi taj odabir zanimanja pojedinca smeo da bude tačka gotovo nužnog razdora na nivou porodice ili na nivou društva.

Nekoliko razloga bih izdvojio koji mogu objasniti sukobe između ljudi, a tiču se ovog problema. Najpre, mislim da je suštinski problem u neznanju osobe

koja sudi ili kritikuje i da je ono početak i kraj svakog problema. Neupućenost osobu koja kritikuje, a koja je obično i kivna i duboko lično pogođena kada se govori o ovoj temi, uglavnom ograničava na donošenje zaključaka na osnovu samo svog iskustva. Zašto grubo, oštro komentarisati i osuđivati nešto – u ovom slučaju zanimanje kojim neko odabere da se bavi – o čemu ne znate mnogo, što niste doživeli, iskusili, sa čime niste u toku svog života imali dodira? Pored neznanja, mislim da je važan faktor koji utiče na ostrašćenost ljudi i strah – strah od novog, od promena, strah od prolaznosti, od starenja. Ljudima je lakše da razviju negativan stav prema nečemu što ih „ugrožava“, što ih izbacuje iz koloseka stvarnosti na koju su navikli, što ih lišava svakodnevice u kojoj su tako sigurni i stabilni. Promene unose nemir, a mehanizmi odbrane zakrivljuju opažanje te nove, opasne stvarnosti i prividno olakšavaju postojanje. Jer „tako nije bilo u moje vreme“. Ovaj argument razgovoru koji se vodi na ma koju temu daje jednu sasvim posebnu težinu – ukazuje na tesnu emocionalnu povezanost čoveka sa vremenom u kome je živeo, sa kontekstom društvenih prilika u kojima je odrastao, u kojima se zaljubljivao, u kojima se zapošljavao. Sve što je mimo proživljenog, iskušenog, naučenog ostaje izvan čoveka u domenu stranog, nepoznatog i nepoželjnog.

17

Perspektiva

Legalizacija marihuane i ekonomske posledice Piše: Kristina Klopić Fotografije u tekstu: pixabay.com

J

edno od najkontraverznijih i najintrigantnijih tema za javnu raspravu je mogućnost legalizacije marihuane. Među glavnim argumentima koji ukazuju na prednosti legalizacije kanabisa, nalaze se benefiti od istraživanja koja bi omogućila lečenje kanabisovim uljem, ali onaj najprimamljviji za vlade država širom sveta jeste ekonomske prirode.

Nakon decenija zabrane, neke države su videle mogućnosti za ekonomski napredak kroz dekriminalizaciju kanabisa. Došlo bi do sve veće upotrebe, koja stvara povoljne mogućnost državi da nađe korist u tome. Kao najkonzumiranija nelegalna droga u svetu čija se upotreba sve više razvija, kanabis otvara mnoge mogućnosti za ekonomski razvoj i profit države.

Restriktivne mere nisu uspešne u usporavanju uspona kanabisa, niti smanjenju njegove konzumacije.

Vlade širom sveta razmatraju opciju legalizacije upotrebe i gajenja kanabisa. Posle predsedničkih izbora 2016. u Americi, jedno od bitnih pitanja bila je regulacija zakona u saveznim državama koje su dekriminalizovale korišćenje marihuane i legalizacija u drugim državama. Upitna je bila budućnost industrije legalne marihuane. Nakon saveznih država Kolorado

18

i Vašington, odluku o legalizaciji marihuane u rekreacione svrhe donele su Kalifornija, Mejn, Masačusets i Nevada. U medicinske svrhe prihvaćena je od strane Floride, Severne Dakote i Arkanzasa. Sve u svemu, potez legalizacije marihuane u medicinske i rekreacione svrhe proširio se u sve više saveznih država Amerike.

Magazin Forbes ukazuje na razvoj kompanija koje se bave istraživanjima lekova na bazi kanabisa, ali i onih koje nastoje da uzgajaju i distribuiraju marihuanu.

Tržište legalnog kanabisa stvara više prostora za posao, a kroz takse i porast turizma ubiru se milioni dolara, kako pokazuju dosadašnji izveštaji Poreske uprave Kolorada. Prošlogodišnji izveštaj “Marijuana Policy Group”-a pokazuje da na svaki dolar utrošen u proizvodnju legalne marihuane država zaradi više od 2,4 dolara, što govori da svi građani tih društava imaju koriti od oporezivanja i regulisanog sistema proizvodnje marihuane, bilo da podržavaju njenu legalizaciju ili ne.

“Arcview Market Research” je objavio da je 2015. godine savezna država Kolorado zaradila 135 miliona dolara od taksi i provizija na medicinsku i rekreacionu marihuanu, a ukupna zarada od prodaje bila je

preko 996 miliona. Predviđaju da će do 2021. godine prodaja u čitavoj Severnoj Americi porasti do 20,1 milijarde dolara, za 14 milijardi više nego što je bila 2016. godine. Ukoliko bi se ona legalizovala na nivou celih Sjedinjenih američkih država, prednosti po ekonomiju bile bi izvanredne. “New Frontier”, kompanija koja se bavi analizom kanabisa, prognozira da bi se do 2025. godine u državnu kasu prikupila još 131 milijarda kroz oporezivanje na saveznom nivou.

Od prvog januara 2018. godine u Kaliforniji, odrasla osoba starija od 21 godine može posedovati do 30 grama marihuane i uzgajati do 6 biljaka. 1996. godine ova savezna država bila je prva koja je legalizovala upotrebu kanabisa u rekreacione svrhe. Iako su mnogi ukazivali na to da bi vožnja pod uticajem droge mogla biti fatalna i da će ovaj potez privući sve više mladih da je konzumiraju, novac je prevagnuo.

BBC News portal prednosi da bi do 2021. godine prihodi od legalizacije u Kaliforniji bili do 5,8 milijardi dolara. U Masačusetsu komitet senata proračunao je da su porezni doprinosi od prodaje marihuane u opsegu od 50 do 60 miliona.

Početkom marta “ETFGI Consultancy Firm” objavila je da prvi svetski exchange-traded fond (ETF) kanabisa na putu da postane drugi po isplativosti u Kanadi, nakon što je samo ove godine doneo 50% povrata ulaganja. U oktobru 2018. godine Kanada je postala druga država u svetu, nakon Urgvaja, koja je legalizovala rekreacionu upotrebu kanabisa. Par meseci kasnije fond “Horizons Marijuana Life Sciences Index” povećao se za 1,15 milijardi evra, prenosi ETFGI. Ovakvi rezultati pokrenuli su ozbiljna razmatranja u Evropskom parlamentu o regulaciji korišćenja kanabisa u medicinske svrhe, uz ekonomske pogodnosti koje legalizacija kanabisa donosi. U Španiji su dve opozicione partije otpočele diskusiju u parlamentu.

Stranka Podemos zalaže se za potpunu legalizaciju, dok se Ciudadanos zaustavila na medicinskoj upotrebi. U svom govoru u Španskom parlamentu, vođa Podemosa Pablo Iglesias, rekao je da nije upitna legalizacija kanabisa već koja će država u Evropi biti prva da to uradi. Međutim kako u Španiji i većini država Evrope ne vlada direktna demokratija, referendum i volja građana ne mogu uticati na promenu zakona već samo predložiti izmene. U Americi su građani bili ti koji su svojim glasovima doveli do legalizacije marihuane u čak 9 saveznih država, ali nijedna inicijativa u Evropi ne može učiniti korak napred ka legalizaciji ukoliko političari tome protivreče. Zato je ovaj potez španskih političara dobar primer podizanja svesti u medijima i društvu o benefitima koje bi legalizacija donela. Iglesias je ohrabrio države da podstreknu naučna istraživanja o korišćenju kanabisa u lečenju i preporučio da medicinsku upotrebu pokriva zdravstveno osiguranje.

Uzevši u obzir da pošto je upotreba kanabisa u Evropi, kako ukazuje “European Monitoring Center for Drugs and Drug Addiction” (EMCDD), najviša od upotrebe svih drugih droga, povećala bi doprinose državama. Njihov izveštaj iz 2017. godine kaže da 17,2 miliona mladih (14.1%) konzumira kanabis, a da je Španija četvrta u Evropi sa 17,1%, iza visokih stopa Francuske (21.5%), Italije (20.7%) i Češke (19.4%).

Pored toga Evropski parlament zatražio je od vlada Evropske unije da naprave razliku između medicinske marihuane, za koju parlament smatra da ima mnoge dokazane pozitivne uticaje, od drugih upotreba.

Predstavnici u Evropskom parlamentu pozvali su se na uticaj marihuane u smanjenju rizika oboljevanja od dijabetesa, epilepsije, Alchajmerove bolesti, astme, kancera, pa i nekih psihoza.

Nije tajna da iza tih debata o prednostima u lečenju bolesti, potiskivanju crnog tržišta i kontroli proizvodnje stoji želja za ekonomskim prosperitetom. Ne može se opovrgnuti da treba sagledati benefite lečenja marihuanom kada se razgovara o njenom ozakonjenju, ali to nosi i mnoge prilike za ubiranje novca od njene prodaje na tržištu. U Španiji je Fakultet za psihologiju Nezavisnog univerziteta u Barseloni (UAB) izračunao prihod koji bi legalizacija donela toj državi. Po njihovim analizama Španska narodna banka bi dobijala 3,3 milijarde evra godišnje od poreza.

Međutim put ka zaradi od ovog sve popularnijeg biznisa nije samo uspravan. Po analizi Vašington Posta veleprodajne cene marihuane u državama gde je legalizovana eksponencijalno se smanjuju. U Koloradu su opale za 70% u protekle 4 godine. Potrošačima je ovo veliki plus, ali može uticati na krah tržišta jer doprinos od prodaje pada zajedno sa cenama marihuane, kažu u izveštaju. Dakle, treba sagledati sve strane pri diskusiji o potencijalima legalizacije. Ovakav pad cena dovodi firme kanabisa do ivice bankrota. Pritom Forbes prenosi da se u Koloradu na svaki dolar zarade utroši 4,5 na kontrolu sigurnosti i kvaliteta kanabisa. Ovo može smanjiti trend legalizacije.

Stavivši na stranu benefite za nauku i medicinu koje legalizacija kanabisa može doneti, moramo racionalno sagledati stvari i shvatiti da novac stoji iznad svega ostalog. Ukoliko država može da profitira od legalizacije, biće spremnija za tu opciju, ukoliko legalizacija bude skupa za državu teže će proći zagovaranje te opcije, pa i pored svih ostalih benefita. Pored ekonomske dobiti u početku, koja može biti motivišuća za druge države da slede taj put, smanjenje cene i zarade uticaće na te iste države da odustanu od zagovaranja tih ideja. Suzbijanje crnog tržišta i ilegalne prodaje, ipak su u drugom planu.

19

Intervju

Srna Lango

Samopoštovanje je ključno u razvoju ličnosti

Razgovarala: Emilija Ðurić Fotografije: privatna arhiva

20

P

oznata srpska glumica, spisateljica, a odskora i pozorišni pisac i reditelj, Srna Lango, važi za jednu od najduhovitijih glumica na našoj sceni. Za sebe kaže da nikad ne odustaje, ne ume da živi lako, ali svoj posao ipak ne bi menjala ni za šta. Sama sebi je najstroži kritičar, a kao umetnica, neprestano teži ka napretku i razvijanju u svim sferama. O svom detinjstvu, stavovima i aktivizmu za Promaju govori Srna Lango.

Recite mi nešto više o početku Vaše karijere. Koji je bio presudni momenat kada ste odlučili da je scena ono što vas ispunjava?

•Ne pamtim to kao jedan trenutak, nekako je vodilo tome, iako sam se po fazama i opirala ponekad sopstvenoj potrebi. Bitnije je to što sam u nekoliko navrata shvatila da, najpre kamera, a potom i scena vole mene. Tad sam sebi dozvolila da se i sama neopozivo zaljubim i od toga napravim izbor.

Kako su Vas roditelji savetovali po pitanju profesije?

•Imala sam intenzivan i ne baš tipičan odnos sa roditeljima za ove prostore. Hoću reći, puno toga naučiš, čuješ, vidiš, pitaš do fakulteta… a onda, u mojoj porodici i dalje verujemo da čovek ima pravo na sopstvenu ideju o sebi. Ja sam je imala i nije im se činilo potrebno da se mešaju, niti bi urodilo plodom. Kad sam primljena na FDU, mama je u suzama od sreće jer je znala koliko mi to znači, rekla i jedno malo: „Volela bih da umeš i lakše da živiš…“ Davno sam shvatila tačno šta je tada rekla, ali ne umem „lakše“ da živim. Znam da se može.

Kako ste u detinjstvu najradije provodili slobodno vreme?

•Klikeri, lastiš, lopta, ljuljaška, školice, tapke, bicikl, rolšue, crtanje, knjige i smišljanje pesmičuljaka najpre. Lutke nisam volela nikako. Potom sam krenula u osnovnu školu sa pet godina. Zatim u baletsku školu, a onda i na jezike, pa na glumu u Radio Beogradu... a počela sam da radim honorarno sa trinaest. I radila do fakulteta, kada sam na zahtev profesora napravila pauzu u poslu. Meni je posao uvek delovao kao najsmisaoniji oblik trošenja vremena. I sada je tako. Hoću da kažem i dalje se igram, iako se ne zove „slobodno vreme“, ali me čini slobodnom. Zapravo, što više slobodnog vremena imam, manje sam slobodna. Često Vas pitaju šta je to što Vas raduje. Možete li izdvojiti nešto neobično, što možda ne bi svi razumeli, ali Vama baš mami osmeh na lice?

•Ne znam da li je neobično baš i šta bi drugi rekli o tome, a nešto me i ne zanima, ali oni trenuci kada u miru, podrazumevajući da su svi moji dobro, sebi dozvolim da budem zadovoljna samom sobom i ne-

čim što sam sebi dala u zadatak pa me je pomučilo, isrpelo, trajalo, ali sam stigla do cilja. To zadovoljstvo kratko traje. Gotovo je neuhvatljivo i ne znam zašto se tako teško pamti. Ali je lepo i važno.

Koliko Vam prija popularnost?

•Ne znam ništa o svojoj popularnosti. Niti mi je ikad bila cilj, niti je popularnost relevantna za bilo šta.

Pored uloga koje ste imali prilike da tumačite na televizijskim ekranima, kao što su u serijama „Snovi od šperploče“,„Srećni ljudi“, „Jelena“, „Može i drugačije“, „Istine i laži“ u kojima ste se možda i najviše proslavili, postoji li neka uloga koju biste izdvojili kao najdražu?

Televizija je medij koji konzumira više ljudi. Glumački sam stasavala u pozorištu i ne bi valjalo drugačije.

A onda, glumcu je važnije da ni zbog jedne uloge, unazad, ne žali. A ja ne žalim. Naprotiv, deluju iz ove perspektive i bolje nego onda. Sve su to bili projekti pametnih i talentovanih ljudi sa kojima volim što sam radila.

U kom filmskom žanru biste najradije glumili?

•Svim postojećim i onima koji će tek nastati. Šta najviše volite da gledate od filmova/serija?

•Mnogo toga. Kad se navučem na neku seriju, pogledam je za dve noći. Nemam meru. Poslednja koja me je dotakla je „After life“, Rikija Džerveza, za kojim sam luda. Volim i triler, melodramu, komediju…

Pored glume, ni pero Vam nije strano. Knjige „Zemljo moja, pređi na drugoga“ i „Gladna godina“ odišu raznim notama. Tu su ironija, apsurd, cinizam i neizostavna duhovitost. Šta Vas je inspirisalo za ovakav poduhvat, za koji treba imati strpljenja, a najviše hrabrosti?

•Ni o svojoj hrabrosti, koju mi ljudi često pominju kao deo doživljaja mene, jednako ne znam ništa, da Vam pravo kažem. Ali dobro zvuči, hvala. Postoje stvari koje moraš da uradiš i to je to. Pišem oduvek i nikada sa idejom da objavim. I pisala bih i dalje i da nikad nisam ništa objavila. Brusila sam stil onim tinejdžerskim poslovima koje pomenuh, potom kolumnama i rubrikama po časopisima, novinama i portalima. Mislim, priču ima svako, stil je ono što te izdvaja ili bi bar trebalo da je tako, iako se o stilu sve manje govori.

Ne bih pisala da me ne goni potreba koju ne umem da ignorišem. Postoje delovi mene, života, takozvane stvarnosti koje ne umem da artikulišem ako ne pišem.

I onda pišem.

Prošle godine Vaša monodrama, za koju ste u naslovu napisali „verovatno zabavna“, a koja priča o mnogim događajima koje su Vas gradile i izbrusile ličnost kakva ste danas, doživela je mnoge ovacije

21

publike. Na lestvici uspeha, još je jedan stepen više jer ste je upravo Vi sami napisali, režirali, a potom i odigrali. Kako ste došli na ideju da se oprobate u tome i koliko je vremena iziskivalo da se delo oformi?

•Ovo vreme kobajagi-garancije da je nešto ovakvo ili onakvo… Užasno mi je smešna potreba da se praviš savršen ili da garantuješ bilo šta. Pa otud „verovatno“.

Ko sam ja da znam da će nekom biti zabavno. Eto, srećom jeste, ali neću da garantujem nikom ništa. Odbijam da uđem u taj stil samopromocije na koji nas teraju. Drugi roman mi je pojeo dosta vremena, a i organa, jer sam morala sa mnogo toga da se obračunam. Tri puta sam umrla dok sam ga stvorila. A i promovisanje van Beograda je uzelo vreme. „Lov na srne“, međutim, koji i dalje igram u Poletu, napisan je da preskočim ponore pred kojima je glumac sa svakom pauzom. Kad sam shvatila da sam, srećom, ušla u fazu da se jednako smejem svemu, da imam najednom otklon od svake muke, pomislila sam da imam pravo na to. Ne bih mogla ranije to da napišem. Pa ni da igram. Potrebno je životno iskustvo za neke stvari.

Ljudi me do sada nisu gledali u komediji u pozorištu pa im je novo da se sa mnom smeju. A meni je lepo kad se drugi smeju. I mene i njih smeh leči.

Da li strepite od tuđih kritika i da li ih udeljujete sami sebi?

•Nameravam da ostanem svoj najstroži kritičar. Ne bi valjalo drugačije.

22

Postoji li još neki posao koji bi Vas ispunjavao koliko i gluma?

•Pa, ne, nažalost.

Imate dva sina, od kojih je jedan krenuo Vašim stopama. Koji su saveti koje mu dajete?

•Imam dva sina, a imamo i dogovor da ih ne tranžiram javno, otkako su matori i trudim se to da poštujem. Šta biste poručili mladim generacijama koje pronalaze svoj poziv? Kako da istraju u svojim idejama?

•Čovek treba da radi na sebi i mimo precizne ideje kuda to vodi. Obrazovati se, stalno, svakog dana, učiti, čitati, pa i raditi sve što se može radi iskustva. Time dolaziš do samopoštovanja koje smatram ključnim u razvoju ličnosti. A onda to i negovati, zauvek. Ako ne istraju u izboru poziva, to nije njihov poziv. Ne verujem u loše okolnosti i muke bilo koje vrste kao razlog za odustajanje. Zapravo, ne verujem u odustajanje, uopšte uzevši. Ako je tvoje, tvoje je. Ako odustaneš, nije ni trebalo da je tvoje.

Postoji li nešto što biste promenili na/u samoj sebi?

•Volela bih da sam pametnija.

Kakvi su vaši planovi za budućnost?

•Da imam budućnost.

Aktuelno

Izazovi istopolnog roditeljstva Piše: Bojana Mijajlović Fotografije u tekstu: visualhunt.com

J

edna od najvećih zabluda našeg društva je da osobe koje su u istopolnoj vezi ne žele decu.

Zasnivanje porodice, sa ili bez dece, spada u domen ličnog izbora svakog pojedinca, koji uopšte ne zavisi od seksualne orijentacije te osobe. Međutim i kada gej ililezbejski parovi kažu da žele dete, ali da žele ista prava koja imaju heteroseksualni parovi, nailaze na sistemske prepreke, ali i društvenu osudu, uz često navođenje potpuno besmislenih argumenata, od kojih je najčešći da „gej osobe ne mogu napraviti dete prirodnim putem, tako da ne trebaju ni da imaju dete“. Ovas duboko zabrinjavajuća tvrdnja ne diskriminiše samo osobe homoseksualne orijentacije, već i veliki broj hetoreseksualnih parova koji ne mogu prirodnim putem da „naprave“ dete.

Postoji nekoliko opcija koje su homoseksualnim osobama na raspolaganju, u zemljama u kojima je to regulisano zakonom. Jedna od opcija je usvajanje ili hraniteljstvo, čime ne samo da će postati roditelji, već i uraditi vrlo plemenit čin. U ovom slučaju oni bi, kao i heteroseksualni parovi, prošli kroz nekoliko procena od strane psihologa, psihijatra, socijalnih radnika, koji će ih proceniti i pre svega reći da li su oni spremni za

roditeljstvo. Međutim u Srbiji ne postoji zakonom prepoznata homoseksualna zajednica, te u tom slučaju ukoliko neko želi da usvoji dete, posmatraće se kao osoba koja bi postala samohrani roditelj, što proceduru usvajanja dodatno usložnjava.

Postoje i oni parovi kojima je važno da imaju dete kojem je jedan od partnera ili partnerki biološki roditelj, u tom slučaju, kao i za heteroseksualne parove, postoji opcija surogat. Surogat majka, odnosno žena koja nosi dete, nakon porođaja nema prava kao „prava“ majka jer je ona ili ustupila svoju jajnu ćeliju ili nosi dete koje biološki gledano uopšte nije njeno. Postoje dva oblika, jedan je kada je surogat osoba koju mi poznajemo (rođaka, drugarica...), dok je drugi poznat još i kao „komercijalno surogat majčinstvo“ - to je osoba koja nam nije bliska, ali je pristala da nosi dete i uglavnom to radi za novčanu nadoknadu. Za razliku od surogat roditeljstva kod heteroseksualnih parova, gde je moguće da oba partnera budu biološki roditelji, kod dva gej roditelja samo jedan partner može biti biološki otac deteta. Sa druge strane, lezbejski parovi koji žele biološko dete imaju mogućnost i da se odluče za donotarsku oplodnju, gde takođe donor spermato-

23

zoida može biti poznanik ili potpuno nepoznata osoba i najčešće se može naći donor u ustanovama koje su specijalizovane za veštačku oplodnju. Ova opcija je, naravno, moguća i heteroseksualnim ženama koje nemaju partnera, ali u ovim klinikama cena veštačke oplodnje je izuzetno visoka i za srpske uslove gotovo pa nedostupna.

Međutim, čak i samo ostvarivanje roditeljstva, iako izuzetno teško i gotovo nemoguće, nije kraj problemima jer su oni koji slede još komplikovaniji – pravna nevidljivost istopolnih zajednica i istopolnog roditeljstva implicira nemogućnost da se roditeljstvo pravno reguliše i da detetu oba roditelja budu upisana u dokumentima. Istopolna roditeljstva u Srbiji već postoje, iako pravno neregulisana i potpuno nevidljiva, a često se zvanično prikazuju kao samohrano roditeljstvo jer detetu u dokumentima piše ime samo jednog roditelja.

Ovo je problematično i sa sociološkog aspekta jer pruža pogrešnu analizu društva – podaci koje dobijamo su netačni i daju lažnu sliku o velikom broju samohranih roditelja, koji bi u određenom procentu bio manji kada bi ove zajednice bile vidljive. Pravno gledano, ove porodice se ne prepoznaju kao porodice, iako o braku nema ni govora zbog ustavne definicije istog, istopolne zajednice nisu prepoznate čak ni kao kohabitacije ili partnerstva. Čak i ovakva pravna vidljivost bi rešila mnoge probleme istopolnih parova, pre svega izazove oko zajedničke imovine i nasleđivanja.

24

Osim što ne postoji pravna vidljivost, postoji odbacivanje ovih zajednica od strane društva. Istopolno roditeljstvo i mogućnost odgajanja dece u istopolnom braku kontraverzno je pitanje i izaziva brojne otpore od strane konzervativnih struja, ali i šireg društva usled nedovoljne informisanosti, predrasuda i straha, podgrejanim populističkim izjavama pojedinih političara.

Postoji jedno bazično nerazumevanje da istopolne porodice ne samo da postoje u našem društvu, već da roditelji imaju potrebu da ujedno odgajaju decu i da žive svoj seksualni identitet kao autovane osobe, piše Mašina.rs naglašavajući da se često manipuliše i argumentom da deca mogu biti izložena diskriminaciji i homofobnom maltretiranju tokom odrastanja, tako da se „problem stigmatizacije“, pod parolom zaštite dece, koristi za osporavanje prava na roditeljstvo LGBT+ osobama. Ovo je zapravo jedna od većih ironija jer ovakva diskriminacija ne targetira direktno osobe koje su homoseksualne orijatentacije, već decu koja imaju istopolne roditelje, a upravo oni koji je vrše govore kako su roditelji krivi što su ta deca diskriminisana, pritom ne uviđajući da su oni ti koji su agresori i osobe koje tu decu ugrožavaju, a ne njihovi roditelji. Po ovoj logici argument o problemu stigmatizacije može lako da se generalizuje i na druge ranjive grupe, pa bi se tako moglo tvrditi da osobe s mentalnim teškoćama ili siromašne osobe ne treba da odgajaju decu, jer će njihova deca da trpe maltretiranje od strane vršnjaka, ili biti odbačena iz društva jer ne mogu da finansijski isprate životni stil svojih vršnjaka jer neće imati najnoviji telefon, ili skupe patike.

Marija Radoman je napisala tekst „Iskustvo roditeljstva istopolno orijentisanih žena u Srbiji”, na osnovu svojih razgovora sa tri žene koje su homoseksualne orijantacije, od kojih dve žive u Beogradu a treća u inostranstvu i koje imaju po jedno dete. Uzorak u istraživanju je bio nameran, ove tri žene su jedine ispunjavale kriterijume da se izjašnjavaju kao lezbejke, jer samo tako je moglo da se vidi koji problemi se pojavljuju kod sve tri žene, a u vezi je sa roditeljstvom i seksualnošću i bilo je potrebno da sve tri žene budu povezane su sa ostatkom LGBT+ zajednice. Uzorak je mogao biti veći, međutim pokazalo se da LGB osobe koje su roditelji imaju veliki strah od toga da se sazna njihova seksualna orijentacija, što je uslovljeno visokom homofobijom, ali i strahom da se ne izgubi dete.

Radoman je analizirala ovo pitanja kroz tri dimenzije. Jedna od njih je problem vidljivosti - ova dimenzija pokušava da rasvetli probleme vidljivosti lezbejskog indentiteta kao osoba koje su roditelji. Sve ispitanice su rekle da ljudi oko njih ne vide da su one lezbejke, zato što imaju decu, ako neko vidi majku sa detetom prva pretpostavka je da je ona heteroseksualne orijentacije i da ima partnera. Većina to koristi jer ne žele da im deca budu diskriminisana u vrtiću, školi, u društvu, pa

ne navode da su homoseksualne orijentacije, najčešće njihovu orijentaciju znaju prijatelji, ljudi koji su zakođe pripadnici LGBT+ zajednice i roditelji. Međutim to je samo vidljivost ka spolja, što se tiče vidljivosti prema unutra, deca znaju da su im majke lezbejke i znaju njihove partnerke. Ono što sve tri žene pokušavaju jeste da im, iako deca razumeju homoseksualnost, objasne zašto ne smeju da govore o tome pred drugom decom, u vrtiću, školi, parku… Roditeljke pokazuju opravdani strah da će deca biti odbačena i smatraju da to nije fer prema detetu i iz tog razloga i ne govore javno o svojoj seksualnoj orijentaciji.

Druga dimenzija koju Radoman analizira su partnerski odnosi i roditeljske uloge - ova dimenzija se odnosi na pitanje da li osobe žive u heteroseksualnoj ili homoseksualnoj zajednici, kao i na temu socijalnog majčinstva. Problem partnerskih odnosa u LGBT zajednicama otežava sama nevidljivost i osuda od strane društva, a kada je uključeno još i dete, onda ta situacija zahteva postizanje zajedničkog partnerskog dogovora o tome šta su nihove mogućnosti u društvu i kakva očekivanja imaju obe strane. Jedna ispitanica koja odgaja dete sa partnerom koji je gej orijentacije, koji je ujedno i biološki otac deteta, nailazi na konflikt sa njim. Njihova zajednica je bazirana na usmenom dogovoru, međutim između njih dvoje postoji nesporazum i nerazumevanje i ispitanica navodi da smatra da je napravila grešku što je dogovor usmen i što sad ne može da promeni situaciju. Druga ispitanica navodi da je problem između nje i njene partnerke nastao zato što je njena partnerka želela u Srbiji da ima biološko dete. U ovom slučaju ne postoji nikakva pravna, vidljivost druge, tj. socijalne majke. Konflikt koji ovde može nastati, pa čak dovesti i do prekida odnosa između partnerki, prouzrokovan je time što socijalna majka nema nikakva prava, te u slučaju da se biološkoj majci

nešto desi, socijalna majka neće biti u mogućnosti da dobije starateljstvo nad detetom sudskim putem, već će brigu o detetu preuzeti roditelji biološke majke ili drugi bliži srodnici.

Treća dimenzija u radu Marije Radoman odnosi se na vaspitne prakse - u radu je istražen odnos sledećih aspekata vaspitanja: kako nevidljivost roditeljstva LGBT osoba u okviru institucija i društva utiče na samu porodicu, zatim na koji način ispitanice vaspitavaju dete u odnosu na teme roda i (homo)seksualnosti i koje vrednosti one kao roditelji ističu. Ono što je specifičnost vaspitne prakse kod svih ispitanica jeste učenje vrednostima tolerancije i poštovanja različitosti. Ovo je na neki način neophodan element u životu LGBT osoba i za njih je od elementarne važnosti poštovanje drugog. Ovo je verovatno jedini pozitivni efekat diskriminacije prema LGBT roditeljima. Takođe se pokazalo da su ovi roditelji spremniji da razgovaraju sa decom o seksualnosti i da to ne predstavlja tabu temu, takođe ne smatraju da su deca isključivo heteroseksualna, već im daju slobodu da se izjasne i takođe navode da su deca svesna da postoje osobe koje vole isti pol.

Istraživati istopolne porodice i tražiti modele regulisanja ovih partnerstava izuzetno je važno društveno pitanje. Ne može se odmah, bez argumenata i relevantnih istraživanja, osporiti nešto na osnovu predrasuda i na osnovu konzervativnih, davno prevaziđenih shvatanja. Postoje oni koji će uvek naći neki „argument” protiv istopolnog roditeljstva, iako sve to može da važi i za heteroseksualno roditeljstvo, a nema dokaza da je dete koje odgajaju dve osobe istog pola ugroženije ili da ima veće predispozicije za neuspeh. Ono što je do sada utvrđeno je da svaka vrsta problema u istopolnim porodicama dolazi od spolja – usled diskriminacije okoline, a ne od samih članova porodice.

25

Moda

“Ovo nisu navodnici” – Virdžil Ablou Piše: Uroš Kuzmanović Fotografije u tekstu: visualhunt.com

N

eki modni dizajneri su uticali na drastičnu promenu u shvatanju i doživljavanju garderobe, mode, a i umetnosti uopšte. Virdžil Ablou poslednjih 10 godina svojom vizijom grabi ka vrhu dizajnerske elite. Moda sve više osluškuje ulicu, skejt parkove i hip-hop kulturu prateći odrastanje novih generacija.

Virdžil Ablou je tridesetosmogodišnji američki modni dizajner koji se aktivno bavi muzikom kao di-džej, ali se njegovo ime može čuti i u projektima, takozvanim kolaboracijama, sa najrazličitijim brendovima koji se ne bave modom kao što su Ikea – švedska kompanija koja se prevashodno bavi nameštajem i Evian – francuski brend mineralnih voda. Njegova svestranost, inovacija i specifičan pogled na dizajn su ga istakli u prvi plan pa su mnoge svetske kompanije poželele da sarađuju s njim. Njegova biografija je impozantna. Potiče iz porodice koja je emigrirala iz Gane, majka mu se bavila krojačkim poslom i ona ga je naučila da šije, dok je otac radio kao menadžer farbare. Diplomirao je građevinarstvo na Univerzitetu u Viskonsinu, a potom završava master studije arhitekture na Univerzitetu u Ilinoju. Nije sticao formalno obrazovanje u domenu mode. Kao prva velika prekretnica u njegovoj karijeri

26

i kao zapravo prvi upliv u modnu industriju smatra se 2009. godina kada zajedno sa Kanjeom Vestom, danas velikim prijateljem, počinje da stažira u Rimu pri kompaniji „Fendi“. Izjavio je iste te godine nakon revije „Comme des Garcons“: „mi smo bili ta generacija koja se interesovala za modu, a nije trebalo da bude tamo i videli smo ovo kao šansu da učestvujemo u stvaranju trenutne kulture; na mnogo načina, delovalo je kao da mi donosimo mnogo više zabave i uzbuđenja od same modne industrije“. Ta poletna energija za promenama, za aktivnim učešćem i delovanjem u kulturi, u društvu je nešto što Virdžila krasi od samih početaka.

2011. godine biva čak nominovan za Gremi nagradu kao umetnički direktor albuma „Watch the Throne“ koji su snimili Kanje Vest i Džej-Zi. 2012. godine osniva svoj prvi brend „Pyrex Vision“, gde je počeo da sprovodi svoju neobičnu viziju mešajući različite elemente – na primer, na starinske, vintidž majice štampao bi broj 23, simbol košarkaša Majkla Džordana koji je obeležio NBA ligu i tim Čikago Bulsa i reč „PYREX“. Ubrzo, nakon samo godinu dana, ugasio je ovaj brend i otvorio novi čiji je i danas glavni direktor – „Off-White“.

Nastavio je u svojoj želji da kombinuje uličnu modu

sa luksuzom, umetnošću, muzikom. Definisao je tu boju „Off-White“ kao pojam koji označava sivi prostor između crne i bele boje. Ovo objašnjenje fantastično oslikava čitavu filozofiju Virdžila Abloa koju on ispoljava kroz dizajn i modu – sve se dešava i jeste između neka dva ekstrema, dva apsoluta; elementi se prepliću i mešaju te kultura, umetnost, humor, politika, marketing, sport zajednički kreiraju kolektivni identitet vremena u kome se živi. Korišćenjem motiva iz prošlosti kojima se baštinila dotadašnja kultura, a interpretacijom na savremeni, a inovativni način istorija se osvežava, oživljava iznova i stvara se nešto novo. Novim generacijama nudi se nešto – majica, patike, šta god – u šta je utkana matrica čovečanstva, a pripojeni su dinamični elementi tekućeg vremena koji privlače pažnju, koji oslikavaju humor datog trenutka, koji su atraktivni zbog boje, printa, kroja i zbog svega toga su zanimljivi i privlačni konzumentima. Imam utisak da se stvaralačka misao Virdžila Abloua neprestano razvija – kao da svojim dizajnom poziva na pokret, na bunt, na razbijanje barijera, na nove ideje, na novu promenu, na novi poredak. Njegova moda jeste u idejnom smislu namenjena mladim, novim generacijama, ali granica nema. „Možeš otići na razgovor za posao u duksu sa kapuljačom i biti primljen“ – ova rečenica bi trebalo da ukaže na to da bi nečije zaposlenje trebalo da zavisi od njegovih kvalifikacija i njegovog obrazovanja, a ne od načina oblačenja. On za sebe kaže da je niko i da predstavlja sve od Kanjea Vesta i Farela Vilijamsa do Endija Vorhola, da je „asistent“ svim ljudima koji su bili pre njega, koji žive danas sa njim deleći

njegovu ideologiju i koji pokušavaju da pruže nešto novo generacijama koje dolaze. Ima nekoliko vrlo upečatljivih obeležja svoje estetike i svog razmišljanja – četiri ukrštene strelice, oznake ili etikete koje su spolja povezane sa komadom odeće ili obuće i navodnici.

Reči ili neke sintagme ograniči navodnicima i one tako postaju novi entitet. Čizme koje je kreirao za jesenju kolekciju 2017. godine su na sebi imale natpis “for walking”; novčanici sa natpisom “wallet”.

Posebno je delikatno pitanje bilo u modnoj javnosti 2018. godine kada je Virdžil Ablou izabran za umetničkog direktora muške linije brenda „Louis Vuitton“.

Jedno stanovište je bilo da nije trebalo dodeliti posao u tako luksuznoj kući visoke mode čoveku čija je inspiracija ulična moda (streetwear) i čiji su pogledi na modu značajno drugačiji od francuskog brenda.

Naime, ideja iza ovog izbora jeste bila da se napravi neki miks različitosti i da se jedan brend sa dugom istorijom i značajem u modnom svetu predstavi novim generacijama na drugačiji način, moderniji i svežiji. Ta revija je bila naročito posebna, uz mnoštvo emocija – na kraju revije su se zagrlili Virdžil Ablou i Kanje Vest koji je sedeo u prvom redu – jer je svedočila o uspehu jedne ideje. Na početku je sigurno postojala neka iskra, nazirao se zametak neke velike, možda tada, sasvim apstraktne misli unutar Virdžila i svih ljudi koje on predstavlja koja je pokrenula čitav razvitak i koja se, vremenom, preobrazila u tako stamenu kolektivističku viziju koja inspiriše nove generacije i ohrabruje pojavu novih ideja.

27

Aktivizam

Nije padalica, ali ispunjava želje – udruženje Centar Zvezda Piše: Željka Marinković Fotografije u tekstu: printscreen, prva.rs

M

noge kategorije dece koja su u potrebi za sistemskim prepoznavanjem nisu prepoznate od strane institucija. Deca iz hraniteljskih porodica i domova za nezbrinutu decu prepuštena su sama sebi nakon osamnaestog rođendana, a deca uključena u život ili rad na ulici mogu da koriste uslugu Svratišta do navršenih 16 godina. Iako ograničeno, za ove kategorije dece postoje određene usluge socijalne zaštite. Međutim, decu iz disfunkcionalnih porodica, koja nemaju normalne uslove za život, niti mogućnost za obrazovanje i napredak, institucije ne prepoznaju, ali ih prepoznaje jedno udruženje – Centar Zvezda.

Rad ovog udruženja postao je vidljiviji široj javnosti nakon što je Tatjana Dražilović, jedna od osnivačica Centra, gostovala u emisiji “Život priča” Tatjane Vojtehovski. Centar je osnovala sa suprugom i nekoliko prijatelja, a u početku su pomagali deci kojoj je bila potrebna pomoć u vidu garderobe, obuće i sličnih materijalnih stvari. Kako bi sve bilo transparentno i kako bi se omogućilo uključivanje društvene zajednice osnovali su udruženje.

Kako se navodi na sajtu udruženja, Centar Zvezda je osnovan 2013. godine u Beogradu., nakon višego-

28

dišnjeg angažovanja članova udruženja na podršci i sveobuhvatnoj pomoći deci i mladima koji su bez roditeljskog staranja ili potiču iz izuzetno siromašnih i disfunkcionalnih porodica. Misija udruženja je, kako navode, da pomognu mladima da se obrazuju i osamostale i da im budu podrška za to vreme kako u materijalnom tako i u moralnom smislu, da osete da nisu napušteni i da imaju nekog ko bezrezervno brine o njima. To čine kroz obezbeđivanje stipendija za školovanje, privatnih časova za polaganje ispita, ali i kroz obezbeđivanje nove i polovne garderobe koja ime je potrebna, kompjutera, pomoći oko plaćanja ekskurzija i maturskih večeri, obezbeđivanje osnovnih uslova za život u kućama gde žive (zidanje bunara, adaptacija prostorija) i slično. Akcije udruženja su male, konkretne i jasno definisane, vode se principom “korak po korak”.

Najprepoznatljiviji program ovog udruženja su Kuće mogućnosti koje se u ovom trenutku nalaze u Beogradu i Nišu. Ovi objekti podršku puštaju mladima koji izađu iz programa hraniteljstva ili domova za nezbrinutu decu. Prema podacima Udruženja, kako prenosi portal Južne vesti, u Srbiji je oko 6500 dece bez

roditeljskog staranja, a godišnje iz programa socijalne zaštite izađe oko njih 700. Mladi programe socijalne zaštite mogu koristiti do napunjenih 18 godina, odnosno do 24 ili 26 godina ukoliko nastave obrazovanje nakon završene srednje škole. Južne vesti prenele su i navode organizacije da svega 3% svršenih srednjoškolaca nastavi obrazovanje, te zapravo svi mladi sa 18. godina izlaze iz sistema. Većina njih nema porodicu, posao, stalni izvor prihoda, niti ideju kako će voditi samostalno život van neke institucije. Centar Zvezda je tu da pruži podršku u tom periodu. U Kući mogućnosti mladi koji izađu iz sistema socijalne zaštite imaju plaćen smeštaj, obroke, časove jezika, razne radionice, obuke, a socijalni radnici im pomažu da nađu posao.

Trenutno postoje dva ovakva objekta – jedan stan u Beogradu i jedan u Nišu. U stanu u Beogradu boravi devetoro korisnika i treba da im se pridruži još jed-

Foto

na devojka uskoro. Najmlađi stanar ima 19 godina, a najstariji 31 godinu. Prvi stanar, Stefan, sada ima posao i samostalno iznajmljuje stan. Svi korisnici i korisnice pomoći ili studiraju ili imaju posao i trude se da nađu trajno rešenje i obezbede sebi budućnost.

Planovi za dalji rad Centra Zvezda, za sada, su usmereni na dalju i što uspešniju integraciju u društvo mladih ljudi sa kojima su do sada već imali aktivnosti.

Pristup je individualan i trude se da svakoj od njihovih, kako ih zovu, “Zvezdica”, omoguće ono što im je u tom trenutku potrebno. Neke od ovih zvezdica i njihove priče možete videti na sajtu udruženja.

Svi zainteresovani pojedinci ili organizacije mogu učestvovati u akcijama ili doprineti na različite načine – dobrovoljnim prilozima, volontiranjem, savetima, upućivanjem na nove korisnike - mlade i decu kojima mogu pomoći i slično.

vest

Foto: BBC News Srbija

Održana parada “Ponos Srbije” 29. juna u Beogradu održana je peta parada “Ponos Srbije” pod sloganom “Borba još uvek traje - Pridruži se”.

Ove godine se obeležava 50 godina od Stonvelske pobune koja se smatra za početkom borbe za LGBT prava.

29

Rezon

Moralna panika u medijima Piše: Bojana Mijajlović Fotografije u tekstu: Srpski telegraf, naslovna strana

S

vaka pojava koja je nova, bilo to nova vrsta muzike, nove grupe u kojima se ljudi udružuju, novi žanr filmova, neki događaj koji u ljudima budi negativne emocije, može služiti za izazivanje moralne panike. Čak ne mora ni biti nova pojava, može to biti nešto što postoji u našem društvu, ali se uvek nečemu konfrontira i shvata maltene kao antipod - kao što je sa jedne strane Srpska pravoslavna crkva, a sa druge sekta, kao što je ovde Srbija, a s druge strane Albanija, kao što je sa jedne strane heteronormativnost, a sa druge Parada ponosa.

Sam termin pominje Džok Jang 1971. godine razmatrajući zabrinutost koja se javila u britanskoj javnosti zbog podataka zvaničnih institucija o upotrebi droga.

Međutim za samo sistemsko uvođenje termina zaslužan je Jangov kolega Stenli Koen koji je u svojoj knjizi „Narodni demoni i moralna panika” naglasio da panika ima funkciju kontrolnog mehanizma kulture kontrole. Međutim, fenomen moralne panike nije nastao u Koenovo vreme, već je to pojava koja postoji vekovima, u svim društvima koja mlađe naraštaje predstavljaju kao potencijalno nemoralne zato što odudaraju od opšte prihvaćenog načina života. Moralne panike

30

predstavljaju simptomatične društvene činjenice jer su često „simptom tenzija i sukoba oko promena u kulturnoj i moralnoj regulaciji“ i upravo zato zaslužuju biti priznate kao ključni sociološki pojam. Moderna je ubrzala društveni razvoj, tako da se jaz i nerazumevanje između ljudi koje deli samo jedna generacija drastično uvećao. Pojava muzičkih pravaca koje su prihvatali novi naraštaji kao što su džez, rokenrol, pank, zatim društveni pokreti kao što je feminizam, porast broja samohranih domaćinstava, crnci razbojnici, nasilni filmovi, konstantan pad obrazovanja – to su ključne teme moralne panike modernih, a kasnije i postmodernih društava. Opšte je prihvaćeno da je ovo doba moralne panike. Novinski naslovi nas iz dana u dan upozoravaju na neku novu opasnost koja proizilazi iz oslabljenog morala, dok televizijski programi ponavljaju istu priču u senzacionalističkim dokumentarnim emisijama. Možemo slobodno zaključiti da se danas skoro došlo do toga da svaka pojava može izazvati paniku – kaže Tompson u knjizi „Moralna panika”.

Termin moralna panika podrazumeva pretpostavku da je pretnja upućena nečemu što se smatra svetim ili izuzetno važnim za društvo. Razlog što nešto nazivamo

moralnom panikom proističe iz potrebe da se istakne da pretnja nije upućena nečemu profanom – poput ekonomskih prihoda ili obrazovnog standarda – već je to pretnja samom društvenom poretku, ili idealizovanoj („ideološkoj”) predstavi jednog njegovog dela.

Na tu pretnju u njene uzročnike gleda se kao na zle „narodne demone” i oni bude snažna osećanja pravičnosti. Veća je verovatnoća da će se određeni događaji opažati kao velika pretnja i da će podstaći moralnu paniku ukoliko je društvo, ili neki njegov važan deo, u krizi ili prolazi kroz uznemirujuće promene koje dovode do stresa – objašnjava Tompson u pomenutoj knjizi.

Tomspon još kaže i da se za moralnu paniku može reći da ima četiri karakteristike. Prvo, javlja se u obliku kampanja koje traju neprekidno tokom nekog perioda, bilo kratkog ili dugog. Drugo, ona odgovara ljudima koji su uznemireni očiglednim problemima koji se dešavaju u društvu. Treće, ona pokazuje da su moralne smernice nejasne. Četvrto, da političari i/ili određeni deo ljudi koji treba da se promoviše i određeni deo medija prosto žude da povedu kampanju i preduzmu akcije za koje tvrde da će zaustaviti opasnost. Ali je važno da moralna kampanja, sasvim zanemaruje prave razloge društvenih problema.

U konstrukciji moralne panike, kao što pravilo nalaže, korišćene su velike reči: „čisto i prljavo” (ljudska prava i Sodoma/Gomora), „lojalnost i izdaja” (pa makar u pitanju bile klupske boje), sloboda (za tog i tog) i zatvor (za ove i one)... A tu su još koještarije tipa „teror huligana”, „nemoćna država”, „sistematsko rušenje državnih institucija”, „huligani će zaustaviti proces priključenja Evropskoj uniji”, „napadnute su vrednosti na kojima društvo počiva”... Otuda i nije čudo što „borba protiv nasilja i kriminala” postaje, kao što je i ranije bivalo, „apsolutni prioritet Vlade Srbije”, a onda, valjda, i policije, i sudstva, i medija. Sve dalje ide po pravilima konstrukcije moralne panike; dupla ekspozicija ponovljena više puta. Prvo, konstruiše se procedura koja uspostavlja pogrešnu vezu između cilja i sredstava - „Parada ponosa” postaje sredstvo protiv diskriminacije, a za ostvarivanje ljudskih prava LGBT građana.

Potom, moralni aktivisti stvaraju strah od „pedera” i unose ga u osetljive i pogodne aktivističke grupe. U trećoj fazi svi imaju pokazne vežbe. U četvrtoj, mediji daju interpretativni okvir i faktički stvaraju „pseudodogađaje” i uvezuju ih u celinu – nije stvarno ono što se dogodilo, već ono što mi kažemo da se dogodilo – i proširuju ih na „slične” događaje. U petom koraku se prozivaju institucije kontrole. Institucije kontrole su aktivirane. Potom, da bi se institucije držale u vatri i da bi se po pravilima „spirale uvećanja” došlo do velike priče (profit je profit), mediji konstruišu pa najavljuju još jedan pseudodogađaj, i to onaj koji će se tek desiti.

Prekid derbija u najavi, pojačava i širi aktivnost moralnih propovednika, moralni aktivisti se pripremaju, me-

diji daju interpretativni okvir pseudodogađaja u najavi, agensi društvene kontrole preduzimaju mere... A prekid derbija može zaista da postane „proročanstvo koje se samoostvaruje” (Merton). I šta dalje? Kako finalizovati „spiralu uvećanja” i moralnu paniku? Ko će se „oposliti” u kvartetu: ranjivi fenomen ili ranjiva grupa (LGBT građani, sport i sportisti ili bilo šta drugo), politika, kriminal, mediji? Znamo samo čemu se ko nada!

A znamo i da analiza očekivanja i nada daje strukturu počinioca i odaje inicijatore i finansijere – kao to kaže Srećko Mihailović za Politiku.

Postavlja se pitanje, ko pravi moralnu paniku i kome to ide u korist? Moralnu paniku ne stvaraju novinari, jeste, oni pišu tekstove koji izazivaju moralnu paniku i zbog toga se može reći da su nemoralni, ali zapravo krivci nastanka moralnih panika su vodeće društvene institucije, kao što su vlada, parlament, crkva, vojska i druge. Razlog zašto oni to rade, odnosno zašto novinaraima dozvoljavaju da pišu o tome jeste da bi uspostavili stabilnost u društvu ili da bi okrenuli društvo protiv nekoga/ nečega ili da bi odvratili pažnju javnosti sa događaja koji su zapravo važni za društvo. Oni pokušavaju da stvore devijantnost, formulišući pravila čije kršenje biva proglašeno devijantnim ili pripisano pripadnicima posebnih društvenih grupa koje se proglašavaju autsajderskim ili čak otpadničkim. Nakon što su glavne društvene institucije odredile šta je devijantno, mediji su tu da plasiraju te informacije u javnost najpre selekcijom događaja o kojima će izveštavati, a zatim i uklapanjem tako odabranih događaja u dominantnu kulturnu mapu – piše Branimir Stojković u tekstu “Žigosanje verskih sekti, moralna panika i mediji”.

Moralna panika je uvek postojala i uvek će postojati, to je nešto sa čim ćemo se uvek susretati, nekad ćemo biti svesni da je neki članak napisan da izazove strah u nama, nekad nećemo biti svesni. Ne možemo prestati da čitamo novine, gledamo televiziju, sakrijemo se i ne verujemo ni u šta što je napisano, ali možemo da proverimo informacije. Bar sada u 21. veku gde je internet većini ljudi dostupan, gde postoje pretraživači, gomila sajtova, mnogo blogova, ali i otvorenih diskusija o raznim temama, možemo proveriti svaki pojam, svaki događaj. Ne treba da proveravamo svaki pojam i postanemo paranoični, ali možemo proveriti one tekstove koji nam izazivaju strah i saznamo nešto novo, jer strah izaziva samo ono što nam je nepoznato.

31

Iz ugla mladih

Nick Kyrgios – rijaliti zvezda tenisa ili neshvaćeni talenat?

Piše: Uroš Kuzmanović Fotografije u tekstu: twitter.com

Z

amka je kada imate i talenat i „nezgodan“ karakter. Nešto što dobro ili čak spektakularno uradite lako će zaseniti neki problematični komentar ili vaša neprikladna reakcija. A uvek bi ostalo pitanje šta ste sve mogli da postignete, a šta ste „samo“ uradili.

Nik Kirjos je dvadesetčetvorogodišnji australijski teniser za čije mečeve je publika na turnirima širom sveta veoma zainteresovana. Ima ubojit servis, snažne ravne osnovne udarce, naročito forhend i ima dar, a i hrabrost, da načini nekonvencionalne poteze – udarci kroz noge, udarci bez gledanja u loptu. Pažnju teniske javnosti je privukao 2014. godine kada je i ozbiljnije počeo da niže uspehe i da se probija ka teniskom vrhu. Osvojio je pet ATP titula u singlu i jednu titulu u dublu. Najveći uspeh na Gren slem turnirima koji je ostvario jeste bilo četvrtfinale i to dva puta, jednom u Australiji 2015. godine i jednom na Vimbldonu, 2014. godine kada je u četvrtoj rundi pobedio i Rafaela Nadala, svetskog broja 1 u tom trenutku. Tada je teniski svet postao svedok rađanja jedne nove teniske zvezde koja svojim energičnim tenisom i ponašanjem pleni

32

i oduševljava. Te 2015. godine prvi put je pobedio i Rodžera Federera i našao se među 30 najboljih tenisera sveta. 2016. godine dospeo je i do 13. mesta ATP liste što mu je bila i najbolja pozicija u dosadašnjoj karijeri. Osvojio je tri titule u toj godini. 2017. su usledila jedina dva susreta, a ujedno i dve pobede Nika Kirjosa protiv Novaka Ðokovića koji nikada nije uspeo da pobedi talentovanog Australijanca. 2018. godine je uspeo da osvoji prvu titulu na domaćem tlu, u Brizbejnu, a slavio je i protiv četvrtog predstavnika takozvane „Velike četvorke“, Endija Marija, na njegovom domaćem tlu, u Kvinsu, u Velikoj Britaniji i tako je postigao svojevrstan uspeh u eri kada su pomenuta četvorica tenisera zaista neprikosnoveno dominirala belim sportom. 2019. godine, došao je do svoje četvrte titule, u Akapulku, u Meksiku, a na putu do trofeja je drugi put u karijeri savladao Rafaela Nadala.

Ovo je kratak siže teniskih uspeha Nika Kirjosa.

Međutim, nešto što se daleko češće povezuje sa njegovim imenom i prezimenom jeste njegovo kontroverzno ponašanje. Bio je kažnjavan nebrojeno puta za lomljenje reketa, za nepristojno ophođenje prema deci koja skupljaju loptice i prema sudiji, za nesportsko ponaša-

nje tokom meča - „neopravdano“ predavanje mečeva bez ikakvog razloga ili objašnjenja. Kritikovan je bio i za nedovoljno ulaganje truda i napora kada mu neki udarac ne ide ili kada gubi, za „odustajanje“ od borbe, za „nezainteresovano šetanje po terenu“ što svakako publika koja plati kartu za teniski meč i dođe da gleda svoje favorite oštro osuđuje zviždanjem ili uzvikivanjem negativnih komentara. Najneprimereniji potez Kirjosa dogodio se 2015. godine u Montrealu, na meču sa Stanislasom Vavrinkom kada je usled tenzije koja je bila prisutna tokom meča Kirjos, doduše pomalo za sebe, ali su mikrofoni uspeli da uhvate zvuk, uputio izuzetno neumesne komentare na račun devojke Stanislasa Vavrinke. Na kraju tog meča, na pitanje novinara u vezi sa time, odgovorio je da je i Vavrinka bio malo „govorljiviji“ tokom meča u relaciji sa njim i da je on, kao odgovor na to, u toj napetoj atmosferi, „samo rekao“ to što je rekao u vezi sa devojkom svog protivnika. Bio je uslovno kažnjen nakon tog događaja i novčanom kaznom i zabranom igranja 28 dana.

Kakav uticaj na buduće naraštaje treba da ima jedan sportista, ako se uopšte složimo oko toga da sportista ima uticaj i da o tome svesno treba da vodi računa? Vrednosti koje se putem sporta veličaju su ferplej borba, poštovanje protivnika i pravila, zdravlje, samokontrola, samopouzdanje, motivacija, ambicija, uspeh i brojne druge. Nik Kirjos, sudeći po njegovim postupcima, zbilja ne može biti reprezentativni glasnik sporta kada su u pitanju neke od navedenih vrednosti – mnogo puta je pokazao da se ne ophodi prema sudijama niti prema drugim teniserima na način na koji

tenis, a i generalno sport, nalaže i često je bio primer „kako se ne treba ponašati u sportu“.

Sam je govorio o tome kako on ne voli tenis, kako ima mnogo tenisera koji više treniraju od njega, koji imaju više motivacije i želje za igrom. Ali, kada bismo rangirali tenisere prema količini samopouzdanja koju poseduju, Kirjos bi bio bez premca među vodećima.

Dinamičan je, intrigantan, zanimljiv publici čak i kad ih provocira. On sa sobom donosi karakter, bunt, žar, ličnost, sadržaj, punoću, pojavu. Masa voli i to. Dosadno im je kada je pozorišna atmosfera na teniskom meču, pa tako mečevi Nika Kirjosa dođu kao neka vrsta cirkusa u poređenju sa mečevima velike većine drugih igrača.

Mislim da je važno istaći da jedna takva pojava svetskom tenisu jeste potrebna kako bi unosila malo dinamike u ponekad jednoličan i „sterilan“ sport i kako bi rušila tu postojanu formalnu strukturu sporta. A i sam sport se tome možda može u nekoj meri prilagoditi, ne Kirjosu kao teniseru, nego njemu kao nosiocu energije koja inspiriše mlade nade, te tako i sport može menjati svoje okvire kako bi postao još prijemčiviji nekim budućim Kirjosima. Uprkos tome, mislim da sportski ideali moraju biti temelj mišljenja, ponašanja i življenja jednog sportiste, a da sve ostalo što krasi njega kao jedinku treba da bude ono što će ga učiniti posebnim u masi. Sport se kao delatnost treba modifikovati i adaptirati na promene koje pogode društvo ili na „revolucije“ koje ličnost, Nik Kirjos, a iza njega čitava grupa sledbenika, pokreće, ali bazična, suštinska vrlina sporta mora ostati netaknuta.

33

Taboo

HIV kao stigma Piše: Željka Marinković Fotografije u tekstu: pixabay.com

P

rva asocijacija na termin “stigma” svakako je istoimena knjiga sociologa Ervinga Gofmana u kojoj autor piše o osobama koje ne spadaju pod ono što društvo naziva „normalnim“. To su osobe sa nekim fizičkim ili psihičkim problemom, osobe koje se svakodnevno bore, kako sa samima sobom, tako i sa okolinom, koja im baš i ne pomaže u tome da lakše idu kroz život sa svojom stigmom.

Sam termin uveli su Grci i odnosi se na neke telesne oznake koje treba da istaknu ono što je neobično ili loše kada je u pitanju moralni status obeleženog. Belezi su usecani u telo ili su se pravili tako što se spaljivalo neko mesto na telu. Za one koji su ih nosili značilo je da su robovi, kriminalci ili izdajnici, osobe koje treba izbegavati, naročito na javnim mestima. Danas se ovaj termin više odnosi na samu osramoćenost, nego na fizički pokazatelj te osramoćenosti, piše Gofman, naglašavajući da se mogu izdvojiti tri različita tipa stigma - telesna unakaženost (razni deformiteti tela), slabost karaktera (slaba volja, dominantne ili neprirodne strasti, nepoštenje, sumnjiva verovanja....) i plemenska stigma, nacionalna i verska, koja se prenosi sa kolena na koleno i jednako zahvata sve članove porodice.

34

Kada vidimo nepoznatu osobu, ono što ćemo prvo primetiti je fizički izgled i na osnovu toga ćemo utvrditi društveni identitet te osobe. Gofman pod društvenim identitetom podrazumeva lične osobine neke osobe i one koje su na prvi pogled vidiljive i one koje nisu.

Možemo pogrešiti pri proceni nepoznate osobe, možemo na osnovu prvog utiska da je stavimo u neku od kategorija, a da recimo ona ima neke osobine koje je izdvajaju od ostalih ljudi u toj kategoriji, kako u pozitivnom, tako i u negativnom smislu. Kako Gofman navodi, mi smatramo da osoba sa stigmom nije ljudsko biće i zbog toga nad njom sprovodimo razne vrste diskriminacije.

Ovde ćemo se zadržati na primeru osoba koje boluju od side, kao grupe koja se decenijama suočava i bori sa stigmom društva. Ljudi su skloni tome da zaključuju da osobe koje boluju od ove bolesti spadaju u „rizične“ grupe, stupaja u „rizične“ odnose, te da su nemoralne ili koriste narkotike. Rizičan životni stil nije jedini način da se dobije HIV, a sve i da gore navedena ponašanja jesu prisutna, kao društvo nemamo prava na tu vrstu diskriminacije. Stigmatizujući te osobe, mi zapravo želimo da objasnimo koliko su one opasne

i inferiorne u odnosu na nas i da se, na neki način, zaštitmo od stigmatizovane osobe i na taj način prikrijemo svoje strahove.

To dokazuje pismo koje je 2013. godine Rodoljub Šabić, tadašnji poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka od ličnosti, uputio Ministarstvu zdravlja. U tom pismu ukazao je na probleme u zdravstvu pri zaštiti podataka o ličnosti i na neophodnost promene stanja. „Na medicinskim kartonima, dokumentaciji, čak i receptima, zdravstveno osoblje velikim crvenim slovima označava HIV/AIDS status, čime tu informaciju čini dostupnom širokom krugu lica, zbog čega neretko pacijenti bivaju izloženi primitivnom stigmatizovanju”, naveo je tada.

Treba napraviti razliku između HIV infekcije i side.

Osoba koja ima HIV infekciju (HIV pozitivna osoba) inficirana je HIV-om, ali može da se jako dugo oseća sasvim dobro i da nema nikakve simptome bolesti. Upravo zbog toga što godinama može živeti bez ikakvih znakova oboljenja, epidemiološki gledano, ovaj period predstavlja “najopasniji” period za dalje prenošenje virusa jer se inficirana osoba oseća sasvim “zdravo” i najčešće nije ni sama svesna da je inficirana. Klinički simptomi se javljaju u proseku tek posle nekoliko godina od infekcije (najčešće 7 do 10, pa i više godina) i tek kada se pojave kliničke manifestacije, kada krene klinička slika bolesti, kažemo da je osoba obolela od AIDS-a, ili side.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije od 1984. do kraja 2015. godine u Republici Srbiji je registrovano 3312 osoba inficiranih HIV-om, od kojih je 1788 osoba obolelo od AIDS-a (54% svih dijagnostikovanih HIV+ osoba), dok su 1192 osobe inficirane HIV-om umrle (1086 osoba je umrlo od AIDS-a tj. trećina svih osoba kojima je dijagnostikovana HIV infekcija). Tokom 2015. godine novootkriveno je 178 osoba inficiranih HIV-om, 45 osoba je novoobolelo od AIDS-a, dok je 15 osoba umrlo od AIDS-a.

Ustav Republike Srbije, kao najopštiji akt našeg pozitivnog zakonodavstva, generalno zabranjuje diskriminaciju (u širem tumačenju i osoba koje žive sa HIV-om/ AIDS-om). Građani su jednaki u pravima i dužnostima i imaju jednaku zaštitu pred državnim i drugim organima, bez obzira na rasu, pol, rođenje, jezik, nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko ili drugo uverenje, obrazovanje, socijalno poreklo, imovno stanje ili neko lično svojstvo. Slobode i prava ostvaruju se, a dužnosti ispunjavaju, na osnovu Ustava, osim kada je Ustavom predviđeno da se uslovi za ostvarivanje pojedinih sloboda i prava utvrđuju zakonom. Zakonom se može propisati način ostvarivanja pojedinih prava i sloboda kad je to neophodno za njihovo ostvarivanje. Zloupotreba sloboda i prava čoveka i građanina protivustavna je i kažnjiva, onako kako je to zakonom predvi-

đeno. Obezbeđuje se sudska zaštita sloboda i prava zajamčenih i priznatih Ustavom. Svako ima pravo na javno zdravlje – navodi se u publikaciji Živeti sa HIVom koju je objavio Batut na svoj sajtu.

U teoriji, prava koja su svima nama Ustavom zagarantovana dobro su definisana, međutim teorija je jedno, a praksa često nešto sasvim drugo. Osobe koje žive sa HIVom u našoj sredini žive okružene predrasudama i osudom. U velikom broju slučajeva HIV pozitivne osobe vezuju za LGBTQ populaciju, što vodi dodatnoj diskriminaciji. Neosnovani strah i neznanje utiču na izbegavanje društvenih kontakata sa HIV pozitivnim osobama, a ključni korak je edukacija. O ovoj temi se mnogo priča i deluje kao da sve znamo, ali potrebno je i ljude koji su već HIV pozitivni, kao i one koji to nisu i to ne samo o načinima na koji se HIV virus dobija i prenosi, već i o načinima kako i kome da zatraže pomoć i kako da im se pomoć pruži. Veliku ulogu u ovom procesu trebalo bi da odigraju mediji, ali za sada se nisu najbolje u tome pokazali.

Erving Gofman nas kroz svoju knjigu tera da se zapitamo da li sve ono što nam je strano treba da nas plaši ili treba da se upustimo u razumevanje istog. Treba da se stavimo na mesto stigmatizovane osobe i zapitamo kako bi mi na tom mestu doživljavali svet oko sebe, da ostavimo predrasude i stereotipe po strani i da pružimo priliku svakome da se socijalizuje, razvija, napreduje, ima posao, partnera ili partnerku, decu, porodicu, bez obzira na okolnosti. Svako od nas sa svojim telom i svojim životom ima prava da radi šta god želi, sve dok svojim postupcima ne ugrožava ostale. Osoba koje je HIV pozitivna nije nužno loša ili nemoralna osoba, a njeno zdravstveno stanje ne treba da bude stigma koju će da nosi sa sobom kroz život.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije od 1984. do kraja 2015. godine u Republici Srbiji je registrovano 3312 osoba inficiranih HIV-om, od kojih je 1788 osoba obolelo od AIDS-a (54% svih dijagnostikovanih HIV+ osoba), dok su 1192 osobe inficirane HIV-om umrle (1086 osoba je umrlo od AIDS-a tj. trećina svih osoba kojima je dijagnostikovana HIV infekcija). Tokom 2015. godine novootkriveno je 178 osoba inficiranih HIV-om, 45 osoba je novoobolelo od AIDS-a, dok je 15 osoba umrlo od AIDS-a.

35

Popularna kultura

“The Act” – priča o Minhauzenovom sindromu o kome tako malo znamo Piše: Željka Marinković Fotografije u tekstu: printscreen

U

junu, 2015. godine, u Misuriju, pronađena je mrtva Didi Blančed. Za saučesništvo u ubistvu osuđena je na 10 godina zatvora njena ćerka, Džipsi Rouz. Pozadina tog događaja opisana je kroz seriju „The Act“. „The Act“, odnosno „Predstava“ je serija zasnovana na istinitom događaju, slučaju Džipsi Rouz. U centru radnje su majka i kćerka koje same idu kroz život, usmerene samo jedna na drugu - Džipsi, koja boluje od leukemije, astme, epilepsije, dijabetesa, atrofije mišića i ima smetnje u razvoju i Didi, majka koja sve drži pod kontrolom. Posvećena, brižna, požrtvovana, Didi je ceo život posvetila svojoj ćerki koja nije sposobna da se brine o sebi i pružala joj svu potrebnu pomoć. Zapravo ona kojoj je pomoć bila potrebna, bila je Didi.

Didi je bolovala od Minhauzenovog sindroma preko posrednika – sindroma koji se javlja kada osoba koja neguje i brine o drugoj osobi izaziva kod nje simptome, izmišlja bolest i često se obraća lekarima tražeći preglede i analize. U pitanju je ozbiljan mentalni poremećaj koji može da ugrozi blagostanje i život nekog člana porodice o kome se osoba sa Minhauzen simptomom brine. Utoliko je opasniji ako se uzme u obzir

36

da su oni kojima je nega uglavnom potrebna deca ili stare i bespomoćne osobe. U najvećem broju slučajeva sindrom se javlja usled patološkog odnosa koji majka razvija prema detetu, ali je moguće da se razvije i u drugim odnosima, tako da žrtva može biti odrasla ili stara osoba. U osnovi ovog poremećaja krije se potreba za pažnjom i brigom. Tako obolela majka odvodi često lekarima dete lažno zabrinuta za njegovo zdravstveno stanje, izmišljajući simptome i naglašavajući ih, kako bi joj okolina i lekari posvetili pažnju jer brine o svom bolesnom detetu. Na taj način bi majka podmirila svoju potrebu da o njoj neko brine i to preko deteta kao posrednika. Pretpostavlja se da je jedan od uzroka nastanka Minhauzenovog sindroma preko posrednika istorija emocionalnog zlostavljanja i zanemarivanja u detinjstvu. Obolele osobe nemaju dovoljno kapaciteta da se izbore sa anksioznošću i stresom i imaju nisko samopouzdanje, te je pažnja koju dobijaju dok traže pomoć za onoga o kome brinu samo podsticaj i podstrek da nastave i dalje sa takvim ponašanjem. Ovaj sindrom se teško dijagnostikuje, upravo zbog odnosa lekar - pacijent koji se zasniva na poverenju, jer će isprva svaki lekar, bez sumnje, izaći u susret majci sa

bolesnim detetom i pokušati da pomogne, navodi se na sajtu samoobrazovanje.rs Od rođenja svoje ćerke, Didi je izmišljala simptome u prilog njene bolesti. Od prekida disanja dok je bila beba, pa sve do leukemije. Uspela je u to da uveri i lekare i sve ostale ljude u njihovom okruženju. Lekari su joj čak i ugradili sondu, kroz koju ju je majka hranila. Šišala je na ćelavo, govoreći da je to bolje nego da joj kosa zbog bolesti opadne, smestila je u kolica.

Tvrdila je da ona ima 14 godina, ali da je na nivou deteta od 7 godina i da ljudi treba tako da se ponašaju prema njoj. Vodila je u bioskop da gleda crtane filmove i oblačila u kostime junakinja iz tih crtanih filmova.

Pepeljuga, koja je njena omiljena Dizni princeza, predstavlja za nju ideal ženske lepote, koji pokušava da dostigne kroz te kostime.

Njih dve su živele od humanitarnih priloga, koje su im pojedinici i fondacije uplaćivali zbog Džipsinog lošeg zdravstvenog stanja. U nekom trenutku Džipsi postaje svestna da može da hoda, jede slatkiše i da joj lekovi nisu potrebni, ali ne shvata to što je majka lagala kao problem, već misli da je to zbog toga što

je majka voli i brine o njoj. Ali posle nekog vremena, to počinje da joj smeta. Preko jednog sajta upoznaje dečka, Nikolasa, koji joj pruža utehu i podršku. Džipsi mu se žalila kako je majka ograničava i brani joj da radi stvari koje želi. Taj dečko ima poremećaj ličnosti, i jedna od njegovih ličnosti, Viktor, je nasilan i spreman da ubije Didi, jer on i Džipsi na nju gledaju kao na prepreku njihovoj ljubavi. Na kraju će to i učiniti.

Autori serije su stavili akcenat na Džipsinu stranu priče i pokušali da na neki način humanizuju Džipsi i njeno saučesništvo u ubistvu majke. Pokušali su da prikažu Džipsina osećanja i kako i zašto je došlo do ubistva. Ipak, ne možemo opravdati ni način na koji je Didi postupala sa svojom čerkom, ali ni bilo čije ubistvo, a sama priča bi bila potpunija kada bi se sagledala iz obe perpektive. Zanimljivo bi bilo napraviti paralelu između Didinog i Džipsinog odrastanja, jer Didina majka nije bila pažljiva i posvećena majka, već suprotno. Nije cenila Didi, omalovažavala je i govorila joj da je bezvredna, usled čega je Didi i otišla u drugu krajnost kada je ona postala majka.

37

Lični stav

Modna (R)evolucija

Piše: Teodora Rajić

D

ruštveni pogledi na modnu industriju kroz istoriju bili su različiti – od stavova da ljudima, a posebno ženama, nameće nedostižne estetske standarde, pa do toga da ima istaknutu ulogu u promovisanju revolucionarnih ideja u polju ljudskih prava. Istina je negde između. Poznato je da su odevne kombinacije zaista služile u određenim istorijskim trenucima kao alatke za radikalno revidiranje stavova o društvenim promenama. Ne tako davne 1919. godine, Luisa Capetillo je postala prva žena u istoriji koja je obukla pantalone u javnosti, što je rezultiralo njenim hapšenjem, a ovaj odevni predmet je postao simbol za jednakost i borbu za ženska prava.

Ljudi sve više izražavaju lična mišljenja i kreativnost kroz modni stil, a dok su dizajnerski odevni predmeti postali sinonim za luksuz i isticanje višeg društvenog staleža. veća potražnja za jeftinijim i pristupačnijim modnim dodacima u ostalim društvenim slojevma dovela je do toga da je modna industrija postala jedna od vodećih industrija na planeti.

Medjutim, u paketu sa razvojem svake industrije idu ekološki problem, a manje je poznato da je modna industrija, posle naftne, najveći zagađivač prirodne okoline, a da se svake godine tone neiskorišćene odeće spaljuje. Posledica spaljivanja je ispuštanje toksičnog dima u atmosferu. U procesu proizvodnje, najviše se zagadjuju reke u koje se ispuštaju otrovne hemikalije koje služe za farbanje odeće. U dokumentarnom filmu River Blue, dizajnerka Orsola de Castro kaže „U Kini postoji izreka da prema boji reka možete pogoditi koja boja će biti popularna te sezone”.

Fashion Revolution je neprofitni globalni pokret koji se zalaže za veću transparentnost i humanije uslove rada u modnoj industriji. Svoju kampanju su započeli na društvenim mrežama, kada su heštegovima #whomademyclothes („ko je napravio moju odeću?”) i #imadeyourclothes („ja sam napravio/la vašu odeću.”), skrenuli pažnju javnosti na radnike koji rade u proizvodnji odevnih predmeta često u izrazito nehumanim uslovima, bez adekvatnih novčanih naknada. Tar-

38

getirali su popularne modne kuće, poput Zare i H&M, što je za cilj imalo podizanje svesti o samom procesu snabdevanja i proizvodnje odevnih predmeta. Pokret je nastao 2013. godine, kao reakcija na nesreću koja se dogodila u Bangladešu, kada se osmospratovna građevina Rana Plaza, u kojoj su radili zaposleni koji su proizvodili odeću za poznate brendove poput Manga i Benetona, urušila, usmrtivši 1134 osobe. Neposredno pre urušavanja, zaposleni su upozorili nadređene na pukotine koje su se pojavile na zidu fabrike, ali su oni insistirali na tome da se zaposleni vrate na radna mesta, te da je njihova sigurnost zagarantovana.

Ova nesreća je pokrenula lavinu reakcija koje su podsećale na nehumane uslove u kojima rade mahom devojčice i žene iz nerazvijenih zemalja, uz minimalnu naknadu, ali i o uticaju modne industrije na prirodnu okolinu. Ovaj pokret se zalaže za radikalnu transformaciju celokupnog procesa proizvodnje, od uzgoja materijala koji se koriste za proizvodnju odevnih predmeta pa do samog finalnog proizvoda. Teže da ujedine proizvođače, dizajnere i potrošače u cilju stvaranja humanih radnih uslova, sigurnih proizvoda i zaštite životne okoline.

U manifestu pokreta naglašeno je da moda treba da oslobađa, a ne porobljava, eksploatiše ili diskriminiše i da je neophodno obezbediti jednaka prava svim radnicima, poštenu zaradu i transparentnost procesa proizvodnje. Od svog osnivanja pa do danas pokrenuli su mnogobrojne akcije za promovisanje ekološki osvešćene mode, posebno naglašavajući individualni uticaj pojedinaca i njihov doprinos stvaranju valjane industrije. Smatraju da je izuzetno važno da svaka osoba bude svesna da kupovinom utiče na celokupnu planetu, ne samo na sopstveni ormar. Zbog toga promovišu kupovinu polovne odeće ali i podstiču kreativnost pojedinaca osnažujući ih da odevne predmete koje ne

nose prekroje, zamene ili doniraju i time spreče njihovo odlaganje. Prema istrazivanjima Greenpeace organizacije, korišćenje jednog odevnog predmeta duže od dve godine smanjuje njegovu emisiju ugljenika za 24%, što znaci da dužim nošenjem istih komada odeće pomažemo očuvanju reka, sirovina i smanjujemo štetni uticaj modne industrije.

U Manifestu Fashion Revolution pokreta ističe se da kompanije treba da posluju transparentno, te da bi svako trebalo da ima mogućnost da otkrije ko i u kojim uslovima radi u proizvodnji odeće. Iako je transparentnost samo jedan od koraka kojim se postiže suzbijanje eksploatacije u modnoj industriji, postavljanje pitanja „ko je napravio moju odeću?” na društvenim mrežama je u velikoj meri uticalo na svest potrošača i njihov odnos prema brendovima. Pritisak javnosti je imao globalan odjek, pa je 2018. godine preko 3000

brendova, uključujući Zaru, Pull&Bear i Massimo Dutti, objavilo informacije o svojim dostavljačima, zajedno sa fotografijama radnika u fabričkim postrojenjima.

Za samo 6 godina postojanja, Fashion Revolution pokret je uspeo da izmeni percepciju javnosti, što je rezultiralo strahom poznatih brendova da će nemogućnost da odgovore na pitanje „ko je napravio moju odeću?” dovesti do bojkota njihovih proizvoda od strane potrošača. Transparentnost sama po sebi nije dovoljna da izmeni principe poslovanja industrije, ali je neophodan prvi korak ka sistemskim promenama.

Naposletku, svako od nas može reagovati i sa informacijama koje posedujemo zahtevati odgovornost modnih kuća za kršenje ljudskih prava, ali i uticati na poboljšanje uslova rada i stvaranja bezbednijih uslova poslovanja.

www.optimist.rs

39

www.czm.org.rs