Magazin Promaja - dvanaesti broj, septembar 2019

dvanaesti broj

Aleksandar Sič FALOPLASTIKA NIJE KOZMETIČKI TRETMAN

Reč urednika

Osnivač Centar za marginu

Dragi čitaoci i čitateljke,

Urednik Nemanja Marinović

pred vama se nalazi novi broj „Promaje“, magazina koji već godinu dana duva baš iz svih smerova.

Promaja je srpski “brend” i ne postoji nigde drugde osim na ovim prostorima. Uvek duva kad ne treba, često smeta, pomalo i plaši, ali uvek donosi svežinu i promenu.

Dizajn i prelom Tijana Ristić Lektorisala Julijana Spasić Naslovna fotografija Nikola Ðukić web www.czm.org.rs e-mail office@czm.org.rs

Saradnici Uroš Kuzmanović Tamara Urošević Ivana Dimitrijević Julijana Spasić Milan Aranđelović

Ideja za kreiranje ovakvog sadržaja proizašla je iz višegodišnjeg aktivističkog iskustva „Centra za marginu“ i njegovih članova i članica, kako u lokalnom, tako i globalnom kontekstu putem serije međunarodnih konferencija „The Global Human Rights Forums“, a pre svega iz iskustva rada sa mladim i talentovanim ljudima u okviru “Škole medijske pismenosti” koju organizujemo. „Promaja“ nastaje na uvidu da na našim prostorima ne postoji specijalizovani magazin koji se bavi ljudskim pravima u globalu, društveno relevantnim temama i aktivizmom, iako ima medija koji jako lepo o ovim temama izveštavaju. „Promaja“ teži da glas da onima koji se ne čuju i prenese autentična iskustva i priče koje se nigde drugde ne mogu pronaći.

Priče sa margine nisu „vest“, a njihove aktere nikada nećete videti na naslovnim stranama tržišno orijentisanih mejnstrim medija. Iz tog razloga ovim magazinom otvaramo prostor za njih, a ujedno stvaramo i mogućnost mladim, perspektivnim ljudima punim entuzijazma, volje i energije da se ispolje, istražuju i analiziraju. U pitanju su studenti i alumnisti naše „Škole medijske pismenosti“ iz čijeg pera je izašao određeni broj tekstova koje imate priliku da čitate. Kao potpuno volonterski projekat „Promaja“ ima „privilegiju“ da ne zavisi od tiraža ili klikova, već da sadržaj u potpunosti kreira u skladu sa društvenom relevantnošću i vrednostima za koje se kao organizacija zalažemo, a sigurni smo da će tekstovi pronaći put do svoje publike.

Ono što vam zasigurno možemo garantovati jeste da priče koje pročitate u „Promaji“ nećete nigde drugde.

Uostalom, čitajte nas i dalje i uverite se sami.

Nemanja Marinović, urednik

Sadržaj

7.

Dalibor Andonov Gru i rijaliti šou “96 sati sahrana”

Mediji koji su izgubili svaki moralni i etički kompas spremni su da od svake tragedije, događaja i svačijeg privatnog života naprave rijaliti, ne obazirajući se na emocije i psihičko i fizičko stanje koje ta osoba proživljava u tom trenutku.

4. Kolumna - Nemanja Marinović

Povratak Promaje i nove mesečne preporuke

5. Pop kultura - Tamara Urošević

Digitalno kreiranje Barbie svetova

10. Mladi - Razbijanje barijera i razvoj kritičkog mišljenja: šta o Školi medijske pismenosti misle studenti ranijih generacija

14. Priča sa naslovne strane - Aleksandar Sič Faloplastika nije kozmetički tretman

18.

Ivana Dimitrijević Spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu: kič ili srpska društvena stvarnost?

28. Iz ugla mladih - Uroš Kuzmanović

ANOHNI – kako se boriti sa sobom i svetom kroz umetnost?

30. Perspektiva - Julijana Spasić Kriminalizacija solidarnosti

32. Kultura - Milan Aranđelović

„Marginalac“: U potrazi za svecima i demonima

34. Aktivizam - Tamara Urošević i Nemanja Marinović Lažne vesti su državni projekat

36. Solidarnost

Akcija i aplikacija: Pruži korak

22.

Stefan Mihajlovski Estrada može da pomogne marginalizovanim grupama

Kolumna

Povratak Promaje i nove mesečne preporuke Piše: Nemanja Marinović

„P

romaja“ je odmarala poslednjih par meseci, u toku letnje pauze, a pošto se bavimo prevashodno medijima i aktivizmom kao urednik imam potrebu da u prvom broju u „novoj sezoni“ izdvojim nekoliko preporuka za medijske, kulturne i aktivističke događaje koje smatram da ne treba propustiti u narednom periodu. Pa krenimo redom...

Pozorište: Pre nekoliko dana odigrana je premijerno predstava „Strah od leptira“ po tekstu Galine Maksimović, koji je nastao po motivima romana „Poljubac žene pauka“. U predstavi igraju Dušan Kaličanin i Zoran Pajić, a režiju potpisuje Isidora Goncić. Kao plod saradnje između Merlinka festivala i Teatra Vuk (novo ime nekadašnje Ustanove kulture „Vuk Karadžić“), ova predstava koja govori o borbi za slobodu je apsolutna preporuka za septembar. Prva repriza biće odigrana u Teatru Vuk 30. septembra.

Film: Kao veliki fan Kventina Tarantina, potpuno je očekivano da će moja preporuka biti film „Bilo jednom u Holivudu“ („Once Upon a Time in Hollywood“). Ako ste voleli Ðanga („Django Unchained“) ili „Prokletnike“ („Inglourious Basterds“), onda volite saradnju ovog režisera sa Bred Pitom i Leonardom di Kapriom, tako da ne postoji razlog da vam se ovaj film ne dopadne. Ako, međutim, niste baš ljubitelji Tarantina (da, svi znamo koliko je specifičan), bolje preskočite - sigurno vam se ni ovo neće dopasti.

Serije: Serije su polako osvojile prednost nad filmovima, a kako sam u ranijim brojevima isticao serije „13 razloga“ („13 Reasons Why“) i „Elita“ („Elite“) zbog društveno relevantnih tema kojima se bave, naravno da je moja preporuka da gledate i nastavke koji su nedavno izašli. Ukoliko želite malo trilera, tu je serija „Kuća od papira“, koju svi znamo po nazivima „La Casa de

4

Papel/Money Heist“, sa fantastičnom novom sezonom koja je ispunila sva očekivanja nakon prethodne, a pritom je Netfliks, kao i uvek, otišao korak dalje i dao akterima nove narative, kompleksnije odnose i ponovo su teške društvene teme uklopili i u ovaj format. Na kraju, uskoro stižu i nova sezona „Mladog Šeldona“ („Young Sheldon“) za ljubitelje komedije, kao i serije „Hronika Tajms Skvera“ („The Deuce“) koja na sjajan način obrađuje priču o pornografiji i prostituciji u Njujorku sedamdesetih godina prošlog veka. Velika preporuka jer je u pitanju, nažalost, poslednja sezona.

Knjige: Naravno da ću ovde preporučiti „Ispod grla“ Stefana Mihajlovskog, zašto – čitajte u intervjuu sa njim koji je u ovom broju.

Umetnost: Marina Abramovič mi zbog svog elitizma i odnosa prema Jugoslaviji apsolutno nije simpatična. Žao mi je, ali zaista ne osećam nikakvu empatiju prema njenom tužnom životu u ogromnom stanu u centru Beograda, dok je njena umetnička duša patila jer je oko nje sve bilo sivo, sa dahom represije i pomalo depresije. Na stranu sve to, jeste istaknuta umetnica performansa i jedna od svega nekoliko ličnosti sa ovih prostora koji su zaista poznati i priznati u svetu. Njenu izložbu, stoga, treba pogledati. Njenu umetnost možemo razumeti ili ne razumeti, ali prilika da na jednom mestu vidimo celu retrospektivu treba da se iskoristi.

Pop kultura

Digitalno kreiranje Barbie svetova Piše: Tamara Urošević Fotografije u tekstu: Instagram Committenstatebarbie

I

stražujući o fenomenu „Barbi“ lutke u 21. veku, zanimalo me je koliko je popularna nakon 60 godina svog postojanja, u obilju novih igračaka i proizvoda. Barbika se prvi put pojavila na tržištu 1959. godine i od tada se menja shodno vremenu za koje se proizvodi i dizajnira. Logično, jedan od razloga za to, ako ne i glavni, jeste zarad opstanka na tržištu – kupcima se nudi ono što se traži, dok na taj način kompanija akumilira profit. Na taj način, nekoliko generacija devojčica bilo je okruženo „Barbi svetom“, koji su same mogle da kreiraju, ili da se kroz Barbiku i kroz igru sa njom identifikuju. Kako vreme odmiče i život teče sve brže, tako i kompanija „Mattel“ ide u korak sa trendovima, nudeći kupcima iznova nove, a zapravo iste, „Barbi“ lutke.

U jeku novih serija lutaka, deluje kao da one ne interesuju toliko decu kao sredstvo za igranje, koliko su više deo teme i želje odraslih. Tako se, recimo, ili diskutuje o uticaju Barbike u feminističkim krugovima, ili pak starije generacije koje su kao deca obožavale Barbiku nastavljaju da neguju i održavaju taj pozitivan stav prema njoj. Na taj način, popularnost Barbike dobija novu dimenziju okupirajući društvene mre-

že njenih fanova. Čini se da „Mattel“ nije morao da iskorišćava društvene mreže, odnosno, čitav spektar digitalnog univerzuma, kako bi pokazao da je Barbika globalno popularna.

Naime, društvena mreža Instagram preplavljena je profilima gde je „Barbi“ lutka glavni akter digitalnog sveta. Umesto da devojke, žene, postavljaju slike svoje svakodnevnice, kao što to radi većina nas, one su izabrale svoju personalizovanu „Barbi“ lutku koja je napravljena na osnovu njihovog izgleda (ili je to bar naš utisak dok gledamo fotografije i profile) kroz koju odražavaju svoju realnost. Prateći neko vreme određene profile, odlučila sam da im se javim preko Instagram direct-a, zamolim za intervju i postavim nekoliko pitanja. Od tri kontaktirana profila, Julia sa Instagram profila „Mitten State Barbie“ je jedina pristala na intervju.

Kada je instagram profil „Mitten State Barbie“ napravljen? I šta Vas je navelo da to uradite?

- Instagram stranicu pokrenula sam krajem 2015. godine. Prvobitno je inspirisana time što sam slučajno naletela na neki drugi „Barbi“ profil i to me je podse-

5

tilo na moju ljubav prema Barbiki! Kao dete sam uvek volela Barbike i kao tinejdžerka sam ih nerado spakovala. Kao odrasla osoba, nisam neko vreme razmišljala o njima. Tako je taj profil pokrenuo moju ideju da stovrim „mini me“ Barbiku i napravim joj profil. Nisam imala pojma da to nije originlana ideja, zapravo nisam znala da postoji toliko „Barbi“ profila sa drugim „mini me“ identitetima, sve dok nije prošlo nekih šest meseci! Očigledno je da nisam pažljivo gledala, jer ima toliko još sjajnih profila.

Koliko „Barbi“ lutka utiče na tvoj život, i koliko uticaja je imala u detinjstvu?

- Barbika je igrala veliku ulogu u mom detinjstvu. Sve što sam želela je da se igram sa mojim Barbikama!

Kreiranje tog imaginarnog sveta s lutkama bilo je tako zabavno. Bila je dovoljna samo jedna lutka da me okupira satima!

Da li imaš omiljenu „Barbi“ lutku?

- Nemam nijednu naročito omiljenu Barbiku. Jedna od mojih najdražih linija koju je „Barbi“ imala je linija „Girl Generation“ iz ranih 2000-ih, jer su dosta pažnje posvećivale detaljima kao što su odeća i nakit. Ali generalno, volim sve Barbike, čak ni ne znam zašto je toliko volim! Jednostavno je tako! Izabrala sam „glavnu“ lutku za svoj profil da izgleda kao ja.

Ko je napravio tvoju personalizovanu lutku? I kako si uopšte došla na tu ideju?

- Sama sam napravila svoju personalizovanu lutku!

Uzela sam lutku „Midge“ sa crvenom kosom i njenu glavu stavila (re-bodied) na „Made to Move“ telo, a zatim joj dodala i naočare. Crvena kosa i naočare su stvarno deo mog realnog života.

6

Da li zarađuješ od svog instagram profila?

- Ne, nema novca. Sve to samo za moje uživanje. To je zaista samo zabavan hobi koji volim da delim sa drugima, a koje to interesuje.

Koliko se identifikuješ sa svetom koji si kreirala kroz svoj instagram profil?

- Moja lutka („mini me“) mi je definitivno prirasla srcu.

Prvobitno je bila inspirisana mnome, realnim likom, ali je tokom godina ona razvila sopstveni karakter. Zamišljam to slično piscu fikcije koji razvija svoj lik – potrošio je mnogo vremena da je oblikuje, stvori da bi ona postala samostalno biće (ako to ne zvuči previše ludo, haha!).

Da li su scene sa slika koje postavljaš zaista deo tvog svakodnevnog života? Na primer, ako postaviš sliku sa Barbikom pored bazena, da li si i ti zaista tog dana na bazenu?

- Scene na mom profilu su pomalo inspirisane mojim stvarnim životom, ali su ponekad i preterane ili potpuno izmišljene. To je kombinacija stvarnih iskustava i fikcije. Zaista imam muža koji liči na njenog muža, a mnoge dodatne lutke koje koristim su zasnovane na pravim prijateljima i članovima porodice koje imam.

Volim da kažem da je Barbikin život dosta zasnovan na mom životu. Ali, na primer, moja kuća nije kul kao njena. I bazen koji ste naveli, on je nešto što zaista imam u stvarnom životu i što i radim u stvarnom životu, ali ne nužno tog dana kada sam objavila fotografiju.

Za svaku scenu koja je zasnovana na mom stvarnom životu, postoji isto toliko izmišljenih scena: nemam ni dvorišni kokošinjac ni piliće, tako da je to jedna o priča koja je izmišljena isključivo za život lutke.

Analiza

Dalibor Andonov Gru i rijaliti šou „96 sati sahrana“ Piše: Nemanja Marinović Fotografija: naslovna strana Informera

D

evetog septembra 2019. godine, oko 15:20 časova, u nesreći prilikom vožnje kajta u blizini nautičkog kluba „Zemun“ poginuo je poznati reper Dalibor Andonov Gru. Kraj vesti. Bez detalja, bez patetike, bez senzacionalizma, bez fotografija sa lica mesta. Tako bi trebalo da zvuči jedna novinarska vest. Od tog devetog septembra, pa zaključno sa 20. septembrom kada sam završio praćenje naslovnih strana domaćih medija o ovom slučaju, vest povezana sa tragičnom pogibijom repera bila je na naslovnim stranama 32 puta, od toga 26 puta u samo prva četiri dana nakon pogibije i to na taj način da je smrt repera pretvorena u svojevrsni rijaliti u kome je svaki detalj praćen iz sata u sat, iz dana u dan.

Od 32 naslovne strane, u 26 slučaja u pitanju je šest najtiražnijih dnevnih listova – Srpski Telegraf (6), Kurir (5), Blic (4), Alo! (4), Informer (4) i Večernje novosti (3). Osim njih, vest su na naslovnim stranama imali po jednom Dnevnik, TV Plus, Hello, Svet VIP, Gloria i Scandal. U ovu analizu ušle su samo vesti koje su bile na naslovnim stranama, iako je različitih (i problematičnijih) tekstova o ovom događaju bilo u mnogo većem broju i u mnogo više medija. Nije sporno da

je u pitanju vest od značaja za javnost jer se radi o smrti ličnosti poznate srpskoj javnosti, ali ono što se primećuje u analizi natpisa i fotografija na tim naslovnim stranama jeste kršenje medijske etike, na još gori način nego što se ona kršila i još uvek se krši kada su u pitanju Šaban Šaulić, Divna Karleuša i drugi. Medijsko izveštavanje o smrti neke javne ličnosti sve više dobija rijaliti formu.

Utorak, 10. septembar. Dan prvi.

Dan nakon nesreće na sedam naslovnih strana našla se ova vest. Dnevnik je objavio samo šturu vest, a diskretno i sa poštovanjem ova vest je, bar na naslovnoj strani, bila i u Blicu i Informeru, dok je Alo! začinio izjavama repera uoči smrti i stihovima poznate pesme „Pravo u raj“, koju je na naslovnoj imao i Kurir, ali se našla i u naslovima vesti na mnogim portalima.

Međutim, tri tabloida – Večernje novosti, Kurir i Srpski telegraf pored vesti objavile su i slike sa uviđaja, na kojima se vidi čamac i osobe koje uviđaj vrše, a Srpski telegraf je čak sa fotografije izdvojio i zumirao stopalo koje se jasno vidi, pri čemu čitava vest zauzima gotovo polovinu naslovne strane. Fotografisanje i objavljiva-

7

nje fotografija na kojima se vidi nečije beživotno telo u suprotnosti je sa smernicama Kodeksa novinara Srbije u delovima koji se tiču odgovornosti novinara i poštovanja privatnosti. Ovakve fotografije su uznemirujuće za javnost, ne postoji nikakav javni značaj u tome da se one štampaju na naslovnoj strani i jedina svrha im je senzacionalizam i podizanje tiraža.

Sreda, 11. septembar. Dan drugi.

Narednog dana do medija su stigli rezultati obdukcije, koji su objavljeni na šest naslovnih strana, a naslovnice su preplavile i izjave i fotografije porodice i bliskih prijatelja. U ovome prednjači Blic koji u centralnom delu naslovne strane prenosi izjavu Gruovog prijatelja. „Gru je leteo kroz vazduh brzinom od 70 kilometara na sat, a onda ga je vetar 20 sekundi udarao o vodu - kaže reperov prijatelj Aleksa Mašić“, piše Blic uz naslov „Vetar ga je nosio 300 metara, nije mu bilo spasa“ i izveštaj sa obdukcije u kom se navodi da je reperu kičma pukla na dva mesta i da je umro od utapanja. Uz sve ovo objavljena je i slika čamca. Srpski telegraf prati u stopu objavivši na polovini naslovne strane izjavu brata poginulog repera, Igora Andonova, koji kaže kako je molio brata da ne ide na kajt i poslednju sliku pred pogibiju na kojoj se vidi Gru na kajtu. Na ovaj način, iako su novinari po Kodeksu dužni da budu odgovorni prema izvorima informisanja i ne smeju zloupotrebiti nečije emocije, neznanje ili nedovoljnu sposobnost rasuđivanja, bol bliskih ljudi iskorišćena je za popunjavanje naslovne strane i podizanje tiraža. Javnost je mogla da preživi bez svih ovih detalja koji su takođe uznemirujući, posebno u Informeru koji detaljno opisuje da je Gru „posle pada u vodu polomio kičmu na dva mesta, ostao paralizovan i udavio se jer nije mogao da pomera ruke i noge“. Informer će na istoj naslovnoj strani objaviti i fotografiju reperove supruge Danice snimljenu u 10:35h prethodnog dana na kojoj je ona uplakana ispred zgrade na Vidikovcu.

Istog dana je fotografiju uplakane ženske osobe na naslovnici imao i Kurir uz naslov „Porodica neutešna: Danicu ne mogu da povrate od šoka!“, kao i Alo! uz naslov „Skrhana Danica u suzama sprema sahranu, deca po savetu psihologa idu u školu“. Praćenje i fotografisanje članova porodice žrtve nesreće ili zločina, kako bi se dokumentovala njihova bol je nedopustivo zadiranje u privatnost. Iako je pravo na privatnost, u kontekstu medijske etike, sužena kad su u pitanju javne ličnosti, članovi njihovih porodica to nisu, niti ovde postoji interes javnosti da to vidi. Jedini interes leži u tiražu zbog koga su tabloidi spremni da od nečijeg bola naprave rijaliti program. Pravi rijaliti program ovog tipa već smo imali u „Zadruzi“ kada je prenošeno kako Kija Kockar ide na sahranu svog oca, pritom bez obraćanja pažnje na osećanja i želje drugih članova porodice i osoba prisutnih na sahrani. Jelena Karleu-

8

“ Mediji koji su izgubili svaki moralni i etički kompas spremni su da od svake tragedije, događaja i svačijeg privatnog života naprave rijaliti, ne obazirajući se na emocije i psihičko i fizičko stanje koje ta osoba proživljava u tom trenutku. Ponašaju se kao lešinari koji samo čekaju da neko bude ranjiv kako bi ga javno izložili, ili satanizovali ukoliko se drzne da podigne glavu.” ša i Ilda Šaulić su, kao i Divna i Šaban, javne ličnosti za čije živote postoji interesovanje javnosti, ali to ne opravdava fotoreportere koji ih zumiraju kako plaču na grobu tek sahranjenog roditelja. Kurir se već mesecima bavi satanizacijom Jelene Karleuše u pokušaju da je prikaže kao monstruma koji sprečava njihove fotoreportere da „rade svoj posao“ braneći se argumentom da je groblje javno mesto i uporno zaboravljajući da u Kodeksu novinara Srbije, koji ovaj tabloid načelno priznaje, u delu koji definiše korišćenje časnih sredstava, jasno stoji: „Novinar ne treba da nastavi sa postavljanjem pitanja, telefoniranjem, fotografisanjem ili snimanjem privatnog lica nakon što je zamoljen da odustane“. Jelena Karleuša je jasno stavila do znanja da ne želi da bude fotografisana, a novinar koji poštuje svoju profesiju i savesno obavlja svoj posao dužan je da njenu odluku poštuje. Daleko od toga da se može opravdati bilo čije agresivno ponašanje, pa ni Jelene Karleuše, ali osnovna teza kojom se Kurir brani – da oni imaju pravo tu da budu i da rade to što rade – nije tačna. Na tom primeru Kurir pokazuje da ne poznaje bazične principe i etiku profesije, te se shodno tome njihov posao i ne može nazvati novinarstvom. Mediji koji su izgubili svaki moralni i etički kompas spremni su da od svake tragedije, događaja i svačijeg privatnog života naprave rijaliti, ne obazirajući se na emocije i psihičko i fizičko stanje koje ta osoba proživljava u tom trenutku. Ponašaju se kao lešinari koji samo čekaju da neko bude ranjiv kako bi ga javno izložili, ili satanizovali ukoliko se drzne da podigne glavu. Žrtve su im i javne ličnosti, ali i svako koga mogu da dovedu u vezu sa njima – prijatelji, porodica, komšije, bivši ili sadašnji partneri. Svačije telo, suze ili polni organ postali su javno dobro. Četvrtak-petak, 12-13. septembar. Treći i četvrti dan.

Kada je u pitanju porodica Dalibora Andonova, mediji su sa ovom praksom nastavili i narednog dana izveštavajući sa komemoracije, kao i sa sahrane 13. septembra. Fotografije supruge repera i njegove ma-

loletne dece, slikane na komemoraciji, na naslovnoj strani imali su Večernje novosti, Alo! i Blic, dok je Kurir objavio fotografiju sa komemoracije, ali je u pitanju govor održan na sceni. Izveštavanje sa sahrane na naslovnoj strani, ponovo uz fotografije porodice i prisutnih, objavili su Blic, Srpski telegraf, Informer, Alo! i Kurir, dakle većina najtiražnijih medija. Ove fotografije pratili su naslovi poput „Gruova žena jedva stajala pored sanduka“ (Srpski telegraf), „Supruga Danica očajna - ustani, nemoj da ideš“ (Informer), „Udovica Danica na sahrani dozivala svog pokojnog supruga Grua - molim te, ne ostavljaj me“ (Alo!) i „Jauci porodice odzvanjali Orlovačom“ (Kurir). Apsolutno ne postoji nijedan razlog i nijedno opravdanje da se bol porodice i jedan toliko duboko intiman trenutak kao što je opraštanje od voljene osobe prenosi na ovaj način. Tri dana kasnije, 16. septembra, magazin Gloria je otišao toliko daleko da je preko cele naslovne strane objavio fotografiju uplakane Danice Prvulović sa Gruovom fotografijom u rukama, uz naslov „Tiho noći, moje zlato spava“ (što je pesma uz koju je reper sahranjen) i tekstom „Supruga tragično nastradalog muzičara Dalibora Andonova Grua nema od bola držala je njegovu sliku na sahrani“. Gloria možda sebe definiše kao „magazin o poznatima“, kako je istaknuto na njihovom sajtu, ali Danica Prvulović nije javna ličnost i ovde se ne radi ni o čemu drugom nego o užasnoj eksploataciji nečijeg bola. Vratimo se na Kodeks koji definiše da novinar ne smeju zloupotrebiti nečije emocije, neznanje ili nedovoljnu sposobnost rasuđivanja – Danica Prvulović se u tom trenutku, kao i bilo koja osoba koja sahrani emotivnog partnera, nalazi u specifičnoj situaciji i izuzetno je upitno da li je iko od nas u mogućnosti da racionalno rasuđuje u tom trenutku, prepozna potencijalnu zloupotrebu i na kraju krajeva proceni da li zaista želi da se njena fotografija nastala u takvom trenutku nalazi na svim kioscima i da njen intimni, duboki bol gledaju deca, prijatelji i cela zemlja. Novinar je taj koji je dužan da o tome vodi računa, a naslovna strana ovog tipa, pa čak i uz sva odobrenja ovog sveta, nikada ne bi smela da se nađe na kioscima.

Gruov lik i delo mediji su nastavili da eksploatišu na još nekoliko naslovnih strana, koje su do te mere bizarne da se moraju pomenuti. Dve vesti, od 16. septembra i 19. septembra, pripadaju Srpskom telegrafu – u jednoj se Kija Kockar optužuje da pravi marketing od Gruove smrti zato što nosi flor, a u drugoj vesti pišu o ukletom Gagiju Ðoganiju koji kaže „kad uđem u rijaliti neko umre“, uz prateću sliku Ksenije Pajčin i Grua. Treća vest pripada Scandalu koji istog dana kada Glorija objavljuje skandaloznu naslovnu stranu, donosi priču komšinice u kojoj se tvrdi kako je namešteno da Gru pogine – „Znam sve detalje i na plašim se da vam ispričam, ovo je prava istina“ navodne su

reči navodne komšinice. Ovo je neverovatna obmana javnosti, u jednom stravičnom pokušaju da se od nesrećnog slučaja koji je potpuno jasan i poznat, napravi rijaliti-triler sličan slučaju ubistva Jelene Marjanović, čiji sudski proces gotovo istovremeno pokriva preostale delove naslovnih strana. Izbrojao sam i to, u istom ovom istraživanom periodu i u istim medijima vest o sudskom procesu protiv Zorana Marjanovića ili sa time povezanim temama bila je na naslovnim stranama 26 puta, a analizirala se svaka izjava, spekulacija, pa čak i tetovaže optuženog. Izgleda da ni sve to nije bilo dovoljno. Čini se da je rijaliti toliko sveprisutan i dominantan da se u domaćim medijima zaboravilo na neko drugačije novinarstvo i načine izveštavanja. Sve je danas rijaliti i sve može postati deo rijalitija. Sahrane su nacionalne televizije prenosile samo kada su u pitanju značajni državnici, sada prenose sahrane roditelja rijaliti zvezda. Štampani i online mediji nesreće i zločine prenose iz minuta u minut, snimaju i fotografišu, seciraju svaki detalj života i smrti preminulog ili povređenog i prate svaki korak ožalošćenih. Svaka informacija je dostupna i to odmah – od toga u kom stanju je nečije telo (setite se izveštavanja o nesreći novinarke Pinka), do toga na koji način je neko plakao na sahrani bliske osobe i čime je brisao nos. Pre nekoliko godina šokirala nas je ideja o najavi rijalitija „24 sata sahrana“, koji se nikad nije desilo, a sada sve to imamo u jednom drugom obliku - rijaliti „96 sati sahrana“ Dalibora Andonova Grua to jasno pokatuje, iako nije prvi, a bojim se ni poslednji slučaj kome ćemo se svedočiti.

9

Mladi

Razbijanje barijera i razvoj kritičkog mišljenja: šta o Školi medijske pismenosti misle studenti ranijih generacija Piše: Centar za marginu

C

entar za marginu ove jeseni proslavlja prvi mali jubilej – Škola medijske pismenosti upisuje svoju petu generaciju! Predavanja počinju od petog oktobra, a prijave su otvorene do 27. septembra na sajtu www.czm.org.rs Ovim povodom razgovarali smo sa nekim od naših najboljih polaznika iz ranijih generacija. Program su krenuli kao srednjoškolci i studenti, a danas se svi ponosimo njihovim akademskim i profesionalnim uspesima. Sa nekima od njih nastavili smo saradnju, tako da su angažovani u našoj Školi kao predavači, ili su deo tima ovog magazina. O tome gde su i šta rade danas i koliko je njima ova škola značila razgovarali smo sa ovim sjajnim mladim ljudima.

Tijana Ristić, prva generacija - danas grafička dizajnerka magazina Promaja •Škola za mene predstavlja jedno jako bitno iskustvo. Ovde sam naučila da medije posmatram kritički i dosta ozbiljnije nego ranije. Zahvaljujući školi postala sam zainteresovana za medije i sadržaj koji nam se plasira. Nakon programa postala sam članica organizacije, učestvovala na više projekata i meni najvažnije - dobila priliku da radim ovaj magazin i slobodu da, kao grafička dizajnerka, osmislim kompletno vizuelno rešenje.• Uroš Ðurović, prva generacija - danas predavač u Školi medijske pismenosti •Škola medijske pismenosti je za mene bila kao jedna uzbudljiva serija! Svaka nova subota u ovoj školi predstavljala je novu epizodu za koju jedva čekaš da izađe jer te zainteresuje brojnim novim saznanjima koja itekako drže pažnju. Osim toga, otvara ti nova pitanja i podstaknut njima upisao sam interdisciplinarni master u oblasti kulture i medija. Kako sam postao jedan od predavača škole, ponovo se radujem uzbudljivim vikendima i jedva čekam da prenesem svoje znanje i iskustvo novim polaznicima. A do tada: saznaćete mnogo zanimljivih stvari u sledećoj epizodi!•

10

Julijana Spasić, treća generacija - danas lektorka Promaje •Škola medijske pismenosti mi je, pored svega što je bilo obećano, pomogla i u razvoju samopouzdanja kada je javno objavljivanje tekstova u pitanju. Sjajne povratne informacije omogućile su mi da unapredim svoje tekstove, a prezabavna predavanja su me zainteresovala za teme koje su mi do tada bile strane kao što je npr. kultura zabave. Tokom trajanja Škole, uspela sam da inkorporiram nova interesovanja u tekstove i na taj način proširila opseg tema o kojima sam do tada pisala.• Jelena Ostojić, prva generacija - danas predavačica u Školi •Najznačajnija i najkorisnija stvar koju mi je omogućila škola je da razvijam kritičko razmišljanje, kao i znanje na koji način da priđem i temama koje mi nisu toliko bliske, ali i da, kroz predavanja koja sam kasnije imala prilike da održim, podelim sa novim polaznicima nešto o onim koje jesu. Sva iskustva koja sam ponela iz Škole omogućila su mi da se danas na što bolji način bavim novinarskim poslom, kako u mejnstrim medijima, tako i u alternativnim medijima posvećenim mladima.• Tamara Urošević, druga generacija - danas redovna kolumnistkinja Promaje •Prvi korak u medijskom opismenjavanju načinila sam upravo u ovoj školi, da bih kasnije svoje znanje i veštine nadograđivala u ostalom kako formalnom, tako i neformalnom obrazovanju. Škola mi je na razumljiv i pitak način predstavila zašto je važna medijska pismenost i informisanost, kao i na koji način da razvijemo kritičko mišljenje, te ne budemo izmanipulisani od strane medija. U školi sam imala priliku da učim i družim se, kao i da pišem tekstove i moderiram jednu važnu tribinu u okviru Merlinka festivala. Kasnije, ispostavilo se da je medijska informisanost ono u čemu sam dobra, te sada, nakon završenog programa, kao i studija etnologije i antropologije, radim kao koordinatorka upravo na projektu za medijsku informisanost i pismenost u Centru E8.• Uroš Kuzmanović, četvrta generacija - danas redovni kolumnista Promaje •Celokupno gledano, škola je bila sjajno iskustvo koje daje osećaj obaveze, odgovornosti, razbijanja ličnih barijera pristupanjem nepoznatom kolektivu, osećaj vrednosti i osećaj napredovanja. Što se samog sadržaja tiče, detaljan je i ozbiljno se shvata program od strane onih koji ga koncipiraju, uložen je trud i oseća se to kroz predavanja. Predavači zaista „žive” taj život koji kritički sagledava društvo i „to” uspevaju da prenesu na polaznike. Ipak, značajnije od svakog predavanja kao takvog je uticaj programa čitave škole na menjanje svesti kod polaznika i na ozbiljnije shvatanje društvenih fenomena. Program je, implicitno, na mene delovao i u praktičnom smislu kao neki alarm koji me poziva na aktivizam, na nećutanje.• Katarina Sremčević, prva generacija •Kada sam pohadjala školu bila sam student novinarstva. Shvatala sam pojam medijske pismenosti, ali sam u školi produbila svoje znanje i otkrila kompleksnost tog pojma. Škola mi je donela i mnoga poznanstava, od predavača preko učesnika, koja su mi bila i još uvek su mi jako značajna. Promenila mi je perspektivu iz koje gledam na medijski sadržaj, nakon škole sam shvatila da posle nje nismo postali „medijski pismeni”, već da je to proces koji traje ceo život, ali škola nam je bila putokaz za pravac u kom treba da razmišljamo i način na koji treba da razmišljamo. Ipak, kada pomislim na školu prvo mi na pamet padaju teme koje se tiču nasilja nad ženama, pozicije žena u medijima i medijskom sadržaju, medijska pismenost i muzika, film i društvene mreže. To su teme kojima sam se i sama kasnije bavila kroz razne projekte, a trenutno radim kao novinarka u novinskoj agenciji Beta.• Milica Lukić, prva generacija •Ova škola je za mene značila oštro skretanje u odnosu na putanju kojom sam razmišljala.

Po mom mišljenju na najzdraviji mogući način, pod mentorstvom obrazovanih i organizovanih osoba, punih entuzijazma, znanja i volje da to isto znanje podele. Najviše me je pokrenula raznovrsnost predavanja i trud koji je koordinator uložio u oblikovanje i sastavljanje tekstova na kojima sam radila. Potpuno je drugačije kada i mi sami imamo udeo u nečemu, mislim da je to bio ključ da svo znanje jako dobro upijem i primenim u praksi. Trenutno studiram dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti i svima najtoplije preporučujem Školu medijske pismenosti.•

11

Luka Mutić, četvrta generacija •Pohađanjem škole stekao sam prvenstveno nova poznanstva, a i povećao broj uglova iz kojih se mogu sagledati mnogobrojne pojave u medijima i kulturi. Školu bih preporučuio svima koji žele da prošire svoje vidike kada je reč o medijskom opismenjavanju. Imaćete priliku da čujete vrlo interesantna i detaljna objašnjenja i tumačenja pojedinih termina, pojava ili procesa u medijima i pop kulturi, kroz istoriju pa do danas, kao i da čujete analizu raznih aktuelnih tema i problema, ali na način koji niste do sada imali često prilike da čujete. Iako se ne bavim novinarstvom i uopšteno društvenim naukama u profesionalnom pogledu, smatram da mi je ova škola značajno pomogla da unapredim svoja znanja, jer medijska pismenost je nešto neophodno svakome za normalno funkcionisanje kroz savremeni život.• Aleksandra Mitrović, četvrta generacija •Škola medijske pismenosti nije uobičajena škola niti svojim imenom opisuje sve ono što ona zapravo jeste. Ona je mesto gde se svake subote postaje bogatiji novim znanjima i novim prijateljima. Naučila me je društvenoj važnosti medija u Srbiji, ali i važnim veštinama vezanim za novinarsku profesiju. Ona je, pored ostalog, zaslužna za to što i dalje radim na svom pisanju i svojim tekstovima dajući sebe baš toj profesiji. Posebnu čar joj daje to što znate da joj se uvek možete vratiti.• Nikola Petrović, druga generacija •Škola me je naučila novinarskoj etici koja iščezava i kojoj je preko potrebno da se održi. Otvoren mi je prostor u kome mogu da se bavim aktivizmom i pruženo potrebno znanje o istom. Uz goste predavače, program škole mi je dao jednu široku sliku medija u Srbiji. Plus je zabavno!• Ivana Stojanović, prva generacija •S obzirom na to da sam bila deo prve generacije škole nisam znala šta da očekujem, a program sam završila sa bezbroj iskustava. Za ono čime sam tada želela da se bavim, a sada se i bavim, bila je korisna jer je davala uvid u skoro sve oblasti koje jednog novinara mogu da zanimaju i s toga je svima preporučujem.• Jovana Marjanović, treća generacija •Za mene škola predstavlja jedno sjajno iskustvo iz kojeg sam svašta naučila i koje mi je proširilo vidike i otvorilo um i skrenulo pažnju na važnost kritičkog mišljenja. Naučila sam važnost čitanja između redova i proveravanja informacija. Upoznala sam razne zanimljive ljude i dobila priliku da učestvujem u organizaciji tribine na Merlinka festivalu, što verovatno ne bih mogla da nije bilo ove škole. Pisanje za Promaju mi je pomoglo da osvestim svoju ljubav prema filmskoj kritici i shvatila sam da je to nešto čime bih volela da se bavim.• Željka Marinković, četvrta generacija •Kao studentkinji sociologije, iskustvo koje sam stekla u ovoj školi je veoma značajno za mene, jer ono što sam tamo čula, videla i naučila je podstaklo i unapredilo moje kritičko mišljenje i pomoglo mi u tome da sagledam „širu sliku“ onoga što nam mediji plasiraju. Takođe, značajno mi je bilo to što sam imala priliku da znanje koje sam do sada stekla o masovnoj kulturi i medijima unapredim i primenim u praksi. Pored svega toga, bilo je jako zabavno i opušteno, predavači su sjajni, teme koje smo obrađivali takođe, kao i ljudi koje sam upoznala i sa kojima sam i dalje u kontaktu.• Nina Jovanović, treća generacija •Škola je bila polazna tačka za dalje usmeravanje na nivou moje buduće karijere. Predstavljala je i izazov, jer je to bilo moje vatreno krštenje što se tiče ozbiljnijih kurseva i jedan veliki izazov koji mi je pomogao da prenebregnem i razbijem stigme u nasem društvu kada su u pitanju seksualne i nacionalne manjine. Prvi put sam istinski otvorila oči i upoznala se sa terminom medijske pismenosti i naučila koje portale da gledam ne bih li došla do istinitih vesti. Uspela sam da odvojim bitno od nebitnog i senzacionalističko i pogrdno od preciznog i tačnog.•

12

13

Priča sa naslovne strane

Aleksandar Sič

Faloplastika nije kozmetički tretman Razgovarao: Nemanja Marinović Naslovna fotografija: Nikola Ðukić Fotografije u tekstu: Aleksandar Crnogorac

14

T

ema ovog broja je fandrejzing kampanja koju je pokrenuo mladi trans muškarac iz naše zemlje i jedan od prvih javno autovanih trans aktivista Aleksandar Sič. Za faloplastiku, poslednji stadijum njegove tranzicije, potrebno je 8000 evra, koje prikuplja preko sajta GoGetFunding. Njegovu priču donosimo u narednim redovima.

Kada si prvi put shvatio da si drugačiji?

•To sam znao još u vrtiću, sa nekih pet ili šest godina.

Već tada sam izgledao drugačije, tražio sam da me šišaju kratko i ponašao sam se onako, kao brat. Nisam se uklapao ni u šta što je bilo tipično žensko, da nosim haljinice, roze boju, ništa od toga. Tada sam shvatio da nešto, uslovno rečeno, „nije u redu“. Moji roditelji kažu da im nije bilo ni na kraj pameti o čemu se radi, ali nisu ništa forsirali, imao sam tu slobodu da se oblačim kako hoću i na tome im zaista hvala.

Kakve su bile reakcije druge dece?

•Deca kao deca, umeju da budu surova. Uvek sam bio zatvoren, imao sam malo prijatelja, ne mogu da kažem da je nužno zbog toga, ali nisam bio najbolje prihvaćen u društvu, bar kao klinac.

Kada si krenuo u proces prilagođavanja pola i da li si imao podršku porodice?

•To je bilo pred kraj srednje škole, s obzirom na to da u našoj državi moraš da imaš osamnaest godina da bi mogao da kreneš u taj proces. Imao sam sreće što se toga tiče, mogao sam da računam na podršku porodice, pa čak i šire porodice.

Kako izgleda proces i kroz šta sve se prolazi na tom putu?

•Proces kreće od psihijatra. Dijagnostika traje oko tri meseca i ide se jednom mesečno. Zatim slede posete psihologu, rade se razni testovi inteligencije i drugi psihološki testovi i nakon toga je period od nekih godinu dana u toku kojih treba da se uklopiš u željenu rodnu ulogu, tj. da preuzmeš mušku rodnu ulogu, prvo u svojoj porodici, a onda i u široj zajednici. Kad se to završi i postavi dijagnoza F64 ide se kod endokrinologa i uključuje se hormonska terapija, u mom slučaju testosteron.

Koliko je teško prvi put preuzeti drugu rodnu ulogu, posebno u javnosti?

•U početku je bilo dosta teško i bilo je neprijatnih situacija. Pre početka hormonske terapije nisam izgledao kao sada. U krugu porodice nije bilo problema, osim što je u prvi mah i njima i meni bilo čudno da me oslovljavaju u muškom rodu. Prijatelji su, kako kažu, znali, ali u nekom širem krugu jeste bilo situacija koje nisu bile prijatne.

Šta je cilj tolikih testova i koliko je diskriminatorno to što moraš da dokazuješ nekome da si ono što osećaš da jesi?

•Osnovni cilj je da psihijatar stekne sliku o tebi, zato su tražili da dođu i moji roditelji, čak i neki najbliži prijatelji. S neke strane to jeste diskriminišuće, ali sa druge strane zaista je potrebno da se uvere da će neko, kada prođe kroz sve to, moći da živiš na taj način. Oni odgovaraju za sve nas, ako puste pogrešnu osobu na hormonsku terapiju ili operaciju za njih su posledice gore nego za nas.

Da li je proces pokriven zdravstvenim osiguranjem?

•U mom slučaju jeste, ali u obrnutom slučaju, prilagođavanje pola iz muškog u žensko nije i mnogo je skuplje. Mene jedna ampula testosterona košta dvesta dinara, a mogu da je primim i u Domu zdravlja jer se testosteron proizvodi u Srbiji, Galenika ga proizvodi. Ženski hormoni se ne proizvode, već se uvoze, i njima to hormonska terapija nije pokrivena osiguranjem i znatno je skuplja..

“U mom slučaju terapiju pokriva zdravstveno osiguranje, ali kod prilagođavanja pola iz muškog u žensko ne i mnogo je skuplje jer testosteron proizvodi Galenika u Srbiji, a ženski hormoni se uvoze.”

Do koje faze si stigao i koji su koraci preostali?

•Ja sam sada na nekih 90% puta. Operisao sam se prošlog leta, imao sam operaciju grudi i histerektomiju, što znači vađenje ženskih polnih organa i metoidioplastiku tj. konverziju genitalija. Važno je da ljudi razumeju da postoje dve vrste konverzije genitalija, jedna je metoidioplastika koju sam ja uradio i koja je dvotrećinski pokrivena zdravstvenim osiguranjem. Radi se od materijala koji je već bio na tom mestu i dobije se mikropenis, čija je jedina funkcija mokrenje iz stojećeg stava. To trenutno ne izgleda fiziološki dobro i nema seksualne i druge funkcije. Sa drugom procedurom, faloplastikom, imao bih normalan izgled, estetiku i sve funkcije koje imaju i biološki muškarci. Između ostalog, to je i seksualna funkcija, a iako je to zdravstvena i medicinska stvar, posmatra se kao kozmetička procedura povećanja penisa i iz tog razloga je osiguranje ne pokriva. To jednostavno nije tačno. Ne radim to zbog drugih ljudi, niti samo da bih imao seksualne odnose, već da bih se osećao bolje u svojoj koži i završio proces do kraja.

15

Tvoj fizički izgled upada u standarde hegemonog maskuliniteta – mišići, teretana i slično. Kako funkcionišeš u tom svetu kao autovani trans muškarac?

•Teretana nije nešto što radim da bih izgledao više kao muško, već nešto što volim, uživam u tome i pretvorio sam to u svoju profesiju. Maskulinitet svako shvata drugačije, ne trudim se da se uklapam u neke norme, to sam što jesam.

Kako te prihvataju „batice“ iz teretane?

•Do skoro sam radio u jednoj baš velikoj teretani u Beogradu i u početku nisu znali ništa o meni, saznali su kad sam dao intervju za „Optimist“, ali reakcije su bile skroz okej, niko nije imao ništa pogrdno ni da uradi, ni da kaže. Komentari sa kojima sam se susretao su inače bili uglavnom skroz pozitivni.

“Sa faloplastikom bih imao normalan izgled, estetiku i sve funkcije koje imaju i biološki muškarci, pa i seksualnu. Iako je to zdravstvena i medicinska stvar, posmatra se kao kozmetička procedura povećanja penisa i iz tog razloga je osiguranje ne pokriva. To jednostavno nije tako.”

Da li misliš da je transrodnost bolje prihvaćena nego homoseksualnost i zbog čega?

•Transrodnost je prihvaćena od strane Srpske pravoslavne crkve, dok homoseksualnost nije, tako da je ljudima koji su religiozni to jako bitno. Možda je to jedan od razloga.

Tebe su oduvek privalačile devojke. Da li si nekad mislio da si lezbejka ili su te tako doživljavali?

•Jesu me uvek privlačile žene, ali nikada mi nije prijalo kad mi neko kaže da sam lezbejka, smetala mi je ta etiketa, jednostavno se nisam tako osećao. Sa druge strane, ako nisam lezbejka, šta sam onda? Trudio sam se da ne stavljam na sebe te etikete, jednostavno samo živiš. Često se rodni identitet i seksualnost mešaju.

Kako najbolje razumeti tu razliku?

•To su dve potpuno različite stvari i jedna drugu ne određuju. Rodni identitet je ono kako se ti osećaš, što ti jesi, a seksualnost je ono što te privlači. To su dva odvojena pojma. Rodni identitet je ono kako ti sebe osećaš u vremenu i prostoru i nema ničeg opipljivog na osnovu čega može da se odredi. Zato dijagnostika u početku toliko traje jer to nije kao kada polomiš ruku

16

pa se vidi na rentgenu, ovde tih „simptoma“ nema.

Kako devojke sa kojima si u vezi reaguju na to i kako funkcionišu seksualni odnosi?

•Svakoj devojci kažem odmah na početku jer ne želim da ulazim u neku priču ili da se vezujem za nekog ko bi imao problem s tim. Ako dobro prihvati, super, ukoliko ne svako ide svojim putem. Kada su seksualni odnosi u pitanju, moraju se koristiti različita pomagala.

Da li je operacija opasna i koje su moguće komplikacije?

•Ne mogu da kažem da je opasno po život, ali nije ni bezazleno. Sama hormonska terapija koja se uzima celog života može imati posledice po zdravlje, posebno kod ljudi koji ne mogu da sačekaju tih godinu dana već je uzimaju na svoju ruku. Ni sama operacija nije bezazlena, čuo sam svakakve priče o komplikacijama koje se dešavaju, a ja sam imao infekcije, upale mokraćnih kanala i jednu infekciju koja se proširila na bubrege.

Kakav je odnos medicinskih radnika prema trans osobama?

•Mislim da je znatno bolje jer ima više trans ljudi i zdravstveni kadar je edukovaniji. Sada živim u Novom Sadu, a karton mi je još u Beogradu u Studenskoj poliklinici i moja doktorka mi je baš nedavno pričala kako je bila na nekim edukacijama o trans osobama kako bi znala kako da se obrati i kako da pomogne. Rekla mi je da ima nekih tridesatak trans osoba sa kojima radi, što je znatno više nego pre.

“Teretana nije nešto što radim da bih izgledao više kao muško, već nešto što volim, uživam u tome i pretvorio sam to u svoju profesiju.”

Da li se u društvu nešto promenilo u odnosu na vreme kada si ti bio dečak?

•Sada ima više ljudi koji su medijski autovani. Meni se nedavno putem fejsbuka obratio klinac od devet godina, trans dečak kao što sam bio i ja. Oni sada imaju kome da se obrate. Kada sam ja bio dečak o tome se nije znalo ništa, niti sam imao koga da pitam. Slučajno sam upoznao momka koji je bio u tranziciji i on me je uputio kome da se obratim. Danas je to drugačije.

Kakve promene je potrebno napraviti u društvu da bi se položaj trans osoba poboljšao?

•Na prvom mestu je neophodno doneti zakon koji omogućava da se lična dokumenta promene odmah na početku hormonske terapije. Meni su se dešavale jako neprijatne situacije kada sam imao ličnu kartu sa ženskim imenom, a pritom izgledao ovako – niko ti ne veruje, ne možeš da nađeš posao, iznajmiš stan i slično. Na fakultetu sam imao probleme jer profesor pogleda indeks i kaže da to nisam ja i ne mogu na ispit. Zatim su tu problemi sa legitimisanjem – ko ti je ovo, čiju si ličnu kartu uzeo, sad ćemo da te privede-

mo i slično. Ja sam sa sobom nosio papir iz Kliničkog centra na kome je moja psihijatrica potpisala i pečatirala da sam to ja, tek s tim papirom sve bude u redu.

Veliki je problem što je dokumenta moguće promeniti tek nakon konverzije genitalija jer ima baš mnogo neprijatnih situacija, a neki ljudi su godinama na hormonskoj terapiji i nisu u mogućnosti da sakupe novac za operaciju jer ne mogu da se zaposle.

Koliko je novca potrebno za tvoj finalni korak i postoje li još neki načini da se on prikupi?

•Operacija košta nešto više od osam hiljada evra.

Zavisim samo od sredstava koje na ovaj način prikupim. Fondovi ne pokrivaju ništa, prethodnu operaciju sam platio samo oko sto hiljada dinara, ali za ovo ne postoje nikakvi drugi fondovi, u potpunosti zavisim od drugih. Do sada je prikupljeno oko pet stotina evra.

Kako kampanja funckioniše i kako se sredstva prate?

•U samoj kampanji se definiše cilj koji treba da se dostigne i sve dok se kompletna cifra ne prikupi ne mogu da podignem novac, tako da nema prostora za malverzacije. Transakcije idu preko PayPal-a, kada se prikupi sav iznos plaća se provizija i onda mogu da pristupim novcu i zakažem operaciju.

Ukoliko ste u mogućnosti, Aleksandru možete pomoći prateći instrukcije na sledećem linku: https://gogetfunding.com/acas-phalloplasty/

17

Društvo

Spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu: kič ili srpska društvena stvarnost?

Piše i fotografije u tekstu: Ivana Dimitrijević Naslovna fotografija: Gradnja.rs / Marko Stojanović - privatna arhiva

B

eograđani već neko vreme prisustvuju velikim promenama u infrastrukturi prestonice.

Svima je jasno da Beograd više nikada neće biti isti nakon izgradnje Beograda na vodi, brojnih fontana, sečenja ogromnog broja stabala i sl. Nisam od onih koji misle da će Beograd biti nužno ružniji, ili da će izgubiti svoj pređašnji duh. Znamo da je lepota realtivna (iako, doduše, kič nije), a i da sve promene koje prestonica doživaljava jesu prouzrokovane samo još jednim ideološkim skretanjem, koje sprovodi samo još jedna državna vlast. Dakle, Beograd se još jednom menja, kao što je to činio toliko puta u svojoj prošlosti, pa ne treba misliti da on time prestaje biti Beograd. Naprotiv, samo ponovo imamo tu privilegiju da prisustvujemo spektaklu istorije.

S tim na umu, osvrnula bih se ovde na projekat preuređenja novoprozvanog Savskog trga (platoa ispred nekadašnje železničke stanice) koji se već više od godinu dana najavljuje u medijima kao grandiozno ostvarenje, arhitektonsko čudo i neviđena atrakcija u budućnosti. On će uneti jednu novu estetiku u prestonicu, koja nije ravna ničemu što je grad do sada video, i neodoljivo podseća na projekat Skoplje 2014 koju je

18

prestonica Severne Makedonije doživela pre samo nekoliko godina.

Beograd i Stefan Nemanja Glavna železnička stanica je izmeštena na Prokop, a zgrada će uskoro biti prenamenjena u muzej (čega, to ćemo videti, ali postoje indikacije da će to biti muzej srednjovekovne Srbije). Ispred nje će do 2020. godine biti postavljen monumentalan spomenik Stefanu Nemanji u visini od ukupno 23,5 metara, ili, prema luckastom poređenju Informera - “više od deset Bobana Marjanovića”. Možda je ukusnije poređenje ono sa Pobednikom na Kalemegdanu, koji od zemlje do vrha ima nešto preko 17 metara. Kako se navodi, u izvornom arhitektonskom rešenju trga stoji da je razvoj tog prostora estetski ograničen i uslovljen projektom Beograd na vodi, a oko spomenika je predviđeno zelenilo i fontana. Prvobitni plan je bio da spomenik bude postavljen tako da se vidi sa Slavije, međutim izgleda da još nije sasvim sigurno gde će konačno stajati.

Na ovom spomeniku radi tim ruskih i domaćih vajara, među kojima su Nikolaj Muhin, Nikolaj Šumakov, Petar Arsić, na čelu sa Aleksandrom Rukavišnjikovim. Ovaj

tim započeo je sa radom nakon što je u Moskvu otputovala delegacija iz Srbije sa zadatkom da umetnike upozna sa idejnim rešenjem, čiji su članovi bili Nikola Selaković, tada generalni sekretar predsednika Republike, Goran Vesić, zamenik gradonačenika Beograda, Andrea Radulović, zamenik predsednika Skupštine Grada Beograda, Milutin Folić, gradski urbanista, i Ivan Karl, gradski sekretar za kulturu. Inicijator ideje za izradu ovog spomenika je, prema navodima g. Vesića, predsednik države. Konkurs je insistirao na neapstraktnim rešenjima, a kao neki od razloga za preuređenje se navode “povećana bezbednost pešaka”, ali i stvaranje “velike funkcionalne površine koja sada može da bude prostor za okupljanje i organizaciju događaja”.

Projekat finansira preduzeće Beograd na vodi. Treba podvući i činjenicu koja se često zanemaruje u medijima, a to je da se zbog ovog projekta sa Savskog trga izmešta spomenik žrtvama ratova 1990-1999, kao što je zbog fontane na Slaviji izmešten spomenik Dimitrija Tucovića.

Idejni tvorci Aleksandar Rukavišnjikov potiče iz porodice koja nekoliko generacija unazad neguje vajarsko umeće, gravitirajući ka monumentalnoj skulpturi. Kako navodi Blic, on je izjavio: “Bio sam u Beogradu, znao sam da je reč o modernom gradu i počeo sam da razmišljam o formi u kakvoj bi trebalo da bude spomenik. Kao jedno od logičnih rešenja pao mi je na pamet vizantijski šlem. Obe naše zemlje su pravoslavne, oslanjaju se na vizantijsku tradiciju, obe su i ratovale sa Vizantijom tako da je taj odnos dvojak”. Jasno je da Rukavišnjikov naglašava kulturne veze između Rusije i Srbije (prvenstveno na osnovu zajedničkog pravoslavlja), i jasno je da ih spaja vizantijsko nasleđe, ali ipak ostaje nejasna veza između modernog grada i vizantijskog šlema.

Kao što je rečeno, u izradi spomenika učestvuje i Nikolaj Muhin, koga pamtimo po projektu dekorisanja Hrama Svetog Save iz 2014. godine. Tada je po nalogu predsednika Rusije za izradu mozaika u Hramu, odgovornom imenovana Ruska federalna agencija za pitanja Zajednice nezavisnih država, sunarodnika u inostranstvu i međunarodnu humanističku saradnju („Россотрудничество”), a dekorisanje je finansirao Gazpromnjeft sa 4 miliona evra. Svojevremeno, i Muhin je znao da laska srpskom nacionalnom ponosu, izjavivši: “Kažem vam ponovo, pomalo zavidim kada pomislim da će ovakav neponovljivi u svetu mozaik imati Srbija. A zašto ne Rusija? Očigledno je Gospod tako odlučio, da počnemo od Srbije”, naveo je Muhin, a prenosi Ruska reč.

Još jednom o umetnosti u politici Pošto se radi o umetničkom delu, valjalo bi posmatrati ga iz nekoliko perspektiva: estetske, političke i kul-

turne. U intervjuu za radio Slobodna Evropa, Miroslav Keveždi navodi da je spomenik Stefanu Nemanji, koji će u ruci držati ruski krst, deo ruskog talasa skulpture u Srbiji i podseća na spomenik caru Nikolaju i Svetom Savi u Beogradu i Sergeju Radonješkovu u Novom Sadu. Ipak, prema rečima istoričara umetnosti Marka Stojanovića, ono po čemu se ovaj spomenik razlikuje od većine spomenika u Srbiji, jesu brojni detalji koje će ovaj spomenik imati na postamentu, a koje pripisuje ruskoj umetničkoj tradiciji, ponikloj u carskom, imperijalističkom stilu. U istom prilogu, istoričarka Branka Prpa je izjavila da smatra da su razlozi za izgradnju ovog spomenika dnevnopolitičke prirode, dok arhitekta Mihajlo Timotijević za N1 pravi paralelu između ovog spomenika i onih u Skoplju.

Podsetimo se dakle projekta Skoplje 2014. Ime se naslanja na projekat obnove Skoplja nakon zemljotresa, koji se zvao Skoplje 1963. Inicijativa za pokretanje ovog projekta koincidira sa odbijanjem pristupanja Severne Makedonije u NATO 2008. godine. Tada je na inicijativu tadašnje izrazito desničarske i konzervativne Vlade na čelu sa Nikolom Gruevskim, u centru Skoplja, u radijusu od samo kilometar i po, postavljeno preko 50 skulptura, od kojih je najveća ona posvećena Aleksandru Makedonskom, visine 23 metara.

Uzgred budi rečeno, Vlada sastavljena od iste političke opcije je uoči izbora 2001., a nakon etničkih sukoba u Makedoniji iste godine, postavila ogromni svetleći krst (tzv. Milenijumski krst) na vrhu planine Vodno, tako da bude vidljiv iz svakog dela prestonice.

U Skoplju je tom prilikom, odmah pored starog kamenog turskog mosta iz 15. Veka koji je oduvek bio simbol Skoplja, u mermeru i bronzi sagrađeno nekoliko novih mostova, na čijim je ogradama postavljeno na desetine skulptura raznih istorijskih ličnosti, od Cara Dušana do Tošeta Proeskog. Osim što su ovi mostovi stilski potpuno ugušili stari most, oni su i nefunkcionalni i služe samo kao izložbeni prostor, i jasna su imitacija mosta umetnosti u Pragu, kao što krst na planini Vodno i trijumfalna kapija imitiraju parišku Ajfelovu kulu i istoimenu kapiju, a crveni autobusi na sprat imitiraju one londonske. Uočljivo je da gotovo nema zelenila u rekonstruisanom delu grada. Pri tome, projekat je ostao upamćen po netransparentnosti i koštao je građane Makedonije na milione evra. Istovremeno, samo nekoliko kilometara dalje od centra Skoplja, nalazi se Šutka, najveće slam naselje na Balkanu, poznato po bedi, bezakonju, dečijoj prostituciji i trgovini drogom.

Osim toga, ovim spomenicima je prigovaran otvoreni seksizam i etnički i klasni antgonizmi.

Zanimljiv osvrt na ovaj fenomen u svom intervjuu za Globus online magazin dao je Nebojša Vilić, istoričar umetnosti i redovan profesor na univerzitetu u Skoplju. On kaže: “Naš, ne samo Skopljanski, urbani pejzaž samo je odraz, ili preciznije - ostvarenje, re-

19

“ Istovremeno, samo nekoliko kilometara dalje od centra Skoplja, nalazi se Šutka, najveće slam naselje na Balkanu, poznato po bedi, bezakonju, dečijoj prostituciji i trgovini drogom.” zultat, posledica realizovane konzervativne ideologije.

I šta će biti posledice toga? Pa, ne treba biti previše pametan da bi shvatio - one će biti u duhu vladajuće ideologije: istina će se kreirati na osnovu vladajuće ideološke paradigme. (...) Imamo entitet koji će poput šizofreničara lutati između instrumentalizovane prošlosti, politizovane sadašnjosti i jalove budućnosti”. Vilić se slaže sa autorom teksta da ta konzervativna ideologija planski uništava sve tragove urbanog života u Makedoniji i promoviše stare monarhističke vrednosti, koje se zasnivaju na vojsci, kapitalu i religiji. On kaže da se time zapravo stvara jedna ideološka kakofonija, koja odražava dubinsku dezorijentaciju nacije, koja budućim generacijama u nasleđe ostavlja bezidejnost i nerešene probleme. Odgovornima za ovakvo stanje “duhovne erozije” u društvu Vilić smatra ne samo političare i uzurpaciju demokratskih institucija, već i intelektualnu i umetničku elitu u Makedoniji, koja više ne investira u sopstvenu intelektualnu nadogradnju. Tako se stvara vakuum, u koji jedva čekaju da ulete “nemušti” i bezidejni autori kako bi se dočepali novca, kao skulptori za koje pre Skoplja 2014 niko nije čuo. Ono na šta Vilić misli moglo bi se nazvati i komercijalizacijom umetnosti, gde zarada postaje mnogo bitnija od izgradnje sopstvenog poetskog izraza. Takvu umetnost on naziva instant ili fast-food koncepcijom kulture za jednokratnu upotrebu.

Njegovom tumačenju se donekle protivi Jasna Koteska, autorka članka “Troubles with History: Skopje 2014” na sajtu Artmargins.com. Ona kaže da je ovakva estetika zapravo kontriranje globalističkom, mini-

20

malističkom, amerikanizovanom stilu sjajnih neonskih gradova Zapada. Skoplje 2014 nije tu da u postmodernističkom duhu pokaže pluralnost kodova, već naprotiv, da istakne jedini važeći i neupitni Kod: staromodni ponos superdržave podržane kapitalom. Ono što čini da takav izraz ne može biti postmoderan jeste ozbiljnost kojom se tome pripisuje, bez ikakve cinične ili kritičke distance prema takvoj dramatičnoj estetici prošlosti, koju ona naziva “dekorativnim rasipanjem” i “neobrutalizmom”. U osnovi, dekorativno rasipanje zasniva se na tome da zgrade i uopšte infrastruktura moraju da izgledaju bolje, umesto da se radi na tome da funkcionišu bolje. Ona kaže da je ovo pristup karakterističan za postkomunističku Istočnu Evropu, čime se šalju dve suprotne poruke u svet: s jedne strane, glorifikacijom svoje prošlosti, male nacije se upisuju na mapu “ozbiljnih” nacija sveta, a sa druge strane, gradeći neadekvatnim stilovima, ističe se ležernost u odnosu prema sopstvenoj prošlosti, čime se imitira ležernost ostatka sveta. Opasnost koju ova autorka vidi jeste mogućnost ukopavanja u sopstvenu istoriju, što je opsesija koja može zamrznuti promene koje su neophodne zarad prilagođavanja sadašnjem trenutku i hodu u budućnost. Ona ovaj projekat vidi kao deo fantazije vladajućih klasa, u kojoj se žudi za nejednakošću, jasnom hijerarhijom i klasnom odvojenošću i glorifikovanjem oligarhije na vrhu vlasti.

Dok Vilić kritikuje omladinu i studente zbog nedovoljne agilnosti, Koteska podseća na studente Arhitektonskog fakulteta u Skoplju koji su mirno protestovali protiv ovog projekta još 2009. godine, i koji su tada, u prisustvu policije i medija, bili pretučeni od strane religioznih i desničarskih antidemonstranata. Takođe, Šarena revolucija iz 2016 (ili, kako je mi ovde znamo po paranoičnom ponavljanju u medijima - “makedonski scenario”), koju su započeli i sproveli upravo studenti, dobila je naziv po bojama koje su studenti bacali na spomenike u centru Skoplja. U toj revoluciji, zbačen je sa vlasti desničarski režim Gruevskog koji je tada otišao u egzil nimalo slučajno u Mađarsku, i na njegovo mesto doveden umereniji Zaev.

Ipak, i Vilić i Koteska posmatraju stvari iz perspektive umetnosti, i iako uočavaju politiku, oni ne vide neke detalje u pozadini ovog fenomena. I Branka Prpa vidi da politika ima veze sa izgradnjom Beograda, ali misli da su razlozi dnevnopolitičke prirode. Ipak, ja smatram da su procesi koji su omogućili menjanje Skoplja i Beograda analogni (iako ne isti), i da imaju veze sa krupnim političkim i ekonomskim transformacijama. Prvo, setićemo se da je Skoplje inicirano nakon odbijanja članstva Makedonije u NATO, a da spomenik Stefanu Nemanji, prvom vladaru koji je u sastav srpske države uključio Kosovo, dolazi u trenutku kada su pregovori sa Prištinom zapali u ćorsokak i kada je gubitak Kosova, uz podršku EU, postao neminovan.

Iako još od 2012. godine prisustvujemo naznakama konzervativne vlasti, izgleda da u poslednjih nekoliko godina okretanje ka Rusiji postaje sve otvorenije, o čemu svedoče i učestale posete Vladimira Putina Beogradu.

Ipak, ni to nije sve. Kao što Koteska dobro uočava, ovo približavanje pojedinih autoritarnih režima Rusiji dešava se u onim zemljama koje žele da se približe Evropi, ali u tome ne uspevaju, kako politički, tako i simbolički. Takav je slučaj sa Turskom i Mađarskom (koja, iako je u EU, kao i sve druge postkomunističke zemlje trpi etiketu “istočnoevropske” zemlje, i zajedno sa zemljama poput Poljske, Češke, Slovačke i sl. u simboličnom univerzumu Zapada potpada u takozvani Drugi svet), koje su poznate po autoritarnim režimima. Nicanje spomenika u Beogradu, stoga, ima paradoksalni efekat na tom nivou komunikacije sa imaginarnim Zapadom koji Nas ne prihvata: imitirajući sjaj evropskih metropola, sekući zelenilo kako bi se istakao neki imaginarni urbanitet, pravo urbano tkivo grada se uništava, i na toj destrukciji se pritom dobro zarađuje. Istovremeno, na planu samoidentifikacije, dok narod uvređeni nacionalni ponos leči samoglorifikacijom bez ikakve mere, političke elite se okreću onima koji su spremni na saradnju, i uz to čak bez teškoća laskaju nacionalnoj samozaljubljenosti.

Takođe, takav trenutak ideološkog skretanja pogodan je za da se konačno raskrsti sa soc-realističkim nasleđem Beograda, i da mu se da look dostojan novog potrošačkog društva. Sam način na koji se ta transformacija sprovodi govori o tome kako se taj novi svet zamišlja: projekat je, kao i onaj u Skoplju, netransparentan, nepotrebno skup dok zemlja grca u dugovima, gubi stanovništvo koje masovno emigrira usled nezaposlenosti i nedostatka prostora u zemlji u kojoj je svaki segment društva podređen politici, a svako ko se ozbiljno usprotivi naziva se izdajnikom, primitivcem ili, u najgorem slučaju, biva pretučen (što u Srbiji za sada još nije bio slučaj, barem ne u vezi samog spomenika). Na strogoću ovakvog ustrojstva, i ideal disciplinovane kulturne elite, podsećaju i reči Nikolaja Muhina na temu toga kako su rađeni mozaici u Hramu Svetog Save, koji naglašava da su ga radili stručnjaci visokog nivoa, ali to “ne znači da su bili previše samostalni”. “Muhin i Maksimov im svakoga dana ‘kljucaju mozak’. Pratimo rad čak i kada nismo prisutni. Postoje kamere. Otvorim telefon, pogledam: aha, ponovo radi njih petoro umesto 20. Alo! (Smeh) Šalu na stranu, svi su majstori svog zanata”, naveo je tom prilikom.

Ipak, iako nisam potpuni skeptik po pitanju savremenih transformacija, koje smatram manifestacijama nacionalne nemoći pre nego nečije moći, ipak mi je teško da ne pomislim kako opis kojim Koteska označava spomenik Aleksandru Makedonskom kao “iracio-

nalni politički kažiprst uperen u susede” liči na kažiprst Kneza Mihaila (popularno nazvanog Konjem), koji je u svoje vreme isto tako pokazivao na Tursku i tada bitni pravac nacionalne pažnje. Ipak, taj spomenik i dnevnopolitičke ideje utkane u njega više niko ne dovodi u pitanje (iako je jasno da je ukus sa kojim je on izrađen neuporediv sa ovim danas, a o razlozima za pad estetskog kvaliteta je već bilo reči). Još jednom, to mi govori da se zapravo malo toga promenilo.

Takođe, čudno je kako nijedan istoričar umetnosti do sada, govoreći o Skoplju 2014. i Beogradu 2018., nije evocirao reči Bogdana Bogdanovića na temu urbicida. Možda je to zato što Bogdanović, verovatno naš najpoznatiji skulptor i arhitekta, ovaj termin koristi govoreći o destrukciji Sarajeva od strane Vojske Republike Srpske tokom devedesetih, što i dalje nije dobrodošla tema kod nas. Bilo kako bilo, Bogdanović kaže da je urbicid strah “modernih varvara” od kompleksnog i neiscrpno bogatog formalnog jezika ranijih epoha i kulturnih taloga gradova, jer rušitelji gradova takav jezik ne razumeju, ne vladaju njime i zato - ne mogu da ga kontrolišu. Cilj onih koji sprovode urbicid je uništenje istorijske kompleksnosti i postulata sopstvene istorije. Dakle, još jednom, kao toliko puta do sada, Beograd i srpsko društvo uopšte, ne trpi zbog samih ljudi na vlasti, već zbog globalne komoditizacije, banalizacije i patetizacije kulture i umetnosti, koje su i omogućile njihov opstanak na vlasti.

Istovremeno, poruka proređenoj kulturnoj eliti, koja zadržava jedno od poslednjih nepolitizovanih mesta na kojima potencijalno može doći do organizacije otpora, a koja sve to mora da gleda “sa gorčinom u duši, besom u čulima i otporom u glavi”, kako kaže Vilić, je jasna: ili će se disciplinovati ili mesta za nju neće biti.

Na kraju, hoću da naglasim da je Bogdanović rekao da je cilj onih koji sprovode urbicid uništenje istorijske kompleksnosti. To ne znači da se on s lakoćom postiže, niti su današnje elite prve koje misle da je to moguće. Iako je to bila želja mnogih, i iako su neki u tome delimično uspevali, ponekad lako zaboravljamo nepredvidivost balkanskog kulturnog prostora.

21

Intervju

Stefan Mihajlovski

Estrada može da pomogne marginalizovanim grupama Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografije: Fakultet za medije i komunikacije - Natalija Živković

22

K

njiževnik i novinar Stefan Mihajlovski pre nekoliko dana promovisao je svoju novu knjigu ,,Ispod grla” u izdanju Beoletre. O čemu govori njegovo novo delo, koliko je važno dati glas osetljivim grupama i kako vidi situaciju u medijima danas razgovarali smo sa ovim mladim i ambicioznim autorom.

Baviš se novinarstvom, književnošću, performansom, aktivizmom. Odakle kreću sva ta interesovanja i kako je mali Stefan uplivao u te vode?

•Krenulo je tako što nisam znao gde ću kad sam imao nekih četiri-pet godina, a već sam znao da čitam, pa sam krenuo na klavir, potom neuspešno na karate, pa još neuspešnije na fudbal ceo jedan dan. Tada smo shvatili da ću ipak ostati na klaviru, ali sam uvek imao poriv da me neko vidi, da nešto kažem i nije mi to bilo dovoljno. Želeo sam da bude drugačije, da zabavljam ljude. Ako se sećate serije „Judina žena“, moj prvi performans je bio kad sam se maskirao u sve te Judine žene. To su neke najcrnje stvari koje su meni dolazile iz utrube i ja sam to morao da iznesem na neki svoj način, a priznajem da su mi bili zanimljiviji ženski likovi nego muški. Takođe, kada sam bio sa grupom šestogodišnjaka u hotelu na Divčibarima ukrao sam kečap iz kuhinje, maskirao se i plašio decu. To je bio neki moj početak bavljenja, ne mogu da kažem umetničkim delom, ali privlačenjem pažnje. Kasnije je usledila škola glume, pa dečija predstava u sklopu jednog teatra na kojoj mi je mentorka bila fanstatična Bojana Ðorđević koju ovim putem pozdravljam.

Kada si došao na televiziju?

•Kada mi sve pomenuto nije bilo dovoljno počeo sam da učestvujem u raznim emisijama, gurao sam se svugde gde sam mogao. Sa šesnaest godina otišao sam na TV Banat iz Vršca i rekao - meni treba praksa, da li vi tražite neku malu budalu koja će da ide da radi ankete i pita kako vam se dopada vreme danas?

Kako lokalne televizije nemaju velike kapacitet odmah su me ubacili u program. Prvi intervju uradio sam sa Mirom Banjac koja mi je rekla „Ti si dečko divan, samo moraš da radiš na dikciji, ja tebe ništa ne razumem“ (smeh). Urednica me je učila „A, E, I, O, U“ po dvesta puta, vratio sam se u školu da vežbam brzalice i posle nekih devet meseci bio sam spreman za komercijalnu polusatnu emisiju. Tad su me bacili u vatru, ostavili su mi samo snimatelja, bez organizatora, trebalo je da sam sredim pitanja, a dolazila mi je Milica Pavlović.

Emisiju nisu najavili, nego ako bude gledljivo pustićemo, ukoliko ne - bacamo i nema ništa od tebe. Ja sam naravno uradio katastrofalan posao, ali su od tog silnog materijala, uz reklame i spotove, uspeli da uklope nešto što je ličilo na emisiju. Nakon toga su krenula ozbiljna imena – Mima Karadžić, Nela Mihajlović, Nataša Bekvalac, Mirka Vasiljević... i na kraju, posle

tri godine rada, Seka Sabljić je u poslednjoj emisiji rasturila sa rejtingom. Nakon nje, emisiju su kupile četiri lokalne televizije i tada sam uspeo na tom nekom lokalnom nivou.

Ipak najveću pažnju privlače tvoje kolumne u kojima se baviš ozbiljnim društvenim problemima?

•Da, kad je postalo jasno da više volim društvene teme nego zabavu zvali su me sa portala Unija studenata da pišem kolumnu koja je bila zabranjena posle dva teksta. Tada sam već, sa nepunih osamnaest godina, pisao o prostituciji, o LGBT zajednici, Romima, o nasilju prema ženama i to nije moglo da ide na tom portalu jer sam koristio reči poput „ku*ac“ i „pi*ka“, ne na vulgaran način, već da bih naglasio značenje.

Nisam hteo da pristanem na cenzuru. Potom se javio portal E-Vršac, moje kolumne su digle prašinu i krenule su da se interesuju i veće beogradske televizije.

Prvo veliko gostovanje bilo je na televiziji N1 u emisiji „Moj prvi glas“ gde mladi koji prvi put dobijaju pravo glasa imaju priliku da kažu šta im smeta u Srbiji i šta bi menjali. U to vreme su se ispod moje kolumne stalno javljale neke „Lide Dide“, ja ih tako zovem jer je zaista bila jedna žena koja se potpisala kao „Lida Dida“ i sve non-grata osobe sam zvao tim imenom. Ta komentatorka je napisala, i bila u pravu, da je kolumna trebalo da se zove „Jadi mladog Stefana“ umesto „Lice današnjice“ i rekla mi je da sam Don Kihot Vršca.

“Poštujem to što Mitrović uvodi novu robotiku jer ja tu vidim Donu Haravej. Leposava je Dona Haravej na televiziji Pink.”

Tvoj aktivizam je tada sa pisane reči prešao i u javni prostor?

•Nakon tog serijala tekstova uspeo sam da organizujem samostalno tribinu u Vršcu i okolnim mestima na temu nasilja - prvenstveno prema ženama i vršnjačkog nasilja, ali smo se dotakli, tada bojažljivo moram da priznam, teme LGBT populacije, Roma i osoba sa invaliditetom. Tada je svaki kulturni centar to prihvatio, ali sada već vidim da ljudi drugačije reaguju kada im pomenem to. Zašto je to tako, da li su manje tolerantni ili hoće neku drugu priču, ili ja imam manju slobodu kao autor jer sam se ispucao na početku u odnosu na institucije, a one su, znamo, kvarljive, ne znam, ali voleo bih da nastavim sa organizovanjem tribina. Šta je danas glavni razlog cenzure?

•Kako se brzo menjaju mediji, tako se menjaju i većinski vlasnici. Danas je drugo vlasništvo nego tada, to nisu isti ljudi. Širu publiku više ne interesuje da sluša stručnjake, nego učesnike koji predstavljaju najniži za-

23

jednički imenitelj, koji će kasnije da ukopava. Moram da povežem sve sa rijalitijem jer to nije ogledalo, ali jeste u nekom smislu refleksija društva. U prvom „Velikom bratu“ pobedio je Ivan Ljuba koji je dečko iz kulture. Danas ne postoji osoba koja se bavi kulturnim radom. Traži se najmanji zajednički imenitelj, a to je da gledalac koji gleda kaže – srećan sam što ovoga nema u mojoj kući. Nekad su svađe u rijalitiju bile oko svakodnevnih stvari, sada su iscenirane i publika to mora da zna. Više ne postoje ni ljudi koji žele da učestvuju i onda se učesnici povlače ne sa margine društva, nego sa potpunog dna i žabokrečine. Danas većinski deo rijaliti programa prave uličari koji nemaju unutrašnji sadržaj koji je jako bitan za bilo koju vrstu programa, a pogotovu onog koji ide uživo. Oni se sada traže i na tribinama, hoće da ih stave u sve pore društva, čak i u kulturne centre. Dobrodošli su i da glume ako su bar malo vešti u tome. Doći će vreme kad će biti i u predstavama. Oni su, nažalost, već pozivani i da govore o nekim važnim društvenim temama.

turu i punktove na mestima koji aktivistima trebaju.

Aktivizmu treba i taj seljak, u najpozitivnijem smislu rečeno. I kod seljaka se rađa LGBT dete. I kod seljaka se rađa neko ko je kvir. Seljak će morati za 20 godina, kad se sve podigne na viši nivo, da zna kako da se ophodi o ovoj temi, a ne da kaže - mene to ne zanima, toga kod nas nema, to je uvedeno sa zapada. Dobro je da se estrada bavi time, ali ljudi iz rijalitija o kojima govorim nemaju socijalnu inteligenciju, ne znaju da se ponašaju kad sede za tim stolom, duhovnu inteligenciju možda imaju, ali ne onu pravu. Njima ne treba davati prostor dok ne nauče da asertivno komuniciraju.

Ne možeš nekog iz rijalitija odmah da gurneš da priča o društvenoj problematici, on ima svoje mišljenje, ali će uglavnom imati mišljenje koje ruši ono što je dobro sagrađeno i ono za šta se neko borio. LGBT aktivisti, primera radi, treba godinu dana da napravi pomak u nekom delu zakona, a jednom uličaru treba jedno gostovanje u polusatnoj emisiji da to poruši. Apsolutno svako ima pravo da misli i treba da misli, ali treba da čuje i onu drugu stranu. U ovom društvu se izgubio pojam debate, ljudi se plaše da debatuju. Nijedan LGBT aktivista neće ispred Ace Lukasa. Sve najgore mislim o tome što je rekao u „Ćirilici“, ali ja zaista mislim da on ne misli tako i da bi u razgovoru sa nekim LGBT aktivistom to svoje mišljenje ublažio. Šta je ključni faktor u tome što su rijaliti programi sve ekstremniji?

•Nadam se da ću obradovati tvoje čitaoce kad kažem da je ovo za ovu i narednu deceniju poslednji dah rijaliti programa u Srbiji. Zato je ovoliko loše. Željko Mitrović se trudi da mauzolejima podigne sve na viši nivo. Poštujem to što uvodi sad novu robotiku jer ja tu vidim Donu Haravej. Leposava je Dona Haravej na televiziji Pink. Mitrović je čovek provokacije i zna da spoji nespojivo. On je shvatio da mora da kombinuje, da isprovocira nas koji za to znamo, a i da ponudi nešto novo ljudima koji za to nisu čuli. Publika koja nije studirala verovatno nije čula za „Manifest kiborga“, ali mi koji jesmo to možemo da povežemo. Zato se menja rijaliti. Uz to, svaka komercijalna televizija je shvatila da više nema dobrih učesnika, ali su sad ovoliko loši učesnici zato što još uvek nisu uspeli da naprave bazu za dobre domaće serije, za domaću produkciju koja je mnogo skuplja. Budućnost u Srbiji u narednih deset godina su domaće serije.

Misliš da ljudi iz tog sveta ne mogu da govore na društvene teme?

•Apsolutno sam za to da estrada da svoj sud na sva društvena pitanja. Imali smo slučaj Bore Drljače koji je podržao LGBT zajednicu, što niko nije mogao da zamisli, a pre toga smo u kampanji „Biće bolje“ imali Anu Bekutu. Oni imaju ozbiljnu karijeru i ma šta mislili o njegovoj muzici Bora Drljača ima ozbiljnu infrastruk-

24

Da li publika pomera rijaliti i traži više i ekstremnije ili se rijaliti sam po sebi menja?

•Publika pomera rijaliti i rijaliti pomera publiku. Definitivno ne mogu da se složim da publika traži još. Jeste anestezirana time što je dobila, ali taj koncept ne smišlja i ne traži publika. Publici ne bi ni palo na pamet da dovede trudnicu u rijaliti, već samo medijskim igrači-

ma velikog formata. Takođe, rijaliti ne dolazi sa našeg podneblja i mi pratimo u određenoj meri ono što se dešava u svetskim rijaliti šou programima. Razlika je u tome što se samo kod nas oni emituju na nacionalnoj ferkvenciji, u drugim zemljama su to kablovski kanali koje se plaćaju dodatno, nešto poput poreza na šund.

Dakle, misliš da se neće desiti ništa zbog čega će rijaliti biti ukinuti, poput Karleušinog predviđanja da je budućnost rijalitija smrt u rijalitiju, već su oni svakako u izumiranju i samo će se smeniti formati?

•Dok traje era domaćih serija ne, ali kada se završi era domaćih serija se plašim da ćemo imati čak i ubistvo u rijalitiju.

Da li će rijaliti ići paralelno sa domaćim serijima?

•U prvom periodu, nekih godinu-dve, hoće jer televizije još uvek nemaju infrastrukturu. Prva televizija se već opremila za to, oni su ugasili rijaliti sa poslednjim „Velikim bratom“ i počeli sa domaćim serijama. „Istine i laži“ su bile u toku celog emitovanja prve po gledanosti sve vreme kada su emitovane. Dobra domaća sapunica u prime time-u rastura sve. Rijaliti će sami da se uguše jer publika u dobroj domaćoj igranoj seriji, koja može biti sapunica, ali i mnogo kvalitetnija, dobija sva svoja interesovanja – znatiželju, što dobija i iz rijalitija; misteriju, zbog iščekivanja; a dobija i priču – imali smo trojac Kija, Luna, Sloba koji je potpuno telenovela. Publika u seriji, dakle, dobija sve to, samo mnogo bolje upakovano, pritom tako nešto može da se proda i cela naša kinematografija od toga može da zaradi. Meni je žao što mnoge serije nisu otišle van naše zemlje, pre svega serija „Gorki plodovi“ koja je fantastična.

U jednom intervjuu rekao si: „kada bi svako video umetnost to ne bi bila umetnost“. Kome je namenjena umetnost, ko može da je vidi, a ko ne?

•To sam rekao apropo svog performansa „Bludnost bludnog Markiza de Sada“, nije se odnosilo generalno, već je pomalo izvučeno iz konteksta. Ja taj performans opisujem kao provokaciju koja je u sebe ugradila književnost, tj. Markiza de Sada, zatim sedam smrtnih grehova kao neku duhovnu priču, ali i ozbiljan psihički poremećaj. Dečko koji je u paklu dobija sveće koje mu ljudi pale sa ovog sveta, sveće mu dolaze pravo u ruke i on je pred novim iskušenjem. Pritom, mogao je da ponese samo jednu stvar sa sobom u pakao i poneo je „Sto dana Sodome“. On mora nešto da uradi sa tim - da li će da se smiri i da ode u čistilište ili da zanemari situaciju da ima pravo na to? Ja sam tako video pakao - kad odeš tamo ti još uvek imaš pravo da odeš u Raj, potpuna imaginacija. Tu izjavu sam dao zato što postoje ljudi koji su u performansu videli samo guranje sveće u analni otvor. Ljudi se kače za banalne

“Rijaliti programi će sami da se uguše jer publika u dobroj domaćoj igranoj seriji dobija sva svoja interesovanja – znatiželju, misteriju i priču, sve što dobija i iz rijalitija. Imali smo trojac Kija, Luna, Sloba koji je potpuno telenovela.” stvari. Sveća je tu da napravi provokaciju, ali bitna je i promena facijalne ekspresije, to je psihički poremećaj koji se zove histerioničnost – poremećaj teatralnosti sa histerijom, ali imamo i narcisoidnost i ozbiljnu šizofreniju. Ja sam umetnički hteo da stavim u jedno temu greha i temu psihičkog poremećaja. To nije morala da bude sveća, mogao je da bude i prst, ali je njima falusoidni oblik dao sasvim drugu konotaciju. To je onda proglašeno za prljavo i bolesno, a ja smatram da je taj performans samo erotičan, a ne pornografski.

Misliš da svaki pojedinac ima kapacitet za visoku kulturu i šta je ono što je karakteriše?

•Postoje tri stvari koje se uče, ne možeš da se rodiš sa tim. To su ljubav, tolerancija i kultura. Nije slučajno što je u Francuskoj u obrazovnom sistemu propisano da subotom idu u pozorište, a četvrtkom vrate knjigu u biblioteku i uzmu novu. Kultura se uči. Ovde obrazovni sistem treba da se menja, deca uče nepotrebne stvari, a lektire su zastarele jedno četrdeset godina. Pre četiri godine, kada sam krenuo više da se bavim likom i delom Marine Abramovič, predvideo sam da će se vratiti u Srbiju i to je dobro što se dešava. Mora da se vidi i ta pozicija. Mora da ima svake pozicije, ali pozicije koja ima zašto da i zašto ne, koja je objektivna. Ona je performer, to ne može da joj se ospori, ona je ikona umetnosti performansa. To ne mora svako da razume, ali svako će da razmišlja o tome jer će da ga pomeri.

Na ovaj ili onaj način. Kao i Markiz de Sad, neko se možda zgadio, neko nije, ali ostalo mu je u svesti.

Da li i masovna kultura i pop kultura mogu da imaju takav efekat?

•Kako da ne. Evo moja nova knjiga je apsolutni eksperiment zbog koga će me neki književni kritičari razapeti. Potpuno književna priča, sa turbofolk pesmama unutra, to je ta kombinacija. Masovna kultura to može da uradi, ali treba se paziti, čovek mora da bude inteligentan da to može da filtira i da ubaci masovnu kulturu u popularnu, pa da iz popularne pređe u visoku. Pa i Virdžinija Vulf je svojevremeno proglašena za masovnu i popularnu kulturu, pa evo kako je percipiramo sad.

25

Tvoj primarni fokus je da obrađuješ društveno relevantne teme i daješ glas ljudima sa margine.

Koliko je bitno da ljudi iz kulture i masovne kulture imaju obavezu ili odgovornost da o tome govore društvu?

•Izuzetno je važno da svaka javna ličnost bude uključena u humanitarne akcije, to nije samopromocija i ne treba je gledati tako. Za ostalo možemo uzeti primer Jelene Karleuše. Smatram da je ona jedna od malog broja javnih linosti koja je pomogla LGBT zajednici da danas bude ovoliko slobodna koliko jeste, ona je napravila pomak. Svojim kolumnama u Kuriru, u masovnom mediju, napravila je ozbiljan pomak. Zato ona ima legitimitet da priča. Svi smo se složili da su te kolumne bile dobre, složio se Teofil Pančić, ljudi koji uopšte nisu slušali njenu muziku i nisu je podržavali. Na njenom primeru treba da se uči kako pomoći osetljivim grupama. Svako ko ima pravo glasa može da govori, ali je ipak važno da ga neko, bar Poverenica, smatra relevantnim sagovornikom, da neko proceni da li on može na tu temu da govori.

“Zamisli jednu posudu u kojoj su povezane epruvetice: jedna se zove strah, duga se zove neznanje. Uključi se lepo vatrica, to se krčka, krčka, krčka i ono što izađe odatle zove se mržnja.”

Koja je od priča koje si ti napisao i podelio sa publikom tebi lično najznačajnija, gde si dao svoj maksimum ili da je imala najveći uticaj?

•Tamo gde sam ja dao svoj maksimum i ono što je najbolje prošlo kod publike su različite stvari. Najbolja priča koju sam napisao, po mom mišljenju, jeste „Medveđe međunožje“. To je potpuna metafora, spoj nespojivog. Ta priča pokazuje koliko normativno društvo guši sve što je nenormativno. Fuko govori o kategorijama „mi“ i „oni drugi“. „Oni drugi“ su uvek loši, pozicija „mi“ je egoistična pozicija, štiti svoje istomišljenike, a oni koje ne razumemo su uvek loši. E sad, kako se dobija mržnja, ja to opisujem ovako slikovito – imaš jednu posudu u kojoj su povezane epruvetice – jedna se zove strah, duga se zove neznanje. Uključi se lepo vatrica, to se krčka, krčka, krčka i ono što izađe odatle zove se mržnja.

Kako komentarišeš to što je najveći uticaj na mlade imala priča „Samoubistvo jednog Roma, geja, invalida i ateiste“?

•Ja sam prvo zahvalan sam sebi što sam je napisao, zato što ja kada pišem roman imam neki logičan sled koji želim da pratim, ali kad su kratke priče u pitanju

26

ne znam šta ću napisati, to je bukvalno ejakuliranje po tastaturi. Tada nisam pisao sa idejom da objavim, već sam neke svoje lične frustracije na taj način izbacio.

Priča govori o dečku koji ima sve te identitete i koji se ubio, porodica ga nije podržavala, a pozicija majke je ta da novinaru daje ispovest o tome i čita njegova pisma. Jako sam ponosan na to što je priča pomogla gej osobama i osobama koje su generalno nenormativne da se autuju i koliko čujem oni koji su se autovali uz tu priču, uglavnom iz malih sredina, sada žive normalno sa svojim porodicama.

Jedna od priča preneta je i na nekim neočekivanim mestima?

•Tako je, to je priča „Vidiš li ljubav“, o tome kako slep čovek vidi ljubav. Priču je, na moje iznenađenje, preneo jedan portal koji se bavi očuvanjem tradicije, na ćirilici je i crkva sa njima usko sarađuje. Doživeo sam da me štampaju na čisto ćirilici i da čak i ti ljudi – „oni drugi“, prihvate moj rad.

Govorio si, iz lične pozicije i o borbi sa anksioznošću. Kako si se ti borio s tim i gde je tačka kada treba da nam se upali crveni alarm da se obratimo za pomoć?

•Kod psihologa sam krenuo sa sedam godina jer sam doživeo vršnjačko nasilje, međutim kasnije o tome nisam razmišljao sve dok nisam shvatio da je mene poremetio i razvod roditelja i tadašnji problemi i javni posao. Pre dve godine u jednom rijaliti programu proglašavali su me ludakom i rekli da nisam normalan. To je trajalo sedam dana, svi su čili, tabloidi pisali, i da sam tada bio u nekom drugom stanju verovatno me ne bi pogodilo, ali se tad sve skupilo i taj pritisak me je doveo do lekova za smirenje. Pre toga sam imao psihosomatske poremećaje – ruke mi trnu, stalno se javlja temperatura na nervnoj bazi, grčevi lica, bol u stomaku, anksioznost totalna. Kada odem na lekarske preglede fizički je sve u redu, kada odem kod psihijatra ništa nije u redu. Ja tada nisam radio emisije, nisam znao da li ću da se rasplačem u emisiji, da li će da mi se desi neki napad histerije, potpuno sam se povukao. Psihijatrica Jelena Kiković mi je tad rekla - Stefane piši, to je odlična psihoterapija i to najbolje znaš da radiš, neko crta, neko pleše ili svira, a ti piši.

Odatle je nastala prva knjiga, a delom i druga knjiga.

Da me ona tim kreativnim procesom nije izvukla, meni lekovi ne bi pomogli. Preporučujem svima da potraže pomoć. Kao što održavate automobil, probavni sistem, tako održavajte i mentalno zdravlje.

Da li je mentalne bolesti moguće u potpunosti pobediti ili je to stalna borba protiv recidiva?

•Neki poremećaji ličnosti ne mogu da se izleče, ali mogu da se drže pod kontrolom. Na tome se mora

stalno raditi, ja i dalje idem kod psihijatra, ne koristim lekove, ali redovno održavam svoje psihičko zdravlje.

Meni su se vraćale te epizode, kad mislim da sam pobedio, pa se vraćaju, opet nešto na telu trne, nelagode, peckanje kože... To se prati redovno i kontroliše. Šta mogu čitaoci da očekuju u tvojoj novoj knjizi?

Razrešenje Helene ili nešto treće?

•Helena je u prvoj knjizi deo heteroseksualnog para, gde sam ja potpuno šokirao čitaoce kada na samom kraju u razgovoru sa psihijatrom ona izgovori „Zovem se Stefan“. Samo sitni delovi su u knjizi, oni delovi koje sam hteo da dočaram, ali novi roman može da se čita odvojeno od „Lica današnjice“. Ovaj roman se bavi nečim čime se bavi mali broj ljudi u svetu i kod nas, a to je partnersko nasilje i to ono koje nije osuđeno, a ne može ni da se osudi jer se dešava u istopolnoj zajednici. Ja sam ponosan što imam ovu pionirsku poziciju, što mogu da krenem sa ovakvim, za nekog ko nije upućen u tematiku šokantnim stvarima. Knjiga nije edukativna, to je beletristika, ali će čitaoci saznati kako određeni gej par funkcioniše i kako u potpunosti degradira svoju vezu. Pri tom je jedan od njih dvojice fluidan – i muško i žensko istovoremeno i ne može da nađe jednu poziciju. Krilatica je „Dva silovana momka koja siluju svoju vezu“, pa možete sami pretpostaviti koliko ima toga što su oni povukli iz života kad su bili silovani obojica, iz života kad su postali psihopate. Čitaoci mogu da saznaju dosta o psihičkim problemima o kojima smo pričali, ali ono što je glavno, pored partnerskog nasilja, je jedna životna priča – da li ste se ikada osetili kao žrtva, spasilac i progonilac istovremeno? To se zove dramski trougao i ja sam hteo da pokažem kako se to manifestuje u dodatno marginalizovanoj grupi.

tumačio tako, gde kaže „Odavno sam se pomirila da nam je ljubav anonimna“. Zbog toga sam ja to ubacio da bude lajt motiv u romanu.

Kako si došao do naziva knjige i da pomenemo ujedno i korice?

•Knjiga je imala šest naziva dok nije Dr Igor Perišić kumovao naslovu i rekao zvaće se „Ispod grla“. On je pisao i recenziju za knjigu i hvala mu na tome. Napravio sam anketu, ljudi su imali različite asocijacije – knedla ispod grla jer ne mogu da kažu nešto, nož da nekom uskrate život, partnersko nasilje jer je uvek pozicija ruke na licu i ispod grla jer tad nasilnik gleda žrtvu kako se pati i, naravno, neke je asociralo na bilo koji falusni oblik koji se nabije ispod grla. Fotografiju za korice radio je najbolji mladi fotograf u svetu, koji je tu nagradu dobio pre dve godine, Martin Stamenković. Da on nije bio toliko divan da posudi ovo umetničko delo ne bi knjiga izgledala ovako. Šta je sledeće što možemo da očekujemo od tebe?

•Svašta može da se očekuje, pitanje je šta ja smem da najavim. Evo, reći ću da će ova knjiga biti multimedijalni sadržaj. Moja ideja je da to preraste za početak u predstavu, nakon toga u film, a potom u prvu domaću gej seriju od dvanaest epizoda. Ja bih voleo da se sve te kockice slože, sad sam u fazi pisanja novog romana, ali radim i na scenariju – za predstavu je završen, a za film i seriju je trenutno u procesu.

Jedno poglavlje je jako specifično i skrenulo je pažnju, kao i stihovi koji se kroz čitavu knjigu pojavljuju?

•Publika koja me prati dugo zna da ja pišem gotovo uvek noću, od jedan pa do sedam ujutru, do prvog petla, i ja to pisanje zovem histerija u praskozorje. Tada izbacim sve iz sebe dok pišem. Dva meseca pre izlaska knjige objavio sam odlomak u kome glavni lik skače po patuljcima i nabija patuljku lek za spavanje u usta jer ne želi više sebi da ih nabija, muka mu je od lekova za spavanje i hoće da ih se reši. Totalno nerealna situacija, a ispostaviće se kasnije da je potpuno realna.

On skače po njima da bi približio čitaocima, a i da bih ja približio sebi u toj epizodi, zvuk silovanja, jer kad se skače po plastičnim igračkama one škripe, imaju zvuk koji je kao jauk. Što se pesama tiče, u knjizi ima najviše Jelene Rozge jer ona vodi celu knjigu od četvrtog poglavlja. Ona je muzički lajt motiv, posebno pesma „Cirkus“ jer ona ima jedan gej motiv, ja sam to pro-

27

Iz ugla maldih

ANOHNI – kako se boriti sa sobom i svetom kroz umetnost?

Piše: Uroš Kuzmanović Fotografije u tekstu: visualhunt.com

A

nohni je Ona. Važno je odmah naznačiti to pre bilo kakve dalje analize jer je ta rodna određenost nešto što je njoj veoma važno i što treba strogo poštovati kada se govori o njenom liku i delu. Čitav rad jednog umetnika treba biti razumevan kontekstualno imajući u vidu kolosalne trenutke koje umetnik doživi, a nešto toliko delikatno i duboko intimno kao osećanje kategorije roda koje je u neskladu sa kategorijom pola dobijenom pri rođenju svakako ostavlja tragove i manifestacije u umetničkom radu nekoga ko kroz taj unutrašnji sukob prođe.

Anohni je rođena kao Antony Hegarty, 1971. godine u Velikoj Britaniji. Sa 10 godina, njena porodica se preselila u Sjedinjene Američke Države gde je Anohni i otpočela svoj umetnički pohod. U formalnom, biografskom smislu teško je precizno posložiti događaje koji su sačinjavali njenu umetničku trajektoriju jer to možda nekada nije sasvim ni važno, a posebno kada je reč o toliko slobodnom i neuhvatljivom umu sa izvanrednim talentom. Anohni je upisala studije eksperimentalnog teatra 1990. godine, a već 1992. godine se pridružila avangardnoj trupi „drag“ umetnika sa kojom kreće

28

da nastupa po barovima Njujorka. Od samih početaka, njena muzika i uopšte umetnost je bila daleko od komercijalne. „Underground“ alternativna kultura jeste kultura kojoj je Anohni pripadala – intimnija, raskošnija duhom, slobodnija, motivisana umetnošću radi umetnosti. Prvi bend čiji je bila osnivač i sa kojim je uživala značajnija umetnička priznanja jeste bio Antony and the Johnsons nazvan prema Marši Džonson, američkoj aktivistkinji za prava LGBT zajednice i samoprozvanoj „drag queen“, stradaloj pod sumnjivim okolnostima 1992. godine. Usledili su nastupi, različiti performansi i upoznavanja sa cenjenim pevačima iz umetničkih krugova Njujorka poput Lu Rida, legende benda The Velvet Underground, te je širi auditorijum počeo da ima uvid u muziku koju ona pravi, ali je i dalje to ostajalo u granicama nekomercijalne muzike.

Anohni je kroz karijeru sarađivala i sa Marinom Abramović, „freak folk“ sastavom CocoRosie, Boy George – om, Naomi Campbell, Björk. Žanr muzike koju Anohni izvodi se godinama pomalo menjao. Isprva, u vreme Antony and the Johnsons ere, to je bio „baroque pop“, „art pop“, „chamber pop“ koji je fantastično bio uklopljen sa njenim voluminoznim glasom koji obuzima

prostor i stvara specifičnu atmosferu. Sa tim bendom je snimila šest albuma u rasponu od 2000. do 2014. godine od kojih su prema kritičarima sa portala pitchfork.com najuspešniji bili albumi I Am a Bird Now iz 2005. godine i The Crying Light iz 2009. godine. Teme koje su bile zastupljene na ovim albumima su bile (ne) pripadanje, ljubav, smrt, sloboda, usamljenost, nesigurnost, bol - osećanja zatočena u najdubljim ponorima ljudske prirode. Estetika tih albuma je suptilno mračna, istovremeno morbidna i nežna.

Pod imenom Anohni, snimila je jedan album, Hopelesness, 2016. godine i jedan EP (Extended Play), Paradise godinu dana kasnije. Sa promenom imena i sa početkom korišćenja lične zamenice koja označava ženski rod u javnosti, došlo je do nekih promena i u njenom muzičkom identitetu i u društvenom delovanju.

Izložbom i performansom „FUTURE FEMINISM“ ukazala je na značaj žena u društvu i na moć koje one mogu i moraju da ostvare. Bila je druga trans osoba nominovana za Oskara za pesmu „Manta Ray“ iz filma „U trci sa izumiranjem“ (Racing Extinction) zajedno sa muzičarem J.Ralph - om čime je još više podignuta svest o trans osobama u društvu. Da li su promene u njenom stvaralaštvu bile uzrokovane tim svojevrsnim psihičkim rasterećenjem koje je nastupilo medijskim prepoznavanjem da je žena ili su, pak, bile posledica gorućih društvenih pojava u svetu i odgovor su bile na njih, ili su bile spoj svega pomenutog? To se teško tvrditi, ali je evidentno da su melodije, aranžmani, a i tekstovi sada imali potpuno drugačiju funkciju. Naime, izuzetno uspešnim albumom Hopelesness, Anohni je postala prava revolucionarka: politički angažovani tekstovi koji kritikuju Obamu, tadašnjeg predsednika Sjedinjenih Američkih Država, tekstovi o zloupotrebi bespilotnih letelica, o smrtnoj kazni, o ekološkoj nemarnosti, o krizama, o jednom opštem beznađu koje je zahvatilo čitavu planetu. Muzika je postala više

„electropop“, „experimental“, „dance“, „synth pop“ i ostavlja potpuno drugačiji utisak na slušaoca i odašilje agresivniju, buntovniju energiju koja upozorava, stvara se tenzija i zahteva se revolt.

Dve struje u mišljenju se mogu uočiti ako se posmatra njen umetnički opus – dva su načina borbe sa sobom i sa svetom koji je okružuje. Prvi način, ispoljen najviše tokom Antony and the Johnsons perioda, ličnije je prirode i ima za cilj pronalaženje sebe u vremenu i prostoru, zalečenje osetljivog sebe u svetu takvom teskobnom i krutom i zaista predstavlja početak života jednog umetnika, koji sumnja, koji strepi, početak sebe. Drugi način borbe, Anohni, snažna, trans žena sprovodi na nivou društva kroz beskompromisnu i brutalnu angažovanost, šaljući protestnu poruku svetu poput nekog književnog manifesta kojim se poziva na promene i kojim se remeti poredak. Ovaj razvojni put obojen magičnom, sveprisutnom dualnošću svesti od benda Antony and the Johnsons do umetnice Anohni je nešto što fascinira i duhovno nadahnjuje jer oslikava put ka samoostvarenju, ka potpunom saglasju duha i tela.

Na poslednjem muzičkom projektu Paradise, koji nije bio dovoljno dugačak da bi bio album niti je bio dovoljno kratak da bi bio singl postojala je jedna bonus pesma. Ona nosi naziv „I Never Stopped Loving You“ i do nje se moglo doći samo poštujući ono što je Anohni napisala na svom Fejsbuk nalogu, 15. marta 2017. godine. U tom postu je bilo napisano: „ukoliko želite poslednju pesmu sa Paradise – a, pošaljite imejl na anohni@rebismusic.com i podelite sa mnom u rečenici ili dve ono do čega vam je najviše stalo ili planove, želje za budućnost. Pošaljite mi to umesto dolara koji biste mi poslali nekada davno. Cena za ovu pesmu jeste gest anonimne ranjivosti. To je možda previše skupo za neke od vas i to je potpuno okej.“ Ja sam učestvovao u ovom neuobičajenom performansu i posedujem tu pesmu i dalje. U mejlu koji je stigao kao odgovor, pored linka gde se pesma može preuzeti pisalo je i „Evo moje pesme I NEVER STOPPED LOVING YOU. Mislim o Zemlji, o Njenoj izdržljivosti i o tome kako nam Ona neumorno pruža.

Njena velikodušnost je koren naših života. Molim te da ne deliš ovu pesmu na internetu niti sa drugima.

Ako žele da je čuju, reci im da mi samo pošalju poruku i ja ću im je poslati. Ostavimo vrata otvorenim i drugima za ovo iskustvo. Hvala ti za ovo.“ Posmatrano iz umetničke perspektive, mislim da je ovaj čin blago jednog beskrajnog uma koje žudi za iskonskom, sirovom lepotom i bliskošću i za razmenom tananih, najsvetijih osećanja.

29

Perspektiva

Kriminalizacija solidarnosti Piše: Julijana Spasić Fotografije u tekstu: Združena akcija Krov nad glavom

D

vadeset šestog jula 2019. godine Narodna skupština usvojila je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju (,,Sl. glasnik RS”, br. 54/2019). U medijima smo mogli da pročitamo o nekim od najvažnijih izmena zakona kao što su to da vlasnik nepokretnosti više neće moći da ostane bez stana ili kuće zbog komunalnog duga manjeg od 5.000 evra; da se kao kupac ne može pojaviti javni izvršitelj, njegov zamenik, pomoćnik ili član porodice do četvrtog stepena srodstva i izmena koju je važno citirati: ”Kada je reč o izvršenju koje se odbija od plate, ono može iznositi do polovine zarade, a ukoliko je reč o minimalnoj zaradi izvršenje ne sme biti veće od njene četvrtine. Ako je izvršenje na penziji, odbitak može biti do njene trećine, odnosno do četvrtine ako je penzija minimalna. Izuzetak postoji samo u pogledu naplate zakonskog izdržavanja i to do jedne polovine svih navedenih primanja”, prenose Novosti.

Izmene ovog zakona podrazumevaju i uvođenje elektronske aukcije za prodaju nepokretnosti i elektronsku oglasnu tablu za dostavljanje odluka i drugih pravnih akata.

Izmena koja je stavljena na samo začelje, na prvi

30

pogled duge kolone izmena, tiče se novčane kazne predviđene za sva lica koja ,,ometaju ili sprečavaju sprovođenje izvršenja”. Kazna za pomenuta lica kreću se od 10.000 do 200.000 dinara za fizička, odnosno od 100.000 do dva miliona dinara za pravna lica.

Na izmene zakona reagovala je organizacija ,,Združena akcija krov nad glavom” koja se na svom zvaničnom sajtu oglasila navodeći da su izmene ZIO neprihvatljive i najavljujući nastavak svog daljeg rada uprkos najavljenim kaznama.

“Izmene Zakona o izvršenju i obezbeđenju koji je u petak usvojila Narodna skupština, kriminalizuju solidarnost zajednice sa najugroženijim građanima i transparentnost postupka. Sve što su solidarni građani postigli proteklih godina braneći najugroženije, i objavljujući stvarnu sliku „finansijske discipline“, biće potpuno poništeno kada izmene ZIO stupe na snagu. Da je ukidanje javnosti u izvršnom postupku bilo cilj vlasti, svedoči činjenica da je Ministarstvo pravde smandrljalo javnu raspravu po hotelima i sudovima, izbegavajući da obavesti javnost da se „okrugli stolovi“ o izmenama ZIO uopšte održavaju. Zato još jednom skrećemo pažnju javnosti da izmene ZIO neće rešiti

nijednu od nepravdi koje su izazvale naše ogorčenje i otpor, da će samo produbiti postojeće probleme i stvoriti nove”, navodi se u saopštenju ove organizacije.

26. juna se dakle, nedvosmisleno kriminalizovala solidarna praksa sprečavanja sprovođenja iseljenja, međutim ovakav postupak, iako moguće diskutabilan u domenu etike, apsolutno je u skladu sa logikom dominantnog društvenog, odnosno ekonomskog sistema. Ovakav zaključak dovodi nas do jednog znatno šireg političkog pitanja, takozvanog pitanja stanovanja. Združena akcija krov nad glavom nesumnjivo je zaslužna za populiraziju pokretanja pitanja stanovanja u Srbiji. Ovo pitanje tiče se sukoba između pozicija koje tvrde da je dom osnovno ljudsko pravo s jedne strane i one kojom se dom smatra robom odnosno mogućnošću za profit baš kao i bilo koja druga stvar na svetu. Kada koristimo ovako neodređeni pojam kao što je ,,stvar” to činimo s namerom da pokažemo koliko se u taj pojam može učitati bukvalno bilo šta: obrazovanje, haljina dom, saksija, ili izvori pijaće vode, apsolutno sve može postati komodifikovano. Ova pozicija predstavlja jednu klasičnu neoliberalnu poziciju, poziciju koja trenutno diktira svetski poredak, te Srbija ovde ne ostaje izolovana. Pozicija koja zagovara ,,krov nad glavnom” kao jedno od osnovnih ljudskih prava ubraja se, najopštije rečeno, u politike koje se nalaze na levoj strani političkog spektra.

Zašto nam je potreban ovaj kratki istorijski pregled već opšte poznatog? On služi kao podsetnik na zaključak koji nužno sledi iz ove najopštije teorijske podele. Ukoliko dodamo još jedan podsetnik - da se neoliberalizam u najopštijem smislu protivi uplitanju države u ekonomiju i toliko je usko povezan sa idejom

Laissez-faire kapitalizma da se neretko koriste kao sinonimni pojmovi, ostaje nam zaključak da će se borba za pravo na krov nad glavom zasnivati na tome koliko je krupni kapital spreman da pravi kompromis sa levim idejama. Međutim, uspeh ovakvih kompromisa ogleda se upravo u primerima poput novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Iako je samo pokretanje stambenog pitanja svojevrsni uspeh, same legislativne promene unutar kapitalističkog sistema proizvodnje nikada ne mogu da budu zadovoljavajuće zagovornicima levih ideja upravo iz razloga što legislativa i ne može da bude u suprotnosti sa logikom vladajućeg ekonomskog sistema.

Zaključci definitivno nisu inovativni, naprotiv, stariji su od svih trenutno živih ljudi na planeti: borbu za stanovanje, vodu ili obrazovanje kao osnovno ljudsko pravo nemoguće je voditi bez preispitivanja kapitalističkog sistema proizvodnje. Kako god ovi zaključci ne treba da budu povod za defetizam i cinizam, naprotiv, detektovanje problema prvi je korak ka stvarnoj promeni. Jednom kada smo ustanovili uzročno-posledični odnos između neoliberalizma i poteškoće zalaganja za dom kao osnovno ljudsko pravo, kriminalizacija solidarnih akcija sprečavanja iseljenja neće nas iznenaditi, biće jasno da je ona logičan sled ustanovljenog seta pravila sistema. Isto tako, državne intervencije neće nas neće uplašiti jer su razlozi zbog kojih one postoje jasne, a znamo da je u većini slučajeva izvor straha upravo nerazumevanje. Ovako pripremljeni spremni smo da još sigurnije zakoračimo u direktne akcije u borbi za konkretne ljude; ali i buduće borbe za čovečanstvo koje će, nadamo se, biti dovoljno hrabro da izabere život.

31

Kultura

“MARGINALAC”: U POTRAZI ZA SVECIMA I DEMONIMA Piše: Milan Aranđelović

D

anstan Remzi je svoj radni vek proveo kao profesor istorije i sada je, nakon četrdeset i pet godina u školi, došlo vreme da ode u penziju, da mu se upriliči oproštajni banket i napiše prigodan članak u Školskoj hronici. Upravo je taj članak, rad izvesnog „magarca Lorna Pakera“, veoma uvredio ostarelog profesora. Remzi je bio povređen ne zato što u članku nije navedeno da je dobio Viktorijin krst za herojstvo u Velikom ratu, da je objavio deset knjiga, od kojih je jedna prevedena na pet jezika i prodata u četvrt miliona primeraka, već ga je ozlojedilo to što je u članku prikazan „kao tipičan ostareli i izlapeli nastavnik, koji plače kada odlazi u penziju“, a najviše ga je jedilo to što je predstavljen „…kao da nikada nisam živeo izvan učionice, kao da nikada nisam vodio pun život, kao da se nikada nisam radovao ni tugovao, nikad upoznao ljubav i mržnju…“ Upravo zbog toga Danstan Remzi piše svojevrsno protestno pismo upravniku škole u kome mu opisuje svoj život, i sve ono što je bilo bitno u njemu, ono životno, duhovno, emotivno, „magarcima“ nevidljivo…

Remzi, kao poklonik Jungovih teorija (i hagiograf), prednost daje duhovnom, a ne spoljašnjem iskustvu.

I tako se pred čitaocima romana Marginalac kanadskog književnika Robertsona Dejvisa, koji je na srpskom jeziku i u prevodu Slobodana Damnjanovića objavila izdavačka kuća Dereta, odmotava klupko emotivnih događaja i unutrašnjih potresa koji su život Danstana Remzija činili tako posebnim i izuzetnim.

Danstan je rođen u malom mestu Detfordu koje je imalo pet storina stanovnika i pet različitih crkava: anglikansku, prezviterijansku, metodističku, baptističku i rimokatoličku. Sve ovo je obećavalo detinjstvo ispunjeno veoma velikim brojem rigidnih pravila i besmislenim zapovesti, a sa tako malo istinske vere i ljubavi.

Upravo ovaj palanački duh ostaviće trajne posledice na psihe i živote glavnih, sporednih i marginalnih junaka ovog romana. Ma koliko se budu trudili da fizički i na svaki drugi način napuste Detford svako će u svojoj duši i dalje nositi jedan komadić ove hrišćanske ze-

32

mlje. Zemlje kamenito tvrde, suve, gorke i jalove. Čak i to što su svi junaci romana u toku života promenili imena i na taj način pokušali da naprave distancu od ranijeg života pokazaće se kao uzaludno.

Priča započinje kada su dva desetogišnjaka, dva najbolja druga (i najveća neprijatelja), Danstan Remzi i Boj Stonton, grudvom pogodili trudnu gospođu Meri Dempster. Iz šoka izazvanih padom Meri se nikada nije oporavila, a deo svog poremećaja prenela je i na prerano rođenog Pola Dempstera, trećeg junaka ove pripovesti. Kao da je puštena niz snežnu padinu, ta grudva će se, tokom godina, sve više uvećavati i ostavljati sve veći uticaj na glavne junake. Bežeći od osećaja krivice i posledica grudvanja Danstan odlazi u Veliki rat, Pol u cirkus, a Boj u poslovni svet uspeha, svet tako poznat svima koji su gledali film Građanin Kejn Orsona Velsa. Tokom godina njihovi životi će se ukrštati i razdvajati, a oni će pokušavati da pobegnu od one bačene grudve.

Robertson Dejvis je jedan od najboljih i najpoznatijih kanadskih književnika. Među retkima je koji je uspeo da proslavi kanadsku književnost pišući upravo o Kanadi. Nosilac je državnog ordena za vrhunski doprinos kanadskoj kulturi, dobitnik glavnih kanadskih književnih nagrada, a 1986. godine se našao i u krugu kandidata za Bukerovu nagradu. Koliko je on značajna figura u Kanadi govori i podatak da mu je na stoti rođendan izdata i poštanska marka sa njegovim likom.

Rođen je u osvit Velikog rata u prezviterijanskoj porodici novinara i strastvenih čitača u malom mestu poput Detforda. Sve ovo će imati snažan uticaj na njegovo kasnije pisanje. Bavio se glumom, radio je kao novinar, urednik, dramski pisac… Ipak, svaki uspeh koji je ostvario na raznim poljima nije ga toliko zadovoljio i zato je odlučio da se posveti književnom pozivu.

A književnost će biti oblast u kojoj će Dejvis pokazati

svoje najveće kvalitete i po kojoj će postati najpoznatiji. Spisateljsku karijeru započeo je Saltertonskom trilogijom (kao pisac poznat je što svoja dela zaokružuje u trilogije, tako da imamo dovršene trilogije Salterton, Detford i Korniš, kao i nedovršenu Toronto), romanima napisanim tokom pedesetih godina u kojima na duhovit način razmatra teškoće kulturnih radnika u Kanadi i rada u provincijskim novinama. Nakon dvanaest godina profesorskog rada na Koledžu Triniti u Torontu Dejvis objavljuje roman Marginalac, svoje najpoznatije i nabolje delo. Velika američka izdavačka kuća Modern Library uvrstila je ovaj roman u sto najboljih napisanih na engleskom jeziku u 20. veku.

Ono što bi valjalo naglasiti da se reč marginalac u Marginalcu ne odnosi na nekog društvenog izopštenika kakav je slučaj u književnim delima. Ovde je marginalac uzet kao sporedna ličnost u operi bez koje nema istinskog zapleta. „Ja mislim da si ti Marginalac“, kaže jedna od junakinja romana. „Ne znaš šta je to? Kazaću ti. U stalnoj postavi opere mora da postoji primadona – uvek je sopran, često je luda; onda dolazi tenor, njen ljubavnik; mora postojati i kontraalt, rivalka sopranu; zatim još i negativac ili rival ili bilo ko drugi ko ugrožava tenora.

Do sada je bilo sve u redu. Ali za intrigu je potreban još jedan lik; obično je to bariton i njega nazivaju Marginalac; on je sporedna ličnost, neparan lik, bez para

drugog pola. On je za intrigu neophodan, zato što jedino on zna tajnu rođenja heroja, ili zato što pritiče u pomoć heroini onda kada joj se čini da je sve izgubljeno, ili zato što čarobnici ne daju da izađe iz svoje pećine, ili zato što je uzrok nečije smrti koja je važna za zaplet. Primadona i tenor, kontraalt i bas pevaju najbolje delove opere, ali bez Marginalca nema glavnog zapleta. Ta uloga nije spektakularna, ali se bez nje ne može, i mogu Vam reći da oni kojima ta uloga zapadne , često imaju dužu karijeru od zlatnih glasova scene. Da li si ti marginalac? To moraš sam otkriti.“ Mariginalac je prvi deo Detford trilogije koje se bavi pitanjem krivice, odnosa između duhovnosti i materijalizma, potragom za (ličnim) spasenjem i Bogom, a u trenucima gde linija između istorijskog i mitološkog postaje tanka roman se približava Markesovom Sto godina samoće. Marginalac se može čitati kao roman od odrastanju i sazrevanju, ali i kao alegorija Kanade na začelju sveta i istorije, kao i njene borbe za identitet.

Oslanjajući se na dela Balzaka i Dikensa, kao i na ironiju Tomasa Mana, Dejvis je stvorio delo klasične književnosti koje se sa lakoćom i velikim zanimanjem čita i ne ispušta iz ruke do poslednje stranice.

Nakon čega slede još dva dela.

Tekst je nastao u saradnju sa portalom Bookvar.rs

33

Aktivizam

Lažne vesti su državni projekat Pišu: Tamara Urošević i Nemanja Marinović Fotografije u tekstu: Centar E8

N

evladina organizacija Centar E8 u petak, trinaestog septembra, u okviru festivala demokratije “DemFest“ održala je tribinu pod nazivom „Break the FAKE“ u Dorćol Platz-u u Beogradu.

Na tribini o lažnim vestima i medijskim manipulacijama stručnjaci i stručnjakinje iz oblasti medija i novinarstva govorili su o eri post-istine i kreiranju alternativnih činjenica za isto tako kreiranu, izmišljenu stvarnost. Na tribini su govorili Jovana Gligorijević iz nedeljnika Vreme, Marko Dražić iz Njuz.net-a, Vesna Radojević sa portala Raskrinkavanje, Željko Bodrožić iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Milovan Nikolić iz FakeNews Tragača. Tribinu je moderirao direktor Centra E8 i reditelj Vojkan Arsić.

Moderator je tribinu započeo podacima iz rada Ane Martinoli, koja je bila sprečena da prisustvuje tribini, a koji oslikavaju trenutno stanje: “U 2016. godini zvanično smo počeli da živimo u dobu post-istine, a lažne vesti su tokom predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama i kampanje za Bregzit u Velikoj Britaniji, postale važan i snažan alat koji je pokazao moć da direktno utiče na društvene i političke procese. Post-istina je 2016. godine, prema Oxfordskom rečniku, progla-

34

šena za reč godine, označavajući trend da “objektivne činjenice postaju manje važne, manje uticajne u oblikovanju javnog mnjenja, nego apelovanje na emocije i lična ubeđenja”. Živimo u doba alternativnih činjenica, mnogobrojnih “istina” koje do nas stužu putem pravih i lažnih vesti, tradicionalnih, zvaničnih i alternativnih medijskih kanala”, naveo je Arsić.

U diskusiji koja je usledila dat je odgovor na filozofsko pitanje “Da li istina postoji?”, na šta su govornici jednoglasno dali potvrdan odgovor. Gligorijević je iznela pozitivističko stanovište da činjenice postoje i podvukla da je u novinarstvu komentar slobodan, a činjenica svetinja. Sa tim su ostali sagovornici bili saglasni, a Radojević je dodala i da je veliki problem to što je u današnje vreme, usled stanja u medijima, poljuljano uverenje da dobri novinari postoje. Govoreći na temu opravdanosti korišćenja termina “lažne vesti”, ona se osvrnula i na problem finansiranja i pomenula da lažne vesti u našoj zemlji u najvećoj meri šire najtiražniji dnevni listovi koji su u izvesnoj meri, poput Telegrafa, finansirani od strane države. “Država na taj način finansira lažne vesti”, zaključila je Radojević.

Razgovor o načinima finansiranja medija, što direk-

tno diktira njihovu cenu, doveo je do zaključka do kog se može doći kada se uporede cene dnevnih novina i nedeljnika – “Činjenice su postale luksuz dostupan privilegovanima”, zaključila je Gligorijević.

Tribina je zatvorena pitanjima publike, koja je svoja pitanja tokom čitave tribine slala putem društvenih mreža, a najčešće pitanje bilo je kako prepoznati lažnu vest i zaštiti se od nje. Odgovor na to, po mišljenju većine sagovornika, leži u kritičkom čitanju vesti,

s obzirom na to da su lažne vesti napisane tako da se najčešće mogu lako prepoznati, kao i upoređivanju različitih izvora.

Ovom tribinom, Centar E8 je pokrenuo novu, umetničko edukativnu inicijativu za medijsku i informacionu pismenost mladih koja će kroz participativan pristup okupiti novinare, umetnike i teoretičare na polju istraživanja fenomena lažnih vesti, post istine, alternativnih činjenica i medijskih manipulacija.

35

Solidarnost

Akcija i aplikacija: pruži korak Piše: Centar za marginu Fotografije u tekstu: danas.rs

D

evetnaestog septembra su Tamara i Bogdan napravili prvi od 260.000 koraka u svojoj drugoj po redu humanitarnoj šetnji od Niša do Beograda. Ovi mladi ljudi pešače kako bi pomogli u prikupljanju sredstava za izgradnju nove roditeljske kuće u Beogradu koju gradi NURDOR. Prva akcija organizovana je 2017. godine, šetnja je bila od Beograda do Niša, a novac se prikupljao za podršku izgradnji nove bolnice dečije hemato-onkologije u Nišu. Ovog puta šetnji ova dva najbolja prijatelja može se priključiti svako od nas. Dovoljno je da instaliramo aplikaciju „Pruži korak“ na mobilne telefone i ulogujemo se, a aplikacija će sve naše pređene korake pretvoriti u dinare, po sistemu – sto dinara za svaki pređeni kilometar. Novac koji se na ovaj način prikupi NURDOR-u će donirati u naše ime kompanije iz Srbije.

Lista trenutnih donatora dostupna je na aplikaciji, a među njima se nalaze Lice ulice, Car.Go, PS Fashion, DM, Doncafe, kao i tržni centri Big Fashion i Stadion. Šta je zapravo roditeljska kuća takođe je objašnjeno u aplikaciji. Trenutno ih ima pet i nalaze se u Beogradu, Nišu i Novom Sadu. Ove kuće su namenjene smeštaju i brizi o deci koja se leče u ovim gradovima

36

i njihovim porodicama, a koji dolaze iz udaljenih krajeva Srbije i nemaju mogućnosti da obezbede adekvatan smeštaj. Osim toga, deci je obezbeđen prevoz na terapije, uvek je dostupan psiholog, socijalni radnik i volonteri. „Roditeljska kuća pruža osećaj doma i čini da bolest detetu ne oduzme detinjstvo, a roditeljima dostojanstvo“, navodi se u tekstu na aplikaciji.

Jedno od najčešćih pitanja korisnika aplikacije ticalo se bezbednosti podataka, ali iz NURDOR-a uveravaju sve korisnike da se aplikacija neće koristiti za prikupljanje i obrađivanje podataka o korisnicima. „Jedino što ćemo kao administratori dobijati jesu informacije sa brojčanika o broju koraka i e-mail adresa sa kojom ste se registovali. Nijedna kompanija koja se uključila kao donator nema, niti će imati, pristup administraciji aplikacije“, objasnila je ova organizacija na Tviteru. Aplikacija je nastala zahvaljujući volonterskom angažmanu ljudi iz kompanije „Vivify ideas“. „Hodajte za svoje zdravlje i za podršku borbi koju svaki dan vode mali super heroji – deca koja se leče od malignih bolesti“, poručuju u opisu aplikacije Tamara i Bogdan.

www.czm.org.rs