Magazin Promaja - trinaesti broj, januar 2020

trinaesti broj

Minja Marđonović NJEGOŠ JE MOJ NAJBOLJI ZAMIŠLJENI MUŠKI PRIJATELJ

Reč urednika

Osnivač Centar za marginu

Dragi čitaoci i čitateljke,

Urednik Nemanja Marinović

pred vama se nalazi novi broj „Promaje“, magazina koji već godinu dana duva baš iz svih smerova.

Promaja je srpski “brend” i ne postoji nigde drugde osim na ovim prostorima. Uvek duva kad ne treba, često smeta, pomalo i plaši, ali uvek donosi svežinu i promenu.

Dizajn i prelom Tijana Ristić Lektorisala Julijana Savić Naslovna fotografija Borislav Turkalj web www.czm.org.rs e-mail office@czm.org.rs

Saradnici Marko Petrović

Uroš Kuzmanović

Sofija Kostić

Anja Anđela Pantić

Milica Velimirović

Teodora Boškovski

Tijana Perić

Strahinja Babin

Marko Petrović

Goran Dimitrijević

Ideja za kreiranje ovakvog sadržaja proizašla je iz višegodišnjeg aktivističkog iskustva „Centra za marginu“ i njegovih članova i članica, kako u lokalnom, tako i globalnom kontekstu putem serije međunarodnih konferencija „The Global Human Rights Forums“, a pre svega iz iskustva rada sa mladim i talentovanim ljudima u okviru “Škole medijske pismenosti” koju organizujemo. „Promaja“ nastaje na uvidu da na našim prostorima ne postoji specijalizovani magazin koji se bavi ljudskim pravima u globalu, društveno relevantnim temama i aktivizmom, iako ima medija koji jako lepo o ovim temama izveštavaju. „Promaja“ teži da glas da onima koji se ne čuju i prenese autentična iskustva i priče koje se nigde drugde ne mogu pronaći.

Priče sa margine nisu „vest“, a njihove aktere nikada nećete videti na naslovnim stranama tržišno orijentisanih mejnstrim medija. Iz tog razloga ovim magazinom otvaramo prostor za njih, a ujedno stvaramo i mogućnost mladim, perspektivnim ljudima punim entuzijazma, volje i energije da se ispolje, istražuju i analiziraju. U pitanju su studenti i alumnisti naše „Škole medijske pismenosti“ iz čijeg pera je izašao određeni broj tekstova koje imate priliku da čitate. Kao potpuno volonterski projekat „Promaja“ ima „privilegiju“ da ne zavisi od tiraža ili klikova, već da sadržaj u potpunosti kreira u skladu sa društvenom relevantnošću i vrednostima za koje se kao organizacija zalažemo, a sigurni smo da će tekstovi pronaći put do svoje publike.

Ono što vam zasigurno možemo garantovati jeste da priče koje pročitate u „Promaji“ nećete nigde drugde.

Uostalom, čitajte nas i dalje i uverite se sami.

Nemanja Marinović, urednik

Sadržaj

13.

Položaj LGBT osoba u Rusiji

Na početku ove godine u Rusiji pojavila se crna lista ,,SAW” koja je dobila ime po američkom horor serijalu. Sajt na kome se nalazila crna lista prvenstveno je pokrenut u aprilu 2018. godine i na njemu je moguće igrati čak i igricu ,,Chechnya’s Comeback" koja poziva igrače tzv. "lovce" da se registruju i love LGBT aktiviste.

4. Kolumna - Nemanja Marinović

Filmske i serijske preporuke za januar

5. Analiza - Nemanja Marinović

Jala i Buba nam razaraju identitet i usisavaju duh naroda na cevčicu

8. Priča sa naslovne strane - Minja Marđonović

Njegoš je moj najbolji zamišljeni muški prijatelj

12. Edukcaija - Centar za marginu

Uspešno završena peta Škola medijske pismenosti

16. Tribina - Sofija Kostić i Milica Velimirović

Porodica je najvažniji protektivni faktor, ali i faktor rizika suicidalnosti mladih

18. Intervju - Stefan Mihajlovski

Oslobodite sebe kao čitaoca medijskog sadržaja

25. Društvo - Tijana Perić

Bio jednom jedan uzbunjivač

27. Kultura - Centar za marginu

Nagrada "Promaja" za bosanski film "Fikus"

28. Intervju - Marija Ratković

U medijima nema mesta za ljude

32. Intervju - Milan Aranđelović

22.

Jelena Srdanović Maraš Sudbina marginalizovanih grupa je da ostaju i na marginama istraživačkih interesovanja

39. Rezon - Marko Petrović

Ekocid i trovanje građana Srbije

42. Iz ugla mladih - Uroš Kuzmanović Fenomen emodžija

44. Portret - Anja Anđela Pantić Malala: Junakinja iz Pakistana

Politička korektnost se nametnula kao jedina ideologija čovečanstva

46. Perspektiva - Marko Petrović

36. Intervju - Branimir Kolocka

48. Taboo - Nemanja Marinović

Alternativni duh donosi svoju vrstu bunta

Greta Tunberg - klimatski rat ili klimatski rijaliti?

Svaki deseti gej mladić razmišlja o samoubistvu

Kolumna

Filmske i serijske preporuke za januar Piše: Nemanja Marinović

U

paljene lampice na novogodišnjoj jelci, toplo ćebe i dobar film – verovatno najbolja „terapija“ u ovom periodu kada se odmaramo od posla i uživamo u slobodnim danima, ili želimo da dignemo glavu od knjige i zaboravimo na ispitni rok koji se bliži. Svakako da su praznični i božićni filmovi, poput starog dobrog filma „Sam u kući“ najčešći izbor većini ljudi u ovo vreme, a ima i nas koji iskoristimo to da odgledamo ponovo sve svoje omiljene franšize. No, ko želi da pogleda novija ostvarenja, evo par preporuka kako da slobodno vreme iskoristite uz dobar film. „Once Upon a Time... in Hollywood“ - Kventina Tarantina možete ili da volite, ili da ne volite, tako da ukoliko niste ljubitelj njegovih ranijih ostvarenja ovo nije dobra preporuka za vas. Film na kreativan, duhovit, klasičan „tarantinovski“ način govori o događajima u „zlatno doba Holivuda“ i potrebno je određeno poznavanje Holivuda da bi se sve reference shvatile i film doživeo na pravi način. Leonardo Di Kaprio i Bred Pit u glavnoj ulozi ipak nisu dovoljni, iako je njihova gluma, kao i uvek, odlična. „Hustlers“ – onaj film koji biramo kad poželimo neki lagani, opuštajući treš filmić sa Dženifer Lopez, a onda nas iznenadi koliko uopšte nije ni naivan, ni treš.

Mnogo više drama, nego komedija, film otvara važne teme o položaju i opcijama koje imaju žene koje rade kao zabava za muškarce. „The Two Popes“ – Netfliksovo novo ostvarenje koje govori o aktuelnom i prošlom Papi, njihovom različitom shvatanju uloge katoličke crkve, ali i faktorima zbog kojih možemo sumnjati u to da su ono za šta važe u javnosti. Neko će izabrati da vidi priču o pokajanju i iskrenoj promeni, a neki ćemo da vidimo cinizam i lažne pokušaje da se biografije pojedinaca, ali i cele institucije, umiju od grehova iz prošlosti sa kojima se nikada nisu suočili. „Joker“ – naravno, čuveni Džoker i sjajna gluma Hoakina Finiksa za koju ću se jako iznenaditi ako ne bude nagrađen Oskarom. Kao što je to postalo popularno u poslednje vreme, a posebno nakon ogromnog

4

uspeha filma „Maleficent“, Tod Filips prikazuje pozadinu priče o najpoznatijem (i verovatno najomiljenijem) zlikovcu iz stripa. Kritika će najćešće naglasiti to što se duboke socijalne nejednakosti i revolucija nastala na temeljima diskriminacije predstavljaju kao mentalna bolest, ali vi pogledajte i zaključite sami. „The Marrige Story“ – odlična drama koju donose u glavnim ulogama sjajna Skarlet Johanson i novi „zlatni dečko“ Holivuda Adam Drajver. Film prati sporazumni razvod dvoje ljudi koji teže tome da sve ostane mirno i prijateljski i koliko se priča menja kada se upletu advokati, a potisnute frustracije budu izbačene na površinu. Realno oslikavanje onih „malih, sitnih“, ali zapravo jako krupnih i važnih nejednakosti u partnerskom životu.

Special mention – film „Bombshell“ i serija „The Morning Show“. Nikako ne može da prođe tekst u Promaji, a da se ne pomenu ostvarenja koja se problemski bave medijima. Oba filma govore o televiziji iz pozadinske perspektive, a kroz prizmu #metoo pokreta, ali dok se biografski film sa Nikol Kidman i Šarliz Teron bavi FOX televizijom i ženama koje su podigle glas protiv Rodžera Ajlisa, serija sa Dženifer Aniston i Riz Viterspun u glavnim ulogama kroz fiktivne karaktere obrađuje televiziju kroz prizmu seksizma, ejdžizma, seksualnog zlostavljanja, igre moći na vrhu, ali i problematizuje #metoo pokret i mogućnost manipulacije putem njega, kao i sam proces proizvodnje vesti i izbora šta je to što će biti „vest“ i koji faktori na to utiču.

Analiza

Jala i Buba nam razaraju identitet i usisavaju duh naroda na cevčicu Piše: Nemanaj Marinović Fotografije u tekstu: youtube

V

eć jako dugo vlada trend sveopšte retradicionalizacije i opšte paranoje, ona klasične domaće, da nas svi mrze, hoće da nas pobiju ili da nam otmu čast, svetinje ili identitet (čitaj: srBstvo).

Sve je to praćeno rastućim nacionalizmom, ksenofobijom i naravno homofobijom koja je svakodnevni začin svakog javnog istupa desne orijentacije. Iako trenutno ima bitnijih društvenih i političkih tema koje ovo oslikavaju, a desnica je u usponu kao legitimna i prihvatljiva opozociona opcija, namerno biram da se fokusiram na marginalni post koji se širi društvenim mrežama, a koji govori o propasti „pravih vrednosti” kao posledici postojanja Jale i Bube. Zašto baš taj post? Zato što najjasnije oslikava na koji način pažljivo selektovane lažne vesti mogu iskonstruisati bilo koju sliku i biti argument bilo kojim uverenjima, ma koliko polazna osnova bila pogrešna. Zato što se on masovno šeruje, iako je svaka reč u njemu neistinita, a da se pritom može lako proveriti i nisu potrebne neke velike veštine i znanja fact checkinga, kao kada su u pitanju dnevnopolitičke laži koje nam donose tabloidi. Ovo ne proveravamo, već automatski šerujemo, ne zato što ne umemo, već zato što napisano odgovara našim uvere-

njima. Odakle je post potekao teško je reći, ali mnoge stranice tekst šeruju, a neke kao autora potpisuju osobu po imenu Dean Savičić. Krenućemo dekonsturkciju redom: „Argument” 1 - od 30 učenika drugog razreda jedne OŠ u Srbiji na prefiks reči „buba” njih 25 kao nastavak dodalo „Koreli”, a samo 5 „mara”, navodi se na početku ovog teksta. Ono što se tu prezentuje kao relevantno istraživanje je zapravo tvit koji je napisala korisnica „anhelito19” (profil pod tim imenom više ne postoji, a u najvećem broju medijskih tekstova je čak ime i blurovano), devojka za koju pojedini mediji navode da je iz Crne Gore. Niti znamo ko je istraživačica, niti kakav je to specijalistički rad koji decu ispituje prefikse u drugom razredu, ali znamo da verovatno nije nastalo u Srbiji, a da uzorak od 30 dece nije relevantan za bilo kakvo zaključivanje. Ipak, manipulacija ovim podatkom odlična je polazna osnova i priprema za daleko ozbiljnije optužbe koje stižu sa sledećim „argumentom”. „Argument” 2 - Buba je postao poznat pre jedne decenije, ali ne po muzici već po raspirivanju mržnje preko svog Jutjub kanala „Imperia” gde je pozivao

5

na klanje Srba. Ovo se pojavilo krajem prošle godine, pred novogodišnji nastup koji je dvojac imao u „Areni” sa Acom Lukasom, a tada se oglasio Jala Brat koji je na Instagramu napisao: „Opet ista situacija kao pred koncert na Tašmajdanu! Kakva slučajnost, opet par dana pre samog koncerta viralno počnu da kruže fotošopirane gnusne obmane i laži na kojima nam pokušavaju nametnuti etiketu nacionalista. Čitav j**eni život sam pod udarom tih istih nacionalista, jer sam dete koje je rođeno, raslo i odgajano sa tonom ljubavi u jednom mešovitom braku i ponosan sam na to, jer sam učen da su svi ljudi jednaki i da je baš ta ljubav iznad svega!”, preneo je Mondo. Kada pogledamo printscreen-ove tih komentara, neke stvari zaista deluju montirano i nelogično. U pitanju su dva komentara sa navodno kanala „Imperia” – jedan je istaknut komentar od pre devet godina koji kaže, između ostalog, „sve su Srbe vješali na vrbe” i deluje kao deo prepiske, tj. odgovora nekom jutjub korisniku iz Srbije, a pored drugog stoji da je nastao pre dve nedelje i „pinned by Imperia” i glasi „lajk ako bi i ti klao Srbe xD” i ima 627 lajkova. Sa stanovišta analize lažnih vesti ovo je sumnjivo iz više razloga. Prvo, jedan komentar je od pre devet godina, što znači da je nastao u vreme kada su tek počinjali saradnju. Komentar postoji devet godina kao istaknuti komentar, na kanalu ljudi koji imaju preglede koji se mere desetinama miliona, a koji niko nije video do trenutka kad su počeli da prave velike koncerte u Srbiji – bukvalno je nebulozno. Dalje, to prati drugi komentar koji je nastao dve nedelje od trenutka kada je uslikan, što može značiti dve stvari – ili da su bili toliko ludi da sami pinuju komentar koji poziva na linč dve nedelje pred najveći nastup u Beogradu, ili da ga je neko sačuvao u nekom ranijem trenutku, npr. pre devet godina, u vreme kad nastaje i prvi komentar, pa

6

tek sad odlučio da objavi. Komentar ima više od 600 lajkova, tako da je nemoguće da bude toliko popularan u prošlosti, a da se do sad ne pojavi u medijima, uz to je pinovan što znači da se nalazi na početku i da ga je nemoguće prevideti u moru drugih komentara.

Pinovati komentar koji je nastao pre mnogo godina, takođe je nelogičan postupak, kao što je generalno nelogično pinovati takav komentar jer se to obično radi sa komentarima koji su najava nove pesme i poziv ljudima da je čuju, uz zahvalnicu saradnicima. Ne pinuju se prepiske sa fanovima ili antifanovima. Sa druge strane, ukoliko je komentar uslikan kada su i tekstovi izašli, to bi značilo da su njih dvojica toliko ludi da učine medijski suicid i objave tako nešto uoči najvećeg koncerta u Srbiji na kome će zaraditi brdo para – u to ne mogu da poverujem. Njih dvojica mogu biti sve, samo ne glupi i neće sami sebi uskočiti u džep.

Iz svega navedenog smatram da postoji mnogo više razloga da verujem da je u pitanju laž, a uzimajući u obzir trenutak u kome tekstovi izlaze nije nerealno da su u pitanju montirane vesti koje za cilj imaju da im naškode, ili da su plasirane od strane nekog kome smeta veliki doček u Areni jer utiče na druge dočeke u gradu – kako je to naveo Aca Lukas na Instagramu.

Pošto smo to rešili, idemo dalje. „Argument” 3 – u nastavku teksta tvrdi se da je Buba 2015. godine završio u zatvoru sa Jala Bratom zbog dilovanja heroina, gde je odležao godinu dana. Istina je zapravo da je u periodu od juna 2015. godine do februara 2016. godine Buba bio u pritvoru zbog sumnje da je od decembra 2014. godine, do juna 2015. godine kao član organizovane grupe nabavljao i prodavao opojne droge hašiš, amfetamin i kanabis na području kantona Sarajevo. Dakle, nije bio u zatvoru godinu dana, već osam meseci u pritvoru i ni

u jednom dostupnom medijskom tekstu ne pominje se heroin. Buba zapravo u zatvoru verovatno neće biti ni dana jer je ove godine, nakon razmatranja sporazuma o priznanju krivice, kantonalni sud u Sarajevu repera osudio na godinu dana za navedena dela, u šta ulazi osam meseci pritvora. Ostatak zatvorske kazne moguće je platiti, što bi, kako piše Espresso, koštalo oko 6000 evra. Ova tvrdnja ima još jednu lako proverljivu laž – u pritvoru nije bio sa Jalom (Jala zapravo nikad nizašta nije bio krivično gonjen, koliko je poznato), već sa Almirom Bozalijom. „Argument” 4 – po izlasku iz zatvora snimaju spot za pesmu „Borba” gde se u prvom planu vidi grafit „Ubij Srbina” - nekome ko nije upućen ovo može zvučati kao da su se upoznali u zatvoru i posle toga snimili pesmu gde pozivaju na linč prema Srbima, što bi bila manipulacija. Reperi rade zajedno od 2011. godine, a pomenuti spot nalazi se na jutjubu od 8. aprila 2015. godine, dakle objavljen je pre pritvora, a ne nakon toga. U spotu se zaista na 3:22 vidi pomenuti grafit, ali on nije „u pravom planu”, kako se navodi, već se vidi na sekund u donjem levom uglu, kao deo šireg kadra snimljenog u tunelu u kome je neko taj grafit napisao.

U nastavku dolazimo do toga čemu ove lažne vesti, ovako poređane služe – da vidimo kako to srpsko društvo propada. Navodi se dalje u tekstu da „pored svega toga” (pored čega?) kreću da nastupaju u srpskoj predstonici, navodeći kako uzimaju za jedno gostovanje 10.000 evra, da je na Tašmajdanu bilo 17.000 ljudi i da su tom prilikom inkasirali 20.000 evra. Odakle dolaze ovi podaci nije poznato jer jedino što se o koncertu na Tašmajdanu može naći je brojka od „više od 15.000 ljudi” koju je objavio N1, dok zaradu nigde nisam pronašao kao podatak. No, to nije ni važno jer je cilj da se pokaže kako zli Bosanci nama uzimaju pare, a žele da nas kolju. U nastavku teksta piše i kako Sarajevo nije htelo da izdvoji pet miliona evra za nastup Roling Stonsa na Bjelašnici, ali pošto nije mogao Mik Džeger došao je Jala Brat i mnoge škole su besplatnim prevozom dovozile decu na koncert, a dodaje se da smo „od novogodišnjih belih staza i Deda Mraza dobili bele kokainske staze”. Koncert Stonsa na Blejašnici bio je na nivou špekulacije, ali je zanimljivo da se Mik Džeger stavlja kao pandan „belim kokainskim stazama” koje predstavljaju Jala i Buba, a pritom je iz medija poznato da je i sam Džeger korisnik narkotika, što je izuzetno prisutna pojava među rok muzičarima. Kako i zašto su dva repera „registrovani robijaši i narkomani od čijeg se urlikanja i sneg na planini topi”, kako dalje piše u tekstu, a Mik Džeger, takođe konzument narkotika, nije problem i nije „simbol potonuća”?

Nastavak teksta je toliko nebulozan da ga nema svrhe ni dekonstruisati i taj nastavak je zapravo suština – pokazati kako muzika koju donose Jala i Buba „glorifikuje poroke i slavi razuzdanost života u trenut-

ku” (kako je to drugačije od izvođača žanra poznatog po krilatici „seks droga rokenrol”?), kako je to „proizvod materijalizma, konzumerizma, narkomanije kao razonode, promiskuitet prostitucije, sve to upakovano u šljašteće boje i brze hip-hot ritmove” (zamenite reč hip-hop sa rok i dobićete opis većine rok bendova, zar ne?).

Na kraju dolazimo do suštine – „ekspanzija ovakve muzike poslednjih godina je u stvari plan zapadne glogalističke agende da se na balkanskim prostorima formiraju zavisne i siromašne kolonije koje nisu u stanju da razmišljaju svojom glavom”, u pitanju je „specijalni rat i duhovni genocid”, a „generacije koje odrastaju na ovakvoj muzici i ovakvom pogledu na svet nemaju osećanja i interesovanje za nacionalna pitanja i vlastiti identitet”, a pri kraju se navodi, naravno, da je „uloga majke i supruge u drugom planu”. Ovo je zanimljivo jer ovaj desni diskurs neodoljivo podseća na davno prevaziđeni, neplodni, ograničeni i kontraproduktivni drugosrbijanski diskurs sa početka dvehiljaditih godina koji je govorio o „krezuboj Grandovoj publici“, a koji se sada kroz diskurs o „sendvičarima“ rehabilituje u opozicionim krugovima koje čine isti ti ljudi iz „revolucije“ sa početka dvehiljaditih, pojačani desničarskim organizacijama sa ideologijama protiv kojih su se tada, bar načelno borili. Ovde se oslikava simbioza drugosrbijanaca i novih, umivenih desničara, iliti „rodoljuba“.

Ovde se vidi i ta paranoja koja se pominje na početku teksta. Neko je poslao Jalu i Bubu da nama uruši vrednosti, da prestanemo da postojimo kao nacija i da nam ispere mozgove da bi bili zapadna kolonija, kao što su nam pre njih poslali Cecu i turbofolk da razore zemlju. Nije problem u tome što smo ekonomski razoreni, već što ženama nije primarni cilj da budu supruge i majke. Urušavanje „pravih vrednosti” nije to što je obrazovanje u drugom, trećem ili trideset trećem planu, već to što nam primarni cilj nije patrijarhalna, heteroseksualna pravoslavna porodica. Uzrok nije urušavanje ekonomije, zdravstvenog i socijalnog sistema, razaranje fabrika i infrastrukture, loša privatizacija, prisvajanje javnih dobara i društvene svojine i njihovo konvertovanje u privatnu svojinu, akomulicija novca i drugih resursa u rukama malog broja krupnih kapitalista dok se radnička klasa eksploatiše do ivice siromaštva ili uništavanje obrazovnog sistema i njegova nemogućnost da se prilagodi zahtevima društva, već izvođači popularne muzike. Ja bih rekao da je najveći problem u pismenosti – svakoj, pa i medijskoj, ali da nam je to na prihvatljivom nivou ne bi nestali Jala i Buba, već ovakvi nebulozni tekstovi koji se šeruju bez ikakvog kritičkog promatranja i imalo (samo)refleksije, a elitistički i kulturfašistički diskursi poput drugosrbijanskog bi odavno otišli u smetlište istorije gde im je i mesto.

7

Priča sa naslovne strane

Minja Marđonović

Njegoš je moj najbolji zamišljeni muški prijatelj Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografisao: Borislav Turkalj

8

Z

a nju su rekli da „sukobljena šovinističkim proklamacijama klimakterične kulture, sadržajna jedino u sopstvenom bivstvu, inspirisana iskrama blistavih umova živi ideju slobodne ljubavi“. Ona je pesnikinja, aktivistkinja, feministkinja, autorka dokumentarnih filmova i strastvena zaljubljenica u Njegoša. O svojim lično-političkim pozicijama za novi broj Promaje govori prava dama oštrog pera i britkog jezika - Minja Marđonović.

Razgovor sa tobom nemoguće je ne otvoriti temom feminizma. Šta je feminizam u Srbiji danas?

•Danas je feminizam, kao svuda u svetu uz određene kontekstualne razlike, ništa drugo do argumentovana borba ZA oslobađanje žena u mačoističkom društvu od viševekovnog tlačenja i ubijanja u pojam. Konkretno, u Srbiji je ta borba ,,krvava” jer dok mi, feministkinje, vrištimo i vičemo: ,,REVOLT REVOLT!’’ ostali/e viču: ,, FEMINIZAM JE RUŽNA REČ!’’. Dakle, teška i neprestana borba hrabrih ratnica!

Koliko u medijskom i javnom diskursu ima prostora za feminizam i na koji se način diskurs o ovom pojmu kreira?

•Danas možda više nego juče, ali opet je to sve slabašno i stidljivo. Feminizma fali svuda. U institucijama, na ulici, u kući, u međuljudskim odnosima, na poslu, na Marsu, u medijima i u životu. Prelistajte ženske časopise, dnevnu štampu, nedeljnike, mesečnike, preletite po portalima, surfujte po netu i kažite mi šta vidite i čujete? Rekla bih da više ima ,,hleba i igara”, no zdrave kritičke misli koja propituje i preispituje mainstream prostor s željom da ga preplavi idejama slobode, pravde, jednakosti i ljubavi među svima bez obzira na pol, rod, klasu, rasu, sex opredeljenje, naciju, religiju, itd. Plaše se da ne prodaju listove ukoliko promene matricu mišljenja i pisanja. To je ta krvava borba u kojoj mi pokušavamo da zauzmemo te netaknute, zatvorene, konzervativne i nasilne prostore kako bismo najzad promenile kolektivni pravac mišljenja i delanja i tako oslobodile naš um i telo od kapitalističkog poriva da nas kupi i proda za sitne pare.

Njegoš ti je velika inspiracija. Kako su i da li su povezani feminizam i Njegoš?

•Dosta sam pisala o Njegošu spajajući ga s feminizmom bez imalo griže savesti i potrebe da se bilo kome pravdam. To što je ubačen u tenzične prostore nacionalnih identiteta kao mač s više oštrica, jeste upravo pokazatelj kako i koliko je pesnik zloupotrebljen i nimalo široko tumačen i prihvaćen. Njegoš je moj najbolji, zamišljeni muški prijatelj. To je platonska ljubav koja preskače vekove i širi dimenzije života na jedan drugačiji, nezvanično feministički način. Sve spajam. Nema odvajanja Njegoša od feminizma i mene od „Gorskog

Vijenca“ ili najdraže mi erotske poeme „Noć Skuplja Vijeka“. Društveno-politički kontekst u kome Njegoš stvara, kao romantičar i realist, jeste ono što moramo poznavati pre nego što poželimo da izgovorimo: ,,Njegoš je mizogin. Rekao je ovo ili ono za žene“. Niđe veze. Nije Njegoš ništa rekao, već kroz svoje junake i bezimene napaćene junakinje do tančina objašnjava plemensku Crnu Goru, prototipnu neprosvećenu, porobljenu patrijarhalnu zajednicu, u kojoj je glavna preokupacija bila borba za kolektivni identitet, koji je vekovima bio zaključan pod turskim imperijalizmom.

Ne greši Njegoš kad sestri Batrićevoj, kao Antigoni, dodeljuje čin samoubistva, što Ljubi Radunovoj daje pušku i moć da spasi svog dragog ljubavnika, što Vuku Mandušiću poklanja suze zbog nesrećne ljubavi, a ne zbog izgubljene sablje. Istina je u porukama i poukama koje pronalazimo između pročitanih redova. Stoga, sve što čitamo moramo čitati iz različitih perspektiva, a ne prihvatati sve zdravo za gotovo onako kako su nam naložili nimalo alternativni tokovi umetnosti i književnosti. Vladika je inspiraciju za svoje bivstvo, pa i svoj literarni rad, pronalazio u ženama koje je istinski voleo s divljenjem i ,,zabranjenom“ požudom.

Tako nesrećno pati zbog Milice Stojadinović Srpkinje, začetnice srpskog sentimentalizma, koja mu je olako rekla NE zbog Ljube Nenadovića. Kao tragični junak sopstvenog života i konteksta, moj omiljeni pesnik svih vremena podario je našem jeziku najlepše ljubavne, erotske stihove bez straha da monah ne može niti sme da voli i želi ženu kao savršeno tvorenije, kome ni celi svet nije ravan.

A feminizam i Mimi Mercedez? Kako tumačiš njen položaj kao deklarisane ,,antifeministkinje“ u odnosu na rodna pitanja?

•Mimi Mercedez izuzetno poštujem. Imala sam tu izvanrednu priliku da s njom porazgovaram i snimim jedan kratak intervju, koji će nadam se svi biti u prilici uskoro da čuju i vide. Tada sam i shvatila to da ne mora da se deklaraše kao feministkinja da bi to zaista bila. Znam pojedine feministkinje na papiru i društvenim mrežama, koje to itekako nisu u svom svakodnevnom životu. Mimi je levičarka i ističe to s ponosom. Mislim da ona samo namerno odbija imenovan koncept.

Plaši se elitizma i zatvorenih zajednica, jer ono što ona radi nije Akademija, nije teorija, niti organizovani aktivizam, ali svakako jeste iskren život i njen feminizam - „Kleopatra, polužena poluvatra, važno je da je ne izbacimo iz takta, jer niti želi muškarca od herca, niti njegovu bundu od nerca“. Mimika je hard reperka, repuje s ulice pravo u lice, bez uvijanja u oblande, dosledno ideji samog repa kao buntovnog muzičkog pravca, punog istine, gorčine, prljavštine i muke. Rep je život, i kao što kaže Mimika - sluša se mozgom, a ne ušima. Njeni tekstovi su emancipatorski, vrlo hrabri

9

za sredinu u kojoj nastaju, bez potrebe da se dopadnu svakom, da se ubace u neki komercijalni okvir koji će svima biti na usluzi. Da bi žena bila reperka poput Mimi Mercedez morala je mnogo toga za*ebanog da doživi i kroz sopstvene stihove oživi. Seks, droga, alkohol, striptiz, trening, solidarnost, ekipa - kod Mimi Mercedez imamo svega. To je njen autentičan fazon; prava je dama, u patikama za trčanje, u teretani nagruvana, u solarijumu naduvana, ma ona je ko ja dobra riba s lošim navikama.

nas objave, da nam daju prostor i glas bićemo, kao što jesmo, na margini ovog društva. Zato i smatram važnim osvajanje nealternativnih prostora, i tako nimalo elitistički rame uz rame s Mimi Mercedes ili Natašom Bekvalac preokrenuti matricu ponašanja i života. Nevidljivost i siromaštvo. To valjda jedno s drugim ide. Tu je problem sa ženama i kulturom. Dovijanje, uvijanje, zavijanje i previjanje. Na to smo spale, pa stoga borba i jeste neprestana s ciljem da bude što biti ne može!

Koliko pop kultura može da doprinese revidiranju rodnih uloga i ko je najveća feministkinja u pop kulturi?

•Ne određujem feministkinje po onome kako same sebe deklarišu. Bitno mi je šta čine, i kako se ponašaju u tom lično-političkom prostoru koji izbija iz njihovog pop-kulturnog rada. Jesu li emancipatorke ili propovedaju seču vena i ubistvo bez muškarca. Najveća feministkinja? Hm. Ne znam. Ja feminizam vidim i kod Stoje i kod Nataše Bekvalac i kod Seke Aleksić, ali i u Ceci ponekad jer: ,,Neću da budem ko mašina. Nek boli bol, nek peče žar, al’ nikad neću biti stvar. I baš me briga da li smem neću da se kontrolišem“. Feminizam je među nama i ako ga poželimo pronaći naći ćemo ga svuda, bez da ga imenujemo i označimo onako kako smo mi, feministkinje, navikle u našim sigurnim, ženskim prostorima.

U tvom radu je prisutna intersekcionalnost. Jedan od važnih projekata je “Kismet”, a tim povodom si izjavila i da Srpkinje i Albanke dele istu sudbinu.

Koja je to sudbina?

•Ženska sudbina. Ona predodređena, nametnuta patrijarhalnom socijalizacijom i nimalo fleksibilnim regulama politike i društva. Ta naša sličnost u našim razlikama jeste tačka preklapanja naših sudbina. Bliža mi je tridesetgodišnja Albanka, po iskustvu i životu kao žena na Balkanu, nego bilo koji moj vršnjak iz Beograda ili Kragujevca.

Da li muškarac može biti feminista i postoji li neka muška osoba na medijskoj ili političkoj sceni koja bi mogla da se tako nazove?

•Može, ali naravno nikada u toj meri kao žena iz prostog razloga - nemanje autentičnog iskustva iz kog se argumentuje najveća feministička parola: ,,Lično je političko“. Pomenula bih našeg reditelja Bobana Skerlića, kao jednog od eminentnijih feminista koje sam imala priliku da upoznam. Skerla svoju tezu da su: ,,Ženska prava ljudska prava“ oživljava i brani kroz svoje pozorišne, da naglasim institucionalno priznate, predstave: ,,Trpele“ (Beogradsko dramsko pozorište) i ,,Petrijin Venac“ (Atelje 212) . Temeljno i politički razlaže patrijarhat, vrlo emotivno i jasno objašnjava poziciju žene i njeno iskustvo u nasilnom društvu, u kome je Ona žrtva, a On -muškarac dželat.

Pisala si o danas poznatim pesnikinjama i tome na koji način su muškarci dobijali svu pažnju. Kakvo je stanje u kulturi danas? Ima li prostora za žene?

•Žena ima dosta u kulturi, ali i to je problematično upravo zbog toga što se u ovoj zemlji kulturom, kao i ženama, niko ne bavi. 1% budžeta za kulturu i 1% svetskog ženskog kapitala - to je odnos žena i kulture.

Dokle god budemo grcale i molile urednike, direktore, predsednike, šefove, ministre da nas saslušaju, da

10

Šta je ono što žene iz Srbije i Albanija spaja, a šta je ono što ih razdvaja?

•Razdvaja ih nametnuta tenzija i mržnja prema „drugom“, nastala kao posledica vešto negovanih i zatvorenih nacionalnih politika u obe države. Ništa ih prirodno ne razdvaja niti odvaja od tog solidarnog principa razumevanja druge žene i njenog sličnog ili istog iskustva. Baš te nemilosrdne sličnosti u patrijarhatu (kako srpskom, tako i albanskom, bez striktnih razlika) jeste ono što nas spaja i ma koliko god muški, militantni koncepti radili na odvajanju žene će rušiti predrasude, spajaće se i razumevati na osnovu svog ličnog, odnosno, političkog iskustva.

Da li feminizam može da ponudi prostor za pomirenje nacionalnih razmirica?

•Mislim da feminizam i žensko umrežavanje, princip solidarnosti i globalnog udruživanja žena jeste ključ u rešavanju svih mogućih i nemogućih, nadasve izmišljenih, netrpeljivosti. Žena nema u mirovnim procesima i tzv. prosecima pomirenja. U tome i jeste problem. Kada bi žene istinski učestvovale u lokalnom i globalnom političkom životu ovaj svet bi, za početak, bio zasigurno mnogo bolje mesto.

U tvom opisu na sajtu stoje dve zanimljive stvari.

Na koji način se postiže sadržajnost u sopstvenom bivstvu i kakvo je tvoje shvatanje ideje slobodne ljubavi?

•Kada sam jednom prilikom morala sebe da objasnim u nekoliko rečenica, smatrala sam pomalo neukusnim da to učinim sama. Tako sam pozvala svoju

veoma dragu prijateljicu iz Crne Gore, Ivanu, da me opiše i objasni, ni ne sanjajući da ću tu njenu deskripciju mene same prihvatiti olako, na prvu i to puna srca: „Sukobljena šovinističkim proklamacijama klimakterične kulture, sadržajna jedino u sopstvenom bivstvu, inspirisana iskrama blistavih umova živi ideju slobodne ljubavi“.

Sadržajna u sopstvenom bivstvu? Verovatno smislena jedino kada misli i dela u skladu sa onim što oseća, usput nespremna na ljute kompromise i degutantna uklizavanja koja dovode u pitanje sve za šta se borim.

Slobodna ljubav? Za mene je koncept slobodne ljubavi baš ono što i jeste - alternativa ugovorenoj ljubavi, odnosno braku. Feministički koncept slobodne ljubavi upravo u ljubavniku vidi alternativu mužu, jer ljubavnik nije sinonim za večnost, stalnost, obavezu, zaštitu već za slobodu koja se ogleda u tome da svaka žena (kao i muškarac) ima pravo da bez ikakvih obaveza, ukoliko izgubi svoje telesno i umno zadovoljstvo u jednom ljubavniku, potraži i nađe ta zadovoljstva u drugom.

Sve što nas ograničava regulama i zakonom, a tiče se najličnijeg života kao što su ljubav i seks, nije ništa drugo do opozit ljubavi i slobodi. Stoga, slobodna ljubav jeste lično-politički koncept života koji odbija posredništvo države, crkve i društva u intimno-partnerskom odnosu.

Koji je tvoj stav kada su u pitanju prostitucija, pornografija i TERF? •Radikalan. Smatram da sve dok ne dovedemo u pitanje osnovne stubove globalnog patrijarhata- brak, prostituciju, pornografiju i ostale nemani, ostaćemo zarobljene na margini liberalnog društva koje veruje u zakonske, a ne korenite društveno-političke, preokrete.

Kažnjavanje i diskreditovanje onih koji jesu na vrhu tih mizoginih i opasnih koncepata patrijarhata i kapitalizma jeste samo jedan od koraka ka prevazilaženju tog kruga pakla, u kome su se mnoge žene nebirano našle. Što se terf aktivizma tiče, kapiram tu vrstu isključivanja muškaraca. Moj argument za odbranu bi bio sličan onom kojim je Simon De Bovoar, u jednom svom intervju za francusku televiziju 1975. godine bra-

nila radikalne feministkinje koje su na svaki mogući način isključivale muškarce, navodeći da je to proces sličan onom u kome su i crnci isključivali belce u svojim prvobitnim procesima oslobađanja. To odbijanje trans muškaraca, kao i heteroseksualnih feministkinja koje seksualno zavise od muškaraca, jeste upravo to - prirodna politička reakcija na ,,muškarca“ koji ma koliko u biti igrao žensku rodnu ulogu, ipak nije autentična žena puna još autentičnijeg ,,ženskog“ iskustva.

Da li to znači da heteroseksualne žene ne mogu biti prave feministkinje i da trans žene nisu prave žene, te ih treba isključiti iz feminističkog pokreta jer imaju dodirnih tačaka sa muškarcem, iliti falusom?

•Ne mislim tako, ali razumem polazište. Pokušala sam da ga razumem kao Simon De Bovoar, kao prelaznu fazu i kao prirodnu reakciju koja na isključenje ide isključenjem. Ne znam koliko je to dobro, ali jeste razumljivo. Mislim da je to politička tranziciona faza gde se odbija baš to - sve što ima veze s muškarcima. Kada bih rekla da se slažem sa tim to bi značilo da odbijam i svoj feminizam kao heteroseksualni, što je suludo. Mislim da je to uglavnom lezbejska feministička pozicija jer, da sam lezbejka, verovatno bi i moja politička tranziciona faza bila - sve što je muško zlokobno je, želim i mogu bez njih! Ovako, ja jesam vezana lično politički za muškarce jer se pre svega zaljubljujem u njih. Na toj razini to posmatram, ali racionalno spremna sam da živim i branim svoje polazište, ali razumem i „tuđe“.

Nedavno si učestvovala i na okruglom stolu o knjizi „Drugi pol”. Šta Simon de Bovoar znači danas i da li je i koliko još uvek relevantna?

•Ono što smo na pomenutom okruglom stolu, organizovanom u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju povodom 70 godina od prvog izdanja „Drugog pola“, zaključili i zaključile jeste da je ta knjiga apsolutno podrazumevana. Iako Simon De Bovoar nije moja omiljena feministkinja, jer ta titula zauvek pripada Emi Goldman, ja ipak mnogo toga dugujem Bovoar.

Objasnila je naizgled neshvatljive stvari veoma jasno i razumljivo, ni ne sanjajući da će i 70 godina nakon prvog izdanja pitanja koja se tom knjigom pokreću ostati aktuelna i nerešena. To je feministička Biblija, koju bi valjalo parcijalno uvesti u sistemsko obrazovanje, pre nego Ogista Konta ili Hegela.

Za kraj, preporuka čitaocima i čitateljkama - na koje autorke, u bilo kojoj oblasti koju želiš da istakneš, treba obratiti pažnju?

•Na sve autorke koje dovode u pitanje nametnuti sistem vrednosti. Kad smo već pomenuli Simon, neka bude „Drugi pol“. Volela bih da sve žene na svetu imaju tu privilegiju da ožive svoj bunt sa Bovoar i kulminiraju ga sa Goldman.

11

Edukacija

Uspešno završena peta Škola medijske pismenosti Piše: Centar za marginu Fotografije u tekstu: Tijana Ristić

N

a završnoj dodeli sertifikata sredinom decembra u DC „Oktobar“ četrnaestoro najuspešnijih polaznika pete generacije Škole medijske pismenosti nagrađeno je sertifikatima. Ovi mladi ljudi protekla tri meseca su učestvovali na predavanjima i radionicama koje je osmislio tim Centra za marginu, pisali svoje prve članke i komentare, radili intervjue i istraživački obrađivali teme koje su sami birali i smatrali važnim. Neke od njihovih tekstova možete čitati u ovom broju Promaje, dok će ostali biti objavljivani u narednim brojevima.

Program je ove godine osmišljen malo drugačije i više je fokusiran na samostalan rad polaznika. „Program prilagođavamo svake godine u skladu sa strukturom grupe. Ove godine je bilo više polaznika koji su u srednjoj školi ili su se jako malo susretali sa ovim temama, tako da smo želeli da budu što uključeniji i da samostalno istražuju, a ne da dobijaju gotove odgovore od nas. Svuda gde je to bilo moguće rad je bio radioničarski, po principima neformalnog obrazovanja“, navodi Nemanja Marinović, koordinator i osnivač programa. On dodaje da su program u celosti vodili aktivisti Centra za marginu, uz stalne saradnike Dušana Ružića, Aleksandru Ivanković i Tamaru Urošević.

12

Kao i u ranijim generacijama, program se sastojao od dva komplementarna modula – masovnih medija i masovne kulture. Drugi modul bavio se zanimljivim temama, kao što su filmovi i serije, animirani film, popularna muzika: „Ovaj modul je više predavački, ali je polaznicima zanimljiv jer sa kritičke, ali ne i elitističke i kulturfašističke perspektive, mogu da obrađuju sadržaje popularne kulture. Posebno im je, čini mi se, zanimljiv razvoj pop muzike jer daje drugačiju perspektivu na ovaj društveni fenomen od one klasične, davno prevaziđene drugosrbijanske teze o „Miloševićevom izumu da zaglupi mase“. Smatramo da je generalno važno proučavati popularnu kulturu jednako koliko i klasične medije jer je daleko prisutnija u životima mladih i utiče im na stavove i vrednosti više nego bilo koji dnevni list. Na kraju krajeva, Baka Prase ima milion i po pratilaca i preglede o kojima većina medija može samo da sanja, tako da je jako važno pratiti šta on radi i koje poruke šalje mladima koji ga gledaju“, objašnjava Marinović.

Na kraju programa polaznici su imali prilike da se oprobaju i u organizaciji tribine na temu suicidalnosti među LGBT mladima. Tribina je organizovana u okviru Merlinka festivala.

Svet

Položaj LGBT osoba u Rusiji- od igrice proganjanja do koncentracionih logora Piše: Marko Petrović Fotografije u tekstu: visualhunt.com

R

usija važi za zemlju tradicionalnih vrednosti u kojoj se poštuje porodica kao osnovni nukleus društvene strukture, a o pravoslavlju se govori sa ponosom i dostojanstvom. Možemo dugo govoriti o kulturno-istorijskim karakteristikama ruskog naroda, međutim u ovom trenutku važnije je pokazati kako se država Rusija danas odnosi prema svojim građanima i građankama.

Homoseksualnost u Ruskoj Federaciji je dekriminalizovana 1993. godine, pre ovog zakona vladao je zakon iz 1933. godine donet u Staljinovoj Rusiji kojim se na celokupnoj teritoriji SSSR-a zabranjuje muška homoseksualnost i kažnjava se teškim radom i do pet godina. Danas, u 2019. godini prava LGBT populacije nisu ni malo bolja nego što su bila 1933. godine.

Prva Parada ponosa zakazana održana 2006. godine u glavnom gradu Moskvi, ovaj događaj je pretrpeo veliki medijski linč, kontra-proteste neonacista i pravoslavnih vernika. Uprkos zastrašivanjima i napadima na učesnike parade, Parada ponosa se održavala od 2006. godine sve do 2013. godine kada je Vlada Ruske Federacije donela gotovo jednoglasno ,,zakon o zabrani homoseksualne propagande maloletnicima”.

Ovaj skandalozni predlog je usvojen sa 388 glasova za i jednim jedinim uzdržanim glasom. U novom izveštaju Hjuman rajts voča (Human Rights Watch, HRW) stoji da je zakon iz 2013. godine uvećao mržnju i netrpeljivost zbog čega LGBT osobe u Rusiji dugo pate, a takođe je ugrozio pristup LGBT osoba inkluzivnom obrazovanju i uslugama podrške što se katastrofalno odražava na mentalno zdravlje mladih LGBT osoba, kako prenosi portal Vjesti.

Rusija se vodi antidiskriminacionim postulatima gde ne postoje zakoni koji zabranjuju diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije. Vlasti ne prepoznaju diskriminaciju nad LGBT osobama kao problem u svojoj državi pa je skoro svaki oblik zlostavljanja dovoljen, a pred zakonom se tretira jedino ubistvo ili fizički nasrtaji na individue, međutim kada se shvati da je osoba napadnuta zbog stvarnog ili pretpostavljenog homoseksualnog identiteta, slučajevi često bivaju ignorisani. Svako ko učini nešto što se može tumačiti kao „propagiranje homoseksualnosti“ može odgovarati pred sudom i platiti kaznu koja ide od pet hiljada do pedeset hiljada ruskih rublji, što bi približno bilo od sedamdeset, pa do 710 evra. Nevladine organi-

13

zacije i udruženja moraju da plate kaznu i do milion rubalja što je oko 14.000 evra kako navodi list The Guardian. 2012. godine najviši sud Moskve potvrdio je odluku gradske vlasti da se na sto godina zabrani održavanje Parada ponosa u glavnom gradu Rusije.

Ovaj događaj je izazvao burne reakcije širom sveta, dok je u Srbiji naišao na ovacije i podršku od strane pojedinih desničarskih političara.

Lista za odstrel LGBT aktivista i ubistvo aktivistkinje Elene Gligorieve.

Na početku ove godine u Rusiji pojavila se crna lista ,,SAW” koja je dobila ime po američkom horor serijalu. Na njoj su se našla imena ruskih aktivistkinja i aktivista, kao i gejeva, lezbejki, biseksualnih i trans osoba koji javno podržavaju LGBT prava i zagovaraju vidljvost, prava i jednakost. Lista je kružila po ruskim sajtovima i društvenim mrežama, a njen glavni cilj je bilo proganjanje i zlostavljanje LGBT osoba i aktivista.

Kako prenosi Radio Slobodna Evropa, sajt na kome se nalazila crna lista prvenstveno je pokrenut u aprilu 2018. godine i na njemu je moguće igrati čak i igricu ,,Chechnya’s Comeback" koja poziva igrače tzv. ,,gej lovce” da se registruju i love LGBT aktiviste. Od lovaca se tražilo da nađu metu i objave njene lične podatke (ime, prezime, adresu, radno mesto, imena članova porodice i prijatelja) na tom sajtu koji je naplaćivao

14

200 rubalja (oko tri evra) za pretragu baze u kojoj su se nalazile mete i njihovi podaci. Sajt je čak nudio i pravnu pomoć igračima na sajtu, naglašavajući da mogu da urade sve što žele osim da ubiju metu, ili ako se to desi dešava se na njihovu ličnu odgovornost. Na ovaj način rusko društvo se vratilo u lov na veštice u 21. veku, samo što se sada ne love veštice nego svi oni koji podržavaju gej prava ili su sami pripadnici LGBT populacije.

21. jula 2019. godine ubijena je Elena Gligorieva (41), ruska akivistkinja za LBGT prava čije je ime dugo kružilo na crnoj listi. Samo četiri dana nakon nestanka liste sa interneta Elena Gligorijeva je pronađena mrtva u svom stanu u Sankt Peterburgu, s višestrukim ubodima nožem. Ovo ubistvo je izazvalo potpuni strah i paniku među gej osobama u Rusiji. Njeni prijatelji kažu da činjenice prikazuju jasnu i zastrašujuću sliku: ,,ona je u više navrata bila ugrožena zbog svog aktivizma, pretnje su prijavljene policiji, ali ništa nije učinjeno”, navode njeni prijatelji za Radio Slobodna Evropa.

"Naravno, ljudi su šokirani ubistvom, a mi smo apsolutno ogorčeni što policija nije učinila ništa kako bi pronašla ljude koji stoje iza ove liste“ izjavila je za Radio Slobodna Evropa Svetlana Zaharova iz ruske LGBT mreže, jedne od najvećih zagovaračkih organizacija gej i lezbejskih prava u zemlji. U svojoj objavi na svojoj Fejsbuk stranici, njen prijatelj, aktivista političke opozicije Dinar Idrisov, napisao je: ,,Aktivistkinja civilnog društva iz demokratskog i LGBT pokreta, Jelena Grigorieva, brutalno je ubijena. Od nedavno, ona je postala žrtva nasilja i često doživljavala prijetnje“. Elena Gligorieva je često bila hapšena zbog svog aktivizma i redovno su joj pretili neonacisti čiji razvoj beleži uspon u Rusiji.

Koncentracioni logori za homoseksualce U Čečeniji, jednoj od dvadeset i jedne federativne repulike koje čine Rusku Federaciju, dešava se sistematičan progon i zversko mučenje LGBT osoba. U ovoj republici koja ima većinsko muslimansko stanovništvo otvoreno je nekoliko tajnih koncentracionih logora za homoseksualce. Prema pisanju ruske ,,Novaje Gazete" čečenske vlasti su uspostavile nekoliko koncentracionih logora u kojima se homoseksualcima preti smrću ako pod prisilom ne obećaju da će napustiti Čečeniju dok se prethodno prebijaju. Jedan od tih logora navodno se nalazi u bivšem vojnom štabu u gradu Argunu u Čečeniji. Tanja Lokšina iz moksovske ispostave organizacije ,,Hjuman rajts voč" kaže kako se u Čečeniji sprovodi brutalna kampanja protiv LGBT osoba. I ona upozorava na to da u Čečeniji vlada neviđena klima straha u kojoj se građani ne usuđuju, čak ni anonimno, da govore o tom problemu ni aktivistima za ljudska prava, a ni novinarima, prenosi Net.hr. Mnogi preživeli ovu torturu prijavili su logore širom Čečenije u kojima

se nalaze muškarci i žene za koje se zna i za koje se sumnja da su gej. Prebijani su i mučeni elektrošokovima, primoravani da odaju i druge pripadnike, a često su i same porodice dovodile svoju decu koja su LGBT kako bi sačuvali tradicionalan ugled porodice. Smatra se da je ubijeno preko 20 gej muškaraca i žena u tim logorima. Ramzan Kadirov, Čečenski lider, predsednik Čečenske republike i ruski političar više puta je negirao ove optužbe uz konstatacije kako u Čečeniji nema gej ljudi. Portparol Ramzana Kadirova izjavio je za agenciju Interfaks: ,,Ne možete uhapsiti ili progoniti ljude kojih naprosto nema u Čečeniji. Kada bi ih i bilo, za njih ne bi trebalo brinuti jer bi se njihovi bližnji već pobrinuli da ih pošalju tamo odakle ne bi mogli da se vrate”. LGBT pripadnici u Čečeniji čak su u strahu izbrisali svoje profile sa Fejsbuka, jer su vlasti preko lažnih profila pokušali da ih navedu na lažne sastanke na kojima bi bili uhapšeni i mučeni.

Dve godine od nestanka ruskog pop pevača Želima Bakaeva 2017. godine nestao je popularni ruski pevač Želim Bakaev iz Čečenije. Smatra se da je razlog nestanka pevača njegovo seksualno opredeljenje. Želim Bakaev je poslednji put viđen osmog avgusta 2017. godine u glavnom gradu Čečenije kada je došao na svadbu svoje sestre. Prema izjavama očevidaca Želim je nasilno uvučen u automobil i od tada se pevač vodi kao nestao. Veliki broj LGBT aktivista širom sveta i u Rusiji smatra da je Želim još jedna od žrtvi Čečenske čistke gejeva i lezbejki koje sprovodi Ramzan Kadirov.

Radio Slobodna Evropa prenosi da je na lokalnoj televiziji Ramzan Kadirov jednom prilikom izjavio kako su pevača najverovatnije ubili članovi porodice zbog njegovog netradicionalnog ponašanja, aludirajući na to da je pevač gej. Prošle godine se pojavio video snimak na jutjubu u kome se nalazi pevač koji saopštava kako sada živi u Nemačkoj i da tamo radi. Međutim video je pun kontraverzi, u videu su crtani prozor i zavese u fotošopu, zapaža se i energetsko piće koje se ne proizvodi niti uvozi u Nemačkoj, a u međuvremenu je iz Evropske Unije saopšteno kako pevač nije ušao na njenu teritoriju. Njegovi prijatelji smatraju da to na videu uopšte nije bio pevač. Veruje se da je otet i verovatno ubijen od strane čečenskih vlasti, istraga nikada nije pokrenuta, a pevač se vodi kao nestao već dve godine.

Ruska Federacija svakako nije sigurna zemlja za LGBT populaciju koja se sistemski proganja i ubija.

Nasilje i linč ne može se prijaviti nikome jer po ruskim zakonima LGBT populacija nije manjina, pa samim tim diskriminacija nad njima i ne postoji. Celokupnoj LGBT populaciji se negira postojanje. Ovo je posebno veliki problem kada su u pitanju tinejdžeri koji nemaju kome da se obrate, psiholozi, nastavnici i lekari ne

smeju da im pomognu ukoliko pretpostave seksualnu orijentaciju, te je diskriminacija sve prisutna, kao i psihičko i fizičko maltretiranje onih kod kojih se ispoljava „netradicionalno ponašanje“. Veliki broj građana Rusije traži azil u zemljama Evropske unije na osnovu seksualne orijentacije. Od 2013. godine, od kako je usvojena zabrana gej propagande, nasilje i napadi prema LGBT populaciji značajno su povećani u odnosu na period pre ovog zakona. Ovim zakonom država je omogućila homofobima, neonacistima i ekstremnim vernicima da maltretiranje, mučenje, pa u najgorim slučajevima i ubijanje pripadnika LGBT populacije smatraju legitimnim. Na Jutjub kanalima moguće je pronaći bezbroj video klipova gde ruski neonacisti koriste gej aplikacije kako bi namamili korisnike koje potom prebijaju i iživljavaju se nad njima, često ih skidaju, polivaju urinom, zovu njihove roditelje, objavljuju na fejsbuk profilu njihove slike i izjave kako da su oni gej. Reakcija na ove događaje najčešće izostane. Veliki broj popularnih pevača i pevačica izrazilo je zabrinutost i u znak solidarnosti bojkotuju Rusiju otkazujući nastupe u ovoj zemlji. Pevačice Šer i Eli Golding odbile su da nastupaju na Zimskim olimpijskim igrama u Sočiju zbog antigej politike Rusije, dok su Madona i Lejdi Gaga tužene za sprovođenje gej propagande na njihovim koncertima u Sankt Peterburgu. Progon onih koji se ne uklapaju u „tradicionalne vrednosti“ koje diktira vlast ove zemlje je sistemski i biće rešen jedno sistemskim i korenitim društvenim promenama, koje se trenutno ni ne naziru.

15

Tribina

Porodica je najvažniji protektivni faktor, ali i faktor rizika suicidalnosti mladih Pišu: Sofija Kostić i Milica Velimirović Fotografije u tekstu: Centar za marginu

N

a otvaranju međunarodnog kvir festivala “Merlinka”, 5. decembra u Domu omladine Beograda održana je tribina o prevenciji suicida među LGBT+ mladima. Na tribini su govorili Dr Jelena Srdanović Maraš, specijalistkinja medicinske psihologije, Pavle Radovanović, SOS volonter za prevenciju suicida i Stefan Mihajlovski, književnik i komunikolog, dok je moderator bio aktivista Marko Tasić.

Dr Jelena Srdanović Maraš, koja je za temu svog doktorata imala suicidalnost gej mladića, istakla je da je istraživanjem koje je sprovela 2010. i 2011. godine došla do zaključka da se veći procenat suicidalnosti javlja kod mladića koji se suočavaju sa pitanjem vezanim za svoj seksualni identitet, što je predstavljalo prekretnicu i dalje usmerenje njenog predmeta interesovanja. “Ljudi pre samog čina samoubistva neretko imaju siucidnu ideaciju, odnosno naznake koje ukazuju na mogućnost izvršenja istog”, navela je Dr Maraš i naglasila da se kod ispitanika homoseksualne orijentacije u većem procentu primećuju znaci depresije i suicidalnosti, kao i manjak samopoštovanja, nego što je to slučaj u kontrolnoj grupi, tj. kod ispitanika heteroseksualnog opredeljenja. Najvažniji protektivni faktori

16

su porodica i okruženje, ali oni mogu biti i faktor rizika ukoliko porodica nije podržavajuća: “Mnogi od ovih mladića svoju porodicu doživljavaju kao nefunkcionalnu, a dom kao mesto u kom se ne osećaju sigurno”, navela je Dr Maraš. Kao najvažniji ishod svog istraživanja navela je isticanje važnosti senzibilisanosti svih stručnjaka koji stupaju u kontkat sa mladima i edukovanje ljudi u cilju prepoznavanja problema i mogućnosti da reaguju u najkraćem mogućem roku. “Naznake koje možemo prepoznati su pre svega promene u ponašanju, povlačenje u sebe, izolovanje, promena raspoloženja, popuštanje u skoli, a najjači pokazatelj suicidalnih tendencija je ukoliko osoba u depresivnom stanju govori o scenariju samoubistva”, navela je Dr Maraš.

Svoje iskustvo volontiranja na SOS telefonu podelio je Pavle Radovanović navodeći da se u toku svog rada najviše susretao baš sa porodicom, tj. roditeljima mladih koji se suočavaju sa ovim izazovima, nego sa mladima lično. Posebno je istakao važnost privatnosti ovih poziva i slobodu autovanja svojih sagovornika.

Sa prisutnima je podelio da je glavni motiv njegovog uključivanja na SOS liniju bio to što se i sam nekada

borio sa suicidalnim mislima. “Zaključavao sam se u sobu i razmišljao kako sebi da oduzmem zivot, dok se jednog jutra nisam probudio i odabrao život kao opciju. Prihvatio sam sebe i ono što zapravo jesam”, naveo je Radovanović.

Govoreći o ulozi medija u pružanju adekvatne vidljivosti temi mentalnog zdravlja i sa njom povezane suicidalnosti kod mladih Stefan Mihajlovski je istakao da je najveći problem doći do pravih sagovornika. Mediji imaju tu moć da podrže i osnaže LGBT mlade, istakao je, navodeći primer svoje kratke priče “Samoubistvo jednog Roma, geja, invalida i ateista” nakon koje su mu se mnogi pripadnici LGBT populacije obratili i istakli da je im ona pomogla da se autuju svojim bližnjima. Senzacialističko izveštavanje o slučajevima samoubistva i senzacionalistički prikaz ove teme u masovnoj kulturi povećava rizik kod mladih ljudi koji se poistovaćuju sa tim, naročito ukoliko je ta osoba poznata ličnost. Postoji mogućnost od pojave tzv. “copycat” samoubistava. Dr Maraš je navela primer samoubistva Kurta Kobejna nakon čega je zabeleženo kratkoročno povećanje stope suicida. Jedno od rešenja ovog pro-

blema bilo bi povećanje medijske pismenosti čitavog društva, ali i poštovanje medijske etike. “Centar Srce je objavio priručnik za zaposlene u medijima koji daje jasne smernice o tome na koji način treba pristupiti ovoj temi u medijima”, naveo je Marko Tasić.

Upitani od strane publike kome se mogu obratiti mlade LGBT osobe koje se bore sa depresijom ili suicidalnim mislima prisutni su podelili lična iskustva i predloge, ali i naveli neke od tehnika koje su njima pomagale. Mihajlovski je naveo savet svoje doktorke koja mu je preporučila pisanje kao terapijski metod.

“Bilo koja umetnost ili kreativni rad koji nekome leži, bilo to pisanje, crtanje ili fotografija, može pomoći”, naveo je Mihajlovski, dok je Dr Maraš dodala važnost međuljudskih odnosa i socijalizacije pojedinaca koji su marginalizovani, ali i napomenula da je vreme važan faktor u prevazilaženju problema i sticanju samopouzdanja kroz sazrevanje.

Tribinu su organizovali polaznici Škole medijske pismenosti koju organizuje udruženje građana Centar za marginu. Tribina je organizovana pod pokroviteljstvom Merlinka festivala.

17

Intervju

Stefan Mihajlovski

Oslobodite sebe kao čitaoca medijskog sadržaja Razgovarala: Teoodra Boškovski Fotografisala: Milena Virag

18

S

a radom Stefana Mihajlovskog čitaoci Promaje mogli su da se detaljnije upoznaju u prethodnom broju. Na tribini koju je Centar za marginu organizovao na otvaranju Merlinka festivala na temu prevencije suicida jedan od govornika bio je Mihajlovski, a nakon tribine razgovarali smo sa njim na ovu i druge bliske teme.

Na tribini si istakao da nije problem manjak želje medija da se bave pitanjima LGBT populacije, već manjak zainteresovanosti, odnosno manjak sagovornika. Prema tvom mišljenju i iskustvu na koji način je moguće zainteresovati i ohrabriti sagovornike LGBT populacije da izađu u javnost?

•Tako je. Problem je što se o suicidu, inače, veoma malo govori, a tek je mali broj onih koji će da govore na ovu temu iz pozicije LGBT+ osobe. Da biste imali adekvatnog sagovornika koji će vam dati svoju priču, on mora biti u potpunosti autovan. Ne autovan drugarici, kolegama sa klase, ponekom profesoru i jednom roditelju. Mora biti LGBT+ za celu javnost. I tu dolazimo do potpuno očekivane situacije – nemamo sagovornike. Istraživanje koje je rađeno na ovu temu garantovalo je potpunu anonimnost za one koji su u njemu želili da učestvuju (i verovatno je tako jedino moglo biti sprovedeno, čak i da etika dozvoljava drugačije). Vidim da autovanje treba da krene od javnih ličnosti. Uvođenjem LGBT+ tematike u javni prostor, pa i popularnu kulturu, dozvoljavamo različitost. Nešto bolja situacija od onih na klasičnim medijima je na jutjub kanalima koji su, ispostavilo se, za ovakve teme, dobar kanal komunikacije. Tu LGBT+ osoba može da dozira koliko i kada želi da bude otvorena, može da uživa u zabrani komentarisanja dok se ne oseti slobodno i sigurno. Odlično je što u serijama danas vidimo sve više LGBT+ likova koji su predstavljeni prilično nestereotipno. Rasterećeni su predrasuda koje prate LGBT+ zajednicu. To se dešava čak i u domaćoj produkciji. A dobra serija može mnogo toga da promeni.

Na koji način mediji treba da izveštavaju na ove teme, konkretno na temu suicida?

•Uvek sam želeo naizgled nemoguće. A to je, u ovom slučaju, povezivanje tabloida sa „ozbiljnim“ medijima kada je reč o obrađivanju teme kao što je suicid. I zaista, komunikacija među kolegama, rad na zajedničkom tekstu, projektu, spajanje redakcija i tome slično dovelo bi do prilično dobre situacije. Takođe, rekao sam da je veoma važno uvesti medijsku pismenost kao obavezan predmet u školama. To bi, uz dobre predavače, pomoglo na više nivoa.

Na tribini si rekao da su LGBT osobe više izložene „dramatizaciji“. Na šta si konkretno mislio?

•Nije slučajno što se mnoge radionice za rad sa

LGBT+ osobama i osnaživanje zajednice zovu „dramaqueen“. Dakle, LGBT osobe su većinski sklonije dramatizaciji, a i sama reč „drama“ ih dosta privlači.

Nije to nikakva misterija. Dešava se uglavnom zbog samog odbacivanja koje svakodnevno doživljavaju, osvajanja slobode i privlačenja pažnje na svoje potrebe, za koje su morale da se izbore na svoj način, jer nisu imale tu privilegiju da žive, a da nikome ne objašnjavaju svoj identitet - u kom toaletu piške, koga (i zašto) vole... I zbog toga sam preporučio psihodramu kao moguć modalitet psihoterapije. Što opet ne znači da su sve LGBT+ osobe „dramaqueen“ ili da svako treba da krene na psihodramu.

Savetovao si umetnost, odnosno razvijanje kreativnosti, kao tehniku borbe protiv depresije, na osnovu ličnog iskustva. U kom trenutku i kako si osvestio ovaj metod kao povoljan za tebe?

•U trenutku kada sam držao tabletu u ruci od koje je zavisio moj san i kada sam se setio da ću još jednu morati da popijem ujutru kako bih umanjio tremor i mogao uopšte da ustanem iz kreveta. Tada sam, uz konsultaciju sa svojom psihijatricom, postepeno prekidao sa njihovim konzumiranjem, a sve više se vraćao čašici konjaka pred spavanje (ovo poslednje bez naročite saglasnosti psihijatrice). To mi je dalo snagu da pišem, da doživim katarzu kroz kreativnost i da se oslobodim duhova iz prošlosti, tako da je bitka u startu dobijena. A dok sam držao tabletu u ruci bilo je „ili prekidaš sada ili povećavaš dozu celog života“ (i više ne piješ konjak pred spavanje!). Taj scenario mi je, iskreno, zvučao užasno.

Tvoja druga knjiga ,, Ispod grla’’ je nedavno ugledala svetlost dana. Reci mi kakvi su utisci?

•Jesen mi je, profesionalno, bila ispunjena promocijom te knjige i mogu samo reći da sam ponosan na sve koji su čitali, a pogotovo na mlade koji redovno javljaju svoje utiske preko društvenih mreža. Nisam očekivao da roman gej tematike, koji problematizuje partnersko nasilje u istopolnim odnosima, može toliko da zainteresuje adolescente. Na moju veliku radost – pogrešio sam u proceni. A možda je i do fenomenalnih korica koje krasi provokativna fotografija čiji je autor Martin Stamenković. Sve u svemu – imamo odličan proizvod i ponosan sam na to.

U knjizi, kao i u ranijim tekstovima, si se između ostalog bavio i ovim pitanjima, otud si i bio govornik na tribini. Na koji način iz perspektive umetnosti ili masovne kulture pristupiti ovim temama i obraditi ih, a da to ne bude okidač onome ko gleda, a ko se sa tim problemima bori?

•Ne postoji jedan način za pristup ovoj temi niti u umetnosti, niti u masovnoj kulturi. Ja sam kroz svoje

19

tekstove „Samoubistvo jednog Roma, geja, invalida i ateiste“ i „Jedini nerešiv problem je da vas više nema“ igrao više na aktivistički momenat. Jedino su naslovi bili nešto što je „bombastično“ jer moram privući pravu publiku ka tom tekstu. Desilo se da tekst koji sam prvi pomenuo nekoliko njih koristi kako bi se autovalo roditeljima. Zar to nije sjajno? Da ne dužim, mislim da je kolektivna svest najtačniji odgovor koji mogu da dam u ovom trenutku. Svako ko je uspeo da je aktivira, imaće na umu odgovornost za onog drugog. Pogotovo ako ima tu moć da komunicira sa širim auditorijumom.

Nova knjiga se bavi pitanjem istopolnog odnosa koji se bazira na opsesiji, a ne na ljubavi. A svesni smo svi koliko je tanka linija između ta dva. Kada i kako ljubav prerasta u opsesiju? I obratno. Kako možemo opsesiju kontrolisati i preusmeriti u ljubav i da li je to moguće?

Ljubav ne prerasta u opsesiju. Reč je samo o prividu

20

emocija koje priželjkujemo. Dovesti nekoga do očajanja nije nikakvo „merilo“ ljubavi. Kada smo u krevetu sa psihopatom, najčešće ćemo istovremeno biti žrtva, spasilac i progonilac. Dramski trougao. Iako je teško jer smo zaslepljeni, opsesija se najlalkše kontroliše kada shvatimo da se neko konstantno hrani našim strahom. Ako to ne dozvolimo, možemo da očekujemo hepi end.

Da li misliš da je prevelika sloboda medija danas povoljna i dobra s obzirom da su različiti ljudi koji se bavi novinarskim poslom danas u Srbiji orijentisani isključivo na one teme i naslove povoljne za tiraž, kao i na senzicionalističke teme?

•Zaboravite na slobodu medija. Oslobodite sebe kao čitaoca medijskog sadržaja.

Intervju

Jelena Srdanović Maraš

Sudbina marginalizovanih grupa je da ostaju i na marginama istraživačkih interesovanja Razgovarao: Strahinja Babin Fotografije u tekstu: Centar za marginu

22

P

rošlo je gotovo deset godina od kako je Dr Jelena Srdanović Maraš započela svoje istraživanje na temu suicidalnih tendancija među LGBT+ mladima, što je teza i sa kojom je doktorirala dve godine kasnije. Ovo je pionirsko i još uvek jedino istraživanje na ovu temu u Srbiji. Dr Maraš je bila gošća Centra za marginu i Merlinka festivala na tribini „Prevencija suicida među LGBT+ mladima“ održanoj 5. decembra 2019. godine u Beogradu. Zašto su LGBT+ mladi u dodatnom riziku u odnosu na mlade iz opšte populacije, šta su protektivni faktori i zbog čega nema više istraživanja na ovu temu kod nas razgovarali smo sa Dr Maraš.

Doktorali ste sa ovom temom 2012. godine, a na tribini ste istakli da je tada situacija bila dosta lošija nego danas. Šta se to promenilo i gde je taj boljitak vidljiv?

•Na lokalnom nivou, u sredini gde ja živim, LGBT+ zajednica je vidljivija. Postoji organizacija Grupa Izađi koja se aktivno bavi mladim LGBT+ osobama, u okviru koje se nalazi i besplatno savetovalište za mlade LGBT osobe, organizuju se grupe roditelja. Takođe, u Novom Sadu se u sklopu Festivala mentalnog zdravlja sada već redovno organizuju tribine na temu mentalnog zdravlja LGBT+ osoba.

Kako komentarišete to što ste još uvek jedina osoba koja se istraživački bavila ovom temom? Zbog čega ona nije više u istraživačkom fokusu?

•Mislim da je to sudbina maarginalizovanih grupa, da ostaju i na marginama istraživačkih interesovanja.

Kod nas se većina istraživanja izvodi i završava zahvaljujući posvećenosti jedne osobe, istraživača, a teško je započeti istraživanje sa svešću da ćete teško naći dovoljan broj ispitanika da napravite dobar uzorak iz kojeg ćete izvući validne podatke.

S obzirom na to da nema drugih stručnjaka iz vaše oblasti koji na ovu temu rade, da li su vas nekada kontaktirali drugi mediji za komentar ili se na neki način interesovali za ovu temu?

•Sporadično. Još davne 2012. godine se novinar Denis Kolundžija interesovao za ovu temu i o tome napisao članak koji je objavljen u novosadskom dnevnom listu Dnevniku.

Kako treba medijski pristupiti ovoj temi i obraditi je, što u kontekstu izveštavanja, što u kontekstu masovne kulture, tako da ne bude okidač nekome ko se sa suicidalnim mislima bori? Serija „13 razloga“ je pokrenula ovo pitanje u stručnoj zajednici...

•Svetska zdravstvena organizacija je dala preporuke za izveštavanja medija u slučaju suicida. Suština je u tome da se izbegne senzacionalizam, da se prenesu

osnovne informacije, bez dramatizacije, uz obaveznu kratku informaciju gde se osoba može javiti za pomoć u slučaju da se oseća suicidalno. Suicid je veoma kompleksan fenomen, mnoge stvari su nam još nepoznate, ali o nekim protektivni i faktorima rizika znamo dosta. Tako je u suicidologiji prepoznat fenomen kontagioznosti, koji se ogleda u tome da se, naročito kod mladih i u zatvorenim sredinama, na primer u insititucijama, povećava rizik za suicid nakon izvršenog suicida neke osobe iz te grupe ili neke osobe sa kojom se mladi identifikuju. Suicidalni rizik se dodatno povećava ukoliko postoji dodatan stres koji se povezuje i sa načinom izveštavanja o suicidu, u smislu morbidnih slika, velikih naslova, iznošenja detalja o privatnom životu osobe i sl. Preporuke za medije koje sam pominjala se mogu naći prevedene na srpski jezik, na sajtu Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu.

Istakli ste da je najveći izazov prilikom istraživanja bio uzorak. Koliko je bilo teško pronaći sagovornike na ovu temu?

•Prilično je bilo izazovno, strategiju priklupljanja sam nekoliko puta menjala, na kraju se kao uspešna pokazala takozvana strategija lančanog uzorkovanja koja se preporučuje u istraživanjima na populacijama koje su zatvorene i do kojih je teško doći. Sastoji se u tome da se definišu veličina i karakteristike uzorka, kao i lokacija gde će istraživanje biti sprovedeno, a zatim se bira osoba koja pripada populaciji koja je predmet istraživanja – locator, koja preporučuje nove ispitanike lancem preporuke. Šta su, prema vašem istraživanju, najčešći uzorci suicidalnosti kod mladih LGBT osoba i zbog čega su ugroženiji u odnosu na kontrolnu grupu? Da li je to izloženost diskriminaciji, ili nešto drugo?

•Diskiminacija je po mnogim istraživanjima nesumnjivo faktor koji utiče na mentalno zdravlje LGBT+ osoba i na suicidalnost. U mom istraživanju, međutim, kao najznačajni faktor figurira depresivnost, koja je povezana sa suicidalnom ideacijom mladića homoseksualne orijentacije. Još neke varijable su se pokazale kao značajne, naročito način na koji osoba doživljava svoju porodicu. Homoseksualno orijentisani mladići su depresivniji i opažaju svoju porodicu kao manje funkcionalnu u poređenju sa heteroseksualno orijentisanim mladićima. Šta su protektivni faktori?

•Podržavajuća porodica i sredina u kojoj mlada osoba živi, kao i vršnjačka podrška su snažni protektivni faktori. Pokazalo se kao lekovito za mlade LGBT+ osobe ako su u prilici da imaju interakciju sa drugim mladim LGBT+ osobama, u okviru nekih organizacija, klubova za mlade, poput Društvenog centra Grupe

23

Izađi, kakav postoji u Novom Sadu. Kada govorimo o prevenciji suicidalnog ponašanja veoma je važno rano prepoznavanje simptoma mentalnih poremećaja, naročito znakova depresivnosti i dostupnost službi za zaštitnu mentalnog zdravlja mladih.

Istakli ste više puta da porodica češto nije dovoljno sigurno okruženje, iako je važan protektivni faktor. Kako je učiniti bezbednijom za LGBT osobe?

•Istakla sam da mladići homoseksualne orijentacije koji su učestovali u mom istraživanju svoju porodicu opažaju kao nedovoljno sigurno i podržavajuće okruženje. To je njihov doživljaj. Znamo da se porodice LGBT+ mladih i same suočavaju sa velikim izazovima u procesu prihvatanja seksualnog identiteta svog deteta koji je drugačiji od heteroseksualnog. Najčešće su porodice u ovom procesu same, izoluju se od svog najbližeg okruženja, zbog straha, stida. Nakon prvobitnog šoka, potrebno im je vreme da se adaptiraju na novu informaciju, odustanu od snova koje se imali za svoje dete, nađu načina da ponovo izgrade odnos bliskosti i poverenja sa svojim detetom. Svaka porodica je drugačija i svakoj je potrebno određeno vreme za ove komplikovane psihološke procese, od nekoliko meseci do nekoliko godina. Većina porodica ipak ovaj proces završi na dobar način, ne odbacujući svoje dete. Bilo bi sjajno kada bi porodice mogle da dobiju stručnu pomoć i podršku na ovom putu. Šta je važno da znaju stručnjaci koji rade sa mladima?

•Važna je rana detekcija simptoma mentalnih poremećaja i depresivnosti. Profesionalci koji rade sa mladima bi morali biti senzibilisani za rad sa LGBT+ mladima i upoznati sa obeležjima i izazovima razvoja seksualnog identiteta koji je drugačiji od heterosek-

24

sualnog, da budu upoznati i sa odgovarajućom terminologijom, da se kontinuirano informišu, šire svoja znanja. Dobra vest je da je u okviru Društva psihologa Srbije u toku formiranje Sekcije psihologa posvećene LGBT+ populaciji sa ciljem promovisanja važnosti senzibilisanosti i afirmativnih praksi u radu sa LGBT+ populacijom. Čini mi se da će to biti još jedno mesto koje će moći da osnaži profesionalce koji se bave mladima.

Kome se mladi mogu obratiti i kakvi sistemi podrške postoje, ili bi trebalo da postoje ukoliko ih trenutno nema?

•Nažalost ja nemam pregled situacije u celoj državi, ali je sigurno da su službe za zaštitu mentalnog zdravlja jedan od načina da osoba dobije pomoć za psihološke teškoće. U Novom Sadu dodatno postoji Grupa Izađi koja ima besplatno savetovalište za mlade LGBT+ osobe, sa terapeutima koji su senzibilisani za rad sa ovom populacijom. Takođe u Novom Sadu postoji Centar Srce, koji se bavi pružanjem emotivne podrške osobama koje su u krizi i prevencijom suicida, gde se osoba može javiti i anonimno, potpuno poverljivo razgovarati telefonom ili mailom sa volonterima koji su obučeni za ovu vrstu podrške.

Senzibilizacija stručnjaka za rad sa LGBT+ mladima je od izuzetnog značaja, ne samo u sistemu zdravstvene i socijalne zaštite, već i u obrazovnom sistemu. Školski psiholozi i pedagozi, nastavnici su u neposrednom kontaktu sa decom i važno je da budu senziblisani i za ove teme, da mogu da prepoznaju znake rizika, decu koja su u patnji, da im priđu na pravi način i znaju gde da ih upute. Mislim da profesionalcima koji rade u obrazovnom sistemu nedostaje ovakva vrsta podrške.

Društvo

Bio jednom jedan uzbunjivač Piše: Tijana Perić Fotografije u tekstu: N1

D

vadeset sedam dana bilo je potrebno da u javnost procuri informacija da je Aleksandar Obradović, radnik preduzeća Krušik iz Valjeva, uhapšen. Dvadeset sedam dana niko od zaposlenih koji su prisustvovali njegovom hapšenju na radnom mestu nije smeo da progovori. Dvadeset sedam dana njegova porodica je ćutala. Ostalo je već istorija.

Naime, Aleksandar Obradović uhapšen je 18. septembra na svom radnom mestu, zbog sumnje da je počinio krivično delo iz člana 240 Krivičnog zakonika – odavanje poslovne tajne. Takva sumnja, dakle, bila je dovoljna da pripadnici BIA-e i policije demonstrativno upadnu u kancelariju Aleksandra Obradovića, te da ga naočigled još desetak kolega, liše slobode.

I ne bi u ovoj priči ništa bilo sumnjivo, pa čak bismo stekli i utisak da zaista živimo u jednoj uređenoj, pravnoj državi, da je za ovakve optužbe bilo ma kakvog povoda, te da Aleksandar Obradović nije to što jeste – uzbunjivač. Naime, prema članu 2 Zakona o zaštiti uzbunjivača, uzbunjivanje je definisano kao „otkrivanje informacije o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje,

bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera“. Upravo to je učinio i Aleksandar Obradović objavljujući dokumenta koja dokazuju da je firma „GIM“ kupovala naoružanje iz Krušika po povlašćenim cenama. Činjenica da firmu „GIM“ zastupa Branko Stefanović, otac ministra unutrašnjih poslova, zaista može biti samo sporedna u ovoj priči. Ipak, čini se da je upravo ta sitna činjenica najviše zasmetala onima koji se nalaze na vrhu vlasti. Tako je i predsednik države, gostujući u jutarnjem programu na TV Prva izjavio da Obradović po zakonu nikako ne može biti uzbunjivač, ipak ne rekavši ništa više o celom slučaju osim da je u pitanju još jedna afera protiv članova njegove partije, ovog puta protiv Stefanovića (a indirektno, naravno, usmerena protiv samog Vučića), navodeći je kao još jedan u nizu primera terora koji manjina vrši nad (vladajućom) većinom u ovoj zemlji. „Pa uzbunjivač da budeš moraš da budeš, majstore, ili da prijaviš tužilaštvu ili ovlašćenom organu. Ništa od toga nisi uradio!“ naveo je predsednik. Međutim, u već pomenutom Zakonu pod članom 12 navedene su i vrste uzbunjivanja, pa se tako eksplicitno navodi da ono može biti „unutrašnje, spoljašnje ili uzbunjivanje

25

javnosti“.

Prema tome, ono što je Obradović učinio de facto bi se moglo nazvati uzbunjivanjem javnosti. Stoga se postavlja pitanje da li je svojom izjavom predsednik Vučić pokazao elementarno neznanje o temama o kojima u javnosti tako samouvereno govori ili je, pak, čitav njegov performans samo vrlo dobro osmišljena manipulacija slabo obaveštene i spinom zatrovane većine kojoj su nacionalne frekvencije jedini izvor informacija.

Ipak, ako hoćemo baš da budemo potpuno fer, pa da pretpostavimo i da je predsednik zaista pročitao Zakon o zaštiti uzbunjivača, te tu pronašao i član 20 koji kaže da, u slučaju kada informacija sadrži tajne podatke, onda uzbunjivač ne može uzbuniti javnost, već je dužan da se najpre obrati poslodavcu, to otvara sasvim nova pitanja. Za tu oblast donela je Republika Srbija jedan drugi zakon, Zakon o tajnosti podataka, a u kojem se eksplicitno navodi da se „tajnim podatkom ne smatra (se) podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja organa javne vlasti“. Isto tako, status tajnog podatka može imati samo ona informacija čije bi otkrivanje izazvalo nastanak „teške štete po interes Republike Srbije“, a mogu ga ustanoviti samo ovlašćena lica. Dakle, potpuno je jasno da dokumenta o kupovini oružja po povlašćenim cenama ne mogu nositi status tajnih podataka.

Ipak, možemo otići i korak dalje (a zapravo se vratiti na početak cele priče), te razmotriti i Zakon o

Foto

vest

Foto: Nova S, youtube printscreen

Aleksandar Obradović pušten na slobodu Tekst “Bio jednom jedan uzbunjivač” napisan je i objavljen na sajtu Centra za marginu u novembru 2019. godine. 13. decembra 2019. godine Aleksandar Obradović pušten je iz kućnog pritvora. Nastavio je da govori za medije o ovom slučaju, a krajem decembra 2019. godine gostovao je i u emisiji “Utisak nedelje”, sa Zoranom Kesićem i Vukom Cvijićem.

26

zaštiti poslovne tajne, zbog čijeg je navodnog kršenja Obradović i uhapšen. Naime, prema članu 3 ovog Zakona (a slično kao i u slučaju Zakona o tajnosti podataka) poslovnom tajnom se „ne smatra informacija koja je označena kao poslovna tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja domaćeg ili stranog fizičkog i pravnog lica“. Ipak, čak i da prihvatimo tvrdnju da podaci o povlašćenim cenama i drugim javnosti nejasnim vezama firme koju zastupa Branko Stefanović sa firmom Krušik iz Valjeva, mogu imati status poslovne tajne, ostaje još jedno, glavno pitanje. Kako je moguće da nakon navodnog otkrivanja poslovne tajne, u rekordnom roku, jedan od zaposlenih bude uhapšen, sve uz prisustvo nedvosmislenog demonstriranja sile Bezbednosno-informativne agencije i policije, kada se čini da Zakon za takve slučajeve predviđa „malo“ drugačiji postupak.

Da li je upad džipovima zaista bio potreban da bi se sproveo zakon ili je reč o zastrašivanju svakoga ko se drzne da odstupi od potlačene mase i digne svoj glas? Da li je „stradanje“ Aleksandra Obradovića bilo potrebno da bismo shvatili da je naše samo da ćutimo i žmurimo pred svakojakim kriminalnim i protivzakonitim poslovima vladajuće elite? Ili nam, pak, ova priča poručuje nešto drugo - da i dalje ima onih koji se ne plaše i koji su spremni da se pobune, pa da i mi ostali možemo da budemo bar malo hrabriji? Verujem da će od epiloga ove priče umnogome zavisiti i odgovor na postavljena pitanja.

Kultura

Nagrada „Promaja“ za bosanski film „Fikus“ Piše: Centar za marginu

N

a ceremoniji zatvaranja međunarodnog filmskog festivala „Merlinka“, 8. decembra tim magazina Promaja dodelio je istoimenu nagradu za najbolji film koji dolazi iz zemlje u kojoj se sistemski krše ljudska prava. Nagrada je otišla u ruke Andreja Volkašina za film „Fikus“.

U konkurenciji je bilo desetak filmova, od kojih neki dolaze iz zemalja u kojima je homoseksualnost još uvek kriminalizovana, ili čak kažnjavana smrtnom kaznom.

Iz tog razloga, odluka uopšte nije bila laka, po rečima Nemanje Marinovića, urednika magazina: „Jako je teško doneti odluku kad su u konkurenciji zemlje poput Irana gde je sam čin snimanja filma velika hrabrost, kao i zemlje poput Gruzije, Tunisa, ali i pojedine balkanske zemlje gde situacija nije toliko loša kada su ljudska prava u pitanju, a opet su ista sistemski kršena svakoga dana. Izdvojila su se dva filma, iranski film „Parking“ i bosanski film „Fikus“ i bilo je baš teško odlučiti jer su oba filma bila kvalitetna i postojali su argumenti na obe strane. Na kraju je prevagnuo „Fikus“ jer smatramo da nije hrabro samo targetirati homofobiju prema LGBT zajednici od strane društva, već i autohomofobiju unutar same zajedice kojom aktivizam odbija da se bavi i jako je retko tema projekata i programa, a izuzetno je prisutna“, navodi Marinović.

Na dodeli nagrada Volkašin, kome ovo nije prva nagrada, izjavio je da je jako srećan što je dobio baš nagradu za umetničku hrabrost. Saopštenje tima magazina Promaja u kome se obrazlaže odluka prenosimo u celosti u narednim redovima: „Hrabrost u filmu i aktivizmu ocrtava se kroz ukazivanje, predstavljanje i reagovanje na one društvene fenomene koji su ignorisani i neimenovani kako od šire zajednice, tako i od LGBT+ zajednice. Naime, suočavajući se sa sistemskom diskriminacijom i monstruoznim kršenjima ljudskih prava, LGBT+ zajednica kreira narativ borbe u političkom pokretu često izostavljajući unutrašnje oblike diskriminacije i mehanizme prepetuiranja diskriminatornih društvenih diskursa. ,,Fikus“ ne samo što pokreće temu autovanja u zemlji u kojoj postoji sistemska diskriminacija i kulturološki uspostavljena homofobija, već sa pozicije ranjive iskrenosti i samorefleksije suočava LGBT+ zajednicu sa jednim dubljim, ličnijim i perfidnijim oblikom diskriminacije – autohomofobijom. Mi smatramo da pokretanje govora o samopreziru i duboko uvreženim stavovima i uverenjima koji umanjuju priliku za blagostanje pojedincu zahteva priznanje i akcentaciju, kako bi i sam izazov autohomofobije u LGBT+ zajednici postao deo svakodnevnog narativa, i privukao bitnu političku pažnju.

27

Intervju

Marija Ratković

U medijima nema mesta za ljude Razgovarao: Goran Dimitrijević Fotografije u tekstu: Nešto drugačije i Lice ulice

28

M

arija Ratković je teoretičarka kulture i medija poreklom iz Šapca, grada kome se uvek rado vraća. Učestvovala je u brojnim medijskim projektima, napisala veliki broj tekstova i kolumni.

Neke od njih, posebno one ličnije, ostavile su veliki trag u srpskim medijima. Na temu medijske pismenosti, u okviru projekta „Break the Fake“ Centra E8 sa Marijom je razgovarao Goran Dimitrijević, učesnik treniga o medijskoj pismenosti koji je ova organizacija sprovela u Šapcu. Intervju prenosimo u celosti.

Kako bi ocenila stanje medijske pismenosti u Srbiji?

•Na medijskoj pismenosti uvek treba da se radi - ali danas je najveći problem što medijska nepismenost izaziva konfuziju pa tako ne možemo da razlikujemo lažne vesti od stvarnih, ima previše sadržaja koji kruže, a stari su i netačni, dok se stalno zloupotrebljavaju podaci o ličnosti i autorska prava. To su neke osnove koje bi svako morao da zna - kako ne bi bili konstantno u prekršaju ili zabludi, a ostalo bi bilo dobro da se uči u odnosu na to šta kome i za šta treba. Šta su prvi koraci koje treba preduzeti da bi se ono poboljšalo?

•Mediji su širok pojam i niko ne može znati sve o svemu. Ali bitno je da ne afirmišemo situaciju u kojoj je jako veliki procenat ljudi funkcionalno i medijski nepismen - već da zajedno pokušamo da širimo pismenost. Pre svega nesebičnim deljenjem znanja, da nas ne mrzi da objasnimo roditeljima, deci, bakama i dekama.

Koja je uloga novinara u poboljšanju medijske pismenosti mladih?

•Novinari pre svega treba da poštuju zakone, ali i standarde profesije. Ali na to odavno ne možemo da računamo jer se pojedinim medijskim kućama isplati da budu sve suprotno od etičnih medija jer zaslužene kazne nikad neće stići, a ceni se brzo sticanje čak i kratkotrajne popularnosti. Mediji mogu da uče od mladih, pre svega jutjubera, jer je to tržište slobodno i pokazuje tačno i precizno kako će izgledati svet medija ostavljen samo lajkovima, engejdžmentu i plaćenim pregledima. Jedna pre svega bespoštedna borba koja je vrlo često nefer i u kojoj gube nauka i kultura u korist šokantnih tračeva, trikova i zabave. Nikada jedan hemijski eksperiment neće imati isto lajkova kao stand-up komedija, ali to ne znači da ne treba da postoji.

Koji programi postoje na lokalu, u Šapcu, ako ih ima?

•Gotovo svaka od kulturnih ustanova radi na svoj način na poboljšanju medijske pismenosti - slične pro-

grame imali su i Kulturni centar, i Biblioteka i Glas Podrinja. Ono što je problem jeste pitanje komunikacije sa mladima, ali možda je problem u tome što medijska pismenost treba svima, mladi se i sami snalaze - možda bi bilo dobro da se rad na medijskoj pismenosti usmeri ka odraslima, ili starijoj populaciji, a da edukatori budu mladi i medijski stručnjaci i stručnjakinje.

Da li možeš da uporediš stanje u Šapcu i Srbiji kada je sloboda medija u pitanju?

•Vrlo je nezahvalno ovo poređenje ali je i zanimljivo. Mediji u Šapcu se vode idejom lokalnih tema, dok se gotovo svi mediji u Srbiji - mediji s nacionalnom frekvencijom ili pokrivenošću, bave više univerzalnim temama i lokalne probleme i teme prezentuju u nekom sličnom tonu pa ne znamo da li se govori o Leskovcu, Novom Sadu ili Kaluđerici. Problem je ta centralizovana komunikacija usmerena samo na međunarodnu politiku i tabloidni način izveštavanja, dok se gubi ideja stvarnih životnih priča, u čijem je centru život čoveka.

Sadnja drveća na nivou Srbije može da postane tema samo ako je neko poginuo sadeći drvo ili ako poznate ličnosti podrže akciju - to mora da se promeni. Šta su najveći izazovi sa kojima se suočavaju lokalni mediji?

•Lokalni mediji se suočavaju sa problemom nedovoljne vidljivosti, a to je u uslovima tabloidne stvarnosti još pojačano. Čitavi toponimi ostaju obeleženi krvavim zločinima, političkim skandalima, ekološkim katastrofama, a da ništa ne znamo o stvarnom životu ljudi tamo. Činjenica je da znamo više o ljubavnom životu Džastina Bibera nego o seksualnim navikama i načinu života ljudi u Subotici, Boru ili Užicu - a to je ono što treba da nas zanima i da nas se tiče. Mene lično užasava što stvarni život ljudi i pored neverovatnog interesovanja ljudi za to, izraženo i kroz popularnost rijaliti programa, nikako ne stiže na red od estradnih skandala, pa ljudi normalno gube interesovanje za medije u kojima se nema mesta za nas, ljude, već samo za šokantno i ekskluzivno - nećete verovati šta...

Od lokalnih medija treba svi da uče o temama, a oni ne smeju da pokleknu pod pritiskom tabloidizacije i šturih novinskih vesti nasuprot ličnim i predivno ispričanim pričama, intervjuima sa izuzetnim ljudima, novomedijskim platformama i pismima čitalaca koja su uvek značajna.

Koji način finansiranja bi bio najpogodniji - tržišni, ili finansiranje od strane države?

•Mislim da je budućnost medija u crowdfundingu - u smislu da će društvo i čitaoci sve više ulagati u sadržaje koji im znače. Čitanje se vraća u modu. Samo ne čitanje bilo kakvog smeća. Tržište je uvek nepouzdan način finansiranja jer izgibosmo u reklamama i plaće-

29

nim sadržajima, to je više neki domen prevaziđen. A država treba da bude samo regulatorni mehanizam i da obezbedi postovanje profesionalne etike, kažnjivost prekršaja i visoke standarde medija. To bi bila neka moja ideja - ljudi ulažu u ono što je kvalitet po njihovom ukusu, a država obezbeđuje kvalitet ponude.

Možda će biti potrebno dosta vremena da ovaj model postane održiv ali već mnogo časopisa na internetu Guardian, New Yorker, ili čak platforme kao Medium i mnogi drugi imaju tu neposrednu vezu finansiranja od strane korisnika i korisnica.

Koliko je kultura prisutna u medijima i na koji način?

•Mediji su u našoj zemlji po zakonu obavezni da imaju određeni, ne tako mali, procenat emisija o nauci i kulturi, ali veći deo to ne ispunjava, i dodatno - te emisije su apsolutno nekonkurentne zabavnim sadržajima, loše su montirane, jednolične i dosadne. Ali to je zato što je naša politika na državnom nivou nezaintersovana da se bavi kulturom, ne ulaže se u kulturu, čak imam utisak da više niko i ne zna za šta tačno kultura služi. Po mom mišljenju najvažnija uloga kulture u društvu je prenos vrednosti nekog društva ili civilizacije i razvoj kritičkog mišljenja. A naše trenutne vrednosti se prenose putem bezumne afirmacije tradicije, koju u odsustvu nauke i kulture niko ni ne poznaje dovoljno, pa su time i te vrednosti nejasne dok je svako kritičko mišljenje nepotrebno.

Kultura je u našem društvu danas kao harfa u filharmoniji - samo oni koji se profesionalno bave njom

30

svesni su stvarne vrednosti ovog instrumenta, dok se svima ostalima čini lepa, možda zanimljiva, ali prekompleksna i ono što često čujemo - nedovoljno korisna i primenjiva u svakodnevnom životu. Tajna koju oni ne znaju jeste da ko zna da svira harfu, zna i mnoštvo drugih instrumenata i da je ona samo vrh ledenog brega jednog mnogo temeljnijeg i značajnijeg znanja nego što se to može učiniti na prvi pogled.

Tvoji verovatno najpoznatniji medijski projekti bili su o borbi protiv raka. Ova tema je u medijima prisutna, ali kako bi novinari trebalo da pristupe toj temi i izveštavaju i na koji način da pričaju lične priče sagovornika?

•Neću puno da pričam o tome, samo želim da kažem da su bazicni etički standardi ono što bi moralo da se primenjuje, ali nažalost to nije slučaj. Za jednu tako osetljivu i prisutnu temu čudi me da novinarima nije jasno koliko straha predrasuda izazivaju, koliko povređuju i demorališu ljude koji se bore i trenutno su osetljivi, bilo da su pacijenti ili njihove porodice. Vratiti ženu, muškarca i dete u focus, a ne klikove, za sada je nedostižni poduhvat. Ali ja sam već pokrenula jednu akciju - da se svi oni koji su uvređeni, povređeni ili prevareni pobune i da zajedno pokušamo da promenimo sliku - pre svega odbijanjem da govorimo za neke medije, a zatim i javnim sramoćenjem tekstova i autora koji se temom bave bahato i krvožedno.

Tekst je objavljen u saradnji sa koordinatorkom projekta „Break the Fake“ Tamarom Urošević

Intervju

Milan Aranđelović

Politička korektnost se nametnula kao jedina ideologija čovečanstva Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografije u tekstu: Milan Belić

32

M

ladi pisac Milan Aranđelović promovisao je svoj novi roman „U.S.A.“ na nedavno održanom Sajmu knjiga u Beogradu. U svojim romanima, na duhovit i kreativan način, važna pitanja današnjica obrađuje stavljajući ih u kontekst fikcije i distopije. O kojim temama piše i šta je ono što ga pokreće da se time bavi govori nam u ovom broju Promaje.

Počnimo od odgovora na pitanje koje prati tvoj novi roman - šta se dogodi kada politička korektnost postane nekorektna?

•Bojim se da ćeš odgovor na ovo pitanje ipak morati da potražiš u mom romanu „U.S.A.“ ili da, tokom čitanja, sam pokušaš da dođeš do njega. Otkriću samo da nije prijatno živeti u svetu gde je politička korektnost uspela da preživi sve Trampove današnjeg sveta i da se nametne kao jedina ideologija čovečanstva.

Ova knjiga je usmerena ka globalnom, dok su prethodne dve bile horor-trileri smešteni u buduću Srbiju. Da li je teže izmaštati lokalni ili globalni kontekst i koliko se ta pitanja prepliću?

•Sigurno je lakše izmaštati globalni kontekst jer za Srbiju nije ni potrebna mašta već samo oštro oko i želja za dokumentovanjem stvarnosti. Stvarno ne znam šta bih mogao da izmislim, a da me srpska stvarnost u tome ne nadmaši u svojoj kreativnosti. Sećam se kako sam, na primer, za potrebe romana „Labudoliki paunovi moraju umreti“ izmslio JKP „Sveta vodica i kanalizacija“. Nekoliko meseci nakon izlaska mog romana mediji su izvestili kako su sveštenici u Novom Sadu osveštali tamošnji vodovod. Lokalno i globalno se, svakako, ne prepliću. Dok se svet bavi problemom plastičnog otpada, četvorodnevne radne nedelje, pronalaženjem leka za rak, vakcine za HIV i letom na Mars, u Srbiji su glavni problemi odbrana Kosova i ćirilice, borba za pravo glasa i pravo na plaćeni rad, dok su redovni doprinosi za zdravstveno i penzijsko osiguranje za mnoge i dalje naučna fantastika. Problemi našeg 13. i svetskog 21. veka jednostavno nisu isti tako da je preplitanje nemoguće.

Na koji način likovi u tvojoj novoj knjizi doživljavaju imperijalizam i koliko je to uporedivo sa sadašnjim svetom?

•Junaci mog romana bi, u teoriji, trebalo da uživaju sve blagodeti imperijalizma koji ih je snašao. Svet iz romana „U.S.A.“ ima jednu jedinu globalnu supersilu koja je iz određenih razloga odlučila da izvozi ljudska, životinjska i biljna prava i zelene tehnologije svima ostalima, kao i da ih, onima koji ih ne prihvataju, nametne snagom argumenata vatrenog oružja. Šta može da krene po zlu u lepoj ideji da su svi jednaki pred zakonom? To što su zakoni dobri, ali ljudi su ti koji su… pa… ljudi. I to ni zakonska, a ni genetska manipulacije

neće moći da promene.

Mislim da svet budućnosti iz mog romana nije uporediv sa našom današnjicom. U romanu, na primer, imamo u praksi realizovanu ideju o tome da su ljudi, životinje, biljke i svi oni oblici između jednaki pred zakonom i da uživaju sva građanska prava. Mi, danas, živimo u varvarskom dobu u kome ne samo da nam ne pada na pamet da priznamo građanska prava biljkama i životinjama već ih surovo uzgajamo, ubijamo, kasapimo i, o užasa li, jedemo.

Tvoji romani u velikoj meri su distopijski. Koliko distopija može obraditi aktuelne društvene teme i skrenuti fokus na njih?

•Jednom sam na internetu naleteo na članak koji se bavi potragom za odgovorom na pitanje zašto su distopije u knjigama, filmovima i serijama toliko popularne. Mislim da je trebalo da pročitam taj članak kako bih lakše odgovorio na tvoje pitanje. Baš kako primećuješ, distopija može da skrene pažnju na aktuelne društvene tendencije i da upozori na eventualne probleme koji vremenom mogu nastati. A moć distopija je što smo u njima slobodni da prenaglasimo i posebno istaknemo stvari o kojima želimo da pričamo, tako da one postanu očite i onima sa najslabijim vidom.

Dok se svet bavi problemom plastičnog otpada, četvorodnevne radne nedelje, pronalaženjem leka za rak, vakcine za HIV i letom na Mars, u Srbiji su glavni problemi odbrana Kosova i ćirilice, borba za pravo glasa i pravo na plaćeni rad.

Jedna od najpopularnijih distopija na svetu je “Sluškinjina priča”. Da li si ispratio seriju i koliko su oni u tome uspeli?

•Jedna od najpopularnijih distopija svakako jeste serija koja je rađena na osnovu romana Margaret Atvud istog naslova. Roman je zanimljiva i pristojno napisana priča koju valja pročitati, vratiti na police i ostaviti u lepom i prijatnom sećanju, ponekad nagraditi priznanjem kao što je Bukerova nagrada, pročitati i ostale knjige iste autorke... Sa druge strane, cilj serije je da se kroz komercijalizaciju popularnih društvenih trendova i iskorišćavanje dobrih namera pristojnih i iskrenih ljudi zaradi novac. „Hulu“ ozbiljno pristupa kreiranju svog sadržaja, uvek i nepogrešivo, zahvaljujući ozbiljnom istraživačkom radu, ciljajući na emocije potencijalne publike, umnožavajući nadražaje na osećaje hiljadu

33

puta, hiperprodukujući najželjenije stvari i bombardujući duše svojih ciljnih grupa, a sve u isključivom cilju što većeg profita. Usudio bih se reći da je od sveta iz romana „Sluškinjina priča“ mnogo veća distopija ovo što nam servira „Hulu“. Čak i kada je ta distopija naslovljena sa „The Dark Mirror“. Da u upravnom odboru „Hulu“ sedi Endi Kaufman pomislio bih da je sve ovo njegova šala i pokušaj da u in vivo napravi geg kroz distopiju koja se zove „Hulu“ & publika. Međutim, Endi Kaufman je odavno ispričao svoj poslednji vic, otišao na Mesec i više ništa nije smešno.

Srbija “onako kako smo mi to danas zamesili” kroz tvoje pero uvek izgleda kao teokratija u kojoj vlada izuzetno konzervativan sistem vrednosti i pravoslavni moral. Da li je moguće da je zamesimo drugačije?

•Posle dve stotine godina neuspelih pokušaja da u Srbiji zamesimo nešto drugačije polako postajem skeptik. U teoriji ne bi trebalo da bude nimalo teško.

Potrebno je samo da dovoljan broj ljudi poželi da živi u pristojnoj zemlji i da žive pristojne živote dostojne čoveka u relativnom blagostanju i u sitnim zadovoljstvima i još sitnijim problemima. Ko ne bi poželeo ovako nešto? Čini se velika većina građana i građanki Srbije ne

34

želi da svoje živote prožive lepo i to je trend, i rak rana, koji postoji od samih početka stvaranja moderne srpske državnosti. U pitanju je, svakako, legitiman slobodan izbor svakog pojedinca gde je jedini problem što ti ljudi koji ne žele da žive, nas željne života, drže kao svoje taoce. U tome je geg društvene zajednice. Ona je zajednica. A zajednica podrazumeva tebe, mene i onog što ne želi da prima platu za svoj rad jer mu je važnije da umre od gladi nego da umre od starosti.

Knjigu si promovisao i na ovogodišnjem Sajmu knjiga, koji je često kritikovan jer daje prostor autorima, češće autorkama, iz domena estrade i šou biznisa, te time urušava ugled sajma i književnosti uopšte.

Kako to komentarišeš?

•Uh! Ne bih bio tako strog prema postojećoj koncepciji Sajma knjiga. Ne može jedna masovna manifestacija namenjena okupljanju mahom konzumenata ponude popularne kulture koja se održava jednom godišnje da uruši ugled književnosti. Na urušavanju ugleda književnosti mora da se radi sistematski, svaki dan, sa svih strana… Nema tu slobodnih dana, bolovanja, pauza za topli obrok, odlaska u penziju… Ne! Greši onaj koji misli da je starcima i staricama srpske književnosti lako da, pod stare dane, održavaju status quo uništavajući u samom začetku svaki potencijal koji se usudi da nikne. I kada kažem „starci i starice“ ne mislim samo na stogodišnje Bećkoviće i Vitezoviće, već i na njihov podmladak. Takođe uvek moramo imati u vidu da u debeloj senci Šešeljevog stomaka postoji gomila štandova na kojima studenti, mladi i svi oni ljudi koji vole kvalitetne knjige mogu, po veoma pristupačnim cenama, pronaći gomilu literature do koje im je teže doći nesajamskim putem.

Koliko je šund zapravo prisutan u domaćoj književnosti i šta zapravo sve može spadati u šund?

•Kao autor koji ne voli da mu se drugi mešaju u ono što piše, voleo bih i da izbegnem da se drugima mešam u ono što oni pišu. Ako neko voli da piše šund literaturu neka je piše. Ako neko voli da čita šund nega je čita. I to je deo magije sveta književnosti. Toliko je izbora da, čak i ako čitamo i pišemo samo ono što želimo, na red nikada neće doći ono što ne želimo da pročitamo. Ima previše sadržaja koji nas interesuje da je besmisleno gubljenje vremena da ga trošimo na ono što nas, zapravo, ne zanima.

Neki oblici umetnosti danas su pomalo zamrli.

Znamo da pratiš strip. Superheroji su doživeli ogroman uspeh sa usponom Marvel produkcije na velikom platnu, ali gde je pozicija stripa danas?

•Pitanje je da li svi ti ljudi koji gledaju superherojske filmove zapravo čitaju superherojske stripove. Takođe je zanimljivo pitanje da li filmovi zasnovani na stripovi-

ma probude interesovanje za čitanje stripa. Jasno je da će onaj ko voli strip da pogleda i film rađen na osnovu njega, ali da li se dešava i obrnuto i u kom procentu?

Odrastao sam u vremenu i u zemlji gde si za sitan kusur od kupovine hleba mogao da kupiš strip, a danas živim u vremenu i zemlji gde taj isti najjeftiniji strip košta skuplje od kilograma čistog pilećeg mesa. Moje je mišljenje da, baš kako primećuješ, pojedini oblici umetnosti pomalo zamiru makar kada je u pitanju masovnost njihove konzumacije. Klasični stripovi, oni koji su nekada bili popularni, polako se okreću starijoj publici i publici sa sofisticiranijim ukusom i dubljim džepom. Ovo je dobra stvar jer će autori moći da razvijaju svoje priče ka nivoima u koje im komercijalni ili, bolje je reći, masovni strip nije dopuštao. Sa druge strane, primećujem da se klinci dosta okreću mangama i da su ovi stripovi u ekspanziji kada je u pitanju kvantitet.

Strip se danas menja, prilagođava i, što je najvažnije, živi. A čini mi se da filmovi i serije nemaju veze sa time.

“Bookvar” koji vodiš usmeren je na promociju čitanja.

Nije prijatno živeti u svetu gde je politička korektnost uspela da preživi sve Trampove današnjeg sveta i da se nametne kao jedina ideologija čovečanstva.

bi deca lakše shvatila ono što im je blisko i razumljivo, dok su dežurni dušebrižnici u tome videli seme secesionizma zemlje i dalje rasparčavanje ostataka Srbije.

Deca, kao i svi mi ostali, čitaju ono što vole. Bitno je da im nasilnim nametanjem sadržaja koji im ne prija ne ogadimo književnost. Sećam se da sam ja, koji po prirodi volim da čitam, mrzeo da čitam neke stvari iz čitanke ili iz lektire jer mi jednostavno iz onih ili ovih razloga nisu prijali. Kada sada vraćam film, čini mi se da mi mnogo stvari nije prijalo jer jednostavno u tom trenutku nisam dovoljno intelektualno zreo za njih.

Tako da ako je Hari Poter cena da deca zavole književnost, onda neka bude Hari Poter.

Kako ti vidiš situaciju u srpskoj književnosti i imali prostora za mlade i ne toliko afirmisane autore?

•Mislim da su mladi i neafirmisani autori savršeno shvatili u kom i kakvom neprijateljskom okruženju su se obreli i da postupaju u skladu sa situacijom. Jasno je da ovo izaziva užas i paniku među velikim i tradicionalnim izdavačkim kućama i autorima koji su im bliski i da im ne prija što su mladi odlučili da svoju sudbinu stave u svoje, a ne njihove, ruke. Verujem da će se stvari menjati u budućnosti. Videćemo u čiju koristi i kako će te promene izgledati.

Šta je potrebno da bi se u današnje vreme mladim generacijama usmerenim na internet približila pisana reč?

•Merlin Menson je u filmu „Žeđ za nasiljem“ (Bowling for Columbine) na pitanje Majkla Mura šta bi poručio mladima odgovorio kako „mladima ne bih ništa poručio nego bih ih saslušao“. Mislim da bih odgovor na tvoje pitanje potražio upravo na ovom tragu. Saslušao bih koje su potrebe mladih ljudi i na osnovu toga bih kreirao sadržaj. U knjizi Gradimira Stojkovića „Hajduk ostaje Hajduk“ sva deca vole poklone koje im za rođendan daruje, sada već matori, Himalaja. Zašto? „Zato što im poklonim ono što oni vole, a ne ono što bih želeo da oni vole“, kaže mudro drug Himalaja.

Da li je reforma obrazovanja i pre svega izbor lektira jedan od tih koraka i da li misliš da će uvođenje Gospodara prstenova, Hari Potera i drugih dela bližih mladima uspeti da ove generacije vrate knjizi?

•Sećam se koliki je bio skandal kada je, sada nažalost pokojni, profesor Ljubiša Rajić predložio da deca u školama na jugu Srbije, kao lektiru, obrađuju, ako se dobro sećam, „Nečistu krv“, a učenici na severu zemlje knjigu „Pop Ćira i pop Spira“. Profesor Rajić je u tome video logiku zdravog razuma jer je smatrao da

35

Intervju

Branimir Kolocka (Rampa)

Alternativni duh donosi svoju vrstu bunta Razgovarao: Strahinja Babin Fotografije u tekstu: Aleksandar Stojković

36

R

AMPA (Radioaktivna melodija Pančeva) je pančevački pop-fank sastav koji svoju muziku kombinuje sa primesama drugih stilova i žanrova. Ovaj šestočlani bend čine dve gitare – Aleksandar Simić i Mihailo Ðorđević, bas gitara Nikola Vlahović, Ivan Solomun za bubnjevima, Nikoleta Nedeljković za klavijaturama, koja je ujedno i vokal benda, kao i frontmen Branimir Kolocka – vokal i violina. Za sebe kažu da su deo alternativne scene, iza sebe imaju jedan album i bazu fanova koja neprestano raste, a ispred sebe velike planove na kojima svakodnevno vredno rade. O počecima, novom singl spotu i daljim planovima za Promaju govori Branimir Kolocka.

mnogo znači kada neko pomno prati ceo tvoj nastup za koji si toliko vežbao i trudio se. Drugačije je od recimo Beograda gde ljudi dođu uglavnom da piju, ti si im usputna stvar i potpuno im je svejedno da li je muzika sa jutjuba ili bend.

Kako je sve počelo?

•U decembru će biti tri godine od kada smo počeli.

U to vreme bio sam slobodnog statusa, pre nastanka Rampe imao sam akustik sastav koji je prestao sa radom, bio sam u potrazi, ali kockice nikako nisu htele da se sklope. Tada je stigao poziv od gitariste Aleksandra, Mihajlo i on su napravili bend, čuli su kako pevam sa prethodnim sastavom i pozvali me znajući da imam i neke svoje stvari. Priključili su se potom Ivan i Nikola, a posle nekih šest ili sedam meseci ja sam pozvao i Nikoletu jer sam verovao da će upotpuniti zvuk i to je sada idealan spoj. Kao porodica smo.

Kakav je osećaj svirati u Pančevu pred domaćom publikom?

•Pančevo je nešto potpuno drugačije, ovde smo počeli sa svirkama i ljudi nas znaju i poštuju. Ušli smo u te krugove, tako da kakva god da su kulturna dešavanja u gradu zovu nas. Dosta smo nastupali, bili smo gosti „Irie FM”-u , „Ničim izazvan”, uvek smo pozvani kad su ti neki veći sastavi. U Pančevu smo izgradili bazu koja konstantno raste, ljudi znaju ko je Rampa tako da kad god imamo svirku to uvek bude odlična žurka.

Svirali ste širom Srbije, ali i u svetu. Kakva iskustva nosite sa tih svirki?

•Najlepše nam je bilo u Sarajevu i Bijeljini i oba grada su nam sjajno iskustvo. Sarajevo je prelep grad, u to smo imali prilike da se uverimo, a oduševila nas je kompletna organizacija, prijem i reakcija publike. Pre mesec dana bili smo na festivalu u Bijeljini i od početka su se prema nama ophodili kao da smo bend koji je dvadeset godina na sceni. U Srbiji to nije tako. Uvek bude problema oko tonske probe, vremena, organizacije ili im jednostavno nije važno da ti se posvete.

Gledaju glavne zvezde večeri, a ove mlađe im nisu toliko važne. Doduše, svirali smo letos kod nas na „Rock village” festivalu, koji važi za jedan od većih mainstream festivala i tu je sve bilo divno. Kad je u pitanju neka veća stvar, gde naravno ima više ulaganja i više ljudi u organizaciji, odmah je bolje.

Kakve su reakcije publike?

•Zaista odlične. U Bijeljini smo imali tri bisa, to me je oduševilo! Publika te konstantno prati, a i pored toga što većina nije znala naše pesme pokušavali su da u toku svirke nauče tekstove i pevaju. Puno znači kada vidiš tako nešto. Ljudi su prilazili posle nastupa i govorili nam šta im se svidelo, a šta nije i to je prava povratna informacija koja nam je potrebna, pogotovu sada dok smo mlađi i još uvek rastemo i u muzičkom i u komercijalnom smislu. Takve svirke obožavam jer

Nastupali ste i u nekim velikim svetskim gradovima?

•Tako je, svirali smo i u Berlinu, Izraelu. Berlin je bila sjajna organizacija, Nemci rade kao mravi tako da je sve bilo sjajno. Izrael je već mirnija varijanta, ali je organizacija takođe odlična. Generalno govoreći, u inostranstvu se mnogo više radi na organizaciji.

Dosta ste eksperimentisali sa stilovima, koji tebi najviše prija?

•Sada smo našli neku početnu i krajnju tačku. Prethodne dve godine smo se tražili, prvih par meseci smo svirali obrade, a tek kasnije smo krenuli sa autorskim delima. Ovaj prvi album i prve dve godine našeg rada stvarno jeste obeležilo dosta šetanja, ali smo zbog toga i bili autentični. Jednom delu publike je to smetalo jer se dinamika brzo menjala, nije bilo neke linije, ali sad kada smo sazreli u muzičkom smislu pronašli smo ono šta želimo da radimo. To je neka pop-fank muzika, tu možemo muzički da se dokažemo, da publici bude zanimljivo i slušljivo u isto vreme. Verovatno će se u budućnosti manje osetiti razlika između pesama.

Rekao bih da posebno pozitivne reakcije na vašu muziku izaziva violina?

•O tome se često govori gde god da se pojavimo. U Beogradu mi je prišao jedan stariji čovek i rekao kako se naslušao svega i svačega, ali da smo mi posebni jer imamo violinu. Violina našoj muzici daje neki poseban šmek, pogotovo zato što mi ne sviramo muziku koja ima mnogo veze sa violinom. Mešamo pop, fank, ambijentalnu muziku, rok i kada uključimo violinu u to dobijemo neku specijalnu notu i boju koja upotpuni ceo zvuk. Ponekad mi je izazovno jer pevam, pa moram da stanem, zgrabim violinu, odsviram deo i nastavim da pevam, međutim i ti naši pokreti su zanimljivi ljudima, bude im simpatično.

37

Nedavno je izašao novi singl i spot. Da li možeš da mi kažeš kako je teklo snimanje i o čemu se radi?

•Ovo je sigurno naš najozbiljniji projekat do sada.

Pesma je prva od singl spotova koji nam dolaze u narednom periodu i sigurno će se naći na drugom albumu. Snimljena je još u junu i ljudi je pamte sa naših nastupa. Pančevci je već dobro znaju. Samo snimanje spota bilo je veoma zanimljivo, ali i naporno jer smo snimali ceo dan i noć, do šest ujutru smo bili na setu.

Luka Ivanović je radio spot, ovog puta u saradnji sa Anjom Andrić koja je radila scenario i režiju, a imali smo i profesionalne glumce. Mislim da je ovo iskorak u odnosu na ono što smo ranije radili i verujem da će ljudi to prepoznati.

Da li vam je danas lakše ili teže u odnosu na početak?

•U jednu ruku nam je lakše, u drugu teže. Teže zato što sada mnogo više želimo, muzički smo mnogo porasli, išli smo na muzičke projekte i radili sa vrhunskim muzičarima. Ti projekti su nam omogućili da izađemo iz okvira koji postoje trenutno u Srbiji. Pokušavamo da se izdvojimo i da budemo autentični. Sa druge strane nam je lakše zato što smo mnogo toga naučili u međuvremenu, radili na sebi i individualno i timski, a pritom smo se potpuno povezali kao grupa. Stvorila se hemija i sinergija unutar grupe koja je na visokom nivou čime je samo stvaranje muzike lakše, a ideje i planovi stalno rastu.

Koliko vam je bitno koje poruke prenosite svojom muzikom?

•Tekstove uglavnom pišem ja, dok muziku naravno radi bend jer ja bez njih ne bih mogao ništa. Pišem o onome što se dešava oko mene u datom trenutku, onome što se nalazi u tom periodu u mojoj glavi, ne-

važno da li sam srećan ili tužan. Neću pisati o nečemu što mi se može desiti za mnogo godina ili o onome što mi se odavno dogodilo. Svaku od naših pesama ljudi shvataju na svoj način i to je super jer muziku i umetnost svako i treba da tumači individualno. To je sloboda. Šta je zapravo alternativna scena i šta misliš da li ona napreduje?

•Po mom mišljenju postoji alternativna scena A i B, ne možemo reći da su alternativa samo bendovi koji sviraju pank, rege, rok ili metal. Mi smo alternativa na svoj način, ali su realno alternativa i Cobi i Senida koji su takođe doneli nešto novo i imaju komercijalni uspeh na osnovu toga. Oni recimo neće da daju izjave za poznate tabloide, to je takođe alternativni duh i bunt. Svako ima svoju vrstu bunta. Danas je muzika u regionu raznovrsnija nego što je to bilo pre, sve je više mladih bendova koji napreduju, probijaju se na scenu, ljudi ih čuju. Više nije sve čist folk ili turbofolk kao što je to bio slučaj pre deset godina kada alternativa skoro da nije ni postojala, nije bilo mlađih bendova, a u autorskom smislu se ništa nije dešavalo. Sada je mnogo bolje.

Kakvi su planovi za budućnost?

•Planovi su veliki. Predstoje nam svirke ove zime, a u januaru planiramo naš prvi veći koncert u pančevačkom „Apolu“, prvi u našoj organizaciji. Želimo da to bude veliki događaj, da pokažemo ljudima koliko smo napredovali. U februaru planiramo novi singl spot i već radimo na drugom albumu. Mi non-stop radimo, snimamo nove pesme, dorađujemo stare. Dokle god radimo na sebi, svakog dana, iz toga će uvek izaći nešto dobro i pozitivno.

Foto: Anja Andrić

38

Rezon

Ekocid i trovanje građana Srbije Piše: Marko Petrović Fotografije u tekstu: pixabay.com

B

eograd je u oktobru više puta poneo vicešampionsku titulu najzagađenijeg grada na svetu! U našoj prestonici se izuzetno teško disalo, a grad je konstantno bio obavijen nekom ,,maglom”, a kako je izvestila naša Agencija za zaštitu životne sredine radilo se o aerozagađenju najveće kategorije. Prema podacima aplikacije AirVisual Beograd je tri dana bio najzagađenija prestonica na svetu sa indeksom kvaliteta vazduha u vrednosti i preko 180. Prema ovim podacima, naša prestonica je bila u uskoj u borbi za titulu ,,najzagađenji grad na svetu” sa gradovima jugostočne Azije, kao što su Peking, Delhi i Džakarta. Pojedina stručna lica navode da je naš glavni grad žrtva meteoroloških prilika i odsustva vetra, pa se zagađenje jednostavno akumulira, dok ga Košava ne odnese. Da li je to zaista tačno? Svakako da meteorološke prilike mogu da pospeše ovakvo zagađenje, ali da li je glavni krivac vreme i miholjsko leto koje se nastavilo duboko u jesen? Pored Beograda zagađenje je bilo visoko i u drugim gradovima u našoj zemlji: Boru, Valjevu, Pančevu, Novom Sadu i Subotici. Ovi gradovi takođe imaju loš vazduh tokom cele godine, a prilikom monitorniga utvrđeni su visoki indeksi zagađenja. Pa, da

vidimo šta to zapravo znači.

Aplikacije za merenje zagađenja vazduha u našoj zemlji AirVisual je aplikacija koja prikuplja podatke sa zvaničnih istraživačkih stanica na globalnom nivou i na osnovu tih podataka rangira gradove po stepenu zagađenosti, dakle ne radi se o nekoj pukoj aplikaciji koja želi da upravo Beograd predstavi kao najzagađeniji grad na svetu, kako tvrde pojedini naši zvaničnici, koji takođe tvrde i da aplikacija koristi nevalidiranu metodologiju dobijanja podataka. U Jutarnjem programu na TV Prva Milenko Jovanović, načelnik odeljenja za kontrolu vazduha iz Agencije za zaštitu životne sredine, izjavio je: ,,AirVisual je aplikacija, a ne institucija. Oni automatski preuzimanju podatke iz monitoringa Agencije RS u ovom slučaju i kalkulišu sa tzv. američkim indeksom kvaliteta vazduha. To je potpuno legitimno, ali pravljenje rang listi na osnovu parametara PM2,5 i PM10 koje nemaju satnu graničnu vrednost je upravo ono što unosi zabunu, jer je sa stanovišta medicinske struke potrebno dugotrajnije opterećenje organizma sa povećanim koncentracijama koje bi do-

39

vele do ozbiljnijih posledica”. Poznati klimatolog Dr Vladimir Ðurđević, koji je takođe gostovao u Jutarnjem programu TV Prva, napomenuo je da je ceo problem kumulativan i da ovo što smo sada udisali neće biti zaboravljeno. ,,Svaki sledeći put bićemo pod sve većim rizokom po naše zdravlje” ističe profesor Ðurđević.

Krajem oktobra sam uporedio podatke. U jednom trenutku, Beograd je bio na četvrtom mestu najzagađenijih prestonica sveta, sa indeksom zagađenja od 172.

U tom istom trenutku ista aplikacija upozoravala je da stanovništvo Beograda treba da izbegava spoljašnje aktivnosti, da se zatvore prozori kako u unutrašnjost ne bi dospele zagađujuće materije, kao i da treba da nosimo maske. Na sajtu Zavoda za gradsko zdravlje Beograd ,,Beoeko’’ stajalo je ,,vazuh u Beogradu je zagađen”, dok se na aplikaciji AirCare nalazilo ,,kvalitet vazduha je opasan’’. Ovim možemo da potvrdimo verodostojnost različitih aplikacija koje koriste zvanične podatke merenja naših lokalnih stanica.

Ko su najveći zagađivači vazguha u našoj zemlji?

Naša država je izuzetno bogata zagađivačima, pravo pitanje bi bilo ko još ne zagađuje vazduh u Srbiji. Najveći zagađivači u našoj državi su pre svega individualne kotlarnice koje koristi stanovništvo, fabrike i korporacije, one koriste ugalj i drvo i prilikom njihovog sagorevanja ispuštaju se toksične materije.

Na drugom mestu bi definitivno bio saobraćaj. Sa svojim izduvnim otrovnim gasovima saobraćaj je svakodnevni mobilni zagađivač vazduha. Na sajtu Balkan Green Energy News se navodi da posebno zabrinjava činjenica da je samo u 2017. godini uvezeno 131 000 polovnih automobila, od čega je većina na dizel gorivo, pri čemu je 62% starije od 12 godina, što sve zajedno čini prekomerno zagađenje životne sredine.

Ekonomska nestabilnost države i izuzetno nizak životni standard uslovljavaju stanovništvo Srbije da kupuje polovne automobile po nižim cenama, a najčešće se radi o auto-otpadu automobila iz Nemačke. Upotreba tih modela je zabranjena u Evropskoj uniji jer su nižeg ekološkog standarda, a samo bogata manjina može sebi da priušti hibridne ekološki kvalitetne automobile.

Međutim, prema najavama iz Ministarstva za zaštitu životne sredine, uskoro bi mogao da bude zabranjen uvoz automobila starijih od 10 godina. ,,Postali smo groblje najgorih automobila zapadne Evrope. Razgovaramo o zabrani uvoza sa najlošijim motorima, a tražiću i nove mere”, izjavio je ministar Goran Trivan u razgovoru za list ,,Kurir”. Pored ova dva stalna zagađivača vazduha, industrija i topionice ruda su takođe značajni zagađivači jer se u njihovom procesu proizvodnje sagoreva ugalj, a u većini slučajeva filteri za prečišćivanje se gotovo i ne koriste. Od sezonskih zagađivača alarmantno se izdvaja i paljenje poljoprivrednih ostataka na njivama, poznato kao ,,paljenje

40

petiljki” koje je inače kažnjivo zakonom, međutim u oktobru je i Vojvodina bila u plamenu što maksimalno zagađuje atmosferu. Novost je da je i deponija u Vinči takođe bila u plamenu, a iako su nadležni navodili da je sve pod kontrolom, televizija N1 došla je do fotografija iz vazduha na kojima se jasno vidi da na deponiji u Vinči ima otvorenog plamena. Aktivisti inicijative ,,Ne davimo Beograd” na svom Twiter profilu objavili su video snimak na kome se vidi da deponija gori.

Mnogobrojni radovi koji se odvijaju širom Beograda značajno povećavaju zagađenje. Izgradnja novih objekata i rekonstrukcija trgova i saobraćajnica dovodi do porasta količine prašine u vazduhu. Sve ovo je već uznemiravajuće, ali još strašnije je to što je u toku i smanjivanje i uništavanje zelenih i parkovskih površina koje mogu da redukuju zagađenje i značajno poprave kvalitet vazduha. Kad se na sve prethodno napisano dodaju i meteorološki uslovi i to da u oktobru nije bilo kišnih dana, a ni dana sa jačim vetrom koji bi popravili vazduh, možemo da zaključimo da trenutno živimo svakako u jednoj od najzagađenijih država na svetu.

Koje su to zagađujuće materije koje su opasne po naše živote?

Pri svakom monitoringu vazduha kontrolišu se zagađujuće materije kao što su: SO2 (Sumpor-dioksid), NO2 (azot-dioksid), CO (ugljen-monoksid) i čestične materije PM2,5 i PM10. Sumpor-dioksid je izuzetno opasan i toksičan za ljude i životinje, prekomerena koncentracija sumpor-dioksida u vazduhu može da izazove izuzetno jaku iritaciju nosa i grla, a neki od simptoma su i kašalj, otežano disanje i stezanje u grudima. Azotni oksidi najčesće izazivaju upalne procese u disajnim putevima dok ugljen-monoksid, zavisno od koncentracije, može da izazove od glavobolje pa do smrtnog ishoda. Ono što građane najviše zbunjuje su sitne čestične materije PM (particulate matter). To su PM2.5, one su izuzetno male da se mogu videti samo mikroskopom, dok se PM10 čestice u određenim uslovima mogu videti i golim okom. PM2,5 su generalno

najopasnije jer su najmanje i nastaju sagorevanjem fosilnih goriva (auspusi automobila, grejanje na drva i ugalj), one izazivaju bolesti srca i bolesti pluća, a mogu da pogoršaju hronična oboljenja kao što su astma, bronhitis i ostale respiratorne probleme i izazivaju kancerogena oboljenja. Čestice PM10 izazivaju kratah dah, iritaciju očiju, nosa i grla, a ukoliko je veća koncentracija u pitanju izazivaju i kancer.

Čestice PM2,5 su najopasnije jer su najmanje i nastaju sagorevanjem fosilnih goriva, izazivaju bolesti srca i bolesti pluća, a mogu da pogoršaju hronična oboljenja kao što su astma, bronhitis i ostale respiratorne probleme i izazivaju kancerogena oboljenja.

Zagađenje u Boru Ono o čemu se manje govori jeste intenzivno zagađenje u Boru. Građani Bora se već godinama bore protiv zagađenja vazduha. Nakon velikog protesta 2015. godine stepen zagađenja je značajno umanjen, ali se stanje poslednjih meseci značajno pogoršalo. U Boru se održavaju i redovni protesti, a stanovnici zahtevaju reakciju nadležnih, u stvari oni zahtevaju reakciju bilo koga, s obzirom na to da se niko ne oglašava. Zabe-

ležena su višestruka prekoračenja doze sumpor-dioksida i čestica PM2,5, ali i drugih opasnih materija. Od kako je u ovaj grad došla kineska kompanija ,,Ziđing Majning”, strateški partner RTB Bora koji je vlasnik preko 60% RTB Bora, zagađenje se utrostručilo. I ono malo građana Bora koji rade u ovom rudniku strahuje od otkaza ukoliko se priključe protestu, a 80% zaposlenih u rudniku su Kinezi, koji nisu integrisani u društvo, već žive po hotelima, motelima i okolnim smeštajima oko grada Bora. Država ćuti na vapaje Borana, kao i kompanija Ziđing.

Upravo krajem oktobra bio sam u Boru, vazduh se osećao na sumpor, ni prozor nisam smeo da otvorim i u tom trenutku sam se setio nedavno pre toga emitovanog dnevnika na TV Pink u kome voditelj izveštava kako najčistiji vazduh u Srbiji imaju Novi Sad i grad Bor. Vazduh nam je već uveliko zagađen, a zima se bliži, te će se dodatno zagaditi kada krene grejna sezona, a kotlarnice za grejanje su jedan od glavnih zagađivača atmosfere. Jedno od glavnih poglavlja pristupanju Srbije Evorpskoj uniji je poglavlje životne sredine u kome je ocenjeno da Srbija sprovodi politiku potpune suprotnosti sa zakonodavstvom Evropske unije, naravno, ovo poglavlje nije još ni otvoreno, a našoj državi stoji veliki napor i trud kako bi se sve ovo rešilo.

Ekocid i trovanje građana Srbije je pravi termin koji možemo upotrebiti kako bi ukratko opisali situaciju u kojoj čekamo da nas spase vetar i kiša. Dok u ovom konfuznom vorteksu siromaštva i političkih epova o bržoj, jačoj i boljoj Srbiji svi shvatimo šta se dešava sa našom zemljom i nama u njoj, možda već bude prekasno.

41

Iz ugla mladih

Fenomen emodžija Piše: Uroš Kuzmanović Fotografije u tekstu: visualhunt.com

E

modžiji su sredstva kojima se ljudi služe prilikom korišćenja mobilnih telefona. To su sličice, smajliji koji, pored upotrebe reči kao osnovnog alata pisane komunikacije, imaju funkciju u prenošenju infomacije i stvaranju snažnijeg doživljaja samih reči.

Reči čak ne moraju ni da postoje u nekim rečenicama, emodžiji će moćno i samostalno preneti poruku.

Iako se prvi put javljaju 1997. godine u Japanu, emodžiji svoju popularnost dostižu u drugoj deceniji 21. veka kada su adaptirani velikom broju operativnih sistema mobilnih telefona. Kolika je to revolucija u komunikaciji i kakav efekat postižu ovi vizuelni elementi na mišljenje, opažanje i ponašanje korisnika?

Mislim da ljudi u osnovi ni ne razmišljaju o tome šta emodžiji predstavljaju i kakve uticaje neupitno imaju, već ih samo koriste jer su tu, dostupni su, tako šareni i simpatični. Najrizičnija grupa korisnika mobilnih telefona uopšte, a i emodžija, su deca. U zavisnosti od kulture, vaspitanja, finansijskih mogućnosti i ličnih uverenja roditelja, deca u različitom uzrastu počinju da koriste mobilne telefone. U susretu sa primamljivim emodžijima razigranih boja, deca neretko pribegavaju njihovom masovnom korišćenju što može uticati na

42

razvijenost fonda reči kod dece - dete koristi sliku kao primarno sredstvo da izrazi ono što misli i oseća, a reči postaju sekundarni resurs. Može se dogoditi da će deca novijih generacija sve teže artikulisati svoja zapažanja rečima, a biti sve fokusiranija na sebe i svoje digitalne aparate i sve življa i aktivnija u svojoj virtualnoj stvarnosti. Međutim, emodžiji nisu nužno opasni za odrasle korisnike. Njihovo korišćenje može zaista poboljšati komunikaciju, oplemeniti duh koji vlada dok sa nekim putem poruka razmenjujete energiju. Komunikacija ima tri vida, verbalni, neverbalni i paraverbalni. Verbalna komunikacija podrazumeva reči, neverbalna gestikulaciju, položaj tela, pogled dok paraverbalna komunikacija obuhvata osobine samog glasa, brzinu, jačinu kojom govorimo. Prema istraživanju psihologa Alberta Mehrabijana, kada onaj koji govori izlaže o svojim osećanjima i stavovima, odnos između ovih komponenti je 7:38:55, odnosno, same reči imaju udeo od 7%, boja i promene u glasu 38%, dok pokreti telom i mimika imaju najveći udeo od 55% u celokupnoj komunikaciji. Ovaj nalaz je naišao na različita pogrešna tumačenja na seminarima o komunikaciji širom planete tako da ga treba uzeti sa rezer-

vom, ali daje uvid, barem pod određenim uslovima, u prirodu fenomena komunikacije i ukazuje na elemente komunikacije o kojima se ne razmišlja dovoljno, a koji su vrlo važni, kao što su držanje tela ili boja glasa. U digitalnom okruženju, na društvenim mrežama i aplikacijama za dopisivanje, neverbalna i paraverbalna komunikacija bi mogle biti sasvim oslabljene i zapostavljene jer ne vidite onoga sa kime delite reči, pa ne možete ništa osetiti, primetiti na licu sagovornika, zapaziti pokret - da nije emodžija. Emodžiji mogu pomoći da se taj jaz premosti. Oni su alat kojim ćete obojiti vaše reči, kojim ćete moći obogatiti prazna slova i kojim ćete osvežiti ton komunikacije. Ako pošaljete “smajli koji plače od smeha” 10 puta, osobi sa kojom se dopisujete šaljete signal, stavljate do znanja da vam je bilo mnogo smešno ono što je napisala, glasno se smejete, ne dolazite do daha - pružate joj mogućnost da vas u tom trenutku takve zamisli i da oseti atmosferu koju zajedno stvarate. Ako stavite jedan “smajli koji plače od smeha”, osoba može pomisliti da vam nije zanimljivo ono što je napisala ili da samo iz pristojnosti tako odgovarate kako se ona ne bi uvredila. Naravno, ne postoje univerzalni propisi za iščitavanje emodžija, ali se neke relacije mogu uvideti. Oni su veoma

Foto

socijalno uslovljeni i odgovaraju na društvene potrebe neverovatno brzo. Postoje emodžiji koji predstavljaju različite rase, različitih boja kože, emodžiji koji označavaju različite seksualne orijentacije, emodžiji zastava koji simbolišu nacionalnu pripadnost, emodžiji prirodnih pojava, različite hrane, različitih frizura, zanimanja. Širok spektar pojava je obuhvaćen i odgovarajućim emodžijem oslikan i tako je, spolja, uspostavljena jedna globalna povezanost - svi možemo biti različiti, ali svi možemo biti i isti, možemo jesti istu hranu ili iskusiti da nam tornado odnese kuću i tako deliti zajedničku sudbinu, imati zajedničko iskustvo. U korenu toga je, naizgled, lepa namera, ideja za međusobnim uvažavanjem, razumevanjem i povezivanjem.

Ali, takođe treba podvući, iznutra sagledano, i moguće negativne efekte u pedagoškom smislu, a i činjenicu da je mehanizam putem kojeg se ova politika razumevanja i zajedništva promoviše, duboko zasnovan na psihološkim osnovama čoveka i može se govoriti o eventualnoj manipulaciji psihološkim saznanjima o čoveku i njihovoj zloupotrebi u svrhe razvijanja aplikacija, finansijske koristi, ekonomskog napretka. Ko bi rekao da je sve to moguće pomoću jednog malog smeška?

vest

Foto: Artwork “Život”, youtube printscreen

Najčitanije u Promaji u 2019. godini Oko 20.000 čitalaca ispratilo je našu analizu medijskog izveštavanja u slučaju Jelene Karleuše, što tekstove koje je napisao Nemanja Marinović čini najčitanijim tekstovima koje je Promaja objavila u protekloj godini. Hvala na poverenju i trudićemo se da vam uvek donosimo kvalitetne analize.

43

Portret

Malala: Junakinja iz Pakistana Piše: Anja Anđela Pantić Fotografije u tekstu: Southbank Centre London, visualhunt.com

S

voj dan započela je uobičajeno, odlaskom u školu sa prijateljicama, ne sluteći da će taj dan biti prekretnica njenog života kao i života mnogih mladih devojka iz pakistanske doline Svat. Tog dana Malalu Jusfazaji, mladog borca za prava na obrazovanje devojaka u Pakistanu, pokušali su da ubiju Talibani. Pucanj metka odjeknuo je mnogo dalje od Pakistana i učinio da se ceo svet digne na noge i podrži ovu mladu junakinju.

Malalina priča borbe za prava na edukaciju i rodnu ravnopravnost započinje u malom gradu doline Svat.

Iako potiče iz religiozne islamske porodice Malala je imala mogućnost da se školuje kao i njena braća jer se njeni roditelji nisu slagali sa svim pravilima koje Kuran nalaže, naručito ne oko pravila koja su se odnosila na žene. Malalin otac, direktor privatne škole, znao je koliko je obrazovanje važno pa je tako dozvolio Malali da se školuje. Za nju je škola predstavljala beg iz konzervativnog načina života kojim su živeli stanovnici Minagore i zato je veoma cenila priliku koju joj je pružio otac. U ovom gradiću škole su se delile na muške i ženske. U ženskim školama bilo je mnogo manje đaka upravo zbog društvenih normi islamske države. Malala

44

kao jedna prkosna i buntovna devojčica nije mogla da podnese tu činjenicu. Stanje u školama se pogoršalo kada su 2010. godine grad okupirali Talibani, islamski teroristi čiji je cilj bio ostvarenje pune moći u državi zloupotrebom islamske vere. Te godine devojčicama je u potpunosti zabranjeno školovanje, pod pretnjom smrću. Malala se nije obazirala na ove pretnje i nastavila je da se školuje u tajnosti. Izgleda da je bunt i hrabrost nasledila od svog oca, koji je želeo da se obrati svetskim medijima za pomoć jer je znao da svet nije svestan u kakvom se problemu nalazi okupirana dolina Svat. Talibani su postali još agresivniji počevši da masovno ubijaju ljude koji se nisu pridržavali njihovih pravila. Iako je bio svestan životne ugroženosti, Malalin otac uspeo je da stupi u kontakt sa BBC-ijem.

Zainteresovani za nerede u Pakistanu, novinari su pozvali Malalu i njenog oca u jednu televizijsku emisiju.

Sa jedne strane stola sedeo je jedan od predstavnika Talibana dok su sa druge sedeli Malala i njen otac.

Ovim putem Malala je imala priliku da prvi put pokaže svoju odvažnost čitavom svetu. Bez dlake na jeziku jedanaestogodišnja devojčica upitala je predstavnika Talibana: ,,Kako se osuđujete da mi otmete pravo na

školovanje?!’’ Taliban joj nije odgovorio i emisija se završila, ali njen hrabri potez nije prošao nezapaženo. Svet je bio potresen užasima u Pakistanu. Političkim uticajem svetskih sila, prividno se vratio mir u dolinu Svat. Devojke u Minagori su opet počele da se školuju, ali u manjem broju nego ikada pre iz straha da se Talibani ne vrate. Malalu je to užasavalo. Iskoristila je svoju popularnost koju je stekla nakon emisije i rado je pristajala na dalju saradnju sa novinarima. Želela je da svetu dočara strahovitu sliku života kojim su živeli mladi u Pakistanu i to u savremenom dobu.

Dve godine kasnije, njenu bitku pokušao je da zaustavi metak. Vesti o ovom stravičnom događaju raširile su se brzinom svetlosti. Ljudi su bili zgroženi, uplašeni i besni - zar borba za pravo na obrazovanje treba nekom da ugrozi život? Mnoge javne ličnosti su se oglasile, stigla je i novčana pomoć i Malala je u polusvesnom stanju prebačena u Englesku da bi nastavila borbu za život. Ceo svet joj je pružio podršku, Madona joj je

napisala pesmu, Anđelina Džoli držala govor u njenu čast, a oglasili su se i uticajni političari poput Baraka Obame. Nakon šestomesečnog opravka u Velikoj Britaniji Malala je opet počela da sprovodi svoje aktivističke ideje u dela, ovog puta uz podršku celog sveta.

Naredne godine dobija Nobelovu nagradu za mir. Uspela je da znatno poboljša položaj žena u Pakistanu.

Obavezna je zvanica na svim velikim konferencijama za mir i rodnu ravnopravnost. Osnovala je fondaciju i vredno pomaže deci iz svih ugroženih krajeva sveta da se izbore za svoje pravo na obrazovanje. Konačno, nakon šest godina, u aprilu 2018. godine u njenom rodnom gradu uspostavljen je mir. Stanje u gradu je postalo bezbedno pa su se tako njeni nostalgični dani u Britaniji završili posetom Minagore. ,,Uzmimo knjige i olovke, to je naše najmoćnije oružije’’, poručuje nam Malala u jednom od svojih govora, a ova izjava postala je jedan od najvažnijih postulata u borbi za obrazovanje.

Foto: United Nations Photo, visualhunt.com

45

Perspektiva

Greta Tunberg – klimatski rat ili klimatski rijaliti?

Piše: Marko Petrović Fotografije u tekstu: Stephane P, visualhunt.com

G

reta Tunberg je srednjoškolka iz Švedske koja je za godinu dana postala najpopularnija aktivistkinja za klimatske promene i to sa samo šesnaest godina. Prošlo je već više od godinu dana od kako je Greta revolucionarno povela svoj školski klimatski štrajk. Ona je na taj način pozivala svoje vršnjake širom države da svakog petka beže iz škole i protestuju ispred zgrade švedskog parlamenta. Ovim protestom stvorila je globalni pokret ,,Petak za buducnost”. Greta je na svojim prvim klimatskim štrajkovima pozivala švedsku vladu da preduzme konkretnije akcije u očuvanju životne sredine i već tada se obraćala i celom svetu.

Greta je prvi put za klimatske promene i globalno zagrevanje čula sa samo osam godina i tada joj nije bilo jasno zašto se ovako malo radi na rešavnju ovog gorućeg problema. Zbog ovakvih kataklizmičnih i pesimističnih shvatanja, Greta je navodno obolela od depresije sa jedanaest godina. Kada je imala četrnaest godina izazvala je porodicu da daju svoj lični doprinost u smanju zagađenja prirode na taj način što će postati vegani i prestati da lete avionom, recikliraju i voze automobile na biogas i biogorivo. Porodica ju

46

je podržala a njena majka se odrekla internacionalne karijere operske pevačice kako bi bila uz nju. Podrška njene porodice je svakako, jedan od najvećih uticaja koji je oblikovao njen bunt i determinizam da se suprotstavi svetskim globalistima i kapitalistima. Ukoliko upravo sada ukucate njeno ime na Googlu izaćiče vam preko 130 miliona rezultata, što svakako znači da je ova mlada devojka iz Stokholma već postala globalni fenomen. U javnosti, najčešće je percipiraju na dva načina kao mladu herojinu, klimatsku ratnicu, predvodnicu generacije Z ili kao populistkinju, političkog pijuna, manipulisano dete sa psihozama. Nakon Gretinih izjava školarci širom planete i studenti inspirisani Gretom, su se okupljali na trgovima svojih gradova i pružali podršku za borbu protiv klimatskih promena, Beograd takođe nije bio izuzetak gde se 20.9.2019. godine, odžao klimatski protest na Terazijama. Ovaj eho i njen uticaj na mišljenje mladih ljudi širom sveta se drugačije naziva i ,,The Greta Effect’’. Četrnaestog avgusta Greta je započela svoje putovanje u Njujork ali ne avionom, kao što bi i svaki građanin Švedske učinio, već trkačkom jedrilicom koju pokreće solarna energija i podvodne turbine. Greta je

protivnica aviona jer emitiju ugljendioksid koji zagađuje atmosferu. Ova devojka je jedrilicom preplovila Atlantski okean i na taj način, još jednom pokazala svoju čvrstu želju da se globalnom zagrevanju stane na put. Njeno putovanje je trajalo ukupno 15 dana.

Do sada najuticajniji Gretin govor dogodio se na Samitu o klimatskim promenama UN u Njujorku, njeno obraćanje javnosti je gotovo uvek direktno, gde proziva i poziva svetske lidere da nešto učine, sklona je pesimističkim predikcijama a njen govor je senzualistički i obojen emocijama. „Sve ovo je pogrešno. Ne bi trebalo da budem ovde. Trebalo bi da sam u školi, na drugoj strani okeana, a ipak, vi tražite nadu od nas mladih ljudi. Kako se usuđujete?" Deo je Gretine izjave na Samitu UN-a. Ona je uvek isticala kako odrasli ljudi ignorišu probleme životne sredine i da sada mladi ljudi moraju da se bore za životnu sredinu. Na komplikovana pitanja daje jasne i jednostavne odgovore a društvene mreže kao što su tviter i instagram koristi za komunikaciju sa ljudima širom sveta. Greta zahteva od državnih moćnika da poslušaju naučnike i da deluju.

Nakon ovog govora Donald Tramp, predsednik SAD-a se posmevao mladoj aktivistkinji na društvenoj mreži Tviter, gde je podelio njen govor i napisao „Izgleda da je ona srećna, mlada devojka koja se raduje sjajnoj budućnosti. Lepo je to videti“. Ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je na Ruskoj energetskoj nedelji da ne deli entuzijazam govora Grete Tunberg.

Greta boluje od Asperbergovog sindroma i opsesivno kompulsivnog poremećaja a njeni roditelji su odustali od svojih karijera kako bi se brinuli o svojoj ćerci kako je navedeno u biografiji Gretine majke Malene Ernman na zvaničnom sajtu Grete Tunberg.

Postoje razne teorije zavere koji koji pokušavaju da pokažu da priča o ovoj devojci nije onakva kakvom se prikazuje. Kanadska novinarka Kori Morningstar objavila je nekoliko članak gde kritikuje javnost, Gre-

tine roditelje i ljude koji stoje iza nje. Ona smatra da se radi o takozvanom spasavanju kapitalističkog eko (ekonomskog) sistema, i navodi da u nedostatku biznis planova Gretin pokret pretvara prirodu u robu stavljajući na prodaju čak i vazduh koji dišemo. Norveški psihijatar Freg Hegen smatra da je pishološko oboljenje Grete ključ u ovom marketinškom triku. On navodi da njena majka zloupotrebljava ovu devojčicu na taj način što ju je gurnula u tzv. klimatski rijaliti. Hegen navodi da se globalne prevare najbole prodaju uz heroja a Greta je upravo to što im treba. Ovaj psihijatar smatra da je veoma jednostavno objasniti zbog čega se uz pomoć Grete u ulozi bespomoćne maskote proglašava klimatska kriza : „Za promociju zelenog biznis plana potrebno je izludeti mase opasnošću od prekomerne emisije CO2 koji stvara efekat staklene bašte, zbog čega temperatura raste, a raste i nivo mora, polarni medvedi gladuju do istrebljenja a klimatske izbeglice lutaju svetom… Na taj način nas uvlače u psihodramu, u kojoj učestvuje i devojčica tužnog lica kojoj je dodeljena uloga proroka koji nas obaveštava o skorom kraju.“ Među skepticima pojavila su se pitanja kao što su: ko profitira od njenog angažovanja i šta se zapravo krije iza brižne devojčice, da li je ovo samo povećanje profita ekološkim kapitalistima?

Ovo su samo neka od mišljenja o Greti Tunberg, ali svakako već možemo videti koliko je svet polarizovan što se tiče ove mlade aktivistkinje i njenih intervjua, međutim, uprkos svim izjavama i objavama o njoj, Greta je itekako najuticajnija tinejdžerka današnjice, klimatska aktivistinja i influenserka koja nikoga nije ostavila ravnodušnim a da li je u pitanju stvarni rat protiv globalnog zagrevanja, klimatskih promena i za životnu sredinu i ili je ovo samo farsa i rijaliti program globalnih razmera radi sticanja većeg kapitala pojedinih ekološko-ekonomskih stranaka ostaje da saznamo u ne tako dalekoj budućnosti.

Foto: European Parliament, visualhunt.com

47

Taboo

Svaki deseti gej mladić razmišlja o samoubistvu Piše: Nemanja Marinović Članak je objavljen na EurActiv-u 2013. godine.

Fotografije u tekstu: Copyleft Photo

T

ekst koji ćete moći da pročitate u narednim redovima je objavljen na sajtu EurActiv-a 2013. godine. Od tog trenutka, pa do današnjeg dana, ovo ostaje jedini članak o suicidalnosti među gej mladićima na srpskom jeziku. Članak je u toku svog stažiranja u EurActiv-u napisao Nemanja Marinović, urednik Promaje, a na osnovu navoda koji se u njemu nalaze osmišljena je tribina “Prevencija suicida među LGBT+ mladima” koju je Centar za marginu organizovao na otvaranju Merlinka festivala 5. decembra 2019. godine. Ovaj važan članak prenosimo u celosti.

U Srbiji 9% homoseksualno orijentisanih mladića starosti između 18 i 26 godina trenutno razmišlja o samoubistvu, dok 4% ima razrađen plan samoubistva i u neposrednom je riziku, rezultati su istraživanja doktorke Jelene Srdanović Maraš, specijalistkinje medicinske psihologije. U brojnim istraživanjima se kao faktori rizika navode pol, uzrast, porodična disfunkcionalnost, ali sva naglašavaju i društvene faktore – diskriminaciju, viktimizaciju, zlostavljanje, predrasude, odbacivanje.

Povezanost seksualne orijentacije i suicidalnosti Srdanović Marš, koja radi na odeljenju za dečiju

48

i adolescentnu psihijatriju u Novom Sadu, utvrdila je u okviru doktorske disertacije “Suicidalno ponašanje homoseksualno orijentisanih mladića” odbranjene na novosadskom Filozofskom fakultetu.

Prema podacima, procenat homoseksualnih mladića koji prijavljuju suicidalna razmišljanja u toku života je veoma visok, čak 63,4% ispitanika, naspram 23,9%, koliko je zabeleženo u grupi ispitanika heteroseksualne orijentacije. Ti podaci nedvosmisleno pokazuju povećan rizik seksualnih manjina unutar već visokorizične grupe adolescenata.

Podaci Svetske zdravstvene organizacije pokazuju da je suicid jedan od tri najčešća uzroka smrtnosti među adolescentima u svetu – svakog dana 250 adolescenata izvrši a njih 10.000 pokuša suicid. U Srbiji na godišnjem nivou 46 osoba uzrasta od 15 do 24 godine izvrši suicid. Posebno rizične grupe su mladi beskućnici, odbegli od kuće i delikventi, ali i seksualne manjine. Istraživanja iz sveta pokazuju da oko 30% samoubistava u svetskoj populaciji počine homoseksualno orijentisane osobe.

Ranija istraživanja britanskog profesora psihijatrije Mičela Kinga pokazala su da 12-19% adolescenata

homoseksualne ili biseksualne orijentacije u biografiji ima pokušaj samoubistva. Druga studija na Novom Zelandu pokazuje da su LGB osobe starije od 21. godinu šest puta češće jednom ili više pokušala suicid u životu u odnosu na heteroseksualne vršnjake, dok istraživanje obaveljno u Minesoti ukazuje da LGB adolescenti imaju sedam puta veće šanse da počine samoubistvo nego njihovi heteroseksualni vršnjaci.

Kao glavni faktori rizika navode se pol, uzrast, porodična disfunkcionalnost, prisustvo mentalnog poremećaja (depresija, nisko samopoštovanje, osećaj beznadežnosti), ali sve studije naglašavaju i društvene faktore: diskriminaciju, viktimizaciju, zlostavljanje, predrasude, roditeljsko ili odbacivanje od strane vršnjaka, kao i povećan rizik za zloupotrebu alkohola.

Prema podacima doktorke Srdanović Maraš, 72,7% gej mladića bilo je izloženo diskriminaciji, dok se 32,7% osećalo neprihvaćenim u grupi vršnjaka u toku školovanja. ,,Diskriminacija je snažan i hroničan stres i sigurno ima potencijal negativnog uticaja na različita rizična ponašanja, pa i na suicidalno ponašanje. O tome govore istraživanja, ali i iskustva iz kliničke prakse. Narativi mladih osoba homoseksualne orijentacije koje dospeju do psihijatrijskih odeljenja zbog pokušaja samoubistava obiluju temema kao što su neprihvatanje sebe, emotivno odbacivanje od strane porodice, pritisci da se promene i ,,izleče”, zatim tu su osuđivanje, ismevanje i pretnje iz neposrednog vršnjačkog okruženja, ali i strah od nasilja iz šireg okruženja”, ističe Srdanović Maraš.

Uticaj porodice Prema njenom mišljenju, glavni protektivni faktor koji štiti gej populaciju od razvojnih rizika i potencijalnih negativnih zdravstvenih posledica jeste porodica ,,Uloga porodice je ogromna tokom procesa formiranja homoseksualnog identiteta, koji je neretko otežan različitim negativnim spoljašnjim uticajima, što može mladu osobu da uvede u razna rizična ponašanja. Ukoliko je porodica funkcionalna i prihvatajuća, ona ima potencijal da negativne sredinske uticaje ublaži i ostvari svoju ulogu, a to je da svakom svom članu obezbedi rast i razvoj”, objašnjava Srdanović Maraš naglašavajući da se problem ne može prepustiti samoj porodici, već se mora delovati planski, sistemski i dugotrajno.

Doktorka Srdanović Maraš ističe i da je važan aspekt prevencije suicidalnog ponašanja rad sa mladim gej osobama kako bi im se pomoglo da kod sebe prepoznaju različita neprijatna osećanja i psihičke krize, ali i resurse u zajednici, kome i kako da se obrate za pomoć.

Ona ističe i neophodnost programa za osnaživanje, razvoj samopoštovanja i samoprihvatanje mlade oso-

be, kao i programa koji bi bili usmereni na porodicu gej adolescenta koja je takođe izložena velikim pritiscima i negativnim uticajima iz okruženja.

Siguran puls mladih Programe usmerene ka porodici gej osoba sprovodi jedino organizacija Siguran puls mladih, koja je senzibilisana upravo za tu tematiku. ,,Većina roditelja je u početku doživela emotivni šok u vezi činjenice da je njihovo dete homoseksualno. Taj period traje od nekoliko nedelja do nekoliko meseci i karakterišu ga postupci poput negiranja činjenice da je dete gej, tendencije da se dete vodi na lečenje, a bilo je i slučajeva prekida komunikacija sa detetom i izbacivanja iz kuće”, ističe koordinator projekta Isein Fetoski.

On kaže da je većini roditelja zajednička loša komunikacija sa decom, neposedovanje teorijskih i praktičnih znanja o toj temi i činjenica da nemaju kome da se obrate i podele svoje brige i strahove. Zato je organizacija Siguran puls mladih akcenat stavila na prenošenje modela nekonfliktne komunikacije i edukaciju. ,,Najviše korišćen program su grupe samopodrške u kojima roditelji uz superviziju i stručnu podršku psihologa pružaju jedni drugima pomoć u prevazilaženju kriza koje su imali ili imaju u odnosima sa svojom decom koja su LGBT. Osim toga radimo i edukativne radionice čiji je cilj edukacija roditelja u vezi specifičnih pitanja koja su od značaja za konstruktivno razumevanje LGBT idenititeta. To su pitanja o polu, rodu, seksualnosti, vezama, promiskuitetu”, objašnjava Fetoski.

Primer iz sveta su Projekat Trevor (The Trevor Project), koji postoji već 14 godina, a od 2010. i kampanja ,,Postaje bolje” (It gets better) koji su usmereni na prevenciju suicida LGBT omladine.

SOS telefon U Srbiji postoji samo jedan takav program i to LGBT SOS telefon (011/292 00 67) koji od 2006. godine vodi organizacija Gejtin LGBT (GayTen).

Koordinator LGBT SOS telefona Milan Ðurić ističe da je taj vid podrške posebno značajan za osobe iz unutrašnjosti, gde ne postoje servisi za direktno obraćanje kakvih ima u Beogradu ili Novom Sadu, kao i za osobe koje imaju strah da se direktno obrate i izlože svoj problem. ,,Posebno smo istrenirani za suicidalne pozive. Ne mogu da dam tačan podatak, ali u velikom broju slučajeva osobe koje nam se javljaju su barem razmišljale o tome. To su osobe koje ne vide mogućnost pronalaženja izlaska iz problematične situacije, ne vide nikakvu alternativu. Najčešće se može pratiti jedna paralela – ukoliko ne vide mogućnost odlaska iz zemlje, o čemu najveći broj ljudi razmišlja ili makar mašta, ne vide drugo rešenje ili izlaz. Pozivi osoba koje su na ivici

49

suicida zaista su jako česti”, ističe Ðurić potvrđujući i sopstvenim iskustvom faktore rizika koji se javljaju u svim istraživanjima suicida. Ðurić kaže da su razlozi najrazličitiji, od nekog vida nasilja u primarnim porodicama, straha u najrazličitijim oblicima, problema prihvatanja seksualnog ili rodnog identiteta do “toksičnog” stida, sramote, osude sredine, odbacivanja, problema u školi ili na poslu.

Takođe, dodaje Ðurić, kod velikog broja osoba postoji strah da neće dobiti posao ili da će morati stalno da se skrivaju da bi ga zadržali.

SOS telefoni pokazuju se kao primer dobre prakse

Foto

u kritičnim situacijama, ali za rešavanje problema neophodan je kontinuirani rad na višim nivoima a kao ključni faktor izdvaja se državu. ,,Država bi morala da u nastavni plan i program psihologije uvede obavezne tematske celine koje treba da demistifikuju i destigmatizuju pojam homoseksualnosti i podrži kampanje koje imaju za cilj negovanje tolerancije prema LGBT osobama. Neophodno je i sprovesti programe edukacije psihologa u osnovnim i srednjim školama i centrima za socijalni rad”, smatra Isein Fetoski.

vest

Foto: Parada Ponosa Beograd

Samoubistvo zbog homofobije Stojadin Lazić (40) izvršio je samoubistvo 13. februara 2019. godine skočivši pod voz u Zemun polju. Motiv samoubistva je svakodnevna homofobična tortura koju je trpeo od svojih kolega i nadređenih, saopštila je organizacija Da se zna. Ova organizacija je ovim povodom 1. marta 2019. godine održala protest “Mržnja ubija” ispred Vlade Republike Srbije.

50

www.czm.org.rs