Magazin "Promaja", 3. broj - novembar 2017. by Centar za marginu

treći broj - novembar 2017.

priče sa margine

KWESI PASLEY

MEDIJI KREIRAJU NEGATIVNE STEREOTIPE O NAMA

Reč urednika Dragi čitaoci i čitateljke,

Osnivač Centar za marginu Urednik Nemanja Marinović Dizajn i prelom Tijana Ristić Lektorisali Vladimir Tasić i Branislav Bokur Naslovna fotograja Nina Maravić web www.czm.org.rs e-mail ofce@czm.org.rs Saradnici

Jovana Marić

Kristina Millona

Mila Todorović

Fotini Christodoulou

Milana Veljko

Predrag Azdejković

Minja Bujaković

Tamara Urošević

Mladen Mladenović

Ana Ogrizović

Nina Pantić

Ana Kotur

Vladimir Terzić

Filip Mihajlović

Zorana Milenković.

pred vama se nalazi drugi broj „Promaje“, magazina za koji smo već zaključili da duva baš iz svih smerova. Promaja je srpski “brend” i ne postoji nigde drugde osim na ovim prostorima. Uvek duva kad ne treba, često smeta, pomalo i plaši, ali uvek donosi svežinu i promenu. Ideja za kreiranje ovakvog sadržaja proizašla je iz višegodišnjeg aktivističkog iskustva „Centra za marginu“ i njegovih članova i članica, kako u lokalnom, tako i globalnom kontekstu putem serije međunarodnih konferencija „The Global Human Rights Forums“ koje organizujemo u Beogradu. „Promaja“ je nastala iz uvida da na našim prostorima ne postoji specijalizovani magazin koji se bavi ljudskim pravima u globalu, društveno relevantnim temama i aktivizmom, iako ima medija koji jako lepo o ovim temama izveštavaju. „Promaja“ teži da glas da onima koji se ne čuju i prenese autentična iskustva i priče koje se nigde drugde ne mogu pronaći. Priče sa margine nisu „vest“, a aktiviste nikada nećete videti na naslovnim stranama tržišno orijentisanih mejnstrim medija. Iz tog razloga ovim magazinom otvaramo prostor za njih, a ujedno stvaramo i mogućnost mladim, perspektivnim ljudima punim entuzijazma, volje i energije da se ispolje, istražuju i analiziraju. U pitanju su studenti i alumnisti naše „Škole medijske pismenosti“ iz čijeg pera je izašao određeni broj tekstova koje imate priliku da čitate. Kao potpuno volonterski projekat „Promaja“ ima „privilegiju“ da ne zavisi od tiraža ili klikova, već da sadržaj u potpunosti kreira u skladu sa društvenom relevantnošću i vrednostima za koje se kao organizacija zalažemo, a sigurni smo da će tekstovi pronaći put do svoje publike. Ono što vam zasigurno možemo garantovati jeste da priče koje pročitate u „Promaji“ nećete nigde drugde. Uostalom, čitajte nas i u narednom periodu i uverite se sami.

Nemanja Marinović, urednik

SADRŽAJ

Seks rad i mediji Zašto (ne) danas?

Više od dve decenije nakon što je ugostila Merlinku i Sanelu, Tatjana Vojtehovski će ponovo voditi svoju kultnu emisiju i sa novim gošćama uživo razgovarati na teme koje je pokrenula daleke 1995. godine.

4. Aktivizam -Kristina Millona Kosovo prevazilazi homofobiju: održan Prajd

5. Preporuka - Predrag Azdejković Zaljubi se zatvorenih očiju na Merlinka festivalu

10. Kolumna - Nemanja Marinović Vakcine - apsolutno i nedvosmisleno DA 34. Rezon - Vladimir Terzić Zaustavimo teror mladosti

35. Iz ugla mladih - Mila Todorović Nargila - senzacija među mladima u Srbiji

40. Perspektiva - Mladen Mladenović

12 - 33 The Global Human Rights Forums

Sva ta margina

42. Intervju - Ayşenur Kölgesiz Život u Istanbulu nakon terorističkih napada

46. Lični stav - Filip Mihajlović Seksualizacija žena u medijima 48. Sećanje - Ana Ogrizović Klub 12: Zaboravljena deca koja su promenila svet

50. Putopis - Nina Pantić Ceo svet je moj dom

52. Intervju - Jugoslava Drašković Ne budite nezahvalni i lenji

55. Kultura - Milana Veljko Trampa knjiga kao kulturološki fenomen

Tamara Urošević Pokret #MeToo

AKTIVIZAM

Kosovo prevazilazi homofobiju: održan Prajd Piše: Kristina Millona

Loše vesti o napadu na LGBT zajednicu u Azerbejdžanu, analnim pregledima gej ljudi u Egiptu i porastu transfobije u Americi nakon imenovanja Donalda Trampa predstavljaju tamnu i beznadežnu realnost za LGBT pokret. Ali, priznajmo! To što je Kosovo održalo prvu Paradu ponosa bez ijednog zabeleženog incidenta konačno daje novu nadu LGBT zajednici. Prajd se dogodio 10. oktobra u Prištini i okupio više od 400 učesnika. Čak je i predsednik Hašim Tači prisustvovao. Na kratko se i pojavio sa proglasom, iako je više izgledalo kao da čita pesmu, o pravima LGBT zajednice na Kosovu i jednakosti svih ranjivih društvenih grupa pred Ustavom. Iako predstavlja istorijski događaj za LGBT zajednicu, Prajd je imao svoju predistoriju. Poslednjih godina organizovana su tri marša u znak obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv homofobije, transfobije i bifobije. Nekadašnji aktivisti i nevladine organizacije koje su se zalagale za LGBT prava utrli su put održavanju prvog Prajda svojim predanim radom i aktivnostima u cilju uvećanja kapaciteta unutar kosovskog društva. Još jedna zemlja sa društvenim kontekstom sličnim kosovskim je Gruzija gde je 80% stanovništva pravoslavne vere. LGBT pitanje je goruća tema u čitavoj državi, a kada govorimo o održavanju manifestacija kao što je Parada ponosa mračna sećanja isplivavaju na površinu. „Ako vratimo sećanje unazad doćićemo do 17. maja 2012. godine kada je gruzijska LGBT organizacija Identoba organizovala mirni marš u znak obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv homofobije. Ovo je bio prvi javni marš podrška LGBT zajednici u Gruziji. Marš je prekinut

ubrzo nakon početka zato što su učesnici napadnuti od strane religioznih kontrademonstranata, među kojima su bili i predstavnici gruzijske pravoslavne crkve i radikalnih hrišćanskih grupa. Policija je intervenisala da zaštiti učesnike marša tek kada je nasilje eskaliralo, te uhapsila i neke žrtve umesto počinioca“ (navodi sa Vikipedije). Pre samo dve godine Kosovo je proglašeno za zemlju sa najvećom stopom homofobije u regionu na osnovu istraživanja koje je sproveo Nemački demokratski institut (NDI). Uprkos činjenici da je još uvek označeno kao „homofobična zemlja“ ili zemlja u kojoj preovlađuje muslimansko stanovništvo, Prajd je prošao savršeno dobro. Ovaj Prajd je velika lekcija za sve. Možda etikete ne bi trebale biti važne. Možda oznake ne bi trebalo da nas odvrate od borbe za ljudska prava. Možda ne bi trebalo da čekamo pravi trenutak da se borimo za svoja prava.

PREPORUKA

Zaljubi se zatvorenih očiju na Merlinka festivalu Piše: Predrag Azdejković Fotograsao: Vladimir Opsenica

Od 7. do 13. decembra u Velikoj sali Doma omladine Beograda biće održan deveti Merlinka festival. Za sedam festivalskih dana biće prikazano preko 70 kratkih, igranih i dokumentarnih lmova, kao i nastupi Ide Prester, Sonje Sajzor, dreg kraljice Lejdi Galore, violiniste Nika Jovičića… Festival otvara hrvatski lm „Lavina“ Stanislava Tomića, koji je otvorio i ovogodišnji Pulski lmski festival. Ova komedija prati Franju koji je nestao u lavini. On je za sobom ostavio dve supruge i dve kćeri, ali kada se vrati iz mrtvih kako bi objavio porodici da je homoseksualac, to izazove lavinu neočekivanih događaja. Franju glumi Stojan Matavulj, a njegove supruge Ksenija Marinković i Robert Ugrina. Francuski lm „120 otkucaja u minuti“ Robina Kampila, koji je nominovan za najbolji evropski lm i dobitnik Gran prija Kanskog festivala zatvoriće ovogodišnji Merlinka festival. Tema lma je početak HIV aktivizma u Francuskoj i prati grupu pariskih aktivista koji preferiraju radikalniji pristup

protestima. Samom režiseru je ovo važna i bliska tema, jer je nakon završene lmske škole napustio rad na lmu, kako bi se posvetio borbi protiv HIV-a. Iako je bio favorit koji je u Kanu rasplakao čuvenog Pedra Almodovara lm nije osvojio Zlatnu palmu, već Gran pri, FIPRESCI,nagradu Fransoa Šalo i Kvir palmu. Reditelj Robin Kampilo biće u Beogradu da predstavi svoj lm i razgovara sa publikom nakon projekcije. Iz Finske stiže njihov kandidat za nagradu Oskar, lm „Tom od Finske“ o najpoznatijem Fincu, Touku Laksonenu. Kao odlikovani ocir, koji se posle odbrane domovine u Drugom svetskom ratu vraća kući, suočava se sa progonom homoseksualaca u Helsinkiju i pritiskom da se oženi i ima decu. Svoje utočište pronalazi u homoerotskim ilustracijama nagih muškaraca nesputanih nagona, što će ga proslaviti. Njegovi radovi našli su se na poštanskim markicama 2014. godine u Finskoj. Dan ljudskih prava, 10. decembar biće obeležen maratonom kratkog lma koji počinje u podne i

traje do ponoći, kada će biti prikazano preko 50 lmova koji se nadmeću za Nagradu za najbolji kratki lm. Ovogodišnji žiri čine scenarista Dimitrije Vojnov, direktorka bečkog festivala „Identities“ Barbara Rojmuler i direktor amsterdamskog festivala „Roze Film Dagen“ Verner Borkes. U okviru festivala biće organizovan i Holandski dan, kada ćebiti prikazano pet holandskih lmova. Vrhunac večeri biće nastup amsterdamske dreg kraljice Lejdi Galore i projekcija komedije „Kraljica Amsterdama“ o grupi prijatelja koji pokušavaju da spasu kać od zatvaranja tako što će ukrasti dijamantsku ogrlicu za vreme trajanja gej parade. Među gostima festivala je i kanadski andergraund

režiser Brus LaBrus, koji će u Beogradu predstaviti svoj lm „Mizandristkinje“ o lezbejskoj terorističkoj grupi koja se sprema da svrgne patrijarhat. Pored ovog lma, LaBrus će predstaviti i dokumentarac „Kvirkor: Kako pankovati revoluciju“ o LGBT pankerima u kome je pored Džona Votersa i BetDito jedan od protagonista. Festival će ugostiti i reditelje Stefana M. Mladenovića, Branislava Principa, Karni Haneman iz Izraela, Tima Dekkersa iz Holandije, Barbaru Muller i ekipu njenog lma „Nisa“ iz Austrije i Samana Haghighivanda iz Irana. Pr o g r a m f e s t i v a l a o b j a v l j e n j e n a s a j t u www.merlinka.com

...

TABOO

Seks rad i mediji - zašto (ne) danas? Piše: Tamara Urošević

„Svaki ljudski život je vredan poštovanja od onog momenta kada se čovek rodi“; ovim rečima je Tatjana Vojtehovski započela emisiju 1995. godine radeći intervju sa Vjeranom Miladinovićem Merlinkom i njegovom prijateljicom Sanelom. Merlinka i Sanela bile su transeksualne prostitutke. Merlinka je ubijena. Počev od tog ključnog trenutka 1995. godine, došli smo do toga da danas - 22 godine kasnije ćutimo o univerzalnoj važnosti ljudskih života. Ćutimo o svim realnim problemima i nevidljivosti pojedinih društvenih grupa. Tabuišemo različitost, tabuišemo pol I rod. 1995. godine bilo je moguće napraviti emisiju koja će ići uživo i u kojoj će javno govoriti deklarisane transeksualne prostitutke koje su iskreno pričale o svom životu i za to dobijale aplauze. Hrabro i bez ustručavanja govorile su ono o čemu mi svi ćutimo – o različitosti, marginalizovanosti I nevidljivosti. 2017. godine to nije moguće uraditi, a osobe koje žele i imaju šta da kažu nema ko da čuje. Seks rad

je danas potpuni tabu. Trans* osobe su potpuno nevidljive. Ovim panelom mi želimo to da promenimo. Kada kažem „mi“, mislim na studente „Škole medijske pismenosti“ koju organizuje udruženje građana “Centar za marginu”, mlade ljude koji strastveno skidaju medijski mrak. Festival kvir lma “Merlinka” pružio nam je priliku da uradimo nešto javno i važno i odabrali smo da nevidljive učinimo vidljivima. Projektom „Emisija uživo '95 vs. '17.“ prekidamo dvodecenijsku cenzuru u saradnji sa autorkom prvobitne, danas kultne emisije, Tanjom Vojtehovski, koja će voditi program. Časopis “Promaja” i svi mi koji vredno radimo na ovom projektu, iskreno se zalažemo za ravnopravnost svih ljudi. Dobili smo priliku da napravimo tribinu sa potpunom slobodom o čemu ćemo pričati na njoj, te smo tako tribinu studenata “Škole medijske pismenosti” pretočili u ovu vrstu emisije koja obuhvata više aspekata marginalizovanosti i suštinskih problema našeg

društva. Govoriti o prostituciji, odnosno o seks radu u Srbiji, pogotovo iz perspective samih aktera, pa pritom još i aktera deklarisanih kao transeksualne osobe, gotovo je nemoguće; a ako se pokuša - nailazi na osudu. Mi želimo to da promenimo. Želimo da damo parče prostora onima koji su dugo utišavani. Emisija će biti realizovana 7. decembra 2017.

godine u prostoru Doma omladine, sa početkom u 19 časova, u okviru Međunarodnog festival kvir lma „Merlinka“. Tatjana Vojtehovski će ponovo voditi svoju kultnu emisiju i sa novim gošćama uživo razgovarati na teme koje je pokrenula daleke 1995. godine.

... 7. 12. u 19h, Dom omladine - "Merlinka" festival

Seks rad i mediji Zašto (ne) danas? Tatjana Vojtehovski

Dve decenije od kultne emisije sa Merlinkom

KOLUMNA

Vakcine – apsolutno i nedvosmisleno DA Piše: Nemanja Marinović

Prijavljena je epidemija malih boginja. Nije

proglašena, već prijavljena, saopštio je “Batut”. Od početka oktobra, zaključno sa 10. novembrom, u Srbiji je registrovano ukupno 98 slučajeva malih boginja, ad kojih su 24 laboratorijski potvrđeno u Institutu Torlak, navodi Blic. Radi se o, pogađate, osobama koje su nevakcinisane, nepotpuno vakcinisane, ili nije poznat vakcinalni status. Pareleno sa tim, nedavna tribina “Istina o MMR vakcini i vakcinaciji” prekinuta je od strane pojedinaca u publici koji su tvrdili da "male boginje nisu virus", da se "od MMR-a umire", kao i da “vakcine ne proverava niko, a one izazivaju autizam kod dece", prenosi B92. Bolest koja je zahvaljući vakcinama decenijama gotovo iskorenjena se vratila, a nama na tribinama prisutni u publici pseudonaučnim argumentima objašnjavaju stručnjacima šta je dobro, a šta ne. Potpuno je bespotrebno bilo navoditi da je jedina teorija koja je dovela u vezu autizam i vakcinu zabranjena i povučena 1999. godine i da je njenom rodonačelniku, osuđenom zbog prevare, oduzeta dozvola za rad, o čemu je na tribini bilo reči, a što prenosi i N1. Ipak je merodavnije ono što možemo naći na ko zna kakvim internet sajtovima ili jutjub blogovima, a naravno da je sve što je teorija zavere i “raskrinkavanje farmakomaje” automatski validniji argument od svake nauke. Provuče se tu i tamo po neki argument da smo “male boginje svi preležali kao mali i da nisu opasne”, nekih takođe informisanih komentatora koji ne razlikuju male boginje (morbile) i ovčje boginje (varičele). Ali to je već manje opasna t e n d e n c i j a . Te n d e n c i j a z a g o v a r a n j a nevakcinisanja, koja direktno dovodi u opasnost

samo dete, ali i drugu decu, daleko je opasnija, posebno što je zagovaraju i pojedine poznate ličnosti koje o svemu imaju stav. Hajde da ostavimo na stranu sve medicinske argumente i pokušamo da razmišljamo logički. Nije bitno što ne postoji potvrđena veza između vakcina i autizma, hajde da zamislimo da je opasnost realna. Ukoliko i postoje, tih slučajeva je izuzetno malo, toliko malo da su na nivou statističke greške. Ja u potpunosti mogu da razumem da roditelj kome dete oboli od autizma i koji veruje da je to posledica vakcine, to ne može posmatrati kao statističku grešku. Njemu je taj 0,000001 promil ceo svet. Međutim, kako treba da posmatraju to ostali roditelji ili budući roditelji. Imamo dve opcije – jedna je da vakcinišemo dete i da se nadamo da neće baš ono biti ta statistička greška. Druga je da nas savlada (ne)osnovani strah i da dete ne vakcinišemo pri čemu možemo biti apsolutno sigurni da će se zaraziti istog trenutka kada dovoljan broj roditelja postupi isto kao mi i male boginje se ponovo pojave, kao što su se pojavile. Ili kada to dete, kao veliki ili mali čovek, ode negde gde bolest još uvek nije iskorenjena. Dakle, imamo s jedne strane malu opasnost da će se nešto loše desiti i sa druge strane ogromnu opasnost da će se nešto loše desiti. Na osnovu procene rizika možemo zaključiti da veći rizik nosi odluka da dete ne vakcinišemo, nego suprotno. Ovome treba dodati još jednu dimenziju. Potpuno je netačno shvatanje da je vakcinacija odluka na koju svaki roditelj ima pravo. Roditelj nema pravo

da upravlja životom svog deteta, a dovođenje zdravlja i života deteta u rizik jeste zanemarivanje po mišljenju autora ovog teksta. To ne znači da su to nužno loši roditelji. Nekoliko ljudi koje poznajem nije vakcinisalo decu i svi su oni jako brižni i odgovorni roditelji, ali vakcinaciju odbijaju iz straha i zato što im je “ispran mozak ” pseudoargumentima i teorijama zavere. Iz najbolje namere, želje da dete zaštite, zapravo ga (ne)svesno dovode u još veći rizik. Pritom, da ironija bude veća, to čine upravo roditelji koji su vakcinisani. Još važnije, vakcinacija ne može biti odluka pojedinačnog roditelja jer ona nosi posledice ne samo po nevakcinisano dete, već i na javno zdravlje. Postoji određeni broj dece koja iz različitih razloga ne smeju da prime vakcinu. Tu decu celog života od zaraznih bolesti štiti kolektivni imunitet, činjenica da ukoliko smo svi vakcinisani bolest

njima nema ko da prenese. Onog trenutka kada se usled skupa pojedinačnih roditeljskih odluka bolest vrati ona ugrožava i sve osobe koje iz drugih razloga nisu vakcinisane. Rizik se tada multiplicira i obuhvata nedužne osobe koje mogu biti kolateralna šteta nečijeg neznanja, straha ili neodgovornosti. Toliki rizik društvo ne sme da dopusti. I zato, kratko i jasno – DA, vakcinacija mora biti obavezna i mora biti prinudna. A medicina, kao nauka, dužna je da istraži sve slučajeve potencijalne štetnosti vakcine ili nekih njenih elemenata i detaljno istraži pod kojim okolnostima se kod koje dece mogu dogoditi opasne neželjene reakcije na vakcinu, kako bi bilo sprečeno da vakcinu prime deca koja se nalaze u tim okolnostima (određeno zdravstveno stanje I sl.) i kako bi se usmerili naučni napori da se vakcine modikuju i budu još bezbednije nego što već jesu.

...

novembar 2017.

priÄ?e sa treÄ&#x2021;e konferencije The Global Human Rights Forums

GHRF

zuzetno smo ponosni na uspeh koji je postigla treća međunarodna konferencija „The Global Human Rights Forums“ koju smo organizovali krajem oktobra u Beogradu! Intenzivan program u trajanju od tri dana održan je u prostoru „Turističke organizacije Srbije“ i okupio učesnike i govornike sa čak pet kontinenata. Više od 20 govornika: univerzitetskih profesora, predstavnika institucija, stručnjaka i aktivista, otvorilo je veliki broj gorućih tema u oblasti ljudskih prava, a posebnu pažnju organizacioni tim je ove godine posvetio kreiranju inkluzivnog programa koji će omogućiti da na konferenciji kao govornici učestvuju sami pripadnici manjinskih grupa na panelima koji su govorili o problemima koji se njih lično tiču. Konferenciju je otvorila projekcija lma o prethodnoj konferenciji čiji je autor alumnista „Škole medijske pismenosti“ Aleksej Purić i njegove kolege Nemanja Kovač i Natalija Bulić. Film pokazuje načela i principe kojim se naše udruženje vodi prilikom organizacije konferencije, kao i teme koje smo obrađivali na konferenciji u maju ove godine. Akademski deo otvorilo je skype uključenje sa Tajvana putem koga je Jing-Jie Chen, aktivista za prava domorodačkih plemena na Tajvanu, govorio o problemima sa kojima se njegova zajednica suočava i prisutne upoznao sa kulturom i istorijom ovih plemena. Nakon njega, za govornicu je stao Kwesi Pasley iz Sjedinjenih američkih država koji je govorio o kriminalizaciji protesta u svojoj zemlji, sa posebnim osvrtom na uticaj koji to ima na domorodačke zajednice. Treća govornica prvog dana konferencije bila je Fotini Christodoulou iz Grčke koja je priliku da govori na konferenciji osvojila kao autorka jednog od pobedničkih apstrakta pristiglih na izbor za panel učesnika. Ona je govorila o pravima mentalno obolelih osoba u svojoj zemlji.

Drugi dan konferencije bio je zaista izuzetan zbog četiri važne teme o kojima se nedovoljno ili uopšte ne govori. Panel o dečijem radu pružio je tri različite, ali međusobno povezane perspektive – trgovinu ljudima, ulični dečiji rad i dualno obrazovanje kao potencijalni izvor eksploatacije dece. Na panelu su govorili Emili Fink iz Unitas Fonda, Mina Lukić, koordinatorka Svratišta za decu uključenu u život i/ili rad na ulici i Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije.

Fotograsala: Sara Ristić

Drugi panel govorio je o migrantskoj krizi, ali iz potpuno drugačije perspektive. Ovo je treći put da na konferenciji govorimo o ovoj važnoj temi, ali smo odlučili da se ovaj put fokusiramo na kapacitete, sposobnosti, talente i snage koje migranti poseduju i kojim mogu naše društvo učiniti boljim. Na ovom panelu govorili su Emilia Larrachea Formas iz Čilea i Tatjana Gutić i Vanja Parović iz Srbije. Vanja Parović u okviru organizacije Refugees Foundation iz Beograda radi sa migrantima i na konferenciju je dovela specijalnog gosta koji je oduševio prisutne i najbolji mogući način pokazao koliko talenata ima među našim novim sugrađanima i koliko mnogo mogu da učine ukoliko ih podržimo. U pitanju je pretalentovani „mali Pikaso“, Farhad Nuri iz Avganistana koji trenutno živi u Beogradu. Na trećem panelu otvorili smo pitanje položaja seks radnica u Srbiji. Teorijski uvod u ovu temu iz feminističke perspektive pružila je Ana Radojević, koja je temu obradila u svom master radu. Nakon toga emitovan je dokumentarni lm „Seks rad u Srbiji – slepa ulica zakona“ autorke Lazare Marinković. Ovo je jedan od najboljih domaćih dokumentarnih lmova koji je otvorio brojna pitanja na koja su odgovore pružile Ana i Lazara, kao i dve seks radnice koje su prvi put na ovakvom

Fotograsala: Mira Mulaimović

GHRF skupu govorile o tome koji model zakonskog rešenja bi bio najbolji iz ugla samih seks radnica. Četvrti panel otvorio je pitanje promene zakonskog okvira za korišćenje ulja kanabisa u medicinske svrhe. Ovaj panel pripremamo gotovo godinu dana i bilo ga je izuzetno teško realizovati zbog odbijanja predstavnika medicinske i farmaceutske struke da govore na ovu temu. Veliko hvala doktoru Dejanu Stevanoviću, dečijem psihijatru i specijalisti neuropsihologije, na pruženim uvidima u znanja o ulju kanabisa poznata u medicini, kao i predstavniku udruženja Irka koje zastupa pacijente koji se leče uljem kanabisa na pruženim uvidima u realne probleme sa kojima se pacijenti svakodnevno susreću.

Fotograsala: Nina Maravić

Treći dan konferencije otvorio je gost iz Tunisa Salem Ben Khaled, takođe jedan od pobednika u izboru za panel učesnika. On je govorio o ulozi civilnog društva u borbi protiv terorizma u Tunisu. Drugi panel govorio je o položaju LGBT populacije u snagama bezbednosti i na njemu su govorili Sretko Pjanović, ocir za vezu sa LGBT populacijom MUP-a Srbije, Dr Vanja Rokvić, vanredna profesorka na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu i Helena Vuković, trans aktivistkinja i major u penziji. Nakon ovog panela usledila je Živa biblioteka, koncept kreiran od strane Saveta Evrope kao oruđe za borbu protiv predrasuda. U trajanju od ukupno četiri sata učesnici su imali prilike da razgovaraju sa „živim knjigama“ koje dolaze iz marginalizovanih društvenih grupa. Neke od knjiga bile su: slabovida osoba, muškarac i žena sa hendikepom, feministkinja, Čeh, volonterka koja radi sa Romima, devojka sa problemima sa kožom, zaštitnik životinja i dr.

Fotograsala: Minja Bujaković

Za neometano funkcionisanje programa brinuo se logistički tim koji je vodio Vladimir Tasić, a za izveštavanje medijski tim koji je vodila Tijana Ristić. Medijski tim činili su studenti aktuelne generacije „Škole medijske pismenosti“. Detaljne informacije o svakom panelu imaćete prilike da pročitate u njihovim izveštajima koji se nalaze na narednim stranama. Za fotograje koje prate izveštaje zahvaljujemo se sjajnim fotografkinjama Ani Cvetković, Miri Mulaimović, Minji Bujaković, Nini Maravić i Sari Ristić. Prva konferencija "The Global Human Rights Forums" održana je u oktobru 2016. godine. Od tada do danas ugostili smo u Beogradu učesnike iz više od 30 zemalja sa pet kontinenata. Proizveli smo 55 sati akademskog sadržaja na kome je govorilo više od 50 istaknutih aktivista, istraživača i univerzitetskih profesora iz 18 zemalja širom sveta i učesnicima pripremili 30 sati društvenog programa. Vidimo se ponovo sledeće godine na četvrtom forumu. Nemanja Marinović, program menadžer

GHRF

Domorodačke zajednice na Tajvanu Izveštava: Zorana Milenković Fotograsala: Minja Bujaković

toku prvog panela imali smo priliku da učimo o domorodačkim zajednicama na Tajvanu, plemenu Formosan i Aboridžinima sa Tajvana. Putem skype uključenja Jing-Jie Chen nam je prezentovao kulturu, jezik i istoriju domorodačkih naroda. Nakon njega, govorio je Kwesi Pasley iz Sjedinjenih američkih država. Na početku je objašnjena geografska pozicija Tajvana i objašnjeno da jezik Formosan naroda pripada autronežanskoj grupi jezika, iako je zvanični jezik na Tajvanu kineski-mandarinski. Austronežanska grupa jezika uključuje i teritorije Indonezije, Malezije i Filipina. Predavač je dodao i da postoji veza između domorodačkih naroda na Tajvanu i Maora na Paciku. U nastavku predavanja gospodin Chen nas je upoznao sa stanovništvom Tajvana, koje broji oko 23 miliona ljudi, od čega su svega 2,3% pripadnici domorodačkih zajednica. U okviru ove manjinske grupe postoje različita plemena i kulture. Naglasio je da najveći broj ovih zajednica naseljava planinske delove zemlje. Jedna od najvažnijih činjenica je veliki diverzitet domorodačkih zajednica. Tajvanska vlada prepoznaje 16 plemena, iako je ovaj broj zasigurno veći. Postoje značajne razlike u podacima kineskih i japanskih istraživača. Najveći problem predstavlja nejednakost koja postoji između priznatih i nepriznatih plemena naroda Formosan, s obzirom na različita prava i benecije koje priznavanje donosi. Kada je u pitanju interakcija između domorodačkih zajednica i “drugih”, pri čemu se

pod pojmom “drugi” smatraju svi oni koji su n a s e l i l i Ta j v a n n a k o n d o m o r o d a c a , t z v. “pridošlice”, ovaj proces se dešavao kroz pet istorijskih faza: Nadmoć zapada (1623 – 1662), Koxinga (1662 – 1683), Dinastija Ching (1683 – 1895), Japanska vladavina (1895 – 1945) i Diktatura vlade KMT (1945 – 1987). Prvi politički pokret na Tajvanu nastao je 1980. godine sa ciljem da se bori protiv nejednakosti u tajvanskom društvu. Postoji velika potreba da vlada podrži ovaj pokret. Predavač je prikazao fotograje sa protesta protiv deponija sa nuklearnim otpadom, čije posledice vlada krije i domorodački narodi toga nisu svesni usled nedostatka informacija i obrazovanja. Narodi su postali svesni ovih posledica tek sa naglim rastom broja obolelih od raka. Aktivnosti ovog pokreta dovele su do zvaničnog izvinjenja vlade domoradičkim zajednicama koje se dogodilo ove godine. Jedan od najvećih problema takođe je i pitanje nacionalnog i kulturnog identiteta domorodačkih naroda. Tokom opresije različitih aktera, ovim narodima je bilo teško da sačuvaju svoju kulturu, tradiciju i identitet. Vlada mora da uradi mnogo više od izvinjenja, a domorodački narodi moraju biti integralni deo obrazovanog sistema i kulture. Po s t o j i i p r o b l e m k o n f r o n t a c i j e i z m e đ u domorodačke kulture i državnih zakona, kao što su zakoni o lovu. Zaključak je da je potrebno je mnogo više razumevanja za domorodačke zajednice.

GHRF PRIČA SA NASLOVNE STRANE

Kwesi Pasley

Mediji kreiraju negativne stereotipe o nama RAZGOVARAO: Nemanja Marinović FOTOGRAFISALA: Mira Mulaimović

GHRF

reća “The Global Human Rights Forums“ konferencija održana je 26-28 oktobra u Beogradu. Jedan od govornika koji su otvorili treći Forum je Kwesi Pasley iz Sjedinjenih američkih država koji je govorio o kriminalizaciji protesta u svojoj zemlji, sa posebnim osvrtom na domorodačke zajednice. Nakon foruma razgovarali smo o društvenoj situaciji u SAD-u, rasizmu, kao i utiscima koje nosi iz svoje prve posete Beogradu. Na samom početku, molim te da podeliš sa našim čitaocima odakle dolaziš i koje su tvoje sfere interesovanja? - Rođen sam i odrastao u jugozapadnoj Virdžiniji, srednjeatlanskoj državi koja je u neposrednoj blizini glavnog grada. Zbog mog imena i boje kože ljudi često pretpostavljaju da dolazim iz neke druge zemlje, ali nije tako. Većina afroamerikanaca delimično ili u potpunosti potiče od afričkih grupa, ali toliko dugo živemo u Americi da ne znamo gotovo ništa o svojim precima. Govorimo o periodu pre 1800-e godine, možda čak i ranije, to je bilo toliko davno da ne možemo znati. Iako nam je boja kože ista, kultura crnaca u Americi i Africi u potpunosti je drugačija. Mene je od malena zanimala muzika, tako da sam upisao studije u toj oblasti, sa posebnim usmerenjem ka orguljama na koledžu. U toku studiranja pohađao sam veliki broj kurseva o javnoj administraciji, što me je privuklo, tako da sam upisao master u toj oblasti koji završavam u maju. Najviše me interesuje Međunarodni zakon o ljudskim pravima i javne politike. Kako je bilo odrastati kao afroamerikanac u SAD-u? Da li si se susreo sa rasizmom u školi ili na fakultetu? - Mogao bih na prste jedne ruke nabrojati situacije u kojima je rasizam bio usmeren direktno ka meni. Rekao bih da su to sve skorašnji događaji, što je možda posledica toga što sam sada svesniji uloge koju rasizam igra u američkom društvu. Sa tri godine ne znaš ništa o rasizmu, sa 13 malo bolje razumeš, ali si još uvek naivan. Te stvari naučiš u toku života. Na kraju krajeva, ipak mislim da ne možemo sebi da priuštimo da trošimo energiju na pojedince koji su rasisti. Ovo je moja boja kože celog života i ništa se po tom pitanju neće promeniti. Mogu kada se probudim ujutru da

razmišljam o tome kako je to biti crnac i koliko deprivilegovanosti sa sobom nosi, ili da se fokusiram na ono što mogu da učinim da bih vodio ispunjen život. Šta su svakodnevni problemi sa kojima se afroamerikanci svakodnevno suočavaju? - Ja često kažem, isto ono sa čime se svako suočava! SAD je učinila velike pomake ka suzbijanju rasizma u poslednjih 60 godina, ali još mnogo toga tek treba da se uradi. Crnci se suočavaju sa mnogo negativnih stereotipa, a pojedini ljudi će u neznanju na njima stvoriti predrasude. U Americi ima i siromašnih i bogatih crnaca, kao i crnaca srednje klase i svi imamo različita iskustva, ali ono što nas sve povezuje su negativni stereotipi na osnovu kojih nastaje diskriminacija. Predsednik Tramp je, kako zaključujemo iz medija, prilično rasistički orijentisan. Da li je njegova pobeda unela strah i nemir u afroameričke zajednice u Americi? - Ne mogu da govorim u ime cele zajednice, ali mene nije uplašilo, a verujem ni mnoge druge. Zabrinutost postoji, ali nju dele mnogi ljudi, ne samo afroamerikanci. Veliki sam fan tenisa, tako da sam upućen u uspehe velikih igrača poput Novaka Ðokovića, Jelene Janković i Ane Ivanović, mada se ona sada povukla. Osim toga, ništa nisam znao o Srbiji i sve je bilo drugačije od onoga što sam očekivao. Beograd je jako upečatljiv i ima bogatu istoriju. Jako bih želeo da dođem ponovo! Na prethodnoj konferenciji govornica iz SAD Heather Ventresco ispričala je priču o Trayvonu Martinu. Kakvo je tvoje viđenje policijske brutalnosti prema afroamerikancima? - George Zimmerman, čovek koji je ubio Trayvona, nije bio pripadnik policije, već wonnabe policajac koji se nažalost izvukao sa ubistvom. Ovo je samo moje mišljenje, ali uveren sam da ga dele mnogi pripadnici zajednice. Studije pokazuju da je nivo poverenja koji afroamerikanci imaju u policiju izuzetno nizak. To nepoverenje je prouzrokovano mnogim situacijama i skorašnjim događajima i ne

GHRF bi se reklo da će se u skorije vreme promeniti. Štaviše, čini se da će biti sve gore. To nas ponovo vraća na priču o stereotipima. U velikom broju slučajeva, oni stvaraju okruženje u kome čak i policija ima negativne pretpostavke prema pojedincima crne boje kože, koje nema kada su u pitanju belci. To prouzrokuje veću međusobnu interakciju, a samim tim i negativna iskustva. Posmatrajući vesti u medijima može se zaključiti da afroamerikanci češće vrše zločine nego belci. Da li je to tačno i šta mediji dobijaju od takve reprezentacije? - Ne mogu da odgovorim na to pitanje, s obzirom na to da nisam kriminolog. Kako se meri broj zločina? Da li je to prema broju hapšenja ili broju presuda? Hapšenje ne znači automatski krivicu, kao ni presuda. Studije pokazuju da crnci imaju mnogo veće šanse da budu neosnovano osuđeni, na koji način ćemo to reektovati kroz statistiku? Naravno, mediji obožavaju da forsiraju lažne narative. Mnogo je lakše armisati već utemeljena mišljenja, nego ih preispitivati I menjati.

Fotograsala: Sara Ristić

Da li je danas situacija bolja nego pre 20 godina ili postaje sve gora zbog trenutnog predsednika koji maltene legitimiše nasilje? - Previše je to široka tema da bih mogao dati precizan odgovor, ali mislim da crnci danas imaju mnogo više šansi nego ranije. Ja zasigurno imam veće mogućnosti nego moji roditelji ili njihovi roditelji. Na konferenciji si govorio o kriminalizaciji neslaganja. Šta tačno „dissent“ znači? - „Dissent“ znači mogućnost da se ne slažeš, pravo koje bi svi trebalo da slobodno upražnjavamo, ali nažalost to nije slučaj.

Na koji način država to pravo kriminalizuje i pokušava da spreči ljude da se bore za svoja prava? - Zakoni protiv protestovanja kreirani da zabrane proteste su jako česti. Uz to, neke države koriste medije da demonstrante prikažu kao teroriste ili ih negativno označavaju kako bi ubedili javnost da podrži takve zakone. Neke zemlje cenzurišu medije i jako je teško objaviti bilo šta što se vladi ne dopada. Na koji način je to povezano sa domorodačkim zajednicama, što je bila tema panela na kome si govorio? - Svedočimo kako domorodačke zajednice u sve većem procentu koriste pravo da protestuju protiv određenih odluka vlade. U velikom broju slučajeva to je usmereno protiv industrija i štete koju nanose njihovom zemljištu. Policija se na ovim protestima ponaša diskriminatorno u odnosu na proteste koje organizuju belci. Ni crnci ni belci ne pripadaju domorodačkim zajednicama. Američki starosedeoci predstavljaju jedinu domorodačku grupu u državi. Plemena se zajednički bore za svoja prava, a svi ostali koji ne pripadaju ovim plemenima mogu ih podržavati i učestvovati u ovoj borbi. Kako si došao na ideju da dođeš u Beograd i podeliš sa nama svoje znanje i iskustvo? Šta si znao o Srbiji pre dolaska i koliko se tvoj utisak promenio u toku boravka? - Iskreno, ne znam odakle mi je sinula ta ideja, jednostavno se dogodilo. Veliki sam fan tenisa, tako da sam upućen u uspehe velikih igrača poput Novaka Ðokovića, Jelene Janković i Ane Ivanović, mada se ona sada povukla. Osim toga, ništa nisam znao o Srbiji i sve je bilo drugačije od onoga što sam očekivao. Beograd je jako upečatljiv i ima bogatu istoriju. Jako bih želeo da dođem ponovo! Koji utisak nakon konferencije ti je ostao najupečatljiviji? - Impresioniralo me je to koliko je različitih nacionalnosti učestvovalo na forumu i nadam se da će u budućnosti konferencija biti još veća. Bilo je veliko zadovoljstvo upoznati mlade ljude koji su toliko zainteresovani za ljudska prava.

GHRF

Prava mentalno obolelih osoba u Grčkoj Piše: Fotini Christodoulou Fotograsala: Nina Maravić

Jedna od pobednica ovogodišnjeg konkursa za prezentovanje autorskog rada u okviru panela učesnika je Fotini Christodoulou iz Grčke, koja je govorila o pravima mentalno obolelih osoba u svojoj zemlji. Fotini smo zamolili da napiše ovaj članak i informiše naše čitaoce o rezultatima studije. U nastavku prenosimo njen tekst. Zaštita prava mentalno obolelih osoba poslednjih godina je poboljšana usvajanjem zakona, regulativa i specičnih modela za Grčku. Najčešća kršenja zakonskog okvira koji štiti pacijente povezana su sa prijemom pacijenata i procesom hospitalizacije, kao i umanjivanjem njihovih zakonskih prava. Njihova specična prava se krše kako uslovi u kojima se odvija hospitalizacija sve više liče na institucionalizaciju I zatvaranje. Studiju čini istorijska perspektiva prava koje su mentalno obolele osobe imale u Evropi i Grčkoj, sa posebnim osvrtom na uslove hospitalizacije još od srednjeg veka pa do poslednjih decenija institucionalizacije na grčkom ostrvu Leros koji je

bio važan deo psihijatrijske reforme koja je usledila u Grčkoj. Priča o Lerosu bi se mogla smatrati svetlim primerom, ali nažalost to se ne može odnositi na psihijatrijske bolnice u ostatku zemlje. Gotovo 60% zatvorenih nisu oboleli od psihičkih bolesti, već siromašni, nekadašnji alkoholičari ili prostitutke. Ostrvo Leros nije izuzetak, ali osvetljava celokupnu grčku realnost. Uprkos svim naporima, proces nije završen u Grčkoj. Nažalost, psihijatrijska reforma, koja je prihvatila ideju deinstitucionalizacije nije ispunila svoju svrhu i očekivanja. Iz tog razloga pacijenti ostaju nezaštićeni i izloženi institucionalnom nasilju i bivaju žrtve društvene stigmatizacije koja im onemogućava da se reintegrišu u društvo. Specična prava koja se garantuju mentalno obolelim pacijentima su: pravo na pristup dostojanstvenoj negi koja zadovoljava njihove potrebe, pravo na najkvalitetniji i personalizovani tretman, pravo na jednakost, pravo na informisanost, pravo na zaštitu ličnih podataka,

GHRF pravo na rehabilitaciju, pravo na život u zajednici i pravo na obrazovanje, rad I imovinu. Postoji razlika između dobrovoljne i prinudne hospitalizacije. Proces, sa svojim specičnim rokovima, zahteva da se svi medicinski pregledi moraju završiti u roku od 48 sati od prijema u bolnicu. Sudska odluka mora biti doneta u roku od 10 dana i ceo proces prinudne hospitalizacije ne sme trajati duže od 6 meseci. Kršenje ovog zakona, prema rečima Ombudsmana, ogleda se u podatku da 97% pacijenata u bolnicu odvodi policija sa lisicama na rukama. Nalazi istraživanja i statistike objavljene u psihijatrijskim naučnim magazinima u Grčkoj, pokazuju da je procenat prinudnih hospitalizacija između 55% i 65% u poređenju sa drugim evropskim zemljama koje ne prelaze 7% ili 8%. Uz to, treba problematizovati pitanje sudske podrške, po kojoj osoba nije u mogućnosti da uspostavi zakonske veze dobrovoljno, već samo uz pomoć svog zakonskog predstavnika. Pokazuje se da, u slučajevima kada je zakonski zastupnik

neutralna osoba, često imovina hospitalizovanog lica bude zloupotrebljena, dok ostaje samo onoliko sredstava potrebno za bazično preživljavanje, a često ni to. Zaključno, postoje dva slučaja zbog kojih je Grčka osuđena od strane Evropskog suda za ljudska prava. Prvi slučaj je žalba Ioannisa Veniosa zbog prijema na psihijatrijsku kliniku bez njegove saglasnosti. Drugi slučaj je žalba Alexandera Karamanova koji se pozvao na kršenje člana 5 konferencije prilikom prijema psihijatrijsku bolnicu. Oba slučaja su izneta pred sud zbog kršenja predviđenih zakonskih rokova, a u oba slučaja odluka suda je bila na strani pacijenata i Grčkoj je određeno da isplati oštećene u roku od tri meseca od zvaničnog objavljivanja presude. Uprkos svemu tome, danas su seminari i obuke u Grčkoj kreirane tako da osnaže osoblje i utiču na njihov kvalitetniji rad. Danas je prihvaćeno uverenje da su psihijatrijski pacijenti ljudi kao i svi ostali, samo sa specičnim potrebama, te je potrebno tretirati ih sa poštovanjem i ovaj stav je široko primenjen.

...

GHRF

Panel: Dečiji rad u kapitalizmu Izveštava: Milana Veljko Fotograsala: Mira Mulaimović

petak, 27. oktobra 2017. godine, u okviru treće konferencije “The Global Human Rights Forums” u organizaciji Centra za marginu, održana je panel diskusija na temu dečijeg rada u kapitalizmu. Ovu temu su kroz svoje podteme predstavili Emili Fink ispred Unitas Fonda, Mina Lukić, koordinatorka „Svratišta“ za decu uključenu u život i/ili rad na ulici i Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije. Dečiji rad posmatran je kroz tri bitne perspektive – rizik od trakinga, dečiji rad na ulici i dualno obrazovanje kao mogući izvor radne eksploatacije dece.

Fotograsala: Nina Maravić

Emili Fink je predstavila projekat o edukaciji i prevenciji rizika od trgovine ljudima koji Unitas Fond sprovodi od 2015. godine, uz pomoć Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, kao i Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima Republike Srbije. Trgovina ljudima se može shvatiti kao „moderni oblik ropstva“, kako u komercijalne, tako i u svrhe eksploatacije. Statistika kaže da u 2016. godini postoji više od 40 miliona žrtava trgovine ljudima, pri čemu je zarada bila veća od 150 milijardi dolara. Uz pomoć programa edukovano je 80 trenera, koji su od početka nove školske 2016. godine krenuli u edukaciju učenika osnovnih i srednjih škola Republike Srbije. Cilj je da se kroz edukaciju, pored samog informisanja mladih, podigne svest o značaju ove tematike. Dokumentarno-igrani lm „Posmatrači“, koji je baziran na istinitim pričama, podržan je i od strane Radio-televizije Srbije i puštan u osnovnim i srednjim školama širom Srbije. Pored lma i predavanja u školama,

GHRF edukacija se sprovodila i putem edukacionih festivala i sportskih turnira. Na ovaj način su, kako je Emili u svom izlaganju navela, „materijali za edukaciju najvrednija igračka u rukama deteta“. Takođe, Emili je poručila da ovaj problem možemo da prevaziđemo samo ukoliko pričamo, delimo informacije i najbitnije – delujemo. Mina Lukić dolazi iz organizacije “Centar za integraciju mladih” koja je osnovana 2004. godine i jedina je organizacija čiji je cilj da omogući jednake šanse za razvoj kapaciteta svakog pojedinačnog deteta uključenog u život ili rad na ulici i deteta koje je u riziku da to postane. 2007. godine organizacija je otvorila prvo Svratište za decu, a nakon tri godine i drugo na Novom Beogradu. Svratište je licencirana usluga za decu od 5 do 15 godina koja pruža kompletnu podršku: od zadovoljavanja osnovnih egzistencijalnih potreba (hrana, čista odeća i obuća, osnovna higijena I sl), preko rešavanja problema dokumentacije, do edukacije i integracije u šire društvo. Mina Lukić je naglasila da je važno razumeti da, kada je u pitanju dečiji rad na ulicama Beograda, on nije deo organizovanih kriminalnih aktivnosti. Iz iskustva CIM-a, ovi slučajevi čine 20% i njima se pristupa na poseban način, uz poštovanje jasne procedure gde se uključuje policija i Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima. U najvećem broju slučajeva, radi se o situaciji ekstremnog siromaštva. Deca koja rade na ulici su deca koja dolaze iz egzistencijalno ugroženih porodica i prošnja, prodavanje papirnatih maramica ili sakupljanje sekundarnih sirovina sa roditeljima im je jedini način da zarade i prežive. Na kraju izlaganja pušten je i kratak lm o deci iz “Svratišta” koji ilustruje šta njima i njihovim porodicama znači ova usluga.

Fotograsala: Nina Maravić

Fotograsala: Mira Mulaimović

Govoreći na temu dualnog obrazovanja Vladimir Simović je izneo niz činjenica o stopi nezaposlenosti u Srbiji, tranziciji, privatizaciji i ostalim problemima sa kojima se Srbija suočava, kako bi učesnicima pružio uvid u društveni kontekst u kome se ovaj model stručnog obrazovanja uvodi. Dualno obrazovanje je sistem edukacije u kome učenici srednjih stručnih škola, pored redovne nastave u školi, obavezan deo nastave provode na stručnoj praksi. Ovaj sistem već postoji u najrazvijenijim zemljama Evrope koje su ekonomski stabilne i koje su se godinama spremale za ovaj model, što sa Srbijom nije slučaj. Ulaskom dece na tržište rada obara se ukupna cena rada i stvara jeftina radna snaga što odgovara jedino kompanijama, ali se u zemlji sa visokom stopom nezaposlenosti i siromaštva to predstavlja kao dobar model jer omogućava porodicama da deca na ovaj način mogu da doprinesu kućnom budžetu.

Zakon u Srbiji, koji još uvek nije izglasan, ali se to očekuje uskoro, za razliku od sličnih zakona u drugim zemljama ne podrazumeva obavezu kompanije da zaposli učenika koji je na stručnoj praksi, niti mogućnost da učenik koji upisuje školu koja ima saradnju sa određenom kompanijom samostalno donese odluku o tome da li želi praksu u toj kompaniji. On takođe podrazumeva rad bez ugovora o radu i niske dnevnice, tako da se ulaskom dece na tržište rada obara ukupna cena rada i stvara jeftina radna snaga što odgovara jedino kompanijama, ali se u zemlji sa visokom stopom nezaposlenosti i siromaštva to predstavlja kao dobar model jer omogućava porodicama da deca na ovaj način mogu da doprinesu kućnom budžetu.

GHRF

Panel: Kapaciteti migranata Izveštava: Mila Todorović Fotograsala: Mira Mulaimović

Drugi panel drugog dana bavio se izuzetno

važnom temom. Naziv panela je bio “Kapaciteti izbeglica, između ranjivosti i snage”, a govornici Emilia Larrachea Formas iz Čilea i Tatjana Gutić i Vanja Parović iz Srbije, kao i specijalni gost Farhad Nouri. Na samom početku, Emilia je podvukla najvažnije principe kojima se treba voditi u radu sa migrantima – participacija, zaštita, prevencija, pomoć i oporavak. Dalje, Emilia je govorila o posebnoj ranjivosti žena usled migrantske krize i da sve zemlje moraju da imaju nacionalne planove u cilju prevencije potencijalnih budućih ratova. “I žene i muškarci treba da budu uključeni u rodna pitanja i u ratu i u miru”, veruje Emilia. Emilia je napravila razliku između izbeglica, tražioca azila i prinudnih migranata, ali zaključila da “na kraju dana, svi smo samo ljudi”. O migrantima vladaju mnoge predrasude u različitim zemljama, pa je govornica podsetila da ove oznake “umanjuju značaj realne situacije u kojoj se ovi ljudi nalaze”.

Psihološkinja Tatjana Gutić je objasnila faktore koji utiču na mentalno zdravlje migranata. Govorila je o istraživanju sprovedenom u izbegličkim kampovima širom Srbije i rezultatima koji pokazuju da je 79,6% ispitanika optimistično o budućnosti, 82,5% ima visoko samopoštovanje, 31,8% je zadovoljno svojom trenutnom situacijom, 52% veruje u ekasnost zemlje domaćina, a 50,3% za sebe kaže da se oseća srećno. Tatjana je naglasila da na migrante “ne treba da gledamo kao na žrtve, već sposobne, talentovane ljude”. Iako su naši napori usmereni na to da im pomognemo, oni su ti koji znaju šta je za njih najbolje. Na to se nadovezala Vanja Parović, koja ima veliko iskustvo u radu sa migrantima. Ona je naglasila da su migranti “ljudi koji su isti kao mi, u svojim nadama, snovima i talentima, a naš cilj treba da bude da im to ispunimo i omogućimo im da ih ispolje”. Savršen primer koji pokazuje koliko je rad sa migrantima značajan jeste jedanaestogodišnji

GHRF Farhad Nuri iz Avganistana. On je izuzetno talentovan slikar koji trenutno pohađa osnovnu školu u Beogradu. Nedavno je održao izložbu svojih slika kako bi prikupio novac za bolesnog dečaka iz Srbije. Prisutni su imali prilike da vide Farhadove radove koje je i komentarisao: “Kada vidim zanimljivo lice, na Guglu ili uživo, ja ga naslikam. Obično koristim vodene boje za slikanje pejzaža, a olovku za portrete”. Na pitanje da li slikanje vidi kao svoju profesiju, odgovara: “Ne. Volim da slikam, ali ne želim da mi to bude posao. Volim animacije, možda bih jednog dana time mogao da se bavim. Moj omiljeni crtani lik je Sunđer Bob”. Ljubav prema slikanju otkrio je kada se pridružio centru za učenje srpskog i engleskog jezika. Tom prilikom su imali prilike da crtaju, njegov talenat je isplivao na površinu i od tog trenutka slika. “Kada slikam, ne razmišljam ni o čemu. U tom trenutku samo slikam i izgubim sebe u tome”, kaže Farhad.

Panel je zaključen porukom da smo svi ljudi sa snovima, nadama i talentima i da niko ne bi trebalo da bude viktimizovan, već svi treba da težimo ispunjavanju svojih ciljeva.

Fotograsala: Mira Mulaimović

...

Fotograsala: Mira Mulaimović

“Kada slikam, ne razmišljam ni o čemu. U tom trenutku samo slikam i izgubim sebe u tome” - Farhad Nouri

GHRF

PANEL: Seks rad vs. prostitucija Izveštavaju: Filip Mihajlović i Nemanja Marinović Fotograsala: Ana Cvetković

anel “Sex work VS prostitution” održan je drugog dana konferencije „The Global Human Rights Forums“ u Beogradu. Na njemu su govorile Ana Radojević, koja je završila studije roda i masterirala na ovu temu i Lazara Marinković, novinarka i autorka dokumentarnog lma za VICE Srbija „Seks rad u Srbiji: slepa ulica zakona“. Kako bi se čuo glas onih koje ova tema najviše pogađa, na panelu su im se pridružile i seks radnice Ceca Shemale i Kristina Ferrari. Panel je moderirala studentkinja „Škole medijske pismenosti“ Tamara Urošević. Panel je otvorila Ana Radojević koja je problematiku prezentovala sa stanovišta feminističke teorije. Ona je prikazala različite modele rešavanja pitanja seksualnog rada, a neki od njih su legalizacija, dekriminalizacija, kao i švedski model koji podrazumeva da se krivično gone korisnici, a ne osobe koje se bave seks radom. Ovo su modeli koji postoje u različitim zemljama. Švedska je poznata po gore

pomenutom švedskom modelu, u Holandiji je seks rad legalizovan, dok je dekriminalizacija model koji je prisutan na Novom Zelandu. Različite feminističke struje zagovaraju različite modele, ali se u jednom većinski slažu: „Stav feministkinja o ovom pitanju nije jedinstven, ali ono što im je zajedničko jeste mišljenje da prostitucija treba da bude dekriminalizovana u kontekstu toga da seks radnice ne treba da budu krivično gonjene“, navodi Radojević. Nakon Aninog izlaganja emitovan je lm „Seks rad u Srbiji: slepa ulica zakona“ u kome autorka Lazara Marinković istražuje realnost života seks radnica u Srbiji, njihove probleme, svakodnevne izazove, borbu, ali i posledice zakonskih promena na njihov položaj. U lmu su učestvovale članice udruženja građana „Sloboda prava“, nevladine organizacije koje vode same seks radnice, kao i predstavnici udruženja Astra i Jazas i institucija koje su direktno upućene u slučajeve seks rada u Srbiji. Nakon projekcije usledila je diskusija sa

GHRF autorkom lma i dve seks radnice koje su govorile o svojim iskustvima. U kontekstu Srbije, važno je napomenuti da je donet novi zakon koji podrazumeva da se osim seks radnica krivično gone i korisnici, kao i svi oni koji omogućavaju seks rad (ustupanjem prostora I slično), a kazna više nije isključivo zatvorska, već može biti i novčana. Da bi došlo do procesuiranja slučaja, po tvrdnji državnih organa konsultovanih u lmu, potrebno je da postoje čvrsti dokazi o izvršenom delu ili ugovorenoj ceni, međutim iskustva pokazuju da u praksi to nije uvek tako. „Nevladine organizacije su se susrele sa slučajevima da devojka koja stoji na sumnjivom mestu i poseduje kondome, a od ranije je poznata organima kao seks radnica, bude privedena, a kasnije i osuđena bez čvrstih dokaza. To se dešava povremeno, ali postoje takvi slučajevi“, navodi Marinković.

Fotograsala: Ana Cvetković

Legalizacija, dekriminalizacija, kao i švedski model predstavljaju neke od modela rešavanja problema. Najspecičniji je švedski model koji kažnjava samo korisnika, a ne same seks radnice, ali ima svoje nedostatke koji se pre svega ogledaju u tome da seks radnice posmatra isključivo kao žrtve. Govoreći iz svog iskustva, seks radnice koje su bile gošće na panelu su navele da ne smatraju da su žrtve niti da to rade pod bilo kakvom prinudom. Različiti su motivi ulaska u seks rad, najčešće su to nansijski razlozi, ali sada to posmatraju kao posao koji je isti kao i svaki drugi i žele da im se garantuje pravo da ga obavljaju. Upitane za model koji smatraju najpogodnijim, one navode da se najveći broj seks radnica zalaže za dekriminalizaciju koju smatraju mogućim rešenjem za suzbijanje nasilja i kršenja ljudskih prava. Za ovaj model se zalaže i organizacija „Sloboda prava“.

... HIGHLIGHT Foto: Ana Cvetković

Učesnici treće “The Global Human Rights Forums” konferencije gledaju lm “Seks rad u Srbiji: slepa ulica zakona” autorke Lazare Marinković.

GHRF

Legalizacija ulja kanabisa u medicinske svrhe Izveštava: Minja Bujaković Fotograsala: Mira Mulaimović

a zatvaranju drugog dana konferencije „The Global Human Rights Forum“ u Beogradu pokrenuta je diskusija o koriščenju ulja kanabisa u medicinske svrhe. Ovo je treća u nizu konferencija koje je organizovalo udruženje građana „Centar za marginu“ sa ciljem da otvori diskusiju o gorućim pitanjima iz domena ljudskih prava. Udruženje je kao govornike pozvalo stručnjake u oblastima o kojima se razgovara i stavovi izneti na konferenciji od strane govornika i učesnika ne predstavljaju nužno stavove organizacije i njenih članova. Panel je otvorio Dr Dejan Stevanović koji je na samom početku izlaganja naglasio da će kroz prezentaciju prikazati samo podatke različitih medicinskih istraživanja, ne osvrćući se na svoje stavove po pitanju korišćenja kanabisa u lečenju pacijenata. U prvom delu izlaganja doktor je govorio o kanabinoidima i načinu na koji direktno utiču na receptore u mozgu, kako na one koji regulišu našu motoriku, tako i na receptore koji utiču na bol i imuni sistem. Konkretno kanabis se

sastoji od tetrahidrokanabinoidiola (THC), koji je veoma psihoaktivna supstanca, kanabidiola CBD i drugih kanabinoida u različitim kombinacijama. Na dalje, pokrenuto je i pitanje bezbednosti korišćenja kanabisa i doktor je podvukao da kanabis pripada prvoj grupi droga koja se smatra najopasnijom jer izazivaju visok stepen zavisnosti. Ono što je u nauci poznato jeste da kanabis izaziva značajne promene u našoj moždanoj aktivnosti, a takođe utiče i na naš kognitivni sistem, na primer neke aspekte pamćenja i odlučivanja. Kod korišćenja kanabisa psihijatre najviše brine psihoza kao poremećaj u kome dominira izmenjena percepcija realnosti. Druga važna stvar je da korišćenje kanabisa u adolescenciji može dovesti do različitih psihičkih poremećaja u kasnijim godinama. Kao veliki problem kod korišćenja kanabisa u medicinske svrhe javlja se doziranje količine koja se koristi jer različite količine različito utiču na pacijente u odnosu na to sa kojom se bolesti oni bore. Kada govorimo o

GHRF

Fotograsala: Nina Maravić

raku, potvrđeno je da kanabis pozitivno utiče na smanjenje bolova kod pacijenata koji boluju od te bolesti, ali se i tu javlja problem korišćenja prave doze kanabisa. U skoro svim istraživanjima javljaju se iste nuspojave: vrtoglavica, mučnina i promene u kratkotrajnom pamćenju i kogniciji. Što se tiče multipla skleroze, činjenica je da kanabis pomaže pacijentima jer pozitivno utiče na rad i opuštanje njihovih mišića. Dr Stevanović ističe još jednu zanimljivu činjenicu, a to je da se kanabis danas koristi i u lečenju nekih mentalnih poremećaja, kao što je na primer anksioznost, iako ne postoji dovoljno istražiivanja i dokaza o tome. Takođe, nekada se i poboljšanja kod obolelih pacijenata koji koriste kanabis objašnjavaju placebo efektom jer pacijenti veruju da je kanabis kao biljka zdravija od drugih lekova. Sumirano, prepreke u korišćenju kanabisa u medicinske svrhe su: problem u postavljanju odnosa između THC-a i CBD-a, kontrola kvaliteta jer se u mnogim biljkama javljaju različiti kanabinoidi, način primene kanabisa (npr. oralno ili drugim putem) i na kraju individualne razlike kod svakog pacijenta. Dr Stevanović je izlaganje završio zaključkom da ne postoje dovoljno čvrsti i pouzdani dokazi koji bi omogućili legalno uvođenje kanabisa u medicinske svrhe. Drugi panelista, Miloš Simić iz organizacije IRKA – Inicijativa za promenu zakonske regulative kanabisa, predstavio je udruženje i ciljeve udruženja. Udruženje je osnovano u avgustu 2013. godine i čine ga oboleli pacijenti koji se leče kanabisom, kao i građani koji se zalažu za legalizaciju kanabisa u Srbiji. Gospodin Simić je takođe govorio o sastojcima kanabisa i uticaju koji imaju na ljudski organizam. Istakao je da je osnovni problem to što je većina istraživanja izvršena na životinjama u laboratorijskim

uslovima, usled zabrane istraživanja o kanabisu na ljudima. Glas obolelih se ne može čuti. U Srbiji je tema legalizacije kanabisa u potpunosti medijski cenzurisana. Nacionalna televizija RTS dozvolila je svega jedan minut emitovanja programa na ovu temu u to u jedan sat posle ponoći, kao i minut i po u terminu jutarnjeg programa. Problem ne leži samo u cenzuri, već i u hapšenjima ljudi koji su koristili kanabis kako bi napravili ulje za lečenje od različitih bolesti. Udruženje IRKA se bori za pomoć ljudima koji boluju od različitih teških bolesti i podržano je od strane mnogih stručnjaka, kao što je i Dr Robert Melamede. Govoreći o legalizaciji kanabisa, udruženje ističe i pozitivne efekte legalizacije u vidu poboljšanja ekonomije čitave zemlje. Što se tiče pitanja kvaliteta semena kanabisa o kome je govorio Dr Stevanović, gospodin Simić tvrdi da bi uvođenjem zakona o legalizaciji upravo bila omogućena i kontrola kvaliteta proizvoda, što i jeste najbitnije za obolele i njihovo lečenje. Takođe, smatra da odnos THC i CBD treba da bude u odnosu od 20:1 do 1:1, tako da doziranje ne predstavlja toliki problem, a već postoje i klinički protokoli za bezbedno korišćenje I doziranje.

Glas obolelih se nigde ne može čuti. Ono što je zaključak panela jeste da pre svega postoji potreba za postojanjem većeg broja dobro dizajniranih kliničkih studija koji ispituju upotrebu kanabisa u medicinske svrhe kod različitih poremećaja, a koje će doprineti kvalitetnijim i preciznijim zaključcima, kao i promena zakonskog okvira.

Fotograsala: Nina Maravić

GHRF

Uloga civilnog društva u borbi protiv terorizma u Tunisu Izveštava: Jovana Marić Fotograsala: Nina Maravić

Ovu veoma značajnu temu prezentovao je gost iz Tunisa Salem Ben Khaled. On smatra da su alatke koje civilno društvo može koristiti neformalno obrazovanje i stvaranje zajednica. Neformalno obrazovanje čine svi treninzi, konferencije, seminari i omladinske razmene, dok se stvaranjem novih zajednica aktivisti umrežavaju u borbi za mir i za pozitivne društvene promene. Ahlem Nasraoui je u ovom domenu postigao veliki uspeh na međunarodnom nivou. On je osnivač Peace Lab-a, prvog obrazovnog inkubatora u školama koje se nalaze u krajevima najviše ugroženim terorizmom i propagandom u nedostatku kvalitetnog obrazovanja. Ti regioni su Kasserine, Sidi Bouzid, Sejnane i Medenine. „Važno je integrisati mlade u društvo, pomoći deci da razviju sopstvene sposobnosti i osnaže svoju ličnost i to je najvažnija uloga civilnog društva kada je borba protiv terorizma u pitanju“, smatra Salem. Neki uspešni projekti su Label Zik plesni festival koji organizuje Voice of Rural Child Association i

promoviše kulturu ekspresije tela i umetničku dinamiku u regionu Medenine, kao i školski karneval u istom regionu. Grad krase različiti performansi – plesni, pozorišni, muzički… Predavač je prikazao tri kraća lma koji ilustruju na koji način možemo napraviti razliku u društvu putem zajedničkog rada, sporta i umetnosti. Osnovna poruka je „Ne osuđuj, budi otvorenog uma“ i „Ne osuđuj pre nego što se informišeš“. Na pitanja publike o uslovima koji pogoduju terorizmu, predavač je odgovorio da oni leže u lošem obrazovanom sistemu i porodici. „Roditelji nameću religiju deci, umesto da ih puste da sami biraju“, naveo je Salem kao odgovor na pitanje o vezi religije I ekstremizma.

GHRF

Panel: Položaj LGBT populacije u bezbednosnim snagama Izveštava: Nemanja Marinović Fotograsala: Sara Ristić

adni deo konferencije zatvorio je panel o položaju LGBT populacije u bezbednosnim snagama na kome su govorili Sretko Pjanović, ocir za vezu sa LGBT zajednicom u MUP-u Srbije, Dr Vanja Rokvić, vanredna profesorka Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Beogradu i Helena Vuković, trans aktivistkinja i major u penziji. Prvi je govorio gospodin Pjanović koji je objasnio promene u odnosu policije prema LGBT populaciji i položaju svojih kolega homoseksualne orijentacije u policijskim snagama. On je prisutne podsetio na slučaj ubistva prvog srpskog autovanog gej aktiviste: „1999-e godine Dejan Nebrigić je ubijen. Ubio ga je otac njegovog tadasnjeg partnera“. Od tog trenutka do danas situacija se u mnogome promenila, a u policijskim redovima su i javno deklarisani homoseksualci. Ociri za vezu sa LGBT zajednicom su prva adresa kojoj se LGBT osobe obraćaju u slučajevima nasilja I diskriminacije.

Fotograsala: Nina Maravić

Dr Vanja Rokvić je govoreći o (ne)jednakosti LGBT populacije u vojnim snagama predstavila podatke iz članka koji je 2016. godine napisala zajedno sa koleginicom Dr Svetlanom Stanarević. „66% kadeta izjavilo je da bi prisustvo homoseksualaca ugrozilo koheziju jedinice, a njih 40,8% da homoseksualci ne bi mogli da ispunjavaju vojne

GHRF

Fotograsala: Nina Maravić

dužnosti i zadatke kao heteroseksualci“ prenela je Dr Rokvić neke od rezultata istraživanja. Ovi stavovi kadeta u suprotnosti su sa podacima prethodno iznetim na primeru Izraela. “Nismo pronašli nikakve podatke koji ukazuju na to da je odluka Izraela da ukine zabranu homoseksualcima ugrozila operativnu ekasnost, borbenu spremnost, koheziju ili moral jedinice. U ovoj zemlji, u kojoj se vojska smatra neophodnom za postojanje nacije, odluka o uključivanju seksualnih manjina nije štetila ekasnosti izraelskih borbenih snaga”, navod je iz rada Beklina i Levita iz 2001. godine koji je podvukla Dr Rokvić na početku svog izlaganja. Kada je u pitanju “don’t ask, don’t tell” politika koja je na snazi u pojedinim zemljama, određeni procenat ispitanika iz gore pomenutog istraživanja Dr Rokvić i Dr Stanarević izneo je slične stavove. „42% ispitanika smatra da nije važno da li u vojsci ima osoba homoseksualne orijentacije ili ne, sve dok se o tome ne govori javno“, navodi se u istraživanju.

da li su joj danas, kao ženi, priznate zasluge koje je stekla dok je bila major, odgovorila je da su za nju to dva života: „Penzionisana sam kao major, a nakon toga je počeo moj drugi život, život žene“. Prisutni su Heleni postavili veliki broj pitanja, a najviše ih je interesovao proces prilagođavanja pola, s obzirom na to da je s jedne strane prisutna diskriminacija trans* osoba u srpskom društvu, a sa druge strane veliki broj osoba iz inostranstva se odlučuje da operaciju obavi u Srbiji. „Srbija zaista ima jako kvalitetan tim lekara“, objasnila je Helena razloge za to.

Fotograsala: Sara Ristić

Nakon panela usledila je „Živa biblioteka“ u trajanju od četiri sata. U pitanju je inovativna metodologija razvijena od strane Saveta Evrope kao oruđe u borbi protiv predrasuda. Živa biblioteka funkcioniše na isti način kao obična biblioteka, zainteresovani mogu da na pola sata “iznajme” knjigu na čitanje, samo sa jednom bitnom razlikom - sve knjige su osobe iz marginalizovanih društvenih grupa, a “čitanje” predstavlja razgovor u kome se osvetljavaju predrasude i uči toleranciji i razumevanju. Kao organizacija, verujemo da je “Živa biblioteka” najekasnije sredstvo u borbi protiv predrasuda, diskriminacije i negativnih stereotipa i iz tog razloga je sastavni deo svih naših konferencija.

Fotograsala: Nina Maravić

Helena Vuković je govorila o svojim iskustvima kao penzionisanog majora vojske Srbije, a danas jedne od najistaknutijih LGBT aktivistkinja. Upitana

Fotograsala: Sara Ristić

THEGLOBAL

HUMAN RIGHTS FORUMS TEARING DOWN THE WALLS OF STIGMA 26-28 OCT BELGRADE

3 konferencije za godinu dana

učesnici iz više od 30 zemalja sa 5 kontinenata

55 sati akademskog sadržaja i 30 sati društvenih aktivnosti

50 govornika iz 18 država

HVALA NA UKAZANOM POVERENJU!

Sledeći susret, na četvrtoj međunarodnoj The Global Human Rights Forums konferenciji, zakazujemo za 2018. godinu!

Vidimo se! proudly organised by

REZON

Zaustavimo teror mladosti Piše: Vladimir Terzić Fotograsala: Mira Teodorović

Još jedna igranka u stilu šezdesetih godina prošlog veka organizovana je u Kulturnom centru Reks u petak 20. oktobra. Cilj ovog druženja bio je okupljanje ljudi različitih starosnih dobi i prevazilaženje međugeneracijskog jaza. Poziv na druženje uz muziku, lepršave haljine i jednobojne košulje upasane u svetle pantalone podstakao me je da malo dublje razmislim o starima i o problemima sa kojima se susreću. U saopštenju za javnost koje je Republički zavod za statistiku objavio 30. maja ove godine navedeno je: ,,Prosečna starost ukupnog stanovništva u Republici Srbiji je u stalnom porastu i u 2016. je bila 42,9 godina (muškarci 41,5 i žene 44,2)”. Dakle, mladih je sve manje. Ono što je apsurdno u ovoj priči jeste to što je starih ljudi procentualno više, ali ,,teror mladosti” (jedan od sinonima za ejdžizam) ne jenjava. Ova pojava nije svojstvena samo Srbiji, česta je i učestala u svim društvima i u svim epohama, samo što je danas ovaj oblik diskriminacije vidljiviji nego nekada, čemu je, svakako, doprinelo i stvaranje pojma „ejdžizam“. Senicid ili gerontocid, tj. ubistvo starih nije tipično samo za jednu kulturu, bilo je rasprostranjeno u mnogim društvima. Prema tvrdnjama nekih antropologa, na prostoru današnje istočne Srbije postojao je ritual zvan lapot kada bi starijim muškarcima „presuđivali“ mlađi (tokom devedesetih godina 20. veka pojavljuju se radovi o tome kako je ovo sve mit, a ne ritual koji je postojao). Poznate su i priče o tome kako su, na prostoru Istoka, oni koji više nisu mogli da privređuju usled svojih godina odvođeni na planine uz pogaču koja je nekoliko dana trebalo da im služi kao hrana, nakon čega bi umirali zbog gladi. No, običaji su se promenili, odnos prema ovoj društvenoj grupi postao je humaniji, uvedeni su zakoni koji sankcionišu pomenute prakse i nasilje je postalo društveno neprihvatljivo. Ali, diskriminacija je naša realnost, nešto što postoji i što se krije od javnosti jer su zlostavljači uglavnom deca, baš kao u prošlosti. Danas u svim medijima, na svim bilbordima i u svim reklamama možemo videti sva ta mlada lica. A ako vaše lice ne izgleda tako, industrija kozmetike ponudiće

rešenje poznato kao botoks, lerčić, hijaluronska kiselina... ,,Teror mladosti” danas je najprisutniji, svakako, u industriji zabave. Greta Garbo poslednje godine svog života provela je skrivajući se od javnosti jer nije želela da je vide sa borama, a o ejdžizmu u Holivudu nakratko je progovorila Riz Viterspun koja je rekla da je svesna da će zbog godina dobijati sve manje uloga, pa je zato počela da se bavi produkcijom. No, diskrimnacija starih prisutna je na najrazličitijim mestima, počevši od jezika, nastavljajući se preko slike koja se stvara u medijima, pa idući sve do konkursa i razgovora za posao. U svakodnevnom govoru primetne su uvrede koje omalovažavaju starije, što ne znači nužno da je ovo pošast današnjice, toga je bilo i pre, samo što je danas primetnije. Što se medija tiče, uočljivo je da među TV voditeljima nema starih, mladi su preuzeli njihove poslove. Međutim, ono što je najveći problem sa kojim se ova populacija susreće jesu teškoće oko nalaženja posla. U mnogim konkursima naznačeno je da poslodavci traže ljude određenih godina što dovodi do toga da se stari teže zapošljavaju. Naš zadatak je da razmislimo kako možemo doprineti smanjenju diskriminacije starih i poboljšanju njihovog položaja. Prvi korak u rešavanju problema jeste suočavanje sa činjenicom da diskriminacija postoji, a sledeći se ogleda u podizanju svesti o važnosti obrazovanja starih. Neki od centara koji se bave njihovim obrazovanjem su ,,Božidar Adžija” i ,, uro Salaj”, u kojima se nude mnogobrojni kursevi, a u Zemunu postoji i škola za osnovno obrazovanje odraslih ,,Branko Pešić”. Ipak, javlja se pitanje ,,Šta znači biti star”. Rešenje zagonetke možda je ponudila Agata Kristi idejom da ,,niko ne stari zato što je proživeo godine svog života. Mi starimo tako što napuštamo naše ideale. Godine nam mogu izborati kožu, ali odricanje od ideala nam može izborati dušu”.

IZ UGLA MLADIH

Kako je istočnjačka lula postala senzacija među mladima u Srbiji Piše: Mila Todorović

U Beogradu se otvara (a i zatvara) gomila (i)legalnih nargila, tj. ,,Hookah” barova i sve više vidimo kako se oni pune klincima koje fasciniraju različiti ukusi i efekat koji dim daje njihovim Instagram slikama. Ali da li mi zapravo znamo sta je to nargila? Svoje korene ova ,,skalamerija” vuče još iz Persije, ali nije odmah služila za pušenje duvana, jer je u Persiju on stigao tek oko 1600. godine. Kasnije se izum proširio na Indiju i zemlje Međurečja, a ubrzo je došla i do Egipta gde je postala veoma popularna i gde je izum konačno i usavršen. Današnja nargila se sastoji iz glave ili činije, u kojoj su ugalj i duvan, zatim poklopca koji ide na glavu, creva kroz koje se uvlači dim, a tu su i ventil i posuda za vodu. Veruje se da su ljudi iz nargile prvobitno pušili kokos, a zatim se pojavio i pravi duvan, a danas i razni ukusi. Sada, kada znamo šta je nargila, hajde da

saznamo šta je to nargila bar. To je (zadimljen) bar u kom se moze pušiti nargila. Niko nije apsolutno siguran zašto je nargila među mladima postala senzacija kakva jeste, ali činjenica je da kada prolazite pored ,,Huga” ili ,,Royala” u Strahinjića Bana, pre ćete videti decu srednjoškolskog uzrasta, nego kolegu sa posla. I sama sam probala nargilu. Iskreno , nije ništa posebno. Ni barovi mi se ne dopadaju, veoma su zadimljeni jer ljudi u njima puše i nargile i cigarete. Nije mi bilo jasno šta to mlade privlači, pa sam se kako bih pronašla odgovor na to pitanje obratila svojim vršnjacima. Konzumiranje nargile očigledno sa sobom nosi određenu stigmatizaciju, s obzirom na to da su svi želeli da ostanu anonimni, tako da su za potrebe ovog teksta sva imena izmenjena. Pre svega, zanimalo me je šta ih to privlači u nargila barovima. Jedan od odgovora je bilo druženje: “Upoznao sam mnogo dobrih ljudi,

druženje je uvek super.” rekao mi je Jovan. Drugi ispitanici su mi otkrili da postoji trend na društvenim mrežama, ali da su primamljivi ukusi ipak primarni razlog. “Pa, slike sa dimom na Instagramu izgledaju super, a i ukusi su lepi.” smatra Milica. To potvrđuje i njen drug Marko: “Meni je baš fora da pravim kružiće i druge oblike od dima, a ukusi su mi ekstra, a i bolje to nego da pušim cigarete.” smatra on. Kada su omiljeni ukusi u pitanju, većina odgovara da su to dupla jabuka, vanila-borovnica, menta i dragon kola. Daljim istraživanjem saznala sam da Marko izuzetno greši kada navodi da je bolje konzumirati nargilu nego cigarete. Kod nargile duvan prolazi kroz vodu u koju je dodat katran i veliki broj aroma, zaslađivača i drugih hemikalija od kojih se neke smatraju kancerogenim. Ovo dim nargile čini opasnijim od klasičnih cigareta. Vikipedija čak navodi da je popušiti jednu nargilu gore nego 100 cigareta. Opasnost po zdravlje dolazi i iz same

konzumacije. Često više osoba puši iz iste nargile, što je pogodno za prenošenje zaraznih bolesti poput mononukleoze I tuberkuloze. S obzirom na sve navedeno, nameće se pitanje da li postoji ograničenje u godinama u vezi sa pušenjem nargile? Odgovor sam potražila u jednom nargila baru u Beogradu gde su mi priznali da ne bi smeli nargilama da služe osobe mlađe od 17 godina, međutim većina to pravilo ne poštuje, osim kada je velika gužva u baru ili im je zaprećeno inspekcijom. Rešenje ponovo treba tražiti u sistemu i zakonu. Smatram da bi reč “nargila” morala da se doda postojećem zakonu koji zabranjuje da se maloletnim osobama prodaju alkohol i cigarete. Naravno, uz obavezu da se zakon zaista sprovodi, što znači da nadležni organi moraju redovno kontrolisati nargila barove i kažnjavati neposlušne.

...

DRUŠTVO

Pokret #MeToo Piše: Tamara Urošević

„If all the women who have been sexually harassted or assaulted wrote #metoo as a status, we might at least give people a sense of the magnitude of the problem“ (Alyssa Milano) Gore navedena izjava poznate holivudske glumice Alise Milano otpočela je, tako reći, širenje “Me too” pokreta. Naime, ona je na svom tviter prolu okačila ovaj status i time započela pravu mini revoluciju današnjice. Za samo dvadeset i četiri sata više od pola miliona ljudi postavilo je hešteg #metoo na svojim prolima na društvenim mrežama. U roku od nedelju dana, društvene mreže bile su preplavljene pričama o seksualnom nasilju I uznemiravanju. Moć ovog heštega ogleda se u pokretu koji seksualno uznemiravanje ne stigmatizuje i tabuiše, kao što je do sada bio slučaj, već ga javno proklamuje i deklariše kao nešto neprestano prisutno u životima svih nas. Seksualno nasilje je čest primer nečega neizgovorenog, smeštenog u

domen privatnog, nečeg što je sramno izgovoriti, odnosno reći naglas. Moć koja se ispoljava ovom vrstom aktivizma jeste prekid ćutnje, a sve to rezultira transformisanjem u pokret koji omogućava da ljudi razumeju rasprostranjenost seksualnog nasilja u društvu. Takođe, još jedna od posledica „tarabe“ jeste i međusobna solidarnost i sve veća destigmatizacija. Bitno je odmah naglasiti šta to sve seksualno nasilje, zapravo, podrazumeva. Dakle, ono uključuje: seksualno uznemiravanje, seksualno ucenjivanje, prisilne seksualne radnje, silovanje i incest. Važnost iznošenja ovih podataka ogleda se u činjenici da većinsko stanovništvo nije u mogućnosti da prepozna sve vrste seksualnog nasilja ili je nedovoljno edukovano za to. To dovodi do poražavajuće činjenice da je veliki deo čovečanstva bio bar jednom žrtva nekog vida seksualnog nasilja. Bilo kako bilo, usuđujem se da kažem da smo i bez novonastalog otkrića u vidu tarabe, znali

da postoje svi oblici nasilja, kao što je i seksualno, ali uviđanje samog problema predstavaljeno je ovim, naizgled beznačajnim, heštegom. Kredibilitet holivudske zvezde i moć medija dobija novu dimenziju. Upotrebom svega dve reči i popularnog simbola (#) društvenih mreža, ovaj problem konačno dobija svoje parče prostora. Počinju da se oglašavaju i druge poznate ličnosti, zatim ljudi najrazličitijih nacionalnosti, rase, veroispovesti, seksualnog opredeljenja, pola, roda, godina... Za vrlo kratko vreme, ovo je postalo pravi masovni pokret koji obiluje solidarnošću, podrškom, razumevanjem i deljenjem iskustava. Konačno smo svi videli da nismo sami. Konačno smo videli da ima ko da nas čuje. Konačno više ne ćutimo. Gotovo na svim društvenim mrežama se u poslednjih par dana mogu pročitati najrazličitije priče, videti najrazličitije slike i organizovati grupe koje nesebično promovišu solidarnost i ozbiljnost problema. Jedna od glavnih karakteristika pokreta #metoo jeste da osoba postavi status u kome će opisati svoje iskustvo, te tako pokaže da nije jedina/jedini. Takođe, bilo je i onih statusa na kojima se samo može videti „#metoo“ i to je sasvim u redu. Osoba se pridružuje pokretu u vidu podrške, a da možda nije preživela nikakav obilik seksualnog nasilja ili barem on nije prepoznat kao takav. Možda čak dotični/dotična jednostavno ne želi da podeli svoju priču sa drugima i to je takođe u redu. Evo jedne objave sa Tvitera: „Reminder that If a woman didn't post #metoo, It doesn't mean she wasn't sexually assaulted or harassed. Surviviors don't owe you their story“ Dakle, ovde je reč o onim ljudima koji su preživeli neku vrstu seksualnog nasilja, ali ne mogu ili ne žele da je podele sa drugima. Bitnost ove situacije jeste činjenica da, i pored tolikog broja novoproklamovanih žrtava nasilja kroz hešteg, postoje i oni koji ne istupaju javno. Njih niko ne osuđuje, naravno, već pokušavam da ukažem na to da je broj žrtava u ko zna kojoj meri veći od onog koji nam je predstavljen putem društvenih mreža. Naredni problem koji se provlači kroz čitavu ovu tematiku, a koji pokušavam da ublažim kroz ceo tekst, jeste pitanje ženskosti i muškosti; zapravo, iniciranje na vršenju seksualnog nasilja nad ženama u kome se muškarci spominju kao vršioci nasilja. Činjenica je da je mnogo više žena koje su žrtve seksualnog nasilja, u najvećem broju

slučajeva od strane muškarca, ali niko ne osporava i samu činjenicu da se isto tako i nad muškarcima vrši nasilje. Doduše, opet najčešće od strane samih muškaraca, a da to nema nikakve veze sa polom/rodom ili seksualnim opredeljenjem. Žene su te koje kroz istoriju bivaju ugnjetavane, a muškarci su simbol snage. U ovom slučaju, kada govorimo o pokretu #metoo najčešće kroz priče žena, to je zato što su žene upravo te nad kojima se vrši nasilje u velikom broju slučaja. I to nema ama baš nikakve veze sa feminizmom. Ima kroz samu teoriju feminizma, ali ne kao njegovo promovisanje. Ovde je reč o podizanju svesti o zastupljenosti seksualnog nasilja koje je u našem društvu vrlo tabuisano. Takođe, ovo ukazivanje na postojeći problem nije kukanje već ukazivanje na stvarnost koja nas okružuje, te tako ne bi trebalo žmuriti i negodovati ovaj čin zalaganja. Kada govorimo o vršenju seksualnog nasilja nad muškarcima, ili bolje reći kada ne govorimo o tome, možemo se velelepno pokloniti i zahvaliti fenomenu zvanom patrijarhat. Kada je reč o našoj državi, bez obzira koja godina je u pitanju i koji stepen emancipacije je naše društvo prošlo, još uvek je patrijarhalni koncept vrlo zastupljen. On je taj koji sprečava muškarce da govore o svojim iskustvima. Gotovo je nezamislivo da muškarac prizna da je bio žrtva, upravo zbog predstave muškosti. Osuđujuće društvo bi odmah sa gađenjem reagovalo na „nesposobnost “ muškarca da se odbrani i zaštiti. Iz tih razloga, niko ne osporava činjenicu da su i oni ti koji mogu biti žrtve već se samo objašnjava da je taj broj mnogo manji nego kada su žene u pitanju. Ako ovaj problem „fenomena #metoo“ čitate kao kukanje, izmišljanje ili pak negirate rasprostranjenost seksualnog nasilja (jer smo vaspitani da ćutimo I trpimo), onda se samo dodatno uviđa ozbiljnost problema. Pretražite hešteg „metoo“ da biste shvatili koliko je seksualno nasilje prisutno medju svima nama i dozvolite svom razumu i emocijama da razviju osećaj empatije i podignu svest o ovom problemu. Dodatak svemu ovome: žena, odnosno muškarac, nikada nije odgovorna za nasilje, odgovornost je uvek i isključivo samo nasilnikova. Dozvolite sebi da uplivate u svet društvenih mreža i postanete korisnik tarabe, podignimo svest o ovom problemu i samom pokretu.

PERSPEKTIVA

Sva ta margina Piše: Mladen Mladenović

Ma koliko se mišljenja sociologa razilazila

oko različitih denicija pojmova i unutrašnjih mehanizama društva, oni se uglavnom slažu da postoje određene pojave koje utiču na društvo u onoj meri u kojoj ono utiče na njih. Oni bi se verovatno složili sa stavom da postoji izvesna raspodela pogodnosti – stratikacija koja se može ogledati u različitim oblicima kapitala (ekonomskom, kulturnom, društvenom) ili u obliku različitih položaja u društvu koji stoje u određenim odnosima moći jedni prema drugima. U toj stratikaciji, gledali na nju blagonaklono ili ne, možemo izdvojiti najniže slojeve kao one u najnepovoljnijoj poziciji. Uzroci zbog kojih se ljudi mogu naći u nekom od tih položaja, iako različito shvaćeni, mogu se u određenoj meri pripisati tendenciji društva da vrši unutrašnju selekciju na osnovu nekih kriterijuma koji mogu važiti univerzalno ili zasebno po grupama, odnosno slojevima. Ti kriterijumi izgrađeni su na temeljima nekakvog normativnog okvira, određenih obrazaca ponašanja i očekivanja koji se doživljavaju kao „normalni“, ali i stereotipa i verovanja koji ne moraju biti tačni, ali su se kroz istoriju održali. Sa primerima koji ilustruju postojanje ovih normi susrećemo se u svakodnevnom praktičnom životu. Od dnevnih javnih glasila, pa do aktuelnih kulturnih trendova, možemo pratiti povratnu informaciju koju pažljivi posmatrač može shvatiti i kao praktičan izveštaj o efektivnom sprovođenju ovih pravila, njihovoj rigidnosti, kao i težnji ka njihovoj promeni u određenom smeru. Determinističke kvalitete ove percipirane „normalnosti“ najjasnije mogu da osete pojedinci koje ona obilazi, naročito kada devijacije od normalnosti ne uzrokuje odluka

pojedinca. To je najizraženije kada su u pitanju pripisana stigma ili zičke karakteristike. Problem se zapravo javlja usled nesposobnosti sistema da društveno raslojavanje organizuje po meritokratskim načelima. Ona podrazumevaju da se pozicije u društvu sistemski dodeljuju po zasluzi. Tako bi u idealnom slučaju najsposobniji i oni koji najviše doprinose bili na najvišim pozicijama, sa daljom proporcionalnom raspodelom sve do najnižih položaja. Međutim, kako su „sposobnost“ i „količina doprinosa“ isuviše apstraktni pojmovi, vrlo lako se dešava da se u sistem za njihovo merenje ugrade i faktori koji nemaju realni značaj pri ocenjivanju pomenutih kvaliteta, ali omogućavaju određenim delovima društva monopol nad pogodnostima samog društvenog života. Iracionalno je očekivati od deteta iz porodice koja, iz recimo etničkih razloga, ne zadovoljava normativna očekivanja, da pohađa redovno nastavu u školi kada, da bi obezbedilo osnovne biološke uslove za takvu aktivnost, ono mora da obavlja izvesnu vrstu rada koja oduzima značajnu količinu vremena i energije. Ako u ovom hipotetičkom primeru pokušamo krivca da potražimo u detetovoj primarnoj zajednici, porodici, možemo isto tako hipotetički da otkrijemo da se njihova etnička pripadnost zički manifestuje, pa usled stigmatizacije imaju otežane uslove za pronalaženje plaćenog zaposlenja. Pravi zaplet zapravo se otkriva ako se pokaže da su i roditelji ostali na niskom obrazovnom stupnju upravo iz istih razloga kao i sada njihovo dete.

Ovakva paradoksalna konstrukcija okolnosti, naročito ukoliko se posmatra kao agregat u okviru celog društvam dočarava koncept društvene margine, odnosno poziciju unutar spoljnih, a van unutrašnjih zidova društva. Štetnost koju ovakva faličnost sistema za društvenu selekciju prouzrokuje jasno se uviđa u svim oblicima pogleda na svet, od humanitarnih do ekonomskih. Od kršenja ljudskih prava, institucionalizovanih u

okviru Ujedinjenih nacija, do isključivanja iz tržišta, odnosno ometanja slobodne ponude i potražnje, a samim tim i umanjivanja ljudskog kapitala društva - održanje neadekvatnih institucionalnih instrumenata predstavlja autosabotažu i ako se izuzmu partikularni kratkoročni interesi ne može da ima pozitivne ishode i doprinos u boljem pozicioniranju celokupnog društva u širem okruženju.

... 7. 12. u 19h, Dom omladine - "Merlinka" festival

Seks rad i mediji Zašto (ne) danas? Tatjana Vojtehovski

Dve decenije od kultne emisije sa Merlinkom

INTERVJU

Ayşenur Kölgesiz

Život u Istanbulu se mnogo promenio nakon terorističkih napada RAZGOVARAO: Nemanja Marinović FOTOGRAFISAO: Vladimir Opsenica

rvi put smo upoznali Ayşenur Kölgesiz kada se prijavila za učešče na našoj prvoj “The Global Human Rights Forums” konferenciji u Beogradu, tako da smo u najmanju ruku bili oduševljeni kada se za drugu konferenciju prijavila kao govornica i to za u tom trenutku goruću pravnu temu – Referendum u Turskoj. Kao mlada pravnica iz Istanbula, potpuno upućena u dešavanja, na konferenciji je objasnila koje promene će se dogoditi u ustavnom sistemu Turske i kakve će to posledice imati za Evropu. U intervjuu koji sledi razgovaramo i o tome kako su teroristički napadi uticali na svakodnevnicu Istanbula i koja su najčešća kršenja ljudskih prava u Turskoj. Imala si priliku da upoznaš Beograd bolje od ostalih učesnika s obzirom da si bila naša gošća na dve konferencije. Kakva iskustva nosiš i koliko je Beograd drugačiji od Istanbula? – Na prvom mestu, hvala vama što ste mi pružili priliku da učestvujem na obe konferencije. Iskustva su zaista odlična, upoznala sam sjajne ljude iz celog sveta, imala mogućnost da sa njima razgovaram o životu, o ljudskim pravima, problemima i rešenjima čijih možemo biti deo. Imali smo odlične vodiče koji su nam pokazali Beograd iz perspektive lokalaca. Kada uporedimo Beograd i Istanbul prvo se primete sličnosti zbog zajedničke istorije koju delimo, na primer arhitektura, hrana, kafa… Sa druge strane, kada je u pitanju svakodnevni život potpuno su različiti. Istanbul je dosta veći od Beograda i to uzrokuje veće gužve, ali i različitost. 3-4 dana nisu dovoljna da se upozna Beograd dovoljno, ali rekla bih da je dosta mirniji od Istanbula. Teroristički napadi se mogu desiti uvek i svuda, s obzirom na to da je Turska, a posebno Istanbul, važno mesto sretanja evrope i istoka. Maltene je nemoguće predvideti šta može da se desi.

Istanbul je bio meta nekoliko terorističkih napada. Da li se svakodnevnica promenila usled toga? Koliko se ljudi osećaju sigurno? – Samo 2016. godine najmanje 30 terorističkih napada desilo se u Istanbulu, srećom nisam svedočila nijednom od njih, ali se svakako život

dramatično promenio. Ljudi izbegavaju da odlaze na mesta gde sumnjaju da može doći do napada, što je rezultiralo time da nekada popularna mesta ne budu više tako posećena. U suštini, ne predlažem svojim stranim prijateljima da dolaze u Istanbul još neko vreme, što je šteta jer je to jako zanimljiv grad. U toku ove godine broj napada se smanjio i raduje me što mogu da kažem da se ljudi osećaju sigurnije nego prošle godine, iako nam naravno niko ne može garantovati sigurnost. Teroristički napadi se mogu desiti uvek i svuda, s obzirom na to da je Turska, a posebno Istanbul, važno mesto sretanja Evrope i istoka. Maltene je nemoguće predvideti šta može da se desi.

Fotograsao: Vladimir Opsenica

Šta je preduzela država da bi prevenirala buduće napade? – Odgovor ću pružiti uzimajući u obzir dva glavna aspekta. Na prvom mestu je to način na koji građani percipiraju upozorenja na ulicama i vesti. U početku se jako povećalo prisustvo policije na javnim mestima i kontrola identiteta. Nakon nekoliko napada, pre svega onih na udarnim mestima kao sto je Istiklal, trg Taksim ili Bešiktaš, policija je zamenjena vojskom i mogli ste videti mnogo vojnika kako patroliraju ulicama. Što se medija tiče, stalno izlaze nove vesti o uhapšenim pripadnicima ISIS-a ili PKK ili osujećenim planovima neke terorističke grupe. Sa druge strane, mnogi amandmani su doneti u cilju borbe protiv terorizma. Od prošlog leta Turska je u vanrednom stanju i smatram da je vlada u velikoj meri pojačala preventivne mere u odnosu na prošlu godinu, s obzirom na to da sada ima moć da donosi odluke lako i uglavnom tu moć koristi da hapsi pripadnike FETO organizacije.

Kada su u pitanju ljudska prava čini se da Turska nazaduje. Pre nekoliko godina Istanbul je održao najveću gej paradu u jednoj muslimanskoj zemlji, a ove godine učesnici su napadnuti od strane policije. Kako ovo komentarišeš? – Istanbul je kosmopolitski grad i LGBT zajednica želi da živi istim kvalitetom života kao u drugim evropskim zemljama. Mislim da se napad desio pre dve godine. Parada je počela uobičajeno, svi su bili srećni i obojeni u dugine boje, a nakon par sati policija je došla i bez razloga napala učesnike gasom i vodenim topovima. Ovo je veliki propust u zaštiti ljudskih prava. Drugi veliki problem za LGBT zajednicu je to što je turski narod jako konzervativan i smatra da oni ne treba da imaju bilo kakva prava. U vreme Parade tog leta bio je Ramazan, što je bio okidač konzervativnim ljudima da napadnu Paradu i glavni razlog za policijsku brutalnost. To je zaista veliko kršenje ljudskih prava i ostaje nam samo nada da će doći dan kada će ljudi razumeti jedni druge i živeti u miru. Koliko god pokušaja državnog udara bio opasan za Tursku, pravne i administrativne sankcije koje su preduzete i način Erdoganovog vođstva nakon toga još su opasniji. Predsednik Erdogan je u zapadnim medijima često nazivan diktatorom s obzirom na konstantno vanredno stanje u zemlji. Kako ovo komentarišeš i da li su ljudska prava u Turskoj ugrožena njegovom samovoljom? – Turska je u vanrednom stanju od 2016. godine i po najavi vlade tako će biti sve do izbora 2019. godine. U međuvremenu, vlada je uhapsila na hiljade vojnika i otpočela “čistku” javnih službenika, policijaca, učitelja, sudija i tužilaca. Veliki broj uhapšenih, otpuštenih ili suspendovanih je optuženo za podržavanje Fethullah Gülen. Vlada, uz podršku najvećih opozicionih partija, optužila je pokret koji vodi Gülen za osmišljavanje državnog udara i označila ga kao terorističku organizaciju. Međutim, to se nastavilo i na prokurdsku opozicinu partiju čiji su lideri pritvoreni, zajedno sa mnogim izabranim gradonačelnicima, čime su miliona birača uskraćeni za svoje izabrane

Fotograsao: Vladimir Opsenica

predstavnike. Po mom mišljenju, koliko god pokušaj državnog udara bio opasan za Tursku, pravne i administrativne sankcije koje su preduzete i način Erdoganovog vođstva nakon toga još su opasniji. Da stvar bude još gora, usled vanrednog stanja vodeća partija i dalje “briše” opoziciju jednog po jednog. Ako ljudi ne mogu da ispolje svoj stav javno ili putem opozicionih partija za koje su glasali, to je veliki problem za ljudska prava I demokratiju. Reci nam, kao advokatica, šta referendum donosi pravno gledano i kolika će moć zapravo biti koncentrisana u Erdoganovim rukama? – Glavne promene koje će uticati na režim u Turskoj su: predsednik postaje lider i izvršne vlasti, kao i države i ostaje povezan sa političkom partijom; on ili ona će imati dijapazon novih ovlašćenja, postavljaće ministre, pripremati budžet, birati sudije, donositi zakone dekretom; sam predsednik će moći da proglasi vanredno stanje i raspusti parlament; parlament gubi pravo da postavlja i raspušta ministre, mada će moći da pokrene postupak istrage predsednika sa većinom glasova poslanika. Ove četiri promene će biti najveće i šta zapravo donose saznaćemo tek posle izbora 2019. Godine. Po mom mišljenju, referendum svakako predsedniku daje mnogo veću moć nego što bi trebalo da ima i ne verujem da je takav režim održiv u Turskoj. Šta će se zapravo promeniti u Turskoj nakon referenduma? – Osnovna ideja referenduma je tranformacija Turske iz parlamentarnog sistema u izvršno predsedništvo. Prva očekivana promena je

poništenje klauzule o nepristrasnosti koja sprečava predsednika da bude član neke političke partije. Očekuje se da će Erdogan tada postati član vladajuće partije.

sekularisti osećaju mnogo veći pritisak islamista od 90ih godina. Do tada su islamisti retko izlazili na izbore i brzo su se gasili kao pokreti i partije, ali novi oblici islamističkih partija šokirali su sekulariste u vladi, kao kada je Welfare Party dobila lokalne izbore u Istanbulu i Ankari 1994-e i veliki procenat na parlamentarnim izborima 1995-e čime su maltene bili zaduženi za čitavu državu. Uprkos konzervativnim idejama, vodeća partija u vreme kada je nastala dobija veliku podršku liberalnih glasača zbog ekonomskih sankcija. Danas, 15 godina kasnije, ne možemo reći da ih samo neke društvene grupe podržavaju ili glasače grupisati u kategorije mladi/stari ili obrazovani/neobrazovani.

Fotograsao: Vladimir Opsenica

Međutim, neke pretpostavke o tome koje su karakteristike biračkog tela vladajuće partije ipak postoje? – Ono što je sigurno je to da većina ljudi koja podržava Erdogana zaista veruje u njega i veruje da je stabilnost u politici važna za zemlju. Oni gledaju TV kanale koje vodi vlada i jednostavno zatvaraju oči na sve loše i Erdogana vide kao heroja. Njihovi glasači su manje nacionalisti u smislu da više cene religiju nego naciju, međutim većinom ljudi u Turskoj jesu nacionalisti, samo glasači vladajuće partije sebe identikuju prvenstveno kao muslimane, a potom kao Turke. Veliki broj glasača podržava Erdogana zbog njegove harizme, a takođe u velikom broju glasaju i kurdski glasači, posebno Suni koji su jako religiozni.

Šta će se promeniti u odnosu prema EU? – Proces pridruživanja Turske Evropskoj Uniji dug pola veka je najvažniji modernizacijski projekat još od kako je odnovana Republika, navodi predsednik Erdogan. Sa druge strane, nakon što su objavljeni rezultati, u svom govoru na balkonu Erdogan je proglasio pobedu “svih koji su rekli da i ne”, a nešto kasnije obećao vraćanje smrtne kazne, što bi stavilo tačku na sve nade da će Turska ikada postati članica EU. Mnoge članice EU su već postavile pitanje političke krize u Turskoj i Erdogana. Međunarodna zajednica je upozorila Tursku da obrati pažnju na fer implementaciju novih mera. Na primer, Savet Evrope je upozorio lidere da “pažljivo razmotre naredne korake” i ohrabrio poštovanje nezavisnosti sudstva. Isto tako, Evropska Unija je primetila da će reforme biti ocenjivane u svetlu obaveza Turske kao kandidata za EU i pozvala lidere da “traže što širi mogući nacionalni konsenzus pri implementaciji”. Turska je jasno podeljena, samo 51% glasača podržalo je referendum. Koja je struktura glasača, koje društvene grupe podržavaju predsednika, a koje opoziciju? – To je jako komplikovano pitanje. Vodeća partija je osnovana 2001. godine i na vlast došla 2002. na demokratskim izborima. Od 2001. godine uvek su imali islamističku ideju u svom programu i nastupali sa konzervativnog aspekta. Islamističke partije postoje u Turskoj još od 70ih i uvek su zabrinjavale sekularnu državu i vojsku, ali

Veliki broj glasača podržava Erogena zbog njegove harizme.

Da li su rezultati očekivani? – I da i ne. Erdogan je očekivao da više od 60% glasova, tako da ga je 51% iznenadio i ostavio gorak ukus među njegovim podržavaocima. Očekivali su veliki rezultat i u najvećim gradovima poput Istanbula i Ankare, a zapravo tu su dobili – NE. To je znak da im je moć generalno opala.

LIČNI STAV

Seksualizacija žena u medijima Piše: Filip Mihajlović

Hju Hefner je nedavno preminuo. Njegova

smrt je ponovo pokrenula debatu koja je trajala još tokom njegovog života. Debata je ovaj put postavljena u vidu pitanja „na koji način treba istorija ali i savremeno društvo da pamti osnivača Plejboja?“. Zbog specičnog odnosa koji je imao prema ženama, ovo pitanje je posebno interesantno za feminstkinje i feministe, posebno one koje spadaju u grupu pristalica feminizma trećeg talasa, a ta grupa je na Zapadu najbrojnija. Ostavićemo lik i delo ovog čoveka po strani i biće naznačeno da je ovo pitanje samo deo korpusa pitanja koji se odnose na temu seksualizacije žene, što je samo po sebi podvrsta korpusa pitanja o ženskoj seksualnosti. Feministkinje trećeg talasa feminizma nemaju jedinstven stav o sve većoj rasprostranjenosti obnaženih ženskih tela u medijima. Dok jedne tvrde da je to nastavljanje prikazivanja i shvatanja žene isključivo kao seksualnog objekta, druge tvrde da je to vid emancipacije žene i njenog raskida sa okovima patrijarhalnog društva. Tu se javlja nešto što se može shvatiti kao paradoks: iako je bilo uvreženo mišljenje da je jedina funkcija žene da rađa i podiže decu, dakle reproduktivna funkcija koja se dovodi u vezu sa posmatranjem žene kao seksualnog objekta, patrijarhalno društvo je težilo da ograniči ženama slobodu u svakom pogledu, uključujući seksualnu slobodu. U tom smislu, može se reći da je motiv bio sličan onom u islamskom svetu: lepota žene je bila toliko vredna da se morala pokrivati da ne bi izazivala požudu kod drugih i da bi očuvala svoju vrednost tako što bi se čuvala samo za supruga. Žena je svedena na njene zičke karakteristike ali su one

skrivane da bi očuvale svoju čednost. Dakle, njoj je pripisana vrednost kojom se nije smela koristiti. Danas su ljudi „bombardovani“ sadržajem sa seksualnom konotacijom. Kao što reče Oskar Vajld, „život imitira umetnost“ te sadržaji koji se prikazuju se često oponašaju. Nove generacije se ponašaju slobodnije nego starije, ali je „konzervativni moral“ uvek prisutan. Isti oni koji nisu imali nikakav problem da se ponašaju slobodnije, dakle suprotno volji svojih roditelja, sada ne vide ništa licemerno u tome da kukaju kako se „u njihovo vreme znalo“, kako „danas nema morala” (smatrajući da je baš u „njihovo“ vreme on bio posebno izražen), te pokušavaju da drugima nametnu svoju volju. To, naravno, nije ništa novo, trajalo je tokom cele istorije i, nažalost, predstavlja nešto što je u ljudskoj psihi – nametanje svoje volje terajući ljude da uspostave njihove vrednosti. Ono što posebno alarmira je da ljudi koji sebe smatraju progresivnim prihvataju neke elemente tog „morala“. Oni često ne idu toliko daleko da osuđuju devojke koje praktikuju slobodnije ponašanje, ali osuđuju eksponiranje takvog ponašanja. U tom smislu osuđuje se pornograja zbog načina na koji je žena obično tretirana u tim lmovima ili časopisi sa obnaženim ženskim telima na naslovnoj strani i njihovi kupci, ali često ne i žene koje voljno odlučuju da se u njima pojavljuju za novac. One su često shvaćene kao „jake“ i „svesne svojih mogućnosti“, mada ih neke radikalnije feministkinje koje sebe shvataju

kao „progresivne i liberalne“ osuđuju iz istih razloga iz kojih ih glavni predstavnici patrijarhata osuđuju. Pravi primer „Horseshoe“ teorije! Ipak, ne može se reći da kritike nisu osnovane. Seksualizacija sve mlađih devojaka je prisutna, na primer, u muzičkoj industriji. Provokativnost je nametnuta norma i one se ponašaju na način za koji možda smatraju da nisu zrele ili misle da je takvo ponašanje neprimereno. Od većine ženskih pop izvođača očekuje da prodaju svoj seksapil. Štaviše, više se naglašava njihov izgled nego njihov talenat. U tom smislu, one gube svoju individualnost, imaju manje umetničke slobode i više moraju da igraju ulogu koju im producenti nameću, te se sa te strane može shvatiti da patrijarhat i dalje ženama nameće određene rodne uloge koje su vekovima vezivane uz ženski rod. Te rodne uloge su ponižavajuće jer se ženama šalje poruka da se priklone i povinuju muškarcima koji će se boriti za njih zajedno, umesto da se žene same izbore za, npr. status u društvu, bogatstvo I poštovanje. Međutim, sa popularizacijom imidža jake i nezavisne žene, nastaju i pesme koje govore o njenom osnaživanju. Dakle, može se reći da tržište prati trendove i odgovara na njih, ali se, takođe, može reći da takve pesme predstavljaju lični stav autorke i da pokazuju obožavateljima kako da se ponašaju. Kako mediji utiču na ponašanje mladih devojaka i kako se treba postaviti prema tom problemu?

Ustanovili smo da ljudi žele da se ponašaju u skladu sa sadžajem koji im prikazuju mediji. Da li to znači da treba cenzurisati sadržaj koji se prikazuje? Nikako! Lični stav autora ovog teksta je da se mora shvatiti princip „autonomije volje“. Ukratko, da dokle god obe strane imaju konsenzus oko toga šta rade i nisu u zabludi, takav sporazum je valjan. Dakle, treba postupati bez ikakve osude, čak i moralne, jer se ljudi ponašaju onako kako je to u njihovom najboljem interesu, te treće strane ne treba da utiču na to. Ako odluče da se na određeni način oblače, ponašaju, da grade sopstveni identitet prema svojim nahođenjima, to je sasvim u redu ako ne čine nikom štetu osim sebi. U tom smislu, društvo ne treba da nameće određene uloge ženama nego treba da poštuje njihovu volju. Umesto zgražavanja nad određenim pojavama, član društva samo treba da ukaže da se možda sa tim mišljenjem ne slaže i da ponudi alternativu. Ako lice nije zički ili psihički zrelo, treba ga samo pokušati vaspitati umesto osuđivati. Jer, koliko god nekome „promiskuitetno“ ponašanje smeta, to ponašanje je uglavnom nastalo slobodnom voljom. Nikakva zabrana neće to iskoreniti, ali će povećati stigmu koja postoji. Hrišćanski moral po kome žena treba da se stidi svog tela i uopšte seksualnosti treba poslati na smetlište istorije jer je opresivan i autoritaran. Umesto toga, seksualnost je tema koja treba da se pokreće i u školama, u obrazovne i preventivne svrhe. Ako se to prihvati, kontradiktorno je govoriti o bilo kakvoj cenzuri ili stigmatizaciji.

... OBJEKTIV Foto: Nemanja Marinović

Operska pevačica Nataša Tasić Knežević gostovala je u “Školi medijske pismenosti” i sa polaznicima razgovarala o romskoj kulturi i umetnosti od “Trubadura” do današnjih dana.

SEĆANJE

Klub 12: zaboravljena deca koja su promenila svet Piše: Ana Ogrizović

Verujem da svi već znate šta je „klub 27“. U pitanju su muzičari koji su umrli u 27. godini života. Njihova imena i dela ostala su upamćena, čak i kada su napustili ovaj svet. Isto tako verujem da je, nažalost, jako malo ljudi upoznato je sa „klubom 12“. Ovaj klub čine deca koja su umrla u 12. godini života, ali za to jako kratko vreme učinila mnogo i sasvim sigurno donela novo svetlo budućnosti koja im je uskraćena. Njihova imena su Ikbal Masi, Nkoši Džonson i Hektor Piterson. Ikbal Masi rođen je 1983. godine u Pakistanu. Već sa 4 godine bio je prinuđen da radi u fabrici za tkanje tepiha, kako bi otplatio dug svojih roditelja vlasniku. Radio je po 12 sati, sedam dana u nedelji, sa pola sata pauze. Većina dece u fabrici, uključujući Ikbala, bila je vezivana lancima kako bi se sprečilo bežanje. Sa deset godina Ikbal saznaje da je rad u zarobljeništvu ilegalan i beži. Policija ga je uhvatila i vratila, no Ikbal ponovo beži i završava školu za pređašnju decu robove. Ikbal je pomogao da se oslobodi više od 3.000

dece robova u Pakistanu. Veoma pametan i elokventan, držao je mnoge govore širom sveta. 16. aprila 1995. godine Ikbal je upucan u Pakistanu. BLLF, indijska organizacija koja se bori protiv držanja radnika zatočenika, veruje da su ga ubili ljudi iz fabrike iz koje je pobegao. 1994. godine osvojio je Ribokovu nagradu za ljudska prava. Postao je inspiracija za knjigu i lm, a nekoliko institucija, nagrada i ulica ponelo je njegovo ime. Nkoši Džonson rođen je 4. februara 1989. godine u Africi. Škola u Melvilu odbila je da upiše Nkošija zato što je HIV pozitivan. Ovu bolest Nkoši je nasledio od majke, koja je preminula kada je on pošao u školu. Javnost je na odluku škole odreagovala burno i škola je naknadno povukla zabranu. Naime, u Africi je ustavom zabranjena diskriminacija na zdravstvenoj osnovi. Na trinaestoj internacionalnoj AIDS konferenciji govorio je o svom iskustvu, pozivajući ljude poput njega da ustanu i podele svetu svoju priču.

Preminuo je 1. juna 2000. godine i u to vreme bio je najstarije živo HIV pozitivno dete. Nkoši je sa pomajkom osnovao „Nkošijevo utočište“, uporište za HIV pozitivne majke i njihovu decu i Johanesburgu. Posthumno mu je dodeljena Internacionalna dečija nagrada za mir, a o njemu su pisane pesme, knjiga i napravljen lm. O Nkošiju govorio je i Nelson Mandela: „Nkoši je slika borbe za život i neustrašivo se borio protiv ove nemilosrdne, parazitske bolesti. Dirnuo je i inspirisao milione ljudi. Činjenica da je dete još više povećava simpatije mene i drugih prema Nkošiju“. Hektor Piterson rođen je 19. avgusta 1964. godine. Ubili su ga policajci na protestu đaka u Sovetu, 16. juna 1976. godine. Hektora je proslavila fotograja Sama Nzime na kojoj drug nosi njegovo beživotno telo, dok Hektorova sestra

Antoaneta trči za njima. Traumatična fotograja pokrenula je javnost i pomogla da se 16. jun upamti kao simbol otpora Soveta i borbe protiv aparthejda. Njegovo pravo prezime bilo je Pitso, ali je porodica odlučila da ga izmeni u Piterson kako bi bili zavedeni kao ljudi mešane rase, a ne crnci. Položaj ljudi pod nazivom „mešane rase“ tada je bio nešto bolji od crnačkog. 16. juna 2002. godine, nedaleko od mesta gde je Hektor upucan, u Sovetu je podignut Muzej „Hektor Piterson“. Antoaneta danas tamo radi kao vodič. Ovoj deci su uskraćene godine detinjstva koje je trebalo da budu najveselije. Umesto da se igraju i uživaju, oni su zastupali svoja prava do svog poslednjeg daha. Najmanja zahvalnost koja im može biti pružena je upamtiti njihova imena i ostvariti prava i slobodu kojima su Ikbal, Nkoši i Hektor težili.

...

PUTOPIS

Ceo svet je moj dom Piše: Nina Pantić Fotograsao: Said Toumi

ekli su mi da su piramide magične, da je Nil reka kroz koju teče istorija i da u hramovima Luksora i Asuana spavaju duhovi prošlih vremena. Rekli su mi da je Hurgada zabavna, da su u Dahabu divne plaže i da je Nasr City jako moderan. Dva meseca kasnije, kada sam se vratila iz magičnog Egipta, gde se potvdilo da je sve to bilo istina, čudim se svakim danom kako su svi zaboravili da mi napomenu da će mi Egipat postati dom, da ću se među ljudima različitih religija, porekla i stavova osetiti kao kod kuće i da će mi jedan zagađeni, siromašni Kairo i moj mali retro stan koji sam delila sa 7 devojaka u ulici Salah Salem biti lepši od najlepših odmarališta i hotela bilo gde u svetu. Dok sam još bila u Beogradu, izgubljena u moru papira koje treba potpisati, novca koji treba sakupiti, vize za koju treba podneti zahtev, intervjua i svih tehnikalnosti nisam ni stigla da imam očekivanja. Kada sam se ukrcala u avion, nisam stigla da očekujem zbog straha od letenja, a kada sam prvi put kročila u Kairo nisam se setila da

očekujem od uzbuđenja. Ali je moje iskustvo u Egiptu prevazišlo sva očekivanja koje sam u pauzama stigla da imam. Mnogi su mi govorili da ne idem u Kairo, da nije sigurno, da su ti ljudi drugačiji od nas i da se tamo nikada neću osetiti mirno i sigurno. Sedim u svojoj sobi dok ovo pišem, ušuškana u krevet i moram da priznam da nisam mirna kao što sam tamo bila. Za mesec i po dana, koliko je trajala moja praksa, promenio se način na koji gledam na život, izašla sam iz svoje zone komfora, pobedila svoje strahove i otvorila svoj um kao nikada do sada. Shvatila sam da ne postoji ništa lepše na ovom svetu nego dati, a ne očekivati ništa zauzvrat i deliti sa ljudima. Shvatila sam da ne postoji on, ona, ja, vi nego da je jednino bitno na ovom svetu biti zajednica i biti MI. Naučila sam da cenim različitost, da ne postoji univezalno i generalno i da ne postoji ništa bitnije od jednakosti, ljubavi i razumevanja. Naučih da edukacija, pravo žene da ide u školu, ljudska prava i ekološka svest nisu

samo fraze i da na njima treba raditi svakog dana i svim snagama. Dok sam deci bez roditelja predavala engleski, gledala ih kako upijaju znanje kao sunđeri, kako se smeju i igraju kao da imaju sve, dok sam malog Islema učila godišnja doba, ja sam ta koja je naučila da ceni male stvari u životu i bude zahvalna na tome što u svom frižideru u Beogradu uvek ima svega što želi da jede. Ljudi koje sam upoznala, njihove životne priče i sve što sam sa njima prošla promenili su sve u meni. Od delića sebe koji su mi dali ti ljudi kroz svoje priče, osmehe, gestove, kulturološke osobenosti i ideologije ja sam sklopila ono što jesam sada dok ovo pišem. AIESEC mi je otvorio vrata u ovaj svet kakva nikada sama ne bih mogla da otvorim, volonterska praksa kojom sam se bavila u Egiptu pružila mi je nezaboravno iskustvo i donela u moj život ljude iz celog sveta koje ponosno i sigurno nazivam svojom drugom porodicom. Beskrajno

sam zahvalna AIESEC-u na tome i beskrajno sam zahvalna Ani što je uvek bila tu. Egipat je bio divan i on zaista jeste onako magičan kao što vam pričaju. Crveno more jeste prelepe plave boje, Kairo jeste ogroman i prepun ljudi, Hurgada jeste puna stranaca i ima odlične plaže, piramide vam zaista oduzmu dah i bace vas u rebus. Ali stara baka koja prodaje sir na sred hektične ulice, miris shishe koji se širi gradom, stari žuti taksi čiji vozač nikad ne zna kuda ide, kaći na sred mosta, zvuk kolskih sirena i stari deka čiju kočiju vuče magarac koji na semaforu uredno čeka pored najnovijeg BMW-a, skuter na kome se vozi petoro ljudi, male prodavnice voća, parfema i začina, zvuk ezana u podne - to je ono što daje magiju Egiptu. Ljudi su ti koji udišu život Kairu. Ljudi su ti koji su centar jedne organizije kakva je AIESEC i ljudi su ti koji su me naučili da cenim život. Hvala vam, ljudi.

...

INTERVJU

Jugoslava Drašković

Ne budite nezahvalni i lenji RAZGOVARAO: Ana Kotur FOTOGRAFISAO: Andrija Rančić

Jugoslava Drašković je srpska glumica. Diplomirala je glumu u klasi Radeta Šerbedžije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a prvi put se ostavarila kao glumica u lmu „Mi nismo anđeli“ kao opasna plavuša na motoru. Ipak, Jugoslavu Drašković pamtimo kao urđinu Golubović iz serije „Srećni ljudi“, iako je ona igrala u istoj seriji i jednu malu ulogu devojke koja dolazi na seansu kod mađioničara Čarlija. Danas ova glumica igra u beogradskom pozorištu „Puž” i zaposlena je u porodičnoj rmi koja se bavi distributerskim poslom u lmskoj industriji. Kada ste počeli da se bavite glumom, odnosno kada ste prepoznali taj talenat? - Od kada znam za sebe volim lepu reč i poeziju, pa su tako moji nastavnici u osnovnoj školi to primetili i forsirali taj moj talenat. Nakon toga odlazim u srednju ekonomsku skolu u Bačkoj Palanci i pridružujem se amaterskom pozorištu koje sa uspehom funkcioniše i okuplja istinske zaljubljenike u pozorišnu umetnost. Zatim, upisujem Akademiju Umetnosti u Novom Sadu. Pamtimo Vas kao Ðurđinu, ćerku Vukašina Golubovića, izigranu misicu i studentkinju medicine. Kako je bilo snimati u to vreme? Na koji način ste došli do te uloge? Koje su bile kritike? Kako ste sarađivali sa kolegama glumcima? - Reditelj Slobodan Šuljagić gledao je predstavu „Šta je sobar video“ u Pozorištu na Terazijama u kojoj sam imala lepu ulogu i igrala sa plejadom fantastičnih glumaca kao što su Zijah Sokolović i Danica Maksimović. Bio je zadovoljan mojim izvođenjem u predstavi, pa me se setio i pozvao da zaigram u seriji „Srećni ljudi“. Kada sam ušla u snimanje serije to je već bio uigran tim koji je meni i Zlati Numanagić, koja je u isto vreme došla u seriju kao moja majka, mnogo pomogao da se što lakše priviknemo i uplovimo u ovu veliku avanturu. Seriju smo snimali od ujutru do uveče svaki dan i nisam imala nikakav dodir sa realnim životom. Tada nije bilo ni društvenih mreža ni interneta, pa si pozitivne ili negativne kritike svog rada mogao da dobiješ samo na ulici u direktnom kontaktu sa gledaocima. Moja publika su većinom bila deca i to je jedina povratna reakcija koju sam dobijala u to vreme. Da li su se u vreme Vašeg studiranja i rada lakše

dobijale uloge i češće snimali lmovi nego danas? - Polovina moje klase koja je studirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu bila je iz Beograda, ali su ovde upisali glumu zbog jedinstvene prilike da im Rade Šerbedžija bude profesor i bila je uplašena šta će dalje i da li ćemo svi zajedno kao studenti biti izopšteni. Beograd je bio u to vreme jedini centar lmske industrije u Srbiji i ako nisi ziveo u njemu put ka dobijanju uloga je bio značajno otežan. Danas je situacija drugačija jer se informacije brže dele, ali ipak mislim da je premala produkcija lmova, a previše glumaca. Da li Vam je veći užitak igrati predstavu ili ipak glumiti u lmu? - Za glumca mislim da je uvek bolja predstava, zbog kontinuiteta uloge i ličnog zadovoljstva nakon nje. Zbog publike koju osećaš kako diše i koja ti uvek sa sigurnošću pokaže da li ti je poverovala. Dakle, povratnu informaciju dobiješ odmah, što sa glumom pred kamerama nije slučaj. Nekada se desi da tek posle godinu dana, dok se lm izmontira i uradi post produkcija, ti vidis sta si uradio. Danas imate svoju rmu koja se bavi prikazivačkim i distributerskim poslom u lmskoj industriji. Koja su Vaša zaduženja u toj rmi i da li Vam nedostaje gluma kao profesija? - Moja zaduženja u rmi su brojna, počev od organizacije mobilnih ekipa koje putuju po Srbiji i prikazuju najnovije lmske hitove u preko 100 gradova naše zemlje do predstavljanja naše rme Art Vista na Webu. Sajtovi naših bioskopa, aplikacije za mobilne telefone i sve društvene mreže. Poenta porodične rme je ta da nemate radno vreme. Uvek ste dostupni i zaposleni - u ponoć ili ranom zorom. U lmu „Vrati se Zone - II deo“ glumite majku Zone Zamrove. Da li ste se nadali toj ulozi i da li je bar na tren probudila u Vama neku želju da biste i dalje voleli da aktivno snimate neku seriju kao što je bila „Srećni ljudi“? - Ulogu u lmu „Zona Zamrova - drugi deo“ prihvatila sam zbog davnog obećanja koje sam dala producentima lma i jako sam srećna što sam bila deo tog projekta. Volela bih da snimam seriju,

zašto da ne. Ne znam samo kako bih uklopila u sve to i današnji posao koji obavljam u porodičnoj rmi, ali bih verovatno našla adekvatnu zamenu.

za sebe. Nedavno sam se vratila sa puta po Španiji u kojoj sam bila prvi put i moram priznati da me je oduševila.

Sa kojim kolegom glumcem se aktivno družite i sarađujete i dan danas?

Da li već sad prepoznajete neki talenat kod Vaše ćerke I koji? - Moja ćerka je već pronašla svoj put i interesovanja. Ona studira lmsku i tv produkciju na Akademiji umetnosti. Jako je zadovoljna i zainteresovana za ono što studira i već je počela da radi na raznim projektima.

- Zbog prirode mog posla često srećem kolege glumce jer je naša rma vodeći distributer domaćeg lma na srpskom tržištu. U aktivnim prijateljskim odnosima sam ostala sa mojim kolegama Slobodanom Ćustićem sa kojim sam radila nekoliko projekata, Dimitrijem Ilićem sa kojim već 25 godina u Pozoristancu Puz igram u kultnoj prestavi Julija i Romeo, kao i sa Predragom Kolarevićem koji mi je prijatelj još iz studenskih dana. Koja je Vaša omiljena destinacija za odmor i da li često putujete? - Nemam omiljenu destinaciju, svaka nova je priča

Šta biste poručili mladim dramskim umetnicima koji tek studiraju? Čemu da se nadaju? Poručujem im da, ako je gluma ono što najviše na svetu vole, ne odustaju od svog cilja i da svakodnevno neguju svoj talenat i stalno se usavršavaju. Taj dar je kao biljka koja mora da se neguje jer se bez negovanja dar suši i umire. Dopustite mu da se razvija i ne budite nezahvalni I lenji.

...

KULTURA

Trampa knjiga kao kulturološki fenomen Piše: Milana Veljko

njige će, izgleda, uprkos tome koliko se čovek kroz vreme „razvijao, rastao i odrastao”, zauvek biti posmatrane iz dva ugla: iz ugla gde su one oni dosadni, debeli udžbenici, za koje nikada nismo sigurni zbog čega nas teraju da ih čitamo, i iz ugla omiljenih knjiga, koje nikada ne želimo da završimo da čitamo. Razmena, to jest trampa knjiga, postaje savremeni kulturološki fenomen. Sam čin je jedinstven jer se radi o besplatnoj razmeni znanja, koja je pozitivna sa obe strane (koliko daš, toliko ti se I vrati). Trampa se može odvijati na više načina. Kultura trampa knjiga me je oduševila još kada sam prvi put ugledala statuse velikog broja ljudi na Fejsbuku. U pitanju je bilo slanje knjiga potpunim neznancima, da li dve ulice dalje od tvoje ili na drugi kontinent, dok od tih istih neznanaca tebi stižu njihove knjige. Prvi put kada se ovo pročita zvuči strašno jer jednom plašljivcu u jednoj minuti prođe više od stotinu loših scenarija kroz glavu. Drugi put kada se ovo pročita, pogled na stvari je

već malko drugačiji. Ko to menja knjige i kome je to palo na pamet? Jedan primer „onlajn“ razmene knjiga jesu i čitavi sajtovi koji postoje baš iz tog razloga. Neki od njih su BookCrossing, BookMooch i Lenro, koji su tu sa ciljem da svet pretvore u jednu ogromnu biblioteku. BookCrossing je vebsajt uz pomoć kog korisnici ostavljaju knjige na mestima na kojima žele ili u BookCrossing zonama, poput kaća, knjižara, javnih površina i slično da bi potom ostali korisnici odlazili „u potragu za knjigama“. Pored toga, postoji i jednostavnija mogućnost da dođeš do knjige koja ti se dopada – vlasnik ti je jednostavno pošalje. Sajtovi funkcionišu po sličnim principima, oni sami imaju preko 75000 članova, a članstvo je besplatno. Javne i džepne biblioteke su sve popularnije, kako u svetu, tako i kod nas. Bez obzira da li ih prave neke organizacije, sajtovi ili pojedinci, sve funkcionišu po istom principu: najbitnije je „da knjiga pronađe svog vlasnika“ bilo gde u javnom

prostoru - autobuskoj stanici, pokraj klupe u parku ili u centru grada. One takođe funkcionišu po principu trampe, bitno je da kada se jedna knjiga uzme, da se druga ostavi za uzvrat. Festival „Čitam Čitaš“ je još jedan projekat koji doprinosi popularizaciji knjige i čitanja. Nastao je 2012. godine, kao studentski projekat studentkinja Katedre za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Tanje Ðorđević, Tijane Zebić, Kristine Grebenar i Mirjane Jemović. Održava(o) se na mestu stradale Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu i doprinosi njenoj revitalizaciji. Danas sama organizacija Festivala broji čak petnaest članova. Trampa polovnih, već čitanih knjiga, daje mogućnost svakome da dođe do knjige i da proširi svoje znanje i vidike. U okviru Festivala, postoje razne aktivnosti i radionice koje su povezane sa knjigom, književnošću i edukacijom. Na ovogodišnjem, petom po redu, Festivalu „Čitam Čitaš“ koji se, kako kažu organizatori, „silom neprilika“ održao u Novom bioskopu Zvezda, održana je i dvosatna trampa stripova, radionica stripa i aktivnost „Poznati čitaju“. Ovde se slavilo čitanje, razgovaralo se o knjizi i

razmenjivale su se preporuke. Procenjuje se da je Festival je posetilo preko 2000 ljudi, dok se razmenilo preko 3000 knjiga. Festival je ove godine izgubio podršku Grada Beograda, ali ga i dalje podržava organizacija Europa Nostra. Pored Festivala „Čitam Čitaš“, postoji još dosta kako festivala i akcija u čitavoj Srbiji. U Beogradu se održava „Book Fest“ i „Čumić Book Fest“, a istakla se razmena knjiga povodom 46 godina programske sekcije Radio Beograda „Knjiga solidarnosti“. U Nišu postoji akcija „Niški antikvarijat“ u holu Niškog kulturnog centra, kao i akcija niške Univerzitetske biblioteke „Nikola Tesla“ kada je svaka prva sreda u mesecu dan za trampu knjiga. Kultura čitanja u sve „savremenijoj i bržoj“ sadašnjici ostaje ista kao što je bila i u davnim vremenima; samo za nijansu naprednija i sa više mogućnosti. Uz pomoć same trampe knjiga, koja ima tendenciju da postane jedan od najznačajnijih kulturoloških fenomena čovečanstva, knjiga „ostaje živa“ u bilo kom obliku; pisana reč živi i dela, neuništivo ide kroz vreme i preti večnim opstankom.

...

OBJEKTIV Foto: Sara Ristić

Treću konferenciju “The Global Human Rights Forums” nezvanično je zatvorila aktivistkinja za ljudska prava Snježana Jolić koja se na ceremoniji dodele sertikata efektnim govorom obratila okupljenima.