Magazin "Promaja", 2. broj - oktobar 2017. by Centar za marginu

drugi broj - oktobar 2017.

priče sa margine

MOHAMMAD REZA HOSSEINI

MOJE DRUGO IME JE NADA

Reč urednika Dragi čitaoci i čitateljke,

Osnivač Centar za marginu Urednik Nemanja Marinović Dizajn i prelom Tijana Ristić Lektorisali Vladimir Tasić i Branislav Bokur Naslovna fotograja Jenny Tolou web www.czm.org.rs e-mail ofce@czm.org.rs

Saradnici Simón Yantani Beltrán Ivana Ćetković Mohammad Reza Hosseini Nikola Petrović Mila Todorović Mladen Mladenović Tamara Urošević Uroš Ðurović Tamara Ivančević Bojana Prašović Minja Bujaković.

pred vama se nalazi drugi broj „Promaje“, magazina za koji smo već zaključili da duva baš iz svih smerova. Promaja je srpski “brend” i ne postoji nigde drugde osim na ovim prostorima. Uvek duva kad ne treba, često smeta, pomalo i plaši, ali uvek donosi svežinu i promenu. Ideja za kreiranje ovakvog sadržaja proizašla je iz višegodišnjeg aktivističkog iskustva „Centra za marginu“ i njegovih članova i članica, kako u lokalnom, tako i globalnom kontekstu putem serije međunarodnih konferencija „The Global Human Rights Forums“ koje organizujemo u Beogradu. „Promaja“ je nastala iz uvida da na našim prostorima ne postoji specijalizovani magazin koji se bavi ljudskim pravima u globalu, društveno relevantnim temama i aktivizmom, iako ima medija koji jako lepo o ovim temama izveštavaju. „Promaja“ teži da glas da onima koji se ne čuju i prenese autentična iskustva i priče koje se nigde drugde ne mogu pronaći. Priče sa margine nisu „vest“, a aktiviste nikada nećete videti na naslovnim stranama tržišno orijentisanih mejnstrim medija. Iz tog razloga ovim magazinom otvaramo prostor za njih, a ujedno stvaramo i mogućnost mladim, perspektivnim ljudima punim entuzijazma, volje i energije da se ispolje, istražuju i analiziraju. U pitanju su studenti i alumnisti naše „Škole medijske pismenosti“ iz čijeg pera je izašao određeni broj tekstova koje imate priliku da čitate. Kao potpuno volonterski projekat „Promaja“ ima „privilegiju“ da ne zavisi od tiraža ili klikova, već da sadržaj u potpunosti kreira u skladu sa društvenom relevantnošću i vrednostima za koje se kao organizacija zalažemo, a sigurni smo da će tekstovi pronaći put do svoje publike. Ono što vam zasigurno možemo garantovati jeste da priče koje pročitate u „Promaji“ nećete nigde drugde. Uostalom, čitajte nas i u narednom periodu i uverite se sami.

Nemanja Marinović, urednik

SADRŽAJ

Sećanje na Merlinku

14. oktobra rođen je Vjeran Miladinović, poznatiji kao "Merlinka". Danas Merlinka živi u sećanjima grada Beograda na koji je ostavila neizbrisiv trag.

4. Putopis - Simón Yantani Beltrán Nepostojanje debate o ljudskim pravima u Čileu

10. Aktuelno - Ivana Ćetković Azerbejdžan - Nova Čečenija

11. Društvo Stub srama i zvezda meseca

12. Kolumna - Nemanja Marinović Ne živimo u svetu Dejvida Gejla

14. Priča sa naslovne strane - M. Reza Hosseini Moje drugo ime je nada

Marko Tošić Prosjačenje treba biti dekriminalizovano

20. Iz ugla mladih - Mila Todorović Školske uniforme: rešenje ili hir? 22. Rezon - Mladen Mladenović Oda radosti

24. Intervju - Heather Ventresco Osvetlite svoje privilegije 28. Reportaža - Tamara Urošević Požarevac - platno globalnog ateljea

30. Analiza - Uroš Ðurović Orijentalistički diskurs i pop kultura

34. Intervju - Sara Fusco Žrtve nasilja ne pronalaze pravdu ni posle smrti

Nikola Petrović Okruženje koje stvara suicidnu misao

42. Perspektiva - Minja Bujaković Da nam živi, živi rad!

37. Kultura - Tamara Ivančević Homoerotske prakse kao deo kulture

43. Sećanje - Nemanja Marinović Oskar Vajld

40. Lično - Bojana Prašović Kada koračaš sam rađa se najbolja verzija tebe

44. Horoskop

PUTOPIS

Nepostojanje debate o ljudskim pravima u Čileu Piše: Simón Yantani Beltrán

Proteklih 27 godina Čileanci pokušavaju da izleče rane prouzrokovane 17 godina dugim periodom autoritarizma. Svaka vlada nakon 1990. godine pokušala je da unapredi politike pomirenja i nađe rešenja za ugrožavanje ljudskih prava i pravdu za zločine protiv čovečnosti. Međutim, neki od nas veruju da je post-diktatorski narativ preuzeo raspravu o ljudskim pravima, ostavljajući u drugom planu ostala pitanja koja u velikoj meri utiču na društvenu i političku situaciju u zemlji: decu, stare, žene, LGBT, siromaštvo i obrazovanje. Da se razumemo, to ne znači da ove teme nisu otvorene: Čile je napravio napredak u poštovanju LGBT prava legalizovanjem istopolnih građanskih zajednica 2015. godine, borba za ženska prava pre nekoliko nedelja imala je veliki uspeh na pitanju abortusa, a uz to postoji mnogo debata o penzionim fondovima i radničkim pravima. Međutim, uprave i vlast su se do 2010. godine o društvenim i političkim pitanjima vodile načelom pragmatizma. Post-diktatorski narativ bio je konstantan, ali nije obuzimao sve javne rasprave. Stanje u ekonomiji se stalno poboljšavalo, pre svega zahvaljujući ponovnom uvođenju Čilea u ekonomski sistem devedesetih godina. Pragmatična spoljna politika omogućila je obnovu diplomatskih i poslovnih odnosa izgubljenih u periodu diktature, a institucionalna i ekonomska stabilnost omogućila je rast na koji su zemlje Južne Amerike mogle da se ugledaju. Rasprava o ljudskim pravima izgubljena je pod trenutnim vođstvom koalicije Nueva Mayoría. Druga vlada Mišel Bačet izbegla je političke, ekonomske i društvene debate koje bi održale

standarde na nivou koji je bio do 2014. godine. Umesto toga, okrenuli su se procesu reformi koje su proizvele nesigurnost unutar sistema: ekonomske reforme snizile su ekonomski rast sa 4,1% u 2013. godini na 1,6% u 2016. godini, reforme obrazovnog sistema primorale su više od 71000 studenata da napuste školovanje ili samostalno plaćaju školarinu jer novi sistem nansiranja visokog obrazovanja, kojim je obećano besplatno školovanje za 70% čileanskih studenata, već sada nije održiv i može da podrži samo 12,7% studenata u 2017. godini. Takođe, spoljni dug Čilea dostigao je 65,4% bruto domaćeg proizvoda u 2016. godini, a ksalni dug će do kraja tekuće godine dostići 25,2%, sve zarad nansiranja ovih loše osmišljenih socijalnih politika. Debata o ljudskim pravima izgubljena je u okviru post-diktatorskog narativa koji je važna društvena pitanja redukovao na tangente koje održavaju visoko ideologizovan program vlade, potčinjavajući čak i važne etičke debate političkoj retorici. Na ovom mestu, osvrnuću se na zaštitu fundamentalnih ljudskih prava u svim trenutnim društvenim i političkim diskusijama. Sledi nekoliko primera: Reformom obrazovanja predviđeno je poboljšanje kvaliteta javnih obrazovnih ustanova vraćanjem njihove administracije u okvir centralne vlade i eliminacijom dodatnih izvora nansiranja. Ovaj direktni napad na sposobnosti i prava roditelja da

samostalno biraju gde će obrazovati svoju decu pravdan je pozivanjem na “eliminaciju neoliberalnog sistema”, na osnovu veze koja nijednim istraživanjem do sada nije potvrđena. Implementacija ove reforme uticaće na gotovo 3000 škola koje se oslanjaju na pomoćna nansiranja, ostavljajući više od 71000 studenata u neizvesnosti za svoje obrazovanje. Sa druge strane, tema koja je zadržala značaj tiče se nacionalnog sistema za mlade (SENAME na španskom). Užasna administracija ovog sistema poznata je svim Čileancima. Deca koja se nalaze u ovom sistemu odvedena su iz svojih porodica usled osetljivih situacija ili da odsluže vreme dok ne napune 18 godina. Smrt jedanaestogodišnje Liset skrenula je prošle godine pažnju javnosti na nemar u okviru sistema dečije zaštite. Kongresna komisija, poznata kao SENAME2, istražila je smrt 184 dece

od 2005. do 2015. godine. Slučajevi poput smrti bebe koja se udavila u sopstvenom izbljuvku, sedamnaestogodišnjeg dečaka koji je izboden na smrt, zatim silovanja, samoubistva i mnogi drugi slučajevi ovoj instituciji nisu poznati. Očigledno, u Čileu je debata o ljudskim pravima izgubljena i podvedena u okvir političkih diskusija koje ne daju mnogo rezultata. Nismo bili u mogućnosti da vidimo etičku debatu koja naglašava ove probleme. Ograničili smo svoje umove na pomirenje sa dalekom prošlošću, umesto otvaranja ka idejama koje će poboljšati sadašnjost i stvoriti izvesnu, stabilnu i održivu budućnost. Čile mora da shvati da ljudska prava nisu izmišljena od strane post-diktatorskog režima, već predstavljaju osnove na koji se gradimo kao ljudi i građani zemlje koja stremi društvenom i ekonomskom razvoju.

...

INTERVJU

Marko Tošić

Prosjačenje treba biti dekriminalizovano! RAZGOVARAO: Nemanja Marinović

Centar za integraciju mladih jedina je organizacija u Srbiji koja već 13 godina pruža podršku jednoj osetljivoj grupi dece – deci koja žive i/ili rade na ulici. Iako su ova deca danas prepoznata od strane drugih institucija, CIM ostaje jedina organizacija koja se bavi razvojem programa podrške namenjenih isključivo njima, prepoznajući specičan kontekst i okolnosti iz kojih ona dolaze. Na temu dečijeg rada razgovarali smo sa izvršnim direktorom organizacije Markom Tošićem. Aktivisti “Centra za integraciju mladih” bili su pioniri u radu sa decom koja žive i rade na ulici. Kako je sve počelo? - Sve je počelo na jedan spontan način 2004. godine kada je grupa studenata sa defektološkog fakulteta primetila klince koji žive ili rade na ulici i dobila želju da nešto radi sa njima. U to vreme nije postojala podrška toj deci, izuzev podrške u sistemu socijalne zaštite koja ih nije prepoznavala kao posebnu grupu. Tada su počeli da razgovaraju sa njima, vremenom stekli njihovo poverenje i zajedno sa njima polako kreirali usluge koje su odgovarale potrebama te dece. Ponosno mogu da kažem da današnje Svratište izgleda ovako kako izgleda jer je došlo iz ideje dece. Njihova prva potreba je bio prostor u kome mogu da se higijenski zbrinu, zatim da imaju obroke, a kasnije se na to nadgradio i rad sa stručnim timom i povezivanje sa drugim institucijama. To je ujedno bio i početak rada CIM-a. U kojoj meri se ova grupa dece promenila u poslednjih 13 godina od kako ih pratite? - Ta grupa dece se od tog trenutka do danas dosta promenila, ali nije suštinski rešena. U tom trenutku smo imali više dece koja su živela na ulici po raznim skvotovima, napuštenim kućama, vagonima na železničkoj stanici, u toplovodima i šahtama. Veliki deo dana provodili su u velikim tržnim centrima i jedna od glavnih karakteristika je da su živeli u vršnjačkoj grupi. Uglavnom su muškarci vodili te grupe, a ponekad se dešavalo da to budu devojčice koje su po karakteristikama podsećale na muškarce jer je to jednostavno bila strategija preživljavanja: ako si muškarac imaš veće šanse da preživiš na ulici, a ako si nasilnik to ti daje još veće šanse. Ovi negativni modeli su se tako preslikavali sa deteta na dete. Danas je manji

broj dece koja spavaju u vršnjačkim grupama na ulici. Nažalost, deca koja su tada tako živela su sada po zatvorima jer su imala neka krivična dela ili više nisu živa ili su u inostranstvu. Našli su uglavnom loš izlaz iz te situacije jer je izostala podrška sistema. Oni nisu naišli na podršku sistema, kao što ni danas mnoga deca ne nailaze na tu istu podršku. Gde su bili roditelji dece koja su tada živela na ulici? - Ti su deca koja su nažalost živela odvojeno od porodice ili su bila institucionalizovana pa pobegla iz domova. Imali smo primere gde su deca izgubila roditelje za vreme rata u Hrvatskoj i na Kosovu ili su sa roditeljima došli u Beograd pa su im roditelji preminuli, a bilo je i situacija da su roditelji napuštali svoju decu ili su porodice bile potpuno disfunkcionalne da su deca bežala iz tih porodica u pokušaju da se samostalno uključe u normalne društvene tokove. Naravno, nisu sva deca bila iz populacije dece bez roditeljskog staranja, to je bila samo jedna grupa dece. Bilo je dosta dece koja su zajedno sa roditeljima prosila na ulici, zajedno su živeli na ulici, spavali po vagonima i napuštenim kućama. Treća grupa dece, koja i danas postoji, su deca koja su dolazila iz neformalnih naselja i koja su preko dana radila na ulici, a onda se vraćala uveče u porodice svojim roditeljima. Često se smatra da je prošnja na ulici deo lanca organizovanog kriminala. Kakva su vaša saznanja, s obzirom da većinu dece koju srećemo na ulici poznajete? - To je jedna od zabluda koja postoji o ovoj grupi dece u javnosti, medijima i generalno u mišljenju koje o njima gradi opšta populacija. Postoje slučajevi da su deca primorana da prose i organizovana od grupa ljudi koji ih zloupotrebljavaju, ali je to jako mali broj slučajeva. Najčešće je situacija ta da deca izlaze da rade ili prose na ulici sama ili zajedno sa porodicom zato što dolaze iz jako teških ekonomskih uslova. Veći broj te dece sada, a i na početku našeg rada, dolazi da radi preko dana da bi pomoglo svojim porodicama, ne zato što su to osećali kao svoju dužnost, već zato što su shvatali da je to jedini način preživljavanja. Oni imaju izbor da ostanu kod kuće i da budu gladni i žedni i da jednog dana to dovede do ozbiljnih zdravstvenih problema, a kasnije ja

pretpostavljam i smrti, ili da izađu na ulicu, preturaju po kontejnerima ili pronađu neki način da zarade i nađu nešto što mogu da preprodaju kao sekundarne sirovine. Oni i nemaju drugu mogućnost. Kakve su njihove porodične okolnosti? - Prvo je važno da se shvati da kada govorimo o roditeljima dece koja rade na ulici to nisu roditelji koji ne vole svoju decu ili su manje brižni od roditelja opšte populacije. Mi zapravo pričamo o roditeljima koji imaju ili nemaju mogućnosti, kapacitete, obrazovanje, bilo kakve šanse. Po istraživanjima koje smo radili indikatori jasno pokazuju da u deset neformalnih naselja nema nijednog penzionera, što implicira da nema nijedne osobe koja je formalno zaposlena. Nijedna osoba iz tih naselja nema socijalno i penziono osiguranje, niti sve druge preduslove neophodne da ostvare svoja prava. Ako idemo malo dublje u taj problem, oni ne mogu ni da imaju zaposlednje zašto što nemaju obrazovanje, a obrazovanje nemaju zato što nemaju uslova da idu u školu. Niko od nas ne bi otišao tako higijenski zapušten kao što idu oni koji u naseljima nemaju ni struju ni vodu i koji se u 21. veku kupaju u koritu ispred barake. To su sve okolnosti sa kojima se svakodnevno susreću i ono što stalno podvlačim i što nije samo moje mišljenje, već stav organizacije, jeste da su najveći problem diskriminacija, socijalna isključenost i katastrofalna ekonomska situacija u kojoj se nalaze.

Iz tih saznanja i tih potreba nastalo je Svratište. O kakvoj se usluzi radi? - Svratište je jedina usluga za ovu decu i ona je kreirana samo po njihovim potrebama. To znači da nema više grupa dece sa kojima Svratište radi, pa su deca koja žive ili rade na ulici jedna od njih. Namenjeno je isključivo ovoj grupi dece i nastalo je i razvijalo se uz konsultacije sa samom decom. Danas se Svratište nalazi u sistemu socijalne zaštite, prepoznato je zakonom i postoje minimalni standardi ove usluge. Svako ko bi hteo da

organizuje Svratište zna po kojim standardima se ono može sprovesti. Mi koordinišemo dva Svratišta - na Novom Beogradu i Zvezdari i u njima radi stručni tim koji čini 15 ljudi. Imamo takođe stručni tim na terenu, kao i veliki broj volontera i danas smo licencirani pružaoci ove usluge. Osim Beograda, Svratište postoji u Novom Sadu i koordinisalo ga je udruženje EHO, a sada je u koordinaciji Centra za socijalni rad. Pričali smo o tome šta se promenilo kada su karakteristike grupe u pitanju. Šta se promenilo kada su u pitanju zakoni? Da li zakon prepoznaje i štiti ovu decu? - Kada je u pitanju legislativa i pravni okvir imamo bolju situaciju, ali kada o tome govorimo fokus ne treba da bude samo na donošenju zakonskih propisa, akata, protokola, strateških planova ili akcija. Danas imamo protokol na nivou grada Beograda koji služi organizacijama, institucijama i svim akterima kao vodič na koji način da postupaju u radu sa ovom decom, imamo komentar komiteta Ujedinjenih nacija koji je ove godine izašao i jasno pokazuje smernice svim državama potpisnicama konvencije o pravima deteta kuda njihove politike treba da idu. Međutim, ono što nedostaje je implementacija tih zakona i sankcije za njihovo nepoštovanje. Najveći problem leži u odgovornosti. Niko ne snosi nikakvu odgovornost za propuste u radu sa ovom decom. Napredak što se tiče pravnog okvira postoji, ali još uvek izostaje primena i suštinska podrška tim porodicama. Na primer, važno je da se shvati da deca ne smeju da budu prepoznata kao počinioci krivičnih dela, to se sada provlači kroz mnoge zakone. Ako tražimo počinioca, ni deca ni roditelji, bar iz ugla Centra za integraciju mladih, ne bi trebalo da budu odgovorni iz tog razloga što oni zaista nemaju nikakve mogućnosti i nikakve uslove. Traženje rešenja u kažnjavanju onih kojima je pomoć najpotrebnija održava situaciju koju smo imali do sad, porodice neće biti uključene u društvo i problem ostaje suštinski nerešen. Dakle, smatrate da prosjačenje treba da bude dekriminalizovano? - Stav organizacije je da prosjačenje kao takvo treba da bude dekriminalizovano, ali je potrebno sagledavanje šire slike, opšteg konteksta i uslova iz kojih te porodice dolaze. Daleko od toga da

organizacija smatra da ne postoje situacije zlostavljanja i zanemarivanje ove dece, niti mislimo da su sve porodice emotivne, topple, brižne i da ne koriste decu za rad, ali to je mali broj slučajeva. Ono što hoćemo da kažemo je da sagledavanje šire slike daje mogućnost da se svi elementi uvrde pre donošenja bilo kakvih zaključaka jer veliki broj dece koja živi ili radi na ulici činjenjem tog dela pruža sebi jedinu mogućnost preživaljavanja. Naš stav je da deca ni u kom kontekstu ne mogu da budu krivično gonjena jer su ili izmanipulisana ili nemaju drugu opciju, osim ako je to opcija da ostanu u naseljima i žive od kartona i vazduha. To nije samo naš stav, to je stav i viših instanci, poput komiteta UN koji je u opštem komentaru uključio dekriminalizaciju tih korisnika. Niko ne kaže da nisu krivična dela kada neko obije traku ili počini razbojništvo, to jeste krvično delo i naši korisnici znaju da u nama neće naći saučesnika za to, ali nije krivično delo kada neko izađe na ulicu i pruži ruku i prosi kako bi prehranio sebe i majku pored. Šta je najveći izazov koji ste prepoznali i sa kojim se suočavate? - CIM prepoznaje da postoji problem u radu sa decom koja napune 16 godina jer u tom trenutku prestaju da budu korisnici Svratišta. Otvorilo se pitanje na koji način pružiti podršku ovoj deci i strateški smo odlučili da je pravac u kome ćemo kao organizacija ići socijalno preduzeće i otvaranje kaća gde će deca koja izađu iz Svratišta moći da dobiju svoje prvo zaposlenje i da pokažu širokom krugu preduzetnika da je rad sa njima i poverenje u njih itekako moguće. Već imamo jedan broj dece za koju verujemo da bi se rado uključila, nadamo se da će kać početi sa radom od nove godine. Tada ćemo imati jednu zaokruženu priču sa programom obrazovanja koji radi sa najmlađom decom iz neformalnih naselja koja su uključena u predškolski program, zatim Svratište koje radi sa decom od 5 do 15 godina i na kraju ovu uslugu za stariju decu. Najveći izazov, međutim, jesu nansije. Svratište nema obezbeđena sredstva od kraja ove godine, tako da je jedina usluga namenjena ovoj deci i za koju verujem da je za njih druga kuća, suočena sa mogućnošću da bude zatvorena. Svake godine se desi ova situacija, ali to nije prazna priča jer problem sistemski svake godine ostaje nerešen.

Iako postoji pravni okvir i ispunjeni svi uslovi da bi grad obezbedio sredstva za Svratište ono što nedostaje je politička volja.

Sa koliko korisnika radi Svratište i koji je to broj dece koji će biti u problemu ukoliko dođe do zatvaranja? - Svratište ima ukupno 287 korisnika, ali to su samo aktivni korisnici. Brojka ne pokazuje fenomenološki problem života i rada na ulici. Realan broj je užasno veliki jer, ako pričamo o broju dece koja žive ili rade na ulici, za mene lično su to sva deca koja dolaze iz neformalnih naselja. Život u baraci jeste život na ulici. Ta naselja nemaju nikakve infrastrukturne uslove da bi se tu život normalno sprovodio. Konkretno će tih 287 klinaca ostati u velikom problemu i verujemo da će drop out iz obrazovanja biti ogroman jer oni koriste Svratište da bi se spremili za školu. Međutim, postoji i veliki broj dece sa kojima se radi na terenu. Prošlog meseca smo radili sa 78 dece na terenu, što je ukupno preko 350 dece u zbiru sa kojima se mesečno radi. Ali i to su samo korisnici koje smo dosegli. Bez obzira na to što stalno pričamo i pregovaramo o opstanku postojećih Svratišta, naša obaveza i dužnost je da kažemo javnosti i predstavnicima grada Beograda i ministarstava i svima onima kojih se ova tema tiče da realno postoji potreba za još jednim Svratištem u Beogradu. Čukarica je puna dece koja svakog dana rade na ulici, a u čukaričku šumu niko ne ulazi, sa tom decom niko ne radi. To je veliki broj dece i kada o njima razgovaramo prva pomisao koja mi pada na pamet su rizici - šta oni rade u toku dana, čemu su izloženi. Tu su psihoaktivne supstance, opasnost od saobraćaja, porodično i vršnjačko nasilje, trgovina ljudima sa svim njenim oblicima od ranih udaja do seksualne ekspeloatacije. Svemu tome su svakodnevno izloženi, a očekujemo da ta deca krenu sama od sebe u sistem. To se neće desiti.

AKTUELNO

Azerbejdžan nova Čečenija Piše: Ivana Ćetković

Masovna

hapšenja i nasilje nad homoseksualnim i transrodnim osobama u Azerbejdžanu. Reklo bi se da se april ponavlja u septembru – nasilje nad LGBT osobama ne jenjava, dok politička desnica u Evropi i svetu postaje sve jača. O ljudskim pravima u 21.veku nema ko ne govori, a važnost koja se pridaje obezbeđivanju i poštovanju najosnovnijih principa slobode i jednakosti gotovo da je neprimetna. Da podsetimo, u aprilu je na stotine homoseksualnih osoba (muškaraca starosti 16-50 godina) zarobljeno u koncentracionim kampovima u Čečeniji. Civilni sektor, brojne nevladine organizacije, borci i borkinje za ljudska prava oglasili su se povodom ovih monstruoznih dela, ali izgleda da se poruka ne širi dovoljno brzo.

Naime, nove scene nasilja i nezamislivih scenarija događaju se trenutno u Azerbejdžanu. U Bakuu, glavnom gradu Azerbejdžana, uprkos tome što je homoseksualnost dekriminalizovana 2000. godine, nasilje nad LGBT osobama ne jenjava. Na stotine pripadnika LGBT populacije je privedeno od strane policije, u toku pritvora najstrašnije mučeno samo zbog svoje “različitosti”. Lokalna vlast i policija ograđuju se od informacija da se radi samo o homoseksualnim i transrodnim osobama, već nagoveštavaju da su uhapšeni svi koji odsupaju od “nacionalnih moralnih vrednosti i standarda”. Oni su takođe naglasili da su brojne uhapšene osobe ili bile angažovane u prostituciji ili imale bar neku polno prenosivu bolest, te tako

opravdavaj uove monstruozne akte. Ayaz Efendiyev predstavnik liberalne partije Pravda u Azerbejžanu dao je još skandalozniju izjavu: „Braneći ova stvorenja (prim.prev.), koja su izvor nemorala, opasnih bolesti i koji su prokleti, zapadni krugovi pokušavaju da unište našu nacionalnu tradiciju, a sve to pod konceptom ljudskih prava.“ Ovakva situacija tragična je i u toj meri da se LGBT osobama savetuje da ostanu nevidljivi, da ne komuniciraju ni sa kim o svom seksualnom i rodnom izražavanju, te da ne upoznaju nove ljude. Institucije i neprotne organizacije i razna udruženja, ali i individue trebalo bi da podrže osobe koje su prošle i još uvek prolaze kroz ovakvu vrstu nasilja. Odgovornost je isključivo na institucijama vladajućeg režima kako u Čečeniji, tako i u Azerbejdžanu i oni bi morali da odgovaraju za zločin koji su počinili nad LGBT osobama. Neljudski je i to što su nacionalne i moralne vrednosti parametri prepoznavanja i klasikovanja podobnih i nepodobnih osoba, te nasumično biranje i hapšenje osoba na ulici, koje svojim izgledom mogu ukazati na različitost u odnosu na ustaljene seksualne i rodne obrasce ponašanja. Važno je informisati se i doprineti vidljivosti ovakvih monstruznih činova, važno je pisati, govoriti o njima i pomagati onima koji u 21.veku preživljavaju torturu kakva je bila karakteristična za period Drugog svetskog rata, važno je shvatiti da zaista „dok svi nismo slobodni, niko nije slobodan“ i da zaista lično jeste i mora ostati političko

DRUŠTVO

ratko i jasno - mediji. Verujemo da ćemo se svi složiti oko toga da je gašenje “Vranjskih” najsramniji događaj u proteklom periodu. Kao i Krletovo imenovanje za člana upravnog odbora RTS-a. Ipak, dva slučaja treba malo podrobnije obraditi. U pitanju je relacija Pokret socijalista – Stevan Dojčinović i Dveri – Pink. Dveri su nedavno održale proteste ispred zgrade Pinka zbog neslaganja sa uređivačkom politikom ove televizije. Lider partije se ograđivao od zičkog nasilja kao “nedopustivim”, zaboravljajući da nismo zlatne ribice i da pamtimo okolnosti u kojima im je ono itekako bilo prihvatljivo. Medijska udruženja nisu reagovala na napad na novinarke Pinka, a pojedini novinari su smatrali da ni ne treba reagovati jer one zapravo “nisu koleginice”. Pritom Dveri koje na populistički način pokušavaju da se armišu kao lideri opozicije same po sebi zaslužuju stub srama. Aleksandar Vulin zbog afere “tetka iz Kanade” takođe je ponovo na stubu, ali ipak Pokret socijalista koji je danima u saopštenjima najstrašnije vređao urednika KRIK-a Stevana Dojčinovića odnosi pobedu ovog meseca.

STUB SRAMA

...

ZVEZDA MESECA

soba koja je obeležila protekli mesec, po našem subjektivnom mišljenju, svakako jeste novinarka Tamara Skrozza, dobitnica ovogodišnje nagrade „Osvajanje slobode“ koju dodeljuje Fond „Marija Mršićević Tasić“. Tamara se, potpuno zasluženo, našla na listi dobitnica zajedno sa Brankicom Stanković, Dubravkom Stojanović, Biljanom Srbljanović i drugima. Nagrada se dodeljuje svake godine ženi koja se svojim delovanjem zalaže za armaciju principa ljudskih prava, pravne države, demokratije i tolerancije u društvu. Bio bi nam potreban ceo jedan magazin samo da pobrojimo sve aspekte njenog rada u ovim, ali i mnogim drugim oblastima, ali ono što bismo mi izdvojili u proteklom periodu svakako jeste akcija Naše dete, naša odluka” putem koje je Tamara predložila da se Porodičnim zakonom, a kasnije i Građanskim zakonikom, roditeljima omogući pravo da odrede staratelja dece ukoliko budu sprečeni da brinu o njima prinudnom smrću, teškom bolešću ili nesrećom. Čestitamo Tamari i hvala joj za sve što čini za medije i društvo u celini.

KOLUMNA

Ne živimo u svetu Dejvida Gejla Piše: Nemanja Marinović

edavno je obeležen svetski dan borbe protiv smrtne kazne, što je odlična prilika da se podsetimo da ova borba, kao i sve borbe društvenih pokreta, nikad nije završena i da se sve slobode uvek moraju iznova osvajati. U mnogim državama ovo je još uvek goruća tema, a veliki broj stravičnih zločina navodi ljude da izgovore onu rečenicu „e za ovakve treba uvesti smrtnu kaznu“. Retko kome slučaj Tijane Jurić nije uticao na rasuđivanje o ovom pitanju. Mediji nas svakodnevno bombarduju temama iz crne hronike, što je svakako jedan od faktora koji dovode do toga da broj pristalica smrtne kazne iz godine u godinu raste. Pre četiri godine prvi put su bili u osetnoj većini, a ovogodišnje ankete navode da čak dve trećine ispitanika podržava ponovno uvođenje ove zakonske mere. Argumenti i za i protiv su različiti, ali ću se uprkos tome što smatram da svako zdravorazumski može da zaključi zašto je smrtna kazna nedopustiva, ipak osvrnuti na sociološki aspekt teme i analizu najčešćih argumenata koji se mogu čuti na obe strane. Ivan Janković navodi na samom početku predgovora svoje knjige „Na belom hlebu“ da je smrtna kazna simbol suverene moći države i njenog vladara nad pojedincem. Ona je to kad god i dokle god postoji u zakonu, bez obzira na to da li se izvršava ili ne. Ovo je prema mom mišljenju početna premisa u kritici koncepta smrtne kazne. Tokom istorije smenjivala su se razna društvena i politička uređenja temeljena na različitim lozojama. Teza o tome da vladar vlada po pravdi boga i da su na njega preneta božja ovlašćenja prouzrokuje i mišljenje da vladar ima legitimno pravo da nekome oduzme život. U demokratski uređenim društvima ovaj argument više nema nikakvu težinu. Janković naglašava I to

da demokratija teži da ograniči moć pojedinaca i države nad društvom, tako da ukidanje smrtne kazne, koja simboliše moć vladara ili države da drži život pojedinca u šaci i da ga može po svom nahođenju poklanjati (pomilovanjem) ili oduzimati – jeste demokratska ideja. Stoga abolicionistički pokret predstavlja na prvom mestu demokratski pokret, te ne čudi i što je uglavnom pobedio u većini demokratskih zemalja sveta. Jedan od osnovnih argumenata protiv smrtne kazne, a koji navodi i Dragana Petrović u tekstu „O opravdanosti smrtne kazne“, jeste argument da svaki čovek ima neotuđivo pravo na život, na koji sam se osvrnuo i na početku teksta. Ovo pravo je apsolutno i isključuje smrtnu kaznu. Nasuprot njemu, stoji argument da smrtna kazna ima snažni preventivni karakter. Po ovom shvatanju, snaga argumenta se zasniva na njegovoj prividnoj očiglednosti – ljudima je stalo do života i spremni su na sve, pa i na odustajanje od zločina, da bi sačuvali život. Smatram da je ovo izuzetno pogrešna početna pretpostavka jer isključuje mnoge faktore koji osobu navode na određeni zločin koji ne moraju uvek biti racionalnog karaktera. Ovaj argument je višestruko problematičan jer na prvom mestu nema potvrdu u naučnim istraživanjima. Zemlje koje imaju ovu kaznenu meru nemaju manju stopu teških zločina od zemalja koje su je ukinule. Slobodan Tomović kada piše o smrtnoj kazni navodi da samo diktature zastrašuju kaznenom politikom čitavu populaciju iz nedostatka valjanih pravnih instrumenata. Takođe, ne postoji opravdanje za

politiku koja sve građane smatra potencijalnim delikventima koje treba preventivno zastrašiti. Sledeći argument u korist abolicionista koji podvlači Petrović je shvatanje o nepravednosti smrtne kazne. Ona je nepravedna jer pogađa i porodicu osuđenog, njene posledice su daleko šire od dela koje je počinjeno, a pritom je i neprimerena individualizaciji. Strašna je nepravda što se ona može potencijalno izreći i prestupnicima, ali i najtežim zločincima i povratnicima. Sa druge strane, kako uvek postoji opasnost od sudske greške, a pošto je smrtna kazna neopoziva, jedini sigurni način da se to spreči je da niko, ni kriv ni nevin, ne može biti osuđen na smrt. Sećate se lma „Život Dejvida Gejla“? Pogledajte ga još jednom. Na kraju, sudeći

po tome kakvo nam je sudstvo, da li zaista možemo da prihvatimo rizik uvođenja smrtne kazne i budemo uvereni da se ona jednog dana neće koristiti kao instrument u obračunu sa neistomišljenicima? Istorijski gledano, tome je najčešće i služila i u pojedinim zemljama još uvek i služi za egzekuciju „nepodobnih“ i onih koji „vređaju javni moral“, na primer homoseksualaca. Sumirano ukratko, zaključak je da možemo stati još kod prvog argumenta – NIKO nema pravo da drugoj osobi oduzme život. Apsolutno niko, ni pod kojim uslovima i ni iz kog razloga. U krajnjoj liniji, sadistički je, a ne vidim šta sve one koji govore kako bi okrivljenog „ubili, spalili, mučili, silovali...“ čini drugačije od „monstruma“ kome sude.

...

PRIÄ&#x152;A SA NASLOVNE STRANE

Mohammad Reza Hosseini

Moje drugo ime je nada FOTOGRAFIJE: Jenny Tolou, Martin Humphreys, Mohammad Reza Hosseini

sam Mohamad Reza Hoseini, devetnaestogodišnjak, izbeglica iz Avganistana. Ovo je moja priča. Priča zapravo počinje mnogo pre mog rođenja, kada je pre 40 godina bivši Sovjetski Savez napao Avganistan. U to vreme moj otac je bio na drugoj godini fakulteta, a sovjetska armija je obilazila sva mesta i mobilisala mlade muškarce za svoje trupe, primoravala ih da se bore protiv avganistanske vlade i avganistanskog naroda. Tada je jedan od profesora iznajmio mini bus za svoje studente i tajno ih prebacio u Iran. Dugo vremena niko nije znao gde se moj otac nalazi, čak ni članovi porodice. Teror se nastavljao i pojačavao, ulazili su u kuće, odvodili i zlostavljali devojke. Moj deda je tada poslao i majku i tetku u Iran. Ujaci su mi već bili tamo, takođe bežeći od rata. Svi su u to vreme bežali u Iran jer je najbliža zemlja Avganistanu i islamska republika. Dakle, rođen sam u Iranu i zapravo nikada nisam video Avganistan. Na rođenju mi je određena nacionalnost koji su imali moji roditelji. Rođen sam u veoma zauzetoj porodici. Bilo nas je devotoro, dosta dece – pet devojčica i dva dečaka. Svako od nas dostigao je najveći obrazovni nivo do kog jedna izbeglica može da dođe. Ja sam studirao prirodne nauke.

Izbegli smo od okrutnosti rata, ali je život u Iranu bio jednako okrutan, samo na drugi način. U Iranu nije bilo rata, čitav svet zna da je to najsigurnija zemlja u zapadnoj Aziji, ali uistinu – ne vole izbeglice. Nikada nisu želeli da prihvate izbeglice i pruže im mogućnost da se uklope i napreduju. Objasniću vam šta to za nas znači na svakodnevnom nivou. Čitav moj svet U Iranu nismo imali prava dokumenta, samo nešto nalik ličnoj karti u koju je upisana zemlja porekla i grad u kome boravimo. Kao osoba iz Avganistana koja živi u Teheranu nigde nisi mogao da odeš, a

oni koji su želeli da odu makar u drugi grad morali su da plate izdavanje dodatnih papira. Nismo mogli da posedujemo ili vozimo automobile. Nismo mogli da kupimo kuću. Nismo mogli čak ni da radimo, zbog čega smo to radili u tajnosti. Ukoliko bi izbeglica iz Avganistana želela da ide u školu porodica je morala da izdvoji velika novčana sredstva. Na kraju svih krajeva, nismo smeli čak ni da posedujemo SIM karticu. Sve ovo je samo mali deo teškoća koje sam preživljavao u Iranu. Možda će neko pomisliti: šta devetnaestogodišnjak zna o teškoćama u životu?! Moram vam reći da sam u ovim godinama već iskusio sve probleme i poteškoće. Nije to stvar godina, već znanja i razumevanja situacije oko nas. Niko ne bi mogao ni da zamisli koliko je teško bilo mojim roditeljima da sve nas opreme za školu i obezbede dovoljno novca da pokriju sve troškove. U početku je jedino otac radio, ali kada sam napunio 11 godina shvatio sam da je mojoj porodici potrebna pomoć i počeo sam da radim u fabrici tekstila. Posle četiri godine otvorili smo sopstvenu fabriku, a pošto nismo imali zaposlene porodica je sama radila. To je bio mali „porodični biznis” sa tri ili četiri mašine koje smo koristili otac i ja, a ponekad i sestra koja bi nam pomagala. Kao što sam pomenuo, sve se odigravalo u potpunoj tajnosti u podrumu ispod stepenica kako ljudi iz ministarstva ne bi ništa primetili inače bi nam konskovali mašile i naplatili ogromne kazne. Išao sam u školu od 7h do 13h, a potom radio od 14h do 22h. Ali nakon toga, moj život počinje. Najdraži hobi u Iranu mi je bio fudbal. To mi nije bio samo hobi, već moj čitav svet. Obično sam trenirao nakon posla, od 22h pa do 1-2 ujutru. Kad god bih bio tužan, ljut ili razočaran, kad god bih bio preumoran s posla ili se posvađao sa prijateljima ili porodicom, jedina stvar koja je mogla da me smiri bio je fudbal. Bez obzira kada treniram, rano ujutru ili kasno uveče. Na liniji života i smrti Došao je dan kada je porodica odlučila da nam je dosta, da moramo otići. Četiri meseca pre nas tu odluku je donela moja sestra i kada smo krenuli na put ona je već bila u Nemačkoj. Tada smo postavili samo jedan cilj ispred nas – stići u Nemačku. Znali smo da ćemo se suočiti sa mnogo problema, ali smo bili spremni da podržimo jedni druge i zajedno se sa svime izborimo sve dok ne stignemo

na željenu destinaciju. Devetog februara 2016. godine otpočeo je najstrašniji put koji nikada nećemo zaboraviti. Put naših života. Nikome ništa nismo rekli, čak ni mojoj sestri. Jasno se sećam te noći, noći između devetog i desetog februara kada smo stigli na granicu Irana i Turske. Kakvi užasavajući trenuci… Ne znam kako je to moguće opisati, ni da li bi neko mogao da zamisli da takve stvari mogu da se dese! Proveli smo više od deset strašnih noći između ovih granica, u planinama, džunglama i rekama, bez hrane i sa malo vode jer smo već prve noći izgubili torbe sa svom odećom i hranom. Za deset noći pet puta smo prešli granicu Irana kroz duboke reke, planine i pustinje i svaki put bi nas turska policija uhvatila i vratila blizu iranske granice. Jednom smo s teškom mukom prešli reku i stigli na tursku granicu kada smo uhvaćeni. Vreme je bilo strašno hladno, a naša odeća u potpunosti mokra.

Smrzavali smo se, ali su nas uprkos tome zadržali više od pet sati samo da bi nas mučili, misleći da će nas tako odvratiti od pomisli da pokušamo ponovo. Odeća nam se zaledila, mnogi ljudi su izgubili prste i noge zbog hladnoće. Kada su nas konačno vratili na granicu iranska policija nam je rekla „Ako se ijedan od vas približi sve ćemo vas pobiti!”. S jedne strane je bila turska policija, sa druge iranska, a između – izbeglice. Beznadežna situacija! Ali mi nismo ni pomišljali da odustanemo i najzad, nakon deset stresnih dana prepunih nedaća, stigli smo u Tursku. Pet dana smo proveli na granici čekajući krijumčare da nas prevezu u Istanbul, a potom čekali u Istanbulu još 12 dana zbog kišnog i vetrovitog vremena i morskih oluja. Onda je došao TAJ DAN. Bili smo spremni za najteži deo puta – more. Ljutito, gladno more. Bili smo u čamcu sa još 90 osoba među kojima su bile

bebe i deca, trudnice, osobe sa invaliditetom… Kada smo se ukrcali i čamac se otisnuo na more držao sam povijenu glavu sve vreme jer sam se užasavao vode. Ali sam znao naš cilj – stići u Grčku. Prošla su tri sata i još uvek smo bili na pučini kada nas je turska policija sustigla. U rukama su imali nešto nalik dugačkim kopljima čime su pokušali da unište čamac. Svojim brodom su pravili velike talase blizu nas. Policajci su se smejali i snimali, a kada su žene vrištale smejali su se još više. Bili smo preplašeni. Na sreću uspeli smo da pobegnemo i uđemo u grčke vode gde nas je brod prebacio na Lezbos. Tamo smo proveli tri dana radi registracije i 10. marta konačno stigli u Atinu – na mesto za koje smo verovali da će nam pomoći da ispunimo svoj san.

Preživljavanje u izbegličkim kampovima Prvih meseci situacija uopšte nije bila dobra. Živeli smo u malim šatorima, bez struje i grejanja. Devet meseci smo se borili sa svim problemima koje nose kako visoke, tako i niske temperature. Povremeno su šatore uništavale oluje ili prevelika kiša. Hrana je bila hladna i lošeg kvaliteta. Sve to vreme nadležni su zatvarali oči pred teškim uslovima života u kampovima. Posle devet meseci mučenja premestil su nas u “kontejnere”, ali već nakon mesec dana ponovo nije bilo struje i koristili smo gas da bismo se zagrejali. Danas, nakon godinu i sedam meseci, situacija je bolja. Dobijamo određenu svotu novca svakog meseca, nije dovoljno, ali pomaže. Nikada nismo pomišljali da ćemo se ovoliko dugo zadržati ovde. Sada smo zbunjeni, razočarani i ne znamo šta da uradimo. Uspeli smo da se čujemo sa mojom sestrom, ali bezuspešno – ni ona nije u mogućnosti da na bilo koji način pomogne. NADA Jednog dana sam trenirao sam u kampu kada je gospodin Georg Triandalidis primetio moj talenat. Tog dana je obećao da će mi pomoći, što je i učinio. Ubacio me je u “Hope Refugee” tim koji je osnovao Antonis Nikopolidis, nekadašnji grčki golman i osvajač Evropskog kupa 2004-e koji je takođe igrao i za Olimpijakos. Moram da

pomenem i organizaciju “Earth Refugees” i gospodina Petrosa Kokalisa, potpredsednika za Pirej. Kakva je to odlična organizacija! Čine sve što je u njihovoj moći da pomognu izbeglicama organizujući veliki broj edukativnih i sportskih aktivnosti, pronalazeći im posao i slično. Programska direktorka organizacije, Katerina Salta, je osoba sa najvećim srcem koju sam ikada upoznao. Kakva je to ličnost! Sprijateljila se sa velikim brojem izbeglica, uvek je spremna da pomogne i čini da ljudi sačuvaju nadu. Mogu reći da je ona naša najveća inspiracija, ona je naš anđeo čuvar.

U novembru 2016. godine pridružio sam se timu. Treniramo triput nedeljno i ostajemo zajedno na ručku posle treninga. Do sada smo odigrali više od 30 utakmica, što prijateljskih, što takmičarskih. Od 27. avgusta do 2. septembra učestvovali smo na “Zamisli mir – kampu za mlade” na poziv olimpijske akademije, a od 4-6. septembra bili smo gosti konferencije univerziteta Harvard koju je organizovao Olimpijakos. Tada smo odigrali utakmicu protiv legendi Olimpijakosa, kao što su Lilian Turam, Kristijan Karembeu, Antonis Nikopolidis, Darko Kovačević, Petros Kokalis i drugi. To je bilo sjajno iskustvo. Sada se pripremamo za novu sezonu u koju želimo da uđemo spremniji nego ikad. “Hope Refugee” tim mi je pružio jako važnu stvar – priliku da upoznajem ljude iz mnogo različitih zemalja i kultura, kao npr iz Sirije, Palestine, Maroka, Iraka, Jemena, Ugande… i da se sprijateljim sa njima.

Moji snovi… Sada verujem da se mogu ostvariti. Uvek ima ljudi koji će reći da nešto ne možete da ostvarite, ali ti ljudi samo povećavaju moju motivaciju. Želim da im pokažem da kada neko iz opšte populacije ostvari svoje snove, to je važno, ali ne zahteva neke dodatne napore od uobičajenih, ali kada se ljudi koji su u situaciji u kojoj se mi nalazimo trude da ostvare svoje snove – oni su sjajne zvezde! Moj jedini san trenutno je fudbal, mogućnost da igram na najvišem profesionalnom nivou. Nije moj san, kao većini, da budem Mesi ili Ronaldo. Ja sam Mohamad Reza, dečko koji veruje u sebe i koji se jako trudi da svoje snove I ostvari.

Želeo bih na kraju da se zahvalim dragim ljudima na pomoći i podršci: na prvom mestu mojim roditeljima i celoj porodici zbog kojih napredujem iako smo u lošim okolnostima, Georgu Triandalidisu koji je učinio da budem deo HOPE tima, Antonisu Nikopolidisu, Petrosu Kokalisu i Katerini Salti na pruženoj snazi i ljubavi i na tome što su oformili tim i daju nama izbeglicama mogućnost da se zabavljamo i družimo. I na kraju, mom bratu i sestri, Stefanosu Konomi i Ani Stilo koji su uz mene u svakoj situaciji i svakom životnom izazovu.

TABOO

Okruženje koje stvara suicidnu misao Piše: Nikola Petrović

Jesen donosi polazak u školu, i kako ovo momentalno može da pređe u osnovnoškolski pismeni rad, odmah ću ući u srž stvari – donosi i probleme među vršnjacima. Tačnije, vršnjačko nasilje. „Peder“, „pederčina“, „ženica“ M.K. je bio dečak iz Smederevske Palanke (iz mog grada). U februaru 2013-e, sa 17 godina, izvršio je samoubistvo, skočivši pod voz. „Kurir” je 9. 2. 2013. objavio tekst pod naslovom „OČAJNI OTAC: M. je tajnu odneo u grob!”. Što je najtužnije od svega, vrlo je verovatno da njegov otac i nije znao o čemu se tačno radi. Član radničke porodice, koji misli samo na prehranu ostalih članova, ne bavi se tinejdžerskim problemima, uglavnom. Međutim, nije to bila nikakva tajna. Vršnjaci, nastavnici, pa čak i ljudi koji mu nisu bili u neposrednom okruženju su jasno videli i znali o čemu se radi. Po nekim svojim karakteristikama,

bio je dečak koji se nije uklapao u klasično dečaštvo – fudbalska ili košarkaška lopta, muvanje riba, grlato govorenje... Umesto toga, družio se sa devojčicama, drugačije se ponašao od tipičnih dečaka, umeo je da kroz grad hoda poput svojih drugarica, da se smeje tako da ne zvuči kao centarfor Partizana (ili ko je već predstavnik izuzetne „muškosti“). Drugoj deci iz odeljenja (uglavnom dečacima), pa čak i deci iz drugih škola je to izuzetno smetalo. To znači da ti nije dozvoljeno da hodaš, smeješ se i ponašaš se kako želiš, iako ne ugrožavaš druge. S obzirom na to da se radi o maloj gradskoj sredini, priče su se brzo širile i omladinski deo društva ga je okarakterisao kao neko ko je „peder“, „pederčina“, „ženica“. Na ulicama bi ga presretali, u školi često verbalno i zički maltretirali i gađali raznim predmetima... Sve to znači da mu je kretanje, zarad sopstvene bezbednosti, bilo ograničeno. Vrlo je lako pretpostaviti da mu se u školu nije išlo. Ništa to nije novo. Razni mladi ljudi su prošli takve situacije.

Neki su uspevali da forsiraju svoju ličnost, da svoju urođenu „ženstvenost“ hibridno menjaju zarad sredine, imaju lažne devojke, vežbaju dubinu svog glasa... Uspeli su da pretutnjaju prepreke, odu u veću sredinu, i unormale svoj život, retko bez (psihičkih) posledica. Fake it till you make it, ali na nivou velike samoozlede. M. K. to nije mogao, a verovatno, ni hteo da radi. Pritisak je bio sve veći i onda je usledilo samoubistvo kao izlaz. Niko nije odgovarao, a i što bi, niko ga nije ubio (ili?). Ćuti i bori se. Stegni zube. Trpi. Šta je trebalo i šta je mogao da uradi? Mogao je da se obrati nekome za pomoć i kaže kakvo je stanje. Možemo samo da se foliramo da ovo društvo nije kreiralo strah i sramotu kao bitne prepreke u svemu, pa i kada ti je potrebna pomoć. Maltretirana deca se često plaše ili srame da o tome govore. Društvo je stvorilo mišljenje da za svoj život moraš da se izboriš sam bez obzira da li te neko maltretira. Ćuti i bori se. Stegni zube. Trpi. Ne kažeš roditeljima, ne kažes nastavnicima, u svojoj glavi ne vidiš apsolutno nikakav izlaz.

Suicidne misli se tada javljaju. Vrlo je prosto – da ga niko nije maltretirao M. K. se ne bi ubio. Da se javno govorilo da nisu sva deca ista, da nije sramota potražiti pomoć, da sramota treba da oblije onog ko maltretira, takođe, ovo se ne bi dogodilo. Jasno je, ali i dalje kao da nije. Roditelju, nastavniče/ce Roditelju, svoje dete vaspitavaj tako da ne maltretira nikoga, vaspitavaj ga da ako ga neko maltretira to prijavi, jer to nije sramota, da je sasvim u redu da ima svoje karakteristike, da ih prihvati i voli. M. K, nažalost, nije jedini primer. I neće biti jedini primer. Postoje deca koja se izbore sa tim. Ali nije poenta u tome. Potrebno je da se kreiraju takve okolnosti da deca mogu slobodno da budu ono što jesu, da se ne kriju i da ih niko ne maltretira zbog toga i da na kraju nemaju potrebu da se bore sa tim. Jesen ne sme da donese deci sredinu koje će se plašiti. A, ti, nastavniče/ce, malo baci pogled, najveći problem nisu neznanja o gradivu, već mnoga druga neznanja.

... AKTIVIZAM Fotograsala: Tijana Ristić

„Škola medijske pismenosti“ upisala je krajem septembra svoju drugu generaciju. Više od 20 mladih ljudi pratiće predavanja iz oblasti masovnih medija i masovne kulture i osnažiti se da kritički analizira, evaluira, ali i proizvodi medijski sadržaj. Predavanja i radionice vodi više od 20 eminentnih predavača, a program organizuje „Centar za marginu“ uz podršku Američkog kutka Beograd.

IZ UGLA MLADIH

Školske uniforme: rešenje ili hir Piše: Mila Todorović

~ Dačke uniforme prete da se ponovo vrate u

školske klupe ne bi li rešile problem koji, izgleda, ne postoji.

Svuda oko mene lišće iz vesele zelene menja boje u tople, magične nijanse narandžaste i braon. Hladan povetarac mi kuca na prozor, sve deluje tako idilično i mirno. A onda se oglasi surovi alarm koji budi čak i iz mrtvih i setim se da je zapravo stigao prvi septembar, a sa njim i hladnije vreme, sivo nebo, pad pritiska, teške torbe i izuzetno nezdrave, ali istovreme neophode količine kafe. Kako ministarstvo prosvete nije moglo da se seti koje bolje iznenađenje da nam priredi ovog septembra, započeto je silno šuškanje o tome kako će ove školske godine u srednje i osnovne škole biti uvedene đačke uniforme. Naime, ministarstvo to vidi kao rešenje problema koji, makar kako ja vidim i čujem iz prve, a i desete ruke, ne postoji. “Deca se međusobno diskriminišu isključivo na osnovu toga ko šta nosi”, “Deca nam ne smeju

gola u školu”, ili, mojim profesorima omiljeno: “Ekonomske razlike među decom ne treba da budu primetne”. Iako ovo deluje kao funkcionalna ideja koja bi rešila problem školskog kodeksa oblačenja, ne mogu da se složim da je to neophodno. Kodeks oblačenja u mojoj školi je izričito jasan: majice ne smeju biti na bretele, bez rukava, golih stomaka i sa dubokim dekolteom; suknje, haljine i bermude moraju biti do kolena ili duže; zabranjene su navijačke ili bilo kakve majice na kojima su prikazane kosturske glave, alkohol, psovke itd. Nije ga teško poštovati jer je u granicama zdravog razuma, mada naravno postoje odvažne mlade dame koje nađu shodno da se po toplijem vremenu u školi pojave u miniću, majici sa spuštenim ramenima ili pocepanim (čitajte: nepostojećim) farmerkama. Dok školske uniforme predstavljaju rešenje za ovaj konkretni problem, mislim da nije u redu da većina ispašta

zbog manjine, što je makar u mom okruženju slučaj. Škola nas, kao što je očigledno, dovoljno ograničava kada je reč o spoljnom izgledu, te ne vidim zašto bi nam dalje još i diktirala šta da nosimo. Zar nije dovoljno što nam kroje budućnost? Prosvetni radnici očigledno imaju tu iluziju da među decom postoji neka vrsta diskriminacije ili primetne razlike u ekomonomskom stanju, što nije istina. Da sam i dalje u drugom razredu osnovne i nemam najnoviju “Winx” pernicu, možda bih bila diskriminisana. Ali ja sam u drugom razredu srednje škole gde sa moje desne strane sedi momak u Polo majici sa Fossil satom na zglobu i koji iz džepa vadi najnoviji iPhone, a sa moje leve devojka u Zara košulji i ručno pletenoj narukvici. I razlika je nebitna. Ne “prozivaju” se, on nju zbog njene košulje ne ugnjetava, niti ona njega zbog sata ne naziva “buržujem”. Mislim da mi, kao srednjoškolci, nemamo potrebu da jedni druge osuđujemo na osnovu toga ko šta oblači i kako ko izgleda. Nije neophodno da nas škola stavlja u poseban kalup samo da bi se adresirao problem koji je možda postojao ranije u našem obrazovanju, ili pak ranije u vremenu. Čak i da se uvedu kecelje, ili cele uniforme, opet će se videti te “ekonomske razlike”. Možda će gore

pomenuti momak i devojka biti u identičnim belim košuljama i teget sakoima, ali će njemu na zglobu ostati sat, a njoj narukvica. Skoro 55% škola širom Srbije se slaže sa idejom da se ponovo uvedu đačke uniforme ili kecelje, a u nekim osnovnim školama su uniforme i uvedene. U zavisnosti od škole, deca uniforme moraju da nose svaki dan ili kada im je naglašeno, takođe neke uniforme su kompletne, dok su druge samo košulja ili samo džemper. Ostaje i pitanje koliko školske uniforme koštaju, jer je kretanje deteta u školu za većinu roditelja veliki izdatak, uz kupovinu knjiga i svezaka. Kompletne uniforme izrađene po uzoru na britanske škole koje čine košulja, sako, kravata, pantalone za dečake, a suknja za devojčice, koštaju oko 6000 dinara, dok jednobojna kecelja košta do 1000. Da li je pravedno da se od roditelja zahtevaju ovakvi izdaci? Zar se neće i ovde videti ta famozna “ekonomska razlika”? Nečijim roditeljima će isto pasti da li će dati 6000 na markiranu školsku kombinaciju, ili na standardizovanu uniformu, dok drugima neće biti svejedno. Tako da, dragi prosvetari, moli vas jedna učenica srednje škole: pustite nas da budemo svoji, autentični ljudi, a mi vam obećavamo da ćemo u školu dolaziti obučeni i bez Arsenalovih šalova oko vrata.

... OBJEKTIV Foto: fsf.si

Film „Ivan“ Janeza Burgera, za koji su scenario napisali Srđan Koljević, Melina Pota, Janez Burger i Aleš Čar višestruko je nagrađen na 20. festivalu slovenačnog lma u Portorožu. Film je dobio „Vesna“ nagradu za najbolji lm u kategoriji kcije i najbolji scenario, a nagrada za glavnu žensku ulogu otišla je u ruke Maruše Majer. Na fotograji je ekipa lma na završnoj ceremoniji.

REZON

Oda radosti Piše: Mladen Mladenović

naj ko se jutros probudio u Beogradu komotno može da počne i sopstvenu kuću da kiti, da drži korak sa cenjenim gradom i priprema se za praznik od vajkada proslavljan na ovim prostorima – Novu godinu. Kao što svako zna, novogodišnje ritualne pripreme tradicionalno počinju četvrt godine pre početka velikog praznika, a razume se, fešta traje isto toliko i posle. Ali ne dajte se zavarati, ne bi gradski čelnici stavljali kojekakvo praznovanje tek praznovanja radi. Naime se radi o suptilnom, ali genijalnom poduhvatu, koji zapravo za cilj ima povećanje opštenarodnog blagostanja. Kako se Beograd na turističkoj karti sveta ne kotira baš najsjajnije, ako se izuzmu privlačno niska cena gastronomskog i ljudskog kapitala i istorijsko bogatstvo koje je opet minorno u odnosu da „wow“ efekat koji za sobom ostavljaju velelepne minimalističko-megalomanske građevine pretežno izrađene od visoko kvalitetnog termički obrađenog peska, Novoj godini je pripala čast i odgovornost da vrati našem gradu stari sjaj. Plan je vrlo jednostavan (za objasniti, dok je pak za razumevanje potreban nadljudski napor): kako su iscrpnim istraživanjem domaće službe (koje su želele da ostanu anonimne) došle do saznanja da veliki evropski gradovi pripreme za zimske praznike bogohulno započinju ni manje ni više nego pred samu zimu, a uprkos tome privlače značajan broj turista, beogradske vlasti su odlučile da udare kontra mere ovakvom jeretičkom ophođenju i novim, specijalno i isključivo za tu namenu dizajniranim ukrasima, obasjaju tu turističku kartu prazničnim čarolijama i na vreme, iz predostrožnosti, poput svetionika, preusmere turiste žedne novogodišnjih sokova. Vredi napomenuti i da se junačka rma koja jedina nabavlja ukrase specično zahtevanog dizajna, osim obezbeđivanja dodatnih drangulija, svim snagama dala i u remont starih novih lampiona, kako ni jedna bandera u gradu ne bi zaostajala i kvarila patriotsku misiju.

O s i m s p o l j a š n j e g, p l a n i m a i u n u t r a š n j u komponentu. Svi znamo da je za uzgoj asfalta najvažnije redovno ga preorati, kako bi se osvežio i dobio opet onu karakterističnu mrko sivu boju zbog koje se tako ceni. Upravo se jedno takvo raskopavanje odvija paralelno sa početkom pomenute akcije poznatije pod nazivom „mali deda mraz“. Nekako se beogradsko preoravanje uvek poklopi i sa istoimenim izborima, ali tu već nije utvrđena kauzalna veza. Elem, ma koliko svi mi voleli osvežavanje najpoznatijeg našeg rastinja, ono sa sobom donosi nužne neugodnosti, blata, mulja i ostale prljavštine. Beograđani kakvi su, kulturni i civilizovani po svoj prilici, nastojaće da izbegnu upadanje u rupe i slične nezgode međutim ovogodišnji obim brige o gradskom sivilu prerastao je sve granice razuma, a sa njima i mogućnosti da se neugodnosti umanje. Poglavice nam zato predstavljaju i drugu funkciju malog mraza, čija će sveta pravoslavna svetlost obasjati put zalutalima u glibu i vratiti osmehe na lica zaglavljenima u autobusima koji u znak poštovanja vode šizofreno kolo oko asfaltnih njiva svečano odabranih za oplemenjivanje. Ne vide naravno svi blagodeti koje nam donosi ovaj nesvakidašnji spoj gradskih svečanosti. Pojedina se javna glasila, ali samo nekoliko, šačica njih, čak i usuđuju da osuđuju malog mraza i radosti koje nam priređuje. Pitanjima, progonima i uhođenjem oni napastvuju naše velikomučeničke funkcionere i ne vide ili ne žele da vide više ciljeve ovog partija od kog naravno da svi imamo samo dobro. No bez brige, odbrana je već uveliko na zadatku, ostalo je da se upale šarene lampice, a za to nam je još samo potreban mrak.

THE

GLOBAL

HUMAN RIGHTS FORUMS TEARING DOWN THE WALLS OF STIGMA 26-28 OCT BELGRADE

Join the assembly of youth activists this October Our panels are Child Labour in Capitalism Sex Work vs Prostitution LGBTQ+ in Armed Forces Health and Marijuana

Indigenous communities The Capacities of a Refugee Participantsâ&#x20AC;&#x2122; Panel Living Library Session

Apply Today!

www.humanrightsforums.com

INTERVJU

Heather Ventresco

Osvetlite svoje privilegije FOTOGRAFIJA: Vladimir Opsenica / RAZGOVARAO: Nemanja MarinoviÄ&#x2021;

Heather Ventresco is Sjedinjenih američkih

država bila je specijalna gošća na panelu o medijima u okviru druge međunarodne konferencije “The Global Human Rights Forums” koju je organizovao “Centar za marginu”. Ona je govorila o rasizmu u zapadnim medijima i strukturama koje ovaj odnos održavaju. Sa Heather smo razgovarali o ovoj temi, kao i o drugim gorućim temama. Tvoj govor je bio zaista dirljiv i osvešćujući, pre svega zbog autoreeksije na sopstvene privilegije. Možeš li podeliti sa našim čitaocima kako je to odrastati u, kako si sama rekla, jednom od “najbelijih” delova Amerike? – Hvala puno, to je jako lepo čuti! Odrasla sam u državi Nju Hempšir, na severoistoku Sjedinjenih američkih država. Populaciju Nju Hempšira čini 94% belaca. Većina manjinskih grupa živi u gradovima, ja sam živela u suburbiji. Svi u mojoj porodici su belci, svi su se venčali sa belim ljudima i dobili belu decu. Svi profesori koje sam imala, od vrtića pa na dalje, bili su belci. Mogu na prste jedne ruke da nabrojim decu sa kojom sam išla u školu, od vrtića do srednje škole, koja nisu bila bele boje kože. Na časovima istorije predaje se isključivo istorija Amerike i Evrope, imala sam jednog profesora koji je predavao istoriju istočnih zemalja kao izborni predmet i smatrali su ga radikalnim. Sve što sam naučila o Africi je da je to kontinent sa kog su došli robovi. Od prvog dana, moj celokupni kontekst i pogled na svet bio je “beo”. U toku govora podelila si sa nama priču o mladiću Trejvonu Martinu koju većina ljudi izvan Amerike nije čula. Ko je bio Trejvon Martin? – Trejvon Martin je bio dečak koji je napunio 17 godina u februaru 2012. godine. Nedugo nakon toga išao je u prodavnicu da kupi slatkiše, kada ga je u povratku kući naoružani samoprozvani “čuvar komšiluka” pratio ka kući i upucao samo zato što je mladog crnog muškarca percipirao kao pretnju. On nije pretrpeo nikakve posledice zato što je ubio nenaoružanog tinejdžera, a ubrzo nakon incidenta mediji su počeli da portretišu Trejvona kao kriminalca i propalicu u cilju opravdavanja ubistva. Jako me je pogodila ta nepravda. Na koji način je ovaj slučaj uticao na tvoj život? – Ubrzo nakon Trejvonovog ubistva, 25. marta, moj pastorak Dejvid napunio je takođe 17 godina. Te večeri izašao je sa prijateljima i pili su alkohol što je nelegalno do 21. godine. Naišao je policijski auto i

pošto nisu želeli da ih uhvate sa alkoholom sakrili su se u žbunje. Policija je to videla i naravno smatrala sumnjivim ponašanjem, tako da su zaustavili auto i izašli da istraže. Dejvid i njegovi prijatelji su se uplašili i počeli da beže, a policija ih je jurila. Policajac koji je sa nama razgovarao mi je rekao da Dejvid nikad ne bio uhvaćen da bežeći kroz mračnu šumu nije udario u drvo i onesvestio se. To je bila veoma stresna noć za našu porodicu, ali narednih dana kada su počele da se pojavljuju nove informacije o Trejvonovom ubistvu i nasilju prema crncima počela sam da razmišljam o tome koliko se Dejvidova priča mogla drugačije završiti da je bio crnac. Da li bi ga jurili po šumi ili jednostavno otvorili vatru? Da li bi imao tu mogućnost da sumnjaju u njega ili bi odmah bio percipiran kao pretnja? Tada, u 31 godini, čitava perspektiva mi se prekrenula.

Kada si počela da razmišljaš o rasizmu da li si osvetlila neke svoje predrasude koje si možda imala, a da toga nisi ni bila svesna? – Jesam. Shvatila sam da se osećam manje bezbedno u blizini crnaca, što nije imalo nikakvog smisla. Nijedan crnac nikada nije bio ni agresivan, pa čak ni neljubazan prema meni. Primetila sam da imam drugačija očekivanja od dece crnaca. Počela sam da razmišljam o tome zašto je to tako. Počela sam da primećujem da su svi crnci, kao i Trejvon Martin, u medijima prikazani kao kriminalci i siledžije. Deca iz crnačkih porodica prikazivana su kao deprivilegovana, iz rasturenih domova, neostvarena. Tada ne samo da mi se percepcija promenila, nego sam shvatila da smo svi usisani u medijski svet koji uopšte nije realan. Na koji način mediji održavaju rasističke strukture? – Ako svaki TV sadržaj prikazuje crnce kao siledžije, svodnike ili nasilnike kako bi ljudi mogli da imaju pozitivno mišljenje o njima? Ako u večernjim vestima slušaju o svakom zločinu koji su crnci ikada počinili da li će se pobuniti kada ih policajac ubije? Ako su crnačke majke prikazane kao “kraljice socijalne pomoći” koje varaju sistem da li će nekoga da potrese vest da je država ukinula socijalna davanja za ove zajednice? Ako smo ovakvim stvarima izloženi

iz dana u dan nije realno da ćemo na izborima glasati za crnca, ponuditi mu posao, školarinu, mogućnost stanovanja, pošteno suđenje ili makar mogućnost da posumnjamo pre nego što ga za nešto osudimo. Zato “Black Lives Matter” kampanja postoji. Ljudi moraju da se podsete jednostavne činjenice: životi crnaca jesu važni. Da li sada primećuješ neke privilegije koje imaš? – Sada naravno. Međutim, kada sam bila mala jako sam se ljutila kada me smatraju ”privilegovanom”. Naša porodica je bila u izvesnoj meri disfunkcionalna, nismo imali novca, ja se uopšte u to vreme nisam osećala privilegovanom. Mislim da je ovo česta greška. Kada ljudi razmišljaju o privilegijama uvek misle na nešto dodatno, nešto specijalno, a zapravo u ovom kontekstu radi se o “slobodi od nečega”. Šta je ono sa čim se ljudi iz marginalizovanih zajednica moraju svakodnevno boriti, a ja ne? Na primer, neko u invalidskim kolicima mora stalno da razmišlja o pristupu određenim prostorima, crnci u SAD brinu o problemima povezanim sa diskriminacijom, medijima, institucionalnim rasizmom, policijskom brutalnošću… To su stvari o kojima ja ne moram da brinem kao bela, sposobna, cis žena iz srednje klase, iz moćne zemlje, koja je udata za muškarca. Trudim se da te privilegije iskoristim da pomognem drugima.

Svi smo mi na neki način privilegovani, a na druge načine diskriminisani. Da li si ikada osetila diskriminaciju na svojoj koži? – Da, bilo je situacija kada sam se osetila diskriminisanom, ali mislim da je važno da se razume razlika između predrasuda, diskriminacije i rasizma. Predrasuda je lični osećaj nedopadanja koji gajimo prema nekoj društvenoj grupi. Diskriminacija je postupanje na osnovu tih predrasuda. Rasizam je sistem, struktura. Usled sistemskog rasizma u Americi veliki broj ljudi ima predrasude, a neki ljudi diskriminišu na tom osnovu. Takođe Diskriminacija različito utiče na različite ljude zavisnosti od dinamike moći u društvu. Dakle, jesam se osetila diskriminisanom kao žena. Sa tim je jako teško nositi se s obzirom na to da su

žene već u nepovoljnijem položaju u svim kulturama i svaki seksistički vic, svaki posao koji nam nije dozvoljeno da obavljamo, svaka situacija kada smo manje plaćene, vređane ili uznemiravane… služi da se taj sistem održi. Sa druge strane, osetila sam diskriminaciju i na osnovu nacionalnosti. Nekad je to bilo u šali (“Ti si takva tipična bučna Amerikanka”), ali ponekad je to maliciozno. Sretala sam ljude koji su imali loša iskustva sa američkim vojnicima u svojim zemljama, ljude koji su gledali kako im američke bombe razaraju gradove. Jasno mi je odakle taj prezir dolazi, ali svejedno boli. Uprkos svemu tome, na kraju krajeva, ja ipak imam neke privilegije. Tako da zaista svako može da se oseti diskriminisanim, ali uticaj diskriminacije je različit i zavisi od dinamike moći. Trenutno živiš u Nemačkoj. Možeš li da napraviš poređenje između SAD-a i Nemačke u pogledu položaja marginalizovanih grupa? – Kada je rasizam u pitanju, bolja je situacija u Nemačkoj iz nekoliko razloga: govor mržnje se ne smatra slobodom govora kao u Americi, a zakoni koji suzbijaju govor mržnje i diskriminaciju se striktno sprovode. Takođe, policija se drugačije ophodi prema građanima, brutalnosti gotovo i da nema. Nije Nemačka oslobođena rasizma, ali je bezbednije nego u Americi. Takođe, žene su u boljem položaju. Ako govorimo o prezentovanju žena dovoljno je reći – Angela Merkel. Žena vodi zemlju i predstavlja je u svetu. Bez obzira da li je vole ili ne, nikada nisam čula da neko nipodaštava njene sposobnosti da vodi zemlju na osnovu roda. Taj način predstavljanja znači. Hilari Klinton je bila najkvalikovaniji kandidat u istoriji Amerike koji se kandidovao na izborima, a pobedio ju je pokvareni biznismen koji se hvali svojim napadima na žene. Jel to mesto na kome se žene nalaze u našem društvu? Šta to govori devojčicama o njihovoj vrednosti? Ovakvo predstavljanje takođe je značajno, ali efekat očigledno nije pozitivan. Naša organizacija je pokrenula projekat medijske pismenosti usmeren na jačanje kapaciteta mladih za praćenje i kreiranje medijskog sadržaja. Šta je po tvom mišljenju najvažnija stvar koju studenti treba da nauče? – Budite oprezni. Uključite se, nemojte samo konzumirati medije. Preispitujte način prikazivanja marginalizovanih grupa, pitajte se ko ima korist od takve slike o njima. Prepoznajte na koje načine vaše soptvene privilegije utiču na korišćenje medija. Ostanite budni.

IN MEMORIAM

Sećanje na Merlinku Piše: Nemanja Marinović

14.

oktobra rođen je Vjeran Miladinović, poznatiji kao „Merlinka“. U oktobarskom broju sećamo se njega i značaja koji ima kao kultna ličnost koja je obeležila Beograd i jednu epohu. Merlinka je bio prvi javno deklarisani transvestit na prostorima bivše Jugoslavije. Rođen je u Zagrebu, a njegov je život bio turbulentan od šestog meseca života kada ostaje u domu, bez majke. Njegova je majka zbog trudnoće izbačena iz škole, a usled nedostatka sredstava jedno je vreme živela u Maksimirskom parku. Prekretnica u Vjeranovom životu jeste dolazak u Beograd kada, nakon što je izbačen iz kuće, u druženju sa istomišljenicima počinje da prihvata sebe.U početku se diskretno šminka i prerušava. Počinje da se bavi prostitucijom, a 1989. godine se potpuno transformiše u „Merlinku“. Merlinka, obučena u kratke usne suknje, sa izraženim nakitom i u visokim potpeticama, simbol je ulice Gavrila Principa. Bila je toliko kultna ličnost urbanog Beograda da je njome, navodno, bio opčinjen i sam režiser Želimir Žilnik koji joj je dao dve epizodne uloge, u lmovima „Beograde, dobro jutro“ i „Lijepe žene prolaze kroz grad“, a potom i glavnu ulogu u kultnom lmu „Dupe od mramora“ u kome Merlinka igra sebe. To je bio prvi put da transvestit iz Srbije dobije

toliki medijski prostor. Sve u Merlinkinom životu bilo je kultno, pa tako i emisija „Stavovi“ iz 1997. godine, koju je vodila tada mlada novinarka Tatjana Vojtehovski, a u kojoj Merlinka i koleginica Sanela otvoreno govore o sebi i svojim iskustvima. Sanela još tada, pre 20 godina, otvoreno govori o promeni pola, što je nezamislivo za to vreme. U vreme NATO bombardovanja Merlinka se povlači iz prostitucije i „penzioniše“, a 2001. godine objavljuje autobiografski roman „Terezin sin“, koji dopunjuje 2002. godine. Merlinka, legenda domaće kinematograje, svoj život ispunjen dramom završava u žanru trilera. 22. marta 2003. godine ubijena je u Krnjači. Najpre je zadavljena, potom zadobila snažne udarce zidarskim čekićem. Telo je pronađeno nakon nekoliko meseci u fazi raspadanja, a za ubistvo niko nije odgovarao. Optuženi za ubistvo Faik Ramadani i tada maloletni Bejtul Raćipi koji je optužen da je pomogao Faiku nakon ubistva oslobođeni su zbog nedostatka dokaza. U njenu čast, festival LGBT lma osnovan 2009. godine nazvan je „Merlinka“, a predstava „Merlinkina ispovest“ ostvarila je zapažen uspeh. Danas Merlinka živi u sećanjima grada Beograda na koji je ostavila neizbrisiv trag.

REPORTAŽA

Požarevac - platno globalnog ateljea Piše: Tamara Urošević

U Požarevcu sam živela punih 18 godina. Toliko vremena provedenom u njemu, naučiš svaku ulicu i sokak napamet. Mali grad, ne toliko urbano mesto, gde svako svakoga poznaje, delovao je kao neinspirativno i „mrtvo“ mesto. Požarevac je najpoznatiji po svom ženskom zatvoru I Kazneno popravnom zatvoru u Zabeli (mesto tik do Požarevca); najpoznatiji ljudima koji nisu svaku poru ovog mestašceta istražili, koji nisu udahnuli legendu ovog grada i koji istoriju nisu pokušali da smeste u savremeni kontekst. Sve do skora. Kako ne smem dozvoliti sebi da svoj grad predstavim kao kazneno popravno mesto, valjalo bi spomenuti i par stvari koje krase ovo mesto. Naime, pri ulasku u Požarevac je nemoguće ne osetiti miris „Plazme“ s obzirom na to da je fabrika „Bambi“ na samom ulazu; bitno je spomenuti i galeriju Milene Pavlović Barili kao naše bivše sugražanke, ljubičevske konjičke igre, ergelu „Ljubičevo“, spomen-park Čačalica, etno park

„Tulba“... Sve su to delovi grada i građevine koje čine Požarevac onim što jeste. Međutim, sve to postoji već godinama i mahom se ništa ne menja, ljudi su navikli na statičnost i određenu dozu komfor zone koji grad pruža. Svi mi, deca ovog grada, nismo videli nikakvu inspiraciju i prosperitet u njemu; jesen svemu tome doda i melanholiju – prođe leto kada su deca na raspustu, kada se studenti vrate sa fakulteta, kada rade kaći i diskoteke i kada nekako sve oživi i cveta. Jesen je ta zla maćeha koja svima lupi šamar uz prizvuke „back to reallity“. Svako nastavlja da živi svoj ustaljeni šablon života u tom kazneno popravnom zatvoru a neki od nas i pobegnemo iz te komfor zone. Međutim, ove jeseni se nešto promenilo. Grad je postao platno globalnog ateljea. Naime, još tokom leta započet je festival ulične umetnosti u Požarevcu koji je imao za cilj da sva prazna, neboderska mesta učini šarenolikim. Došli su umetnici iz svih krajeva sveta, ali su u projektu

učestvovali i građani samog grada koji su, na neki način, gradu poklonili deo sebe. Umetnici su tim gratima predstvili grad onako kako ga oni vide, i onim što grad pruža svim posetiocima. Jednom umetniku iz Španije inspiracija bila je Milena Pavlović Barili, te je tako strastveno obojio zidine našeg grada. Umetnicima iz samog grada, pak, inspiracija su bile konjičke igre koje se održavaju svake godine krajem leta, te se tako na raznim mestima u gradu mogu videti te prelepe životinje – konji. Postoji još dosta murala za koje, moram priznati, nemam objašnjenje njihovog značenja, iako verujem da i oni nose neku poruku. Bilo kako bilo, i da ne šalju nikakvu poruku, Požarevac odiše umetnošću. Takođe, zanimljivost u vezi sa ovim događajem jeste i ta da je čitav zid ženskog zatvora ukrašen upravo ovom vrstom umetnosti. Cilj je bio da nam grad ne bude više „mračno“ i „mrtvo“ mesto već jedan mini atelje umetnosti. Eto tako je

moj grad, moja komfor zona, „mesto blizu Beograda“ postalo upečatljivo i po samom sebi i onome što građani za njega rade. S početka jeseni, kao stanovnica Beograda, prošetala sam gradom i videla ga drugim očima. Sva mesta su konačno došla do izražaja, sav trud mladih ljudi je konačno dobio svoje parče prostora. Gradu su ostavljena vredna umetnička dela. Ovo je jedan društveni događaj i akcija koja je inicirala saradnju, požrtvovanost i umetnost, naravno. Iako Požarevac obiluje morem događaja, kako sportskih, tako i kulturnoumetničkih, kao i mladim ljudima koji grad čine poznatim i ponosnim, rekla bih da je ovo do sada jedan od najvećih događaja svih nas. Od sada svi mi vidimo drugim očima požarevačke ulice.

...

ANALIZA

Orijentalistički diskurs i pop kultura Piše: Uroš Ðurović

Predmet ovog rada jeste orijentalistički

diskurs u popularnoj muzici, ali kako bi bilo jasnije na šta se misli, neophodno je na početku denisati osnovne pojmove koji će biti korišćeni u tekstu. Pojam “orijentalizam” Edvard Said deniše kao rasprostranjene obrasce kojima se pojedine kulture i društva Evrope samouvereno predstavljaju kao ,,progresivna'', ,,moderna'' i ,,racionalna'' nasuprot navodno ,,stagnirajućim'', ,,zadrtim'' , ,,tradicionalnim'' ili ,,iracionalnim'' društvima Orijenta. Putem ovog diskursa stvara se slika drugog iz oblasti koje su zajedničko geografsko-kulturne i religijsko-političke (politički ne uvek) homogene. Vrednosni sud stvara okvir po kome se sa predrasudama prilazi prilikom izučavanja orijentalnih kultura i na taj način ovakve studije često su bile viđene kroz prizmu kolonijalizma i imperijalizma gde je orijentalna kultura viđena kao ona koja treba da se ,,spasi'' od nazadnosti i ,,izvede na pravi put'' racionalnim metodama.

Na sličan način se stvarao i diskurs o Balkanu (Balkanizam), kao specičnom području unutar kojeg se prepliću različiti kulturni obrasci. Marija Todorova među prvima govori o Balkanu kao raskršću bogate različitosti navodeći putničke zapise iz perioda 1920-ih gde se Balkan prikazuje kao da je sastavljen “...od ljudi koji nisu više Orijentalci, ali nisu još uvek Evropljani''. Štaviše i Sveti Sava je denisao u 13. veku Balkan kao ,,Istok na Zapadu''. Balkan je takođe često bio karakterisan kao ,,nazadan'' ili ,,varvarski'', gde je dobar pokazatelj bilo otcepljenje Slovenije i Hrvatske u Jugoslaviji tokom koga se isticao diskurs promene politike ka evropskoj kao ,,progresivnoj'' u odnosu na ,,nazadnu’’ jugoslovensku politiku jedinstva. Ako spojimo Orijentalizam i Balkanizam kao dve specičnosti, nemoguće da se iz naše perspektive ne zapitamo: Kakav je orijentalni diskurs unutar Balkana danas? Dodatno će nas postaći da razmišljamo o ovoj temi ako uzmemo u obzir večite

albansko-srpske sukobe na Kosovu i različita mišljenja u javnom mnjenju o arapskim investitorima u Beogradu danas, jer iako izgledaju kao ekonomsko-političke teme, one svakako mogu svoj odgovor donekle tražiti u analizi diskursa i kulturološkim istraživanjima. Stoga ću se u ovom istraživanju baviti analizom 11 spotova i 22 teksta pesama popularne muzike u Srbiji koji uključuju motive orijentalizma. Vremenski okvir koji sam odabrao je poslednjih 5 godina jer je u tom periodu nastala ekspanzija pesama sa ovom tematikom. Baviću se načinom na koji su ovi motivi prikazani i šta je poruka koju oni šalju. Pre svega moram se osvrnuti na to kakav je ranije bio orijentalni diskurs na Balkanu. Milica BakićHyden u svojoj knjizi ,,Varijacije na temu Balkan'' uvodi pojam pod nazivom ,,izdajnički sindrom'' u kome objašnjava pojavu u kojoj pravoslavni narod tretira sugrađane muslimane kao deo naroda koji je ,,izdao veru svojih predaka''. Iako je ovo negativno vrednovanje bilo u mnogome zastupljeno ne možemo ga generalizovati na celu populaciju. Ipak, iako je tokom dužeg istorijskog perioda prostor Balkana bio pod otomanskom vlašću, nisu se asimilovale ove dve kulture, već je ojačala ksenofobičnost pa je i Ivo Andrić rekao da je Balkan upravo usled uticaja islama bio sprečen da učestvuje u ,,kulturnom razvoju hrišćanske Evrope kojoj je etnografski i geografski pripadao''. Diskurs protivan orijentalističkom i uticaj orijentalizma stvorili su kulturu koja je unutar sebe dovoljno isprepletena. Da li je još uvek narod ovih prostora negativan prema Orijentu, reći će nam analiza popularne kulture, odnosno analiza diskursa domaćih pesama sa orijentalističkom tematikom.

je u suprotnosti sa iskrenom, nematerijalnom ljubavi; kao materijalni cilj koji navodi na zanemarivanje drugih vrednosti, nešto tuđe i sl) Kao simbol moći i bogatstva i zemlje fantazije Dubai je predstavljen u pesmi ,,Dominantna’’ Jale Brata i Dade Polumente kao poređenje za strast koju oseća izvođač pesme prema devojci koja je ,,toliko dobra da mu nije dobro” i “sva sija poput dijamanta”. On bi joj ,,dao noći Dubaija i celi svijet’’ jer toliko je vredna da bi ,,kroz vatru bos hodao’’. Dakle, Dubai je u ovom kontekstu iskorišćen kao metafora za snagu ljubavi, što usmerava diskurs orijentalizima ka egzotičnom prostoru koji obiluje prelepim bogatstvom. U ostalim pesmama Dubai je smešten u sintagme u kojima se na direktniji način poredi lepota žene sa gradom: ,,sija kao Dubai”, “skupa kao Dubai”; ili u slučaju opisivanja hedonističke, potrošački orijentisane kulture: “šoping Dubai, moji običaji”. Nasuprot pozitivnom vrednovanju “Dubai-a” stoji njegovo predstavljanje kao sinonim za nešto što je isključivo materijalno i otuđeno od emocija i drugih duhovnih vrednosti. To se posebno ističe u pesmi Vuka Moba ,,Kokaina’’ u kojoj se radi o devojci koja se opredelila za bogatijeg muškarca nasuprot čoveku koji je iskreno voli. On tvrdi da je dobro poznaje pa se pita: “Šta će tebi on i džip i skupe stvari… zadnji sprat i lift, pogled na Dubai”. Sa skoro identičnom stilistikom napisano je i u pesmi Nidže Bleje, upravo pod nazivom ,,Dubai’’, gde kaže da “Ona je sanjala Dubai, a on je voleo nju”; kao i u ostalim pesmama na sličan način: “(mala voli) brza kola skupi sat želi u Dubai” ili ,,(ona bi) malo London i Dubai” gde je akcenat na ženskom zaslepljenošću bogatstvom Dubai-a kao negativnom materijalno-hedonističkom.

,,Dubai’’ – zemlja snova ili ksenofobično tuđe? ,,Investiram u ženu ko Emirati u Dubai’’ U tekstovima pesama najčešće pominjana reč je ,,Dubai’’ ( oko 40% od analiziranih pesama) koja nije uvek ni negativno ni pozitivno predstavljana. Kao rezultat analize dobio sam grupe različitih interperetacija ,,Dubai’’-a u simboličkom značenju koje sam podelio u dve kategorije, a na osnovu vrednosti: Pozitivno značenje reči ,,Dubai’’ (kao simbol moći, ekonomskog prosperiteta, lepote pretežno ženske i sl) Negativno značenje reči ,,Dubai’’ (kao simbol koji

Sledeće najkorišćenije reči u okviru diskursa orijentalizma u popularnim pesmama jesu “Ujedinjeni arapski emirati” i “Abu Dhabi”. Ove dve kategorije u interpetaciji istaživanja neću odvajati jer su usko povezane i često se zajedno pojavljuju kao logička celina. Najistaknutije je to upravo u duetu Cvije i MC Janka pod nazivom “Abu Dhabi”. Ovde imamo motiv investicionizma gde muškarac ulaže u ženu kao što Emirati ulažu u Abu Dhabi: “jer ja sam UAE, ona je moj Abu Dhabi”.

Pružiće joj sve i ulagaće u nju zaslepljen lepotom, baš kao što je Abu Dhabi opčinio svoju državu prirodnim bogatstvom da ulaže u njega. U ovom slučaju žena je predstavljena pasivno, maltene kao investicija dobrog kvaliteta u koju se ulaže. Međutim, paradoksalno, istom metaforom se služi i Nela Vidaković u pesmi “Emirati” na potpuno suprotan način. Ovde je reč o manje svakidašnjoj temi u kojoj je devojku ostavio dečko zbog bogatije žene koja ga je ipak “šutnula” pa se opet (pevačici) “vratio na prag”. Međutim, ona mu je zahvalna što ju je ostavio, što slikovito naglašava sledećim rečima: “Sad me prati Maserati, sijam kao Emirati”. Nešto manje aktivnu žensku ulogu možemo videti u “Gadaju” Maus Makija, pesmi u kojoj se žena obraća muškarcu od koga zahteva moć kao Gadajevu i kaže “hoću da mi kupiš stan u Emiratima”. Dakle, Emirati gotovo uvek karakterišu moć i prosperitet, a sa druge strane Abu Dhabi ima nešto malo drugačiju ulogu. Dok se Emirati predstavljaju češće kao patrijahalno muško, dominantno i moćno, Abu Dhabi se predstavlja više kao inferiorno žensko, pasivno i ono u šta se ulaže; što u velikoj meri odgovara kulturi o kojoj se govori.

Burj Khalifa kao simbol moći, diskurs turskih motiva i ostali simboli Burj Khalifa je trenutno najviša zgrada na svetu i nalazi se u Ujedinjenjim arapskim Emiratima u Dubai-u, te kao takva svakako predstavlja simbol moći ovog grada. Upravo u tom kontekstu je koriste Djans i saradnici u istoimenoj pesmi “Burj Khalifa”. U tekstu pesme se ova građevina navodi bez mnogo stilskih gura, u potpuno objektikovanom značenju, ali svakako kao simbol moći - muškarac nudi ženi prelepe poglede sa ove građevine, želi da vode ljubav na vrhu Burj Khalife i sl. Žena je takođe u pasivnom položaju, ali ono što je od posebnog značaja za ovu pesmu jeste prvo - da se jasno odvajaju

stvarnost i mašta o prelepom orijentu: “i ako sve je samo san ja hteo bih da ostanem u snu” i drugo – da se za razliku od ostalih tekstova ovde stavlja jasan akcenat na specičnu kulturu Emirata, koja gleda konzervativnije na seksualne odnose: “i sve me navodi na blud, a to je zabranjemo tu”. Diskurs koji se odnosi na geografsko-kulturni predeo Turske je znatno manje zastupljen u odnosu na ostale zemlje Arabije. Karakteristično je da proteklih godina o motivima iz Turske više pevaju žene. Tipične pesme ovog tipa su Milica Pavlović i pesma “Istanbul” u kome peva o svojoj lepoti koja je jednako egzotična i neodoljiva kao i ovaj grad i Severinina pesma “Hurem” koja stavlja poseban akcenat na konzervativniju islamsku kulturu: “dobro znaš da se za te čuvam oduvjek”. Takođe Severinina pesma je više inspirisana fantastičnošću priče o Hurem (i popularnom serijom “Sulejman veličanstveni”) kao moćnoj i legendarnoj sultaniji koja predstavlja symbol ljubavi i ambicije koja jednu rusku robinju dovodi do trona. Ostali manje dominantni motivi u popularnim pesmama sa orijentalnim diskursom su raznovrsni. Na primeru reči “Arapi” možemo da vidimo da postoje različita vrednovanja od “Uzeo sam sve iz šteka, već smo zajedno na carini, svi bogati ko Arapi” do “ne trebaju ti Arapi sa haremom” kao slika nepotrebnog drugog i vid ksenofobije. Takođe, u većini tekstova dominira motiv egzotično- tamnog lepog “mala crna k'o Ankara”, zatim “mala crno zlato k'o da gledam u Arabiju” i “znaš koliko tražim takve (tamne) oči - to je orijent” gde crno predstavlja drugačiju lepotu (kontrast tamno: svetlo), mističnost, pretpostavimo i moć prirodnog boagtstva u koje se ulaže (crne nafte). Specično, Indija se koristi za simbol nepristupačnog u pesmi pevačice Indy “Takva sam ti ja, kao Indija tebi uvek biću predaleka”. Šta je ono što vizuelno prati ove pesme i šta nam to govori? Estetika orijentalistički inspirisanih pesma je često unutar sebe paradoksalna. U većini spotova vizuelno dominraju sledeće tri karakteristike: Orijentalno je maštovito i egzotično - zalasci i izlasci sunca, propraćeni često maglom ili jakom svetlošću što blago zaslepljuje pogled posmatrača uz pustinje, plaže I sl. Orijentalno je izrazito bogato - prirodno ili

urbano; često se nakon prelepih slika egzotičnih, bogatih predela smenjuju slike visokih zgrada, skupo uređenog enterijera i sekvenca brzih vožnji skupih kola. Hiperseksualizacija žena kao kulturološki paradoks - u većini spotova, žene iako odevene u elemente orijentalističke narodne nošnje, skoro uvek imaju nage delove tela (grudi ili zadnjica najčešće), međusobno se slobodno dodiruju i sl. Ovakav prizor je suprotan konzervarivnoj kulturi Orijenta, u kojoj se ženska seksualnost izražava najčešće pogledom i jako retko usnama, dok su ostali delovi tela skoro uvek prekriveni. Jedini izuzetak od analiziranih spotova predstavlja Rastin “Habbibi” u kome se u početku ženska lepota pokazuje kadrovima gde su samo ženske usne, da bi se posle spojila sa modernim i dobila koreograja hip-hop žena u patikama ispred džamije, ipak obučenih potpuno kozervativno bez vidljivih nagih delova tela. U spotu je istaknuto da i u specijalnim prilikama kada su trbušne plesačice odevene i igraju u skladu sa tom prilikom, lica ostaju prekrivena. Čak i ovaj spot ima par odstupanja jer se u nekoliko kadrova na pijaci pojavljuje devojka koja ima glavnu ulogu u spotu, sasvim svakidašnje obučena u majcu i duksericu, ali ubrzo nestaje što i dalje ostavlja efekat misterioznosti. Postoje i spotovi u kojima tekst pesme nema povezanosti sa diskursom orijentalizma, ali su snimani na lokacijama Orijenta, najčešće Dubaia. “Nagle promene” Jelene Kostov ili “Ne preti mi” Vlade Matovića, šalju sliku egzotičnog i bogatog Dubai-a i često su ovakvi spotovi nastali kao rezultat nastupa domaćih pevača po dijaspori uz sponzorstvo noćnog kluba “Amika”, te ujedno služe i promociji kluba u kome često naši izvođači gostuju. S toga se ne bih preterano zadržavao na analizi ovih spotova, ali bih svakako naglasio njihov značaj u potvrđivanju prikaza orijenta kao egzotičnog drugog i bogatog (bilo kao mesta za provod i uživanje na plaži ili moćne pozicije u kancelariji visoke zgrade). Koje su ključne karakteristike orijentalizma u domaćim pop pesmama i šta nam to govori?

orijentalnog diskursa: Orijentalno, u stvari je bogato! - u Orijentalnom diskursu na našem prostoru orijentalno se ne vrednuje manje, naprotiv, bogatije je. Da li je to zbog onog čuvenog “tuđe slađe” ili percepcije drugačijeg vida bogatstva (duhovno konzervativnije, materijalno više rasipnički), ne znam, ali ostaje ipak da je ovaj prostor okarakterisan kao bogat. Orijentalno je ipak neverovatno lepo, čak iako je tuđe - bilo da je lepota Hurem, Abu Dhabija ili jedinostavno celokupnog pejzaža, postoji uvek nešto mistično u tim zemljama Orijenta što nas sve mami. Čak iako je često to materijalno i hedonističko (seksipilne žene, novac, provod), ipak ostaje kao simbol nepoznate lepote iza koje se još nešto krije (česta upotreba reči: “snovi”, “mašta”, sjaj” i sl) Ipak, tuđe je - ksenofobičnost se i dalje iskazuje u diskursu iako promena postoji jer se priznaje bogatstvo i naprednost ovih zemalja u nekim poljima. Vidljiv je strah od toga da li će nam taj prostor “uzeti naše žene” ili je često bespotreban, ali uživa divljenje. Međutim, ovo nije slučaj samo sa orijentalizomom, već je pojava koja je česta i za odnos Srbije prema ostalim kulturama koje se često vide u svetlu ekonomski progresivnog, ali nemaju “srpsku dušu”. Ranije smo imali “Prokleta je Amerika i zlato što sja”, kao i prema Evropi “ma, kakva Evropa, na ovom svetu nema to”. Orijentalne žene često su egzotičnije - već pomenuta hiperseksualizacija žena ostavlja utisak koji je pomalno nerazumljiv za sve one koji su posetili orijentalne prostore. Bilo kako bilo, izgleda da u spotovima nastoji da se pokaže da su orijentalne žene veoma privlačne, stoga se njihova seksualizacija prilagođava “očima našeg prostora”. Stereotipi muškog i ženskog - muško je ono što je veće i jače, ono što ima “aktivnu moć”, dok je žensko ono što je manje, slabije ili ima “pasivnu moć” privlačenja. Najbolje se to videlo na primeru Emirata i Abu Dhabija, međutim videlo se i da se te uloge često promene. Ipak, žene i u takvom promenjenom položaju “uzimaju moć” Emirata kao jačeg, a ne jačaju emancipatorsku moć “Abu Dhabija” kao slabijeg.

Iako u nekim trenucima izgleda da je “svaka pesma za sebe”, ipak se mogu uočiti različite pravilnosti unutar popularnog, muzičkog,

INTERVJU

Sara Fusco

Žrtve nasilja ne pronalaze pravdu ni posle smrti FOTOGRAFIJA: Vladimir Opsenica / RAZGOVARAO: Nemanja Marinović

Sara

Fusco, predstavnica italijanske organizacije “Ferma le tue mani” (“Stop your hands”) koja pomaže ženama žrtvama nasilja bila je gošća “Centra za marginu” na drugoj međunarodnoj konferenciji o ljudskim pravima “The Global Human Rights Forums”. Ona je dirljivim govorom i efektnim audio i video materijalom prisutnima približila probleme sa kojima se suočavaju žrtve rodno zasnovanog nasilja i sveprisutnost nasilja u današnjem društvu. Sa Sarom smo razgovarali o njenim iskustvima u ovoj borbi i izazovima sa kojima se suočava u svom radu. Kada si počela da se interesuješ za temu rodnozasnovanog nasilja? – Interesovanje za ovu temu datira od mojih studentskih dana u Finskoj, kada sam se prvi put susrela sa predmetom “Rodna ravnopravnost u Nordijskim zemljama”. To je bio moj prvi ispit i naučila sam kako da prepoznam različite oblike nasilja. Tada sam shvatila da sam bila žrtva psihološkog nasilja od strane mog bivšeg partnera. Udruženje “Ferma le tue mani” osnovala je moja majka Lysa Giannetta otprilike dve godine pre toga, ali u tom momentu odlučila sam da joj se ne pridružim. Bila sam veoma mlada, a motivacija moje majke da se time bavi me je podsećala na neke događaje u porodici koje sam želela da zaboravim. Ironično, ali u tom momentu sam prolazila kroz jedan od najgorih perioda života sa bivšim partnerom. Šta je bila motivacija tvoje majke? – Višestruki su razlozi zbog kojih je odlučila da osnuje organizaciju: lična iskustva, situacije porodičnog nasilja prema njenim prijateljicama, komšinicama i poznanicama. Njena zainteresovanost i sposobnost da radi na suzbijanju ovog društvenog problema postale su od ključnog značaja kada se preselila u južnu Italiju, gde je situacija još nepovoljnija nego u centralnom i severnom delu zemlje. Tamo vlada strog concept patrijarhalne porodice u kojoj žena ima jako malo uticaja na porodične odluke. Kada si odlučila da se pridružiš? – Na kraju studija u Skandinaviji znala sam da je dobro što sam dobila sve te informacije. Da sam ranije znala, sigurno bih potražila pomoć i

podršku. To je bio trenutak kada sam se pridružila organizaciji. Naravno, morala sam pre svega da zaslužim poziciju u organizaciji, tako da me je majka, kako bih bila korisna organizaciji i njenim ciljevima, upisala na specijalni kurs za koji mi je trebalo godinu dana da završim. Šta su vam ciljevi i na kojim projektima trenutno radite? – Osnovni cilj organizacije je da podigne svest o nasilju prema ženama i rodnoj diskriminaciji. Učestvujemo u mnogim događajima (književnim, umetničkim, pozorišnim…) i pružamo podršku žrtvama kako pre, tako i nakon što prijave policiji. U ovom trenutku u planu nam je organizovanje kulturnog događaja u partnerstvu sa drugim italijanskim organizacijama i ekspertima u cilju razmene informacija i širenja svesti javnosti o potrebi za boljom pravnom zaštitom žrtava nasilja. Počećemo od škola i mladih naraštaja jer verujemo da je neophodno pripremiti osnovu za bolje društvo u budućnosti. Studirala si u Finskoj, a zatim nastavila studije roda u Oslu. Možeš li da uporediš situaciju u Italiji i Skandinaviji kada je ova tema u pitanju? – U toku studija uočila sam koliko Italija nazaduje u odnosu na skandinavske zemlje: dominantna patrijarhalna tradicija, duboke razlike u pravnom i ekonomskom položaju muškaraca i žena, jaki stereotipi, malo se obraća pažnja na seksualno nasilje itd. Statistika koju si prezentovala na konferenciji je poražavajuća. Šta pokazuje statistika kada je Italija u pitanju i koji su najveći problemi u italijanskom društvu? – Gotovo milion i po Italijanki pretprelo je nasilje, više od polovine od strane svojih partnera. Kao student prava tvrdim da zakoni koji štite žene postoje, ali je problem u njihovoj primeni. Najveći problem u Italiji je društvo. Italijansko društvo je još uvek puno predrasuda i mržnje. Drugi problem je veliki uticaj crkve i katoličke religije prema kojoj je razvod zabranjen, a čak se donekle i opravdava porodično nasilje. Održavanje patrijarhalne porodice stvorilo je generaciju majki koje često opravdavaju nasilje koje muževi čine prema njihovim ćerkama. Teško je napraviti preciznu statistiku i odrediti koji je najveći rizik po italijanske

žene. Iz mog iskustva, najzastupljenije je porodično i seksualno nasilje. Nije u potpunosti tačno da žene ne prijavljuju nasilje. Glavni problem je u tome što i kada ga prijave ne nalaze zaštitu, ni pravdu. Čak ni posle smrti. Jedan od najupečatljivijih momenata u toku tvog govora bio je “Zauzeto mesto” (Posto Occupato). Možeš li nam reći nešto više o tome? – Kampanja “Posto Occupato” je, kako kaže njena pokretačica Maria Andalorio, “inicijativa sa 0 troškova i 0 kilometara”. Pokrenuta je 2013. godine i predstavlja mesto u društvu koje bi mogla da zauzme žena žrtva nasilja. Svidela nam se ideja i uključili smo je u sve naše događaje. Crvena boja ima jak vizuelni uticaj i “Ferma le tue mani” je često koristi u kampanjama. Reci nam nešto više o “Crvenim cipelama” (Zapatos Rojos) i saradnji sa Elinom Chauvet? – Jako nas je inspirisala Elina Chauvet, pre svega zato što je predsednica naše organizacije takođe umetnica i može da prepozna vrednosti u pozadini ove ideje. “Zapatos Rojos” predstavljaju sve žene stradale od muške ruke. Prvenstveno, ideja je bila da se prikaže dramatična situacija u Meksiku, ali za svega par godina koncept je stigao u sve poznate trgove na svetu. Na jednom događaju koji smo organizovali postavili smo crvenu klupu sa počasnim natpisom na kome je stajalo ime Vincenze Avino. U pitanju je žrtva koja je ubijena nakon što je 10 puta prijavila nasilnika policiji. Smatram da crvena boja ima veliki vizuelni uticaj i da referiše u velikoj meri na rodno motivisanu agresiju. Kakvo značanje za tebe imaju crvene cipele? – Crvene cipele predstavljaju sve mogućnosti, snove, projekte, nade… žrtava nasilja. Crvene cipele nisu samo znak mesta koje je zauzeto, već svega onoga što stoji iza zičkog prisustva u svetu. One simbolišu sve što je moglo da bude, a nije. Jako retko možemo čuti da neko govori o rodno zasnovanom nasilju uključujući i perspektivu muških žrtava. Reci nam kojoj vrsti diskriminacije su izloženi muškarci u Italiji? – Priznajem da se mnogo češće govori o diskriminaciji prema ženama, nego prema muškarcima. Zapravo, diskriminacija žena je

mnogo rasprostranjenija i mislim da je dobro govoriti o tome i tragati za rešenjima. Ipak, moramo istaći i to da je postojao i još uvek postoji “anti-male” feminizam. Mnogi zakoni nastali su na osnovu feminističke ideologije, kao što je zakon da žena ne može da ode u zatvor dok joj dete ne napuni tri godine – kao što se dešava u slučaju Williama Pezzulo. Na primer, pre izvesnog vremena starateljstvo nad decom automatski je dodeljivana majkama uz mogućnost da muškarac mora da plaća alimentaciju za oboje čak i ako mu nije dozvoljeno da viđa dete. Isto kao što postoje različiti oblici diskriminacije žena, postoje mnoge pravne obaveze i dužnosti muškaraca. Muškarci su uvek žrtve društvenih očekivanja. Moraju biti jaki, odlučni, zavodnici, sa velikim mogućnostima… A svi muškarci koji se razlikuju od toga smatraju se “manje muškarcima” I slabićima.

Pomenula si Williama Pezzulo, žrtvu napada kiselinom. Kako je on sada? – William Pezzulo je, kao što sam pomenula na konferenciji, jedna od žrtava nasilja od strane žena u Italiji. On je zaista drag i hrabar momak koji samo želi pravdu za sebe. Traži način da plati operacije, s obzirom da ne može dobiti nikakvu pomoć od države. Trenutno mora da reši problem sa očima jer je gotovo slep i ne može da radi i bude nezavistan. Da li si optimistična u pogledu rešavanja problema rodno zasnovanog nasilja? – Verujem da je podizanje svesti o rodno zasnovanom nasilju i diskriminaciji jak i koristan alat za rešavanje ovakvih društvenih i pre svega ljudskih problema. Gajim nadu da će nove generacije, koje će graditi budućnost ovog društva, biti svesnije, gajiti više poštovanja i ceniti ravnopravnost.

KULTURA

Homoerotske prakse kao deo kulture Piše: Tamara Ivančević

Kao prvi, a nekada i kao jedini preostali argument da se istopolnim parovima ne daju jednaka prava navodi da je homoskesualnost zapravo uvezena sa Zapada, da nije prirodna, skoro pa da je pošast savremenog doba i da ju je kapitalizam stvorio da bi imao koristi od nje. Kako bih razjasnila nepostojanje osnove za taj argument, daću primere iz različitih vremena i kultura čija je homoseksualnost bila sastavni deo, uprkos tome što je kurikulumi ne obuhvataju. Bogovi Starih Grka bili su antropomorfni pa su, između ostalog, i svoje seksualne želje izražavali i pokazivali kao ljudi. To je značilo da im vanbračne veze, promiskuitet i homoerotske prakse nisu bile strane, a da reprodukcija nije bila jedini cilj seksulanog odnosa, već isto tako I uživanje. Dioniz, Eros i Orfej samo su neki od bogova koji su imali homoerotske odnose. Treba napomenuti i da Atinjani nisu pravili razliku između muškarca koji voli osobu muškog ili ženskog pola, već je ljubav koju muškarac oseća mogla da zavisi od perioda

života u kome se muškarac nalazi. Nažalost, pisanih izvora o lezbejskim odnosima nema tako mnogo jer je kultura bila mizogena, a žene su odvojeno od muškaraca gradile svoj prostor. Ipak, značajna je pesnikinja Sapfa koja je uzdizala žensku lepotu i čija se poezija često tumačila kroz prizmu ljubavi između dve žene. Zapisi Španaca i Portugalaca svedoče o postojanju homoseksualnih odnosa i transrodnih uloga na američkom tlu – od seksualnih odnosa i braka sa osobama istog pola do osoba koje su imale poseban rod te se nisu smatrane ni ženama ni muškarcima. U plemenu Zuni postoji posebna reč „ihamana” koja označava osobu trećeg roda tj. osobu sa dva duha, dok slično značenje nalazimo u reči „alyha” plemena Mohave. U određenim afričkim skupinama postojala je mogućnost sklapanja ženskih brakova, dok se u nekim indijskim kulturama govori o osobama čiji je rod mešavina maskulinog i femininog. U Novoj Gvineji

tradicionalno su postojali homoseksualni polni odnosi koji su bili deo obreda, a slične polne uloge postojale su i u Polineziji gde su se prihvatale interseksualne osobe. Obredne masturbacije među muškarcima i ženidbe „dečaka-supruga” pokazuju da su homoerotske prakse bile i deo kulture Australije. Opisi homoseksualnih praksi nisu izostali ni u indijskim religijskim i književnim tekstovima (Rigveda, Mahabharata, Bhagavad Gita, Ramajana I Kamasutra), kineskim dvorovima i japanskoj samurajskoj kulturi. Kult bliskih istopolnih prijateljstava započet je sa dinastijama Franačke – Meroving i Karoling (VI-VII vek) i normandijskim kraljevima. Kult prijateljstva bio je snažan i početkom novog veka, a za neke je i crkva davala podršku. Tako su postojali verski obredi kojima se prijateljstvo moglo učvrstiti, dok su neki/e sahranjivani/e u zajedničke grobnice. Iako javno nevidljive, primer Vestminsterske opatije u Londonu pokazuje da su i žene ponekad sahranjivane zajedno. Važno je primetiti da društvo nakon srednjeg veka nije prvenstveno posmatralo instituciju braka kao odnos muškarca i žene, već kao socioekonomski ugovor, pa su i pojedine žene koje su se oblačile kao muškarci mogle koristiti muške privilegije u braku, samim tim i seksualne odnose sa drugim ženama. Prisne veze sa drugim ženama označavale su se kao prijateljstva i nisu podrazumevala seksualnu konotaciju (pre svega jer je postojalo jedno istorijsko nepoznavanje žena), pa ni korišćenje jezika „koji je u kasnijim stoljećima bio rezervisan isključivo za hetroseksualnu strast”. Bilo je i onih žena koje su bile neudate i živele u zajednici sa drugim ženama (Francuska, kraj 18. veka), što je posebno bilo značajno ako su bile siromašne, te su na ovaj način uspevale da dele troškove života,

koje bi im inače plaćao muž, ili onih koje su odlazile u samostan, te na taj način izbegle brak, ali i onih koje su se tajno viđale o čemu svedoče i kazneni postupci. Sestrinstva protiv braka postojala su i u Kini krajem 19. veka u području gde se proizdvodila svila. U Americi su krajem 18. veka belkinje srednje klase okarakterisane kao nevina aseksualna bića, te su se bliski odnosi između dve žene (čak i deljenje postelje) posmatrali kao emocionalna bliskost. Za muška prijateljstva važili su isti načini iskazivanja ljubavi, s tim što se kod njih podrazumevao I seksualni odnos (jer su muškarci), a romantična prijateljstva bi se prekidala nakon stupanja u brak. Čak, kako se navodi: „jedno od obilježja odrastanja muškaraca u 19. stoljeću bilo je napuštanje mladenačkih muških veza radi braka I karijere.” Kao deo kulture, homoseksualne prakse često nisu bile zabranjene, ali se heteroseksualni odnos podrazumevao jer je reprodukcija bila ključna. Ipak, postoje i osobe koje su na različite načine uspele da izbegnu brak i normativnosti koje on podrazumeva. Oni/e koji/e to nisu uspeli/e, pronalazili/e su drugačije načine za zbližavanje sa istopolnim osobama. Nije sigurno ni kako su pojedinci/ke na različitim kontinentima i u različitim kulturama posmatrali/e istopolne odnose u koje su stupali/e, ali je izvesno da pripadnici/e istog pola nisu bili/e strani/e jedni/e drugima/oj. Uprkos tome, homoseksualnost je kriminalizovana po potrebi religija i država, te se na taj način osiguravalo zadržavanje pozicije moći. Istovremeno je jedan značajan deo istorije ostao skriven iza zvaničnih kurikuluma, a to znanje, bez obzira na seksualnu orijentaciju, pripada svima nama.

... "Moja seksualnost nije faza. Ja sam to što jesam." Cara Delevingne

LIČNO

Kada koračaš sam rađa se najbolja verzija tebe Piše: Bojana Prašović

Jesen, kao duševno stanje moga uma, za mene predstavlja onaj period kada se sav moj mentalni nemir polako vraća kući. Dnevna svetlost biva oskudnija, a jutra i večeri ponovo zahtevaju promišljenije odevne kombinacije. Lica na ulici nanovo nabacuju onu već poznatu masku nezadovoljstva, dok duboko unutar njih crv ozlojeđenosti iznova gradi svoju čauru. U meni se budi nemir, u skladu sa vremenskim (ne)prilikama i sve to navedeno me podseća na to šta znači osećati se usamljeno i drugačije. Onaj poznati moljac u mom umu, dok polako nagriza glasove razuma, šapuće mi da se bliži tama u obliku duge I hladne zime i to je ono od čega zazirem. Praznina, ironično, ispunjava i zauzima mesto onom privremenom letnjem zadovoljstvu. Nije to ni tako lako objašnjivo. Jednostavno deluje kao činjenica, kao konstanta. Koreni tog zloslutnog osećaja vode poreklom u detinjstvo. Onoga dana kad su deca iz parka prestala da me oslovljavaju i dozivaju imenom, već da umesto toga dobacuju “prljava metaliko” (usput, suzdržavam se od ukazivanja na činjenicu da iznova i iznova prave grešku koristeći taj izraz) i slične nebuloze. To je onaj period zaranjanja u pubertet kada neka deca naprosto postaju zlobnija, dok druga samo pokušavaju da pronađu sebe. To je bio moment kada sam shvatila da biti ono što jesi nosi svoj krst. Da svaki pokušaj da iskažeš i pokažeš sebe u pravom svetlu, zapravo samo vodi do otuđivanja od drugih. Najviše boli kada u te “druge” spadaju I tvoji, naizgled, najbolji prijatelji. Ili, tačnije rečeno, najbolji prijatelj. Naime, nikada nisam spadala u one sa zavidnom listom prijatelja. To takođe može služiti svrsi pri ukazivanju na prirodu moje ličnosti. Možete reći da sam, u neku ruku, elitista. Da previše značaja pridajem tome ko

tačno zavređuje da spozna onu “unutrašnju primadonu koja bi trebalo da predstavlja mene”. Ne sliku koju odajem ljudima, već, znate, ono sa više suštine i dubine. Moja patnja leži u tome što, beskrajno i nadasve uvek, očekujem da će naići još neko ko će, obrevši se u mom društvu, ispoljiti zaintrigiranost. Spoljašnjim izgledom, koji bi trebalo da oslikava takođe i moja unutrašnja osećanja i razmišljanja, pokušavam da privolim sebi “šačicu istomišljenika”, dok istovremeno pokušavam da odbijem sve one druge. Pričati o ličnim preprekama ovim putem može biti, ili potpuni promašaj, ili barem u nekom obliku blizu pogotka. Biram da konačno iskažem osećanja naglas. Biram da pričam, ili barem pišem, sada za svaki broj puta kada sam ćutala, odnosno branila se samo u svojoj glavi bez hrabrosti da to isto izgovorim naglas. Možda moje iskustvo nije najstrašnije na svetu. Zapravo znam da nije, ali to jeste nešto kroz šta nijedna mlada osoba, koja je u svom tinejdž periodu “po default-u” krhka, ne zaslužuje da prolazi. Mnogi momenti skrivanja od društva, urodili su plodom da nekim svojim postupcima štetim nikome drugom do samoj sebi. Društvo, nažalost, uvek ima tu tendenciju da osuđuje i marginalizuje one koji se po nečemu izdvajaju, razlikuju. Društvo, gotovo uvek, šteti samom sebi nesvesno, vođeno “inteligencijom mase”, logikom da se prati rulja, da se radi ono što rade drugi, a sve u cilju kako pojedinac ne bi mnogo mućkao svojom preokupiranom glavicom. Uvek je lakše posmatrati problem kroz prizmu “zajedničkih

snaga”. Takav stav u potpunosti ima smisla, ali odbijam da se time vodim nauštrb svojih načela. Ili, barem, ne nauštrb sopstvenog iskustva. Naime, čini se da većini mnogo smeta i bode oči ako devojka nije baš mnogo ženstvena, retko je nasmejana, uglavnom je u crnom od glave do pete ili se retko uteže u jedne od onih preuskih haljinica (da ne spominjem pekratkih za moj ukus takođe) koje ja povezujem uglavnom sa devojkama koje, čini mi se, nekako, mnogo vremena provode splavareći i partijajući. Da ne spominjem onaj opšte rasprostranjen stav da devojci ne stoji da sluša one agresivne “kreštavce”. Međutim, ko je od njih uopšte merodavan da kritikuje i komentariše šta devojka sme, a šta ne? Koje stavove treba da sledi i kako treba da izgleda? Koju muziku da sluša i kako da se izražava? Da li je uopšte dozvoljeno devojci da kreira i poseduje sopstveno mišljenje? I zašto nikada nije okej biti ćutljiv i stidljiv? Prvo ti ličnost oteraju u svojevrsnu školjku, a onda hoće po svaku cenu da je se

otarasiš već jednom? Nakon toga osoba upada u nekakav paradoks, u kome skrećući pažnju svojim stilom zapravo želi suprotno - da se izdvoji i izoluje iz mase, da se sakrije u ćošak iz koga može neometano da posmatra okolinu i u kome je niko neće uznemiravati gurajući svoj nos gde mu nije mesto. Opet, možda furati neki alternativni, ili u bilo kom obliku za širu javnost drugačiji imidž i nije najstrašnija stvar na svetu. Međutim, ta ista javnost upirala je prstom i nastaviće da upire sve dok ne dozvoli svojoj svesti da raste i da se otvara ka nečemu neobičnijem i različitijem od njihove sopstvene slabo obrazovane i, mahom, uobražene stvarnosti. Za kraj, bolje je hodati sam nego ići za masom u pogrešnom pravcu. “The only way to deal with an unfree world is to become so absolutely free that your very existence is an act of rebellion.” – Albert Camus

...

PERSPEKTIVA

Da nam živi, živi rad Piše: Minja Bujaković

aleteli smo na Vrli novi svet i u njemu smo zaglavljeni. „I, šta ćeš dalje?“ – pitanje u koje se nonšalantno pakuju protekle četiri godine studija i godine života koje tek slede. Odgovor leži u slici koju posmatraš iz dana u dan: domska soba od dva kvadrata i bezbrojni sajtovi sa oglasima za posao, koji neizostavno naglašavaju fraze neplaćena praksa, honorarni posao, rad na neodređeno vreme. Tada shvataš da će te tranzicija progutati i da polako uranjaš u vode kapitalizma, svesno postajući jedan od prekarnih. Prekarijat predstavlja novu klasu u nastanku. Samo poreklo naziva te klase nas uvodi u njeno pravo značenje. Naime, neologizam prekarijat u jezik ulazi kao složenica skovana od prideva precarious, koji je prvo nosio značenje: onaj koji postoji radi uživanja drugih, a kasnije označava nešto nestalno, sklono promeni, i reči proletarijat- radnička klasa. Ovaj termin se drugačije deniše u svakom jeziku, pa tako u Japanu označava „radeću sirotinju“, u Nemačkoj se koristi za ljude koji su izgubili nadu u ikakvu socijalnu integraciju, dok ovaj termin u Srbiji još uvek nije dovoljno prihvaćen kako bi dobio svoju stalnu deniciju. Fleksibilnost tržišta dovela je do nastanka prekarijatanajniže društvene klase. Iz potrebe za tom eksibilnošću, ljudi su primorani da i sami postanu eksibilniji. To podrazumeva prihvatanje novog normalnog stanja u društvu: tvoj posao je nestalan, tvoj rad nedovoljno plaćen, ti si u potpunosti zamenljiv, potrošan. Gaj Stending, autor knjige “Prekarijat, nova opasna klasa“, u prekarijat ubraja tri grupe ljudi: prvu grupu čine naslednici proletarijata. Globalizacija je stvorila drugu grupu ljudi, svet potrošnih radnika, milijarde ljudi iz Indije, Kine, Vijetnama, milione migranata koji su spremni da rade za jednu trinaestinu prosečne evropske plate. Treću grupu čine mladi obrazovani ljudi koji ne mogu da nađu posao u skladu sa svojim obrazovanjem. Shodno

tome, većina call centara u Beogradu ispunjena je studentima Filološkog ili drugih fakulteta, koji su prinuđeni da rade posao koji ne vole, u okruženju koje im ne odgovara, zbog „dobre plate“ od koje će uspeti da prežive mesec. Ideja o radnom mestu i poslu koji volimo neodrživa je u stvarnosti. Naleteli smo na Vrli novi svet i u njemu smo zaglavljeni. Pošlog Božića doputovala sam u Beograd i sa autobuske stanice otišla sam na posao. Posle pola sata čekanja saopšteno mi je da tog meseca ipak ne radim jer za mene nema posla, bez izvinjenja i suvišnih objašnjenja. To je bio trenutak mog samoosvešćivanja: ja sam ta koja radi bez prijavljivanja, bez ksnog plaćanja, bez sigurnosti u posao, bez osnovnih prava, ja sam deo prekarijata. A šta je sa mojim kolegama, prijateljima koji rade za minimalne plate u školama jezika, koji ne smeju da sednu celu smenu u kaćima, koji rade uz jednu pauzu na fabričkim trakama? Noam Čomski pripadnike prekarijata opisuje kao „ljude koji žive neizvesnom egzistencijom“. Postavlja se pitanje: dokle ćemo biti u stanju da trpimo tu neizvesnost i kada ćemo ne preživljavanje, već življenje staviti na prvo mesto? Stending prekarijat naziva „opasnom klasom“. Ta klasa ljudi sve više oseća nepravednost sistema i raspodele uloga u njemu. U prekarijatu vlada individualizam. Ljudi su degradirani, bez jasne slike budućnosti, bez opcije pravljenja planova i ostvarivanja želja. Osećaj solidarnosti je u potpunosti iskorenjen samom činjenicom da nam društvo ne pruža nikakvu sigurnost, nikakvu pravdu, nikakvu karijeru, i stoga nam nije pružen ni osećaj pripadnosti. Tek onda kada pripadnici klase prekarnih budu uvideli da su deo grupe, a ne samo potlačeni pojedinci, steći će samopuzdanje i snagu koji su potrebni za borbu za prava, za jednakost, za nužne promene.

SEĆANJE

Oskar Vajld Piše: Nemanja Marinović

Slavljen zbog svoje jedinstvenosti, prezren zbog svoje različitosti. Oktobar je mesec rođenja slavnog irskog pisca Oskara Vajlda. Vajld je rođen 16. oktobra 1854. godine, uglavnom je pisao poeziju, iako je najpoznatiji po svom jedinom romanu “Slika Dorijana Greja” koji je objavio 1890. godine. Iako ekscentričan, drzak i neskroman, što se nije smatralo za vrline u viktorijanskom Londonu u kome je živeo, bio je cenjen i poštovan zbog svog izuzetnog talenta. Sve do 1891. godine kada započinje najveća romanska viktorijanskog doba – ljubav Vajlda i lorda Alfreda Daglasa zvanog Bouzi zbog koje je Vajld završio u zatvoru. Iako je mladi dekadentni lord bio veća “zverka” od Vajlda, njegov uticajni otac odlučio je da ga uništi podigavši tužbu protiv pisca. Potplatio je muške prostitutke, sa kojima su Daglas i Vajld povremeno orgijali, da na sudu svedoče protiv njega, usled čega je osuđen za “nakazno ponašanje” na

dvogodišnji prinudni rad. Licemerni London okrenuo mu je leđa. Teški uslovi života u zatvoru narušili su mu zdravlje, a odbačenost duh. Nakon zatvora živeo je još samo tri godine u siromaštvu i izbegavan. Nije odoleo još jednom susretu sa Daglasom, ali je romansa bila kratkog daha. Umro je od meningitisa u pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi. Kao mladić je rekao: “Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen”. Bio je i jedno drugo. Danas, više od jednog veka nakon smrti, Vajld predstavlja simbol represije i progona na osnovu seksualnog identiteta.

"Knjige koje svet naziva nemoralnim su one koje svetu pokazuju njegovu sopstvenu sramotu” -Oscar Wilde - Slika Dorijana Greja

HOROSKOP

Oktobar 2017. Predviđa: Posrnuli Merlin

Ovan (21. mart - 19. april) Posao: Za veći uspeh nađite implementacionog partnera. Zdravlje: Prijaće vam Kalemegdan, đevrek i bicikl. Ljubav: On namiguje, a Vi mrtvi hladni.

Bik (20. april - 20. maj) Posao: Zaposlenima se dopada Vaš način liderstva. Zdravlje: Čuvajte se promaje. Ljubav: Roditelji ne podržavaju Vaš izbor zato što je pirsingovani mazohista.

Blizanci (21. maj - 21. jun) Posao: Neočekivani poklon od tetke iz Kanade. Zdravlje: Testirajte se na prisustvo Soroša u krvi. Ljubav: Neko će dirigovati i pred vašim dverima.

Rak (22. jun - 22. jul)

Vaga (23. septembar - 22. oktobar) Posao: Posao koji ste zaključili je toliko dobar da Vam dođe da zapevate. Zdravlje: Povećana konzumacija nudli otežava varenje. Ljubav: Skupite hrabrost i odgovorite skotu.

Škorpija (23. oktobar - 22. novembar) Posao: Vaš odnos sa kolegama podignut je na strateški nivo. Zdravlje: Napredno. Ljubav: Sve bi bilo savršeno da nema uplitanja treće strane.

Strelac (23. novembar - 21. decembar) Posao: Ne dozvolite blatu da Vas ometa u aktivnostima. Zdravlje: Vaše najbliže raduje vest da niste uzimali narkotike. Ljubav: Šetajte centrom grada, treba Vam malo romantike.

Jarac (22. decembar - 20. januar)

Posao: Otvarate novo poglavlje u životu. Zdravlje: Oblačite se slojevito. Ljubav: Vaša veza funkcioniše, mada usporeno.

Posao: Različite saradnje zbunjuju Vaše zaposlene. Zdravlje: Počinje kontrola Vaših sumnjivih bolovanja. Ljubav: Vašu direktnost partner često spinuje u aroganciju.

Lav (23. jul - 23. avgust)

Vodolija (21. januar - 19. februar)

Posao: Novčanik Vam je toliko pun da ne curi, već preliva. Zdravlje: Osećate se solidno. Ljubav: Vašeg partnera izluđuje kada prosipate deterdžent.

Devica (24. avgust - 22. septembar) Posao – Odlazak istaknutih članova tima dobra je prilika za napredak. Zdravlje – Još samo malo pa će knjižica. Ljubav - Partner lično razume Vašu emotivnu reakciju.

Posao – Ne dozvolite da drugi diriguju Vašom sudbinom. Zdravlje – Pazite na stres. I pismo Vas može destabilizovati. Ljubav – Tereti prošlosti konačno su iza vas.

Ribe (20. febrar - 20. mart) Posao – Bitkoini ne deluju kao loša ideja. Zdravlje – Kamen je uspešno udaljen. Ljubav – Učinite sve što doprinosi pomirenju.