Magazin "Promaja", 5. broj: novembar 2018

peti broj

Nataša Tasić Knežević OTUĐENOST OD DRUŠTVA JE NAJVEĆA PREPREKA ROMSKIM DEVOJČICAMA

Reč urednika

Osnivač Centar za marginu

Dragi čitaoci i čitateljke,

Urednik Nemanja Marinović

pred vama se nalazi novi broj „Promaje“, magazina koji već godinu dana duva baš iz svih smerova.

Promaja je srpski “brend” i ne postoji nigde drugde osim na ovim prostorima. Uvek duva kad ne treba, često smeta, pomalo i plaši, ali uvek donosi svežinu i promenu.

Dizajn i prelom Tijana Ristić Lektorisao Vladimir Tasić Naslovna fotografija Dženet Koko web www.czm.org.rs e-mail office@czm.org.rs

Saradnici Ana Petrović

Kristina Stevanović

Andrijana Vuković

Marija Milutinović

Dragana Plazinić

Nina Jovanović

Emilija Bošković

Tamara Urošević

Irina Lukić

Vukašin Višković

Jana Kovačević

Ideja za kreiranje ovakvog sadržaja proizašla je iz višegodišnjeg aktivističkog iskustva „Centra za marginu“ i njegovih članova i članica, kako u lokalnom, tako i globalnom kontekstu putem serije međunarodnih konferencija „The Global Human Rights Forums“, a pre svega iz iskustva rada sa mladim i talentovanim ljudima u okviru “Škole medijske pismenosti” koju organizujemo. „Promaja“ nastaje na uvidu da na našim prostorima ne postoji specijalizovani magazin koji se bavi ljudskim pravima u globalu, društveno relevantnim temama i aktivizmom, iako ima medija koji jako lepo o ovim temama izveštavaju. „Promaja“ teži da glas da onima koji se ne čuju i prenese autentična iskustva i priče koje se nigde drugde ne mogu pronaći. Priče sa margine nisu „vest“, a njihove aktere nikada nećete videti na naslovnim stranama tržišno orijentisanih mejnstrim medija. Iz tog razloga ovim magazinom otvaramo prostor za njih, a ujedno stvaramo i mogućnost mladim, perspektivnim ljudima punim entuzijazma, volje i energije da se ispolje, istražuju i analiziraju. U pitanju su studenti i alumnisti naše „Škole medijske pismenosti“ iz čijeg pera je izašao određeni broj tekstova koje imate priliku da čitate. Kao potpuno volonterski projekat „Promaja“ ima „privilegiju“ da ne zavisi od tiraža ili klikova, već da sadržaj u potpunosti kreira u skladu sa društvenom relevantnošću i vrednostima za koje se kao organizacija zalažemo, a sigurni smo da će tekstovi pronaći put do svoje publike. Ono što vam zasigurno možemo garantovati jeste da priče koje pročitate u „Promaji“ nećete nigde drugde. Uostalom, čitajte nas i dalje i uverite se sami.

Nemanja Marinović, urednik

Sadržaj

10.

Ceo život mi se oslikava na koži.

Osećam se jače. Strašno je što sam morala da prođem kroz ovako nešto da bih se osetila jakom, ali preživala sam i ponosna sam na sebe što sam izašla jača.

4. Kolumna - Nemanja Marinović

“Handmaid’s Tale” kostimi - fetišizacija silovanja

8. Rezon - Andrijana Vuković Skrivena ideologija

14. Intervju - Jing-Jie Chen

Kultura Tajvana je otvorena za različitosti

18. Lični stav - Emilija Bošković

Bivša devojka smrtonosnija od zavisnosti

20. Priča sa naslovne strane - Nataša Tasić Knežević

5.

Tamara Urošević Seks rad u Srbiji

Otuđenost od društva je najveća prepreka

29. Strip - Ana Petrović Toni Zec

30. Aktivizam - Kristina Stevanović Ekocid na Staroj planini

31. Portret - Jana Kovačević Sara Bero - Mama borac

32. Taboo - Marija Milutinović Život sa HIV-om u Srbiji

34. Lično - Nina Jovanović

24.

Nemanja Marinović “13 reasons why”

Iz ugla posmatrača naratora

36. Reportaža - Vukašin Visković

Srbija i Jordan - gde leže granice

38. Perspektiva - Dragana Plazinić Mediji u stvarnosti kao distopija

40. Inspiracija - Andrijana Vuković Dada Nikolić - Borac za znanje

42. Iz ugla mladih - Irina Lukić

Nekonzistentno nekonzistentan

Kolumna

„Handmaid’s Tale“ kostimi – fetišizacija silovanja Piše: Nemanja Marinović

S

redinom septembra Yandy.com plasirao je na tržište kostime inspirisane uniformama koje nose sluškinje u Hulu seriji „Sluškinjina priča“.

Autfit po ceni od 64,95 dolara bio je sačinjen od kratke crvene haljine, kaputa sa kapuljačom i belog šešira i nazvan „Brave red maiden costume“. Kostim bi trebalo da predstavlja lični otpor društvu prikazanom u poznatoj distopiji, međutim niko osim Yandy-a to nije razumeo, te je kostim ubrzo povučen usled kritika javnosti. U saopštenju na Tviteru navode da je njihova korporativna ideologija ukorenjena u osnaživanju žena i rodnom osnaživanju generalno. „U poslednjih nekoliko sati postalo je očigledno da je naš kostim shvaćen kao simpol ženske opresije, umesto osnaživanja. Žao nam je jer to ni na koji način nije bila naša namera. Naša inspiracija da kreiramo ovoj kostim leži u njegovoj upotrebi za slanje moćnih slika pobune, čemu smo svedočili proteklih meseci. S obzirom na iskrene poruke, podržane veliki brojem ličnih priča koje smo dobili, odlučili smo da ovaj kostim uklonimo sa sajta“, navodi se u saopštenju.

Radnja serije „Sluškinjina priča“ bazirana je na istoimenoj knjizi Margaret Atvud iz 1985. godine i smeštena u distopijsku budućnost, u državu Gilead koja se nalazi na teritoriji nekadašnjih Sjedinjenih američkih država. Gilead predstavlja novi svetski poredak uspostavljen na biblijskim principima koje interpretira državni vrh koji čine cis heteroseksualni muškarci više klase, a ultimativna vrednost je prokreacija. Žene su u potpunosti obespravljene, svaki seksualni odnos koji nema za cilj rađanje je zabranjen, a istopolna ljubav proglašena za izdaju roda („gender traitors“). S obzirom da je u Gileadu mali broj plodnih žena, one su tretiraju kao imovina države i naterane su na seksualno ropstvo – jedini zadatak ovih „sluškinja“ je da rađaju decu visokopozicioniranim muškarcima i njihovim ženama. Nji-

4

ma je oduzet svaki identitet, dobijaju ime po imenu svog gazde i redovno bivaju silovane na „ceremoniji“ – izuzetno ritualizovnom, prisilnom seksualnom činu u kom učestvuju i supruge, a koji se ponavlja sve dok sluškinja ne ostane u drugom stanju. Prepoznatljiva uniforma ovih žena postala je simbol opresije i ropstva. Šta je onda navelo Yandy da uopšte pomisli da bi ovakav kostim mogao biti simbol bunta?

Kompletan narativ serije baziran je na prikazu društva, bez mnogo radnje i sa retkim elementima pobune koja se uvek završava neuspehom. U jednom trenutku u seriji glavna protagonistkinja izgovara rečenicu „ako nisu želeli da budemo vojska nisu trebali da nam daju uniforme“, što je verovatno bio povod da se uniforme tumače i kao izraz bunta potlačenih žena. Razumljivo, u seriji ove uniforme su u potpunosti zatvorene, smerne i odgovaraju jednom hiper-religijskom društvu, tako da bi njihovo skraćivanje u Yandy kostimima trebalo da predstavlja čin pobune i odbijanja da se povinuju društvenim pravilima. Interesantna zamisao, ali je važno podvući jedan važan previd – Gilead kao društvo koje počiva na silovanju jeste distopija, ali je silovanje žena realan društveni problem današnjeg društva.

Seksualizacija „sluškinja“ neće dovesti do osnaživanja žena i pobune, već jačanja kulture silovanja. Na ovaj način uniforma seksualnih robinja postaje fetiš, silovane žene postaju predmet požude, a silovanje prihvatljiv seksualni čin. Iako je kostim zamišljen kao Halloween varijanta, kreacija je podložna fetiširanju, a od role play-a do stvarnog čina previše je tanka linija da bismo se sa njom igrali.

Društvo

Seks rad u Srbiji: nametnuti koncepti i selektivna pravda Piše: Tamara Urošević Foto: Patrick Subotkiewiez

R

ezultati nedavno objavljenog istraživanja o kažnjavanju u prostituciji pružaju nove uvide u temu seks rada u Srbiji. Podsećanja radi, u januaru 2016. godine stupio je na snagu novi zakon o javnom redu i miru, član 16, koji navodi sledeće: ko se odaje prostituciji, koristi uslouge prostitucije ili ustupa prostorije radi prostitucije-kazniće se novčanom kaznom od 50000 do 150000 dinara ili kaznom zatvora od 30 do 60 dana. Ko maloletnom licu ustupa prostorije radi prostitucije-kazniće se zatvorom od 30 do 60 dana. Na osnovu ovog novog člana zakona, uvedena je novina da se sada i klijenti kažnjavaju, odnosno onaj ko koristi usluge prostitucije. Takođe, novčane kazne koje su ovim članom propisane, kao i kazna zatvora, u mnogome su uvećane. Praksa kažnjavanja onoga ko se odaje prostituciji i onoga koji koristi uslige prostitucije, pravi ogromnu razliku.

Autonomni ženski centar objavio je publikaciju “U ime muškog naroda: analiza osuđujućih sudskih presuda za prekršajno delo prostitucija” koju su priredile Sanja Pavlović i Hristina Cvetinčanin Knežević. U publikaciji se navodi da se žene koje se odaju prostituciji kažnjavaju pet puta češće u odnosu na korisnike nji-

hovih usluga, što pokazuje analiza osuđujućih sudskih presuda donetih tokom prve godine primene novog zakona o javnom redu i miru: od ukupno 107 presuda u Srbiji, 89 presuda doneto je za odavanje prostituciji, a svega 17 za korišćenje usluga prostitucije. Iako se prostitucijom bave i žene i muškarci, od 89 presuda čak 79 je doneto protiv žena, takođe je među nalazima.

Povodom novog zakona i informacija o kažnjavanjima, kao i sprovedenom istraživanju, razgovarala sam sa dve trans* seksualne radnice. Radi zaštite identiteta njihova imena neće biti objavljena u članku.

IZ 14. U 16.

“Ni prethodni član zakona nije bio mnogo bolji od ovog novog po članu 16. Po starom članu zakona, član 14, bile smo kažnjavane samo mi - seksualne radnice, a klijenti ne. Tada nisu ni postojale novćane kazne, već samo kazna zatvora koja je mogla da dostigne maksimum od 30 dana. Sada je katastrofa. Danas nas mogu uhapsiti i držati i po dva meseca u zatvoru ili nam presuditi nekom ogromnom cifrom plaćanja što je apsurdno, jer kako ja mogu isplatiti 50000 dinara

5

ako me oni drže u pritvoru, kako da zaradim? Problem sa novom zakonskom regulativom je što su sada i klijenti prepoznati kao kršioci zakona što za posao nikako nije dobro, retko ko će se usuditi da se izloži takvom riziku” navodi jedna od sagovornica.

Druga dodaje: “Slažem se da nam država samo otežava ovakvim promenama u zakonu pogotovo zbog te novine kažnjavanja “onoga ko koristi usluge prostitucije” ali da Vam kažem nešto, do sada koliko ja znam, retko koji klijent je bio kažnjen. Zakon kao da postoji samo za nas. Mi smo sve bile po više puta hapšene i na ni malo lep način tretirane; a ti klijenti, koji mogu biti razni - oženjeni muškarci, političari, sportisti, stranci - njih policija kao da ne svrstava u taj deo zakona, Zakona o javnom redu i miru. Znate, oni ne rade ništa loše, a mi radimo. Praksa je drugačija, zakon nije isti za sve, očigledno.”



Osobe koje se odaju prostituciji se ka njavaju više od 5 puta više u odnosu na one koje koriste usluge prostitucije, a na ovu



Od ukupno 89 presuda za odavanje prostituciji, 79 presuda (89%) je doneto protiv ena, dok je 10 presuda (11%) doneto protiv muškaraca koji se odaju prostituciji. Od ukupno 17 presuda za

0%

11%

� ŽENE

89%

MUŠK ARCI

� ŽENE

100%

MUŠK ARCI

Priča o zakonskim regulativama otvorila je i priču o raznim drugim oblicima i razlozima bavljenja prostitucijom, odnosno seksualnim radom. Najčešće se na prostituciju gleda kao na neku prisilnu radnju, na nešto užasno, asocijacija su ulica i siromašne žene koje nisu imale drugog izbora osim tog. Nadovezujući se na to, važno je podvući koliko u kontekstu trgovine ljudima to što zakon kažnjava klijente može biti opasno i problematično. Govoreći za “Promaju” u februaru prošle godine, Ivana Radović iz nevladine organizacije “ASTRA” naglasila je da je veliki broj devojaka koje su bile žrtve prinudne prostitucije spašen zahvaljujući mušterijama koje su se za njih zauzele. Tom prilikom Radović je podvukla postojanje razlike između dobrovoljne prostitucije i prinudne prostitucije kao oblika trgovine ljudima: “Postoji bitna razlika između ta dva pojma. Sa jedne strane imamo osobu koja je starija od osamnaest godina i svojevoljno se bavi seks radom/ prostitucijom, dok sa druge strane imamo žrtve koje su prinuđene i naterane na takvu vrstu rada”, navela je Radović.

Tačno je da postoje i oblici prisilne prostitucije, kao

6

i da su materijalni razlozi za odavanje prostituciji jedni od osnovnih, ali to nije jedini postojeći poredak. Više puta se može čuti, sažaljivo i ljutito, kako te žene imaju problematičan i težak život, kako mora das u bile zlostavljane ili da potiču iz loše porodice, jednostavno-da imaju tešku životnu priču. Upravo iz tih razloga tražila sam od svojih sagovornica objašnjenje svih oblika seks rada, kao i razloga za pristup istom, ali i odgovor na pitanje “da li vam je zaista život toliko težak da se morate baviti ovim (nelegalnim) poslom?” „Outdoor“ i „indoor“ „Znaš, draga, mene niko nije terao na ovo. Ovo je moj izbor.”, govori mi jedna od njih i nastavlja: “Verujem da retko koja devojčica sanja da kada poraste postane prostitutka, ali ja mislim da sam rođena za ovaj posao, pronašla sam sebe u tome. Imam divnu porodicu. Od malih nogu sam bila drugačija, nisam bila kao svi dečaci. Uvek sam volela da se oblačim u mamine stvari i da se družim sa devojčicama. Onda sam sa nekih 18, 19 godina izašla na ulicu i počela da radim. Uzbuđivalo me je sve to, pronalazila sam sebe. Naravno, nije bilo svejedno kada stojiš na ulici i ne znaš koja sve budala može da ti dođe i pozove te u auto, ali vremenom naučiš da prepoznaš ljude i situacije. Nije ni malo prijatno kada si u stalnom strahu od policije i kada ti dođe problematičan klijent, mada taj koji traži probleme – on i nije pravi klijent, on tu nije došao zbog mene, jednostavno je došao da pravi probleme. Eto, tako sam radila na ulici nekih desetak godina i onda zaista više nisam mogla, postalo je sve gore pa sam prešla da radim u svom stanu, bez makroa, bez ikoga.“ Ovaj oblik seks rada, objašnjavaju sagovornice, naziva se „outdoor“; to je odavanje prostituciji na ulici, na otvorenom prostoru. Obično je to ulica Gavrila Principa, „Zmajeva“ pumpa ili Plavi most. Ulica najčešće jeste puna žena koje vode težak život i koje ne vide drugi izlaz. Obično, one su te koje se odaju porocima, alkoholu i drogi, koji im pružaju izvesan beg od čitave situacije. Naravno, ovo nije stoprocentni slučaj, već navodi mojih sagovornica i nešto što se najčešće sreće, sa postojanjem izuzetaka. „Pustite me da se bavim čime želim, ovo je posao kao i svaki drugi“ navodi moja sagovornica kao nešto što najčešće govore seksualne radnice, pa i ona sama.

“Zakon kao da postoji samo za nas. Mi smo sve bile po više puta hapšene i na ni malo lep način tretirane; a klijente policija kao da ne svrstava u taj deo zakona. Znate, oni ne rade ništa loše, a mi radimo.”

„Što se mene tiče, ja nikada nisam radila na ulici.”, nastavlja druga sagovornica deleći svoje iskustvo: “Prvo sam se bavila striptizom, ali me to nije ispunjavalo, ni materijalno, niti mene kao ličnost. Onda sam upoznala par devojaka koje su se već bavile prostitucijom i odlučila sam i ja da probam. Počela sam sa 22 godine i evo već 11 godina sam u poslu i ništa mi ne fali. Ni mene niko nije terao na ovo i ne volim što se celo naše društvo srami ovog posla. Večito nam je seks tabu tema.“ Ona se već 11 godina bavi „indoor“ prostitucijom i navodi za sebe da je „sam svoj gazda“.

Na postavljeno pitanje da li im je život na bilo koji način loš ili težak, u kontekstu svega do sada navedenog, i da li planiraju nekim drugim poslom da se bave, odgovaraju: “Mi nemamo loš život, ni tešku porodičnu priču, i sposobne smo za bilo koji drugi posao, ali ovo želimo i stoga želimo da nam se omogući da se na legalan način bavimo ovom vrstom posla.”

“Ne prodajem svoje telo, prodajem uslugu” Osobe koje se bave prostitucijom ne prodaju svoje telo za novac, kako se često može čuti, one prodaju uslugu. „Mene niko ne može da kupi, ne prodajem ni sebe ni svoje telo, prodajem uslugu a to nije samo širenje nogu“, govori jedna, a druga potvrđuje.

Seksualnim radnicama, teško je da vode normalan život uzimajući u obzir zakone, medije i neinformisano društvo u Srbiji. Prostitutke su u većini slučajeva prepoznate kao niži društveni sloj, često su maltretirane i na različite načine nipodaštavane. Biti prostitutka u Srbiji, uzmimo u obzir druge države i njihove zakone, nije ni malo lako i neke možda nemaju izbora, ali neke

imaju i te neke govore o svemu ovome zarad sebe, ali i svih budućih generacija koje dolaze jer, kako navode, „prostitucija nikada neće nestati“. Rešenje vide u dekriminalizaciji ovog oblika rada.

“Počela sam sa 22 godine i evo već 11 godina sam u poslu i ništa mi ne fali. Niko me nije terao na ovo i ne volim što se celo naše društvo srami ovog posla. Večito nam je seks tabu tema.“ “Problem je što sada neki ljudi izlaze u medije i govore kako bi trebalo legalizovati prostituciju misleći kako nam time čine uslugu, a to može stvoriti samo novi niz problema. Jedino što treba uraditi i za šta se mi zalažemo jeste dekriminalizacija prostitucije; mnogo ljudi brka pojmove. Dekriminalizacija je najbolji mehanizam jer bi podrazumevao brisanje starih članova zakona i pisanje novih, i mi to želimo.” navodi jedna od sagovornica.

Grafikon koji se nalazi u tekstu preuzet je iz publikacije “U ime (muškog) naroda: analiza osuđujućih sudskih presuda za prekršajno delo prostitucija”, autorki Hristine Cvetinčanin Knežević i Sanje Pavlović, objavljenoj u izdanju Autonomnog ženskog centra. Publikaciju možete preuzeti na sajtu AŽC-a na sledećem linku: https://www.womenngo.org.rs/vesti/1226-u-ime-muskog-naroda-analiza-osudujucih-sudskih-presuda-za-prekrsajno-delo-prostitucija

Foto

vest

Foto: www.peace-sport.org

Fudbalski klub koji čine migranti dobio prestižnu sportsku nagradu “Hope Refugee F.C.” iz Atine proglašen je sredinom oktobra regionalnom sportskom organizacijom godine, na godišnjoj dodeli “Peace and Sport Awards” na Rodosu. Klub vodi organizacija “Earth” iz Grčke i okuplja migrante i tražioce azila koji trenutno žive u Atini, sa ciljem njihove integracije u grčko društvo. Nagradu su primili programska direktorka Katerina Salta i fudbaler Mohammad Reza Hosseini, čiju smo priču objavili u drugom broju našeg magazina.

7

Rezon

Skrivena ideologija Piše: Andrijana Vuković

S

lušajući nedavno učesnike tribine “Šta nam danas znači antifašizam?” u organizaciji magazina “Lice Ulice” zamislila sam se nad sintagmom izrečenom tada u Krokodil Centru: “isprana ideologija današnjice”. To me je navelo na razmišljanje o tome za šta smo mi danas spremni da se borimo i da li znamo protiv čega treba da podignemo svoj glas. Prva asocijacija na to mi je melodična muzika i reči pesme “Darkside” Alena Volkera, koju sam toliko puta čula poslednjih meseci. Da li je Alenov svet naša alterantiva, kako nam to predstavlja muzička industrija?

Ovaj mladi Norvežanin, popularni DJ i producent, svetsku slavu stekao je 2015. godine pesmom “Faded”. Od tada pažljivo gradi imidž ultimativnog tinejdžerskog idola, noseći crnu kapuljaču i masku preko lica. Promovišući anonimnost stvara svoj svet koji naziva “World of Walker”, u koji usisava sve svoje fanove poručujući im da svako od njih može biti Volker. Kombinujući ženske milozvučne vokale sa ironičnim tekstovima i spotovima u kojima je osnovna naracija potraga, Volker sugeriše opštu pobunu, tako svojstvenu mladima.

Volkerova ideologija sažeta je u trilogiji koja se završava numerom “Darkside”. Spot za ovu pesmu počinje kadrom pored vodopada, a nastavlja se slikama idiličnih predela post-apokalitičnog sveta kojim promiču grupe preživelih ljudi uz stihove “Mi nismo zaljubljeni, mi ne delimo priče... ne boj se … ostavimo svet iza nas”. Sledeća senkvenca spota odigrava se pored monumentalnog spomenika koji stariji ljudi u belim odeždama, noseći zastavu sa inicijalima AW, skeniraju uz pomoć tehnologije koja nalikuje dronovima. Njihov ritual iz daljine posmatra grupa mladih, odevenih u crno, koji shvataju da se i u njihovim rukama nalazi snaga i moć i da je samo potrebno da ovladaju novootkrivenom tehnologijom. Na kraju spota obe grupe se sastaju, dižu ruke ka nebu koje je prepuno dronova, a u

8

pozadini se čuje refren “Povedi me kroz noć, padni u tamu, ne treba nam svetlo, živećemo u tami”.

Harmonična melodija, odlična produkcija i nesvakidašnji predeli čine ovaj spot jako zavodljivim, pa ne čudi što je za nešto manje od tri meseca od izlaska imao preko 147 miliona pregleda. Ovo je naročito interesantno svima nama koji dolazimo sa prostora bivše Jugoslavije jer su lokacije za snimanje izabrani spomenici na Tjentištu (Bosna i Hercegovina), Podgariću (Hrvatska) i Lovćenu (Crna Gora).

Iako su svi ovi spomenici prikazani iz veoma zanimljivih uglova i daju potpuni uvid u njihovu velelepnost, umetničku vrednost i grandioznost čini se da je ipak mnogo važnije od onog što je u spotu prikazano ono što je iz njega izostavljeno.

Spomenici na Tjentištu i Podgariću spadaju među najprepoznatljivije predstavnike jugoslovenskog apstraktnog modernizma, a poslednjih godina doživljavaju svoju renesansu i međunarodnu popularnost.

Kampanja belgijskog fotografa Jana Kempenaersena ove monumentalne skulpture je dovela u žižu svetske javnosti nazivajući ih “vanzemaljskim spomenicima”. Od tada ih veliki broj umetnika koristi kao inspiraciju. Međutim, ono što karakteriše gotovo svu noviju upotrebu ovih memorijala jeste činjenica da su oni sagledani isključivo kao umetnička ostvarenja, na njih se gleda samo kroz njihovu jedinstvenu formu, dok se zaboravlja njihov sadržaj, povod zbog čega su oni nastali i simbolika koju nose.

Živa biblioteka

Devojka sa bolesnom kožom

Ceo život mi se oslikava na koži RAZGOVARAO: Nemanja Marinović FOTOGRAFISAO: I. P.

10

N

a jednoj od “Živih biblioteka” koje smo organizovali u okviru međunarodne konferencije “The Global Human Rights Forums” svoje iskustvo života “bez kože” podelila je i devojka koja boluje od atopskog dermatitisa koji joj je zahvatio 100% kože i doveo život u opasnost. O ovoj bolesti se malo zna, a povezana je sa hormonima, što kod odraslih ljudi predstavlja veliki problem.

Koliko je bolest česta?

Nisam upoznata sa statističkim podacima, ali jesam upoznala ljude koji imaju lakši oblik atopskog dermatitisa. U bolnici sam upoznala jednog dečka koji ima jednako teško stanje kao što je moje, gde ne reaguje dobro na lekove i ne zna kako da se izbori sa tom situacijom. Van bolnice nisam se susrela sa nekim ko ima sličan problem.

Kada se tvoje stanje prvi put ispoljilo?

Bolest se prvi put ispoljila nekoliko meseci nakon mog rođenja. Bila sam jako mala i tog iskustva se gotovo i ne sećam, iako je trajalo do moje treće ili čak četvrte godine. Kada si dete sve je drugačije, organizam može sam da se izbori i nekih petnaestak godina bila sam potpuno mirna. A onda se, na prelazu između srednje škole i fakulteta, ponovo pojavilo. Suva koža je prvi simptom, potom koža krene da svrbi i mnogo lakše puca. Strašan je osećaj kada u isto vreme koža počne da svrbi i da peče i boli. Tada se češeš do pucanja, što je dovodilo do stadijuma da na određenim delovima tela nisam imala kožu, jednostavno ne postoji. To je agonija. Nemogućnost da se obučeš, izađeš iz kuće ili bilo šta uradiš jer čim pomeriš neki zglob koža okolo popuca. Konstantni bolovi, konstantan svrab, konstantno peče, a jedino što možeš je da popiješ bensedin kako bi te “oborio” da možeš da odspavaš makar četiri sata u toku dana. Zamislite da vam čitava koža potpuno izgori na suncu, do te mere da ne možete da je dodirnete koliko peče, a onda zamislite da tu istu površinu kože svuda izujedaju komarci, pa u isto vreme i peče i svrbi. To je najpribližniji opis koji je uporediv sa onim kroz šta sam ja prolazila.

Kako bolest izgleda u svojoj najstrašnijoj fazi?

Imala sam različite strašne faze. Jedna od tih situacija je kada ležim u bolnici i primam terapiju koja služi za lečenje mog problema, ali toliko loše reagujem na lek da moraju da ga isključe po hitnom postupku. Drugi lek koji sam koristila mi uopšte nije pomogao, ali mi je zato upropastio jetru. Ne postoje lagani lekovi koji će postepeno da suzbiju bolest. U jednom trenutku moje stanje je bilo toliko kritično da u velikoj meri uopšte nisam imala kožu i bila podložna bakterijama zbog lošeg imuniteta. U bolnici sam dobila tzv “bolničku bakteriju”, kako je oni nazivaju, a koja je smrotonosna ako uđe u organizam. Na svoju sreću, imala sam je samo spolja, ali je opasnost postojala jer lekari nisu znali kako da se bore sa njom. Pošto sam alergična na penicillin nisu smeli ništa na toj bazi da mi daju, a lek koji nikada pre toga nisam probala, a dobija se putem infuzije, izazvao mi je gušenje. Ispostavilo se sam i na njega alergična. Lekari nisu znali kako da mi pomognu i ukoliko bi bakterija s kože ušla u organizam, što je bila vrlo realna opasnost jer sam imala otvorene rane, moj život bi bio doveden u pitanje. Na svu sreću u inostranstvu je postojala krema koju je drugi pacijent nabavio i koja mu je pomogla, a pošto mu je ostala određena količina roditelji su dozvolili da se iskoristi na meni. To mi je pomoglo. Preživela sam pukom slučajnošću, da se pogodi tako da bakterija ne uđe u organizam, a da drugi pacijent ima kremu koju nije moguće nabaviti u Srbiji.

Koji faktori utiču na pojavu bolesti?

Pre svega u pitanju je medicinski, dermatološki problem jer se ispoljava na koži. Glavni okidač je stres. Sve što se u mom životu dogodi, bilo lepo ili loše, apsolutno sve se ispolji na mojoj koži. Dešavalo mi se da mi se u životu dešavaju fenomenalne stvari, budem srećna, adrenalin udara, ali čim se situacija smiri meni koža ponovo reaguje i sledi jedan duži, potpuno nepodnošljivi period. Takođe se dešavalo da mi se nešto loše desi u životu što prouzrukuje stres i onda kreće nalet. Ono što je meni pokrenulo drugi nalet bolesti jeste kombinacija antibebi pilula, hormona i stresa koji sam imala u tom trenutku.

Osećam se jače. Strašno je što sam morala da prođem kroz ovako nešto da bih se osetila jakom, ali preživala sam i ponosna sam na sebe što sam izašla jača.

Koliko si vremena provodila u bolnici?

Od dve nedelje, pa i po mesec dana. Šest I po godina, možda čak i sedam, konstantno sam bila u bolnici, bilo da sam ležala u bolnici ili svakog drugog dana išla lekaru. To se dešavalo u naletima, dve nedelje budem u bolnici, pa onda malo kod kuće, uz stalne posete lekaru svakog drugog dana ili jednom nedeljno.

Koliko je bolest uticala na tvoje odnose sa drugim ljudima?

U velikoj meri i iz različitih aspekata. Mnoge ljude koji su mi bili prijatelji sam izgubila, a čitava situacija i moje zdravstveno stanje su među ključnim faktorima zašto više ne razgovaram sa ocem. Osnovni uzrok je nerazumevanje za to što se meni dešava. Ljudi nisu mogli da razumeju da ja ne mogu da izađem iz kuće,

11

da to što se ne osećam dobro ide do tih granica ili da ne razumeju kako ne mogu da prestanem da se češem, jer ne razumeju tu bol, svrab, to stanje… Najveći faktor je u stvari bio to što ljudi nisu bili u stanju da shvate moje psihičko stanje u tom trenutku ludila.

Jer to je za moje psihičko stanje bilo ludilo. Mesecima nisam spavala, u kontinuitetu ne više od 4h po danu.

To je bunilo. Sve ostalo vreme je svrab, bol, patnja, fizička nemogućnost da bilo šta uradim. Jedan duži period bila sam nepokretna zašto je koža pucala pri svakom pokretu. Koža koja puca krvari i brzo se inficira, tako da je bilo perioda kada nisam izlazila čak i kada nisam bila u bolnici, kako bih se zaštitila od različitih bakterija i infekcija. Tada sam pauzirala godinu. Tokom studija sve vreme sam imala poteškoće sa izlascima na ispit, posebno sa prisustvujem predavanjima jer je bilo dana kada nisam mogla da izađem iz kreveta, a kamoli da odem na predavanje. Dešavalo mi se da ležim u bolnici i da potpišem da sam punoletna i da na svoju odgovornost izlazim iz bolnice da bih izašla na ispit, a potom se vraćala nazad u bolnicu na terapije.

Da li si na fakultetu naišla na razumevanje?

Od strane profesora postojalo je izuzetno razumevanje, kome god bih objasnila situaciju bez ikakvih problema izlazili su u susret što se tiče predavanja i izostanaka.Jednom prikom sam morala da dođem na ispit 2h ranije jer zbog terapije nisam bila u mogućnosti da dođem kasnije, pri čemu je profesor preuzmeo moje radove i rekao da ću ocene saznati kasnije kad i svi, ali da prihvata rad i da se vratim u bolnicu. Međutim u jednom trenutku je postalo toliko strašno da nisam mogla da idem na faks i više nije bilo pitanje razumevanja profesora, već činjenice da nisam bila u mogućnosti da dođem na 90 posto predavanja. Nije više bilo poente da idem i tada sam pauzirala godinu, pri čemu su takođe ispali fer jer sam ja upisala godinu na budžetu, a kada sam pauzirala godinu omogućili su mi da ostanem na budžetu i ne plaćam školarinu zbog svoje zdravstvene situacije. Zaista sam ih zahvalna do neba.

Zamislite da vam čitava koža potpuno izgori na suncu, do te mere da ne možete da je dodirnete koliko peče, a onda zamislite da tu istu površinu kože svuda izujedaju komarci, pa u isto vreme i peče i svrbi. To je najpribližniji opis koji je uporediv sa onim kroz šta sam ja prolazila.

12

Da li si se ikada osećala diskriminisano?

Osetila sam diskriminaciju na svojoj koži. Dešavalo mi se da budem toliko crvena, naduvena i u ranama, da se jesu ljudi sklanjali od mene. Sklanjali su se i u prevozu jer su verovatno mislili da je zarazno. Dešavalo mi se da me ljudi čudno gledaju, da na fakultetu ljudi koji me ne poznaju neće da priđu ili sednu pored.

To su situacije kad gledaš oko sebe i znaš da pričaju o tebi, a znaš i šta pričaju. U bolnici se dešavalo da mi ljudi koji su tamo zbog mnogo manjih problema upute sažaljivi pogled ili sažaljiv komentar, što nije diskriminacija sama po sebi i može biti iz dobre namere, ali učini da se osetiš loše.

Najbliži su bez reči bili tu i dozvolili mi da budem u tom ludilu. Mama je dozvoljavala da vičem i budem besna, brat je sve okretao na šalu, a dečko je samo bio uz mene bez obzira na sve. I to je bilo sve što mi je potrebno.

Ko ti je pružao najveću podršku?

Podrška koja je mene izvukla iz te cele situacije jeste podrška moje mame, mog brata i mog tadašnjeg dečka, a sada verenika. Oni su bez reči bili tu, pružali podršku i dozvolili mi da budem u tom ludilu. Mama je dozvoljavala da vičem i budem besna, brat je sve okretao na šalu, a dečko je samo bio uz mene bez obzira na sve. I to je bilo sve što mi je potrebno. Teško mi pada kada se setim koliko je bilo strašno i koliko su ljudi odlazili od mene, a njih troje su od prvog dana do poslednjeg bili tu. To je neverovatan vid podrške i ljubavi koji ljudi retko dobiju u životu i zbog toga sam neizmerno zahvalna. Podrška je ono što je zapravo ključno.

Kako se ta situacija završila?

To je stalno stanje, bolest je neizlečiva, ali se normalizovalo potpunom promenom mog odnosa prema bolesti, a pa samim tim i prema lečenju. Nakon što mi je život bio ugrožen imala sam veliki problem sa svojim ocem koji je eskalirao i sve me je to dovelo do tačke pucanja, tako da majka nije imala drugog izbora nego da me nagovori da razgovaram sa nekim.

Tada sam krenula kod psihologa koji mi je u tom trenutku pomogao tako što me je naučio da se trenutno smirim, da stvari koje me čine nervoznom i utiču na kožu umirim, da taj trenutni stres malo umanjim.

Nakon toga smo pronašli sjajnog psihoanalitičara kod koga sam išla na razgovore i koji mi je pomogao da sav taj stres i svu nervozu koju imam u sebi ne naučim da kontrolišem, već jednostavno da te probleme rešim.

Bilo je važno da shvatim da oni ne predstavljaju stalni problem u mom životu koji je nerešiv, već postaju neka prepreka koju sam imala u životu, ali više nemam.

Zahvaljujući njemu skupila sam dovoljno hrabrosti da kažem ne svim lekovima od kojih sam u jednom trenutku postala zavisna toliko da sam se plašila da ostanem bez nekog leka jer će se moje stanje pogoršati ukoliko nemam terapiju. Tada sam odlučila da je dosta. On mi je pomogao tako što sam rešila problem s ocem, prekinula naš odnos i sav stres koji je on meni stvarao svojim postupcima je prestao da postoji, jer on više nije bio faktor u mom životu. Pomogao mi je da prihvatim mnoge druge stvari koje se dešavaju, npr. ljubav koju sam dobijala i koju je jako teško prihvatiti, pogotovo kada dolazi od nekog kao što je moj verenik jer on nije moja mama ili moj brat, on ne mora da bude tu. U nekom trenutku je bilo jako teško prihvatiti zašto je on tu, da on nije tu iz sažaljenja prema meni, već iz čiste ljubavi. Nije bilo lako prihvatiti situaciju da neću završiti fakultet u roku jer sam fizički sprečena da to učinim, što je u tom trenutku meni bio veliki stres koji sam sama sebi nametnula zato što je moja mama završila fakultet u roku, brat takođe, pa sam ja sebi stvorila pritisak da to moram i ja. Mnoge stvari koje su mi stvarale stres ili neki osećaj nelagodnosti sam naučila kako da rešim. Ubrzo nakon prekidanja terapije došla sam do tačke da se moj organizam ponašao kao u situaciji asptinencijalne krize. Više od šest godina svakog dana pila sam neke lekove, to je konstantni unos hemije u organizam. Kada je moj organizam počeo da se čisti došlo je do toga da sam kolabirala i onesvestila se. Kada sam shvatila da ne želim više svoj organizam da trujem, počelo je stanje da mi se poboljšava.

Koliko dugo se osećaš dobro?

Mogu potpuno pouzdano da kažem u poslednjih godinu dana. Postojao je period od nekih šest meseci pre toga gde je meni zdravlje moglo da varira u zavisnosti od godišnjeg doba, zato što sam alergična na proleće, na cvetanje, polen, ubode. Ali zasigurno poslednjih godinu dana konstatno sam dobro što je veliki uspeh za mene.

Prevencija je, dakle, u jačanju ličnih kapaciteta pri savladavanju stresa?

Prevencija znači naučiti kako da se nosimo sa stresom koji nam život pruža, ali postoji naravno i dermatološka prevencija. Ključno je obezbediti da koža nikad ne bude suva, jer je to onaj korak koji može odrediti da li ću biti dobro ili ne. Suva koža brže puca i postoji veći rizik da se kritično stanje povrati. Koža mora dermatološki da se hidrira i neguje kremama koje pažljivo biram u zavisnosti od faktora. Međutim, najbitniji faktor jeste funkcionisanje sa stresom. Funkcionisanje u životu ovakvom kakav je.

Kakav je osećaj znati da živiš sa bolešću koja se uvek može ponovo probuditi?

Strašan. Kad stanem i razmislim o tome setim se da u roku od pola sata može biti toliko strašno da moram u hitnu pomoć. Samim tim strašna mi je pomisao na to šta me sve potencijalno čeka u životu jer se sećam kroz šta sam prošla. Velika je borba. Sa druge strane, mislim da bih sledeći put kada bi mi se to, ne daj Bože, desilo znala kako da se nosim s tim, da bi mi bilo lakše i da bih znala da prepoznam prve naznake da se bolest vraća kako bih našla način da to rešim pre nego što se pogorša. Koliko god bilo strašno, predstavlja i olakšanje jer mislim da sam na svakom nivou spremna da se nosim sa tim. Osećam se jače. Strašno je što sam morala da prođem kroz tako nešto da bih se osetila jakom, ali preživela sam i ponosna sam na sebe što sam izašla jača.

Dešavalo mi se da me ljudi čudno gledaju, da na fakultetu ljudi koji me ne poznaju neće da priđu ili sednu pored mene. To su situacije kad gledaš oko sebe i znaš da pričaju o tebi, a znaš i šta pričaju. Šta je tvoja poruka čitaocima?

Volela bih da se raširi svest o ovome, da ljudi znaju da to postoji i predstavlja ozbiljan problem. Iz mog iskustva, važno je imati nekog ko će da te sasluša, bez okrivljavanja, osuda, sažaljenja. Terapija je odlična stvar, dobro mesto da se izbaci stres na pravi način.

Ići kod psihologa, psihijatra, psihoterapeuta ili psihoanalitičara ne znači da ste ludi! Druga i važna stvar jeste da ljudi imaju više razumevanja prema onima koji imaju slične probleme, ne kriviti ili sažaljevati tu osobu. Prečesto sam čula “Ti si kriva što se češeš”, ljudi ne mogu da se stave u tu poziciju da skapiraju do kog ludila te dovede taj svrab, bol, osećaj kad peče apsolutno sve. Razumevanje u tom kontekstu. Ne može niko da razume kako se osećam ja koja prolazim kroz to, već da razume da ja ne mogu da izađem iz kuće da idem u šoping ili da se vidim sa nekim, već ti moraš da dođeš, jer ja ne mogu da se obučem, ne mogu da izađem iz kreveta, da operem kosu od bola od šampona preko živih rana na glavi, ne mogu da obučem farmerke ili patike jer me sve boli, otvorene su rane.

Uz to uvek postoji neka blaga depresija kad se gubi volja nad bilo čim jer u jednom trenutku ti proleti kroz glavu čemu sve to, a niko nije kriv, ni ja, ni roditelji, ni okruženje, to je nešto sa čime se rodiš i što ti se desi, s čim živiš i što te sputava u određeno doba u životu na odrđeni način, ili se prevaziđe.

13

Intervju

Jing-Jie Chen

Kultura Tajvana je otvorena za različitosti RAZGOVARAO: Nemanja Marinović FOTOGRAFISAO: Tyson Skriver

14

P

re tačno godinu dana Jing-Jie Chen iz Tajvana bio je govornik na našoj trećoj međunarodnoj „The Global Human Rights Forums“ konferenciji i tom prilikom prisutne uputio u probleme i izazove sa kojima se suočava domorodačka zajednica u ovoj zemlji. Trenutno je Tajvan pod budnim okom svetske aktivističke zajednice zbog nedavno održanog najvećeg LGBT Prajda u Aziji, u gradu Tajpeju, svega mesec dana pred referendum na kome će se odlučivati o legalizaciji istopolnih zajednica. Za novi broj „Promaje“ razgovarali smo sa njim na ove trenutno goruće teme u njegovoj zemlji.

Kakav je osećaj učestvovati na najvećom Prajdu u Aziji?

Ovo je treći put da učestvujem na Prajdu u Tajpeju, osećaj je kao povratak kući za neki godišnji praznik.

Osim u Tajpeju, učestvovao sam na prajdovima u Kaušiungu i čak dva puta u Pragu. Zanimljivo mi je bilo to što su ovi događaji potpuno drugačiji po pitanju atmosfere, organizacije i diverziteta učesnika. Učesnici dolaze iz različitih društvenih konteksta, različitih su godina, fizičkog izgleda, bilo je čak i heteroseksualnih porodica koje su šetale zajedno sa svojom decom. Prajd u Kaušiungu je manji i učesnici su uglavnom iz lokalne zajednice, a sama povorka je mnogo tiša nego u Pragu gde se radi o karnevalu i proslavi. Tajpej je nešto između. Sama povorka je zabavna i karnevalskog tipa, ali su poruke mnogo ozbiljnije i izuzetno politične jer istopolni parovi još uvek nisu prepoznati u zakonu i ceo događaj je u formi protesta protiv diskriminacije.

Važno je objasniti društveni kontekst u kome se ovaj događaj dešava. Možeš li nam reći nešto više o referendumu koji predstoji i zbog čega je značajan?

Pre svega treba pomenuti promene zakona koje su se dogodile 2017. godine, a koje su podrazumevale smanjenje cenzusa, kao i broja potpisa neophodnih za raspisivanje referenduma, te spuštanje granice za dobijanje glasačkog prava na 18 godina. Kao rezultat toga, ukupno su inicirana 37 referenduma, a 24. novembra, paralelno sa lokalnim izborima biće održan referendum koji će sadržati 10 pitanja. Ove izmene u legislativi s jedne strane osnažuju direktnu participacju građana u političkom životu, ali otežavaju proces donošenja odluka. Očekuje se povećanje procenata osoba koje prvi put izlaze na izbore, što je važna prekretnica jer će mladi ljudi dobiti mogućnost da pokažu kakvu budućnost žele.

O čemu će sve odlučivati referendum 24. novembra?

Deset referendumskih pitanja obuhvatiće energetska pitanja, pre svega pitanja nuklearne energije i elektrana koje koriste ugalj, zatim zabranu uvoza hrane i poljoprivrednih proizvoda iz oblasti pogođenih nuklear-

nom biljnom katastrofom u Japanu, kao i regulisanje LGBTQ prava. S obzirom na to da se održavaju paralelno sa lokalnim izborima, kandidati su primorani da zauzmu stav o svim ovim pitanjima, tako da referendum utiče i na ishod izbora.

Najoštrija debata se vodi o istopolnim brakovima i rodnom obrazovanju?

Tako je. Tajvanska hrišćanska desničarska organizacija “The Alliance for Next Generation’s Happiness” zahtevala je referendum koji se protivi odluci da se istopolni brakovi regulišu Građanskim zakonom. Pitanja koja se tiču ove oblasti su: 1. “Da li se slažete da odredbe Građanskog zakonika treba da ograniče brak na zajednicu muškarca i žene?

2. Da li se slažete da Ministarstvo obrazovanja i pojedinačne škole ne bi trebalo da obrađuju teme povezane sa homoseksualnošću u osnovnim i srednjim školama?

3. Da li se slažete sa postojanjem drugih tipova zajednica, drugačijim u odnosu na one predviđene bračnim odredbama u Građanskom zakonu, koje će štititi prava istopolnih parova koji žive u trajnoj zajednici?

Zajedno sa svojim saveznicima iz “The Family Guardian Coalition”, što je koalicija konzervativnih religijskih grupa, ova Alijansa objavljuje lažne vesti i krivotvorene informacije u cilju diskreditovanja istopolnih parova.

Ukoliko većina glasača podrži ove predloge, iako će referendum biti sugestija vladi koja garantuje prava LGBTQ zajednici i istopolnim parovima, u skladu sa ustavnim tumačenjima, formulisanje zakonske zaštite još uvek može prouzrokovati diskriminaciju prema LGBTQ manjini.

Ko su organizatori referenduma i zašto se organizuje?

Kako što je pomenuto, predstojeći referendum može se smatrati pokušajem da se omogući ljudima da kroz glasanje odluče kakvu budućnost zemlje žele. Ne radi se samo o LGBTQ pravima. Međutim, razlog zašto su debate o istopolnim brakovima i rodnom obrazovanju toliko uzavrele je usled hrišćanske desničarske opozicije koja vodi prljavu kampanju protiv LGBTQ zajednice.

Od kako je Ustavni sud naredio 24. maja 2017. godine da istopolni parovi imaju pravo na brak, desničarska hrišćanska opozicija se služi malicioznim taktikama da bi sprečila parove da se venčaju. DPP – demokratska progresivna partija iz koje je predsednica nije učinila nikakav napredak ka zaštiti prava istopolnih parova, iako su većinska partija. Nakon što je objavljeno tumačenje Ustava, predsednica Tsai Ing-wen izjavila je da bi više volela da prvo postoji konsenzus u društvu kako bi odlučila kako će biti formulisani zakoni koji će štititi prava istopolnih parova. U februaru ove godine, gore pomenuta Alijansa zahtevala je referendum kako

15

bi pokušala da ukine ustavno tumačenje. Šta tačno stoji u tumačenju Ustavnog suda i zbog čega još uvek nije ispoštovano?

Ovo tumačenje tvrdi da zabrana da dve osobe istog pola stupe u trajnu zajednicu sa ciljem zajedničkog života predstavlja kršenje ustavnih odredbi koje garantuju slobodu stupanja u brak. Doneta je naredba vlastima da donesu ili izmene zakone u skladu sa ovim tumačenjem, najkasnije dve godine od njegovog donošenja. Nadležni organi mogu formalno odrediti način na koji će postići zaštitu slobode stupanja u brak, a ukoliko ne uspeju da prilagode zakone ovom tumačenju osobama istog pola koje žele da stupe u ovakvu zajednicu mora se dozvoliti registrovanje braka.

Smatram da glavni razlog što vlada još nije donela ove zakone leži u tome što su izgubili poverenje naroda kršenjem obećanja o poboljšanju uslova rada, stimulisanju procesa iz oblasti tranzicione pravde, zaštiti prava domorodačkih zajednica i ubrzavanju usporenog ekonomskog rasta. Sada se plaše da nešto učine da ne bi dodatno izgubili podršku, pa je lakše da ne rade ništa i sačekaju da prođu dve godine kada će se istopolnim brakovima, prema ustavnom tumačenju, svakako dozvoliti registracija braka.

Mnogi ljudi nisu u stanju da razumeju različite identitete i rodne uloge. Gej muškarci moraju da se ponašaju kao muškarci, pa čak i strejt muškarci moraju da budu maskulini i muževni kako bi bili prihvaćeni.

Kakva je društvena klima na Tajvanu? Da li postoje neka preliminarna predviđanja o rezultatima referenduma?

Televizijske debate se još uvek vode, dosta vremena je ostalo, tako da mogu samo da sumiram ankete koje objavljuju mediji. Nekoliko njih je sprovedeno proteklih godina i rezultati pokazuju neznatnu razliku u podršci koju imaju dve suprostavljene strane. Iako su rezultati dobijeni u anketama koje su sprovele razne institucije različiti, u globalu, malo je veći broj ljudi koji podržava legalizaciju istopolnog braka. Međutim, procenat onih koji podržavaju veći je u urbanim delovima zemlje, a opada na selu.

Sa kojim se još problemima suočava LGBT populacija na Tajvanu?

Različitost je nešto što i dalje nailazi na nerazumevan-

16

je. Većina ljudi je svesna LGBTQ zajednice i poštuje je kao manjinu, ali mnogi nisu u stanju da razumeju različite identitete i rodne uloge. Gej muškarci moraju da se ponašaju kao muškarci, pa čak i strejt muškarci moraju da budu maskulini i muževni kako bi bili prihvaćeni. Postoje i neke zabrane, poput doniranja krvi, koje su diskriminatorne.

Većinski stanovništvo na Tajvanu veruje u Taoizam ili Budizam, što su religije koje se ne protive homoseksualnosti.

Da li je kultura na Tajvanu otvorena za prihvatanje seksualnih manjina?

Rekao bih da su ljudi ovde prilično otvoreni za različitosti, naravno i za različite seksualne orijentacije. Vodeće religije nisu protiv neheteroseksualnih orijentacija.

Većinski stanovništvo veruje u Taoizam ili Budizam, što su religije koje se ne protive homoseksualnosti. Homoseksualnost je zabeležena i u istoriji. Veza između kineskog imperatora Ai-a iz dinastije Han i njegovog prijatelja Dong Xian-a kao istopolnih ljubavnika poznata je kao “strast isečenih rukava” na osnovu priče po kojoj je jednog popodneva nakon što su zadremali u istom krevetu imperator odsekao svoj rukav kako ne bi probudio uspavanog prijatelja kada je ustajao iz kreveta. Drugo, ljudi su naučeni da održavaju harmoniju u društvu bazirano na tradicionalnim vrednostima. Jedni druge ne zamaraju malicioznošću prema različitostima. To svakako ne znači da oni po prirodi podržavaju seksualne manjine, zapravo nisu svesni njihovog postojanja. Oni koji nikad nisu sreli nikog iz zajednice će se možda osetiti neprijatno. Za LGBTQ osobe je takođe neprijatno da se autuju baš zbog težnje da se ne ispoljava drugačije ponašanje kako bi se održala harmonična atmosfera u javnosti. Zato je moguće da jedna visoko demokratizovana zemlja poput Tajvana još uvek nema regulisan istopolni brak. Tek u poslednjih par godina ovo je na agendi vlade, usled razvoja rodne jednakosti i feminizma. Edukacija je tu ključna.

Pre godinu dana razgovarali smo o pravima domorodačkih zajednica, kakva je situacija sa LGBTQ ljudima unutar domorodačkih zajednica? Da li postoje neki dodatni problemi?

Postoji jedan naučni rad na ovu temu. Rekao bih da su problemi isti kao i u drugim zajednicama, ali svakako teži usled ekonomske i društvene ranjivosti. Takođe, mnogi pripadnici domorodačkih zajednica veruju u hrišćanstvo, tako da je njima teže da se autuju porodicama jer su velike šanse da im porodice pripadaju desničarskim hrišćanskim grupama.

Lični stav

Bivša devojka smrtonosnija od zavisnosti: kako je Ariana Grande ubila Meka Milera Piše: Emilija Bošković

S

edmog septembra ove godine, u 26. godini života, preminuo je mladi američki reper Malkom MekKormik, poznatiji kao Mek Miler. Mladi autor je pronađen predoziran u svom stanu, a par sati nakon njegove smrti, vest se proširila po tabloidima i društvenim mrežama. Umesto da tragedija otvori konverzaciju o mentalnom zdravlju, depresiji i zavisnosti, kompleksnim problemima sa kojima se Mek Miler borio i o kojima je otvoreno govorio i pisao, za njegovu smrt okrivljena je njegova bivša devojka, pevačica Ariana Grande.

Ariana Grande i Mek Miler su u maju okončali svoju dvogodišnju vezu. Njihova veza bila je prilično javna, pa je samim tim i njihov raskid izazvao pažnju medija. Raskid su medijima dodatno učinile interesantne i saobraćajna nesreća u kojoj se nedelju dana nakon raskida našao Mek Miler, usled alkoholisane vožnje, kao i činjenica da je Ariana Grande nedugo potom stupila u novu vezu, a nakon par nedelja i veridbu sa komičarem Pitom Dejvidsonom. I Miler i Grande su isprva u medijima za svoj raskid okrivili neusklađene rasporede, da bi kasnije priznali da je Milerova zavisnost predstavljala značajan teret njihovom odnosu.

Samo osam dana nakon raskida Miler je bio uhapšen zbog vožnje u alkoholisanom stanju, kada je kolima udario u saobraćajni znak. Nije mnogo prošlo, a na Tviteru su već iskočile optužbe koje za Milerov sudar i stanje krive Arianu Grande i raskid veze. Milerovi fanovi izjavljivali su da je njeno raskidanje veze, nakon što joj je reper posvetio album, najgroznija stvar koja se desila cele godine. Pevačica je na društvenim mrežama odgovorila objavom u kojoj je naglasila da je ’’apsurdno umanjivati žensko samopoštovanje i samovrednovanje nalaganjem nekome da ostane u toksičnom odnosu’’.

Kada je par meseci kasnije Miler pronađen mrtav u svom stanu, bilo je očekivano da će upiranje prstom u bivšu partnerku ubrzo uslediti. TMZ koji je prvi objavio vest, svojom formulacijom je implicirao da je raskid bio razlog za Milerove povećane probleme sa zavis-

18

nošću; komentari na instagram fotografijama i Tviter spominjanja Ariane Grande bili su preplavljeni okrivljivanjem i pretnjama, a #arianakilledmac postao je viralan hešteg. Grande je nakon nekog vremena, zbog uznemiravanja, onemogućila komentare na svom instagram profilu.

Okrivljavanje trenutnih ili bivših parterki (poznatih) muškaraca za njihove probleme, greške, zavisnosti ili smrt nije nova pojava. Kortni Lav je godinama bila optuživana za smrt Kurta Kobejna, Joko Ono za smrt Džona Lenona, a nedavno je internet bio preplavljen teorijama koje su, posle smrti DJ-a Avicii-a i Entonija Burdejna, njihovim partnerkama smeštale figurativne i bukvalne pištolje u ruke. Međutim, Demi Lovato, glumica i pevačica, koja je letos primljena na odvikavanje nakon što se zamalo predozirala, nije naišla na isto ’’razumevanje’’ kao njene muške kolege, iako je neposredno pre releapsa izašla iz šestogodišnje veze sa glumcem Vilmerom Valderamom. U njenom slučaju internet je bio preplavljen mimovima i objavama koji su Lovato nazivali narkomankom i džankijem koji je samostalno napravio loše izbore. Ovi okrutni komentari potpuno su zanemarivali činjenicu da se Lovato sa kokainom prvi put susrela kao maloletna osoba, da je više puta pokušala da prestane da koristi narkotike, ali najpre oni su potpuno ignorisali prirodu zavisnosti kao mentalne bolesti.

Zavisnost je vrlo kompleksno stanje za koje ne treba kriviti zavisnika, podjednako kao što ne treba kriviti ni njegovog partnera, prijatelje i porodicu. Niko ne odlučuje da postane zavisnik/ca i upravo ideje o postojanju izbora i donošenju svesnih odluka otežavaju oporavak osoba obolelih od bolesti zavisnosti jer smeštaju odgovornost na jednu konkretnu osobu, dok u realnosti postoji mnogo faktora koji utiču na i sačinjavaju mentalnu bolest. Ljudi postaju korisnici narko-

tika iz različitih razloga, postaju zavisni iz različitih razloga i različito se sa tim nose i od toga oporavljaju.

Ne možemo očekivati od jedne osobe, pogotovo od nekoga ko nije stručan, da izleči zavisnost ili bilo koju drugu mentalnu bolest, ljubavlju i posvećivanjem.

Mentalne bolesti su kompleksni konglomerati koji u sebe uključuju najrazličitije činioce od telesne hemije do društvenog statusa ili emotivne prošlosti. Osobe u (romantičnim) odnosima mogu pomoći i biti tu jedne za drugu samo u određenoj meri, koja se prevazilazi onog trenutka kada od jedne osobe očekujemo da ’’popravlja’’, spašava ili menja drugu osobu. Zavisnost je mentalna bolest, a partnerka ne može biti zamena za zdravstveni sistem, psihoterapeuta, psihijatra ili humane zakone.

Koren ovakvog okrivljivanja ne leži samo u nerazumevanju mentalnog zdravlja već i u potpuno

pogrešnom koncipiranju muško-ženskih odnosa i muških i ženskih uloga. Ideja da je dužnost žene da se brine o drugima, stavlja ih ispred sebe i pruža emotivnu podršku bez obzira na to kako se oseća je nezdrava, patrijarhalna ideja. Ariana Grande nije imala dužnost da spasi Meka Milera, niti je to mogla da učini. Veliki broj ljudi ostaje u nezdravim odnosima iz straha da će napuštanje osobe kojoj ne misle da mogu da pomognu, ili koja odbija njihovu pomoć, voditi pogoršanju mentalne bolesti ili čak samoubistvu. Okrivljavanje partnerki za ponašanja njihovih partnera nije samo okrutno već je i indikativno za veće društvene probleme i nerealna očekivanja koja se postavljaju pred žene.

19

Priča sa naslovne strane

Nataša Tasić Knežević

Otuđenost od društva je najveća prepreka romskim devojčicama RAZGOVARAO: Nemanja Marinović FOTOGRAFISALA: Dženet Koko

20

N

ataša Tasić Knežević, kao prva i trenutno jedina operska pevačica romske nacionalnosti u Srbiji, istorijska je ličnost. Izuzetna nam je čast što se upravo njeno ime nalazi u kurikulumu “Škole medijske pismenosti” uz temu romske kulture i umetnosti.

Za peti broj “Promaje” razgovarali smo sa Natašom o njenim počecima, kao i svim izazovima sa kojima se susreću romske devojčice koje sanjaju ne tako uobičajene snove.

još toliko toga što želim na naučim i otkrijem. Puno je prepreka koje treba da savladam, a možda je najveća od svih upravo sopstveno JA. Ta unutrašnja borba i strahovi koje treba savladati su deo svakodnevnice svih nas. Mislim da ću na svom putu imati i trnje i ruže, ali znam samo jedno - neću posustati. Gospod mi je dao dar i ja ga ne smem izneveriti.

Kako je izgledalo Vaše odrastanje i ko Vam je bio najveća podrška?

- Odrastanje je bilo zaista jako zanimljivo. Imam još dve sestre i nekako smo se uvek držale zajedno, dok je mama bila ta koja je nam je davala najveću podršku bez koje teško da bismo uspele. Nas tri sestre je mama često vodila u pozorište, sedele smo na trećoj galeriji Narodnog pozorišta u Beogradu. Tu sam prvi put gledala “Boeme”. Koliko je ta predstava bila divna, sa koliko emocija je igrana, ni danas ne mogu rečima opisati. Bila sam devojčica i smatrala sam operske pevače super herojima jer pevaju bez mikrofona i sve se čuje.

Igrom slučaja sam bila prisutna kada su dvoje ljudi, neznajući da sam im blizu, pričali o devojci koja je diplomirala ekonomiju sa prosekom 9,33 i koja je Romkinja. Rekli su da im ne treba jer će da se “namnoži”, pa će biti na porodiljskom ko zna koliko.

Primili su nekog drugog, a nju sam videla pre par godina na buvljaku, prodaje čarape.

Vaš razvojni put nije bio lak. Sa koji ste se sve izazovima suočavali?

- U životu svakoga od nas postoje trenuci kada se pitamo da li je ispravan put koji smo izabrali ili koji je izabrao mene u ovom slučaju. Međutim, onda sretnemo u prolazu prijatelje ili nepoznate prolaznike koji nam potvrde da je bitno da se borimo i trudimo, da učimo i napredujemo svakoga dana i svakoga časa i da ne smemo da gubimo veru i dostojanstvo. Znate, nijedan put nije do kraja “prepešačen” da bismo pomislili da smo sve uradili. Puno je kamenja potrebno izbaciti iz cipela i puno je trnja potrebno ukloniti, pa čak i kada naiđemo na lepo i ravno treba paziti da se ne posrne.

Ne mislim da sam još uvek završila razvojni put jer ima

Uvek ste u životu morali da budete najbolji, da se dokažete, da se trudite dvostruko više. Koliko to može biti opterećujuće u odrastanju i kolika snaga volje je potrebna da bi se taj teret izneo?

- Iskreno da vam kažem, pomolim se Bogu da mi da snage da izdržim dan i da se suočim sa svim preprekama, a da ne padnem duhom. Uveče mu se zahvalim na svemu što mi je dao. Postoji jedna jako bitna stvar u zivotu svih nas, a to je duhovnost. Težnja ka boljem sutra nas tera na to da ostanemo ljudi u ovom bezumlju kojim smo okruženi danas.

Romske devojčice i žene su dvostruko diskriminisane. Šta smatrate najvećim problemima?

- Otuđenost od društva. Devojčice, kasnije devojke i žene, romskog porekla žive život koji je dosta ograničen, bilo da je u pitanju materijalno stanje, socijalni status ili običaji kojima robuju svakodnevno. Jedan od ključnih problema je neobrazovanost i nepoznavanje svojih osnovnih prava. Zamislite samo da su devojčice školovane, da mogu da odlučuju o svojoj budućnosti i da mogu da razviju sve kapacitete koje jedno savremeno društvo pruža. U tom slučaju one bi mogle da same odlučuju o svojoj budućnosti, a ne da budu marionete u tuđim rukama. Drugi razlog je materijalna situacija,. Svi će reći “zašto ne rade, već prose ili skupljaju sekundarne sirovine”. Međutim, pitanje koje bih ja mogla postaviti je - ko želi da zapošljava Rome i Romkinje? Igrom slučaja sam bila prisutna kada su dvoje ljudi, neznajući da sam im blizu, pričali

21

o devojci koja je diplomirala ekonomiju sa prosekom 9,33 i koja je Romkinja. Rekli su da im ne treba jer će da se “namnoži”, pa će biti na porodiljskom ko zna koliko. Primili su nekog drugog, a nju sam videla pre par godina na buvljaku, prodaje čarape. Rekla mi je da ide u Nemačku, nadam se da joj je tamo bolje.

Od ranog detinjstva nekako Vas prati opera “Karmen”. Šta za vas znači ova opera?

Ja se samo nadam da ćemo svi zajedno prebroditi stahove, potisnuti ili obrisati sve negativne misli jedni o drugima i da ćemo naučiti da je jedina prava vrednost koja nam je bitna čisto srce i život bez predrasuda i strahova.

- Daleko sam ja od Ketlin Betl. Moram mnogo da učim, radim i da se usavršavam. Preda mnom je put koji moram da prepešačim i koji moram da savladam.

Oduvek naglašavate važnost obrazovanja kao jedinog pravog puta. Sa kakvim se izazovima susreću Romi kada je obrazovanje u pitanju?

- Obrazovanje je alfa i omega i ništa ne sme da stane na put ka obrazovanju. Puno je prepreka sa kojima se susreću Romi - neadekvatna priprema za osnovnu školu, materijalna situacija, nepoznavanje jezika... dosta toga, ali mislim da se sve može savladati uz adekvatnu podršku.

Takvu podršku Vama su pružili Jelisaveta Karađorđević i Jovan Ćirilov. Kakav je bio njihov doprinos Vašem uspehu?

- Jovan Ćirilov, čovek dečačkog pogleda i šeretskog osmeha. Kada me je prvi put čuo rekao mi je da imam potencijal za školovanje glasa i zahvaljujući njegovom nagovaranju sam se otisnula u svet umetnosti. Nekon svih ovih godina, mogu vam reći da divnijeg čoveka na umetničkoj sceni nismo imali. On nije gledao nikoga po nacionalnoj, verskoj ili bilo kakvoj drugoj osnovi. On je trazio čoveka u svima nama i istinski se borio za umetnost. Nedostaju mi razgovori sa njim jer sam dosta naučila od njega. On je upriličio i moj susret sa NJKV princezom Jelisavetom Karađordjević na konferenciji za štampu povodom jednog gostovanja u Parizu. Vrlo brzo smo se sprijateljile, mnogo je volim i zahvalna sam joj na svakom trenutku koji smo provele i koji provodimo zajedno. Bez nje u mom životu ništa ne bi bilo ovako kako jeste.

Bila sam devojčica i smatrala sam operske pevače super herojima jer pevaju bez mikrofona i sve se čuje.

22

- Karmen je san. San o slobodi.

Koliko vam imponuje poređenje sa Ketlin Betl?

Koliko je elitizam prisutan u visokoj umetnosti i da li mislite da je to jedan od faktora zašto Roma u toj oblasti nema?

- Elitizam je itekako prisutan. Što se tiče Roma u operi, tu je situacija veoma teška. Uglavnom nas vezuju za kafanu, a teže za ovu vrstu umetnosti. Međutim, kao i u svakom poslu, itekako ima iznenađenja. Nikad se ne zna kada će se pojaviti neki tenor, bas, bariton, mezzo ili sopran. Ja se samo nadam da ćemo svi zajedno prebroditi stahove, potisnuti ili obrisati sve negativne misli jedni o drugima i da ćemo naučiti da je jedina prava vrednost koja nam je bitna čisto srce i život bez predrasuda i strahova. Jedino na taj način možemo opstati, ne samo u umetnosti, već i u svim sferama amodernog društva i moderne države.

Analiza

“13 reasons why” - brutalna realnost za koju ne želimo da znamo Piše: Nemanja Marinović Fotografije u tekstu: Scena iz serije / Screenshot

N

edavno je objavljena druga sezona Netflix-ove hit serije koja je polarizovala čovečanstvo - „13 reasons why“. Mišljenja su podeljena i kreću se od toga da je to najbolja tinejdž serija u modernoj TV istoriji, do toga da uzrokuje suicidalna ponašanja kod adolescenata. Kritika ovako kompleksne serije ne može se iznositi paušalno, već je nužno podrobno je analizirati. Džejms Poter u istoimenoj knjizi medijsku pismenost deli u osam faza, od kojih su najviše faze kritički pristup i društvena odgovornost.

Ovo je dobar analitički aparat za analizu sadržaja masovne kulture, pa će to biti i moje početno polazište.

Kritička analiza – emocionalni, estetski i moralni aspekt Kritički pristup podrazumeva ocenjivanje medijskog sadržaja na osnovu četiri aspekta, a to su kognitivni, emocionalni, estetski i moralni. To znači proceniti kakva osećanja serija izaziva u gledaocima, na koji način je sadržaj proizveden, uključujući i znanja o montaži, režiji i scenografiji, te na kraju višedimenzionalnost i razvijenost likova i moralni sud o njihovim postupcima. Prema navedenim kriterijumima Netflix je u velikoj meri uspešno prošao test. Serija govori o vršnjač-

24

kom nasilju, koje uzrokuje samoubistvo srednjoškolke Hane Bejker, a ceo narativ je „from beyond the grave“, odnosno iz perspektive same Hane, što je samo po sebi na tankoj liniji sa patetikom, međutim serija ni u jednom trenutku nije tu liniju prešla. Ona u gledaocima na momente budi osnovna osećanja, poput besa, mržnje i tuge, ali isto tako sve vreme publiku drži u stanju blage anksioznosti, osećaja koji nije ni bes, ni tuga, već više nemoć ili zbunjenost. Po Poterovoj definiciji, praćenje sadržaja za koji je potrebno razumevanje finih i kompleksnijih emocija, poput ambivalencije ili zbunjenosti, zahteva veću medijsku pismenost publike. To bi dalje značilo da se publika ne nalazi u klasičnom stanju oduševljenja u kome smo najčešće kada konzumiramo masovnu kulturu, kada postajemo opijeni porukom, nesvesni sveta oko nas. Gledajući one sadržaje koji nas čine uznemirenim postavljamo sebi pitanja – zašto me ovo uznemirava, zašto je ovo prikazano, šta žele time da postignu… i tada se nalazimo u stanju samorefleksivnosti – analiziramo medijsku poruku, ali i našu reakciju na medijsku poruku. Manje je verovatno da će sadržaj koji se gleda u ovom stanju biti nekritički usvojen i imati snažan uticaj na gledaoca. Specifičnost serije je i u tome što su likovi izuzetno

kompleksni i tu dolazimo do moralnog aspekta – njihovi postupci odvojeni su od samih likova i kao takvi se ocenjuju. Hanin lik izaziva empatiju, ali ona nipošto nije „savršena žrtva“ koja nije i sama bila nasilna u nekim momentima ili činila loše postupke. To je posebno prisutno u drugoj sezoni gde se svi ovi postupci u sudskom procesu naglašavaju, a tokom čitave serije ona ih i sama preispituje. Pogrešno je shvatanje da se Hana u seriji nekome sveti, ona zapravo objašnjava na koji način sitne stvari koje se često smatraju „dečijim igrarijama“ mogu da proizvedu „efekat leptira“ i prouzrokuju ozbiljne posledice. Postupci svih glavnih likova, osim silovatelja, stavljeni su u kontekst i objašnjeni što izaziva ambivalenciju publike – osuđujemo njihove postupke, ali i razumemo njih kao ličnosti, a sa nekima i saosećamo. Mnogi likovi se tokom serije menjaju, što takođe šalje važnu poruku. Jedini koji ne dobija priliku da ispriča svoju stranu priče jeste Brajs, popularan, bogati klinac koji u seriji siluje najmanje tri devojke iz škole. Često medijski prikaz silovanja podrazumeva okrivljavanje žrtve i opravdavanje nasilnika, dok ovde za to nema prostora. Štaviše, u drugoj sezoni je emitovana scena u kojoj on, nakon što je suočen sa optužbama za silovanje, doživljava erekciju razmišljajući o tome šta je uradio Hani Bejker. Uprkos onome što će kasnije reći na sudu, ta scena pokazuje da kod njega ne postoji ni kajanje, ni osećaj odgovornosti, već ga takav obrazac seksualnog ponašanja uzbuđuje. On je prikazan kao silovatelj, za njegovo ponašanje nema objašnjenja i opravdanja, za njega nema razumevanja, ni empatije. To seriju čini pozitivnim primerom kada je obrada teme silovanja u pitanju.

Netflix u seriji homoseksualne odnose ne prenaglašava, niti ih banalizuje, već istopolne odnose u potpunosti normalizuje i čini ih sastavnim delom jednog kompleksnog narativa.

Kada je estetski aspekt u pitanju, prva sezona je odlično ocenjena i od strane publike i kritičara, druga nešto lošije, ali prilikom ocene ličnog pečata autora, posebno kada se radi o ekranizaciji knjiga, važno je analizirati koja su odstupanja od originalnog dela.

Netflix je u izvesnoj meri odstupio od onoga što je napisala Džej Ašer i ta odstupanja ne utiču previše na narativ, ali treba izdvojiti tri važne stvari – način na koji Hana Bejker počini samoubistvo, što će u daljem tekstu biti predmet posebne analize, zatim činjenicu da u knjizi glavni protagonista Klej kasete presluša za jedno veče, dok mu je u seriji za to potrebno nekoliko dana, što umanjuje verodostojnost priče, a posebno

treba naglasiti kompleksnost LGBT likova koji u knjizi nisu razvijeni. Seksualnost ovih likova je izuzetno važna za priču, a Netflix im daje pozadinu koje u knjizi nema, dodatno ih razvija, pritom to radi na odgovoran i korektan, a ne senzacionalistički način. Netflix u seriji homoseksualnost ne prenaglašava ili banalizuje, već istopolne odnose u potpunosti normalizuje i čini ih sastavnim delom jednog koherentnog narativa. Ovo pruža prvi uvid u društvenu odgovornost Netflix-a, što nas dovodi do druge faze ove analize.

Društvena odgovornost – kontroverzan prikaz samoubistva Najvažnija faza svake analize medijskog sadržaja jeste društvena odgovornost, kada prestaje da bude važno ko proizvodi estetski kvalitetniji medijski sadržaj, već čiji je sadržaj važniji za čitavo društvo, kakva se poruka šalje i kakav je njen stvarni ili pretpostavljeni uticaj. U ovoj fazi analiza „13 razloga“ postaje komplikovanija. Serija je u prvoj sezoni izazvala kontraverze kada je u pitanju način na koji je portretisano samoubistvo i samopovređivanje. Jedna od kritika je da serija romantizuje i opravdava čin samoubistva i ignoriše mentalne bolesti kao najčešći uzrok. Druga kritika je da serija može proizvesti tzv „copycat“ samoubistva i služiti kao okidač među ranjivim mladim osobama i osobama koje se bore sa sličnim problemima. Ovo je stav koji je iznelo američko Društvo za kliničku psihologiju dece i adolescenata (SCCAP), kao i američko Nacionalno udruženje školskih psihologa (NASP) koje naglašava da istraživanja pokazuju da izloženost samoubistvu druge osobe i grafičkim ili senzacionalističkim prikazima smrti može biti jedan od mnogih faktora rizika koje mladi koji se bore sa metalnim bolestima navode kao razlog da pokušaju samoubistvo ili razmišljaju o tome. Na ovaj stav se nadovezuje kritika o romantizaciji suicida, kao i preterano senzacionalističkog prikaza čina samoubistva.

Naime, za razliku od knjige u kojoj nije opisan sam čin samoubistva, već Klej navodi da je “progutala punu

25

šaku lekova”, u seriji postoji dugačka scena u kojoj je detaljno prikazano kako Hana reže vene u kadi punoj vode. Autor serije Nik Šef pravdao je scenu željom da se razbije mit o suicidu kao tihoj smrti, navodeći da je njega odvratilo od pokušaja samoubistva sećanje na priču osobe koja je preživela i objasnila koliko je bilo bolno i užasavajuće. Zaista, ako malo bolje razmislimo, šta predstavlja romantizaciju samoubistva – prikaz tihe, bezbolne smrti u toplom krevetu, ili horor scena na kojoj je teško zadržati pogled? Ako uzmemo u obzir stanja o kojima je ranije u tekstu bilo reči, ova scena se sigurno ne gleda u stanju oduševljenja, već upravo samorefleksije, što bi značilo analizu i meta-analizu – analizu našeg shvatanja te poruke. U toj fazi su male šanse da će neko to automatski prihvatiti ili ponoviti.

Slično mišljenje se moglo čuti i od Erika Besona, savetnika na Porodičnom institutu Univerziteta Nortvester, koji tvrdi da je malo verovatno da jedan televizijski sadržaj može navesti nekog da počini samoubistvo. Ono što treba uzeti u obzir jeste da srednjoškolci mogu imati veću identifikaciju sa serijom od ostatka publike, te su veće šanse da gledajući ono što i sami preživljavaju budu u stanju oduševljenja (opijenosti porukom), a ne samorefleksije, te samim tim postoji opasnost da mogu neko ponašanje ponoviti. Ipak, o tome ne postoje nedvosmisleni nalazi, a ostaje upitno da li se brutalno realan prikaz samoubistva ikako može shvatiti romantizovano.

Na drugom kontinentu, u Australiji, “Headspace” servis za mentalno zdravlje mladih od 12-25 godina izdao je upozorenje da je emitovanje serije pratio povećan broj poziva ovom servisu. To bi trebalo da bude pozitivan uticaj, zar ne? Mladi koji se bore sa sličnim problemima bi i trebalo da se jave takvim servisima.

Slično tome, nadzornik škola u Palm bič okrugu na Floridi obavestio je roditelje da su škole primetile povećanje suicidalnog ponašanja i samopovređivanja među učenicima, od kojih su neki artikulisali povezanost svog rizičnog ponašanja sa serijom. Ono što je otvoreno pitanje jeste da li među ostalom decom, kod koje ova povezanost nije pronađena, zaista pos-

26

toji povećanje rizičnog ponašanja ili je, usled percipirane opasnosti od uticaja serije, povećana budnost zaposlenih u školama doprinela da se već postojeća ponašanja sada osvetle i primete. S tim u vezi, brojne škole su nakon emitovanja serije uvele u kurikulume različite sadržaje koji treba da pomognu da se prepozna i prevenira vršnjačko nasilje, buling i suicid. Neke druge su samo poslale pisma upozorenja roditeljima u kojima ih pozivaju da deci zabrane gledanje serije.

Brajs je prikazan kao silovatelj za čije ponašanje nema objašnjenja, ni opravdanja, za njega nema razumevanja, ni empatije. To seriju čini pozitivnim primerom kada je obrada teme seksualnog nasilja u pitanju.

Grupa autora sprovela je 2017. godine studiju “Internet pretraga suicida nakon serije 13 razloga” koje je pokazalo da je broj pretraga povezanih sa suicidom za 900.000 - 1.500.000 veći, uključujući i 26% povećanja u pretragama “kako počiniti samoubistvo”, 18% u traženju “počiniti samoubistvo” i 9% u pretraživanju “kako se ubiti”. Autori međutim navode da nije jasno da li je online pretraživanje informacija o suicidu povezano sa rizikom od suicida. Takođe, ovde se mora dodati da je moguće da su neki od pojmova povezanih sa rečju suicid pretraživani nakon serije radi boljeg informisanja, usled veće zainteresovanosti publike za teme koje serija obrađuje.

Odgovor Netflix-a U najvećoj meri dosadašnja analiza odnosila se na prvu sezonu serije. Impakt je različit, a Netflix je na kritiku odgovorio tako što je drugu sezonu započeo klipom koji su snimili glavni protagonisti i kojim pozivaju gledaoce da ukoliko se nalaze u sličnoj situaciji potraže pomoć, dok se svaka epizoda završava pozivom da se poseti sajt www.13reasonswhy.info koji sadrži dodatne informacije. Kada se otvori sajt pojavljuju se informacije o SOS linijama i organizacijama i servisima koje pružaju pomoć, kao i padajući meni iz koga se može izabrati zemlja iz koje posetilac dolazi. Na listi zemalja u ovom trenutku nema Srbije, a od zemalja iz regiona postoje Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Slovenija. Kada se izabere zemlja, pojavljuje se sadržaj na jeziku te zemlje i važni telefoni. Na dnu stranice je video materijal koji su snimali glumci iz serije, različita literatura i resursi koji se mogu koristiti. Na ovaj način Netflix je uvažio kritiku i reagovao u skladu sa njom, ali od brutalnog i surovo realnog prikaza stvarnosti nisu odustali.

Univerzalizacija ženskog iskustva seksualnog nasilja To nas dovodi do poslednje dimenzije analize – realnosti. Jedan od principa televizije koji je dugo opstajao i još uvek je izuzetno vrednovan jeste imperativ srećnog kraja. Televizijska publika je navikla da se priča završi pozitivno ili makar ostavi nada da nije sve tako loše i da se stvari mogu promeniti. “13 razloga” ne koketira s tim i uporno želi da stvari prikaže onakvima kakve su zaista.

Šta zapravo predstavlja romantizacija samoubistva - prikaz tihe, bezbolne smrti u toplom krevetu, ili horor scena na kojoj je teško zadržati pogled?

Druga sezona je po tome još iskrenija i brutalnija. Osnovna tema jeste sudski proces u kome roditelji pokušavaju da dokažu kulturu nasilja i zlostavljanja u školi i propuste škole da na to reaguje i posledično pomogne Hani i spreči njeno samoubistvo. Advokatica škole, pak, pokušava da diskredituje svedoke, relativizuje odgovornost škole, predstavi Hanu kao problematičnu devojku čije je samoubistvo tragedija, ali ne školska odgovornost, te okrivi u izvesnoj meri i roditelje. U toku druge sezone otkrivaju se mnogi detalji kojih nema na kasetama, a koji na drugačiji način osvetljavaju likove i njihove odnose. Kao što je na početku pomenuto, sve to daje kompleksnost likovima, pa i samoj Hani prema kojoj se stvara odnos od empatije, do razumevanja različitih aspekta njene ličnosti, do povremenog okrivljavanja žrtve na sudu.

Sezona se završava sudskim procesom samom Brajsu, silovatelju, koga posle velikih unutrašnjih borbi optužuje jedna od žrtava. Većina likova sa Haninih kaseta svedoči na sudu o tolerisanju nasilja u školi, što stvara u gledaocima atmosferu iščekivanja pravične presude koja će osuditi školu i Brajsa, da bi na kraju ishod bio potpuno drugačiji – škola je oslobođena krivice, a Brajs je nakon pokajanja osuđen na tri meseca uslovne kazne.

Tu se otvara pitanje – šta je poruka druge sezone?

Način funkcionisanja institucija i sudski sistem je verno prikazan, a epilog je ono što će najčešće i biti epilog sudskog procesa – viša klasa u vidu ugledne škole i popularnog sportiste bogatih roditelja, naći će način da se izvuče sa minimalnim kaznama. Tu nema dvojbe. Međutim, pitanje jeste – da li ovo šalje poruku žrtvama da je uprskom svim njihovim naporima svaka borba unapred izgubljena? Da li će osnažiti žrtve nasilja, zlostavljanja i silovanja da progovore, ili ih još više ućutkati? Istina je da je teško da će ovakav kraj jednog teškog sudskog procesa ikoga motivisati da isti pokrene, ali sa druge strane drugačiji epilog bi bio toliko nerealan da u njega niko ne bi poverovao, a nepovratno bi urušio kvalitet serije. Serija bi izgubila kredibilitet, a verodostojnost svega ranije prikazanog bi bila dovedena u pitanje. Umesto toga, odlučili su da prikažu verovatniji epilog, a tokom serije na više mesta intervenisali na taj način da opšta poruka srednjoškolcima bude kako je potrebno potražiti pomoć i zaštitu, ali pre svega da je potrebno da više podržavaju jedni druge i da se drugačije odnose jedni prema drugima.

Džesika govori u ime svih žrtava koje, iz istih razloga sa kojim se ona u seriji dugo borila, nisu spremne da progovore ili više to ne mogu da učine, te se kroz njen iskaz žensko iskustvo seksualnog zlostavljanja univerzalizuje.

Vrhunac sezone je svedočenje žrtve silovanja pred nasilnikom, na njen lični zahtev, koja je iznela sve šta joj se dogodilo, a potom nju menja Hana, pa ostale žene iz serije koje govore o svojim iskustvima sa različitim vrstama seksualnog nasilja. Na ovaj način jedna žrtva govori u ime svih žrtava koje, iz istih razloga sa kojim se ona u seriji dugo borila, nisu spremne da progovore ili više ne mogu to da učine. Ona sama poručuje sudiji kako ima mogućnost da pošalje poruku svim nasilnicima da je to ponašanje neprihvatljivo, a žrtvama da su njihove priče važne. Iako je epilog procesa drugačiji, uz naglašavanje manjkavosti sistema (prvi prekršaj se ne kažnjava strogom kaznom), ova univerzalizacija ženskog iskustva seksualnog zlostavljanja izuzetno je važna, a uz činjenicu da silovatelj ne dobija priliku da iznese opravdanje svog postupka, predstavlja jedan od boljih prikaza obrade ove teme u medijima.

Istina koju ne želimo da vidimo Druga važna scena u poslednjoj sezoni jeste brutalno nasilje nad Tajlerom, dečkom koji je prvi stao na Haninu stranu na sudu i svedočio o dugogodišnjem

27

zlostavljanju koje trpi u školi. Jedno vreme je odsustvovao iz škole zbog vandalizma, a po povratku u školu ragbisti besni zbog otkazivanja sportske sezone osvetili su mu se tako što su ga silovali drvenim objektom u školskom wc-u. Uz napomenu da će uslediti izuzetno uznemirujuć sadržaj, ova scena je emitovana u celosti.

Slično Haninom samoubistvu, otvorilo se pitanje da li je u pitanju senzacionalistički sadržaj i usledili su pozivi za prekid emitovanja serije. Autor serije Brajan Jorki objasnio je za “Volture” da smatra da je neophodno da se o ovakvom nasilju govori jer kad nešto okarakterišemo kao “odvratno” ili teško za gledanje lepimo stigmu stida na to iskustvo, biramo da se sa tim ne suočimo, usled čega ovi slučajevi retko budu prijavljeni, a žrtve retko potraže pomoć. Istraživanje koje je sproveo “Associated Press” 2017. godine navodi da je među više od 2800 slučajeva seksualnog nasilja u školama u Americi, starost žrtava “sodomije” bila u proseku 12 i po godina. Jorki je takođe otvorio pitanje zbog čega je ovaj slučaj strašniji i više uznemirujuć od silovanja koje su doživele žene. O tome detaljnije piše Ariana Romero u svom eseju objavljenom na refinery29.com. Ova tvrdi da je scena sporna iz tog razloga što je u pitanju muškarac, što je gledaoce dočekalo nespremne, dok smo na scene silovanja žena navikli i pop-kultura se trudi da forsiranjem takvih scena publiku učini neosetljivom na seksualno nasilje prema ženama. “Zahvaljujući toksičnom maskulinitetu, njegovom neprijateljstvu prema svakoj ranjivosti i obožavanju brutalnosti, nasilje poput sodomije postaje jedan od krajnjih oblika kažnjavanja muškaraca, pored ubistva. Ovaj oblik seksual-

nog nasilja omogućava agresoru da na izuzetno bolan način izvrši svoju volju nad žrtvom, dok istovremeno umanjuje društveno-odobrenu muškost žrtve. To je oblik emotivnog, seksualnog i psihičkog nasilja u isto vreme, bez obzira da li nasilnik koristi svoju anatomiju da napadne žrtvu, ili strano telo, u ovom slučaju dršku od metle”, navodi Romero. I zaista, ova scena, koja je emitovana u istoj epizodi kada i svedočenja žena na sudu, pokazuje da se ovakvo nasilje dešava nezavisno od pola. Osvetljava problem seksualnog zlostavljanja muškaraca, mladića i dečaka, o kome je najtvrđi zavet ćutanja zbog stida i osude.

Prva reakcija na nešto što ne želimo da vidimo će uvek biti osuda i zahtev za cenzurom, a da li će ova scena, kao prikaz Haninog samoubistva pre nje, doneti neke društvene promene i u kom smeru će serija dalje ići – pokazaće vreme.

Centar Srce radi svakim danom od 17h do 23h.

Oni koji žele da razgovaraju nas mogu dobiti, putem: telefona na broj 021/6623 393 ili besplatanog telefona 0800 300 303 elektronske pošte na adresu vanja@centarsrce.org četa preko našeg sajta www.centarsrce.org (donji desni ugao)

28

Strip

29

Aktivizam

Ekocid na Staroj planini Piše: Kristina Stevanović

,,P

oručujemo svim investitorima, budu li se pojavili na bilo kojoj lokaciji, bilo da je pod zaštitom ili ne, pojavićemo se na lokaciji i nećemo dozvoliti da naše reke završe u njihovim cevima’’, odjekivalo je vestima i portalima početkom septembra nakon što su meštani iz okoline Pirota organizovali, kako oni to zovu, ’’ekološku bunu’’. Bunu su propratili protesti, peticije i masovno skupljanje potpisa, poziv na akciju preko društvenih mreža, te su i javne ličnosti dobile priliku da pokažu koliko cene prirodu i njena bogatstva. U jednom trenutku, izgledalo je to kao borba Davida i Golijata - gotovo cela zemlja postala je ekološki osvešćena i uzdigla se protiv nesavesne vlasti. Šta je to što je podstaklo narod da se pobuni i znamo li uopšte protiv čega ustajemo?

Vlada Republike Srbije isplanirala je izgradnju šezdesetak derivacionih mini-hidroelektrana, sa ciljem smanjenja ekološkog otiska, smanjenja utroška energije i prelaska na čistiju, zeleniju energiju. Povećano korišćenje obnovljivih izvora energije, u konkretnom slučaju vode, je samo po sebi veoma pohvalno, naročito ako se uzme u obzir činjenica da građani Srbije svakog meseca, u okviru računa za struju, jedan deo novca izdvajaju upravo za obnovljive izvore energije. Konačno bi postalo iole vidljivo ono što se plaća i delom bi bilo jasnije kome i gde novac odlazi. Priča na papiru zvuči sjajno, sem manjeg problema - ceo projekat isplaniran je u okviru zaštićenog prirodnog područja, Parka prirode ’’Stara planina’’.

Pitanje koje je preplavilo naslove: ’’Kome uopšte pada na pamet da gradi u okviru zaštićenog područja?’’ i više je nego promišljeno jer, zaista, zar sama reč ’’zaštićeno’’ ne nosi određeni teret i obavezu? Pregrađivanje cevima, izmeštanje prirodnih tokova, kopanje bagerima i kompletno menjanje i preusmeravanje rečnih tokova možda bi i bilo u redu da se ne radi o zaštićenom području i da nisu u pitanju reke ponornice, poput Jošanice, Rudinjske, Rakitske i Crnobrške reke. Čitavo područje zapravo je poprilično nestabilno i osetljivo, te i minimalne promene mogu dovesti do problema ogromnih razmera. Slučaj Rudinjske reke, koja je nestala pod zemljom posle izmeštanja i koju su građani lično vratili u korito, oslikava sve moguće posledice gradnje koja je, bukvalno, nelegalna. Posledice postaju još katastrofalnije kada se pogleda šira slika, koja rezultira potpuno uništenim prirodnim ekosistemom, inače

30

staništem mnogih biljaka i životinja, među kojima ima i zaštićenih i retkih vrsta koje se nalaze na ivici opstanka.

Međutim, sve to donekle pada u drugi plan kad se doda još jedna posledica izgradnje hidroelektrana - presušili bi svi izvori pijaće vode u Pirotu i okolnim mestima. Ne dovodi se u pitanje da to zaista predstavlja ogromnu pretnju, ali se dovodi u pitanje broj građana koji bi ’’digao ustanak’’ da su posledice isključivo po prirodu i živi svet. Spremnost da se zažmuri na jedno oko bila bi, zasigurno, sveprisutna pojava, da nisu prevladali antropocentrični razlozi i motivi za pobunu. Ali, kada se uzme u obzir stvarna zabrinutost naših građana za prirodu i edukacija o važnosti očuvanja iste, bilo bi totalno pogrešno osuditi narod jer brine za sebe i vodu iz česme.

Pismo osude ide onima koji su odobrili potpisivanje dozvole za gradnju u okviru Parka prirode, koje se u svakom smislu kosi sa zakonom i trebalo bi da rezultira zabranama, velikim novčanim kaznama, a možda i stavljanjem iza rešetaka onih najodgovornijih, ujedno najpohlepnijih. Pravdanje ilegalne radnje potrebom za čistijom obnovljivom energijom zahteva argumente, koji u ovom slučaju ne postoje, jer bi se korist merila u opsegu 0-1%, a šteta bi bila nesaglediva. Međutim, Srbija kao jedna od najsiromašnijih zemalja regiona ne bi mogla ili ne bi želela da uloži novac u druge vidove obnovljive energije, te su se predstavnici vlasti odlučili za najbezbolniji i najjeftiniji ’’korak ka zelenijoj budućnosti’’, a to su upravo derivacione mini-hidroelektrane. Bolje išta nego ništa.

I dok bune rastu i vode se rasprave među stručnjacima o prednostima i manama ovih objekata, a nesumnjivo je da mini-hidroelektrane imaju i dobrih strana, poput elektrifikacije ruralnih naselja koja vodi njihovom razvoju i praktično neograničenog radnog veka, jedna strana ove priče nam uporno odmiče - ko ima korist od svega ovoga?

Nameće se zaključak, ali ujedno i otvara pitanje, da je ta grupa ljudi, ili čak pojedinac, veoma uticajna i jača od zakona. Sukobi će tinjati, utišavati se i rasplamsavati, ali ova strana ostaće netaknuta i posmatrati predstavu iza kulisa.

Portret

Sara Bero - Mama borac Piše: Jana Kovačević Fotografija preuzeta sa pixabay.com

D

a se različitosti bilo koje vrste u našem društvu često smatraju neprirodnim, moralno i društveno neprihvatljivim, na svojoj koži osetile su mama Sara i njene bliznakinje Irma i Ilda. Tri nedelje nakon rođenja bliznakinja, majci je saopšteno da devojčice imaju Daunov sindrom. U tom momentu, dvadesetogodišnja Sara nije znala ništa o Daunovom sindromu, kao ni šta je čeka u budućnosti. Od tada, kreće borba ove samohrane majke i njenih devojčica.

Doktori su uglavnom bili grubi u svom obraćanju i dijagnozama. Pored toga, stizali su i razni negativni komentari okoline, prijatelja i rodbine, koji su najčešće isticali da devojčice treba da ostavi u porodilištu. Ali Sara je odlučila da istraje i svima pokaže da deca sa Daunovim sindromom imaju istu potrebu kao i sva druga deca, a to je potreba za ljubavlju i razumevanjem.

Svojom ljubavlju, posvećenošću i trudom, Sara je uspela da prevaziđe brojne prepreke na koje su nailazile od njihovog rođenja. Pored mnogih operacija i loših prognoza lekara, gde je rečeno da devojčice neće moći samostalno da funkcionišu, one su ipak uspele mnogo više od toga. Irma i Ilda pohađaju re-

dovnu školu i pomažu mami u brojnim obavezama i aktivnostima. Devojčice imaju i veliku podršku svojih drugara iz škole. Svojim primerom, Sara želi da pomogne i drugim roditeljima dece sa posebnim potrebama i ukaže im na to da treba da se ponose njima i da ih što više socijalizuju i uključuju u brojne društvene aktivnosti jer samo na takav način reakcije drugih ljudi mogu biti promenjene.

Koliko je svojim trudom i radom uspela da promeni reakcije drugih ljudi na osobe sa Daunovim sindromom pokazuje i podatak da je Ilda prva osoba na svetu sa Daunovim sindromom koja je prošetala modnom pistom.

Danas, deset godina nakon rođenja bliznakinja Irme i Ilde, Sara ne prestaje da se bori. Svakog 21. marta, kada se obeležava svetski Dan osoba sa Daunovim sindromom, svojom pričom i svojim primerom pokušava da što više podigne svest ljudi o tome da su deca sa Daunovim sindromom kao i sva druga deca i da su im potrebni ljubav i podrška.

31

Taboo

Život sa HIV-om u Srbiji Piše: Marija Milutinović Fotografija preuzeta sa theconversation.com/uk

,,S

edim u čekaonici već sat vremena i pokušavam da skrenem misli. Tešim sebe - sigurno je sve u redu, daj opusti se malo, sav si se preznojio”, ovim rečima Darko opisuje svoje stanje tik pre nego što je čuo svoje ime i ušao u ordinaciju u kojoj ga je čekala doktorka Mila, sa belim papirom u rukama. ,,Nažalost, Darko, tvoj test je pozitivan.” - to je sve što je čuo i neprestano mu je odzvanjalo u glavi, ostatka razgovora se, kaže, ni ne seća. Kada je izašao sa Studentske poliklinike, otišao je u Tašmajdanski park, seo na klupu i počeo da plače: ,,Gledao sam u ljude koji su prolazili i sve vreme sam u glavi bio besan na njih, govorio sam u sebi - lako je vama, vi ste zdravi, ja sam sad običan sidaš. Osećao sam se kao roba sa rokom trajanja.”

Danas više ne misli tako. Darko sada ima 26 godina i već 3 godine, kako sam kaže, ,,gura“ sa HIV-om: ,,U životu mi se za ove tri godine svašta izdešavalo.

Morao sam da postanem odgovorniji i prema sebi, ali i prema drugima.“ Dok sedi u kafiću preko puta banke u kojoj već osam meseci radi kao službenik, ovaj svršeni student Visoke poslovne škole, čistog lica,

32

bez plavih podočnjaka koji bi bar na neki način nagovestili neki zdravstveni problem, izgleda zdravije od većine umornih ljudi koji su se u tom trenutku našli u njegovoj okolini. Osim što sada radi, kaže da mu se život od kada je saznao da ima ovaj virus nije previše promenio. Još uvek ide vikendom sa društvom iz srednje škole na fudbal, izlazi, putuje, samo što je pored starih navika dobio još jednu, manje prijatnu, a to je da svakog dana mora da pije određenu dozu lekova. ,,Kada sam prestao da koristim alarm na telefonu koji me opominje da treba da popijem svoje lekove, postao sam svestan da je bolest već uveliko sastavni deo mene“, kaže Darko.

Kada navika postane panika Sama čekaonica klinike u kojoj se ljudi u situaciji sličnoj Darkovoj nađu bar jednom na svakih šest meseci kada dođu na kontrolu izgleda isto kao i čekaonice u bilo kom Domu zdravlja u koji odlazimo kada se razbolimo: ,,Nema pravila. Ima i siromašnih, neobrazovanih i obrazovanih, starih, mladih, pogađa sve, kao i svaka bolest“, objašnjava. Na zidovima su izlepljeni posteri o tome kako se zaštititi od HIV-a, ali poš-

to je za to uglavnom već kasno, zalepljeni su i oni koji govore o tome kako zaštititi druge. Darko kaže da mu ti posteri smetaju i da ima osećaj kao da ga opominju i vraćaju u vreme ranog detinjstva kada roditelji viču na vas jer ste razbili nešto, a šteta je već učinjena. Stalno mu kroz glavu prolazi kako je sve moglo da bude mnogo drugačije, ali za svoju situaciju, pored osobe koja mu je virus prenela, krivi i svoju nepažnju misleći da to ne može njemu da se desi.

Od početka pije terapiju koja mu se za ove tri godine samo jednom promenila. Bilo je to u martu prošle godine kada je danima imao mučnine i vrtoglavice: ,,Odmah sam se uplašio i pomislio na ono najgore, na klinici su obavili testiranje, promenili mi deo terapije i vremenom mi je bilo bolje“, navodi Darko. Jedna od pozitivnih stvari kod terapije je to što je za sad besplatna, da je drugačije mnogi ne bi mogli da je priušte.

Dok priča o ovome glas mu drhti i nemoguće je ne primetiti nelagodnost, kao da jedva čeka da bar malo skrenemo sa teme.

Aktivizam kao borba protiv realizma ,,Doneo sam ti neke brošure iz svoje organizacije, mogu da ti pomognu kod pisanja, podeli ih i svom društvu.“, govori mi dok ih vadi iz torbe, uz dodatno objašnjenje da se centru pridružio posle incidenta u stomatološkoj ordinaciji kada su pacijenti u čekaonici greškom medicinske sestre saznali da on ima HIV i žustro odbili da on pre njih ode na pregled, plašeći se

da će ih zaraziti.

U centru se, pored pružanja podrške i saveta novoobolelima, bave i obezbeđivanjem kvalitetnijih uslova lečenja pre svega uticanjem na nadležne organe da se kod nas što pre uvedu testovi na rezistenciju kojih još uvek nema, ali i prikupljanjem potpisa za peticiju kako bi se na listu dostupnih lekova uvrstili i neki novi. ,,Svi obećaju i posle nas ignorišu, nije mi to smetalo sve do sad jer ovi nadležni kao da ne shvataju da ta terapija, iako je prevaziđena, nama treba.“, kaže on.

Pije je neprestano svakog dana već tri godine. I sam kaže da je svestan da je finansijska situacija takva da nema para za bolje. Njemu oni za sad nisu potrebni jer se oseća dobro i nije imao problema, ali je kroz rad u organizaciji sreo ljude kojima se postepeno javljaju različiti problemi, ne sa HIV-om, već druge posledice zbog dugogodišnjeg uzimanja terapije. Jedino što mu smeta više od terapije jeste ponašanje okoline, koja kao da ne želi da razume njihov problem i unapred ih odbacuje i etiketira kao narkomane, homoseksualce i potencijalnu opasnost zbog moguće zaraze, uglavnom zbog neznanja. ,,Vi zdravi ste veća opasnost za nas nego mi za vas.

Vi se nas bojite, a nama je mnogo gore kada krene sezona gripa i prehlada jer ono što ćete vi brzo odležati, nas može da natera da završimo na klinici. Ljudi treba da shvate da mi nismo bolesni, nama je samo imunitet otišao”, zaključuje Darko na kraju našeg razgovora.

Foto

vest

Foto: Tijana Ristić

Počela je treća Škola medijske pismenosti Prvog vikenda oktobra treća generacija naše Škole medijske pismenosti započela je sa programom.

U narednih deset nedelja, 30 mladih ljudi, srednjoškolaca i studenata, učestvovaće na 20 predavanja i radionica, organizovati tribinu u okviru “Merlinka festivala” i napisati veliki broj tekstova koje ćete imati prilike da čitate u našem magazinu i partnerskim medijima.

33

Lično

Iz ugla posmatrača naratora Piše: Nina Jovanović

M

oram priznati da je izuzetno interesantno, pa i u neku ruku čudnovato, pisati o nekome kome i ne pridajem toliko pažnje u svom svakodnevnom funkcionisanju, ali me pak ta osoba svaki put kad je sretnem, podstakne da razvijem neku nit u glavi koja se račva na milion drugih, koje odlaze u bespovrat. Upravo zbog toga možete naići na osude različitih ljudi, s obzirom na to da bi neko s kim ste u direktnom srodstvu trebalo da ima vašu potpunu i beskompromisnu pažnju fokusiranu na sebe, a utoliko gore ako se zapravo radi o nečijem mlađem bratu, koji bi trebalo da zbog godina bude delimično pod protektoratom starije osobe. Cenim da je teško, a ponekad i nefer, na listu hartije ili putem istrošenih tipki na tastaturi izneti sve što se može reći o jednoj osobi i time je ograničiti marginama, ali nastojaću da opišem jedinu osobu koja do sada nije bila deo stihova ili eseja, a svakako da je trebalo.

Radi se o jednom vrlo mladom momku, koji je gotovo juče napunio 17 godina i sledeće godine u ovo vreme biće odgovoran za sve svoje postupke. Koliko god to davalo osećaj slobode, sa sobom nosi i duh ozbiljnosti, koji njega očito nimalo ne pogađa. Štaviše, verujem da na svom kalendaru, koji vešto krije od svih, svakog dana precrtava brojke crnim markerom do tog momenta. On ide u jednu od onih srednjih stručnih škola u čijim odeljenjima dominiraju dečaci i matematika. Odnos ni sa jednim ni sa drugim mu nije baš najbolji. Njegova životna priča je vrlo specifična jer kad je bio baš mali dečak otac je otišao od kuće, a mama je nezaposlena, te je bio primoran da živi jedan ograničen život u kontekstu hrane, načina oblačenja, igračaka, pa samim tim i drugara, jer se dešavalo da ukoliko nemate odredjenu igračku, koja je u datom momentu aktuelna, druga deca odbijaju da se igraju sa vama u vrtiću. Bio je jako dobar i miran momčić koji je mnogo voleo da se igra autićima na tepisima prošaranim ulicama. Volela sam da slušam o momentima njegovog odrastanja jer znam koliko nije voleo tmurne odlaske kod zubara, pa je sestru držao za ruku, niti

34

onu matematiku koju je ona s njim učila celo leto kada je pao na popravni u petom razredu osnovne škole.

Još više me je intrigiralo kada sam slušala priče o žaru u njegovom glasu dok je govorio o treningu aikida s kojeg se upravo vratio ili njegove virtuozne pokrete na violini. Od slušaoca, moja uloga vremenom prerasla je u ulogu posmatrača-naratora.

Kako je vreme odmicalo, njegovo buntovništvo sve više je dolazilo do izražaja, što zbog želje da dokaže svojoj mami i sestrama da je nezavisan, što zbog neizrecive želje da pokaže svetu da je isti kao svoj tata, kojeg je uvek veličao, zanemarujući bol koji mu je nanosio sve to vreme. Njegov tata je jako poročan čovek, koji živi svoj život daleko od njega, ali bude tu tek toliko da mu zagolica emociju, s kojom se on nesnosno bori ne bi li je potisnuo još otkako je tata poslednji put izašao na vrata. Jako mu je teško da balansira s nestabilnim tatom koji ne želi da bude svom sinu finansijska podrška, a ni emotivna, i jedina stvar koja ga zaista sputava u njegovom životnom napretku jeste upravo prihvatanje očevog egoizma. Kroz identično ponašanje, odnosno poistovećivanje sa njim u odnosu sa drugima, pokušava da izazove reakciju kod svog tate. S obzirom na to da je video da ga ostvarivanje uspeha kroz muzičku školu ili sport neće dovesti bliže tati, krenuo je putem kojim je otac zagazio mnogo godina pre i utabao putanju na kojoj niko, a posebno njegov sin, ne bi trebalo da ga prati. Postao je deo društva koje je imalo za cilj da ga navede na konzumaciju, a ujedno i distribuciju narkotika. Nekoliko puta je bio legitimisan od strane policije zbog stvari koje nije načinio, koje su mu njegovi dobri drugari smestili, dok je njegov prosek u školi rapidno opadao i kulminirao ponavljanjem godine. Moram da primetim ironiju u tome što mu je jedna sestra usko vezana za vojsku, a druga dobrim koracima napreduje da radi u policiji. No, njemu ništa

od toga nije relevantno. U tolikoj želji da bude prihvaćen od strane ljudi za koje on smatra da imaju važnost dopušta da mu kradu patike i dukserice koje je dobio od alimentacije, koja je inače i u njegovoj situaciji jako retka. Sve to pričinjava velike muke i njegovoj majci, koja u želji da mu ne uskrati kontakt s ocem, ne bi li se osećala manje krivom, dopušta ove kritične scene. Ja kao nemi posmatrač, u mat-poziciji, slušam kako je letos dozvolio sebi trovanje alkoholom i majci priredio paklene scene, koja zbog straha od socijalne službe nije smela da zove hitnu pomoć. Izgovor mu je, naravno, tata i njegovo odsustvo u ključnim trenucima njegovog odrastanja.

Pišem o ovom dečku jer uviđam da je mnogo zbunjen i neshvaćen. Verujem da bih pisanjem možda i došla do nekog alternativnog rešenja i postala nešto više

od posmatrača-naratora, ali se plašim da ne želim da saznam krajni ishod ove situacije, te da pišem o istoj, jer konstantno eskalira i iznenađuje sve više baš onda kad pomislim da iznenađenja više ne može biti. Ovaj mladić je moj brat. To je moj brat, iako se ponekad osećam kao da je nečiji tuđi, upravo zato što sam samo nemi posmatrač u njegovom životu, u kome mi on ne da da budem išta više od toga, koliko god ja to želela. Usled toga nailazim na osude, koje najviše dolaze od mene same, jedine osobe koja bi trebalo da nađe rešenje, ali prevashodno ne može da nađe makaze kojima bi presekla uže koje joj čvrsto steže ruke i ne da joj ni da proba da se bori sa vetrenjačama.

35

Reportaža

Srbija i Jordan - gde leže granice?

Piše: Vukašin Visković Fotografija preuzeta sa pixabay.com

S

hvatio sam koliko smo zapravo slični u želji da putujemo, isprobavamo novo i nesvakidašnje, bar milimetarski pomeramo tuđe granice i sopstveno shvatanje dozvoljenog, doživimo prijateljstvo i ljubav.

Mejs je osoba koja pomera granice.

Ovu dvadesetogodišnju studentkinju političkih nauka i međunarodnih odnosa sam upoznao na omladinskoj razmeni u Turskoj, oktobra 2018. Mejs živi u Amanu, glavnom gradu Jordana.

Prvo što sam uočio u vezi sa njom bila je njena kosa obojena u plavo kojom je odudarala od drugih devojaka iz jordanskog tima, čiji je predvodnik bila u toku razmene. Ovaj prvi nagoveštaj Mejsinog slobodoumlja i individualnosti, simbolički izražen u kontrastu sa burkama i hidžabima koje su nosile druge devojke jordanske delegacije, pokazao se kao ispravan trag u pokušaju da otkrijem više o Mejs i njenom društvu.

Mejsin prelepi osmeh i savršen engleski delovali su mi nespojivo sa ponašanjem drugih devojaka, koje nas nisu ni pozdravile pri ulasku u hostel gde smo bili

36

smešteni i koje su u prostoriji gde smo sedeli i razgovarali svoje stolice postavile tako da nam okrenu leđa.

U našem prvom razgovoru otkrila mi je kako se u Jordanu oseća poput stranca. Ultra-konzervativno društvo koje osuđuje svaku različitost, političke mahinacije uvezane sa svakom društvenom sferom i loš i demotivišući obrazovni sistem - ovako sam Jordan zamišljao nakon našeg prvog razgovora. Bilo je i više nego dovoljno razloga da se sa Mejs poistovetim. Međutim, srce mi je slomilo saznanje da je njena ljubav prema muzici i sviranju gitare okončana delom i zbog protivljenja majčine strane porodice ovakvom “nedoličnom” ponašanju za jednu smernu i pristojnu devojku. Pritisak koji je zbog ovoga osećala i neprijatnosti koje je trpela nadjačale su uživanje u sviranju i pevanju i svu podršku koju su joj roditelji u tome pružali. Malo je reći da sam bio zgrožen slikom društva koje je sposobno da drugima uskraćuje uživanje u muzici, mojoj velikoj ljubavi.

Otkrio sam da Mejs nikada nije probala alkohol, da nikada nije bila u romantičnoj vezi i, na svoje veliko čuđenje, da ove činjenice u njoj izazivaju osećaj

ponosa i zadovoljstva sobom, a ne lišenosti usled straha od kazne. Mnoštvo strogih zabrana, koje mi je život u Jordanu činilo nezamislivim, Mejs je smatrala prirodnim, poželjnim i nadasve smislenim vodičem ljudskog ponašanja. Na moje ubeđivanje o ličnom iskustvu kao najboljem učitelju i kriterijumu za razlikovanje dobrog i lošeg odgovarala je mišlju da je potpuno bespotrebno iskusiti stvari za koje generacijama znamo da su pogrešne. Počeo sam da se pitam šta se to dogodilo sa merilima dobrog i lošeg u društvu iz kojeg potičem. Iz kojih je sve kombinacija političkih, kulturnih, filozofskih i religijskih faktora proistekla nemogućnost kritike, kao moralno pogrešnih i nedopustivih, najgledanijih televizijskih sadržaja ili fatalne upotrebe opojnih sredstava u cilju povećanog užitka u noćnom provodu?

Menjanje ljubavnih partnera, prelaženje iz veze u vezu i stupanje u seksualne odnose pre braka, nezamislivo je i sramotno u Jordanu. Mejs je ovo pravdala pozivajući se na “logiku” - funkcionalnije je za oba partnera, pa i čitavo društvo, da znaju da su oduvek i zauvek samo jedno drugom verni i u potpunosti posvećeni.

Malo je reći da se nisam u svemu slagao sa Mejs.

Naša neslaganja nadilazila su intelektualni nivo razgovora i diskusije - prenosila su se na emotivni i identitetski nivo, osećao sam, “u stomaku”, kako branim svoj životni stil, sopstvo i svoje društvo od optužbi za neispravnost. Mejs nije to tako doživljavala.

Njen ponos i samopoštovanje nisu proizilazili iz želje ili pokušaja da drugome budu osporeni. Želela je da sazna sve o mojoj kulturi i slušala je sa pažnjom i posvećenošću. Postepeno sam počeo da shvatam da smo u pređašnjim razgovorima preuveličali razlike između svojih društava, pojednostavljivanjem situacije u njima i njihovim svođenjem na samo nekoliko dimenzija. Zapadnjačka muzika, noćni klubovi, erotski nabijeni muzički spotovi, seks pre braka (ali ne i abortus), neželjena deca ostavljena na đubrištima i upotreba alkohola i opijata takođe čine stvarnost društva u Jordanu. Jutjub zvezde, slavljenje Božića, suživot hrišćana i muslimana, kazne za nedolično ponašanje (poput jedenja!) u javnom prostoru za vreme Ramazana, porodična ljubav, jedinstvo i zbližavanje za vreme jednomesečnog posta, česta pojava paralelnog rada i studiranja - sve ovo čini intrigantni i kontradiktorni, u očima jednog stranca, kolaž jordanskog društva, kako ga vidim nakon razgovora sa Mejs. Nadam se da će se delovi ove slagalice u budućnosti još više usitniti i umnožiti, kako bi moje razumevanje Jordana bilo potpunije.

Mejs se opredelila za studije političkih nauka i međunarodnih odnosa u želji da načini promenu u svom društvu i svetu. Mir predstavlja predmet njenih

najdubljih nadanja, okončanje sukoba u Palestini koji odnose hiljade nevinih života i milione teraju na iseljenje. Želela bi da upozna kraljicu Ranju i postane ambasadorka Jordana u nekoj stranoj zemlji. Inspiriše je kraljičin filantropski rad i stalno zalaganje da se deci u svim delovima zemlje omogući podjednak pristup kvalitetnim obrazovnim programima. Duboka lična naklonost koju sam prema Mejs osetio ublažila je čak i moj skepticizam prema smislu i opravdanosti postojanja institucije kraljevske porodice. Iskrenu Mejsinu ljubav i divljenje prema jordanskoj kraljevskoj porodici nisam mogao da odbacim kao zabludu ili pogrešno rezonovanje, neprihvatanje stvarnosti eksploatacije i nepravednosti. Njihov rad, zalaganje i ponašanje inspirišu i simbolizuju isuviše toga što Mejs smatra važnim. Jednakost šansi i približna dohodovna jednakost u Jordanu, iz Mejsinog iskustva i iz moje interpretacije njenih reči, učinili su mi smislenijim njen pozitivan odnos prema kraljevskoj porodici.

Mejs je vođa i borac. Smatra da uvek predstavlja svoju porodicu, državu i kulturu i ponaša se tako da svima bude na čast. Ali svakim svojim postupkom, takođe, ona čini promenu. Devojke koje je predvodila, kao vođa jordanskog tima na razmeni, ali i svojim primerom, vratiće se u svoju zemlju obogaćene brojnim iskustvima i slobodnije. Shvatile su u toku razmene da muškarac, ali i žena, mogu popiti limenku piva i ne izgubiti zdrav razum. Shvatile su da mogu, smeju i treba da izraze svoje mišljenje i pokažu svoje talente. Shvatile su da smeju da slobodno govore o svojim osećanjima i naklonostima prema drugima.

Shvatile su da se gledišta o poželjnom i primerenom razlikuju, te da je ono koje njihova kultura propisuje samo jedno u moru svih koje je ljudski rod iznedrio prilagođavajući se različitim okolnostima, vremenima i idejama.

Shvatio sam koliko smo zapravo slični u želji da putujemo, isprobavamo novo i nesvakidašnje, bar milimetarski pomeramo tuđe granice i sopstveno shvatanje dozvoljenog, doživimo prijateljstvo i ljubav.

Mejs planira da se vrati sviranju gitare. Želja joj je da napravi i sopstveni jutjub kanal. Predlagao sam da joj neki snimci budu na engleskom i da kompleksnost arapske kulture i užih državnih kultura arapskog sveta predstavi inostranoj publici. Zavodljivost i lepota libanskih ljudi i dijalekta, zatvorenost Saudijske Arabije i neobuzdanost njenih stanovnika tokom turističkih putovanja - jedine prilike da se oslobode brojnih ograničenja, patnja stanovnika Palestine, politički i humanitarni haos u Siriji i Libiji, ponos, ljubav, duhovnost, porodica, suživot i tolerancija u Jordanu...

Ne mogu da zamislim osobu koja bi to mogla da uradi bolje od nje.

37

Perspektiva

Feler u tkanini i mrlja koja se mora izbrisati: Mediji u stvarnosti kao distopija Piše: Dragana Plazinić Fotografija: Scena iz serije „Sluškinjina priča“ / Screenshot ‘’Samo bezličan član zajednice je dobar član zajednice.’’

M

asovni mediji doneli su sliku sveta u kom smo u mogućnosti da saznamo sve o svemu, svaka infromacija je na dohvat ruke i sve što nas zanima udaljeno je dva klika, ali čini se da interesovanje za distopiju, koja predstavlja suprotnost takvom viđenju sveta, nikada neće izaći iz mode. Pitanje je da li nas iracinalnost racionalnosti u distopijama fascinira zbog činjenice da se u njoj sami (pro)nalazimo ili nam zvuči kao bliska budućnost. Reklo bi se da nas distopija fascinira jer je sveprisutna.

Brz razvoj masovne kulture i masovnih medija otvorio je prostor za nove ideje kada je korišćenje masovnih medija u pitanju. Interaktivna televizija je jedan od njih.

Ono što je u početku bila televizija - jednosmerna komunikacija iz ‘’centra’’ sa korisnicima, počinje postepeno da se menja dvosmernom komunikacijom gde korisnici oblikuju televiziju i njen program. Jedna od definicija interaktivne televizije nam kaže da su i mediji i korisnici u isto vreme i primaoci i pošiljaoci poruka. Otvorila se mogućnost da sami biramo sadržaje koje gledamo, da učestvujemo u kvizu, da kupujemo... Ideja sama po sebi zvuči primamljivo, ali utopijske ideje brzo pokažu i svoju drugu stranu.

38

U momenima usamljenosti televizija postaje prijatno društvo. Uključen program, koji možda i ne gledamo, samo zbog nekog pozadinskog zvuka daje nam osećaj prisustva druge osobe, a sa interaktivnom televizijom koja omogućava komunikaciju taj osećaj druge osobe postaje još stvarniji. Ipak, ovo neminovno u izvesnoj meri ugrožava našu privatnost. Kroz komunikaciju sa nama druga strana nas upoznaje i saznaje stvari o nama koje su joj neophodne za još lakše druženje. Kao i svaki novi prijatelj saznaće šta volimo, šta nas interesuje i šta nam odgovara i moći će da nam ponudi sve ono što želimo i izbegne neprijatnosti za obe strane, u vidu dosadne komunikacije i dosadnog sadržaja. Tu se javlja problem kontrole koji je opisan u nekim od distopijskih dela.

Pre svega treba pomenuti Orvela i njegovu 1984. Interaktivna televizija koja se pojavljuje u vidu prijemnika koji nas ujutru posmatra da li dobro vežbamo, kao što se to dešava junaku ovog romana i govori nam šta treba da uradimo na osnovu informacija koje dajemo više ne zvuči tako nerealno i kao daleka i imaginarna budućnost. Drugi vid interaktivne televizije pojavljuje se u romanu Filipa K. Dika koji je poznatiji kao ’’onaj’’ roman po kom je snimljen film ‘’Blade runner’’. Ovaj roman, koji nosi interesantan naziv ‘’Da li androidi sanjaju elektronske ovce’’ nije

značajan samo po dilemi koja se stavlja u centar radnje.

Značajan je baš po motivima interaktivnosti. Filip K. Dik daje nekoliko vidova tehnologije sa kojima je interaktivnost moguća. Za radnju romana, kao i filma, svakako su najznačajnije interaktivnost sa naprednim robotima koje junak ovog dela, Rik Dekard, po zadatku mora da uništi, kao i interaktivnost sa kućnim ljubimcima – robotima, jer na svetu odavno ne postoje prave životinje. Osim toga, pojavljuju se i neke manje važne za radnju, ali zanimljive, danas već standardne interaktivnosti, kao što je videofon, kako ga Filip K. Dik u romanu naziva. Ipak, interaktivnost koja nas trenutno zanima jeste ona sa televizijom i ona sa crnom empatijskom kutijom. Crna empatijska kutija predstavlja metalno i duhovno poistovećivanje sa Vilburom Mecerom koje u istom trenutku osećaju svi korisnici. On ih vodi zajedno kroz mesta ka istom cilju i svi osećaju i vide isto. Sam naziv „crna emaptijska kutija“ i opis da svi vide i osećaju isto mora nas podsetiti na ono što danas televizor kao uređaj i televizija podrazumevaju. Druga interaktivnost jeste baš sa televizijom koju nam autor objašnjava kroz jednu vrstu emisije, gde u svakoj epizodi dolazi do učešća ljudi sa određenim imenom i oni su u stanju da utiču na dalji tok emisije svojim odgovorima. Naime, voditelj izgovara ime, a ona osoba koja je prozvana sa njim razgovara od svoje kuće. Ipak, dešava se to da je previše ljudi koji odgovaraju tačno tom opisu koji voditelj izgovara i da svi misle da se to odnosilo baš na njih. Ne može da se ne uoči sličnost sa tim kako televizija stvarno funkcioniše. Svi mi se osećamo kao da se baš nama obraća. Zanimljiva je činjenica da je supruga glavnog junaka, Iran, koja prihvata interaktivnost sa televizijom, zapravo empatična prema naprednim androidima koje njen muž ubija, dok je on u početku bio krajnje imun i na jedno i na drugo. Nama ostaje pitanje, da li je Rik Dekard onog trenutka kada je prema svojim žrtvama androidima postao empatičan i video u njima nešto ljudsko postao samo još jedan čovek podložan uticaju ovog masovnog medija? Da li je on još jedan tip usamljenog čoveka kome tehnologija, samim tim i televizija, posebno interaktivna, može biti prividno dovoljna zamena za međuljudsku konverzaciju i razumevanje? D a li ga to čini čovekom podložnim uticaju i kontroli?

Filmovi i knjige su proizvodi masovne kulture koji takođe imaju veliki uticaj na ljude. Ipak, filmovi i knjige prošli su veliki put od cenzurisanih, preko onih propagandnih, do onih koji prividno služe zabavi. Još od najranijih dana videla se njihova moć. Ovim poslednjim se posebno bavi neomarksizam sa svojim teorijama. U još jednom romanu Filipa K. Dika ‘’Čovek u visokom dvorcu’’ pojavlje se zabranjena knjiga koja govori o drugačijoj istoriji od one zvanične, dok se u istoimenoj seriji rađenoj po motivma ove knjige radnja vrti oko filmova koji prikazuju alternativnu istoriju i koji su zbog toga traženi od strane onih koji su iz rata izašli kao zvanični pobednici i koji sada vladaju. Interesantno je da se i roman i film bave pobedom Nacističke Nemačke koja pokušava da dođe do knjiga/ filmova i da ih uništi kako bi održala trenutno stanje u kojem vlada. Autor pravi dobro poređenje sa onim što

se par godina pre Drugog svetskog rata stvarno desilo, 10. maja 1933. godine, kada su u centru Berlina gorele knjige za koje su Nacisti smatrali da ne treba da postoje. U još jednom romanu ‘’Farenhajt 451’’, koji je dobio svoju filmsku verziju, autor Rej Bredberi govori o društvu gde vatrogasci služe da spaljuju knjige, a jedan od glavnih junaka Gaj Montag od mehaničkog obavljanja svog posla dolazi do tipične faze preispitivanja sebe i da li je to što radi u redu. Ine treba se uljuljkivati u misao da su cenzure filmova i knjiga davna prošlost iz perioda Nacističke Nemačke. Ne treba zaboraviti primere koji su se dešavali uglavnom u socijalističkim državama, ali su i neke demokratske zemlje, kao što je SAD, prolazile kroz tu fazu i zabranu komunističkog sadržaja. Ono što se dešavalo u SRFJ jeste takozvani ‘’Crni talas’’. Mnogi filmovi svrstani su u nepoželjne jer ugrožavaju tekovine revolucije. Kao odgovor na Crni talas javio se Crveni, koji je imao ulogu veličanja svega onoga što su tadašnje vlasti smatrale za poželjno. Nisu samo filmovi u SFRJ imali takvu sudbinu, to se dogodilo i jednoj od najpoznatijih knjiga ‘’Kad su cvetale tikve’’. Ipak, čini se da cenzura nije nešto što je ostalo u istoriji ili nešto što je zapisano u udžbenicima istorije i danas se mnogi umetnici, pisci i novinari bore sa cenzurom na različitim stranama sveta na različite načine. ‘’Sluškinjina priča’’ je pored velikog značaja za mnoga pitanja, značajna i kada se govori o cenzuri. Margaret Atvud nam opisuje društvo u kom žene nemaju nikakva prava, čak ni da čitaju i pišu, a cenzura je i više nego esktremna, jer od novina, magazina, knjiga i bilo kakvog drugog sadržaja nije moguće ništa ni pronaći ni imati. Ono što ona provlači kao motiv jeste činjenica da povlašćene strukture dolaze do takvih sadržaja na određene načine, što se svakako može primetiti i danas i svuda u svetu, jer dostupnost informacija nije ista za sve, iako se nekad, zbog prisustva medija i infromacija na svakom koraku, tako čini.

Svi ovi romani i trenutna stvarnost moraju da nas nateraju da se zapitamo da li stvarno znamo sve što treba da znamo, da li višak infromacija služi da zadovolji ljudsku potrebu da nešto sazna i tako ne ostavi prostora za neka druga pitanja? Svedoci smo lažnih vesti, propagandnih naslova i tekstova po dnevnim novinama koji u svima nama žele da probude ista osećanja i navedu nas da isto mislimo, a kako Jevgenij Zmajatin kaže ‘’samo je bezličan član zajednice dobar član zajednice’’, samim tim i podložan manipulaciji i kontroli. Zato bi možda trebalo da se zapitamo da li znamo ono što treba da znamo i možda još važnije - šta treba da znamo?

U Orvelovoj „1984“ o čoveku koji ne odgovara standardima govori se kao o feleru u tkanini i mrlji koja se mora izbrisati, sada se sve više čini da je sloboda medija taj feler i da će se cenzura pobrinuti da nas mediji prihvatljivi takvoj ideji ‘’isprazne, a potom ispune samim sobom“ kao što su vlasti iz Orvelove države želele to da urade glavnom junaku.

39

Inspiracija

Dada Nikolić - borac za znanje Piše: Andrijana Vuković Fotografija preuzeta sa /unsplash.com

P

re nekih mesec dana objavljena je informacija da rektorka Univerziteta u Beogradu ne odustaje od formiranja komisije za ispitivanje validnosti doktorskih disertacija. Ova vest dala je nadu da će afera lažnih doktorata političara biti završena sa konkretnim zaključcima i da neće biti tek tako zaboravljena kao mnoge pre nje. Istraživanje ovih slučajeva izuzetno je važno, ali postavlja se pitanje koliko će ono suštinski pomoći da se sve prisutnija korupcija u obrazovanju prevaziđe. Kupovina diploma i najrazličitiji načini polaganja ispita bez učenja postali su sastavni deo studentske stvarnosti. Ultimativni cilj je dobijanje diplome, a ne sticanje znanja.

Nesvakidašnja priču Dade Nikolić podstakla me je na razmišljanje da pravo na obrazovanje nije datost, već nešto za šta treba da se borimo - šta moramo da osvojimo. Dada ima 45 godina i posle više od dve decenije se vratila na Filozofski fakultet na katedru istorije umetnosti. Na prvi progled njena odluka deluje iracionalno naročito ako se uzme u obzir neperspektivnost njene profesije. Priča njenih studija počinje ’93. godine kada je uspešno započela osnovne studije na Filozofskom fakultetu. Na drugoj godini

40

opčinjenost umetničkim svetom prekinula je porodična i finansijska kriza koja je mnoge zadesila tih godina.

Fascinaciju studijama istorije umetnosti pomutila je besmislenost na egzistencijalnom nivou. To je bilo vreme ratova, opsade Sarajeva, masovnih grobnica... Vratila se u rodni grad i radeći u medijima osetila se korisnom kao građanka koja može aktivno da učestvuje u promenama. Bila je ponosna što je deo Asocijacije nezavisnih elektronskih medija- ANEM-a, koji je bio ključan za širenje glasa promene. Dok mi priča o osnivanju pokreta Otpor, prisećam se sebe kako crtam logo pokreta na stambenim zgradama, iako je već organizacija bila formalno ugašena, ne sluteći tada da ću imati priliku da je upoznam.

Po završetku revolucije vratila se u Beograd misleći da može da se izdržava radeći keramiku u iznajmljenom ateljeu i nastavi svoje tako željene studije. U razgovoru o tom periodu govori mi da to ipak nije bilo moguće jer je država i dalje bila u tranziciji, a umetničko tržište gotovo da nije postojalo. Nije joj preostalo ništa drugo nego da posao traži izvan Beograda i prijavljuje se za mesto prevodioca na Kosovu. Međunarodnu karijeru započinje u kampu Bondstil, glavnoj vojnoj bazi

SAD-a, a nakoliko godina kasnije vojničku unuformu menja radijskim studiom gde radi kao novinar, a kasnije i urednik radija K4. Karijeru nastavlja na projektima USAID-a koji su implementirani u cilju pružanja humanitarne pomoći i osnaživanja lokalnih zajednica.

Ceo poslovni aganžman na Kosovu, iako je započet iz nužde, pretvorio se u izuzetno uspešnu karijeru. I pored toga što je radila u veoma nebezbednoj sredini, čak bez redovne struje i vode, činilo joj se da sve to ima smisla jer je svakodnevno prevazilazila izazove i uspešno posredovala u rešavanju teških situacija. U trenutku kada su svi mislili da će poslovni angažman nastaviti negde u inostranstvu Dada je odlučila da zamrzne svoju karijeru i da se vrati prvoj ljubavi. Napokon, posle dvadeset dve godine uspela je da sebi

priušti luksuz sutidranja i ponovo se vrati u amfiteatar.

Dočekao ju je Bolonjski sistem, mnogi ispiti joj nisu bili priznati, krenula je gotovo ispočetka. Iako duplo starija od svojih kolega, a često i od profesora, bez stida, protekcije i zahteva za posebne uslove fanatično je usvajala nova znanja i kao jedan od najboljih studenata uspela da stigne do samog kraja.

I sada, dok neobavezno razgovaramo o njenom jednogodišnjem haskiju, primećujem njoj tako svojstvenu gestikulaciju, a pogled mi zastaje na tetovaži njene podlaktice koja izgleda kao stilizovani bar-kod.

Tetovaža koja je Direrov metrički sistem zapravo svedoči o njenoj strasti, a mene podseća na sudbinu jedne sasvim obične devojke koja je borbu za slobodu i ljudska prava zamenila borbom za znanje.

41

Iz ugla mladih

Nekonzistentno nekonzistentan Piše: Irina Lukić

D

aćete mi jedan „univerzalni algoritam“ (pa da mogu na miru da isključim mozak).

Konzistencija I ideja o tome da budemo dosledni duboko je ukorenjena u ljudskoj psihi iako nas često to dovodi do apsurdnih situacija. Ovaj problem žargonski nazivam „univerzalni algoritam“, te će u ostatku teksta ovako neodređena definicija biti dodatno objašnjena. U situacijama kada nismo dovoljno obavešteni o temi ili kada nemamo vremena ili strpljenja da pažljivo analiziramo okolnosti u kojima dolazi do unutrašnjeg sukoba u nama, posežemo za doslednošću kao poslednjim uporištem koji će nam biti opravdanje za donošenje odluke kao i vodilja za dalje delovanje. Ovaj korak zapravo može i da izostane jer samo kod odluke postoji dovoljno elemenata za sukob dva oprečna principa. Ovako predstavljeno može zvučati kao da je doslednost loša sama po sebi, što će u nastavku teksta biti objašnjeno i razjašnjeno.

Osnovna teza jeste da konzistencija nije dobra sama po sebi, a još manje dovoljna. Ona se definiše kao sklad između niza nekih uopštenih principa i njihove primene. Kolakovski u svom eseju “On Praise of Inconsistency” navodi nekoliko primera kojima potkrepljuje tezu da upravo zbog nedoslenosti ovaj svet i dalje opstaje. Ti ljudi su oni koji veruju u državni poredak ali ne žele da cinkare neistomišljenike tajnoj policiji, ljudi koji misle da ne postoji zagrobna pravda ali ne žele da vešaju svakog ko tako misli... Dakle on smatra da se popuna doslednost najčešće dovodi u vezu sa fanatizmom. Nedoslednost definiše kao prikrivenu svest o tome da postoje protivrečnosti u svetu u kome živimo.

S vremena na vreme, tokom istorije, dešavalo se upravo to da jedna vrsta doslednosti dovede svet u neprekidno bojno polje i svi znamo kako se to završavalo.

Zato je potrebno razumeti vezu između principa, misli i ponašanja. On navodi da je u svetu socijalnih vrednosti ne važi binarna logika kao u teoriji. Dve vrednosti mogu biti međusobno isključive a da i dalje obe budu vrednosti (svakodnevni život je nabolji primer za to –

42

štedljiv i darežljiv, skroman i ambiciozan). Što se istine tiče, ne mogu dve biti istovremeno protivrečne i istinite.

Jedan od mogućih izlaza iz ove situacije je sinteza ili jedinstvo, ali to kod Kolakovskog ne znači samo pronalaženje zlatne sredine u arstotelskom smislu, gde je mana zapravo loša interpretacija i zloupotreba vrline kao takva predstavlja suprotan kraj spektra, pa se negde između nalazi umerenost. U njegovoj interpretaciji to su socijalne vrline koje se nikako ne mogu dovesti u jedinstvo jer su u svojoj biti dijametalno suprotne i samim tim nepomirljive (jer ovo nisu logičke suprotnosti već suprotnosti koje su svojstvene ljudskom ponašanju). Smatra da bi otklanjanjem jedne protivrečnosti samo oslobodili mesto za novu, i da tako ulazimo u vrtlog koji će trajati koliko i ljudska vrsta.

I poslednje čime se bavi autor je pitanje da li nedoslednost može dosledno da se primeni? On negativno odgovara na ovo pitanje, čime na određen način i dokazuje svoju tvrdnju. Izuzetak su, kako ih on naziva - osnovne ljudske situacije u kojima naš moralni stav ne zavisi od okolnosti i u kojima ne važi princip dualnih vrednosti. Takav primer je glad, u kome ne postoji nikakva opravdana taktika koja bi čoveku učinila uslugu time što će ga izgladneti do smrti. Na taj načni pokazuje da postoje ograničenja koja utiču na primenu principa nekonzistentnosti. I time na dovitljiv način tvrdi da: „Samo ukoliko nismo uvek nedosledni, mi smo apsolutno nedosledni.“ Kako nam ovo može pomoću svakodnevnom životu? I gde se u svemu tome krije „univerzalni algoritam“?

Iz perspektive ličnog integriteta, samopoštovanja i mentalnog zdravlja važno je da znamo da kada napravimo pogrešan korak možemo da okrenemo kormilo i ne treba da se iz situacije izvlačimo tako što ćemo se dodatno udaljavati od realnosti. Aleksandar

Fatić u svom tekstu “On Social Learning and Consistency” objašnjava u kojim situacijama posežemo za takvim ponašanjem. Najčešće je to u slučaju kada smo tokom nekih prethodnih odluka povredili svoje najbliže i udaljili se od njih, a potom racionalizovali svoju odluku kao, na primer, osamostaljivanje ili preuzimanje kontrole. U takvoj izolaciji, nemamo osobu u koja može da nam pomogne da revidiramo svoju realnost i prihvatimo da nam je kvalitet života opao. Jedino preostalo je da dosledno istrajemo u svojoj oduci jer nam to daje osećaj lične vrednosti čime sebi nanosimo još više štete.

Zapravo „univerzalni algoritam“ predstavlja neko uverenje kojim se vodimo pri prolasku kroz život. Ono nam služi kao navigacija i nije beskorisno, ali ukoliko se ne stavlja redovno na test realnosti postaje zastarelo i predstavlja više prepreku nego pomoć. Pod univerzalnim se ovde smatra da važi u svakom trenutku kao i da može da se primeni u bilo kojoj situaciji. Sama definicija je ograničavajuća. Iz tog razloga, kada nam se učini da imamo takvo rešenje, to već treba da aktivira alarm.

43

www.czm.org.rs