Magazin "Promaja", 1. broj - septembar 2017 by Centar za marginu

prvi broj - septembar 2017.

priče sa margine

EVDOKIA ROMANOVA

UGROZEN ZIVOT RUSKOJ AKTIVISTKINJI

Reč urednika Dragi čitaoci i čitateljke,

Osnivač Centar za marginu Uređuje Nemanja Marinović Dizajn i prelom Tijana Ristić Lektorisao Vladimir Tasić Naslovna fotograja Vladimir Opsenica web www.czm.org.rs e-mail ofce@czm.org.rs

Saradnici Predrag Azdejković Gloria Filipova Kristina Millona Ivana Ćetković Milica Lukić Veljko Stanojević Vladana Stamenić Jelena Ostojić.

pred vama se nalazi „Promaja“ i to ona koja duva baš iz svih smerova. Promaja je srpski “brend” i ne postoji nigde drugde osim na ovim prostorima. Uvek duva kad ne treba, često smeta, pomalo i plaši, ali uvek donosi svežinu i promenu. Upravo sa tim ciljem leta gospodnjeg 2017-og nastaje ovaj magazin. Ideja za kreiranje ovakvog sadržaja proizašla je iz višegodišnjeg aktivističkog iskustva „Centra za marginu“ i njegovih članova i članica, kako u lokalnom, tako i globalnom kontekstu putem serije međunarodnih konferencija „The Global Human Rights Forums“ koje organizujemo u Beogradu. „Promaja“ nastaje iz uvida da na našim prostorima ne postoji specijalizovani magazin koji se bavi ljudskim pravima u globalu, društveno relevantnim temama i aktivizmom, iako ima medija koji jako lepo o ovim temama izveštavaju. „Promaja“ teži da glas da onima koji se ne čuju i prenese autentična iskustva i priče koje se nigde drugde ne mogu pronaći. Priče sa margine nisu „vest“, a aktiviste nikada nećete videti na naslovnim stranama tržišno orijentisanih mejnstrim medija. Iz tog razloga ovim magazinom otvaramo prostor za njih, a ujedno stvaramo i mogućnost mladim, perspektivnim ljudima punim entuzijazma, volje i energije da se ispolje, istražuju i analiziraju. U pitanju su alumnisti naše „Škole medijske pismenosti“ iz čijeg pera je izašao određeni broj tekstova koje imate priliku da čitate. Kao potpuno volonterski projekat „Promaja“ ima „privilegiju“ da ne zavisi od tiraža ili klikova, već da sadržaj u potpunosti kreira u skladu sa društvenom relevantnošću i vrednostima za koje se kao organizacija zalažemo, a sigurni smo da će tekstovi pronaći put do svoje publike. Ono što vam zasigurno možemo garantovati jeste da priče koje pročitate u „Promaji“ nećete nigde drugde. Uostalom, čitajte nas i u narednom periodu i uverite se sami. Nemanja Marinović, urednik

SADRŽAJ

Beogradska bajka

Zorannah iznosi stavove koji žene vraćaju u period pre feminističke revolucije, kada ste u rubrici „draga saveta“ mogli da pročitate upravo ono što od mlade blogerke danas čujete: kako da vaš muškarac bude srećan.

4. Lični stav - Predrag Azdejković Beogradski Prajd - Modna revija bez mode

9. Taboo - Veljko Stanojević Romantizacija mentalnih poremećaja

11. Društvo Stub srama i zvezda meseca

12. Kolumna - Nemanja Marinović Eksploatacija dece u talent show programima

16. Aktuelno - Ivana Ćetković Holokaust 21. veka?

Thuvaraka Thavayogarajah Vakcinacija je ključna!

18. Intervju - Sasha Keiner Gotovo je nemoguće živeti u Rusiji!

20. Iz ugla mladih - Milica Lukić Nametnuti ideali lepote kod devojaka i devojčica

22. Priča sa naslovne strane - Evdokia Romanova Ugrožen život ruskoj aktivistkinji! 32. Aktivizam - Gloria Filipova Izazovi LGBT populacije u Bugarskoj

34. Kultura - Jelena Ostojić Straight Edge i politika

36. Horoskop

Albanija, zemlja u kojoj je LGBT pokret stvoren na aktivističkim temeljima

LIČNI

STAV

Beogradski Prajd:

Modna revija bez mode Piše: Predrag Azdejković

Kujen Slotmakers iz Ujedinjenog Kraljevstva u svojoj analizi Beogradskog Prajda „Lakmus test Prajda“ kaže da „transformacija LGBT prava u ’standard civilizovanosti’ nije bila bez posledica.“ On postavlja pitanje kako je Beogradski Prajd kao simbol evropejstva u procesu pridruživanja Evropskoj uniji transformisao LGBT politiku u Srbiji i analizira kako je taj proces oblikovao politiku Beogradskog Prajda. On smatra da korišćenje Prajda kao međunarodno prepoznatog simbola nije ni malo naivna praksa jer je isključio lokalnu politiku: „Dok je Beograd Prajd postajao politizovani lakmus test za pristupanje Evropskoj uniji, on se na lokalu pretvorio u apolitični ritualni događaj bez LGBT politike“. Delimično se slažem sa Slotmakersom da je Beogradski Prajd postao apolitični ritualni događaj bez LGBT politike, a to smo mogli da primetimo i u ovom sastančenju sa državnim službenicima koje organizatori Beogradskog Prajda organizuju svake godine, gde se ne postavljaju škakljiva pitanja, već to sastančenje ima samo revijalnu svrhu, da se slikaju i pokažu kako nešto rade. Sastanci sa državnim službenicima bez postavljanja pitanja kada će država ispuniti zahteve Beogradskog Prajda, zbog kojih se taj događaj kao organizuje su besmisleni. Ono gde se ne slažem sa Slotmakersom jeste da je to događaj bez LGBT politike, jer Beogradski Prajd i te kako vodi neku LGBT politiku, koja nije usmerena ka Vladi i državnim organima, već ka drugim LGBT organizacijama. Ovogodišnji Beogradski Prajd organizuju zajedničkim snagama „Da se zna“ mlada LGBT organizacija iz Beograda nastala na temelju sukoba unutar Labrisa, „Gayten LGBT“ iz Beograda koja je fokusirana na trans* populaciju,

„Izađi“ LGBT organizacija iz Novog Sada i organizacije koje nisu LGBT kao što su „Inicijativa mladih“, „Heartefact“, „SRH Serbia“ i švedska fondacija „Civil Rights Defenders“. Interesantno da na sajtu Beogradskog Prajda u delu naš tim nema logoa udruženja "Parada ponosa Beograd", čiji je predsednik još uvek Boban Stojanović, koji je dobio azil u Kanadi. Zajedničkim snagama ove organizacije šalju poruku drugim LGBT organizacijama da su im konkurencija i da će iskoristiti Prajd kao međunarodno prepoznat simbol i događaj koji dobija veliku medijsku i svaku drugu pažnju, da tu konkurenciju i uguše. Na to nam ukazuje program ovogodišnje Nedelje ponosa. Prethodnih godina Beogradski Prajd je formalno, mesec dana pre Prajda, slao poziv svim LGBT organizacijama da se priključe Nedelji ponosa i da predlože svoj program, od diskusija, do izložbi, projekcija… Ove godine, po prvi put, taj poziv nije poslat. Tako da imamo program u kome učestvuju samo organizacije koje organizuju Prajd, koje će predstaviti svoj rad i koje će se u određenim segmentima baviti i pitanjima kojima se bave druge organizacije! To je samo nastavak LGBT politike koju vodi Beogradski Prajd, jer svake godine pokupi rezultate drugih organizacija i njima se zakiti, jer svoje rezultate nema, jer su aktivni samo u periodu mesec dana pre Prajda! Zahtevi Beogradskog Prajda su usvajanje Deklaracije protiv homofobije u Skupštini Srbije (nije ostvareno), pokretanje javne rasprave i usvajanje Zakona o registrovanim partnerstvima (nije ostvareno, iako je denisano Akcionim

planom Vlade Republike Srbije za primenu Strategije za prevenciju i smanjenje diskriminacije), pokretanje javne rasprave i hitno usvajanje zakona koji bi rešio pravni status transseksualnih osoba (nije ostvareno, mada ovim zahtevom Beogradski Prajd diskriminiše transrodne osobe), dosledna primena postojećih zakona i ubrzavanje rada policije, tužilaštva i sudova u slučajevima kada su žrtve pripadnici LGBT zajednice i davanje prioriteta ovim slučajevima (nije ostvareno), dosledna primena odredbe Krivičnog zakonika koja se tiču zločina iz mržnje (nije ostvareno). Nijedan od zahteva nije ostvaren, jer se oni i ne mogu ostvariti tako što se okače na sajt ili odštampaju na zidu Prajd info centra. Za ostvarivanje potrebno je zagovaranje, celogodišnje zagovaranje uz

podršku svih LGBT organizacija. I tu nastaje problem. Ne postoji volja da se napravi zajednički LGBT front prema državi kako bi se ovi zahtevi ostvarili. Pokušavalo se više puta i svaki put se desio debakl. Dok se LGBT zajednica ne ujedini oko nekog minimuma i pokaže snagu ka državi, ništa se neće promeniti. Zato apelujem na LGBT aktiviste, ali i na LGBT populaciju da vrše pritisak na aktiviste da moraju da se udruže u ostvarivanju prava za LGBT zajednicu. LGBT organizacije rade ovako kako rade jer ih niko ne kontroliše, a to je posao LGBT populacije, jer populacija jedino ima pravo i obavezu da nadzire, zahteva, kritikuje i vrši pritisak na LGBT organizacije koje se zalažu za poboljšanje položaja te iste populacije.

...

INTERVJU

Thuvaraka Thavayogarajah

Vakcinacija je ključna FOTOGRAFIJA: Vladimir Opsenica / RAZGOVARAO: Nemanja Marinović

Na drugoj međunarodnoj konferenciji o ljudskim pravima pod nazivom “The Global Human Rights Forums” u organizaciji udruženja građana “Centar za marginu” imali smo priliku da saznamo više o malariji i društvenim okolnostima koje doprinose razvoju ove zarazne bolesti. Na ovu temu govorila je Thuvaraka Thavayogarajah, Ph.D biomedicinskih nauka iz Nemačke. Rođena si u Nemačkoj, a tvoji roditelji su poreklom sa Šri Lanke. Iz kog razloga su napustili Šri Lanku i kakva je bila situacija tada u zemlji? – Moji roditelji pripadaju manjinskoj zajednici Tamil u Šri Lanki. Od kako je Šri Lanka stekla nezavisnost od Velike Britanije postojale su velike tenzije između zajednice Tamil i većinske grupe Sinhalese koje su eskalirale u oružani sukub. Moji roditelji su i pre toga osećali diskriminaciju u svakodnevnom životu, ali jul 1983. godine (Crni jul) se smatra početkom nezapamćenog nasilja prema zajednici Tamil: u samo nekoliko dana na hiljade pripadnika ove grupe je ubijeno, njihove radnje i kuće spaljene, na hiljade ljudi ostalo je bez domova. Mnogi su se plašili za svoj život i počeli da beže u druge zemlje, posebno u periodu 19831985. godine. Moji roditelji su bili među njima. Sve se to dogodilo 1985. godine. Kako je tada izgledala Nemačka i koliko je tvojim roditeljima bilo teško da budu prihvaćeni u Nemačkoj? – U to vreme nije bilo puno stranaca druge boje kože u Nemačkoj, posebno u malom gradu u kom su se moji roditelji skućili. Oni jesu osetili rasizam i diskriminaciju u to vreme – od komšija, prolaznika na ulici, pa čak i državnih službenika. Danas je sve to mnogo suptilnije. Ne verujem da će se oni ikada osećati prihvaćenim i uvek će biti ljudi koji ih neće prihvatiti, ali sa druge strane imali su tu sreću da upoznaju velikodušne ljude otvorenog uma i velikog srca kojima nije bilo važno odakle su moji roditelji došli, kojim jezikom govore i u ka veruju. Prepoznali su patnju i borbu mojih roditelja i pomogli im. Ovi do tada nepoznati ljudi uložili su svoj novac, vreme i znanje da bi im pomogli i vremenom postali njihovi zaštitnici i veliki prijatelji. Moji će im roditelji uvek biti zahvalni na velikodušnosti I ljubaznosti. Kako je izgledalo odrastanje ćerke migranata u

Nemačkoj? Da li su te vršnjaci prihvatili i da li si se osećala diskriminisanom zbog svog porekla? – Ako tvoji roditelji ne govore nemački, ne znaju mnogo o kulturi, religiji i tradiciji zemlje, ako je tvoje ime Nemcima preteško za izgovor i izgledaš drugačije od svakog koga si sreo od vrtića do srednje škole – osećaćeš se drugačije. Osetila sam diskriminaciju na svojoj koži – kako od vršnjaka i profesora, tako i od potpunih stranaca. Ali mnogo je više bilo ljudi koje nije zanimalo moje poreklo i koji su postali moji prijatelji i mnogo više profesora koji su prepoznali moj potencijal i podržali me i pomogli da uspem u profesionalnoj sferi. To što sam drugačija učinilo me je ovim što sam danas i tek sad zaista razumem pravu vrednost toga i imam hrabrosti da sanjam velike stvari. Kakva je danas situacija u Šri Lanki? – Rat između militantnih grupa iz zajednice Tamil i vlade Šri Lanke završen je u maju 2009. godine, uz neizrecive žrtve. Onima koji su najviše stradali u ovom užasnom ratu te rane neće lako zarasti, ali se nadam da će nova vlada Šri Lanke i lideri manjinskih grupa uz pomoć međunarodne zajednice naći načina da stvore bolju budućnost za čitav narod. Za to će biti potrebno vreme, strpljenje, međusobno razumevanje i mnogo dobre volje da se skupi snaga i oprosti otvorenog srca. Kada si odlučila da se posvetiš naučnom radu u oblasti istraživanja malarije i koji je bio tvoj motiv? – Odlučila sam da se tome posvetim nakon master studija. Imala sam tu sreću da budem izabrana na međunarodni program za doktorske studije biologije i patologije parazita koji uzrokuje malariju. Program je nansirala Evropska Unija. Želela sam da učim o bolesti koja svake godine odnese milione života pre svega u afričkim zemljama i da kao naučnica pružim doprinos u borbi protiv ove bolesti. Možeš li da podeliš sa našim čitaocima iskustva iz istraživanja u Africi? – Veći deo istraživanja provela sam u Nemačkoj, ali sam pohađala deo programa u Africi i radila sa naučnicima iz različitih zemalja. Jedno od najlepših iskustava iz Južne Afrike je susret sa mladim i izuzetno talentovanim studentima (16-19

godina) sa Afričke liderske akademije. Bila sam impresionirana njihovom sposobnošću da uspešno prate program namenjen doktorantima sa velikim predznanjem iz oblasti biologije. Zaista su se izvanredno pokazali ti mladi ljudi, budući lideri, odlučni da donesu pozitivne promene i razvoj u svoje zemlje. Šta statistika kaže, koga malarija najviše pogađa? – Malarija je druga najrasprostranjenija zarazna bolest na svetu sa oko 212 miliona obolelih i milion smrtnih slučajeva godišnje. Pre svega napada najranjivije među nama – trudnice i decu do pet godina. 90% slučajeva malarije registrovano je na afričkom kontinentu. Koje društvene okolnosti i životni uslovi doprinose razvoju malarije? – Loši uslovi života pogoduju razvoju malarije. To dalje znači da što je više ljudi u nekoj zemlji pogođeno malarijom smanjuju se mogućnosti za obrazovanje i zapošljavanje što dovodi do slabljenja ekonomije i izdvajanja velike količine novca na zdravstvenu zaštitu. Finansijske teškoće u ovim zemljama otežavaju sprovođenje preventivnih mera. To je začarani krug – siromaštvo uzrokuje malariju, a malarija vodi siromaštvu. Da li misliš da je zdravlje zaista ljudsko pravo ili privilegija stanovnika razvijenih zemalja? – Zdravlje jeste ljudsko pravo i nipošto ne sme biti privilegija razvijenih zemalja. Osporavanjem da je zdravlje univerzalno ljudsko pravo svi gubimo. Čvrsto verujem da svaka osoba poseduje neverovatne talente, samo je potrebno zdravo i sigurno okruženje da se oni razviju. Sa milionima ljudi koji svake godine umiru od malarije gubimo neke buduće sjajne umetnike, možda muzičare, pisce, atletičare, arhitekte, naučnike… Gubimo potencijal. Gubimo mogućnosti. U svakom slučaju, svi smo na gubitku. Vakcinacija je trenutno goruće pitanje u Evropi i neki naučnici u javnosti iznose stav da su vakcine štetne. Kakvo je tvoje mišljenje o tome? – Smatram da je vakcinacija ključna da bi se sprečilo izbijanje zaraznih bolesti. Vakcine se intenzivno testiraju putem mnogobrojnih kliničkih

ispitivanja pre nego što dobiju odobrenje da budu plasirane na tržište. U isto vreme, naučnici budno prate sve informacije o neželjenim dejstvima koji se mogu dogoditi. Neželjena dejstva, u slučaju da se pojave, uglavnom su manja i privremena. Izbegavanje vakcinacije znači povećanje rizika i smanjivanje sigurnosti čitave populacije. Bez vakcinacije bolesti poput polia ili morbila će se vratiti i čitava populacija će biti izložena riziku od ponovnog izbijanja bolesti. Da li postoji vakcina protiv malarije i na koji način je moguće zaustaviti bolest? – Ukratko, čini se da je vakcina pod nazivom Mosquirix (RTS,S) razvijena od strane GlaxoSmithKline uz podršku fondacije Bila i Melinde Gates, pogodan kandidat koji će potencijalno spašavati živote pružajući deci delimičnu zaštitu od malarije. Vakcina izaziva imuni sistem da se brani od bolesti. Mosquirix je proizveden da spreči da parazit Plasmodium falciparum incira jetru nakon čega ulazi u crvena krvna zrnca što se ispoljava poznatim simptomima malarije – groznicom i glavoboljom. Kakva su tvoja predviđanja za budućnost? Da li će malarija biti pobeđena ili je veća verovatnoća da će se širiti? – Ako je bilo moguće iskoreniti male boginje – jednu od najrazornijih bolesti, viziju sveta bez malarije koju ima Svetska Zdravstvena Organizacija je takođe moguće zamisliti. Smanjenja stope učestalosti i smrtnosti usled malarije već su vidljiva na svetskom nivou. U periodu između 2005. i 2010. godine malarija je eliminisana u sedam zemalja kao rezultat napora SZO. Uspešnost će zavisiti od investiranja u kontrolisanje malarije uz snažnu političku volju i nansijska ulaganja u programe zdravstvene zaštite, sistema za nadgledanje malarije, istraživanja itd. U cilju toga SZO je napravila tehnički okvir za sve zemlje pogođene malarijom kako bi ova smrtonosna bolest bila eliminisana do 2030. godine u skladu sa ciljevima održivog razvoja.

TABOO

Romantizacija mentalnih poremećaja Piše: Veljko Stanojević

Jedna od četiri osobe u svetu biće pogođene mentalnom bolešću u nekom momentu u životu. Oko 450 miliona ljudi trenutno boluje, što mentalne poremećaje svrstava u glavne uzroke lošeg zdravlja i invaliditeta širom sveta. U Srbiji se u psihijatrijskim ustanovama godišnje leči oko hiljadu maloletnika. SZO predviđa da će do 2020 godine, depresija biti na drugom mestu na rang listi bolesti koje izazivaju inavaliditet za sve uzraste, oba pola. Danas je depresija već drugi uzrok invaliditeta u starosnoj kategoriji 15-44 godina za oba pola zajedno. I pored ovih poražavajućih podataka i ozbiljnosti situacije,dosta mladih nije upućeno šta su mentalne bolesti i šta znači živeti sa mentalnom bolešću. Iako je bitno da u medijima postoji reprezentacija mentalnih bolesti pogotovo kod mladih ona je često pogrešno prezentovana. Mentalna oboljenja su toliko romatizovana da su postala poželjna među mladima. Postoji bezbroj razloga za ovu pojavu: težnja adolescenata da se

pronađu u društvu; poistovećivanje sa svojim idolima; težnja ka pronalaženju vršnjaka sa sličnim mišljenjem. Sve su to problemi gde društvene mreže imaju značajnu ulogu. Jedan od najvećih umetnika s kraja 20. veka i jedan od najvećih idola grunge pokreta Kurt Cobain, frontmen grupe Nirvana, patio je od bipolarnog poremećaja, depresije i bolesti zavisnosti. Bend Nirvanu kao i čitav muzički žanr grunge karakterisali su apatični i sumorni tekstovi sa motivima depresije, bolesti zavisnosti i samopovređivanja. Ovo za posledicu ima čitavu generaciju na koju su ovi umetnici uticali i zbog čega su ozbiljne bolesti prikazane čak kao prelepa i tragična umetnička forma življenja ali i umiranja. Društvena mreža na kojoj ima bezbroj primera romantizacije mentalnih oboljenja kao i primeri uticaja grunge-a je Tumblr. Zbog toga što važi za ne „mainstream“ društvenu mrežu i jednu od retkih društvenih mreža koja ne cenzuriše sadržaj koji se postavlja Tumblr je ispoljio svoju najmračniju stranu. Slika iznad je samo jedan od primera neobazrivosti i

needukovanosti onih koji kreiraju, ali i dele ove slike na društvenim mrežama. Jedan ovakav post ima i do 500 „lajkova“ i 400 „reeblogova“ što ga svrstava u popularnije sadržaje na Tumblr-u. U periodu adolescencije i “divljanja hormona”, promenljivih raspoloženja ili neprihvaćenosti u društvu mladi žele da pronađu zajednicu u kojoj se istražuju. Društvena mreža kao što je Tumblr daje mogućnost pronalaženja vršnjaka koji dele interesovanja, muzičke i umetničke uticaje, stavove o životu. Nije se mogao izbeći krug vršnjaka koji nisu, ne svojom krivicom, dovoljno edukovani na ove teme, a koji glorikuju depresiju, samopovređivanje ili bipolaran poremećaj. Adolescenti žele da budu primećeni,vidljivi u društvu, žele da se istaknu, izdvoje od ostatka društva, da se osete posebno i misteriozno. Primeri rečenica kojima se često služe su “Can I just disappear?” ili “People who die by suicide don’t want to end their lives, they want to end their pain”. Mladi su zbunjeni u emocijama koje osećaju, teško je pronaći zanimljive edukativne sadržaje na internetu koji će im pomoći da razlikuju depresiju od tuge ili promenljivost raspoloženja od bipolarnog poremećaja. Zbog toga im Tumblr pruža utehu i jedinu edukaciju. Neretko danas u konverzaciji mladih možete čuti da će u šali ili čak

uvredljivim tonom neko nekog nazvati anoreksičnim samo zato što je mršaviji od standarda koje društvo nameće, bipolarnim samo zato što neko ima nagle promene raspoloženja (što je normalno u adolescentnom dobu) ili depresivnim samo zato što je neko neraspoložen. Svako od nas poznaje neku osobu ili je sam prolazio kroz neku vrstu mentalnog/duševnog oboljenja. Podaci koji govore o učestalosti ovih oboljenja su poražavajući i treba ih shvatiti najozbiljnije. Depresija, anoreksija, bipolarni poremećaj i bolesti zavisnosti su čak i smrtonosna oboljenja koja se često završe samoubistvom obolelog i moraju se lečiti ozbiljnim terapijama ili lekovima. Smatram da je najveći problem u osuđivanju i isključivanju ljudi koji boluju, njihovoj nedovoljnoj vidljivosti u medijima i društvu u celini. Sa druge strane, dolazi do banalizacije problema pa one koji zaista boluju poistovećuju sa onima koji žele da budu vidljivi i da skrenu pažnju na sebe u adolesentnom periodu. Tako imamo ljude koji teže ka umetničkom, misterioznom i tragičnom životu, dok drugi žive sa sramotom, neshvatanjem sebe ili završe samoubistvom. Obe strane su posledica odbačenosti u društvu, te ih nikako ne treba osuditi već razumeti, edukovati i pomoći.

... OBJEKTIV Više od 220 dece uključene u život i/ili rad na ulici uz podršku "Svratišta za decu" spremno je za početak nove školske godine! Zahvaljujući akciji "Dan za LimuNadu" prikupljeno je 296.015,89 dinara namenjenih za kupovinu školskog pribora i pripremu za 1.septembar.

DRUŠTVO

Za ovu poziciju bilo je daleko više pretendenata, od kojih mnogi zaslužuju da se nađu na listi svakog meseca. S obzirom na to da nismo mogli da se odlučimo, ovo su samo neki od njih, dok pojedinima nismo želeli da bespotrebno dajemo pažnju.

STUB SRAMA

Aleksandar Vulin – zbog najave uvođenja opšteg i obaveznog vojnog roka praćene konfuznom, zastrašujućom i zapaljivom retorikom. Ana Brnabić – zato što premijerka izjave za strane medije treba da bazira na podacima, a ne na “želji” da u nešto veruje ili ne veruje. Aca Lukas – čak i ako ispoštujemo presumpciju nevinosti, zbog slutshaming-a i homofobije. I naravno, Željko Mitrović i “Pink” – zbog nezapamćenog medijskog spina koji vređa inteligenciju.

...

Bez ikakve konkurencije, dečak koji je obeležio ZVEZDA MESECA

protekli period je Farhad Nuri, „mali Pikaso“ iz izbegličkog kampa u Krnjači. Na njegov talenat niko nije ostao imun, a brzinom svetlosti domaće i strane medije preplavili su portreti Angele Merkel, Dalija, Anđeline Džoli i mnogih drugih koje je nacrtao. Prodajom svojih graka i akvarela na izložbi „Treba nam ljubaznost – san jednog desetogodišnjaka“ uključio se u humanitarnu akciju prikupljanja novca za lečenje dečaka iz Srbije Nemanje Damčevića. Uprkos teškom putu koji je prešao, Farhad je ostao pozitivan i rešen da svoj talenat pokaže celom svetu, te na najbolji mogući način ilustruje koliko je O’Connor u pravu kada kaže: “Želim da migrante smatramo individuama koje imaju svoje vrednosti, nasleđe, identitet i lične sposobnosti”. Farhad je svojim primerom pokazao koliko potencijala tražioci azila donose sa sobom i na koje sve načine naše društvo mogu učiniti boljim.

KOLUMNA

Eksploatacija dece u talent show programima Piše: Nemanja Marinović

Vest koja je odjeknula u trenutku pisanja ovog teksta jeste da Željko Mitrović unosi osmomesečnu bebu u “Zadrugu“, novi rijaliti program ružičaste televizije. Većina medija uz tekst je prenela izjave neimenovanog „izvora bliskog produkciji“ o tome kako će beba odrastati u rijalitiju i iz njega neće izaći „do svojih ozbiljnih godina“. Izgleda da je neko previše ozbiljno shvatio „Trumanov šou“, posebno ako se uzme u obzir da je produkcija za potrebe rijalitija izgradila čitav grad, brda, planine, vodopade, jezera i rajske vrtove uz kontrolisane vremenske uslove. Svaka sličnost sa lmom Petera Weira sasvim je slučajna. Ako se uz to doda da „Pravilnik“ rijalitija ima čak 270 stranica, što je poređenja radi 4x više od čuvenog ekspozea Aleksandra Vučića, situacija postaje vrlo ozbiljna. Pa ćemo je i ozbiljno shvatiti. Da se razumemo, bebu u rijaliti mogu da unesu samo roditelji, u suprotnom bi produkcija bila u zaista žestokom sukobu sa zakonom. Odavno se već piše o tome da će pevač narodne muzike Marko Bulat ući sa ženom i bebom, tako da ova vest nije novost. Ali je dobar povod da se podsetimo dokle može da ide eksploatacija dece od strane neodgovornih roditelja i nesavesnih medija. U drugom talent šou programu, ali za odrasle (iako uključuje mlađe maloletnike u smislu zakona), „Zvezde Granda“, članica žirija Jelena Karleuša mesecima se oštro protivila učešću maloletnih lica, naglašavajući da „deci nije mesto u kafani“ i aludirajući na ekonomsku eksploataciju dece od strane roditelja koji ih sa 14, 15 i više godina šalju da rade u ugostiteljskim objektima, što je slučaj jako čest na domaćoj estradi. Naravno da je njen stav naišao na neodobravanje iako ima uporište u zakonu – Zakon o radu poštuje institut

punoletstva (poslovna sposobnost stiče se sa 18 godina), iako u smislu zasnivanja radnog odnosa ova granica je spuštena na 15 godina. Dakle, u pravu je donekle i estrada i Jelena Karleuša i zakonski učesnici ovog formata mogu zarađivati od pevanja, mada ću se kasnije osvrnuti na neke druge konvencije koje više govore u prilog tezi Jelene Karleuše. No, hajde da vidimo šta je slučaj kada su deca mlađa od ovih granica i takmiče se u formatima kao što su „Pinkove zvezdice“, „Neki novi klinci“, „Ja imam talenat“, ali i raznim sportskim i muzičkim takmičenjima u koje se može svrstati čak i „3k dur“, pa i „Muzički tobogan“ kao daleko najbezazleniji format, ali koji takođe na konto dece i gledanosti emiteru donosi nansijsku dobit. Vratimo se jedno dve godine unazad na trenutak kada je u javnost „procureo“ ugovor između produkcije „Pink“ i učesnika talent šou programa „Pinkove zvezdice“ po kome su deca vezana za produkciju 10 godina, a u slučaju kršenja istog (što uključuje neopravdano izostajanje sa nastupa, turneje ili snimanja) produkcija može raskinuti ugovor i tražiti 100.000 evra odštete plus naknadu eventualne štete u smislu uloženih materijalnih sredstava produkcije u promociju, reklamu i marketing. Mnogi su ovo shvatili robovlasništvom, što u svojoj osnovi i jeste, iako ima uporište u zakonu na temelju ugovora o umetničkom angažovanju koji potpisuju roditelji, a koji je moguće raskinuti tek posle punoletstva. Za formate kao što su Grandovi „Neki novi klinci“ ili „Ja imam talenat“ nemamo informacije o postojanju ovakvih

ugovora, a lično ne znam nijedan primer da su deca iz ovih formata nastupala na otvaranjima šoping molova i raznim drugim manifestacijama na kojima „Pinkove zvezdice“ svakako jesu. Ono što ih međutim izjednačava jeste konstantna eksploatacija talenata dece u cilju podizanja gledanosti i na kraju ekonomske dobiti. Ovo se po vodiču koji je 2006. godine objavio Centar za prava deteta deniše kao „socijalna eksploatacija“ i uključuje eksploataciju talenata dece i eksploataciju u medijske svrhe. Oba faktora se pojavljuju u ovim televizijskim formatima. Jasno je potpuno da bez obzira da li deca i roditelji dobijaju određenu nansijsku nadoknadu ili ne (što svakako, po subjektivnom mišljenju autora ovog teksta spada u dečiji rad i kao takav treba biti zabranjen) od ovih formata najviše protira produkcija za koju deca „rade“. Iako to možda ima uporište u zakonu, kosi se sa pojedinim drugim dokumentima kao što je Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja koji kao zloupotrebu deteta prepoznaje i „komercijalnu eksploataciju“, a koja se odnosi na korišćenje deteta za rad ili druge aktivnosti, a u korist drugih osoba. S obzirom na to da smo utvrdili da korist ovde ima produkcija i eventualno roditelji, a nikako dete, smatram da učešće u talent šou programima spada u eksploataciju iako se Protokol u daljem tekstu više bazira na seksualnom zlostavljanju i pornograji. Zatim, Konvencija o pravima deteta koju je doneo Unicef u članu 32 navodi da „Strane ugovornice priznaju pravo deteta da bude zaštićeno od ekonomskog iskoršćavanja i od obavljanja bilo kog posla koji bi mogao da bude opasan ili bi ometao školovanje deteta ili bi bio štetan po zdravlje deteta ili za zički, mentalni, duhovni, moralni ili društveni razvoj deteta.“ Talent šou programi snimaju se po nekoliko sati, deca koja u njima učestvuju dolaze iz različitih krajeva Ex-Jugoslavije i prelaze na hiljade kilometara, kada se intenzivira šou nastupa se na nedeljnom ili dvonedeljnom nivou, zatim šou iziskuje pripremu pesme, koreograje, stajlinga, uvežbavanja, probe i sl. Sama deca navode da imaju „podršku“ roditelja, učitelja i škole i da im se „tolerišu izostanci“, što se ne problematizuje uprkos tome što žiri konstantno potencira da je

„škola na prvom mestu“. Ovakvi šou programi bazirani na konceptu ispadanja i prolaska, uspeha i neuspeha, izuzetno su stresni, a samo „ispadanje“ praćeno je suzama i vidnim rastrojstvom deteta na sceni. Na kraju, deca se objektivizuju i ocenjuju na osnovu estetskih kriterijuma, komentariše se zički izgled i stajling, a od njih se očekuje da budu „u trendu“, a od devojčica i full make up, te često izgledaju kao daleko starije devojke. Pritisnuti obavezama u šou programu, časovima pevanja i plesa, jureći da postignu školske aktivnosti, ova deca nemaju vremena da budu deca, da se druže sa vršnjacima i provode vreme u igri, što je takođe denisano članom 31 Konvencije. Uzimajući sve ovo u obzir, vratimo se još jednom na deniciju: „ometa školovanje deteta“ – čekirano, „štetan po zdravlje deteta“ – čekirano, „zički, mentalni, duhovni, moralni ili društveni razvoj deteta“ – čekirano. Ovo ne važi samo za muzičke talent programe, identična je situacija sa umetnošću, glumom ili sportom. Nema razlike između roditelja koji primorava dete da upiše FDU jer mu je glumačka karijera propala, preterano ambicioznog roditelja čije dete mora da trenira po ceo dan u praznom b a z e n u i l i harmonikaša čija ćerka sa 16 godina peva u kafani. Suština je ista, drugačije je samo društveno vrednovanje i nansijski benet tog rada. I na kraju, čemu sve ovo? Interes produkcije je jasan, ali šta vuče roditelje ka tome da na ovaj način eksploatišu svoju decu? Odgovor možemo potražiti u lmu „Little Miss Sunshine“, a mogli bismo da pitamo i dežurnu estradnu psihološkinju i članicu REM-a (tela koje bi inače trebalo da reaguje na ove stvari, kao i još gora kršenja prava deteta u emisijama poput DNK, ali avaj) Aleksandru Janković, ali ću ipak navesti tekst koji mi je bio zanimljiv, a napisao ga je psiholog David Hosier, osnivač sajta Childhood Trauma Recovery koji za sebe kaže da je preživeo nekoliko trauma iz detinjstva. U tekstu „Potencijalna roditeljska eksploatacija talentovanog deteta“ on navodi da je ustanovljeno da se to često dešava radi beneta roditelja – društvenog priznanja ili nansijske koristi. Takvi roditelji na ovaj način zadovoljavaju

„Mediji su odraz medijske pismenosti publike“

emocionalne potrebe i „žive kroz svoje dete“. Ovaj fenomen se naziva Achievement By Proxy Disorder (ABPD) i ima tri faze: rizično žrtvovanje (u kojoj roditelji projektuju svoje potrebe na dete i postavljaju im visoka očekivanja, intenzivno investiraju u talente svoje dece i očekuju da im deca to svojim postignućima vrate), zatim objektivizacija (počinju da tretiraju dete kao „trkačkog konja“ koji im donosi nansijski benet i divljenje okoline ne obazirajući se na želje i potrebe deteta) i na kraju sledi naravno potencijalno zlostavljanje, faza u kojoj roditelji do te mere eksploatišu svoje dete da mu nanose emocionalne povrede. Živimo u zemlji koja pruža jako malo mogućnosti, nezaposlenost je velika i ma šta govorile brojke kojima svako sa minimalnim ekonomskim znanjem može da manipuliše - veliki deo stanovništva nema novca da zadovolji bazične potrebe. U takvim okolnostima vlada apatija, osećaj bezizlaznosti i nisko samovrednovanje i nije nerealno reći da

uspeh deteta može služiti kao konrmacija roditelju, a ujedno doneti i društveno priznanje i ekonomsku dobit. Na kraju ponovo dođemo do one osnovne dimenzije analize koju treba uzeti u obzir svaki put kada se analizira društvo – ekonomije. Ne leži problem u pojedincu, ni porodici, ali ni medijima. Sve su to piuni u igri koju diktira sistem, a deo tog sistema smo svi mi i njemu doprinosimo. Ništa se neće promeniti ako proteramo Željka Mitrovića ili Sašu Popovića, ni ako ukinemo rijaliti programe, iako je to misao koja većinu revoltiranih ljudi lako zavede – pravila ostaju ista, promeniće se samo piuni jer mediji su odraz medijske pismenosti publike. Međutim, pošto već ne možemo da promenimo sistem, možemo da utičemo na pravila igre. Za početak, ne gledajte programe koji eksploatišu decu, ni iz zabave, ni zato što vam je dosadno, niti iz socioloških razloga jer im svaki reach, klik i pregled daju legitimaciju.

...

AKTUELNO

Holokaust 21.veka LGBT koncentracioni kampovi u Čečeniji Piše: Ivana Ćetković

Prema navodima opozicionog dnevnog lista „Novaya Gazeta“ u aprilu je na stotine pripadnika homoseksualne orijentacije (muškaraca starosti 16-50 godina) zarobljeno u koncentracionim kampovima. Politički sistem u Čečeniji pod ingerencijom je konzervativne politike Ramzana Kadirova, a po njegovoj naredbi nekoliko stotina homoseksualaca je zarobljeno u logorima kakvi su postojali u Drugom svetskom ratu. Ovakvom izopačenom i užasnom činu prethodio je pokušaj LGBT aktivista iz Moskve da organizuju „gej paradu“ u nekoliko gradova koji su predominantno u području muslimanskog severa Kavkaza čiji je deo i Čečenija. Prema navodima lista, niko od pripadnika LGBT populacije nije javno propagirao ili iskazivao svoju seksualnost. Čistka je započeta pretraživanjem društvenih mreža i sajtova za upoznavanje. Ljudi su masovno počeli da brišu svoje naloge na tim sajtovima iz straha da bi ih mogli odvesti i beskrupulozno mučiti u koncentracionom kampu. Pokušaj

organizovanja „parade“ prvobitno čak nije ni bio planiran na ovom području, već u drugom muslimanskom regionu u južnom delu Rusije – Kabardino-Balkaria, navodi New York Times. Povodom ovog događaja oglasila se i Ekatarina L. Sokirianskaja, koordinatorka Ruskog projekta grupe za Internacionalne krize i autoriteta Severnog Kavkaza. Ona je navela da je informacija „stigla iz previše izvora da ne bi bila istinita“. Takođe, šesnaestogodišnji dečak koji je uspeo da se vrati iz koncentracionog kampazatvora, vidno povređen, prebijen i u modricama još jedan je pokazatelj da se zapravo u ovom delu Kavkaza dešava nasilje. Ovaj šesnaestogodišnjak nije jedini koji je uspeo da ode iz logora, u medijima se već navode i izjave drugih muškaraca koji su podrobnije opisivali sve oblike torture koju su proživeli. Kako je vreme odmicalo o temi je počelo da izveštava sve više medija širom sveta, četrdeset osoba je u međuvremenu pušteno iz kampova uz

pomoć (LGBT) aktivista iz Moskve. Mnogi od njih su odlučili da pričaju o stravičnom iskustvu u koncentracionim kampovima, navodeći da su ih pritiskali da govore o svojim ličnim iskustvima, ali i zlostavljali elektro-šokovima. Kada bi dobili informacije koje su im bile potrebne, ljude bi puštali iz koncentracionih kampova, a neki od njih su i samooroganizovano bežali. Za sada nema pouzdanih podataka o tome da li postoje i smrtni slučajevi. Nakon odlaska iz koncentracionih kampova, mnoge osobe su potražile pomoć od brojnih nevladinih organizacija u Rusiji, a konstantno su u potrazi za azilom u drugim zemljama. Institucije i neprotne organizacije i razna udruženja, ali i individue trebalo bi da podrže osobe koje su prošle i još uvek prolaze kroz ovakvu vrstu nasilja. Odgovornost je isključivo na institucijama vladajućeg režima u Čečeniji i oni bi morali da odgovaraju za zločine koje su počinili nad LGBT osobama. Na drugoj međunarodnoj konferenciji “The Global Human Rights Forums” koju je organizovalo udruženje građana “Centar za marginu” na panelu o rodno zasnovanom nasilju učestvovala je aktivistkinja ruskog regionalnog LGBT pokreta “Avers” iz Samare Evdokia Romanova. Rusija je

nedavno dekriminalizovala porodično nasilje, što je samo još više pogoršalo i ovako težak položaj žena u ovoj zemlji. Uzimajući u obzir ove okolnosti, k a o i č u v e n i “ P u t i n o v z a k o n” , r a d s a marginalizovanim grupama u Rusiji zaista je hrabar poduhvat. Optužbe za homoseksualnu propagandu putem interneta sa kojima se ona danas suočava nagoveštavaju koliko je trenutna situacija u Rusiji loša. Prema navodima britanskog lista Independent – predsednik Ramzan Kadirov ogradio se od svih optužbi za zločine nad LGBT osobama navodima: “Ne možete zatvoriti ljude koji ne postoje u jednoj zemlji, čak i da postoje njihovi rođaci bi ih proterali daleko odavde, gde nema povratka.” Mišljenja sam da vrtoglavo jačanje desničarskih i radikalno konzervativnih ideologija i nemogućnost predviđanja njihovih dosega ima potencijal da rezultira u masakre neviđenih razmera. Ovakvim izjavama negira se postojanje individua koje zaista postoje i one zaista ne vide način mogućeg delovanja i suprotstavljanja ovakvim režimima. Da li je seksualna orijentacija nešto što predstavlja opasnost ovakvim politikama i da li zaista neko može da zastupa monstruoznu politiku kakva nije viđena još od Drugog svetskog rata

...

OBJEKTIV Posle svake "The Global Human Rights Forums" konferencije organizujemo nacionalno veče za goste koji nam dolaze iz više od 20 država sveta. Sledeće druženje zakazujemo već krajem oktobra, a aplikacije su još uvek otvorene. Pridružite nam se

INTERVJU

Sasha Keiner

Gotovo je nemoguće živeti u Rusiji FOTOGRAFIJA: Vladimir Opsenica / RAZGOVARALA: Ivana Ćetković

Udruženje građana “Centar za marginu“ na drugoj međunarodnoj konferenciji o ljudskim pravima pod nazivom „The Global Human Rights Forums“ održanoj 18-20. maja u Beogradu ugostilo je aktivistu iz LGBT pokreta “Avers” iz Rusije Sashu Keiner koji je okupljenima prikazao stanje ljudskih prava u Rusiji, pre svega kada su u pitanju transrodne osobe. Kao što je sam pomenuo na početku svog izlaganja, opsežnih istraživanja o položaju transrodnih osoba u Rusiji nema, tako da me je na samom početku razgovora zanimalo njegovo lično iskustvo kao nekoga ko je deo LGBT pokreta u Rusiji. Kako bi uopšteno opisao život transrodnih osoba u Rusiji? – U Rusiji je gotovo nemoguće živeti. Transrodne osobe ne mogu da žive otvoreno, da budu vidljive u okviru zajednice i društva. Nije moguće ispoljiti svoj identitet na fakultetu ili na poslu. Ne možete čak ni promeniti pasoš bez odlaska na sud, a postoje brojni problemi i u medicinskim tretmanima. Regionalni LGBT pokret „Avers“ iz Samare u kome Sasha radi usmeren je na pružanje pravne i psihološke podrške LGBT osobama, od prošle godine sa posebnim fokusom na podršku transrodnim osobama i njihovim porodicama. Zanimalo me je šta su najčešći problemi sa kojima se suočavaju pri pružanju podrške deprivilegovanim grupama. Kako Sasha tvrdi, sam prilazak ciljnim grupama najteži je deo posla: – Teško je pristupiti ovim grupama, one nisu vidljive. Takođe, pritisak države je jak i premalo je nansiranja koja bi nam olakšala delovanje. Koje su strategije kojima pokušavate da prevaziđete ove prepreke? – Imamo projekat pokretanja internet stranice na kojoj bi transrodne osobe mogle da se informišu jer primećujemo nedostatak informacija o ovim temama u Rusiji. U okviru Centra se trudimo da stvorimo siguran prostor da ljudi mogu doći i pružamo kontinuiranu podršku i pomoć ovim grupama. Cilj nam je da smanjimo nivo transfobije

u društvu i imamo istaknute predstavnike koji to zagovaraju. Koliko je uopšte moguće javno pričati o problemima transrodnih osoba u Rusiji? – U kontekstu medija gotovo da je nemoguće. Postoje neki mediji koji su više prijateljski nastrojeni, ali i oni često ne obaveštavaju tačno i nisu uvek senzibilisani za izveštavanje o pojedinim problemima. Rusija je zbog specične političke situacije prilično „odsečena“ od evropske aktivističke zajednice. Kako bi opisao saradnju različitih organizacija i subjekata na regionalnom, nacionalnom i globalnom nivou? – Saradnja postoji. Nedavno sam učestvovao na konferenciji u Moskvi koja je bila posvećena životu transrodnih osoba sa ciljem da se povežemo i osnažimo jedni druge. Međutim, veliki je problem to što neke organizacije nisu baš „dobrodošle“ u Rusiju, pa je tako i otežana saradnja sa njima. Po tvom mišljenju, kakva je budućnost transrodnih osoba u Rusiji, ali i u svetu? – Ja ne bih bio preterano optimističan, posebno uzimajući u obzir da je poslednjih nekoliko godina u Rusiji situacija sve gora i gora. Ali dugoročno i globalno gledano, svakako da sam optimističan. Vest koja ovih dana potresa svet je sudbina homoseksualnih osoba u koncentracionim kampovima u Čečeniji. Da li se neko u Rusiji bavi ovim problemom i šta internacionalna zajednica može da uradi kako bi pružila podršku tim ljudima? – Moramo da damo sve od sebe da izbavimo te ljude odatle. Neki ljudi iz pojedinih organizacija iz Moskve se trude da izbave ove ljude. Međunarodna zajednica bi trebalo da više priča o ovome, te tako omogući vidljivost ovog problema, ali je važno da postoje zemlje koje će prihvatati ljude koji pobegnu iz Čečenije.

IZ UGLA MLADIH

Nametnuti ideali lepote kod devojaka i devojčica Piše: Milica Lukić

Imam 17 godina i ono što me okružuje u školi i sredini u kojoj živim mi se sve manje i manje dopada. Usled zloupotrebe moći medija i društvenih mreža na kojima su isticanje zičkog izgleda i razne vrste upoređivanja postale svakodnevna stvar dolazi do smanjenja samopouzdanja kod devojaka sa neretko drastičnim posledicama. Sve to, toliko nezdravo i banalno zbog jednog cilja – zarade. Na samom početku osvrnuću se na činjenice o društvenom statusu žene koje vuku korene daleko pre ovog našeg “atraktivnog” 21. veka. U poslednjoj deceniji 20. veka broj žena koje boluju od nekog poremećaja u ishrani ili se podvrgavaju plastičnim operacijama drastično je povećan. Sve je počelo pojavom prvih “ogoljenih” ženskih slika u Vogue-u Helmuta Newtona 1976. godine, što je ženama, prvi put u istoriji, dalo merilo po kom su procenjivale svoju privlačnost. Teško je i zamisliti koliko je broj intervencija plastične hirurgije povećan do danas. Uloga žene da bude lepa na određeni društveno nametnuti način kakav je danas dominantan nije nešto što potiče oduvek, već je nešto što je postala norma radi ostvarenja različitih političkih i ekonomskih ciljeva. ”Sexuality follows fashion which follows politics”-odavno nam je poručila Naomi Wolf u “Beauty Myth”-u. Fizički izgled žene ograničen je na eleganciju, privlačnost koja se ističe atributima i seksualnošcu. Poput objekta žene sve češće prilagođavaju svoj izgled opštim standardima lepog kako bi se uklopile u sredinu, dobile odgovarajući posao ili se kretale u odgovarajućem društvu, što je, iskreni da budemo, preterano šovinisticki. Međutim, to je već neka druga i šira tema. Vratiću se na mlade devojke, devojke u razvoju koje i dalje pronalaze sebe i svakodnevno se

suočavaju sa nesigurnostima različitih vrsta. Svaka osoba, iole upućena u psihologiju adolescenata i dece u pubertetu, zna da su to najproblematičnije i najnesigurnije godine u kojima se zapravo i uči najvažnija lekcija života – kako voleti sebe. Međutim, te činjenice iskorišcene su na najgori mogući nacin. Zloupotrebljene su za prodaju “lepote” mladim devojkama uz direktnu poruku – “ovako bi trebalo da izgledaš”. Industrija šminke dobila je svoj najblistaviji momenat upravo u ovom “prodaja lepote” haosu i rasulu. Često naiđem na desetak devojaka identičnog izgleda, koje kriju svoje posebnosti i maskiraju se u nekoga koga su videle na internetu, televiziji ili u novinama. Beauty industrija sve više napreduje zahvaljujući devojkama koje svoj izgled i novac koji ulažu u sebe reklamiraju mladima pa zatim i prodaju šminku, perike i garderobu svojim imenom. Smatram da su beauty standardi oduvek postojali ali takođe imam mišljenje da su danas više loši nego dobri, to jest da više uzimaju nego što doprinose. Sa druge strane,podjednako poražavajuće je to da standardi za izgled idealnog tela prelaze granice mogućeg. Pojedini podaci, koji se mogu videti i u knjizi Naomi Wolf, a sigurno ni danas nisu ništa bolji, pokazuju da je top model 23% mršaviji od prosečne žene. Devojke svakodnevno izložene slikama foto modela gube sampouzdanje i često zaboravljaju na prave vrednosti koje ne nestaju tokom godina. Naglašavanjem zičkih osobina dolazi do zanemarivanja tih pravih vrednosti, obrazovanja i humanosti.

Idealne devojke interneta “Idealne devojke interneta” su zapravo devojke koje smo mi iskreirali i stvorili. Dehumanizovali smo ih iz položaja posmatrača tako što smo im dodelili titulu savršenosti, što je veoma škakljiva osobina. Veoma problematično je to što od tada one vladaju društvenim mrežama i pokreću gore pomenutu prodaju lepote, svakodnevno smišljajući nove načine za pokretanje novih trendova i biznisa. “Idealne devojke interneta” indirektno navode mlade na stvari koje su i najveći razlog za postojanje mog bunta – plastične operacije. Tačnije rečeno, plastične operacije koje nisu zdravstvenog, pa često čak ni estetskog tipa, već se preduzimaju kada na to utiču mnogobrojni faktori koji bi trebalo biti irelevantni (poput toga da osoba izgleda poput neke druge osobe ili da ima više uspeha na društvenim mrežama ,što je veoma čest slučaj). Na plastične operacije ovog tipa se sve češće odlučuju devojke koje nisu ni punoletne (poput skorašnjeg trenda povećanja usta). Trend povećanih usta za tren se može promeniti u trend druge vrste, s obzirom na to da nikada pre nismo bili izloženi ovolikom broju inovativnih načina promene izgleda. Karakteristika današnjeg doba

je to što se uz pomoć interneta trendovi mogu širiti bez ikakve cenzure i sprečavanja. Kada jednom trend krene internetom, veoma se teško zaustavlja… Budi lepa kao ti! Trend sam predstavila kao bauk, ali srž problema ide dosta dublje od ovoga što mi na površini vidimo i razumemo. Svako ima potpunu slobodu da izgleda kako god želi. Samo želim da pošaljem poruku mladim devojkama da je lepota zapravo svaka “nesavršenost” i različitost, da se ona pronalazi u voljenju sebe i da ne postoje nikakva pravila sem onog da se lepo osećaš u svojoj koži. Sva pravila, svi trendovi i svi aktuelni proizvodi te nece učiniti lepšom nego što već jesi, a rad na sebi je lepota veća od ijedne druge vrste lepote. Nametnutom pritisku treba se odupreti! Ne dozvoli da se ikada osećaš manje vrednom ili manje lepom od ostalih, ti poseduješ nešto što drugi nikada neće moći, svaka tvoja karakteristika je ono što te čini prelepom, a srž lepote uvek se nalazila i uvek će se nalaziti u tvojoj ličnosti i srcu! Kliše ili ne, istina je. Voli sebe I naravno, ako ti to prija, prati koji god trend želiš sve dok si svesna toga da te on ne deniše

... LETNJA RAZGLEDNICA Fotograsala: Nada Kostić

"Letnji feministički susreti mladih seoskih žena" svake godine mobilišu i povezuju mlade žene iz različitih vojvođanskih sela, koje kroz tematizovana predavanja i radionice započinju ili uvećavaju sopstvena znanja o ženskim pravima, istoriji feminizma, političkoj participaciji, novim formama ekonomskog udruživanja, aktivističkom i feminističkom delovanju. Susrete organizuje BeFem i Udruženje građanki "Feronia" iz Bezdana.

PRIČA SA NASLOVNE STRANE

Evdokia Romanova

Ugrožen život ruskoj aktivistkinji FOTOGRAFIJA: Vladimir Opsenica / RAZGOVARAO: Nemanja Marinović

Evdokiu Romanovu upoznao sam u maju na konferenciji „The Global Human Rights Forums“ gde je na poziv „Centra za marginu“ govorila o rodnoj nejednakosti u Rusiji. Ova mlada i izuzetno hrabra žena iza sebe ima višegodišnje aktivističko iskustvo kako u lokalnom, tako i u internacionalnom kontekstu. Trenutno je angažovana u regionalnom LGBT pokretu „Avers“ iz Samare, što je, kako je izjavila u intervjuu datom našoj alumnistkinji Ivani Ćetković nakon konferencije, izuzetno nebezbedno s obzirom na društveni položaj LGBT populacije u Rusiji. Tom prilikom je izjavila: „Dokle god smo sakriveni, sve je u redu“. Dva meseca kasnije ova izjava pokazala se užasavajuće istinitom. Kada je krajem jula Evdokia optužena za „propagandu netradicionalnih seksualnih odnosa putem društvenih mreža i interneta“ za nju počinje pakao. Lokalni mediji objavili su njeno ime i identitet, a pretnje smrću postale su svakodnevnica. Kako je izjavila za portal „Now this her“ više se nigde ne oseća sigurno, a komentari sa kojima se susreće tiču se toga „da li je treba ubiti nožem ili spaliti“. Umesto da je to pokoleba, još je odlučnija da podeli svoju priču i na ličnom primeru pokaže svetu kakvo je realno stanje u Rusiji i sa čime se aktivisti za ljudska prava susreću. Evdokia je u početku bila zbunjena time što većinu zakona donetih u Rusiji (lgbt propaganda, dekriminalizacija porodičnog nasilja i sl) naši mediji nazivaju „Putinovim zakonima“. - To je vrlo interesantno, s ozbirom na to da je Putin okrenut međunarodnoj politici i ne bavi se previše lokalnom legislativom. Tvorci pomenutih zakona su ultra-konzervativni političari Elena Mizulina i Vitalij Milonov koji su nažalost u mnogo čemu ruski pravni sistem učinili konzervativnijim. Ova dva zakona deluju povezano, odnosno ukazuju na međusobnu povezanost seksizma i homofobije koja je dominantna u ruskom društvu. Kakav je tvoj stav o tome? - Smatram da su pitanja seksizma i homofobije blisko povezana, s obzirom da gej osobe u velikom broju slučajeva budu stigmatizovane zato što imaju „ženske karakteristike“ i to čini važan

element na kome se formira stigma prema njima. Kao nekom ko ima veliko iskustvo u radu sa različitim marginalizovanim grupama izuzetno mi smeta kada ljudi zagovaraju oštre razlike između ovih grupa. Govor mržnje i zločin iz mržnje, kao akti nasilja, vođeni su sličnim motivima kada su usmereni ka gej osobama ili, recimo, izbeglicama, iako svakako kod komplikovanih procesa poput stigme intersekcionalnost jeste izuzetno važna. Tvoj rad je usmeren i na seksizam i na homofobiju, tako da nije čudno što si se našla „na meti“. Šta je osnov optužbe protiv tebe? - Još uvek nismo bili u prilici da pregledamo sav materijal, ali optužba je formirana na osnovu pomenutog administrativnog zakona 6.21 – „Propaganda netradicionalnih seksualnih odnosa ispred maloletnika“. Optužbe su bazirane na nekim mojim fejsbuk postovima iz 2015. i 2016. godine, ali pre svega na osnovu članstva u međunarodnoj organizaciji za ljudska prava „Koalicija mladih za seksualna i reproduktivna prava“. Još uvek nismo sigurni koja je priroda optužbe, tako da ne mogu da pružim neke preciznije informacije do ročišta. Zakon po kome se „propaganda ispred maloletnika“ odnosi na fejsbuk postove koje deliš sa svojim prijateljima na privatnom fejsbuk prolu deluje prilično konfuzno. Na koji način je zapravo „propaganda“ denisana zakonom? - Iskreno, ni ja nisam sigurna. Mislim da to nikome nije jasno. Advokati se trude da protumače zakon, ali sama denicija „propagande“ ostaje nejasna. Međutim, na mom primeru se pokazuje očiglednim da zakon služi da pruži mogućnost da se neko optuži za „propagandu“ zato što je izneo svoj stav o nekom pitanju, npr. o legalizaciji istopolnog braka u Irskoj gde je abortus još uvek zabranjena tema. Zar to nije ugrožavanje tvoje privatnosti i prava na slobodno izražavanje? - Naravno, apsolutno jeste. Koja je kazna predviđena za delo za koje si optužena? - Delo se kažnjava administrativnom kaznom koja može biti do 100.000 rubalja (oko 1450 evra).

Da li imaš neke informacije o tome koliko je ljudi optuženo na osnovu ovog zakona i koliko se on često primenjuje? - To bi trebalo pitati ljude koji se više bave ovim problemom. Tri godine sam živela izvan Rusije i za to vreme nisam dovoljno pratila medije kako bih imala preciznu sliku o tome. Da li misliš da su ovakve optužbe koje se podižu protiv aktivista za ljudska prava oblik zastrašivanja i ućutkivanja, kao što je stav iznet u saopštenju tvoje organizacije „Avers“? - Ne bih to mogla da tvrdim niti da govorim u ime onih koji su formirali optužbe protiv mene, ali vrlo je moguće da se to nalazi u pozadini svega. U svakom slučaju ovakve situacije zasigurno ostavljaju traga i prouzrokuju osećaj da je sve što radimo kako bismo društvo učinili boljim beznadežno i besmisleno. Verujem da smo se svi mi aktivisti nekad osetili tako. Ipak, ti si ostala jaka. Šta je tvoja poruka svim kolegama i koleginicama širom sveta, kako da održe motivaciju?

- U ovom trenutku ne mogu reći da se osećam posebno jakom, ali jedina poruka koju mogu da pružim drugima je da ni u jednom trenutku ne oklevaju da potraže pomoć i podršku kada im je potrebna. Šta su sledeći koraci koje ćeš preduzeti i na koji način aktivistička zajednica može tebi pružiti podršku? - Suđenje je zakazano za 18. septembar, to je prvi naredni korak. Organizacije širom sveta koja žele da mi pruže podršku mogu to učiniti slanjem pisma podrške koje mogu podneti sudu kao dokaz podrške međunarodne zajednice. Imam primer pisma koje mogu proslediti. Evdokiji želimo svu sreću na sudu i verujem da će neosnovane optužbe protiv nje biti odbačene. Sve organizacije koje žele da joj pruže podršku molimo da nam se jave putem zvanične e-mail adrese kako bismo ih uputili na koji način to mogu učiniti. Podrška je važna

...

RETROSPEKTIVA

Albanija, zemlja u kojoj je LGBT pokret stvoren na aktivističkim temeljima Piše: Kristina Millona

Preduslov za zagovaranje LGBT pitanja i davanje glasa marginalizovanoj zajednici jeste konsolidovana demokratija i otvorenost društva. Iz tog razloga ovo pitanje ostaje vruća tema u svim balkanskim zemljama, ali kada dođete do Albanije situacija je još zamršenija. U zemlji sa mračnom komunističkom prošlošću koja je više od 50 godina bila prinuđena da živi u izolaciji, stavljanje LGBT pitanja na društvenu agendu deluje kao najparadoksalnija stvar koja se može uraditi. Diktatura je pala tek 1992. godine, a tokom ovog teškog perioda postojao je član u krivičnom zakonu koji je denisao pravni stav o LGBT osobama. Seksualni odnosi između osoba istog pola bili su kažnjivi zakonom. Dekriminalizacija se u Albaniji dogodila tri godine nakon pada komunizma, ali zakonske promene nisu donele LGBT zajednici slobodu ispoljavanja seksualnog identiteta. Pripadnici zajednice su nastavili da žive dvostrukim životom, zatočeni u prisilnim brakovima. Zatim dolazi do neočekivanog obrta u LGBT zajednici. Tokom 2009. godine grupa aktivista i LGBT osoba započinje redovna okupljanja i iste godine formirana je facebook grupa pod nazivom „Alijansa protiv diskriminacije LGBT osoba“ koja će kasnije postati jedna od najistaknutijih nevladinih organizacija u Albaniji koja se bavi LGBT pravima. Aktivisti započinju temeljno oblikovanje LGBT pokreta organizovanjem društvenih akcija poput pravljenja plakata, grata, izložbi u alternativnim prostorima i slično. Prelomni trenutak bila je odlučna izjava bivšeg premijera Sali Berishe da bi legalizovanje istopolnih brakova trebalo ozbiljnije shvatiti u bliskoj budućnosti. To je prouzrokovalo snažno

neslaganje verskih lidera koji su se suprotstavili mišljenju premijera. To je bio pravi trenutak da LGBT zajednica stekne priznanje što se dogodilo slanjem otvorenog pisma verskoj zajednici. Nakon prve Parade ponosa LGBT zajednica stiče veću medijsku vidljivost. Iako je zabeleženo nekoliko napada, a učesnici bili zaplašivani kamerama, Parada je protekla poprilično dobro, nakon čega su usledile TV debate i medijska reprezentacija LGBT parova. Ove godine održana je šesta Parada u Tirani pod sloganom „Vreme obećavanja je završeno“. Društvena situacija je bila kompleksna jer je istog dana planiran i protest opozicione političke stranke, međutim Parada u Tirani je bila izuzetno uspešna i okupila je veliki broj ne samo domaćih aktivista, već i onih sa područja Kosova i M a k e d o n i j e . To k o m Pa r a d e , a k t i v i s t a i z Makedonije je izjavio da je presrećan što ima priliku da učestvuje u ovoj Paradi jer u njegovoj zemlji ove manifestacije nije moguće održati. S obzirom na to da je vidljivost u medijima od krucijalnog značaja da bi se čuo glas LGBT zajednice, nevladina organizacija “PRO-LGBT” pokrenula je portal “Historia Ime” (“Moja priča”). U pitanju je prvi i za sada jedini portal sa vestima iz oblasti ljudskih prava koji teži da pruži vidljivost LGBT populaciji i drugim marginalizovanim grupama u Albaniji. Baveći se različitim LGBT pitanjima, ovaj portal objavljuje lične priče, najave događaja poput Parade, raznih izložbi i društvenih akcija, ali i informiše javnost o novim zakonima i amandmanima koji pravno regulišu položaj LGBT zajednice.

Drugi važan projekat je “Mendo Politikisht” (“Misli politički”), zajednička inicijativa organizacija “PRO-LGBT” i “Alijansa protiv diskriminacije LGBT osoba”, sa ciljem da se podstaknu LGBTI osobe da glasaju na opštim izborima 2017. godine prenošenjem informacija o političkim programima kandidovanih partija koji se tiču LGBT pitanja. 2014. godina je jedna od najvažnijih aktivističkih godina u Albaniji, godina kada je u Tirani otvoreno prvo sklonište “Streha”. Po mišljenju Kristi Pinderi, aktivistkinje i jedne od osnivačica organizacije “PRO-LGBT”, to je bio važan korak za LGBT zajednicu zbog svih mladih osoba koje su nakon autovanja svojim porodicama utočište nalazile u “Strehi”. Aktivisti ovih organizacija pokušali su da pomognu makedonskim aktivistima da otvore slično sklonište u svojoj zemlji, ali do danas “Streha” ostaje jedino sklonište za LGBT osobe na istočnom Balkanu. Sumirajući LGBT pokret kroz vremensku perspektivu, Albanija danas ima odredbe u krivičnom zakonu koje zabranjuju diskriminaciju lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca i transrodnih osoba, međutim, vlada zakone ne sprovodi i ne objavljuje zvanične podatke o diskriminaciji. Kada je reč o tranrodnoj zajednici postoji zakonodavni vakuum. Pravno priznavanje roda trans osobama ne postoji, kao ni priznavanje istopolnih partnerstava. Uprkos nepostojanju

zakona, mediji su dali prostor transrodnim osobama pozivajući ih u talk-show emisije u kojima su govorili o tome kako je biti transrodna osoba u zemlji poput Albanije, koja se percipira kao patrijarhalno, tradicionalno društvo okrenuto porodičnim vrednostima. Jedna od njih je Linda Rey, transrodna Albanka koja živi u Italiji i koja je pre nekoliko godina obavila operaciju usklađivanja pola i bila je gošća svih albanskih TV programa. Nekoliko predloga zakona o prepoznavanju roda izrađeno je uz podršku Saveta Evrope, no reklo bi se da su oni zaglavljeni negde u okama. Bez obzira na to, čini se da je, kako vreme prolazi, LGBT zajednica sve nestrpljivija da izađe iz senke i podigne glas o svojim problemima. Kratka biograja Kristina Millona je dvadesettrogodišnja aktivistkinja i novinarka portala "Historia Ime" ("Moja priča"), prvog i za sada jedinog novinskog portala koji se bavi ljudskim pravima i teži povećanju vidljivosti LGBT populacije i drugih marginalizovanih grupa u Albaniji. Diplomirala je novinarstvo i komunikologiju na Univerzitetu u Tirani. Sebe smatra sajber-feministkinjom i radi na prevođenju biograja feministkinja na albanskoj Vikipediji, kao i otvorenom softveru sa ciljem donošenja feminističkih principa na internet.

... OBJEKTIV Fotograsao: Vladimir Opsenica

Posto Occupato (Zauzeto mesto) posvećeno je svim ženama žrtvama nasilja. Svaka od tih žena je, pre nego što je suprug, bivši partner, ljubavnik ili potpuni stranac odlučio da joj oduzme život, imala svoje mesto u pozorištu, tramvaju, školi, vozu, u društvu... Ovo mesto je sačuvano za njih. Postavku "Posto Occupato" na konferenciji "The Global Human Rights Forums" priredila je gošća iz Italije Sara Fusco.

ANALIZA

Beogradska bajka Piše: Vladana Stamenić

Ko su gure pomoćnika u modernoj bajci tipične tinejdžerke iz Srbije? Šta nam to poručuju savremene vile sa video bloga? Pojava ,,drage savete” nije nova, kao ni interesovanje koje žene i tinejdžerke pokazuju za ovaj oblik komunikacije sa poznatim ženama (ili nepoznatim, ali navodno kompetentnim) koje će podeliti iskustvo i sugerisati modele socijalnog ponašanja. Ipak, draga saveta se iz časopisa seli na Youtube kanale što drugačije oblikuje odnos tinejdžerki sa pitanjem – savetodavac. Ona je tu za nas Osoba koja svoje savete, bilo da je reč o odgovorima na ranije poslata konkretna pitanja ili su to šire teme za koje je određena grupa devojaka pokazala interesovanje, pred recipijente istupa svojim likom i glasom, često u svom privatnom prostoru. Ona sa nama deli i detalje iz svog

p r i v a t n o g ž i v o t a . Po v e z a n o s t j e j a č a i produbljenija, jer je percipiramo kao živo biće, koje pokazuje svoje nesavršenosti i pored brojnih uspeha koje je postigla u svim životnim sferama. Kao takva, ona je slična nama. Neretko i sama blogerka ističe da je ona tu zbog nas, pa je identikacija sa njom, kao i obožavanje njene ličnosti, nešto što će uslediti. Obožavanje osobe i potreba da se sa nekim identikujemo, bilo da je reč o grupi ili o pojedincu, vezuje se za period adolescencije, kada se lični identitet formira. Upravo su tinejdžerke publika većine blogerki, i baš one svakodnevno iščekuju novi video popularne Zorannah. Predratna “Draga Saveta” Prvobitna povezanost ostvaruje se na osnovu interesovanja za modu (Zorana je modna blogerka), ali postoji određeni broj videa koji su koncipirani kao razgovor sa najboljom

drugaricom sa pitanjima i temama uobičajenim za tinejdžerke – odnosi sa drugaricama, obrazovanje, samopouzdanje, ali i muško-ženski odnosi, kada ona iznosi svoje lične stavove. Pored armativnih poruka (deo su ličnog iskustva ili preuzete iz oblasti popularne psihologije) upućenih mladim osobama, koje su podrška njihovom napredovanju, obrazovanju i osnaživanju ličnosti, postoje stavovi koji su problematični, a tiču se muško-ženskih odnosa. Lični stavovi nisu tema koja podrazumeva problematizovanje, jer svako ima pravo da privatni život oblikuje po svojim pravilima, ali onog trenutka kad određeni stav ima veliki uticaj na osetljivu populaciju, on izlazi iz sfere privatnog i postaje predmet javnog. Šta uopšte može biti problematično u izjavama mlade urbane devojke? Preporuke skupih markiranih odevnih predmeta? Ne. Reč je o stavovima koji ženu vraćaju u period pre feminističke revolucije, kada ste u rubrici ,,draga saveta” mogli da pročitate upravo ono što od mlade blogerke danas čujete. Kako da Vaš muškarac bude srećan.

feministkinja. Ja sam jedna od onih žena koja smatra da muškarci treba da se bave politikom… Ne kažem da mi ne treba da glasamo…Nisam za varijantu da muškarac ima veću platu od žene na istoj poziciji na poslu, ali muškarci su ti koji treba da budu jači, ali ženi je mesto…ona je tu da ga sačeka sa večerom kad dođe sa posla, a ne da on nju sačeka sa tom večerom. Ona treba da se izbori za ono što voli, ali da se povinuje malo ispod tog muškarca, da ga pusti da malo bude jači”. Navodi i da je za nju najvažnije mišljenje njenog dečka: “Ako se njemu ne sviđa moja kosa, ja se momentalno farbam”. (Navodeći da očekuje da i on nešto promeni u svom oblačenju ako se njoj to ne sviđa). Postoje komentari koji osuđuju njene stavove i ukazuju na opasnost lošeg uticaja na mlade devojke. Ipak, ona na to odgovara da njeni stavovi nisu odraz patrijarhalnog sveta u kome živimo, već je razlog neuspeli brak njenih roditelja, koji ističe kao primer za nemogućnost funkcionisanja zajednice u kojoj je žena ,,jača”.

Parafraziramo samo neke od poruka sa nekoliko video zapisa:

Bestseler Komentari devojčica koje je verno prate uvek su pozitivni i ističu oduševljenje njenim likom i delom. Prave razmere njenog uticaja imali smo prilike da vidimo na Sajmu knjiga u Beogradu 2015. godine, kada je ,,školski dan” doneo najveću popularnost štandu sa njenom knjigom “Life&Style”, čiji je tiraž od 2000 primeraka (sa ne tako niskom cenom primerka) bio odmah rasprodat. Intervjuisane devojčice, koje su pristigle iz različitih delova zemlje, isticale su – “Ona je moj idol! Slična je nama! Zato što je presavršena!” Kako je već spomenuto, potreba za identikacijom i obožavanje ličnosti uobičajena je pojava za taj period života i prolazna je. Problem nastaje ukoliko se navođeni stavovi usvoje i postanu prihvatljiv model za dalji život. Slični stavovi su im predočeni i u knjizi koja je izazvala veliko interesovanje.

“Muškarac je glava, vrat i kičma, a žena je ta koja treba da ga prati i pruža podršku. Ona radi stvari koje zajednicu održavaju. Nerealno je da muškarac sedi kod kuće i provodi vreme sa decom dok je ona na poslu. Ženi, na prvom mestu, treba da je muškarac, a potom deca. Takođe, veze u kojima žena zarađuje više ne mogu da opstanu, jer je muškarac nezadovoljan i oseća se slabim”. Čak savetuje da, ako smo u takvoj vezi, krijemo da zarađujemo više od njega kako ne bismo povredile njegova osećanja: “Ona treba da prati muškarca u svakom pogledu, a to znači, da ako on dobije posao u inostranstvu, njeno mesto je pored njega – ona odlazi sa njim, nelogično je da on ostane zbog nje. Ukoliko je ženi dosadno (!) kada završi sa obavezama kod kuće, ona može da radi. Fakultet svakako treba završiti da bismo mogle da radimo” (pretpostavljamo samo ako nam bude dosadno).

Iz kratkih tekstova koji prate impresivne fotograje (najčešće sadrže formu uputstva/saveta: nemoj nikad da, najbolje bi bilo da…i sl.) koje će primenjivati kad upadnu u ljubavne probleme, izdvajamo:

Nisam feministkinja, ali… Zorana u jednom videu izjavljuje: “Ja nisam

“Ćao, zovem se Zorana i mazohista sam, drago mi je. Ali prosto ne volim njanjave, beskičmene

muškarce. Muško je tu da vuče mene. Da me natera da slušam, ili bar da proba. Da ga se na neki način plašim – da se plašim da ću ga izgubiti ako nešto zeznem. Čvrsta ruka koja ume da me mazi.” Pored antifeminističkih stavova, Zoranini navodi potvrđuju i rodne stereotipe. Ukoliko muškarac nije ,,čvrsta ruka”, on je uvek ,,njanjav” i bez kičme. Sve navedeno osnažuje davno napuštene ideje o ,,slaboj” ženi i ,,čvrstom” muškarcu (jedino je takav prihvatljiv). I pored armišućih poruka upućenih mladim devojkama koje treba da napreduju, zaključuje se da je njihov napredak moguć samo u ,,propisanim” okvirima, a isto tako se određuje šta je jedino prihvatljivo za muškarca. I moderna bajka ima stroge žanrovske norme. Ko su nove princeze sa kojima se tinejdžerke u Srbiji poistovećuju? Devojka koja ima sve… Roman Vanilla Sky Zorane Jovanović ponovio je uspeh prethodnog dela iste autorke (Life&Style nije roman, već svojevrsni ,,vodič za tinejdžerke”). Reč je o tinejdžerskom romanu koji pripada takozvanoj trivijalnoj literaturi koja svojim univerzalnim jezikom stiže do velikog broja čitalaca. U okviru ovog žanra, svakako, mogu se naći i uspelija ostvarenja. Trivijalna literatura nije pojava 21. veka, ona je postojala u svim vremenskim periodima i uglavnom bila čitanija od dela visoke umetničke vrednosti. Popularnosti ovog romana doprinosi upravo lik same autorke i povezanost čitateljki sa njenim delom. Ciljna grupa Čitalačku publiku čine mlade devojke koje prate njen YouTube kanal, adolescentkinje koje grade svoj identitet i imaju potrebu za uzorima i identikacijom. Čitanje nije pasivna radnja, ona podrazumeva aktivno učešće i saživljavanje sa svetom dela. Jača se empatija i povezanost sa glavnim junacima sa kojim se identikujemo. S tim u vezi, zanimljiv nam je način građenja likova, pre svega glavne junakinje. Ko su pomoćnici, a ko princeza sa Dedinja koja živi beogradsku bajku? Upravo se tako mogu podeliti svi likovi u romanu –

na ,,princezu” Lanu (LanaBogomDana) i ostale koji imaju jednu funkciju – da pomognu glavnoj junakinji koja je pobednica i ne prihvata neuspeh. Lana je, kako sama sebe predstavlja na početku romana “lepa i otmena tinejdžerka sa Dedinja, živi u vili, ima urođenu sigurnost, roditelje koji su je podigli kao princezu, fanatično čita, najbolja u tenisu, najpopularnija devojka u školi, govori strane jezike, svira klavir, slika, glumi…” Ne postoji aktivnost u kojoj ona nije najbolja. Tako će postati i tinejdž zvezda (kao model) koja ima fanove i o kojoj izveštavaju novinari, a kasnije i uspešni fotograf. Svakako, njeni roditelji su cenjeni biznismen i poznata manekenka, dadilja žena koja je završila studije na Sorboni. I još mnogo toga. Istovetan je njen uspeh u Njujorku i Parizu: “Kao i u Beogradu, igram tenis, razbijam u školi (misle da sam neki vunderkind, a ja samo znam sve glavne gradove u Evropi), upisala sam se u dramsku sekciju, upala u popularno društvo…” Frankenštajn Lana je svojevrsni lik-Frankenštajn, sastavljen od raznorodnih delova sa kojom treba da se identikuje tinejdžerka u Srbiji prateći njenu ljubavnu priču. Popis stvari koje ona dobija i ostvaruje sa lakoćom (baš kao u bajci) je neiscrpan, počev od rođendanskih poklona, zabava, putovanja i materijalnih stvari, do pažnje i prijateljstva. Ono što ona pokušava da dokaže jeste da je sve to zaslužila. Na koji način se zaslužuje materijalno bogatstvo, ako ste to dobili onda kada ste se igrom slučaja rodili u izuzetno bogatoj porodici? Da li pažnju i ljubav zaslužujete samo ako ste najbolji u svim sferama (što je apsolutno nemoguće) ili je to pravo svakog deteta? Bulimičarke i veganke U početku se čini da junakinja želi da sruši predrasude o bogatim ljudima koji takođe imaju strahove, emocije, probleme i moraju da ulažu napor kako bi postigli određene rezultate. Ona pokazuje kako tinejdžeri iz tih krugova nemaju pažnju roditelja, čiji su brakovi često disfunkcionalni, kako se suočavaju sa tipičnim problemima za taj uzrast. Ipak, ona sve predrasude samo nepravedno učvršćuje time što odvaja sebe od ostalih, a druge svrstava u grupe. Npr. prijateljice iz Njujorka naziva – moje bulimičarke (ili su promiskuitetne) ili kasnije moje

veganke, sa negativnim prizvukom. One su nesrećne i ne zaslužuju da budu personalizovane. Klika koja se divi i zavidi Isto je sa okruženjem u Beogradu. Manekenke jednostavno predstavlja – ovo su devojke. Slično je sa okruženjem u srednjoj školi: “Hodali smo hodnikom kao kralj i kraljica, okupljali kliku koja nam se divila i kojoj smo bili misteriozni”. Oni su samo oduševljeni njihovom pojavom, a često joj zavide. U ovakve likove spadaju i konobari, vozači i ostali. Likove koje ona izdvaja i imenuje jesu – dadilja Likica, najbolji drug Nikola, misteriozni dečko Marko i na nešto nižem nivou drugarice Maja, Vesna, Nikolina devojka studentkinja književnosti i Markova drugarica Milica. Kada je reč o liku dadilje Likice koja je završila studije na Sorboni, pre svega treba sagledati kako je Lana doživljava. Iako se Lana divi njenoj ličnosti, ipak su joj najvažnije emocije koje ona od nje dobija. “Porasla sam. A Liki je otišla kad je shvatila da mi više nije potrebna. (…) Liki nedostaješ mi. Nedostaje mi tvoja podrška i mudrost. Tvoja pozitivna energija, jer si ti uvek znala šta da kažeš pa da se osećam kao najbolja osoba na svetu.” Nikola iz friend zone i posrnula studentkinja književnosti Slično je sa ostalim likovima. Najviše pažnje posvećeno je odnosu sa Nikolom koje je primer savršenog (a kako drugačije) muško-ženskog prijateljstva. Nikola je beogradski šmeker, popularan i uspešan mladić. Okruženje ne shvata da su oni samo prijatelji, a komentar koji junakinja daje otkriva njenu percepciju sebe i drugih: “Ljudi bi možda razumeli da smo ružni, debeli, odbačeni, pa da se držimo zajedno jer nas povezuje nesreća. Bili bismo shvatljiviji da sam ja nakaza koju on sažaljeva ili da je on mali štreber koji meni treba zbog, recimo, dobrih ocena. (…) Ljudi ne razumeju nas koji imamo sve.” Nikola je stalno podseća na to da je ona savršena i posebna. Slično je i njegovo viđenje drugih ljudi: “Ne mogu da trpim ta njena seljačka sranja koja nosi iz kuće. Sramota me je da me vide s nekim ko na sebe stavi kožni šorts, korset i cipele s platformom u isto vreme.”

Odnos sa Majom i Vesnom je ocenjen kao ,,niži” po vrednosti u odnosu na opisane. Ne zbog materijalnog bogatstva, koje one svakako poseduju, već zato što su one etiketirane kao osobe okrenute tračevima i imaju niže ciljeve, a Lanin svet ne prašta nesavršenosti. Lik Nikoline devojke studentkinje književnosti trebalo je da bude izuzetak. Devojka koja od početka ne pripada ovom svetu ni po ponašanju, a ni po izgledu (“Za razliku od svoje devojke, on je izgledao seksi”). Lana je voli zato što sa njom može da razgovara o umetnosti, ali ima potrebu da je ,,popravi” na planu zičkog izgleda zbog čega su joj zahvalni i ona i Nikola. Ipak, devojka doživljava veliku promenu, gubi interesovanje za umetnost i okreće se kupovini krpica, nakon čega se podvrgla estetskim zahvatima i postala neprepoznatljiva. Lana opet dokazuje svoje savršenstvo u odnosu na posrnulu studentkinju književnosti. Neodoljiva kao Getsbijeva Dejzi Najzanimljiviji je odnos Lane prema sporednom liku Milice, drugarice njenog dečka: “Posmatrala sam je. Bila je sva zaobljena. Imala je duge noge, ali butine su joj bile spojene od gojaznosti. (…) Imala je lepo lice, pomalo bezlično, ni sa jednom posebnom karakteristikom. Debeljuškasta prosečna devojka. Ovo saznanje mi je donelo olakšanje i počela sam da se osećam kao Getsbijeva Dejzi. Neodoljiva, prelepa, pomalo ohola…” Lana ne oseća ljubomoru jer devojka ne izgleda lepo po standardima koje nameću tinejdžerski časopisi. Jedini iskorak iz sveta beogradske bajke jeste ljubav sa Markom koja se ne završava srećnim krajem. Ne, Lana nije ostavljena, već je ta ljubav okarakterisana kao neostvariva. Junakinja u njoj doživljava i patnju i bol, ali i bajkovite trenutke. Kakav je to svet kcije autorka ponudila čitateljkama? Autorka nudi beogradsku bajku koja treba da postane predmet želje i očekivanja sa junakinjom koja pokušava da razbije predrasude o sebi, a neprestano učestvuje u potvrdi stereotipa o drugima što doprinosi tome da se ona oseća bolje i sigurnije.

AKTIVIZAM

Izazovi LGBT populacije u Bugarskoj Piše: Gloria Filipova

U patrijarhalnim i tradicionalnim društvima, poput bugarskog, LGBTI populacija se suočava sa mnogim izazovima na različitim nivoima, ali je važno da postoji konstantan rad na tome da se oni prevazilaze. Najviše problema javlja se u domenu pravne i zdravstvene zaštite, uskraćivanja fondova z a b o r b u p r o t i v H I V- a , h o m o f o b i č n i h i transfobičnih stavova u društvu i negativnog prikaza u medijima. U ovom trenutku četiri organizacije aktivno rade na ovom polju – „Bilitis“, fondacija „GLAS“, organizacija mladih „Diestvie“ i „Single step“, kao i tri neformalne grupe – „LGBT HHH kolektiv“, „TIA“ i „The Queer Squad“. Pravna zaštita za LGBT osobe Jedini zakon koji pruža neki vid zaštite je Zakon o zaštiti od diskriminacije, ali on mahom prepoznaje samo LGBT osobe. U ovom zakonu prepoznate su kategorije „seksualna orijentacija“ i „promena pola“, pri čemu je potonja formulacija problematična s obzirom na to da može biti tumačena na različite načine. Prema tumačenju, zakon štiti samo osobe koje su prošle tranziciju i koriste hormonsku terapiju, dok mnoge transrodne i ne-binarne osobe nisu prepoznate. Termini „rodni identitet“ i „rodna ekspresija“ bili bi adekvatniji. Pominjanje ovih termina u Zakonu je kraj svake pravne zaštite. Nasilje prouzrokovano homofobijom i transfobijom nije prepoznato kao zločin iz mržnje, niti se ovi motivi tretiraju na sudu kao otežavajuća okolnost. S obzirom na to da zločin iz mržnje nije pravno prepoznat, ne postoji način da se ovi slučajevi registruju, što se potvrdilo ove godine kada je Bilitis od Tužilaštva i Ministarstva unutrašnjih poslova potraživao

podatke za period 2015-2016 godine. Odgovor obe institucije je nema registrovanih zločina ovog tipa. Jedine informacije koje su dostupne dolaze sa sajta koji je pokrenula Fondacija GLAS putem koga LGBTI osobe mogu prijaviti ovakve napade. Bračna jednakost Građanski brak je jedina legalna forma koja pruža izvesna prava i deniše porodične dužnosti. Bračna zajednica je denisana u članu 3 Bračnog zakona koji navodi da „svaka osoba ima pravo da sklopi brak i formira porodicu pod uslovima opisanim ovim zakonom“, a jedini uslov za sklapanje braka je „zajednička, slobodna i eksplicitna saglasnost muškarca i žene“. Član 4 navodi da je građanski brak jedino legitiman ukoliko je zaključen u formi denisanoj ovim zakonom. Ispostavlja se da su posledice koje to donosi mnogo veće od prava na nasleđivanje i zajedničkih roditeljskih prava. Bilitis je 2016. godine sproveo kvalitativno istraživanje koje se sastojalo od intervjua sa 50 ispitanika, sa ciljem da istraži situaciju „porodica duge“ u Bugarskoj. Finalni izveštaj pokazuje da postoji na desetine drugih prepreka sa kojima se susreću članovi ovih nepriznatih porodica od kojih se najčešće pominju: pristup zdravstvenoj zaštiti, nemogućnost usvajanja dece u okviru porodice, ograničen pristup reproduktivnim pravima, nepostojanje roditeljskih prava za nebiološke roditelje, starateljstvo nad decom nakon razvoda,

alimentacija, nedostatak zaštite u slučajevima porodičnog nasilja i kršenje slobode kretanja. Važno je pomenuti da, osim građanskog braka, nijedan drugi tip građanskog partnerstva ili kohabitacije nije omogućen ni heteroseksualnim parovima jer bi kreiranje takvog pravnog okvira nužno pružilo veća prava i LGBTI osobama. Transrodne osobe Veliki problem transrodnih osoba je nedostupnost prilagođavanja pola i nejasna procedura promene ličnih dokumenata. Sudski procesi u velikoj meri zavise od toga koliko je sudija „gej frendli“. Proces tranzicije problematičan je i iz razloga što ne postoje medicinske usluge u Bugarskoj koje odgovaraju trans* osobama, specijalisti odbijaju da ih prime ili se ponašaju na diskriminatoran i uvredljiv način. Trans* zajednica je prepuštena sama sebi u toku procesa pa ljudi razmenjuju informacije međusobno putem interneta, što može biti opasno po njihovo zdravlje. Ova tema je još uvek u velikoj meri obavijena velom stigme. Trans*osobe se suočavaju sa nasiljem i diskriminacijom, ali ti slučajevi uglavnom ostaju nevidiljivi u široj javnosti, kao i unutar LGB zajednice koja je prilično transfobična. Interseks osobe Do nedavno, interseks je bio nepoznat termin u Bugarskoj ali danas se, zahvaljujući jedinom otvoreno interseks aktivisti u zemlji Polu Neidenovu, retko izostavlja slovo „I“ u akronimu. Nekon višegodišnje borbe sa sistemom Pol je dobio sudski proces i postao prva interseks osoba čije su ime i pol promenjeni u ličnim dokumentima. Ovo je bio veliki uspeh, a njegov rad i prisutnost u medijima povećali su vidljivost i razumevanje za interseks osobe. Uprkos tome, tzv operacije „normalizovanja“ pola kod beba još uvek nisu kriminalizovane, a biti interseks u binarnom društvu znači biti okružen stidom I stigmom. Politička podrška Glavni razlog svih pravnih zastoja jeste nedovoljna politička podrška. Nijedna vladajuća partija u parlamentu nije pokazala volju da radi sa LGBTI zajednicom, a stalna promena vlasti ne

omogućava kvalitetan dijalog između organizacija i predstavnika vlasti. Ni Bugarska nije imuna na širenje desnih ideologija na međunarodnom nivou, te broj tzv. „patriotskih“ pokreta u zemlji raste. Veliki broj neformalnih grupa i organizacija, poput „Nacionalnog otpora“, širi mržnju i napadaju sve manjine – najviše LGBTI osobe, Rome i izbeglice. U parlamentu se trenutno nalazi koalicija koju čine tri partije: IMSO - Bugarski nacionalni pokret, Nacionalni front za spas Bugarske i Napad koje su otvoreno homofobične. 2014. godine za lidera Napada Volena Siderova predložena je kazna na 1-5 godina zatvora kao i novčana kazna zbog Soja Prajda, ali je to ostalo samo predlog. Pre par meseci lider političke partije Volya, Veselin Mareški, rekao je da bi svi gej političari trebalo da progovore o svojoj seksualnosti jer skriveni homoseksualni političari mogu biti ucenjivani, što je jasno diskriminatorna izjava. Politička podrška uglavnom dolazi u vreme Soja Prajda i to mahom iz drugih zemalja ili opštinskih odbornika na sopstvenu inicijativu. 2017. godine Soja Prajd je dobio podršku 17 diplomata i predstavnika UNICEF-a i UNHCR-a u Bugarskoj. Zajednica Najveći problem kada je okupljanje zajednice u pitanju jeste nedostatak LGBTI mesta u Bugarskoj. Postoje samo noćni klubovi u kojima nije dozvoljen ulaz tinejdžerima, a stariji ne odlaze često. Postoji velika potreba za društvenim centrom koji će biti sigurno mesto u kome će se ljudi okupljati ne samo zbog žurki, već i radi podrške, komunikacije, učenja i razmene. Organizacije zajednički rade na formiranju LGBTI centra koji će pružati različite servise, kao što su psihološka i pravna podrška. Uprkos svim ovim barijerama i negativnim stavovima, LGBTI zajednica je postala vidljivija i ujedinjenija. Proteklih godina svedočili smo kreiranju neformalnih LGBTI grupa i kolektiva, a LGBTI organizacije sarađuju i koordiniraju zajedničke aktivnosti. Sve su ćešća okupljanja i događaji, broj učesnika Soja Prajda raste iz godine u godinu (preko 3000 u 2017.) i sve veći broj ljudi se uključuje i aktivno bori za svoja prava. Sve nam to daje nadu za osnaživanje zajednice koja će se zajedničkim snagama izboriti za svoja prava.

KULTURA

Straight Edge i politika Piše: Jelena Ostojić

Kako

je nastao iz najradikalnijeg supkulturnog pokreta, Straight Edge je uvek bio u uskoj vezi sa politikom. Ono što se može primetiti kod pripadnika ovog pokreta je da su levo orijentisani. Takođe, pokret je bio čvrsto povezan sa feminizmom jer je drug free život bio viđen kao deo individualnog oslobađanja žena, u kojem one preuzimaju kontrolu nad svojim telima, bivaju nezavisne i razvijaju sopstvenu snagu. Ipak, Straight Edge je najprirodnije povezan sa antifašističkim političkim ubeđenjima. Podržavati antifa politiku znači boriti se protiv autoritarizma, a za samoopredeljenu, ekonomski pravednu zajednicu, u kojoj ljudske različitosti mogu da koegzistiraju u solidarnosti, međusobnom poštovanju I miru. Straight Edge, prema rečima Sare Kvael, predstavlja pokušaj razvitka određenih sopstvenih vrlina koje se mogu pokazati korisnim u borbi za antifa zajednice, odgovornost, podizanje nivoa svesti I nezavisnost.

Praktično je nemoguće uspostaviti, održati ili odbraniti antifa zajednice bez preuzimanja odgovornosti, jer je cela poenta koja stoji iza ideje takvih zajednica da nam nisu potrebne vođe ili ljudi koji će da nam govore šta da radimo, zbog toga što sami preuzimamo odgovornost da razmišljamo, odlučujemo i delamo za sebe. Svesnost je neizbežan kvalitet u tom pogledu. Teško je ponašati se odgovorno u zajednici ukoliko nismo svesni šta je ono što se u njoj zapravo događa. Svesnost će se teško razviti ukoliko nije prisutan barem osećaj nezavisnosti, što znači da treba da budemo sposobni da sami shvatimo šta se dešava i da ne zavisimo od indoktrinacije nekog „velikog brata”. Suzdržavanje od opojnih supstanci ima i simbolički i politički značaj, koji ide dalje od samog uzdržavanja od opojnih supstanci. To je izjava da nismo naklonjeni tome da pustimo da nešto drugo upravlja našim životima: ne samo droge, već i korporacije, političari, policija, naši roditelji, šta

god stane na put našem samoopredeljenju i načinu na koji želimo da radimo bilo šta. Ovo je način da pokažemo da smo spremni da preuzmemo sopstvene živote u svoje ruke u originalnom, beskompromisnom duhu panka. Ovakav stav može se smatrati revolucionarnim jer se radi o svesnosti, borbi protiv sistema, oslobađanju i odlučivanju o sopstvenoj sudbini. QUEER EDGE: Premošćavanje razdaljine između Straight Edge-a i queer kulture Prema rečima anarhiste, queer i Straight Edge aktiviste, Nika Riotfaga, najčešći razlog zbog kog queer osobe konzumiraju alkohol je to što se na taj način upoznaju. Većina mesta na kojima mogu da se sretnu queer osobe u uskoj je vezi sa alkoholom. On tvrdi da queer osobe konzumiraju alkohol i droge kako bi imali seks. Naravno, ovo nije isključivo u vezi sa queer osobama, ali je čest slučaj. Moguće je da je veliki razlog tome činjenica da je queer seks često povezivan sa bolešću, zastranjivanjem, grehom, strahom i sramotom. Seks između dva muškarca prikazivan je kao odvratan i neprirodan, dok se za seks između dve žene govorilo da je beznačajan, osim ukoliko je u pitanju fantazija servirana za strejt muškarce. Iako je delovalo kao da među Straight Edge pripadnicima nema mesta za queer osobe, nekoliko individualaca i bendova uspelo je da „progura” Queer Edge identitet, koji se stopio sa Staight Edge idealima, beskompromisno ističući sliku queer osobe. Queer i Straight Edge kulture imaju mnogo da ponude jedna drugoj. Queer kultura bi trebalo da prisvoji Straight Edge ideje o posvećenosti zdravlju, samopoštovanju i usmerenosti na odluke kada je u pitanju životni stil, kao i osećaj za to kako individualni izbori mogu da utiču na širu zajednicu. Queer kultura može da ponudi odbacivanje muževnosti i rigidnosti koji muče scenu odbacivanje pseudomoralizma, pseudomilitanata i, na kraju svega, malo smisla za humor.

ulogama muškarca i žene. Način na koji se hardkor izražava je veoma agresivan i moćan. Način na koji hardkor bendovi nastupaju, njihova pojava i tekstovi nisu nimalo „ženstveni”, sudeći prema društvenim normama. Od žena se ne očekuje da budu takve, već da budu mile, nežne i poslušne, tako da svaka žena koja želi da bude deo scene mora da prekrši ta pravila. Muškarci na sceni koji imaju stereotipna ubeđenja o ulogama polova imaju problem kada se žene ponašaju isto kao oni. Oni se osećaju neprijatno kada žene stejdždajvuju3, kada su borbene, pevaju jakim, agresivnim glasom ili koriste „ružne” reči. Mnogi muškarci imaju „romantičnu” predstavu o tome kakva devojka treba da bude i sve navedene stvari vide kao „gubitak ženstvenosti”. Vrlo često su žene na koncertima bile one koje su fotograsale, organizovale koncerte ili pravile fanzine, što znači da su one održavale scenu, ali je bilo neprihvatljivo videti ih u masi. Bilo je potrebno neko vreme da žene budu prihvaćene na hardkor sceni. Ženski Straight Edge je uvek bio raznovrstan. Devedesetih su u okviru pokreta organizovana sestrinstva. Danas je sve više ženskih članova Stragiht Edge bendova i one su postale deo mnogih bitnih projekata u okviru pokreta. Straight Edge je pravo da budemo ono što jesmo Straight Edge, po verovanju čoveka kojeg nazivaju njegovim tvorcem, nije lajfstajl - to nije pažljivo odabran stil života, već ono što čovek zapravo jeste - njegovo prirodno ponašanje. Straight Edge osoba se ne opire potrebi za konzumiranjem psihoaktivnih supstanci, ona je takvog sklopa da joj one jednostavno nisu potrebne. Straight Edge nije način života u kom podležemo mejnstrim predstavama pokreta, pa pažljivo biramo kakvu literaturu čitamo, koje sajtove posećujemo i kakvu odeću nosimo (uprkos postojanju velikog broja „Straight Edge odeće”), već naše potpuno prirodno ponašanje. Straight Edge je nastao kao još jedna pobuna protiv dogme i od njega ne treba praviti novu dogmu.

Žene u Straight Edge Punk krugovima Straight Edge zajednica stvorena oko hardkor pank bendova je pretežno muška. Njihova dominacija na ovom polju je veoma jaka, najverovatnije zbog generalnih predstava o

HOROSKOP

Septembar 2017. Predviđa: Posrnuli Merlin

Ovan (21. mart - 19. april)

Vaga (23. septembar - 22. oktobar)

Posao: Dobra vest. Pojeftinile su pelene. Zdravlje: Čuvajte se promaje. Ljubav: Novi zakon sputava ljubavnika u Vama.

Posao: Niste razumeni pa ste ponovo dobili ugovor o delu. Zdravlje: Povećana dioptrija Vas sprečava da vidite dalje od svog nosa. Ljubav: Bez brige, Vaš predmet je odavno zastareo.

Bik (20. april - 20. maj) Posao: Neočekivani dobitak - 3000 dinara. Zdravlje: Problemi sa disanjem usled povećane koncentracije puteva u vazduhu. Ljubav: Neodoljivi ste. Moraće da Vas poljubi.

Blizanci (21. maj - 21. jun) Posao: Nova funkcija od Vas zahteva i novi imidž. Marame su uvek u trendu. Zdravlje: Dezorijentisanost zbog previše vitamina D i S. Ljubav: Romantične porukice su passé. Pokušajte sa otvorenim pismom.

Rak (22. jun - 22. jul) Posao: Dosta kukanja, u ovom gradu svi moraju da rade! Zdravlje: Na pravom ste putu da ozdravite. Ljubav: Nećete se venčati ove godine. Ako je za utehu, neće ni premijerka.

Lav (23. jul - 23. avgust) Posao: Imate tu čast da se nalazite u 10.8% nezaposlenih. Zdravlje: Ne brinite, pregled koji čekate desiće se pre 2021. Ljubav: Ne znate šta ćete sa silnim kusima koje dobijate od udvarača.

Devica (24. avgust - 22. septembar) Posao – Kolege Vam spremaju aferu dok ste na poslovnom putu. Zdravlje – Izdržite, knjižica samo što nije. Ljubav - Budite Šekspir svoje današnjice.

Škorpija (23. oktobar - 22. novembar) Posao: Zadruga zapošljava, stalni posao na četiri godine. Zdravlje: Napredno. Ljubav: Dijalog rešava sve sukobe.

Strelac (23. novembar - 21. decembar) Posao: Biće bolje za dve godine. Zdravlje: Izbegavajte centre za socijalni rad. Ljubav: Izbegavajte centre za socijalni rad.

Jarac (22. decembar - 20. januar) Posao: Pre osnivanja rme potražite ličnu kartu i proverite da naziv nije već zauzet. Zdravlje: Oblačite se slojevito. Ljubav: Stigle rode. Vaša beba je krupna, zdrava i spremna za rijaliti.

Vodolija (21. januar - 19. februar) Posao – Pređite sa malina na oklagije. Zdravlje – Ne negirajte svoju bolest, bradate čike Vam mogu pomoći. Ljubav – Voljeni ste, svi žele Vaš portret.

Ribe (20. febrar - 20. mart) Posao – Ove nedelje ste 1h cepali drva, dakle, zaposleni ste. Zdravlje – Visok holesterol, pređite na sedviče bez majoneza. Ljubav – Svi Vas muvaju, a Vi neutralni.

Ako želiš da: - naučiš kako funkcionišu mediji i društvene mreže - analiziraš medijski sadržaj - kritički promatraš sadržaje masovne kulture - pišeš i objavljuješ autorske članke - istražuješ teme koje su tebi važne i poboljšaš svoju medijsku pismenost

PRIJAVI SE U ”ŠKOLU MEDIJSKE PISMENOSTI” Prijave za jesenji semestar biće otvorene od prvog septembra!

Pročitajte više informacija na našem sajtu

www.czm.org.rs Centar za marginu - CZM centar_za_marginu @CentarZaMarginu