Magazin "Promaja", 6. broj: decembar 2018

šesti broj

Sajsi MC BITI GEJ IKONA JE NAJVIŠI RANG

Reč urednika

Osnivač Centar za marginu

Dragi čitaoci i čitateljke,

Urednik Nemanja Marinović

pred vama se nalazi novi broj „Promaje“, magazina koji već godinu dana duva baš iz svih smerova.

Promaja je srpski “brend” i ne postoji nigde drugde osim na ovim prostorima. Uvek duva kad ne treba, često smeta, pomalo i plaši, ali uvek donosi svežinu i promenu.

Dizajn i prelom Tijana Ristić Lektorisao Vladimir Tasić Naslovna fotografija Alek Živković web www.czm.org.rs e-mail office@czm.org.rs

Saradnici

Novica Radović

Marija Milutinović

Ivana Dimitrijević

Julijana Spasić

Lara Radojković

Ana Petrović

Jovana Marjanović

Emilija Bošković

Pavle Milenković

Andrijana Vuković Kristina Stevanović

Ideja za kreiranje ovakvog sadržaja proizašla je iz višegodišnjeg aktivističkog iskustva „Centra za marginu“ i njegovih članova i članica, kako u lokalnom, tako i globalnom kontekstu putem serije međunarodnih konferencija „The Global Human Rights Forums“, a pre svega iz iskustva rada sa mladim i talentovanim ljudima u okviru “Škole medijske pismenosti” koju organizujemo. „Promaja“ nastaje na uvidu da na našim prostorima ne postoji specijalizovani magazin koji se bavi ljudskim pravima u globalu, društveno relevantnim temama i aktivizmom, iako ima medija koji jako lepo o ovim temama izveštavaju. „Promaja“ teži da glas da onima koji se ne čuju i prenese autentična iskustva i priče koje se nigde drugde ne mogu pronaći.

Priče sa margine nisu „vest“, a njihove aktere nikada nećete videti na naslovnim stranama tržišno orijentisanih mejnstrim medija. Iz tog razloga ovim magazinom otvaramo prostor za njih, a ujedno stvaramo i mogućnost mladim, perspektivnim ljudima punim entuzijazma, volje i energije da se ispolje, istražuju i analiziraju. U pitanju su studenti i alumnisti naše „Škole medijske pismenosti“ iz čijeg pera je izašao određeni broj tekstova koje imate priliku da čitate. Kao potpuno volonterski projekat „Promaja“ ima „privilegiju“ da ne zavisi od tiraža ili klikova, već da sadržaj u potpunosti kreira u skladu sa društvenom relevantnošću i vrednostima za koje se kao organizacija zalažemo, a sigurni smo da će tekstovi pronaći put do svoje publike.

Ono što vam zasigurno možemo garantovati jeste da priče koje pročitate u „Promaji“ nećete nigde drugde.

Uostalom, čitajte nas i dalje i uverite se sami.

Nemanja Marinović, urednik

Sadržaj

30.

Zaostavština Bernarda Bertolučija

31. Analiza - Jovana Marjanović

Bertoluči: Nepokolebljivi antikonformista

33. Analiza - Julijana Spasić

“Poslednji tango u Parizu”: Tanka granica između krivičnog i umetničkog dela

4. Kolumna - Nemanja Marinović

Decembarske aktivističke radosti: BeFem i Merlinka

5. Aktivizam

Tribina “Seksualno nasilje: zakon jače(g)

8. Priča sa naslovne strane - Sajsi MC Biti gej ikona je najviši rang

18. Portret - Julijana Spasić

Banditi u potrazi za stanom

22. Živa biblioteka - SOS volonterka za žene koje su

14.

Nemanja Marinović Jedna noć i kajanje: seksualno nasilje unutar gej zajednice

preživele nasilje Najčešći stereotip je da su žene mazohistkinje

25. Strip - Ana Petrović Toni Zec

26. Rezon - Emilija Bošković

Sve su to vještice: “Chilling Adventures of Sabrina” - intersekcionalnost i glasovi sa margine

28. Perspektiva - Andrijana Vuković

Ka promeni medijske predstave hraniteljstva

36. Ekologija - Kristina Stevanović Kako je majmun ukrao Božić

39. Reportaža - Ivana Dimitrijević

I mi Rola za trku imamo! Običaj tetoviranja kod balkanskih naroda

42. Iz ugla mladih - Lara Radojković

Manjak pilota - Uzroci, realnost i posledice

6.

Marija Milutinović HIV pozitivnim osobama savremeniji lekovi na kašičicu

44. Kultura - Jovana Marjanović

“Varvari”: suočavanje sa prošlošću

Kolumna

Decembarske aktivističke radosti: BeFem i Merlinka Piše: Nemanja Marinović

D

ecembar je pravi aktivistički mesec, s obzirom na to da se veliki broj međunarodnih dana posvećenih podršci različitim marginalizovanim grupama obeležava baš ovog meseca. Ipak, zadržaću pravo na subjektivnost i reći da su dva najznačajnija aktivistička događaja u decembru – BeFem, festival feminističke kulture i akcije i međunarodni festival kvir filma „Merlinka“.

Ove godine sa verovatno najboljim programom do sad.

Befem je održan prvog vikenda decembra i ponudio raznoliki zanimljivi sadržaj. Istorija feminističkih uspeha, neuspeha i uspomena prikazana je putem radionice „The way we were – arheologija naših feminističkih sećanja“.

Panel „Zajedno stvaramo istoriju – zajedno gradimo mir“, prikazao je, kako stoji u programu festivala, mlade žene koje već pet godina svojim ličnim primerima, iskustvom i snagom kreiraju drugaciju – žensku, mirovnu istoriju na području sestrinstva i jedinstva, koje neki nazivaju „odnosom Beograda i Prištine“: Jelenu Memet, Sonju Antić, Zanu Hoxha Krasniqi i Erblinu Rashiti. Aktuelna tema natalitetnih politika obrađena je u okviru panela „Majčinstvo u doba mera štednje i neokonzervativizma“ koji je moderirala Jovana Gligorijević. Zanimljiv deo programa je i radionica tanga koju su vodile Ivana Miučić i Andrea Forca – „The queer side of tango“, koja omogućava ples van heteronoormativnih obrazaca tradicionalnog argentinskog tanga, kao i performans „Izbeglica“ Lane Zdravković.

Drugog dana festivala održan je i otvoreni razgovor „On me voli na svoj način: ogledi o rodno zasnovanom nasilju u popularnoj kulturi“, a prethodno su prisutni mogli da prave kolače sa Super bakama. Panel „#MeToo – da li ste objavili nasilnika“, govori o uspehu i neuspehu ove svetske kampanje u Srbiji i, kako poziv navodi, dometima socijalnih pokreta i kampanja protiv nasilja prema ženama i kakve rezultate ovakve inicijative daju ili mogu da daju u Srbiji i regionu.

Tema seksualnog nasilja otvoriće i „Merlinka“ festival, putem tribine „Seksualno nasilje: zakon jače(g)“ koju naši studenti „Škole medijske pismenosti“ organizuju pre samog otvaranja festivala, 6. decembra u 19h. Više o tribini možete pročitati u narednom tekstu. Nakon tribine biće otvorena izložba „Life in transition – LGBTQ Serbia“, a potom će uslediti svečano otvaranje festivala na kome

4

će nastupiti Bojana Stamenov i biti prikazan film „Happy Prince“ Ruperta Evereta koji govori o životu Oskara Vajlda. Hit festivala i ove godine biće revija kratkih filmova koja će se održavati u „Klubiću“ Doma omladine, a na kojoj će biti prikazana 82 kratka filma iz 35 zemalja.

Drugog dana festivala publika će biti u prilici da izabere najbolji ultra kratki film do pet minuta trajanja.

Iz dokumentarnog dela festivala, preporučujem film „Peder trandža“ koji prati MC Lin Da Kuebradu, crnu trans ženu, izvođačicu i aktivistkinju koja živi u siromašnom delu Sao Paola i čiji se elektrizirajući nastupi sa puno golotinje hrabro bore sa brazilskim hetero-normativnim mačizmom. Za ljubitelje pop kulture i Holivuda, tu su dva zanimljiva dokumentarca: „Teb Hanter poverljivo“, o nedavno otkrivenoj pravoj seksualnosti ove seks ikone pedesetih godina prošlog veka, kao i film „Skoti i tajna istorija Holivuda“ koji pruža portret neobuzdane holivudske legende Skotija Bauersa čiji su memoari zabeležili decenije koje je proveo ispunjavajući seksualne želje zvezdama.

Sa spiska igranih filmova, pored „Srećnog princa“ izdvojio bih „Legendu o kamenu“ smeštenu u Tajpej koji je ovih dana zanimljiv kao oaza gej populacije u istočnjačkim zemljama i grad u kome je održan najveći Prajd u Aziji. Zabranjivana priča iz Kenije, film „Rafiki“ takođe bi morao biti na vrhu liste za gledanje. Za ljubitelje pisane reči, biće emitovana dva filma o istaknutim ličnostima iz ove sfere: film „Vita i Virdžinija“ donosi nam istinitu priču o ljubavnoj aferi između popularne autorke Vite SakvilVest i književne ikone Virdžinije Vulf, a „Možete li mi ikada oprostiti“ je još jedna istinita priča, ovaj put o najprodavanijem biografu poznatih, Li Izrael. Na programu se nalazi i nacionalna premijera dokumentarnog filma Želimira Žilnika „Među ljudima: Život i gluma“. Čast da svečano zatvori festival dobila je reperka sa naše naslovne strane, Sajsi MC, o čijim stavovima na ovu i druge teme možete čitati u intervjuu Pavla Milenkovića. Nakon nastupa biće emitovan film „Nož+srce“ sa Vanesom Paradi u glavnoj ulozi. Uživajte u decembru!

Aktivizam

Tribina “Seksualno nasilje: zakon jače(g) 6. decembar u 19h, Dom omladine - “Merlinka” festival.

“Šokantna ispovest dečaka iz Kladova: Silovao me je bukvalno gde je stigao” “Šokirala sve u Parovima: silovao me je, vezao mi noge, a onda...”

“Silovao me je poznanik jer je mislio da su lezbejke dobre samo za jednu stvar” “Potresna ispovest brutalno zlostavljane Lajkovčanke: muž me je tukao, silovao i golu vozio po gradu” “Tinejdžer tri sata plakao dok je pričao kako ga je kreator seksualno maltretirao”

O

vo su samo su neki od medijskih naslova koji govore o sveprisutnom seksualnom nasilju. Naslovi su senzacionalistički i u najvećem broju slučajeva ugrožavaju dostojanstvo žrtve, izlažu i često okrivljavaju samu žrtvu. Osim ovakvih tekstova, relevantnih istraživanja nema, a o seksualnom nasilju se najčešće ćuti.

Istraživanje heteroseksualnog seksualnog nasilja i muškog nasilja prema ženama razvijena je i prisutna tema. Diskusija o nasilju unutar istopolnih zajednica novijeg je datuma. Diskusija o istopolnom seksualnom nasilju još je na začetku. Ili nije ni otvorena. Seksual-

no nasilje u istopolnim zajednicama je tabu, pokriven velom stida i straha. Zavet ćutanja je izrazito dubok.

To je duboko uznemirujuća tema o kojoj biramo da ne znamo. Kada to biramo, lepimo etiketu stigme na to iskustvo. Kada biramo da se sa tim ne suočimo, stvaramo atmosferu u kojoj je prijaviti i tražiti pomoć unapred onemogućeno. Negiramo i delegitimišemo to iskustvo.

Ovim panelom, mi želimo to da promenimo. Kada kažemo „mi“, mislimo na studente „Škole medijske pismenosti“ koju organizuje udruženje građana “Centar za marginu”, mlade ljude koji strastveno skidaju medijski mrak. Panelom „Seksualno nasilje: zakon jače(g)“ nevidljivo učinićemo vidljivim.

Panel će biti realizovan 6. decembra 2018. godine u prostoru Doma omladine, sa početkom u 19 časova, na otvaranju „Merlinka“ festivala. U uvodnom delu, novinarka Marija Antić razgovaraće sa aktivistkinjom Kristinom Kastelec, koja će govoriti o nasilju koje je doživela. Nakon ovog dela, panel diskusiji pridružiće se aktivista Nemanja Marinović. Tribinu moderira Nina Jovanović.

Vidimo se na otvaranju “Merlinke”!

5

Društvo

HIV pozitivnim osobama savremeniji lekovi na kašičicu Piše: Marija Milutinović Fotografije u tekstu: unsplash.com

U

Srbiji se medikamenti za ovaj virus zbog nedostatka sredstava za nove testove prepisuju na osnovu simptoma koristeći neke koji se ne primenjuju duže vreme ni u jednoj drugoj državi, pa je životni vek pacijenata kod nas kraći i sa više negativnih efekata u donosu na delove u kojima se prepisuju oni novijeg datuma.

Jelena, šezdesetogodišnjakinja iz Beograda, kao i većina svojih vršnjakinja radi, brine o porodici, čuva unuke, međutim ono što je od njih izdvaja je to što već 32 godine živi sa HIV-om. Kada je saznala da je pozitivna o HIV-u se u našoj zemlji malo znalo, tako da tada, sa svojih 27 godina, nije ni znala šta joj se dešava.

-„Ja sam postala HIV pozitivna kao intravenozni korisnik droga. Za svoje stanje nikoga nisam krivila jer kada se nesavesno ponašate svesni ste da nešto može da vam se desi, a meni se upravo to desilo“, navodi ona.

Terapija se u Srbiji prvi put pojavila 1997.godine i to samo dva leka, tako da je ona skoro 13 godina živela bez terapije i u tom periodu rodila ćerku koja ni sada ne zna da joj majka ima HIV. Danas je situacija drugačija jer su se u međuvremenu

6

pored ta dva leka pojavili i novi, pa doktori na infektivnoj klinici danas raspolažu sa 15 različitih lekova.

Dve grupe lekova koje se koriste u lečenju HIV-a su Analozi nukleozida koji sadrži pet lekova i Nukleozidni analozi koji sadrži šest lekova. Neke od nuspojava koje se najčešće javljaju posle uzimanja ovih medikamenata su mučnina, vrtoglavica, konstantna malaksalost, gubitak apetita i jaki bolovi u stomaku, piše u izveštaju JAZAS-a.

Problem sa ovim lekovima je što oni, iako su delotvorni i pacijentima pomažu da im broj kopija virusa u krvi bude nula, na njih ostavljaju i neželjene efekte.

Uvođenjem savremenijih lekova druge i treće generacije i nabavkom testova za rezistenciju na terapiju kvalitet života kod mnogih pacijenata bio bi na višem nivou.

Načelnik odeljenja za HIV i AIDS na Infektivnoj klinici u Beogradu prof.dr Ðorđe Jevtović objašnjava da je antivirusna terapija kombinacija nekoliko lekova istovremeno i da su svi oni dostupni o trošku RFZO-a, ali problem je što oni nisu i najmoderniji.

-„Sve su kombinacije efikasne u postizanju optimalne supresije replikacije virusa, ali neke od tih ,,zastrelih”

kombinacija imaju i značajna neželjena dejstva, zbog čega su i napuštene u bogatim zemljama, a korsite se još uvek u zemljama Trećeg sveta“, kaže doktor Jevtović.

Neželjena dejstva Veoma je važno razlikovati neželjena dejstva lekova od simptoma bolesti jer se simptomi leče na drugačiji način. Neželjeni efekti na ove lekove su mučnina, bol u stomaku, nesvestice, tahikardija i temperatura, zbog čega se određeni pacijenti odlučuju da odustanu od terapije, ali profesor Jevtović kaže da oni nisu većina. Ðurica Stankov, aktivista ,,AS centra“ već 12 godina ima HIV, redovno koristi terapiju i kaže da ona na njega deluje i da do sada nije imao nekih zdravstvenih problema što se tiče HIV-a, ali u poslednje vreme ima određene zdravstvene probleme za koje kaže da su izazvane upravo terapijom.

-„S obzirom na to da ovu terpiju moraju da piju čitavog života, ljudi posle više godina uzimanja terapije postepeno počinju da se razboljevaju od tih lekova, a ne od HIV-a i ta terapija je zaista štetna i napada vitalne organe. Ja već tri godine imam problem sa polineoropatijom. Čitav deo leve ruke prosto kao da je druga država, osećam kao da non-stop mravi mrve nešto, kao da nije moj deo tela“, kaže Stankov.

Jelena, za razliku od njega, pored HIV-a boluje i od hepatitisa C, tako da joj je jednom prilikom doktorka baš iz tih razloga prepisala lekove srednje generacije od kojih joj je pozlilo. S obzirom na to da virus na svakog drugačije deluje, veći izbor lekova, ali i dostupnost testova na rezistenciju koji bi svakome odmah pokazali koji mu lek najviše odgovara, uštedeli bi i novac jer se ne bi trošilo na lekove koji pacijentu ne odgovaraju, smatra Jelena.

Nadležnost Dr Dragana Vujičić, pomoćnik ministra u sektoru za lekove i medicinska sredstva kaže da je postupak stavljanja lekova na listu koji se izdvajaju na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja u nadležnosti Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

Sa druge strane epidemiolog dr Vera Joković - Kostić kaže da se odluke o lekovima donose na nivou Ministarstva zdravlja, dok se Institut za javno zdravlje bavi nadzorom nad obolevanjem i umiranjem od HIV-a i AIDS-a.

Jedna od nadležnosti RFZO-a je da sprovode postupak javnih nabavki u ime i za račun Republičkog fonda i davalaca zdravstvenih usluga u skladu sa zakonom. U sektoru za lekove i medicinska sredstva pri Ministarstvu zdravlja Republike Srbije obavljaju se poslovi koji obuhvataju praćenje i analizu esencijalne liste lekova Svetske zdravstvene organizacije, izradu predloga, praćenje i analizu sprovođenja nacionalne strategije u oblasti lekova, kao i praćenje, analizu i predlaganje mera za obezbeđivanje dostupnosti lekova.

Osim u Beogradu, infektivne klinike u Srbiji nalaze se i u Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu. Njima je, prema mišljenju Rajka Grestića iz udruženja ,,Crvena linija“ iz Novog Sada, pored savremenije terapije potrebna i modernija oprema, a u zemljama bivše Jugoslavije situacija je uglavnom slična.

-„Sto se tiče okruženja, zemlje koje su u Evropskoj uniji imaju savremeniju terapiju, dok su neke zemlje na našem nivou, a neke i zaostaju za Srbijom. Polako, ali sigurno se uvode neki novi, bar za nas novi lekovi, a nadamo se da će država, zapravo Fond, odobriti i novije lekove koji se koriste i u Evropi. On ih za sad polako uvodi na kašičicu“, objašnjava Grestić.

Sa druge strane, ono što najviše pogađa naše građane prema mišljenju Ðurice Stankova je to što se u Hrvatskoj, koja je pre dvadesetak godina bila ista država sa našom, već duže vreme koriste moderniji lekovi.

-„Ono što naše ljude zabrinjava je to što znaju da na samo 150 km od Beograda postoji mnogo bolja terapija, a ne mogu da je koriste jer nisu državljani te zemlje“, objašnjava Stankov.

U Srbiji trenutno prema podacima Instituta za javno zdravlje živi oko 3200 osoba zaraženih HIV-om. Ako se bolest otkrije na vreme i odmah krene sa terapijom šansa za normalan život bez komplikacija je vrlo moguć. Terapija za koju pored pacijenata i nadležni lekari smatraju da je zastarela daje određene rezultate, što je nadležnim institucijama sasvim dovoljno i ne bave se previše ovim problemom.

Na godišnjem nivou 18 milijardi dinara Vlada Republike Srbije u avgustu usvojila je novu pozitivnu listu lekova na koju je stavljeno 68 medikamenata zastarele lekove sa liste A i A1 potroši nešto više od 18 milijardi dinara piše u planu javnih nabavki RFZO-a.

U avgustu ove godine Vlada Republike Srbije usvojila je i novu listu pozitivnih lekova na kojoj se ni ovoga puta nisu našli lekovi za HIV. Ministar zdravlja Zlatibor Lončar krajem septembra tekuće godine sklopio je sporazum sa ambasadorom Francuske Frederikom Mondolinijem o saradnji u oblasti lečenja HIV-a. Na sajtu ministarstva piše da je dogovorena intenzivna saradnja domaćih i francuskih zdravstvenih ustanova u ovoj oblasti, ali još uvek nije precizirano na koji način će se ova saradnja odvijati.

Uvođenjem modernije terapije ovim pacijentima, koji su pored institucija odbačeni i od društva, država bi pružila i kvalitetniji i duži život sa mnogo manje negativnih efekata, kakav vode građani ekonomski stabilnijih zemalja. Uspešnost lečenja bila bi na višem nivou, a verovatnoća preživljavanja dužeg od 30 godina, uz redovno uzimanje terapije, bila bi viša od 80%, smatraju stručnjaci. Procene ukazuju da bi pojavom novih generacija terapije u budućnosti životni vek ljudi koji žive sa HIV-om bio približno isti onome kod ljudi koji taj, za sada još uvek neizlečiv virus, nemaju u svom organizmu.

7

Priča sa naslovne strane

Sajsi MC

Biti gej ikona je najviši rang Razgovarao: Pavle Milenković Fotografisali: Alek Živković, Jovan Ristić

8

R

eperka Sajsi MC nastupiće ove godine na zatvaranju “Merlinka” festivala gde će izvesti pesmu “Kod tvoje devojke”, koja je proglašena nezvaničnom lezbejskom himnom. Na sceni važi za “reperku bez dlake na jeziku” koja otvoreno iznosi svoje stavove, tako da smo za novi broj “Promaje” razgovarali o tome koliko je zaista direktna, da li je njena muzika promišljeno društveno angažovana ili dolazi iz njenog trenutnog stanja i da li se Sajsi MC autocenzuriše.

Svoju karijeru započela si u dominantno muškoj sredini. Kako su izgledali ti počeci i koliko je bilo teško nametnuti se kao žena u takvim okolnostima?

To je bio drugačije vreme nego sada, ne potpuno, ali u jednoj meri da. To što sam krenula da radim bilo je novo i za mene i za okolinu i nekako smo svi bili podjednako zbunjeni, a pogotovo ja koja nisam imala iskustva u muzici, nastupanju, pravljenju pesama.

Sve se dogodilo slučajno i videlo se da scena ne zna šta će da radi sa mnom, nikako nisam mogla da se pozicioniram. Vremenom sam shvatila da tu postoje klanovi i kao mlada buntovnica odlučila sam da ne želim da budem ni u jednom. To su ekipe koje žele da te modeluju, neke moje koleginice su to već doživele, to mi se nikako nije dopalo i svoju priču nastavila sam sama, kasnije i sa bendom. Bend je takođe pokušavao da me modeluje, između ostalog zato se bend i raspao.

Misliš li da još uvek postoje ti klanovi?

Toga će uvek biti, tako funkcioniše biznis, to samo po sebi ne mora da bude loše. Jeste loše ako klanovi postavljaju nogu jedni drugima i ako su u sukobu jedni sa drugima, ali toga ima svuda, u svakoj sferi društva. Šta si u to vreme videla kao najveći izazov?

Oduvek je postojao taj problem da nisam bila ozbiljno shvaćena kao autorka, već kao neko ko je tu na sceni samo vizuelno, a ne sadržajno. To se još te 2002. godine ispostavilo kao problem i onda se provlačilo tokom godina.

Da li te je to što si feministkinja osnažilo da opstaneš na sceni ili je to lično životno iskustvo uticalo da se identitikuješ sa feminizmom?

Ovo je jako zanimljivo pitanje i mislim da si njime pogodio baš u srž mog iskustva. Meni je feminizam krenuo iz stomaka. Teorijski sam veoma malo znala o tome kada sam krenula da radim i same okolnosti u kojima sam se nalazila i moja lična iskustva dovodila su do toga da se ja definišem tako. Kada sam se susrela sa političkom sociologijom na fakultetu, gde su se u velikoj meri obrađivale feminističke teorije, zainteresovala sam se jako jer je to bio način da u teoriji potvrdim ono što u praksi proživljavam. Radi se o tome da pos-

toji takva atmosfera da se žena uvek duplo proverava – pošto si žena, da li si dovoljno dobra? Prihvaćena si tek kad te prihvate drugi muškarci. Ja sam bukvalno osetila neku vrstu straha s njihove strane. Prvi udar koji sam ja primila na početku je bio praćen komentarima – “žena ne ume da napiše dovoljno dobar tekst, zato što nema dovoljno jak ego kao muškarac”. Da je muškarac sličan tekst izneo, onda bi on bio nosilac progresa, dok sam ja “kurva koja se tripuje”. Cela priča oko feminizma je počela kad sam ja lično doživljavala neke nepravde samo na osnovu mog roda. Smatram da je potrebno da se napravi jedan mali korak napred, da se stvori klima koja omogućava svima da stvaraju bez dodatnog opterećenja i da to što prolazi jedna mlada devojka ne bude obeshrabrujuće za nju. Ja nisam odustala samo zato što mi je to bila jedina radost u životu, uhvatila sam se toga što jedino znam da radim i zato sam istrajala. Nije prijatno videti mnogo neprijatnih komentara, od onih koji su blago seksistički, pa do pretnji tipa “treba joj lomiti ciglu o glavu”. To nije prijatno nijednoj osobi bila ona formirana ličnost ili ne. Zašto stvarati atmosferu koja će obeshrabriti nekog ko nije skovan od takvog materijala kao ja?

Oduvek je postojao problem da nisam bila ozbiljno shvaćena kao autorka, već kao neko ko je tu na sceni samo vizuelno, a ne sadržajno.

Kako vidis feminizam u srpskoj javnosti?

To je i dalje loša reč, ima lošu konotaciju i pežorativno značenje. Za početak, srpska javnost ne zna ništa o feminizmu, ima najveće moguće predrasude i nedovoljno je informisana. Akcije koje idu od strane feminizma su nekad nedovoljno osmišljene. Mora mnogo da se radi na edukaciji.

Koliko smatraš da je tvoja muzika politična i na koji način biraš teme koje ćeš obrađivati? Postoji li politička agenda u tvom radu?

Postoji u tom smislu da ono što se meni lično dešava ili ono što ja detektujem u društvu provučem kroz pesmu, kao što je na primer “Bot”. Međutim, pošto ne želim da ličim na druge repere koji se bave politikom ja sam to uvila u nekakav pornografski okvir. U mojim pesama ima mnogo politike, ali ja je povežem na drugačiji način. U suprotnom bih samo bila jedna od političkih analitičara, a ja sam umetnica od koje se očekuje da to drugačije oblikuje. U pesmi “Antidepresivi” kažem “Robinja sam tvoja i zato te koljem”, to je politička poruka, ali ja je kažem metaforički jer se tako meni više dopada.

9

Da li bi za neku pesmu rekla da je Sajsin politički manifest ili su to možda sve pomalo?

Sve pomalo, ali kad su u pitanju “Antifa kučke” tu sam iscrpela sve što sam mogla, sve čemu lično stremim kad je politika u pitanju: levo, profeministički, anarho.

Sve te neke zavodljive ideje za mlade, kad si mlad i kad vidiš nepravdu i hoćeš da promeniš svet. U takvom periodu sam napisala “Antifa kučke” i to je naivna pesma u tom smislu da odražava moje viđenje kako bih ja volela da izgleda jedno društvo. “Antifa kučke” i batica iz pesme su komplementarni i oni u mojoj pesmi menjaju svet.

Postoji takva atmosfera da se žena uvek duplo proverava – pošto si žena, da li si dovoljno dobra? Prihvaćena si tek kad te prihvate drugi muškarci.

Tifani, kao i Antifa kučke, dvojako su shvaćeni u javnosti. Da li si svesno ostavila prostora za različita tumačenja i time bacila mamac i jednima i drugima?

Ne mogu da kažem da sam toliko proračunata. Meni su se nerazumevanja i ta neka talasanja jednostavno događala. To se dešavalo potpuno naturalno, nije bilo fabrikovanja. Kada je Tifani izašla, ja sam mislila da tu pesmu niko neće hteti da sluša. Nisam je ni doživljavala kao svoju pesmu, ja sam tu bila gost, dok sam tipovala na “Roze tašnicu”. Znam da neki to rade, ali ja ne mogu da čekam pogodno vreme da neku pesmu objavim jer izgorim u tom čekanju, kad nešto snimim želim da to odmah izađe. To je razlog zašto je dosta mojih pomalo nevešto napisanih pesama izašlo u javnost. “Antifa kučke” sam takođe objavila na taj način i nisam mislila da će je desničari prihvatiti kao anti-antifa. Tek kada sam čula komentare uvidela sam da sam se na nekim mestima loše izrazila, meni je jasno šta sam želela da kažem, ali je ostavilo prostora da se drugačije shvati. Volela bih da jesam bacila mamac, ali to nije bio slučaj.

Često sebe stavljaš u različite uloge, kao što je Tifani. Kako je Tifani nastala i koliko je njen lik danas relevantan?

Tifani je nastala u studiju u “Bigzu” jedne zime kad nije bilo grejanja, meni su se noge smrzle i samo sam želela da završimo snimanje i odem kući. Damjan mi je tražio da napišem tekst jer je hteo da objavi pesmu, davala sam mu nekoliko varijanti nekih svojih tekstova koji su bili dosta komplikovani, ali on je tražio prost tekst koji svi razumeju. Tačno je znao šta hoće i sve moje druge predloge je odbio, dok nije dobio taj tekst.

Izgleda da takvi tekstovi uvek dobro prođu, ali oni nisu po mojim kriterijumima, ja ako ne zakomplikujem nisam srećna. Znam da je to i dalje odlika amatera, ali volim tu poziciju. Ranije sam imala pesme sa tom temom, u pesmi koju mnogi ne znaju, zove se “I bogati riču”, načela sam tu temu. Tematika odnosa bogatih i siromašnih me je psihološki zanimala: kako moć utiče na ljude, kako ljudi sa pozicije moći ugnjetavaju, da li je to direktno ili indirektno. To što je meni u fokusu u nekom periodu života, ono što me opseda, jednostavno se izlije kroz pesmu. Tifani sam dosta dramaturški uradila. Pošto najviše poštujem pisce koji pišu scenarija ili romane, a nisam pisac nego tekstopisac, pokušala sam da to uradim na neki sličan način. Tifani bi mogla biti shvaćena kao država – npr. Amerika, dok bi Milica bila recimo Avganistan. Moj je cilj bio da to bude univerzalno objašnjavanje svih nejednakosti koje postoje, međutim to nije shvaćeno na pravi način jer su ljudi ostavljali komentare da ja prozivam sponzoruše i pevaljke. Sad posle mnogo godina, kad sam se pojavila i na Guči i u Grandu, kao i na Pinku ljudi ostavljaju komentare - sve što je prozivala, ona je to i postala. A ja se pitam gde sam ja to prozivala i šta sam to postala? Ali i to nerazumevanje je deo posla.

Prvi udar koji sam ja primila na početku je bio praćen komentarima – “žena ne ume da napiše dovoljno dobar tekst, zato što nema dovoljno jak ego kao muškarac”. Da je muškarac sličan tekst izneo, onda bi on bio nosilac progresa, dok sam ja “kurva koja se tripuje”.

Da li si se ikada autocenzurisala?

Jesam, kako da ne! Velika cenzura postoji kod mene.

Ona se ogleda u tome što ne smem da iznosim neka javna mišljenja zbog Sajsi MC, pokušavam da je ne prljam nekim dnevnopolitičkim temama, nego ako već

10

izlazim sa političkim temama hoću da ubodem srž, da razlog bude pravi. Ko god kaže da nema autocenzuru on laže. Ako sedim u Pinkovom studiju, naravno da ću zarad emisije da igram tu igru po njihovim pravilima, neću da budem parti brejker. Ja sam kroz svoje pesme našla način da kršim neka druga pravila i moja javna persona je već zadovoljila tu svoju drugu, subverzivnu stranu sebe. Neke relacije u muško-ženskim odnosima sam odlučila da još uvek ne stavljam u pesme, mislim da im još uvek nije vreme, da još uvek nisam dovoljno sazrela da govorim o tome. Odlučila sam da ne zadirem u nešto što ne mogu da iznesem dovoljno dobro.

Neke pesme koje sam napisala nisam htela da iznesem u javnost jer su suviše vulgarne. I to je autocenzura. Sa druge strane ne želim neke ljude da povredim time šta bih im rekla, a na kraju krajeva ne želim ni da im pravim reklamu. Kada se dogodila situacija sa Jelenom Karleušom, iako sam bila u pravu u toj situaciji, ona je bila od mene jača i ja sa tim nisam želela da se borim. To što sam odlučila da ćutim takođe je bila autocenzura, ali na neki način moraš da čuvaš sebe.

Kao što si pomenula, bila si i na Egzitu i na Guči, na alternativnim rep festivalima i sceni Granda. Da li sebe vidiš kao mejnstrim ili alternativu i gde je uopšte ta granica?

Ja sebe još uvek ne vidim kao deo scene, ja sam ni tamo ni ovamo, kao neki lutajući, neidentifikovani objekat koji leti svuda. To je ta pozicija marginalca, nikad nisam bila ničija, samo sam grabila što više prilika da se pojavim gde god mogu. Kada je to sa Grandom bilo, to je baš bio šok, a pritom ja izvodim “Sedativ” koji je potpuno underground pesma. Taj tekst je hard-

Autocenzura se ogleda u tome što ne smem da iznosim neka javna mišljenja zbog Sajsi MC, pokušavam da je ne prljam nekim dnevnopolitičkim temama, nego ako već izlazim sa političkim temama hoću da ubodem srž, da razlog bude pravi. core, govori o zloupotrebi tableta. Kada sam stigla na snimanje samo su mi rekli da ću izvesti jednu pesmu, “Sedativ” mi je bila najnovija pesma i odabrali smo nju. I sve je bilo neplanirano. U jednom trenutku ja kažem “sednem ti na vićgla, tebi padne mrak”, a iza mene sedi Saša Matić. I ta bela fotelja, koja u stvari simbolizuje tabletu, je slučajno tu došla. Te stvari samo meni mogu da se dese i stalno dolazim u takve situcije, ali šta ćeš. To šta će ljudi da kažu moraš da prevaziđeš ako hoćeš da se baviš ovim poslom. Tada je ispalo da sam ja postala ono što prozivam, a ja nikad nisam osuđivala ljude koji se bave tom muzikom, zašto bih?

Oni rade svoj posao. Ja ne osuđujem nikoga, samo zlotvore, sa koje god scene da dolaze.

Na toj sceni je, u emisiji “Nikad nije kasno”, nastupio i tvoj otac koji je prvi pevač legendarne rokenrol grupe. Koliki je uticaj on imao na tvoj muzički identitet i kako on gleda na tvoju muziku?

On podržava, on me razume, čak mi kaže da sam mogla nešto da uradim i ekstremnije. Imam tu sreću da sam od njega uvek imala podršku, pa i kada su se na primer pojavile slike za VICE gde se ja fotografišem sa polugolim vezanim muškarcem. Takve slike mogu biti baš problematične za nekog roditelja. On shvata šou biznis, razume šta znači biti preformer, on to ima u sebi. Smatram da je dobra stvar to što je odlučio da ode drugim pravcem i da se bavi stomatologijom jer je to mnogo sigurnije nego da se baviš muzikom u Srbiji, ali mi mnogo znači što od njega dobijam putpuno razumevanje. Bilo bi mi jako teško da nemam podršku porodice, imala bih konflikt u sebi da nemam njihovo odobrenje i to je za mene velika stvar. Što se njegovog uticaja tiče, nikada se nije mešao. Kod nas u kući nikada nije bilo nametanja, nekog imperativa da moramo i mi da volimo neku muziku koju on sluša i slično. To je jako zavodljiv poriv, da ja imam dete možda bih teško tome odolela, ali i Tijana i ja smo uvek bile slobodne sa svojim izborom muzike ili mode. Nikad nije bilo sugestija, kritika ili mešanja, što mislim da tako i treba da bude. Nametanje izbora je ropstvo.

11

podržala incijativu za legalizaciju seks rada i koji je tvoj stav o tome?

Nisam dovoljno razmislila o tome i nemam dovoljno informacija sa ulice, ne poznajem dovoljno taj svet.

Morala bih mnogo više da proučim i da znam o tome kako se šta tretira. Da bih formirala svoje mišljenje morala bih prvo da razgovaram sa seksualnim radnicama.

Da li smatraš da je zadatak poznatih da ukazuju na društvene probleme i koriste svoju popularnost i medije na društveno angažovani način?

Nikako. Ne mislim da svaka javna ličnost mora da ima znanje o tome, meni lično je mnogo pomogao fakultet, ali smatram da treba da imaš određeno znanje da bi to prezentovao kako treba. Ne možeš govoriti o vakcinaciji ako nisi lekar, neodgovorno je, neuko i egoistično. Smatram da ne treba da svi iznose svoje stavove i da budu aktivisti ako se ne razumeju u to jer ima dosta prostora za ozbiljnu štetu. Potrebno je da se neko jako dobro razume u tu temu, ne moraš da završiš društveni fakultet, ali moraš da imaš određenu samosvest.

Sajsi je donekle prenaglašen paradoks – žena u dominantno heteropatrijarhalnoj seksističkoj kulturi koja rodne stereotipe često ismeva do banalizacije, dok je sama hiperseksualizovana. Da li bi se moglo reći da je Sajsi kemp umetnica?

To bi mi bio kompliment. Scena dozvoljava takvo preterivanje. To je meni lično bilo jedno iskustvo koje mi je oborilo neke blokade u glavi i inhibicije vezane za moju seksualnost. Rad na sceni i rad na bini je meni prečica do životnog iskustva. Moj život bi bio mnogo siromašan da nisam dobila priliku da radim ovo, ja sam na bini najslobodnija, privatno sam verovatno užasno dosadna osoba. Sve proživim i doživim na bini i onda sam mirna privatno. Seksualizacija može da ode do ekstrema zato što si ti na bini stvarno slobodan, ako to shvatiš tako. Ja nemam problem sa tim da stanem polugola na binu i da odradim preformans, meni je to život. Na bini sam potpuno druga osoba. Nekad ću biti fatalna žena, a nekad mala devojčica, nekad izađem u kaiševima, a nekad u kariranoj košuljici. To zavisi od performansa i kako sam inspirisana. Da nije nastup u životu ne bih sela na binu, zbog prljavštine i svega, a kada je nastup ja se na bini valjam. To nisam ja, to je “ona druga ja”, ona koja vodi uzbudljiv život.

Ove godine ćeš ponovo nastupiti na festivalu koji je nazvan po Vjeranu Miladinoviću, ikoni ulice Gavrila Principa o kojoj repuješ u jednoj pesmi. Da li bi

12

Misliš li da mogu da prenesu pogrešnu poruku?

Mislim da mogu da budu zavedeni mogućnošću da kroz aktivizam popularizuju svoju muziku iz pogrešnih pobuda, da to koriste kao paravan kako bi se prikazali na što bolji način. Smatram da je to jako opasna stvar.

Svako ko je podržao javno LGBT populaciju pre 10 godina je heroj, ali sada je to postao mali trend jer je sigurnije nego ranije javno govoriti o tome. Naravno da je dobro što se to desilo, ali pobude moraju biti iskrene. U suprotnom to nije prava stvar.

Na bini sam potpuno druga osoba. Nekad ću biti fatalna žena, a nekad mala devojčica, nekad izađem u kaiševima, a nekad u kariranoj košuljici. To zavisi od performansa i kako sam inspirisana. Šta bi izdvojila kao primer tvog uticaja na mlade ili na društvo?

Postoji jedan primer koji mi je baš drag. Moj diplomski rad je bio na temu Petre Keli i njenog aktivizma, karijere i života. Ona je danas malo poznata na političkoj sceni. Slučajno sam naišla na njeno ime istraživajući šta bih iz ekologije mogla da radim kao temu i bila mi je zanimljiva kao feministkinja i kao jedan veliki borac. Suptilno sam je pomenula u jednoj pesmi, klinci

su to primetili, ušli na gugl i pronašli informacije o njoj.

Moji hardcore fanovi sada znaju ko je Petra Keli. Ona je jedna jako zanimljiva žena koja je tragično završila svoj život i mislim da sam obogatila nečije živote tim znanjem. Eto, neka to bude moj uticaj na tom planu.

Ja samo gledam praktično šta se desilo. Za to imam dokaz, za drugo ne.

Scena dozvoljava preterivanje.

Meni lično je to iskustvo koje mi je oborilo neke blokade u glavi i inhibicije vezane za moju seksualnost.

Mladi ljudi koji sebe vide kao queer se identifikuju sa tvojom muzikom i tetoviraju tvoje rime. Da li sebe vidiš kao glasnogovornicu koja daje glas marginalizovanima?

Ne bih se usudila da budem toliko pretenciozna. Ako me oni vide na taj način, to je tako, ali ja ne vidim da je moja uloga tu toliko aktivna da bih se usudila da ja budem njihova glasnogovornica. To je jako veliki spektar ljudi, nije to homogena grupa. Ja sam kroz par pe-

sama javno izrazila svoje mišljenje i u kreiranju pesme “Kod tvoje devojke” sam pokušala da zagrebem nešto.

U stvaranju te pesme sam baš 100% uživala.

Koliko ti imponuje to što te nazivaju gej ikonom?

Naravno. Nema veće titule od toga, to je najviši rang.

Koliko se situacija danas promenila, misliš li da si svojim angažmanom otvorila put za mlade žene u repu i prostor da se o društveno relevantnim temama govori u mejnstrimu?

Nadam se da sam napravila bar neki mali korak.

Možda će zvučati pretenciozno, ali ako dugo godina imaš jednu ličnost, a ja sam prisutna 16 godina, ljudi se naviknu na tebe na nivou simbola. Vizuelno se naviknu da si tu čak i ako ne slušaju tvoje pesme. Svakom ko će doći posle mene biće mnogo lakše zato što neće primiti onaj prvi udar. Možda i grešim zato što je meni bolje i zato što sam uspela da se izborim za sebe, ali volela bih da nekad porazgovaram sa nekom mladom umetnicom koja otprilike radi isto što i ja, čisto da je pitam - šta se sada dešava? Zaista se nadam se da jesam uticala na to da mladim devojkama koje stupaju danas na scenu bude lakše, inače ne znam šta sam radila poslednjih 16 godina.

13

Taboo

Jedna noć i kajanje: seksualno nasilje unutar gej zajednice Piše: Nemanja Marinović Fotografije u tekstu: unsplash.com

I

zmenama i dopunama Krivičnog zakonika koje se primenjuju od 1. juna 2017.godine, definisana su nova krivična dela proganjanja i polnog uznemiravanja. Oba krivična dela su po prvi put inkriminisana našim krivičnim zakonodavstvom i njihovo uvođenje praćeno je burnim reakcijama javnosti, uznemirene zbog potencijalnih zloupotreba i lažnih prijavljivanja. U prvih pet meseci, pisale su „Novosti“, sedam osoba je osuđeno na osnovu ovih članova Krivičnog zakonika, četiri za polno uznemiravanje i tri za proganjanje, dok je broj prijava bio daleko veći – 150 za proganjanje i 66 za polno uznemiravanje. Ove podatke pozdravile su državne institucije, ali i neke nevladine organizacije.

Zašto je ovaj član značajan?

Formulacija člana 182a Krivičnog zakonika takva je da ne podrazumeva pol ni počinioca ni žrtve, a pritom prepoznaje druge oblike seksualnog nasilja i zlostavljanja osim silovanja. Feminizam je najviše doprineo istraživanju seksualnog nasilja i lobiranju za kažnjavanje ovih postupaka jer su, prema dostupnim podacima, žrtve u velikoj većini žene. Međutim, to ne

14

znači da se silovanje može definisati kao muško nasilje prema ženama, kao što pojedini feministički krugovi čine. Seksualno nasilje prepoznaje se u širokom kontinuumu, a žrtve mogu biti oba pola. Negiranje muškog iskustva izuzetno je opasno i doprinosi njegovoj delegitimizaciji, usled čega se žrtve retko odlučuju da nasilje prijave. Posebno u slučaju gej muškaraca.

Nevidljivost istopolnog seksualnog nasilja Podaci o heteroseksualnom seksualnom nasilju sistematičnije se prikupljaju, iako je zbog stigme i ovo nasilje često nevidljivo. Podaci o nasilju u istopolnim vezama novijeg su datuma. Kako Lori B. Giršik navodi u tekstu iz 2001. godine koji je preneo Labris diskusija o nasilju u lezbejskim vezama započeta je pre petnaest do dvadeset godina, a podizanje svesti o seksualnom nasilju u lezbejskim vezama je u začetku. Od pomenutog teksta prošlo je 17 godina, a situacija je ostala nepromenjena. U gej vezama ova diskusija nije ni u začetku. Postoji dosta istraživanja o parterskom nasilju (IPV istraživanja – intimate partner violence), ali su uglavnom fokusirana na druge oblike, najčešće fizičkog, nasilja i retko imaju relevantne podatke o seksualnom

nasilju (IPSA – intimate partner sexual assault slabo je obuhvaćeno). Podaci svetskih istraživanja su različiti i mogu dosta varirati, ali se kreću u sličnim okvirima kada se posmatraju segregirano prema polu. Rotman, Eksner i Baugman u svojoj studiji iz 2011. godine analizirali su 75 studija seksualne viktimizacije među osobama koje se identifikuju kao LGB. Rezultati pokazuju da se rasprostranjenost seksualnog uznemiravanja kreće od 11-53% kod lezbejki i biseksualnih žena i 11-45% kod gej i biseksualnih muškaraca. Seksualno nasilje od strane partnera/ke kreće se od 2-45% kod lezbejki i biseksualnih žena i 10-57% kod gej i biseksualnih muškaraca. Podaci „Nacionalnog istraživanja nasilja intimnih partnera i seksualnog nasilja (NISVS)“ sprovedenog u Americi 2010. godine i dalje su najrelevantniji izvor na koji se poziva večina tekstova i studija. Ovo istraživanje fokusirano je na nasilje u vezi, seksualno nasilje i proganjanje i daje operativne i uporedive podatke kada je u pitanju LGB zajednica u odnosu na heteroseksualnu većinu. Prema ovom istraživanju, seksualno nasilje unutar istopolnih odnosa jednako je ili više zastupljeno nego kada su u pitanju heteroseksualni odnosi. 44% lezbejki, 61% biseksualnih žena i 35% heteroseksualnih žena doživelo je u toku života silovanje, fizičko nasilje i/ili proganjanje od strane partnera/ki. Među muškim ispitanicima ovo iskustvo prijavilo je 26% gej muškaraca, 37% biseksualaca i 29% heteroseksualnih muškaraca. Važan podatak istraživanja je i taj da je 40% gej muškaraca, 47% biseksualaca i 21% heteroseksualnih muškaraca u životu doživelo seksualno nasilje koje nije silovanje, što govori o većem diverzitetu oblika seksualnog uznemiravanja sa kojim se suočavaju neheteroseksualni muškarci. Za Srbiju nikakvi podaci za LGB osobe ne postoje, niti je ikada sprovedeno istraživanje koje bi dalo relevantne podatke.

Prema istraživanjima, seksualno nasilje unutar istopolnih odnosa jednako je ili više zastupljeno nego kada su u pitanju heteroseksualni odnosi.

Medijska slika seksualnog nasilja Usled nepostojanja istraživanja, informacije o seksualnom nasilju u kome su akteri gej muškarci dostupne su samo putem pojedinačnih svedočenja žrtava i specifičnih slučajeva koji dospeju u medije i to uglavnom u dva slučaja – kada je žrtva maloletna osoba ili je nasilnik poznata ličnost, ili oba, kao što je to bio slučaj sa Goranom Jeftićem i Darkom Kostićem.

Ovi slučajevi po pravilu ne obrađuju se problemski, već senzacionalistički i tabloidno: “Šokantna ispovest

dečaka iz Kladova: Silovao me je bukvalno gde je stigao”; “Tinejdžer tri sata plakao dok je pričao kako ga je kreator seksualno maltretirao”; “Monstruozno: Saznajte kako je gej banda silovala sina srpskog političara” – samo su neki od naslova. Insistiranje na slučajevima u kojima su žrtve maloletni dečaci nije slučajno i za cilj ima povlačenje jednakosti između homoseksualnosti i pedofilije: Homoseksualac = pedofil = silovatelj, što je ničim utemeljena predrasuda koja postoji u društvu. U većini ovih tekstova dolazi i do grube povrede prava na dostojanstvo žrtve. Kada su u pitanju slučajevi u kojima je nasilnik poznati muškarac medijsko izveštavanje uglavnom liči na „lov na veštice“ i krši se presumpcija nevinosti. Posebno je problematičan bio slučaj teksta o „gej bandi“ za koji je Kurir morao da se izvini nakon reakcije Saveta za štampu zbog grubog kršenja Kodeksa novinara Srbije. „Pre svega, tu su objavljena puna imena i prezimena, kao i godišta četvorice mladića koji su osumnjičeni za krivično delo “dilovanja” droge i, samim tim, uživaju pravo na pretpostavku nevinosti – oni, naime, ne bi smeli da budu identifikovani na bilo koji način, a kamoli naznačeni punim imenom i prezimenom. Osim toga, njima se ovde na dušu stavlja krivica za koju nisu čak ni osumnjičeni – navodno silovanje, naime, još nije ni predmet istrage“, objasnila je problematičnost ovog slučaja Tamara Skrozza za „Optimist“. Drugi veliki problem tiče se prinudnog autovanja optuženih mladića od strane novinara, kao i pozivanje na neimenovane sagovornike koji su iznosili čiste spekulacije. Na kraju, označavanje grupe mladića kao „gej bande“ krajnje je diskriminatorno: „Nigde i nikada se za neku “običnu” bandu ne govori kako je reč o “heteroseksualnoj bandi”: to je naprosto nonsens, jer seksualna orijentacija bilo kakvog (navodnog) pripadnika bilo kakve (navodne) bande nije ni od kakvog značaja za ono čime se bande bave“, navela je Skrozza u tekstu.

Jedna noć i kajanje: nepercipirano seksualno nasilje među gej muškarcima u Srbiji Slučajevi koji se pojavljuju u medijima uglavnom su slučajevi silovanja. Seksualno nasilje daleko je širi pojam od toga. Često se neki oblici ovog nasilja i ne percipiraju kao nasilni ili nevoljni. U nedostatku istraživačkih podataka, a kako bih dobio relevantna svedočenja za tekst, o ovim tipovima nasilja razgovarao sam sa četiri žrtve koje su pristale da prvi put za medije govore na ovu temu. Određena mesta, situacije i imena u tekstu su izmenjena kako bi se sačuvala anonimnost sagovornika.

Prva situacija sa kojom se susrećemo kada govorimo o seksualnom nasilju je ćutnja. Ona je prouzrokovana različitim faktorima od kojih je najčešći,

15

po iskustvu sagovornika, stid i strah. Prijavljivanje seksualnog nasilja podrazumeva autovanje, a još uvek nismo društvo u kome taj korak nužno donosi određene posledice sa kojima nije svako spreman da se nosi. Zajedničko većini mojih sagovornika je da su im se te situacije desile u mladosti, kada su istraživali svoju seksualnost i još uvek nisu u potpunosti sebe prihvatili. Strah od autovanja, posebno za mladiće koji dolaze iz manjih sredina, parališući je. Drugi faktor je strah od nasilnika i njegove reakcije: „Nikada nisam o ovome pričao jer sam se plašio da će ga neko prepoznati i da će se vratiti u moj život. Više me nije strah.“, navodi jedan sagovornik.

Sva četvorica su doživela različite vrste seksualnog nasilja, a ono što je primetno jeste da ga u tom trenutku nisu uvek tako i percipirali jer nije uključivalo klasičnu fizičku prinudu ili prisilnu penetraciju. U ovaj tip seksualnog nasilja spada silovanje u vezi, koje se najčešće negira i retko prijavljuje. Kako definiše portal „Ženska soba“ iz Hrvatske „date rape“ je oblik seksualnog nasilja u kojoj su žrtva i počinitelj u nekom obliku veze, ili su bili i varira od silovanja na prvom izlasku do silovanja u već uspostavljenom i razvijenom odnosu. Žrtve takvog oblika nasilja retko doživljavaju fizičko nasilje i povrede, ali je psihičko nasilje i ucena neizostavan deo – navodi se u tekstu. Prema mišljenju sagovornika, to je vrlo često neprimetno u gej odnosima jer postoji očekivanje da sastanak u nečijem stanu podrazumeva seksualne odnose, dok je sa druge strane viđanje u stanu često lakše jer je ispoljavanje nežnosti na ulici neprihvatljivo i rizično, a nema toliko gej i gej frendli mesta. „Zašto si onda došao ako nećeš seks – rekao mi je posle nekih pola sata“, prepričava svoje iskustvo jedan od sagovornika: „Osećao sam da nemam kud i da to moram da uradim. Nije me fizički naterao, sve je bilo psihički. Kad nemaš ni dvadeset godina ne znaš da možeš da kažeš ne, da je to što hoćeš samo oral sasvim OK“. Psihološke prinude, emocionalne ucene i manipulacije čest su mehanizam iznuđivanja seksa koji žrtva ne percipira kao silovanje jer je sama pristala: „Nisam skapirao to kao silovanje. Nisam želeo jer mi se dečko nije dopao, ali me je

16

smarao i rekao sam OK. Naravno da više nijednom nisam otišao tamo, niti mu se javio na telefon“. Drugi sagovornik je imao situaciju da mu je tadašnji partner doveo druga na trojku, što nije prethodno bio dogovor. „Samo su došli i seli, ja sam gledao TV i taj lik mi se približio i počeo da me dodiruje, prvo nežno, a onda malo grublje. Onda je sve počelo.“ navodi sagovornik, potvrđujući u nastavku razgovora da ni kod njega u tom trenutku nije postajala svest o prinudi. „Nisam se osećao tužno ili iskorišćeno jer je seks bio dobar, uživao sam. Tada sam bio nezreo i nisam uviđao neke stvari. Nisam mogao da odbijem jer bi me izbacio na ulicu, a nisam imao ni kinte“, objašnjava on. Da to nije izolovani slučaj potvrđuje i istraživanje iz 2006e godine koje su sproveli Heinc i Melendez i koje je ispitalo odnos partnerskog nasilja i praktikovanja sigurnog seksa. Rezultati su pokazali da je 41% ispitanika nekada bilo prisiljeno na seks od strane partnera, a njih 10% izjavilo je da ih je partner naterao na seks sa drugom osobom. Samo u jednoj polovini slučajeva korišćena je zaštita. Već pomenuti članak portala „Ženska soba“ navodi da je, kao i u većini drugih oblika i slučajeva seksualnog nasilja, pitanje pristanka žrtve središnje pitanje pri čemu se često zanemaruje društveni otpor prema prihvatanju mogućnosti da osoba u vezi, koja uključuje i seksualne odnose, može odbiti seks s partnerom/kom: „pristanak na seks“ koji je postignut primenom fizičkog nasilja gotovo će uvek biti protumačen kao „silovanje“, dok je iznuđivanje pristanka verbalnom i psihičkom prisilom još uvek za većinu vrlo neprihvatljiva ideja, te se ne doživljava kao silovanje – navodi ovaj portal.

“Nakon kraće priče, krenuo je da me dodiruje, a potom odgurnuo do zida i odbijao da me pusti. U tom trenutku sam shvatio šta se dešava“ Čest mehanizam su i emocionalne ucene, poput „Ako me voliš, uradićeš to za mene“ i slično. Ovakav tip ucene se često koristi da bi se privolela osoba za nezaštićeni seksualni odnos, što je dovođenje nečijeg zdravlja i života u rizik. Nekada se koriste psihološke ucene, ali nisu retki ni slučaji fizičke prinude. To nas vraća na priču o pristanku: ukoliko osoba pristane na zaštićeni seksualni odnos insistiranje na nezaštićenom odnosu ili namerno skidanje kondoma predstavlja silovanje. Istraživanje Heinca i Melendeza je takođe pokazalo da 32% ispitanika nije koristilo zaštitu prilikom seksualnih odnosa da bi izbeglo probleme sa partnerom, a 28% je priznalo da se plašilo reakcije partnera ukoliko zatraže zaštićeni seks. Osobe koje su navele da su bile primorane na seks od strane partnera

„Seks je postao nasilniji, pornografija je postala nasilnija, nasilje je postalo seksi. I to je sve OK, ako dve ili više osoba na to pristane” 10.3 puta češće navodile su da iz straha nisu insistirali na korišćenju zaštite. Situaciju da je partner odbio da koristi kondom imao je jedan od mojih sagovornika, koji to jeste percipirao kao nasilje: „Znao sam da je to silovanje. Zlatne reči „ne“ i „stani“ su nekoliko puta ponovljene, ali je nastavio. Pošto je bio jako krupan i dosta jači od mene, doneo sam odluku da se prepustim. Nakon što se sve završilo, osećao sam se napastvovano i da mi se desilo nešto protiv moje volje.

Osećao sam bes, strah i paniku. Odmah sam razmišljao o testiranju na HIV“, navodi on. Kao razlog da ne prijavi slučaj, sagovornik izdvaja nepoverenje u institucije. „Ja jednostavno u policiju nemam poverenja!

Prijava podrazumeva kontakte sa mačo buzdovanima i institucijom koja nije senzibilisana za takve stvari i koja radi sve da se nasilnik izvuče! Ja sam od onih koji kad se desi trauma jedva čekaju da se završi i da se zaboravi“, kaže, dodajući da je problem i sve veća normalizacija i seksualizacija nasilja - „Seks je postao nasilniji, pornografija je postala nasilnija, nasilje je postalo seksi. I to je sve OK, ako dve ili više osoba na to pristane. Naravno, treba uzeti u obzir da mnoge pale neke perverzije, ali to partneru neće da kažu, već čekaju da partner sam to provali. Onda vođeni takvim iskustvom krenu sa nekom drugom osobom da rade nešto što je nasilno jer misle da se na to pali, ali neće da kaže, pa ispadne problem! Znate već ono, NE znači DA i ostale gluposti“, objašnjava sagovornik.

Za razliku od prva dva slučaja, u ovom i narednom slučaju postojala je fizička komponenta, te se seksualno nasilje lakše prepoznaje i imenuje. Svoje iskustvo doživljenog pokušaja silovanja podelio je moj četvrti sagovornik: „Bilo je kasno zimsko veče, posle druženja sa kolegama sam otišao kod lika kog nisam poznavao pre toga. Od samog starta mi se nešto kod njega nije dopalo, ali nisam mogao da objasnim šta tačno. Bilo je hladno i nekako čudno. Nakon kraće priče, krenuo je da me dodiruje, a potom odgurnuo do zida i odbijao da me pusti. U tom trenutku sam shvatio šta se dešava“. Igrom slučaja i zahvaljujući pribranosti uspeo je da se izvuče iz ove situacije. „Nisam imao gde da mrdnem, ali sam preko njegovih ramena ugledao teglu koja je stajala na stolu. Dok mi je ljubio vrat, nekako sam uspeo da izvučem telefon i pozovem ga.

Okrenuo se da pogleda ko je, iste sekunde sam zgrabio teglu i udario ga. Istrčao sam i pozvao taksi. Bilo je gluvo doba noći u nepoznatom kraju - jeziva at-

mosfera“, opisuje on jednu od najdramatičnijih situacija u životu, dodajući da nasilje nije prijavio zbog straha od posledica: „Nikada nisam ni razmišljao da to prijavim jer sam se plašio da sam preterano odreagovao i da bih mogao da snosim posledice, a nisam ni želeo da se suočavam sa njim. Nadao sam se da ga jednostavno više neću videti. Nakon toga sam ga jednom video na sajtu za upoznavanje, ali nije mi se više javljao“. O preživljenom silovanju, koje je duboko traumatizirajuće iskustvo, nijedna žrtva nije želela da govori za medije.

Ova četiri iskustva oslikavaju neke od oblika seksualnog nasilja sa kojima se gej muškarci svakodnevno suočavaju. Svetskih istraživanja je jako malo, domaćih istraživanja na ovu temu, podvlačim, još uvek nema i to predstavlja najveći problem jer bez relevantnih podataka nije moguće kreirati mehanizme pomoći žrtvama i programe podrške kreirane prema potrebama ove specifične zajednice. Potrebni su istraživački podaci jer sam broj prijava ne može biti relevantan podatak u društvu koje direktno onemogućava žrtve da javno progovore. To je prouzrokovano komplikovanim procedurama prijavljivanja i dokazivanja koje retraumatizuju žrtve, koje se odvijaju pred nesenzibilisanim institucijama, a praćeno medijskim izveštavanjem koje direktno ugrožava dostojanstvo žrtve i osudom i nerazumevanjem javnosti koja negira mnoge oblike nasilja i ima tendenciju okrivljavanja žrtve, ili jednostavno okreće glavu. Silovanje je duboko uznemirujuća tema o kojoj kao društvo biramo da ne znamo, a kada to biramo lepimo etiketu stigme na to iskustvo. Kada biramo da se sa tim ne suočimo, stvaramo atmosferu u kojoj je prijaviti i tražiti pomoć unapred onemogućeno.

Negiramo i delegitimišemo to iskustvo.

„Ja jednostavno u policiju nemam poverenja! Prijava podrazumeva kontakte sa mačo buzdovanima i institucijom koja nije senzibilisana za takve stvari i koja radi sve da se nasilnik izvuče.“ Seksualno nasilje suštinski je ukorenjeno u moći i kontroli, bez obzira da li su žrtve muškarci ili žene jer su nasilnici, u više od 90% slučajeva, muškarci. NISVS istraživanje pokazalo je da su u 98% slučajeva silovanih žena i 93% slučajeva silovanja muškaraca - silovatelji bili muškog pola. Rodne norme koje omogućavaju muškarcima da na ovaj način ispoljavaju moć kreiraju ideju maskuliniteta koja ućutkava žrtve koji su muškarci. Formiran na stidu, a održavan na strahu, zavet ćutanja izrazito je dubok.

17

Portret

Banditi u potreazi za stanom Pisala i fotografisala: Julijana Spasić

S

edmog novembra ove godine u bivšoj dvorani Doma Sindikata održala se premijera filma „Banditi u potrazi za mamom“. Posle prikazivanja na FEST-u film je postao deo redovnih repertoara domaćih bioskopa. Pre same premijere režiser filma Kosta Ristić objasnio je za „Danas“ da je u pitanju njegov debitantski film koji priča priču o tri romska dečaka i devojčici i njihovoj potrazi za majkom, ali i slobodom. Film je inspirisan životima glavnih junaka Kristijana (13), Sunite (14), Edina (12) i Emrana (15) koji tumače sami sebe, a nakon gledanja filma publiku ostavlja zbunjenom u razgraničenju gde se završava stvarnost, a počinje fikcija, što govori o odlično odrađenom posalu od strane malih glumaca i tima koji je radio na stvaranju filma. Ipak, događaji koji slede posle premijere jasno prave to razgraničenje. Trenutna životna situacija „malih bandita“ i njihove porodice izuzetno je alarmantna, a svakodnevnom egzistencijalnom neizvesnošću sa kojom se suočavaju bavi se tek nekolicina aktivista i ljudi koji su radili na filmu.

Hronologija slučaja porodice Garip Samo par dana nakon premijere, 12. Novembra,

18

u Dorćolskom narodnom pozorištu održan je događaj „Benefit za porodicu Garip“ u organizaciji „Kolektivne odbrane stanara“, udruženja koje je poznato po direktnim akcijama koje za cilj imaju sprečavanja prinudnih iseljenja. Događaj je zamišljen u formi prezentacije koja će zainteresovane uputiti u problematiku slučaja ove porodice. Nakon predstavljanja organizacije publici se obratio režiser filma koji je izložio slučaj porodice Garip. Naime, porodica Garip, koju čini četvoro dece i samohrani teško bolesni otac, nasilno i bez najave iseljena je iz svog dugogodišnjeg doma u ulici Braće Baruh 24. Investitor je pod izgovorom „čišćenja“ objekata jednog jutra došao u pratnji nekoliko ljudi i bagera i porodicu izbacio na ulicu, tom prilikom ne dozvolivši im da pokupe svoje stvari iz kuće. Nakon toga od investitora uspevaju da izdejstvuju kontejner u kom žive i danas. Međutim, priča se ovde ne završava. Porodici Garip preti novo iseljenje, s tim što ovog puta rešenje o iseljenju potpisuje urbanistički inspektor.

Na ovoj prezentaciji skupljeno je oko 10.000 dinara i odeća kao privremena pomoć porodici. Uroš i Katarina, aktivisti organizacije, pozvali su me u posetu porodici kako bih od njih dobila informacije iz prve ruke

o situaciji u kojoj se nalaze.

To „đubre“ koje čiste, nečije su kuće Prizor koji vidim po dolasku me šokira, s obzirom na to da je u pitanju kontejner postavljen usred ogromne zemljane površine. Ulazimo u skučeni kontejner i shvatamo da će predstavljati izazov to da se pored ove petočlane porodice i nas troje smesti unutra. Ta prostorija ima najviše 15m², i u njoj ima mesta samo za dva improvizovana kreveta, dve stolice, sto i jednu limenu peć koja, pretpostavljam, sagoreva drvo.

Dok se upoznajemo primećujem i tri male mačke oko mojih nogu. Dino, otac „malih bandita“ mi objašnjava kako je napolju hladno pa su deca uvela mačke unutra. Uroš postavlja osnovna pitanja kako su danas i da li im je nešto potrebno; Dino odgovara da je dobro i da su jeli maločas i primećuje kako im fali frižider s obzirom na to da im se hrana koju imaju brzo kvari.

Zaključujemo da ne bi bilo tako teško sakupiti novac za jedan manji frižider, a onda, kao što će se to dogoditi još mnogo puta u toku razgovora, shvatamo da podrazumevamo ono što se, nažalost, u ovom slučaju ne podrazumeva – u kontejneru nema struje. Počinjemo razgovor o iseljenju. Na pitanje da li je investitor dao neko objašnjenje kada ih je izbacio iz kuće i premestio ih u kontejner, Dino odgovara da nikakvo objašnjenje nikada nije dobio. Avgusta 2017. godine pojavio se izvesni investitor koji im je rekao da ima rešenje o čišćenju đubreta i bagerom im srušio kuću istog dana. „O kakvom đubretu oni pričaju, to su nečije kuće tu bile, kakvo đubre?!“, komentariše vidno potrešeni Dino i dodaje da su tom prilikom jedva imali vremena da uzmu obuću i osnovne stvari sa sobom, a za njima ostao je nov kauč i tepih. Prisećam se da sam već čula podatak da su neposredno pre iseljenja učenici škole „Braća Baruh“ pomogli renoviranje kuće porodice Garip, što mi je potvrđeno. „Kristijanov drug iz odeljenja je jednog dana došao kod nas i video da je plafon malo popucao, ubrzo je došao njegov otac i rekao da mu je sin preneo da se plaši da će plafon pasti. Pitao me je da li nam treba novac, ja sam rekao da ne. Onda je pitao da li bi smeo da organizuje jedan roditeljski sastanak gde će se skupiti sredstva da nam srede malo kuću, ja sam to prihvatio, rekao – može. Onda je on okupio roditelje i skupili su novac i sredili nam sve. Namestio je prozore, plafon, laminat, kupatilo i okrečio je, ma sve!

Nije prošlo ni mesec dana od preuređenja i investitor je došao i sve porušio. Tu nam je ostao i novi kauč i novi tepisi koje su nam dali i ormani, posteljine, ma sve. A konačno smo imali priliku da živimo pravi život.

Da deca budu u čistom, da imaju toalet“, opisuje Dino situaciju. Na pitanje da li postoji neka instanca kojoj se obraćaju za savet i da li imaju bilo kakav vid pravne ili bilo kakve podrške Dino odgovara negativno, na-

glašavajući da su im „jedina podrška Kosta Ristić i oni“ (aludirajući na Uroša i Katarinu). „Kosta je već sada kao naš, on je i pokrenuo sve ovo kada su nam poslali rešenje o ponovnom iseljenju“, kaže Dino, na šta Uroš dodaje da je jedina podrška koju imaju obećanje organizacije da će doći i pokušati da spreči iseljenje ukoliko do toga dođe. Za to vreme Dino mi dodaje rešenje koje potpisuje grad Beograd u kome se nalaže da se iseljenje izvrši za tri dana. Rok je prošao i Dino pretpostavlja da je zbog Kostinog zalaganja ovo iseljenje odloženo. Međutim, zaključujemo da je situacija i dalje neizvesna, Dino gotovo rezignirano kaže: „Ako nas i odavde izbace ja ne znam gde ćemo“.

Ravnodušnost i humor kao mehanizam odbrane Porodica se izdržava od socijalne pomoći i povremenim poslovima koje dečaci nađu, kao što je utovar uglja i skupljanje sirovina. Dino kaže da je dok je mogao radio, ali sada više ne može jer mu je slomljena kičma. „Bio sam kod lekara, na Banjici, rekli su mi da mi je polomljena kičma na tri mesta i da se takve operacije mogu izvršiti samo u inostranstvu, a da ja te pare nemam. Pitali su me da li hoću da ostanem u bolnici, ali ja sam rekao da moram da idem kući, imam četvoro dece da čuvam“, iznosi Dino do sada malo poznate informacije o svom zdravstvenom stanju. Zanimalo nas je kako je do preloma došlo, a od smirenosti kojom nam je Dino saopštio odgovor gotovo sam zanemela: „Ma neka budala me je oborila na ulici i šutirala. Ja sam stajao sa kolicima pored ulice, on je došao, rekao „Stani!“, oborio me i šutirao, šutirao, šutirao...“. Iz ravnodušnosti kojom je Dino prepričavao ovu užasnu nepravdu, ovo zlo koje poprima formu apsurdnosti, moglo se zaključiti, još jednom tog dana, da svakodnevnica ovih ljudi nije ništa nalik svakodnevnici koju podrazumevamo kada govorimo o osnovnoj, najopštijoj ideji normalnog života. U nadi da ću malo skrenuti misli sa onoga što sam prethodno čula pitam decu šta rade preko dana i kako im je u školi, međutim ni tu ne dobijam mnogo srećniji odgovor. Preko dana se igraju, sede, pričaju, sada kada je hladno vreme više im je dosadno nego obično. U školi im je super, kažu, svi imaju dosta drugara. Sve je super osim problema koji im zadaje jedan učenik škole u koju idu. Osim što ih vređa i uznemirava u školi, desi se, kažu, da dođe i ispred kontejnera u kome žive i viče, vređa i gađa kamenjem kontejner. On obično dolazi biciklom uz pratnju jednog druga, a Dino kaže da Sunitu ovi događaji najviše uznemiravaju. Nekoliko puta su se žalili direktoru škole ali se nije mnogo toga promenilo. Iako nama „odraslima“ sve što čujemo nije bilo ni malo smešno, deca su nekako uspela da celu situaciju preokrenu i isprate humorom.

Pitala sam ih kako je došlo do ideje za film i koliko se priča u filmu poklapa sa stvarnim događajima.

19

Kristijan objašnjava da je često posećivao bioskop „Zvezda“, gde je i upoznao Kostu s kojim se zbližio.

Jednog dana Kosta ga je pitao da li bi on voleo da glumi u njegovom filmu, što je rado prihvatio. Dino dodaje da je jednog dana Kosta došao i pitao za dozvolu da svi snimaju film i od tada Kosta je postao „jedan od njih“. Film je inspirisan njihovim životima, ali nije sve baš tako, kaže Emran. Tačno je da ih je majka napustila, ali ne onako kako je prikazano u filmu i tačno je i da su bili u domu, ali opet ne iz razloga koji su prikazani na filmu. Završili su u domu tako što su se uspavali u tramvaju vraćajući se kući i nepoznata žena iz tramvaja ih je odvela u dom za nezbrinutu decu.

Mnogo manje su na ulici, pogotovo noću. Najveći deo vremena provode u školi i kući, pogotovo sada kada je napolju hladno. Deca uz kikot zajedno odlaze napolje, a mi ostajemo sa Dinom koji za kraj sa nama, sada već pun emocija, deli svoje želje i nadanja. Kaže da bi najviše na svetu voleo da svojoj deci može da pruži sve što i njihovi drugovi imaju, on voli da su deca lepo obučena i da imaju normalne uslove za život, za sebe ne traži ništa, ali bi bio presrećan kada bi oni imali normalan život. Sada već skoro zamišljeno, dok pali cigaretu i gleda u prozor izgovara reči: „Da imam struju, vodu i jedan malo veći dnevni boravak, pa polako skupljam jedno po jedno... ja bih bio na konju“.

Deca se vraćaju unutra i mi se pozdravljamo sa njima i Dinom i zahvaljujemo im se na vremenu, obećavamo da ćemo ih posetiti opet, Uroš i Katarina

to svakako često rade. Uroš primećuje da uvek voli da dođe jer se radi pre svega o jako dobrim ljudima, druženje sa njima mu popravi dan. Po izlasku iz ove improvizovane kuće, ali definitivno doma, koračamo u tišini. Odjednom svi počinjemo da nabrajamo opcije koje su nam poznate kako bi popravili makar malo stanje u kome živi ova porodica. Zaključak nije bio inovativan, nekoliko pojedinaca ne može mnogo da učini, ali ukoliko se organizuje i informiše veći broj ljudi možda postoji neka nada da zajedno omogućimo bolji život ovoj porodici. Zato Vas ovim putem pozivamo da ukoliko možete na bilo koj način da pomognete, novčano, idejno ili organizaciono, obratite se „Kolektivnoj odbrani stanara“ ili pišite na mejl: pomocporodicigarip@gmail.com Konačni cilj svakako jeste pronalaženje dugoročnog stambenog rešenja za porodicu Garip. Do tada, privremeni ciljevi podrazumevaju: priključenje struje u postojećem objektu, potencijalno rešavanje problema toaleta i novčana pomoć. Žiro račun na koji možete uplatiti novac: 160-5100103298671-62 U pitanju je Banca Intesa, a žiro račun je na ime: Dina Arifi

Foto

vest

Foto: BeFem

Održan festival BeFem Prvog vikenda decembra održan je festival feminističke kulture i akcije BeFem. Festival je trajao dva dana u toku kojih je realizovan veliki broj panela i radionica, a program je uključivao i mnoštvo aktivističkih, umetničkih i humanitarnih aktivnosti.

20

Živa biblioteka

SOS volonterka za žene koje su preživele nasilje

Najčešći stereotip je da su žene mazohistkinje Razgovarao: Nemanja Marinović Fotografisao: Vladimir Opsenica

22

U

ovom trenutku u toku je “16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama”, globalna kampanja koju obeležava 1,700 organizacija u više od 100 država sveta. Kampanja se dešava u periodu od 25. novembra, Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, do 10. decembra, Međunarodnog dana ljudskih prava. Praćena je velikim brojem aktivističkih događaja širom sveta, a ovim povodom u okviru rubrike “Živa biblioteka” razgovarali smo sa SOS volonterkom za žene koje su preživele nasilje. Šta za tebe predstavlja Živa biblioteka? Živa biblioteka za mene predstavlja dijalog, uklanjanje barijere među ljudima. Promovisanje poštovanja ljudskih prava, tolerancije i ravnopravnosti. Način da se ljudi bolje upoznaju sa onima koji su drugačiji od njih, snaga da se kroz autentične životne priče predstave iskustva i izazovi pripadnika/ca diskriminisanih grupa koji/e su često meta predrasuda i stereotipa, žrtve diskriminacije i socijalne ekskluzije.

Koliko se dugo baviš podrškom putem SOS telefona a koliko dugo si Knjiga “SOS volonterka za žene koje su preživele nasilje”?

Podrškom putem SOS telefona za žene koje su preživele nasilje se bavim od 2013. godine a Knjiga sam od 2015. godine.

Reci nam nešto više o radu na SOS telefonu?

Na SOS telefonu rade specijalno edukovane konsultantkinje za rad sa ženama koje su preživele traumu nasilja i imaju višegodišnje iskustvo u ovoj oblasti. Podrška ženama kroz konsultacije ima za cilj osnaživanje žena da izađu iz situacije nasilja. SOS konsultantkinje se rukovode osnovnim principima, a to je da se veruje iskazu žena da su preživele nasilje, zatim, da su sva ispričana iskustva na SOS telefonu poverljiva i da žena nije kriva za nasilje koje je preživela, već je nasilnik odgovoran za nasilje i nasilnikova je krivica i sramota. SOS konsultantkinje podržavaju žene da prave sigurnosni plan ukoliko su u opasnim situacijama, da znaju koje institucije im mogu ponuditi koju vrstu podrške, da postave granice prema nasilju, da izađu iz logike žrtve i ćutanja i budu proaktivne u procesu izlaženja iz nasilja, da razrade svoja traumatska iskustva i osnaže svoje pozitivne osobine, da veruju sebi i ponovo zavole sebe, da razmotre moguće izbore i izaberu kako žele da žive. Šta je nasilje prema ženama, kome se to događa i ko su u nasilnici?

Nasilje prema ženama je svako ponašanje ili radnja učinjena protiv ženine volje a koje je ugrožava: psihički, fizički, seksualno ili ekonomski. Statistike pokazuju da nasilje može da se dogodi bilo kojoj ženi, bez

obzira na godine i obrazovanje, materijalnu situaciju ili nacionalnost. Međunarodni ženski pokret je pokazao da je muško nasilje nad ženama globalna pojava i da ima istu dinamiku u svim kulturama, samo što su neki oblici u određenim zajednicama različiti - ubijanje žena zbog miraza, spaljivanje žena, odsecanje klitorisa, kamenovanje žena, itd. Nasilnici, kako statistike pokazuju, mogu biti muškarci bilo koje profesije, nivoa obrazovanja, materijalne situacije i nacionalnosti. Nasilnik može biti svako: član porodice, bivši ili sadašnji partner, poznata ili nepoznata osoba.

Koji su najčešći stereotipi u vezi sa nasiljem prema ženama koje čuješ od čitalaca i čitateljki na Živoj biblioteci?

Najčešći stereotip je da su žene mazohistkinje. Zatim da same provociraju nasilje i da su one krive za nasilje koje im se dešava. Kada su nasilnici u pitanju, najčešće je pogrešno verovanje da je nasilnik duševno poremećena osoba i da je alkoholizam uzrok nasilja.

U ovom broju magazina jedna od glavnih tema je seksualno nasilje. Koje su najčešće predrasude kada je ovaj tip nasilja u pitanju?

Najčešće predrasude kada je seksualno nasilje u pitanju su da je osoba koja je preživela seksualno nasilje “sama tražila to što je dobila” jer je bila zavodljiva ili drogirana. Zatim je tu prisutna zabluda da se većina silovanja dešava u parkovima, mračnim ulicama i usred noći, da su silovatelji mentalno bolesni ili psihotični i ne mogu se obuzdati i da su u pitanju osobe koje su nepoznate žrtvama. Ljudi ne veruju da postoji silovanje u braku i postoji predrasuda da žene lažu o seksualnom zlostavljanju da bi spasle svoju reputaciju ili da bi se osvetile partneru koji ih je napustio. Često mi kažu “da žrtve nisu pile, ne bi bile seksualno zlostavljane” ili “ako se žrtva nije fizički suprotstavila ili borila sa napadačem, to nije bilo silovanje”. Takođe, postoji verovanje da muškarci ne mogu biti silovani.

Koje je najčešće pitanje koje ti postavljaju čitaoci i čitateljke na Živoj biblioteci?

Najčešće pitanje je - zašto žena ostaje sa nasilnikom?

I šta im ti na to odgovoriš?

Dugačka je lista razloga - zato što joj niko ne veruje, zato što drugi traže krivicu u njoj, zato što zakonske procedure predugo traju, zato što ima strah od nasilnika, zato što nema dovoljno prihoda, zato što veruje da će biti bolje, zato što nema gde da ode, zato što ima decu i boji se da će joj on uzeti decu, zato što je emotivno zavisna od partnera, zato što je niko ne podržava, zato što se stidi onoga šta će ljudi misliti…

23

Koliko je teško suočavati se stalno sa teškim pričama, kako se boriš sa tim?

Tokom Instruktaže za rad na SOS telefonu imale smo priliku da vežbamo veštinu odvajanja sopstvenih osećanja, kako nas osećanja žena kojima pružamo podršku i njihova iskustva ne bi preplavila.

Takođe, učile smo da bi aktivistkinje trebalo da vode računa i o aktivističkoj krivici, koja nastaje od osećaja da u postojećem sistemu pravda često nije zadovoljena; zbog toga je uvek bitno da se podsećamo da sve što kao braniteljke ljudskih prava radimo ili smo radile, radimo sa željom da uradimo što je najbolje moguće – u skladu sa našim objektivnim mogućnostima.

I za kraj, koja je sledeća Živa biblioteka na kojoj ćeš učestvovati?

10. decembra, na Međunarodni dan ljudskih prava, u Kučevu. Drago mi je što ću kampanju „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama” završiti učešćem na

24

Živoj biblioteci kao Knjiga “SOS volonterka za žene koje su preživele nasilje”. Nadam se da ću imati priliku da čitaoce i čitateljke u Kučevu podrobnije informišem u vezi sa nasiljem prema ženama, kao i da bar malo utičem na borbu protiv predrasuda i stereotipa u vezi sa ovim fenomenom.

Ukoliko se neka od vas koje čitate ovaj tekst nalazi u situaciji nasilja, posetite sajt Žene protiv nasilja na kome se nalazi spisak ženskih organizacija koje pružaju podršku ženama koje su preživele nasilje u Srbiji: https://www.zeneprotivnasilja.net/o-nama/spisak-organizacija

Strip

25

Rezon

Sve su to vještice: “Chilling Adventures of Sabrina” - intersekcionalnost i glasovi sa margine.

Piše: Emilija Bošković Fotografije u tekstu: Scena iz serije / Screenshot

“C

hilling Adventures of Sabrina”, adaptacija istoimenog horor stripa, inspirisana likovima i okruženjem iz stripa i serije “Sabrina the Teenage Witch”, verovatno je jedna od najprogresivnijih serija koje su izašle poslednjih godina, ali jedno pitanje ostaje – da li je ova serija legitimno slavljena kao krajnji domet intersekcionalnog feminizma u popularnoj kulturi?

Sabrina, koju glumi Kiernan Šipka, poznata po ulozi Seli u “Mad Men”-u, ćerka je čarobnjaka i smrtnice, koji su preminuli u njenom detinjstvu. Sabrina odrasta sa tetkama vešticama, Hildom i Zeldom, ali pohađa srednju školu sa smrtnicima, sa njima se druži i među njima pronalazi momka. Kao polu-veštica, živi paralelno u dva sveta, sve do svog šesnaestog rođendana kada se mora odlučiti za jedan od njih. Mračno krštenje, događaj koji bi je ekskluzivno načinio vešticom, podrazumeva upisivanje imena u Knjigu Zveri, faktički potpisivanje ugovora kojim će prekinuti veze sa svojim smrtnim životom, a Satani predati svoju autonomiju, dušu i nevinost. Pogodba mora biti napravljena, a na Sabrini je da se odluči da li je spremna da se, zarad moći, odrekne svoje slobodne volje. ,,Želim i slobodu

26

i moć’’, opredeliće se Sabrina i najaviti sezonu previranja svetova magije i realnosti. Ipak, ispostaviće se da odluka nije na njoj i da Satana i njegovi glavni izaslanici, otac Blekvud i Madam Satana, imaju drugačije ideje za Sabrininu budućnost.

Dok se bori protiv Satane i njegovih pomoćnika, Sabrina će se u srednjoj školi “Bekster Haj” suprotstavljati direktoru nezainteresovanom za torturu koju non-binary Suzi Patnam svakodnevno proživljava zbog svog rodnog identiteta. Osnovaće grupu WICCA za žensko osnaživanje kako bi pomogla svojoj najboljoj drugarici, crnkinji Rouz, i izgovarati rečenice poput ‘‘Zašto on (Satana) odlučuje šta ću ja raditi sa svojim telom?’’.

Sabrina će preispitivati autoritete i boriti se protiv njih, svesna da oba sveta u kojima obitava pokreću patrijarhat i mizoginija. Idealistična polu-veštica uhvatiće se u koštac sa nepravdama, ali njena upornost navešće je na loše odluke, greške i zloupotrebu moći. Iako je vođena idejama ženskog osnaživanja i ravnopravnosti, Sabrina je i dalje nesavršena šesnaestogodišnjakinja; ovakva konstelacija osobina glavne protagonistkinje seriji daje na kompleksnosti i smešta je u okrilje horor coming-of-age priče koja čini još uzbudljivijom glavnu

temu serije, sakrivenu iza svakodnevnice polu-veštice preispitivanje odnosa moći i navigiranja kroz iste.

Uprkos svim parolama koje smo viđali na protestima u 2018-toj, i kletvama koje su veštice iz realnog sveta bacale na korumpirane političare, uprkos popularnom diskursu koji veštičarenje predstavlja kao inherentno progresivno, a veštice formuliše kao simbole feminizma, “Chilling Adventures of Sabrina” odlučuje da narativ smesti u nešto kompleksniju realnost. Serija pokazuje da veštičiji svet nije izuzet od nejednakih odnosa moći, dok muškarci na visokim pozicijama u Crkvi Noći – Satana i njegov izaslanik, otac Blekvud, primoravaju veštice da prepisuju prava na svoje odluke i telo i veličaju muške naslednike. Serija takođe prikazuje i svet u kom i neke od veštica prihvataju postojeći poredak, okreću se jedne protiv drugih i perpetuiraju patrijarhalne odnose moći. Chilling Adventures of Sabrina nastoji da promisli i prikaže mnoge realne smerove delanja moći represivnih sistema i umesto narativa koji jednolinijski suprotstavlja dobro i zlo – progres i ustaljene društvene norme, prikazuje realnost u kojoj perpetuiranje pravila i autoriteta društvenih sistema i institucija ne polazi samo iz centara moći, već se održava i ,,od dole’’. Ona je pri tome neupitno feministička i ukazuje na nužnost uočavanja kako sopstvenih problematičnih ideja i praksi, tako i borbe protiv mizoginog okruženja.

Serija takođe uspeva nešto što mnogim sadržajima popularne kulture ne polazi za rukom, a to je da prikaže ljude različitih boja kože i seksualnosti, pri čemu non-binary osobu glumi non-binary osoba! Međutim, deluje da serija ne uspeva da održi svoje obećanje intersekcionalnosti.

Ukoliko intersekcionalnost razumemo na način na koji ga je definisala autorka Kimberli Krenšo i ukoliko pod ovim pojmom podrazumevamo ideju da ženska iskustva opresije nisu podjednako intenzivna u zavisnosti od toga kojim društvenim sistemima rase, klase, seksualnosti, etniciteta i sposobnosti osoba pripada, čini se da u ovoj seriji nećemo pronaći intersekcionalnost. Narativ serije smešten je u vrlo nejasno vreme – retro atmosfera aludira na ’60-te godine dvadesetog veka, ali društveni odnosi ne upućuju ni na jedan realan, konkretan vremenski period života u Americi.

Ukoliko vam astralno projektovanje, čini i Mračni Gospodar nisu dovoljan pokazatelj da je serija izmeštena u zamišljen svet, možda je potpuno nepostojanje rasizma bolji indikator. Serija kao da je izmeštena u svet post-rase u kom bivanje ne-belom osobom na Zapadu nema nikakve društvene posledice. I dok priželjkujemo svet u kom ćemo zaista biti slepi za boju kože, realnost je da je iskustvo rasizma stvarnost sa kojim veliki broj ljudi živi, ili je živeo, širom sveta, a da je boja kože zaista bitan faktor iskustva svake osobe, pa i one koja se ne susreće sa rasizmom.

Ukoliko su autori želeli da prikažu da boja kože ne mora da bude razlog za podelu, potpuno su u tome uspeli, predstavivši uverljivo svet u kome niko nije diskriminisan na ovoj osnovi. Ipak, ukoliko su želeli da snime intersekcionalan narativ, upleli su se u klopku nerazumevanja razlike između reprezentacije i intersekcionalnosti. Intersekcionalni feminizam upravo je tu da nam ukaže na sve pojedine strukture koje utiču na naše iskustvo sveta kao osobe određenog roda. On nam pruža analitički aparat kojim prepoznajemo da određeni društveni sistemi interaguju i da, tek kada uzmemo sve identitete osobe u obzir i kada prepoznamo da osoba osim što je osoba žena je i npr. gej crna žena iz niže klase, možemo shvatiti specifičnost njenog iskustva opresije. Intersekcionalnost takođe sprečava utapanje ženskih glasova i iskustava koja dolaze sa margine u buku dominantne većine, što je bila vrlo česta praksa u feminističkom pokretu. Izbrisati rasu iz jednačine znači ponovo izbrisati i njen uticaj na ljudska iskustva, a sledstveno znači i neadekvatno predstavljanje kompleksnosti kulturno specifičnih ljudskih života. Interesantan je, u tom smislu, izbor autora da snime vrlo političku seriju, sa fokusom na borbu protiv patrijarhata u svim njegovim stvarnim i nestvarnim oblicima, ali da u njoj potpuno izbrišu političku borbu i pitanje rase iz stvarnosti i ličnosti likova.

Serija zaista zaslužuje sve pohvale zbog reprezentacije i pomaka koji je u tom smeru vrlo uspešno napravila, međutim reprezentacija i intersekcionalnost nisu sinonimi, pa tako i dalje ostaje da vidimo da li će druga sezona sa sobom nositi i nove pomake i ispuniti svoje obećanje.

27

Perspektiva

Ka promeni medijske predstave hraniteljstva Piše: Andrijana Vuković

N

a pauzama između predavanja i radionica u okviru Škole medijske pismenosti na šestom spratu Beograđanke pogled mi često odluta na zid na kojem su fotografije Stiva Džobsa i Džona Lenona, sa ispisanim citatima koji su u međuvremenu postali teško čitljivi jer su pojedina slova otpala. Ovu dvojicu genijalnih ljudi, koji su sinonim za vizionarstvo i pozitivan uticaj spaja još nešto što je u domaćoj javnosti gotovo u potpunosti nepoznato. Naime, obojica su odrastali u hraniteljskim porodicama. Pošto su bili i još uvek jesu idoli mnogim generacijama, postavljam sebi pitanje da li na domaćoj javnoj sceni postoje osobe koje imaju slična iskustva, a koje bi isto tako bili pozitivan primer i motivisali mlade koji su trenutno u sistemu socijalne žaštite na borbu za uspeh, ravnopravnu poziciju u društvu i oslobađanje od osećaja inferiornosti. Čini se da je promocija vrednosti hraniteljstva i podrška ljudima koji su deo ovog sistema i više nego potrebna danas u Srbiji, s obzirom na izuzetno negativnu percepciju šire javnosti. Ako ne postoji direktan kontakt sa ljudima koji se bave hraniteljstvom ili decom koja su u sistemu socijalne zaštite jedini izvor za formiranje ličnih stavova su mediji, a medijska slika ovog fenomena je ne samo zapanjujuća, već i kranje zabrinjavajuća. Novinski članci prepuni su pitanja da li je hraniteljstvo u Srbiji dodatni posao, čista zarada ili humani čin, međutim ovo su samo retorička pitanja – tekstovima nedostaje kritički pristup i po pravilu se ovom temom bave na senzacionalistički način uvek zaključujući da hraniteljstvo nije ono što bi trebalo da bude. Mediji najčešće ističu negativne primere iz prakse špekulišući visinom novčane nadoknade za hranitelje, uz stalnu polemiku zašto se ništa ne daje biološkim roditeljima. Glavna priča, gotovo po pravilu, gradi se oko činjenice da Centar za socijalni rad oduzima decu siromašnim porodicama i dodeljuje ih hraniteljima kojima mesečno plaća preko četrdeset hiljada dinara. Na taj način kreiraju se stereotipi o “hraniteljskoj mafiji”, a hraniteljstvo postaje sinonim za zloupotrebu dece.

28

Uvidom u podatke Republičkog zavoda za statistiku, rezultate nezavisnih istraživanja, kao i zakonska i podzakonska dokumenta, slika o sistemu socijalne zaštite putem hraniteljstva je u potpunosti drugačija.

Hraniteljstvo je u pravnim aktima definisano kao mera zaštite deteta bez roditeljskog staranja, odnosno deteta pod roditeljskim staranjem koje ima smetnje u psihofizičkom razvoju ili poremećaj ponašanja, a koje privremeno ne može da živi sa svojim roditeljima. Detetu na hraniteljstvu se obezbeđuje adekvatna pomoć u skladu sa njegovim specifičnim potrebama, a sve u cilju ostvarivanja njegovih interesa. Zasnivanjem hraniteljstva uspostavlja se odnos između deteta i hranitelja koji odgovara odnosu dete - roditelj. Hranitelji preuzimaju neposrednu brigu o detetu i imaju dužnost da se staraju o njegovom zdravlju, razvoju, vaspitanju i obrazovanju. Hraniteljstvo je privremeni status koji podrazumeva tranziciju deteta do povratka u biološku porodicu ili usvajanja, a nekada može obuhvatiti i duži period sve do detetovog osposobljavanja za samostalan život. U hraniteljskom odnosu emotivna podrška u odrastanju ima ključnu ulogu.

U Republici Srbiji postoji duga i uspešna tradicija hraniteljstva. Još nakon Prvog svetskog rata osnovana su brojna građanska udruženja koja su, uz pomoć međunarodnih humanitarnih organizacija, pomagala rad domova za smeštaj dece bez roditeljskog staranja. Od 1919. godine podstiče se i razvoj porodičnog smeštaja koji je posebno razvijen između 1929. i 1931. godine kada su, po ugledu na „Farme beba“ u Velikoj Britaniji, osnovane tzv. dečije kolonije u Miloševcu i Čortanovcima, Staparu kod Sombora i Čurugu. Tradicija od gotovo devet decenija govori u prilog uspešnosti ovog sistema socijalne zaštite. Centar za porodični smeštaj i usvojenje iz Miloševca dobio je i najveća državna priznanja za uspešan rad i zbrinja-

vanje više od pet hiljada mališana.

Od 2000. godine Republika Srbija realizuje strategiju kojom se dodatno podržava i afirmiše porodica kao najbolji okvir zaštite ranjivih grupa i podsticanje razvoja hraniteljstva. Istraživanje “U lavirintu socijalne zaštite: pouke istraživanja o deci na porodičnom i rezidencijalnom smeštaju”, koje je objavljeno 2014. godine potvrđuje uspešnost realizacije strategije i navodi da je za nešto više od deset godina broj dece i mladih na smeštaju u institucijama smanjen za 48,0%. Na osnovu evidencije Republičkog zavoda za statistiku iz 2017. godine broj dece koja koriste usluge smeštaja u hraniteljskim porodicama je 5.416, a broj hraniteljskih porodica je 4.495. Ovo nije ukupan broj, s obzirom na to da Zavod samo vodi statistiku mladih do 17 godina, a da po zakonu u sistemu hraniteljstva mogu ostati i mladi do 26. godine, koji su ušli u sistem pre svoje 18. godine, a redovno se školuju. Tako da broj dece u hraniteljskim porodicama zasigurno dostiže 6.000. Procenat dece koja su smeštena u rezidencijalnim ustanovama je svega 0,6%. Navedeno istraživanje pokazuje da u 25,9% slučajeva Centar za socijalni rad preuzima decu iz porodica prvenstveno na osnovu zahteva roditelja, a potom 20,5% na osnovu drugih članova porodice, zdravstvene ustanove prijavile su Centru svega 17,6% dece koja su kasnije ušla na rezidencijalni ili porodični smeštaj. Ostatak prijava

dolazi ispod 7,0% od policije, škole, građana, suda ili tužilaštva, a najređe od same dece. Takođe, u izveštaju se kao razlog upućivanja dece u Centar za socijalni rad, a potom u hraniteljsku porodicu navodi rizik od zanemarivanja deteta sa 35,7%, napuštanje deteta sa 23,9%, nedostatak materijalne podrške sa 13,0%, a potom sa manje od 10,0% rizik od zlostavljanja deteta, smrt roditelja, problemi u ponašanju dece kao i nasilje u porodici. Sve ovo ukazuje da je isticanje siromaštva kao glavnog uzroka smeštanja dece u hraniteljsku porodicu, kao i insistiranje na “oduzimanju” dece kojem diriguje Centar za socijalni rad, a koji dominiraju u medijskim tekstovima i prilozima, daleko od istine i predstavlja medijsku manipulaciju.

Nije potrebno posebno naglasiti koliko ovakva negativna slika nepovoljno utiče na pojedinačne živote ljudi koji su deo sistema hraniteljstva i otežava uspešnu integraciju i osamostaljivanje mladih ljudi, s obzirom na to da je u pitanju proces, a ne čin “izlaska iz sistema”. Način da se ona izmeni podrazumeva kompleksan zadatak i uključivanje većeg broja različitih aktera.

Jedno je sigurno, promocija hraniteljstva od strane javnih ličnosti koji su imali iskustva odrastanja u ovom sistemu bila bi jedan od jednostavnijih rešenja koja bi mogla imati značajan uticaj na promenu javnog mnjenja i povećanje svesti o prednostima hraniteljstva u okviru ukupnog sistema socijalne zaštite.

Foto

vest

Foto: Svratište za decu

Street Art “Street Smart Belgrade” okupio je fenomenalnu ekipu uličnih umetnika i umetnica koji su od novog prostora Kafe bara “16” napravili pravu uličnu galeriju. U ovom kafe baru svakog 16-og u mesecu biće održavani humanitarni događaji na kojima će se prikupljati dobrovoljni prilozi i stvari za decu “Svratišta”.

29

Analiza

Zaostavština Bernarda Bertolučija Piše: Nemanja Marinović Fotografije u tekstu: visualhunt.com

26.

novembra u 77. godini života preminuo je čuveni italijanski filmski reditelj i scenarista Bernardo Bertoluči. Njegova karijera započela je šezdesetih godina prošlog veka, a svoj vrhunac je dostigla sedamdesetih i osamdesetih filmovima kao što su “Konformista”, “Poslednji tango u Parizu” i “Poslednji kineski car” koji je odneo čak 9 Oskara te godine, uključujući i onog za najboljeg reditelja, koji je načinio Bertolučija jedinim Italijanom sa tom nagradom. On nastavlja da briljira i tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih godina sa ostvarenjima kao što su “Mali Buda”, “Ukradena lepota” i “Sanjari”, ali skandal sa seksualnim nasiljem na snimanju filma “Poslednji tango u Parizu” bacio je mrlju na njegovu zaostavštinu.

U naredna dva teksta studentkinje “Škole medijske pismenosti”, Jovana Marjanović i Julijana Spasić, obradiće dva aspekta zaostavštine Bernarda Bertolučija - umetničke doprinose na primeru filma “Konformista” i društveni aspekt skandala sa snimanjem “Poslednjeg tanga u Parizu”.

30

Ova dva teksta komplementarna su i međusobno se dopunjuju, s obzirom na to da im je fokus na različitim aspektima. Doprinos Bernarda Bertolučija filmskoj umetnosti i njegov uticaj na svetsku kinematografiju ne može biti zanemaren, te je prvi članak, govoreći kroz prizmu teorije o medijskoj pismenosti Džejma Potera, u domenu kritičke analize. Drugi članak će se, pak, osvrnuti na različite društvene aspekte njegovog rada, pre svega kroz prizmu seksualnog nasilja (prema široj definiciji ovog pojma) koje je na snimanju kultnog filma sa Marlon Brandom, preživela glumica Marija Šnajder, te je po Poterovoj teoriji, ovaj članak u domenu društvene odgovornosti. Oba aspekta su važna i neodvojiva jer sećanje ne znači selektivno pamćenje.

Bertoluči:

nepokolebljivi antikonformista Piše: Jovana Marjanović

K

ako je kod većine stvaralaca šezdesetih godina politika bila jedna od glavnih tema ni Bertoluči nije bio izuzetak. Svojim filmovima nastojao je da prikaže svoja politička uverenja i opredeljenja. Izjašnjavao se kao marksista, te su često njegovi filmovi tumačili kolebanje između levice i desnice (Novecento, 1976. ; Prima della Revoluzione, 1964.) , okrutnost aristokratije i monarhije (The Last Emperor , 1987.) i život buržoazije. Njegova dela, vrlo često smatrana veoma kontroverznim, odišu dozom revolta i kroz njih se prožima primetna autobiografska crta.

Bertolučijev prvobitan stil, okarakterisan kao Godarovski (novi talas), koji je u Italiji tog doba bio retka pojava, dolazi do kulminacije filmom „Pre revolucije“ (Prima della Revoluzione, 1964.). Međutim, 1970. godine Bertoluči skida svoj Godarovski plašt i stvara „Konformistu“. Maestralna fotografija Vitorija Storara i intrigantan scenario napisan po romanu Alberta Moravija uvode nas u priču o Marčelu, fašističkom agentu koji se priseća svoje prošlosti dok je na zadatku da ubije svog starog profesora Kvadrija, sada aktivnog antifašistu. Marčelo je kao mali dečak ubio vozača Lina koji je pokušao da ga zavede i on od tada pokušava da odagna svoju krivicu time što postaje što veći mogući konformista. Bertoluči ovim filmom kritikuje više društvenih i psiholoških pojava, kao što su odnos oca i sina, patrijarhat, represija homoseksualnosti i naravno konformiranje kao srž svih ostalih problema. Marčelo se jednom prilikom ispoveda svešteniku i priznaje mu svoje grehe: ubistvo, homoseksualne tendencije i predbračni seksualni odnos, pri čemu je najveći utisak na sveštenika ostavila Marčelova homoseksualnost. Ovim nam Bertoluči ukazuje na poljuljanost moralnih vrednosti koja je u podjednakoj meri prisutna i danas kao i tridesetih godina u kojima je smeštena radnja filma.

Neuspeh Marčela da prevaziđe edipovsku fazu dovodi ga do neslaganja sa svim očinskim figurama u životu i nemogućnosti poistovećivanja sa njima, što kasnije biva uzrok neshvatanja svoje latentne homoseksualnosti i podsticanja želje za konformirnjem, u njegovom slučaju fašističkom pokretu. Zanimljiva je činjenica da je pariska adresa profesora Kvardija zapravo Godarova stvarna adresa. Bertoluči o ovome ironično govori: „Konformista je priča o meni i Godaru. Ja sam Marčelo i pravim fašističke filmove i želim da ubijem Godara koji je revolucionar koji pravi revolucionarne filmove i moj je učitelj“.

Bertoluči je zbog ovog svog filma bio oštro kritikovan od strane levice koja je film okarakterisala kao fašistički jer pojednostavljuje fašizam na psihološki fenomen i izjednačava ga sa homoseksualnošću. Ali ovaj film je upravo suprotno. Bertoluči nam pokazuje kako potiskivanje seksualnog i ličnog identiteta dovodi do konfomisanja u fašistički režim koji je tad bio norma i ideal ponašanja. Odmah po oslobođenju, Marčelo je promenio struju i ponovo se prilagodio novoprihvaćenoj normi i poretku. Bertoluči ne prihvata fašizam kao puko psihološku pojavu, već nam ukazuje na to kako se on prožima kroz sve sfere društva i pojedinca i da zato što je normiran kao društveno prihvatljiv postaje utočište svima.

Veličina ovog filma se ogleda u tome što je bezvremenski i sveprisutan. Njegova univerzalnost nam omogućava da ga povežemo sa različitim delima poput Kafkinog „Procesa“, Andrićeve „Proklete avlije“, Kamijeve „Kuge“, Brehtove „Majke Hrabrosti“ i bezbroj drugih.

Ali zapravo ono što je poražavajuće jeste to što nije samo film kao takav univerzalan, već problemi koje on proučava. Od njegovog izlaska nas deli četrdeset i osam godina, a od vremena u koje je „Konformista“ smešten čak osamdeset i osam, a mi i dalje proživljavamo iste društvene probleme. U svetu u kojem su sve razlike ugnjetavane i kritikovane sa svih strana, najlakše je pribeći konfozmizmu, ali i najpogubnije.

Konformiranjem postajemo deo sistema i gubimo lični

31

identitet i postajemo direktni predmeti manipulacije.

Ovaj film nam pruža uvid u lakoću i opasnost postajanja marionete vladajućeg sistema. Bertoluči nam ostavlja da biramo hoćemo li biti Marčelo ili pak sam Bertoluči, revolucionarni antikonformista.

Jedna od najupečatljivih scena filma u kojoj je sumirana čitava njegova ideja jeste scena gde profesor Kvadri i Marčelo razgovaraju o Platonovom mitu „O pećini“.

Zamislite ljude koji su čitavog života okovani o zidove pećine tako da gledaju u njenu unutrašnjost. Ispred njih gori vatra, a iza nje je zidić iza kojeg prolaze ljudi koji nose visoke drvene figure. Ljudi se ne vide, ali figure su dovoljno visoke pa okovani mogu videti njihove senke na suprotnom zidu. Samo najhrabriji uspeju da se oslobode okova i odupru svetu senki. Ova scena ima dvovalentnu funkciju. Prva je u cilju poentiranja naravoučenija filma - da treba istrajati i odupreti se okovima društva i življenja nametnutog života i režima.

32

U filmu Kvadri kritikuje Marčela rekavši mu da je on čovek iz pećine jer je postao fašista. Druga predstavlja metaforu za film i medije uopšte, kako je objasnio sam Bertoluči. Simbolički gledano, gledaoci su kao ljudi iz pećine, primorani da gledaju film koji je zapravo senka, a ne prava stvarnost. Kada gledamo film, gledamo tuđu prestavu života.

Zatvorenost čoveka je predstavljena i kroz fotografiju.

Storaro nam svetlošću i tamom ukazuje na svesnost i nesvesnost čoveka i na kavez koji oni stvaraju. Većina kadrova prošarano je horizontalnim i vertikalnim linijama svetla i senke.

Svaka kinematografska i estetska alatka kojom su se Bertoluči i Storaro služili ukazuje nam na to da ukoliko ne iskoračimo iz zatvora/pećine/tame i ne prigrlimo svetlost i osvestimo svoju ličnost, ostajemo zauvek izgubljeni u ambisu nedokučenosti sopstvenog ja.

“Poslednji tango u Parizu”: Tanka granica između krivičnog i umetničkog dela Piše: Julijana Spasić

“P

oslednji tango u Parizu“, nažalost, neće biti upamćen samo po dobrim ocenama kritike, već i po sceni jednoj silovanja koja će glumici Mariji Šnajder, koja u ovom filmu igra glavnu žensku ulogu, ostaviti doživotne psihičke posledice. Radnja filma prati sredovečnog Amerikanca Pola, čiji lik tumači Marlon Brando. Pol razvija intenzivnu i nasilnu seksualnu vezu sa tinejdžerkom Džini koju igra Marija Šnajder. Zbog svojih mnogobrojnih eksplicitnih erotskih scena film je u nekim državama bio zabranjivan. Ova eksplicitnost kulminira u problematičnoj sceni gde Brando koristi puter umesto lubrikanta i siluje Šnajder. U intervjuu za „Dejli Mejl“ 2007. godine Marija Šnajder govori o ovoj problematičnoj sceni za koju tvrdi da je nije bila svesna, odnosno da scene nije bilo u scenariju. O sceni koja sledi Marlon i Bertoluči informišu je tek pre samog snimanja, a zbog nje oseća poniženost i godinama kasnije oseća psihičke posledice. „Rekli su mi tek pre nego što je trebalo da snimimo scenu i bila sam tako ljuta. Trebalo je da pozovem svog agenta ili advokata da dođu na set jer ne možete prinuditi nekoga da radi nešto što nije u scenariju, ali u to vreme ja to nisam znala. Marlon mi je rekao: „Marija, ne brini, to je samo film“, ali tokom scene, iako to što je Marlon radio nije bilo stvarno, plakala sam stvarne suze. Osećala sam se poniženo i da budem iskrena pomalo silovano, od strane obojice, i Marlona i Bertolučija. Nakon scene Marlon me nije tešio niti se izvinio“, izjavila je Marija Šnajder. U vreme snimanja filma imala je samo 19 godina, Brando je imao 48, a Bertoluči 31. Dok su Brando i Bertoluči za ovaj film dobili dobili nominacije za Oskara, karijera i život Šnajder bili su ozbiljno oštećeni nakon filma. Sa samo 20 godina i na početku karijere već je percipirana isključivo kao seks simbol, čime njene glumačke sposob-

nosti ostaju zapostavljene. Nakon toga se borila sa depresijom, zavisnošću od droga, a čak je i pokušala da izvrši samoubistvo.

O tome kako se osećala u to vreme, u gore pomenutom intervjuu kaže: „Osećala sam se jako tužno jer sam bila tretirana kao seks simbol – želela sam da budem prepoznata kao glumica, a ceo skandal i posledice filma učinili su me malo ludom i doživela sam slom. Bila sam jako mlada i relativno neiskusna i nisam razumela sav seksualni sadržaj filma. Imala sam pomalo loš osećaj u vezi svega toga.“ Nakon toga, Šnajder nikada više nije snimila scenu u kojoj je naga.

Umrla je 2011. godine od karcinoma dojke. 2013. godine pojavio se Bartolučijev intervju, koji je dostupan na jutjubu pod nazivom „Bertolucci over Maria Schneider“ u kome režiser, vrlo hladnokrvno, potvrđuje izjave Marije Šnajder. Bartoluči ne samo da potvrđuje njene izjave, već dodaje da se ne kaje što je odlučio da snimi ovu scenu, iako oseća grižu savesti što joj nije rekao za detalj sa puterom. Ovaj detalj je zapravo bila i Marlonova ideja: „U scenariju je pisalo da će je on silovati na neki način. Doručkovali smo sa Marlonom na podu stana gde smo snimali. Bio je tu baget, bio je tu puter, pogledali smo se i, ne rekavši ništa, znali smo šta smo hteli. U izvesnom smislu bio sam užasan prema Mariji jer joj nisam rekao šta se dešava. Nisam želeo da Marija glumi njeno poniženje, njen bes, želeo sam da oseti, ne da glumi. Onda me je mrzela do kraja života. Bio je tu taj detalj gde se puter koristio kao lubrikant i još uvek se osećam jako krivim zbog toga“, izjavio je tom prilikom.

Veliki deo javnosti je nakon ovog skandala pokušao je da opravda Bertolučija pozivajući se na to da je scena silovanja „samo“ simulirana i da nije bilo stvarnog odnosa između Branda i Šnajder. Ovo jeste istina i to je potvrdila i sama Šnajder u intervjuu za „Dejli Mejl“. Kako god, bitno je napomenuti da se seksualno nasilje ne svodi samo na penetraciju. Svetska zdravstvena organizacija daje sledeću definiciju: „Seksualno nasilje je bilo koji seksualni čin, pokušaj ostvarivan-

33

ja seksualnog čina, neželjeni seksualni komentar ili predlog usmeren protiv osobe i njene seksualnosti, a koji može počiniti druga osoba bez obzira na odnos sa žrtvom ili situaciju u kojoj se nalaze“. Ova definicija jasno implicira da je Marija Šnajder nedvosmisleno bila žrtva seksualnog nasilja od strane režisera i njenog glumačkog partnera. Ono što je posebno zanimljivo u ovom slučaju jeste to što je sama Šnajder o ovom događaju pričala još 2007. godine, a javnost se za priču zainteresovala tek nakon Bertolučijevog priznanja u intervjuu 2013. godine. Tek tada svetski mediji kao što su „Independent“ i „Variety“ počinju da osuđuju Bertolučijev i Brandonov postupak. Čini se da Mariju Šnajder zaista niko nije čuo. U jednom od tekstova u „Independent“-u možemo pročitati deo Brandonove autobiografije u kojoj tvrdi da se i on sam osećao poniženo na filmskom setu, doduše iz potpuno drugih razloga. U svojoj biografiji iz 1994. Brando je napisao da je bilo naročito hladno prilikom snimanja kompletne frontalne nage scene te da je došlo do „potpunog povlačenja“, referišući na veličinu svog falusa. „Bio sam ponižen, ali nespreman da se predam još uvek”, Brando piše. “Posle sat vremena, ekipa je odustala i scena je isečena”, govori Brando, opisujući to kao jednu od najsramotnijih iskustava u svojoj karijeri.

34

Iz ovoga možemo da izvedemo neke zaključke o samom tretmanu glumaca na setu. Dok je Brando zbog osećaja stida dobijao svu podršku od ekipe, što rezultira konačnim izbacivanjem scene zbog koje se on oseća ,,osramoćeno”, kakav je tretman mogla da očekuje Šnajder? Ona od svog glumačkog partnera i režisera dobija isplanirano seksualno zlostavljanje sa ciljem da se zaista oseća osramoćeno i poniženo.

Režiser u ovom slučaju ne da nema nameru da izbaci scenu, već se zbog nje i ne kaje, iako potpuno svestan posledica koje je to imalo na njenu psihu.

Bertoluči je, kao i mnogi drugi poznati, poput Kevina Spejsija, Romana Polanskog, Vudi Alena, Bil Kosbija ili Šon Pena, za sobom ostavio mnogo fantastičnih filmskih ostvarenja. Ipak, ostavio nam je, kao i svi pomenuti, jednu bitnu dilemu koja se tiče pitanja razgraničavanja njihovih prestupa i njihove umetničke zaostavštine. Dok se rešenje te dileme ne započne, možemo da operišemo činjenicama koje imamo, a jedna od činjenica jeste: smrt Bertolučija sa sobom je odnela i prestupnika i umetnika. Zbog poštovanja žrtve Marije Šnajder ova priča ne sme sa Bertolučijem otići u grob, baš kao što neće ni njegova umetnička dela.

Ekologija

Kako je majmun ukrao Božić Piše: Kristina Stevanović

O

d božićne reklame očekuje se da bude preplavljena srećom, ushićenjem, gomilom poklona i svetlucavih ukrasa koji krase život i porodičnu atmosferu u vreme praznika. Od božićne reklame očekuje se da bude pozitivna, da ističe toplotu i dobrotu, da mami osmeh i suze radosnice. U njoj je sve uljuljkano, savršeno upakovano i nikome ništa ne fali. Tradicionalna božićna reklama. A onda se pojavio Iceland.

Ne, nije u pitanju zemlja utopije bez komaraca na krajnjem severu Zemlje. Zapravo se radi o manje-više poznatom lancu supermarketa iz velike Velike Britanije. U stvari, ni sama kompanija nije toliko bitna. Radi se o nedavno objavljenoj reklami koja je kreacija marketinškog tima ovog lanca, predstavljena kao reklama za Božić i svakako namenjena „puštanju u etar“. Idilično, dok je nisu zabranili.

Izgubljena beba orangutana, zatekla se u sobi izvesne devojčice, kojoj prisustvo životinje očigledno smeta i želi što pre da ga istera iz ličnog prostora. U „razgovoru“ sa majmunčetom saznaje da je njegov lični prostor, a to bi bila prašuma, uništen, iskrčen, da mu je čitava porodica stradala i da majmunče „ne zna šta da radi“. Prepričavajući događaj, životinja ukazuje na krivicu čoveka jer se šume, u prvom redu, uništavaju da bi ljudi maksimizovali količinu hrane i drugih korisnih proizvoda, a u jednom trenutku hvata se za šampon koji nalazi u devojčicinoj sobi. Na šamponu piše - napravljen od palminog ulja. Iceland reklamu posvećuje orangutanima kojih nestane 25 dnevno i odriče se upotrebe palminog ulja u svojim proizvodima sve dok ne budu sigurni da je ovaj usev prestao negativno da utiče na živa bića i životnu sredinu.

Potpuno logična i savršeno odgovorna odluka jedne ekološki svesne kompanije, reklo bi se. Ne postoji nijedan dovoljno dobar argument da bi se nešto ovako edukativno i nadahnjujuće, zabranilo. Potpisivanje peticije za ukidanje zabrane je nešto što bi svi trebalo da urade jer samo zajedničkim snagama možemo da se izborimo za prave vrednosti. Sve deluje pomalo naivno

36

dok se ne istraži pozadina čitave priče, a u pozadini hiljade uloga i mnoštvo problema.

U Velikoj Britaniji, naime, postoje veoma stroga pravila o oglašavanju i reklamiranju bilo čega što aludira na ili nosi skrivenu političku poruku. Propisi kažu da reklama ne sme biti objavljena ukoliko dolazi od tela čije su namene u potpunosti ili uglavnom političke prirode. Dakle, prvobitne optužbe da je božanstvena božićna reklama zabranjena zbog sadržaja i poruke koju nosi - nisu tačne, već problem predstavljaju pozadinski igrači koji su se izborili da je učine viralnom. Zaustavimo se na trenutak jer, pobogu, kakve veze omanji lanac supermarketa ima sa politikom i skrivenim igricama velikih igrača? Gotovo nikakve, ali Greenpeace ima. A tu počinje drugi problem.

Greenpeace je organizacija o kojoj bi danima moglo da se piše i priča i danima bi mogle da se vagaju dobre i loše strane čitavog tima i aktivista koji ih podržavaju širom sveta. Ono što ostaje kao nepobitna činjenica jeste da se organizacija svakako bavi političkim pitanjima i potpuno otvoreno upire prstom i okrivljuje sve i svakoga, neretko pozivajući na proteste, uzbune i linč pojedinaca. Morali bismo zastati još jednom jer, opet, kakva je veza ove političko-ekološke organizacije sa Iceland supermarketima? Gotovo nikakva, osim toga što sporna reklama nije plod gore pomenute mašte, već je originalno objavljena kao kratak crtani film od strane Greenpeace-a pre nekoliko meseci. I nije u pitanju samo poreklo i činjenica da je reklama, prostim rečima, kopija, već to što su se dve nepovezane strane udružile kako bi je učinile vidljivijom i uzbunile što veći broj gledalaca. Prilično dovitljivo. Rezultat je fenomenalan, verovatno i bolji nego što su predviđali jer, kako obe strane navode, namera nije bila propagiranje politike već dizanje svesti o

globalnom problemu uz čvrsto obećanje odricanja od nečega - palminog ulja, čega bismo, aman, svi morali da se odreknemo. Kako naivno, gotovo dečje gledište na čitavu problematiku. A možda zaslužuju i Oskara za genijalnu glumu. Evo i zašto.

Istina je da je od 1999. samo u Borneu ubijeno oko 100 000 orangutana, zbog seče šuma u prvom redu, ali ne isključivo i samo zbog uljane palme, a ni zbog same seče jer najvećim delom krivicu nose proizvodnja drveta i nelegalno korišćenje zemljišta koji nisu inspirativni za božićnu reklamu. Podaci Greenpeace-a da je uništavanje prirodnog ekosistema zarad sadnje uljane palme odnelo 58% šuma u Maleziji i 40% u Indoneziji prosto - nisu relevantni, pogotovo kada se uporede sa podacima da ona zauzima svega 0,4% svetskog poljoprivrednog zemljišta. Prostim uklanjanjem ovog sastojka iz svakodnevnog života, a uzimajući u obzir da se nalazi u 50% proizvoda u marketima i, još bitnije, predstavlja zamenu za životinjsku mast vegetarijancima, neće se spasti tropske kišne šume. Štaviše, situacija bi mogla da se pogorša i pritisak na životnu sredinu bude još veći jer bi ovu „groznu vrstu“ zamenile, zapravo, još gore. Nijedna druga vrsta nije u stanju da daje toliku količinu ulja za iskorišćenje iste količine resursa. Sve druge, a to bi bile kafa, ananas, banana, soja, čokolada i slično, zahtevaju više zemljišta, đubriva i pesticida, uništavajući dodatno prirodu i živi svet, a zauzvrat daju mnogo manje od kritične uljane palme. Ovako posmatrano, više i ne deluje toliko kritično.

Dva najveća i najspornija problema za kraj. Iceland je pokušao sebe da prikaže kao kompaniju koja odgovorno posluje i čini mali korak ka boljoj budućnosti, što je za svaku pohvalu, ali potpuno su zaboravili na vreme koje bi im trebalo da uklone palmino ulje iz

svojih proizvoda s obzirom da se nalaze na jako lošem glasu zbog korišćenja upravo onoga što odjednom žele da zabrane. Izgleda da je spas planete u rukama licemera. Takođe, ako bi se jednoglasnom odlukom celog sveta ova vrsta izbacila iz uzgoja, da li postoji konkretan odgovor na sledeće pitanje: šta je sa siromašnim farmerima čiji su jedini izvor prihoda upravo plantaže uljane palme? Licemere i političke sudije to preterano ne interesuje, a takvih farmera je zaista mnogo.

Problemi se ređaju, smenjuju se argumenti za i protiv, eksperti umesto bojkotovanja preporučuju održivije korišćenje (u prevodu - samo imućniji bi mogli da priušte sebi proizvod od palminog ulja), ali idealnog rešenja nema ni na pomolu. Tačno je da svaki ekološki pokret, bilo mali ili veliki, ide u službu sigurnije i zdravije budućnosti čitave planete i svih živih bića koja je nastanjuju, ali da li to osiguranim pojedincima i organizacijama daje pravo da dižu uzbune i biju bitke svetskog nivoa, a da se i ne potrude da iznesu tačne podatke i činjenice? Možda nevina laž kojoj može da se zažmuri na jedno oko, ali kada se milioni dignu i pobune ne znajući zaista protiv čega ustaju, koliko je skrivanje istine onda korisno? Krug licemera širi krug neznalica. Simpatična reklama ostaje da kruži internetom (osim ako je peticija ne progura na televiziju) kao podsetnik da praznici nisu lepi baš svima, ali potpuno je suludo pozivati se na nju, a rešenja nema ni u izmaglici. Da li tužni crtać nudi idealno - svi farmeri imaju od čega da žive i životna sredina konačno prestaje da ispašta? Odgovor je kratak i jasan: ne.

Rasprava se nastavlja i teče začaranim krugom.

I tako je jedan majmun ukrao čaroliju božićnih praznika.

Foto

vest

Foto: Kompas

Svetski dan borbe protiv side Svetski dan borbe protiv side obeležava se prvog decembra, a tog dana su mladi iz Kreativnog omladinskog centra Pančeva za borbu protiv side - KOMPAS, uz podršku volontera Crvenog krsta Pančevo, organizovali kampanju pod nazivom „Hiv ne diskriminiše, nemoj ni ti”.

37

38

Reporzaža

I mi Rola za trku imamo!

Običaj tetoviranja kod balkanskih naroda Piše: Ivana Dimitrijević Fotografije u tekstu: wikipedia

E

tnologija (ili antropologija, kako god preferirate) je oduvek bila Šerlok Holms humanistike – njoj su uvek išli nerešivi slučajevi na koje sociolozi i istoričari nisu hteli da troše vreme, po principu: ‘ajde ti rastumači mitove, magiju, matrijarhat, a mi ćemo ovo što ima smisla, dok je etnografija njen verni Votson. Danas se njih dvojica bave tradicionalnim tetoviranjem na Balkanu, a mi ćemo prvo morati da saslušamo Votsona, šta je on video i saznao, a onda će Šerlok to da nam protumači.

Balkan je relativno mala teritorija, a kulturno čvorište kakvo se retko sreće u Evropi i svetu, to brzo naučite udubite li se makar malo u njegovu kulturnu istoriju.

Dug je put od onih što su u neolitu živeli u ovalnim kućama od blata a kasnije izmislili najstarije pismo na svetu, preko antičke Grčke do likova koji tvrde da su videli vanzemaljce na Rtnju.

Starobalkanski običaj tetoviranja se danas sačuvao najviše kod katoličkog stanovništva današnje Bosne i Hercegovine, ali je takođe zabeležen i u Slavoniji, Dalmaciji, Albaniji (kod albanskih katolika), kod Aromuna, grčkih Vlaha i Šopa jugozapadne Bugarske. Tetovirali su se i muškarci i žene, ali je običaj zastupljeniji

među ženama. Iako mi danas to vidimo na starim ženama, zapravo se radi o običaju za adolescente: devojke i mladići starosti između 13 i 16 godina su tetovirali sami sebe, ili to radili međusobno, obično – čuvajući ovce! Tetoviranje (ili u narodnom originalu: bocanje, drocanje, sicanje, praviti trudnjače, krizma, šaranje...) se obavljalo gotovo po pravilu u proleće, o nekom velikom prazniku (Sveti Josip, Usrks, Blagovesti itd.). Adolescencija, proleće, početak novog godišnjeg ciklusa... Podseća na pagansko? Itekako. Šta se tetoviralo Najrasprostranjeniji motivi su „kolo“, krst, narukvica, grančica, polumesec, ali su tu i zmija, riba, jelka, svastika i sl., kao i njihove kombinacije.

Krst je najrasprostranjeniji simbol, i on se obično tetovirao na gornjim delovima tela, na šakama, prstima, podlakticama, grudima, i često na čelu i korenu nosa. Narukvica, pretpostavljate, oko ručnog zgloba (ili kako taj deo tela u Bosni zovu: zapešće). Grančice su slikane na podlakticama, ponekad na nogama. O motivu ograde, inače karakterističnom samo za Bosnu, u narodu poznatom kao „međeda šapa“ priča

39

nam narodna pesma: Na prsima Danica zvijezda na koljenu od međeda šapa na mišicu sablja uslikana Zanimljiva je tehnologija kojom su se tada tetovirali. Osim toga što do detalja liči na tehniku tetoviranja iz Iraka i Indije (gde se takođe tetoviraju pretežno žene), zanimljivo je i to da se izvodilo šivaćom iglom ili trnom, kojima se koža probadala pre ili nakon što je polivena bojom, spravljenom od mastila, ugljanog praha ili baruta, koji su se mešali sa vodom, pljuvačkom, majčinim mlekom ili mašću. Ponekad su, da bi precizno izveli kompleksnije motive, koristili kalupe od jasenove kore, lista smokve, dugmadi...

Osim u pomenutim Iraku i Indiji, postoje podaci da su se tetovirali svi antički narodi Balkana – Tračani, Dačani, Iliri, ali i britanska plemena, Vikinzi, pa i narodi sa bliskog istoka, čak i neki azijski narodi. Tetoviranje, ali i drugi oblici ukrašavanja tela kao što su bojenje kože, cikatrizacija (pravljenje ožiljaka sečenjem kože) i kauterizacija (pravljenje ožiljaka paljenjem kože) bili su poznati i u praistoriji, u vreme vinčanske i butmirske kulture (manje je poznato da su, usput budi rečeno, za vreme butmirske kulture u Bosni, pored Evropejaca, zajedno živeli i Azijati i crnačko stanovništvo).

Ipak, cikatrizacija i kauterizacija su tehnike karakteristične za narode Afrike. Kod nas na Balkanu nisu zabeleženi slučajevi cikatrizacije, ali kauterizacija jeste otkrivena i to tek nedavno, kod malog broja praktikanata Srba i Hrvata iz okoline Livanjskog polja i Dalmatinske zagore. Tehnika kojom su oni ukrašavali kožu žeženjem liči na onu iz Somalije i Etiopije. Šta antropologija ima da kaže na ovo?

Ne javlja se ovde slučajno jasen kao materijal za kalupe, kao što je u tradiciji retko šta slučajno i retko šta nije uklopljeno u široki sistem ideja koji humanisti često nazivaju kontekstom, opštim kulturnim „svetonazorom“ ili jednostavno „univerzumom“ kulture. Pa tako, jasen ovde ukazuje na magijsku komponentu ovog običaja. Kada pitate ljude kada se tetoviraju, oni vam kažu – u proleće, „kad jasen poskoči“. Ako ih priupitate više o jasenu, oni govore kako se veruje da je jasen zaštita od zmija, toliko moćna, da će zmija opkoljena jasenovim granjem umreti od gladi jer neće smeti da izađe iz tog kruga. Jasno nam je, dakle, da je ovo praksa za zaštitu od zlih sila – iliti, to je takozvana apotropejska funkcija ovog običaja.

Svastika je postojala i pre Hitlera i bila je solarni simbol, isto kao i krst, isti onaj koji na svojim čelima i danas tetoviraju muslimanke u severnoj Africi. Solarni, lunarni i herbalni motivi ukazuju na paganske kultove fokusirane na prirodne cikluse, smenu godišnjih doba,

40

i dana i noći. Ukratko, to je simbolika ovih motiva.

Istorija o istoriji Zanimljivo je, posebno na Balkanu, posmatrati kako se na stare kulturne slojeve naslažu novi, u skladu sa zahtevima vremena. To je posao gde nikad niste načisto šta se tu sve dogodilo, ali se o nekim procesima ipak može spekulisati. To što na Balkanu ima motiva koje ne nalazimo nigde drugde u svetu, govori nam o tome da je Balkan davno, u praistoriji, imao svoju autohtonu tradiciju ukrašavanja tela. To što nalazimo motive koje Balkan deli sa Irakom i Indijom, govori o kulturnim vezama Balkana sa bliskim i srednjim Istokom, verovatno za vreme helenizma i Rima (a možda i mnogo ranije) kada je na Balkan stigao mitraizam sa svojim kultom sunca, a potom i manihejizam. Oba kulta, i ko zna koji još koje još nismo otkrili a možda nikad i nećemo, doneli su svoju simboliku i tehnike ukrašavanja tela, koji su se iskombinovali sa već postojećim. Potom je došlo hrišćanstvo, čiji su misionari zgranuti posmatrali stočare i njihove žene išarane po čelu, grudima i rukama. Kad su shvatili da ne mogu da ih nateraju da prestanu, onda su ih zamolili da bar češće crtaju krstove.

Stvari su se zakomplikovale u srednjem veku, kada je ovaj običaj uvučen u prave kulturne ratove na Balkanu. Tada su došli Bogumili, a potom i Turci. Bogumili su dosta toga pozajmili iz manihejske i mitraističke religije, istovremeno deleći ideje sa pokretom Katara u Evropi, za svoje vreme zaista genijalnim. Nema mnogo podataka o tome kakvog je tačno traga ostavilo bogumilstvo na običaj tetoviranja, niti o tome u kojoj meri je koristilo ovaj običaj za svoje potrebe, ali je svakako reaktualizovalo pređašnju solarnu i lunarnu simboliku.

Potom su došli Turci. Crkva je tada, od nekoga ko se sablažnjava kad vidi istetovirane divljake, počela čak i da podstiče tetoviranje krstova, jer onaj ko je imao znak krsta na koži nije smeo biti primljen u islam ili ako je baš želeo, ili su ga baš naterali na to, morao je to da ukloni sa svoje kože.

Upravo tako smo došli do toga da danas, kada pitate istetovirane bake čemu to i šta znači, one vam kažu narodno objašnjenje koje glasi otprilike: „pa to je, sine, znak vjere. Mi se katolici u Bosni tako šaramo“. Osim verskog markera, tetoviranje je znalo da bude i etnički marker, kao recimo kod Arumuna.

Mnogi proučavaoci ovog fenomena smatraju da je gubitkom svog izvornog značenja on iskorenjen, ali to nije tako. Zapravo, prava tradicija je nešto jako žilavo i prilagodljivo, iako mi uglavnom mislimo da je to nešto okamenjeno i nepromenjivo – a neki bi to jako voleli jer tako najbolje služi raznim političkim ciljevima.

Zapravo, to što neki običaj preformuliše svoje značenje, ne znači da je nestao. Naprotiv. Mnogi mladi ljudi i danas tetoviraju ove simbole, pridajući im neka svoja,

najrazličitija značenja, kombinujući ih sa nekim drugim motivima, i upravo tako nešto što je počelo pre 6000 godina nastavlja svoj život, odupirući se verama, ideologijama, modernizaciji - upravo prihvatanjem i inkorporiranjem u stare forme. Na ovom primeru vidimo pravi master work kulture pred našim očima, u svojoj večitoj promenjivosti i kreativnosti.

Od kakvog je sve ovo značaja nama?

Ovo je pre svega priča o odnosu prema našim telima. Mi danas, u periodu između 13. i 16. godine prolazimo kroz nešto što smo nazvali adolescencijom.

To je burni period za razvoj ličnosti, često za neke, a posebno žene, duboko traumatičan. Period u kome naša tela seksualno sazrevaju, menjaju se, a mi istovremeno saznajemo da se od nas u životu očekuje svašta što nikakve veze sa tim telom nema – da moramo da pravimo karijere, uklopimo se u estetske i

moralne norme i još mnogo toga novog vidimo, uradimo, pročitamo, osetimo. Imperativ progresa nadvladao je cikličnost proglasivši ga dosadnim. Kud god da se okrene, adolescentu to telo smeta! Naši preci, koji su se rađali, živeli i umirali u prirodi nisu imali u šta da gledaju sem u nebo iznad sebe, život okolo i jedni u druge. U toj sredini, uočavali su svoja tela i njegove mene. Umesto da im je sinonim odrastanja pomeranje fokusa sa tela na nešto drugo, naši preci su taj fokus zadžravali na njemu, smatrajući to toliko važnim da će trnom da se šaraju da taj trenutak ovekoveče. Zaključili su da mora biti da je telo mesto gde se ostvaruje kontakt između nas sa jedne, i prirode i univerzuma sa druge strane. Smatrali su sebe sastavnim delom Univerzuma i to su potvrđivali crtajući Sunce, Mesec i bilje po svojoj koži. Te tetovaže su bile jezik kojim su komunicirali sa prirodom oko sebe i svojim Univerzumima.

41

Iz ugla mladih

Manjak pilota - Uzroci, realnost i posledice Piše: Lara Radojković Fotografije u tekstu: unsplash.com

7.

Decembra Ujedinjene Nacije (UN), obeležavaju dan Civilne Avijacije. Njihov cilj je da promovišu globalnu svest o uticaju ove branše na socijalan i globalni razvoj svih država. I dok UN proklamuje značaj avijacije, ova industrija nailazi na najveći problem od njenog nastanka. Boeing je objavio da u naredne 2 decenije globalno treba da se odškoluje 600 hiljada pilota, a da bi se objasnilo u čemu je zapravo problem, moramo naglasiti da ih je trenutno oko 130 000. Šta je dovelo do manjka pilota, koja su trenutna desavanja u avijaciji, i šta možemo da očekujemo u skorijoj budućnosti?

Avijacija je prošla kroz 4 faze razvoja. Prva je bila Zlatna faza nakon prvog svetskog rata, koja je okarakterisana prebacivanjem vojnih pilota na civilne avione, cela industrija je bila finansirana od strane države i avioni sa zastavama na trupu su bili deo nacionalnog ponosa. U sledećoj fazi su priznati efekti ljudskog faktora na industriju i da se greške mogu smanjiti ukoliko se posada opremi potrebnim znanjima. Usledila je Embrionska faza koju karakterišu politika Regana u Sjedinjenim američkim državama i Margaret Tačer u Velikoj Britaniji, koja vodi ka pojavi privatizacije, man-

42

jku investicija u obrazovanje, smanjenu broja kandidata i lojalnosti kompanijama. Poslednja faza koja i dalje traje se naziva ratom za talentom, koja je otpočela pojavom low cost kompanija, a i nakon terorističkog napada 11. septembra, kompanije su opreznije pri regrutaciji pilota. Sada imamo više kompanija koje se bore za manje školovane pilote prljavim trikovima i nerealnim obećanjima.

2017-e godine je odjeknula vest da je Ryan Air otkazao stotine svojih letova, tako utičući na desetine hiljada svojih mušterija. Iako je pravi razlog nepoznat, pretpostavka je da se desilo isto što i Horizon, Sea Port, Republic, Pan, United, American-u, a to je da su njihovi piloti otišli u druge kompanije i da avione iz flote nije imao ko da digne sa zemlje.

Posledice na kandidate su brojne. Školovanje za pilota je oko sto hiljada evra, ali i pored toga niko ne garantuje da će potencijalni pilot nakupiti sate potrebne za rad: nakon Colgan-ove nesreće 2008. godine, propisano je da svaki pilot mora da ima 1500 sati naleta da bi leteo avionom, što je u svojoj biti ironično.

Pored toga i broj zainteresovanih za ovaj posao je u padu zbog cene treninga, uslova rada, plate, ukidanja

godišnjih odmora (jer je sezona letova u vreme kad se inače uzimaju godišnji odmori), kao i pomeranja godina za penzionisanje. Čak i ako neko zanemari sve ove faktore, piloti imaju u proseku 4 zdravstvene provere godišnje i ako padnu i jednu, gube dozvolu do daljnjeg.

Iako se kompanije otimaju oko školovanih pilota sa iskustvom, njihovi uslovi rada su, makar za nekada jako cenjen posao, krajnje bedni. Piloti u proseku lete 900-1000 sati godišnje, u poredjenju sa 500-600 koliko su letele njihove kolege pre 10 ili 20 godina. Već je napomenuto da imaju zabrane na uzimanje odmora, odlaganje penzionisanja, kao i da su za prirodu posla koju obavljaju slabo plaćeni. Pored toga posao je odgovoran, zamarajuć i radijacija je poprilično visoka.

Problem retko ko da pokušava da reši. Nacionalne kompanije, ako ne privuku već ’pečene’ kandidate visokim platama, školuju pilote za sopstvene potrebe i vezuju ih da rade za njih godinama posle kraja školovanja takozvanim „bondovima“ i za sve to vreme im troškove školovanja odbijaju od plate. Neki piloti odluće sami da se školuju, pa plate osnovno obrazovanje i „type rating“ (usko teorijsko i praktično znanje o odredjenom tipu aviona), a onda sakupljaju sate u

low cost companijama, koje često zapošljavaju kopilote bez 1500 sati naleta. Nakon što steknu ove sate, piloti daju otkaz i prebacuju se u nacionalne ili makar kompanije sa boljim uslovima. Ovaj princip poslovanja nije održiv, i sa neke strane nije ni čudo što kompanije traže potpuno formirane pilote: ulaganja su minimalna i u principu znanje koje oni mogu da ponesu sa sobom drugom poslodavcu nije toliko značajno.

Finalno, ova javna tajna je poznata u svetu avijacije a, iako preti da postane teško rešiv problem, oni koji mogu da utiču na rešenje do sad nisu pokazali nikakvu inicijativu. Dok pop kultura obiluje filmovima gde piloti i stjuardese žive na visokoj nozi, a njihovi poslovi deluju toliko dobro i privlačno da su u društvu veoma često i seksualizovani, realnost je dosta drugačija. Na kraju, priče o skupom školovanju i nisu glavni razlog da kompanije ne ulažu u trening. Naime, prizemljivanje jednog Airbus-a A380 usled manjka pilota koji bi mogao da upravlja njime je 963 hiljade dolara za 24 sata. To uključuje odlaganja, prizemljivanje, kompenzacije i novo vreme za poletanje. Ova količina novca bi mogla biti iskorišćena da za školovanje 10 pilota, a ako se to ne desi, situacije sa prizemljivanjem bi mogle postati svakodnevnica.

43

Kultura

“Varvari”: suočavanje sa prošlošću Piše: Jovana Marjanović

P

o izlasku iz bioskopske sale Dvorane kulturnog centra sa projekcije jednog od filmova ovogodišnjeg 24. Festivala autorksog filma, ostala sam duboko zatečena onim što sam videla. Naime, „Ne zanima me da li ćemo ostati upisani u istoriju kao Varvari“ ( Îmi este indiferent daca în istorie vom intra ca barbari ) je jedan posve neobičan film. Reči koje čine naslov ovog filma izgovorene su na sastanku Saveta ministara leta 1941. godine i označile su početak etničkog čišćenja Rumunije od Jevreja. Film prikazuje proces stvaranja i realizaciju predstave mlade rediteljke koja nastoji da prikaže masakr u Odesi od strane rumunske vojske nad Jevrejima na istočnom frontu 1941. godine.

Film je okarakterisan kao komedija, mada bih ga ja pre nazvala tragikomedijom, jer na kraju gledanja ne znamo da li se smejati od muke ili plakati od tuge. Fuzija žanrova i elemenata igranog i dokumentarnog filma čine ovo delo vrlo autentičnim. Naglo skakutanje kamere i uzastopno praćenje glavne junakinje, rediteljke Marijane, daju privid dokumentovaja stvarnosti, sve u svrhu što većeg poistovećivanja sa mukom njenog stvaralačkog cilja. Veličina njene samosvesti i svesti o (zlo)delima njene nacije tokom Drugog svetskog rata nas tera na razmišljanje o postupcima kako nas samih, tako i naših naroda kroz istoriju. Da li je sve što čitamo istina? Da li smo mi zaista uvek samo branili ono što je naše, nikada prvi ne napadajući tuđe?

Finalna scena predstave koja reanimira masakr jevrejskog naroda Odese, pod komandom maršala Antoneskua, je od strane publike shvaćena kao veličanje rumunske nacionalnosti i narodnosti, a ne kao direktna kritika i osvešćivanje mračne prošlosti, kako je nameravala rediteljka tog spek-

44

takla. Scena u kojoj su Jevreji spaljeni u logoru ispraćena je aplauzom. Iako Rumunija formalno više ne poriče svoju nacističku prošlost, kao jedan od mogućih uslova za ulazak u EU, što vidimo kroz odsranjivanje svih spomenika i obeležja Antoneskua, prisutnost negiranja se i dalje oseća među narodom. Reditelj Radu Jude je rekao da je jedan od razloga za pravljenje ovog filma taj što se oseća kao da je njegova generacija obmanjena neistinom o prošlosti njihove zemlje, ali kako navodi, zahvaljujući sve većem broju istinitih knjiga, ima nade da se magla u umovima ljudi rasčisti.

Odsustvo kritičkog razišljanja pri sagledavanju stvari je jedno od suštinskih problema koje sputavaju pravilno funkcionisanje kako pojedinca tako i sveta uopšte. Kada bi se svako od nas osvrnuo i porazmislio o onome što je čuo, video, odgledao, pročitao, a ne puko upijao informacije, život bi mu verovatno bio kvalitetniji. Kada bi svako od nas u jednom trenutku razmišljao kao Marijana i nastojao da bez ikakve sujete posmatra sebe i svoj narod, mozda bi društveno-istorijske okolnosti bile drugačije.

www.czm.org.rs