Magazin "Promaja", 7. broj: januar 2019

sedmi broj

Kristina Kastelec KOREKTIVNO SILOVANJE JE ZLOČIN IZ MRŽNJE

Reč urednika

Osnivač Centar za marginu

Dragi čitaoci i čitateljke,

Urednik Nemanja Marinović

pred vama se nalazi novi broj „Promaje“, magazina koji već godinu dana duva baš iz svih smerova.

Promaja je srpski “brend” i ne postoji nigde drugde osim na ovim prostorima. Uvek duva kad ne treba, često smeta, pomalo i plaši, ali uvek donosi svežinu i promenu.

Dizajn i prelom Tijana Ristić Lektorisao Vladimir Tasić Naslovna fotografija Tijana Ristić web www.czm.org.rs e-mail office@czm.org.rs

Saradnici

Andrijana Vuković

Julijana Spasić

Milica Terzić

Pavle Ilić

Dunja Aranđelović

Marija Milutinović

Ela Zeković

Kristina Kastelec

Irina Lukić

Marija Antić

Ivona Ðurić

Ivana Dimitrijević

Emilija Bošković

Gala Dimović

Milica Graonić

Ideja za kreiranje ovakvog sadržaja proizašla je iz višegodišnjeg aktivističkog iskustva „Centra za marginu“ i njegovih članova i članica, kako u lokalnom, tako i globalnom kontekstu putem serije međunarodnih konferencija „The Global Human Rights Forums“, a pre svega iz iskustva rada sa mladim i talentovanim ljudima u okviru “Škole medijske pismenosti” koju organizujemo. „Promaja“ nastaje na uvidu da na našim prostorima ne postoji specijalizovani magazin koji se bavi ljudskim pravima u globalu, društveno relevantnim temama i aktivizmom, iako ima medija koji jako lepo o ovim temama izveštavaju. „Promaja“ teži da glas da onima koji se ne čuju i prenese autentična iskustva i priče koje se nigde drugde ne mogu pronaći.

Priče sa margine nisu „vest“, a njihove aktere nikada nećete videti na naslovnim stranama tržišno orijentisanih mejnstrim medija. Iz tog razloga ovim magazinom otvaramo prostor za njih, a ujedno stvaramo i mogućnost mladim, perspektivnim ljudima punim entuzijazma, volje i energije da se ispolje, istražuju i analiziraju. U pitanju su studenti i alumnisti naše „Škole medijske pismenosti“ iz čijeg pera je izašao određeni broj tekstova koje imate priliku da čitate. Kao potpuno volonterski projekat „Promaja“ ima „privilegiju“ da ne zavisi od tiraža ili klikova, već da sadržaj u potpunosti kreira u skladu sa društvenom relevantnošću i vrednostima za koje se kao organizacija zalažemo, a sigurni smo da će tekstovi pronaći put do svoje publike.

Ono što vam zasigurno možemo garantovati jeste da priče koje pročitate u „Promaji“ nećete nigde drugde.

Uostalom, čitajte nas i dalje i uverite se sami.

Nemanja Marinović, urednik

Sadržaj

38.

“Jutro će promeniti sve” i “Južni vetar”

39. Analiza - Ivona Ðurić

Jutro će promeniti sve: (ne)očekivani iskorak Javnog servisa

41. Analiza - Emilija Bošković

Južni vetar: šampion padanja Bečdel testa

4. Kolumna - Nemanja Marinović

Top 5 serija iz 2018. godine koje morate pogledati

12. Aktivizam - Julijana Spasić i Marija Milutinović

Održana tribina “Seksualno nasilje: zakon jače(g)

14. Priča sa naslovne strane - Kristina Kastelec Korektivno silovanje je zločin iz mržnje

19. Društvo - Ivana Dimitrijević

“Zadruga 2” i srpska neoliberalna utopija

22. Edukacija - Centar za marginu

Uspešno zavšrena treća Škola medijske pismenosti

23. Taboo - Gala Dimović

5.

Seksualno nasilje nad ženama u ratu

Julijana Spasić Jezik tišine

26. Rezon - Andrijana Vuković Nauka nije dogma

27. Reportaža - Milica Terzić

Čarolija Tajlandske stvarnosti

30. Inspiracija - Dunja Aranđelović Amira - princeza protiv zakona

32. Iz ugla mladih - Ela Zeković

Depresija i bunt devojke sa kajlom

33. Perspektiva - Irina Lukić

Da li društvene mreže stvaraju narcise

43. Lični stav - Milica Graonić

Slika u medijima nasilja nad ženama: od senzacionalizma do podsticanja

8.

Pavle Ilić Kuća se od Krova brani

Kolumna

Top 5 serija iz 2018. godine koje morate pogledati Piše: Nemanja Marinović

P

oslednji su dani decembra i pravo vreme za rekapitulaciju godine kada je u pitanju serijski program koji nam je ponuđen, naravno iz aspekte medijske pismenosti i dve faze - kritičkog pristupa i društvene odgovornosti - odakle polazimo pri analizi svakog medijskog sadržaja. Dok je kritički pristup više u domenu tehničkog dela, društvena odgovornost analizira koji je sadržaj najbolji za društvo i prenosi najbolji poruku. Oba kriterijuma teško je ispuniti, ali izabrao sam pet najnovijih serija koje su blizu tome. Dve serije će pre toga imati „special mention“ - „My Brilliant Friend“ i „The Hunting of the Hill House“, koje su brilijantne u jednom, ali ne i u drugom aspektu. Netflix-ova „The Hunting of the Hill House“ tehnički je odrađena sjajno, ova horor priča u potpunosti donosi atmosferu misterije koja obavija kuću na ukletom brdu, ali i psiholoških problema i kompleksnih odnosa u porodici koju pratimo. Dinamičnom kombinacijom elemenata psihološkog trilera i horora drži gledaoce sve vreme prikovane za ekran i usisane u priču.

Sa druge strane, „My Brilliant Friend“, u koprodukciji RAI i HBO lepo prezentuje fborbu žena za obrazovanje i prepreke koje su pred njima u zavisnosti od društvenog statusa. Serija jeste društveno relevantna, ali i pored odlične glume ima veliki problem sa scenografijom, pritom je dosta razvučena i prilično dosadna za gledanje. Nasuprot njoj, „The Hunting of the Hill House“ je tehnički sjajna, ali pored nekih momenata u porodičnim odnosima i naravno prisustva LGBT lika u glavnom narativu, što je karakteristično za Netflix, nije preterano društveno relevantna, niti na to pretenduje. Uvek nešto fali. Ali da pređemo na šampione, koji su te stvari solidno uklopili.

5. mesto – The Chilling adventures of Sabrina Jedan u nizu sjajnih Netflix-ovih projekata, moderna, mračnija i smelija adaptacija već poznate priče o tinejdž-veštici. Daje glas marginalizovanima, problematizuje patrijarhat, normalizuje različite stigmatizovane grupe, poput LGBT populacije, trudi se da bude intersekcionalna, ali u tome ima par problema o čemu ste već čitali u prethodnom broju „Promaje“ u tekstu Emilije Bošković.

Tehnički sasvim solidno realizovana.

4

4. mesto - Bodyguard Sjajna BBC-eva serija koja je sa kritičkog aspekta maestralna, od scenarija sa dosta „plot twist“ momenata, koji nipošto nisu trivijalni, do kompletne realizacije. Iako prati fiktivne likove, nepopularnu britansku ministarku i njenog ličnog čuvara, narativ je postavljen u današnje moderno društvo i problematizuje problem bezbednosti, terorizma i odnosa zapada prema istoku. I to radi, rekao bih, vrlo objektivno, iako postoje kritike da predstavlja „zapadnjačke iluzije“.

3. mesto - The Elite Ponovo Netflix briljira sa pričom postavljenom u elitnu školu u koju dolaze neželjeni gosti – troje stipendiranih studenata niže klase. Priča o konkurenciji, o klasi, rodu, seksualnosti, zavisnosti, HIV-u. Priča koja vrlo specifično targetira ksenofobiju kroz odnos okoline prema studentkinji sa hidžabom, ali i njen osuđivački pristup prema onima koji su doneli drugačije izbore.

2. mesto - 13 reasons why O tome koliko je ova serija genijalna, posebno u momentima koje su najviše osuđivali, ali i šta nije tako dobro odrađeno, naširoko sam pisao u petom broju „Promaje“, pa ne bih ovde dužio, dva klika i tu vam je.

1. mesto - Sharp Objects Najbolji HBO projekat u poslednje vreme. Serija koja se, najverovatnije, neće nastaviti jer je glavnoj glumici psihički isuviše teška, a ostatak tima je svestan da ne mogu da briljiraju više nego što već jesu. Tehnički sjajna, gluma Elmi Adams maestralna, dinamika i scenario bez greške. Priča postavljena u narativ kriminalistike, ali otkrivanjem pozadine ubistava otkriva se mnogo više o likovima koji su izrazito kompleksni, njihovim odnosima, mentalnim bolestima i situacijama koje ih guraju ka samopovređivanju. Ako tražimo mesto gde se gore pomenute faze medijske pismenosti spajaju, ova serija bi bila školski primer.

Portret

Jezik tišine Piše: Julijana Spasić Fotografije u tekstu: Maja Ven

P

rvu verziju projekta „Tišina“ posvećenog Stojanu Simiću, našem prvom profesionalnom savremenom plesaču koji je gluva osoba, gledala sam u Magacinu pre nešto više od četiri godine.

Ovaj projekat je još tada ostavio jako snažan utisak na mene te sam odlučila da par meseci kasnije pogledam i finalnu verziju projekta koji je poprimio formu predstave. Utisak nije bio ništa slabiji. Četiri godine kasnije poruke i ideje koje stoje iza ove predstave nisu ništa manje relevantne, naprotiv, one su sve relevantnije jer problemi sa kojima se suočavaju osobe sa bilo kojom vrstom invaliditeta u svakodnevnom životu nisu ništa manji niti vidljiviji. O projektu „Tišina“, ideji iza nje, Stojanovom životu, problemima gluvih osoba i problemima nezavisne plesne scene imam priliku da razgovaram sa jednim od idejnih tvoraca ovog projekta Borisom Čakširanom i učesnicima predstave, Stojanom Simićem, Natašom Šmelc i Verom Jovanović.

Kako je došlo do ideje za projekat „Tišina“?

Razgovor smo igrom slučaja organizovali u kafiću prekoputa Magacina, mesta gde sam prvi put pogledala prvu verziju predstave. S obzirom na to da smo

Boris, Nataša i ja došli nešto ranije na razgovor odlučili smo da bi valjalo da dok čekamo Stojana i Veru (koja je bila tako ljubazna da dođe i bude tumač znakovnog jezika) porazgovaramo o samom nastanku predstave i Borisovom ranijem angažmanu oko uključivanja osoba sa margine. Naime, Boris je član grupe „Hajde da...“ koja postoji od 1999. godine i čiji je jedan od glavnih ciljeva: „izazivanje pojedinca, društvenih grupa i institucija da promišljaju i imaju veću svesnost o društvenim problemima i poziciji osetljivih društvenih grupa“. Grupa „Hajde da...“ je u okviru projekta „Okvir tela“ 2008. godine napravila prvu plesnu predstavu „Kriva za Gausa“ u kojoj su učestvovale osobe sa i bez invaliditeta. Boris napominje da su se „Kriva za Gausa“ i ostale predstave do „Tišine“ bavile univerzalnim problemima čoveka. Osobama sa invaliditetom dat je prostor da ravnopravno učestvuju kao plesači. Kasnije se razvija i ideja da se Stojanu da prostor da ispriča svoju priču, sa kakvim se on problemima suočavao kroz život i suočava se i dalje, kakve su bile njegove želje, šta je od toga mogao da ostvari a šta ne kao gluva osoba, kao i to koji su to sistemski problemi sa kojima se osoba sa invaliditetom susreće kroz život.

5

„Sa Stojanom smo radili i ranije, ali tek kada smo počeli da radimo na „Tišini“ shvatio sam mnoge stvari o Stojanovom životu i postao svestan mnogih problema, koje naravno nismo ni mogli da iznesemo sve u predstavi. Dok ne uđeš u problematiku ne možeš ni zamisliti kako sve to zaista izgleda. Nama je negde bila ideja da publika koja se susretne sa problemom može da oseti to - kakav je njegov svet u odnosu na naš svet. Dok je tebi samom dobro, ti ne razmišljaš o problemima sa kojima živi neko drugi. Tu se negde krije i glavna ideja ove predstave, da ljudi počnu da zaista razmišljaju i shvate kakav je to život; kakav je život pojedinca, Stojana, u Srbiji, danas. Predstava ima za cilj da zaintrigira gledaoca i natera ga da počne da osvešćuje stvari, da se malo više informiše. Kada si suočen sa nečim novim, hteo ili ne tebi se otvara jedan novi svet.“, navodi Boris.

Primećujem da je meni lično, kao gledaocu, bio jako interesantan sam proces stvaranja predstave, postojalo je više nastupa pre nego što će se „Tišina“ uobličiti u konačnu verziju. Publika je nakon prvog izvođenja direktno upitana šta joj se dopada, a šta ne, na šta Boris odgovara: „Tišina je prvobitno zamišljena kao neka vrsta instalacije, dok nas je publika vodila ka tome da se ta instalacija na kraju pretvori u jednu klasičnu predstavu. Mi smo slušali njihove komentare, slušali šta im se dopalo, šta ne. Bilo nam je važno da to za publiku bude prijemčivo.“ Kritike publike su uglavnom bile pozitivne, Boris se priseća pohvala žirija na festivalu u Rumi gde su dobili nagradu, ali i verbalnih napada na Stojana na festivalu u Somboru od strane majke gluve osobe. Naime, ona nije smatrala da Stojan ima pravo da govori u ime gluvih osoba, što Boris komentariše kao „cenu pričanja svoje priče“.

Ko je Stojan Simić?

Razgovoru se pridružuju Stojan, Stojanov imenjak i dugogodišnji prijatelj i Vera. Naše upoznavanje kreće spontano pitanjem koliko dugo se bavi plesom i kako je ušao u svet savremenog plesa. Govori mi da se još dok je išao u osnovnu školu „Radivoj Popović“ u Zemunu interesovao za izvođačke umetnosti, dok ga sport nikada nije preterano zanimao. „Kada sam došao u srednju školu u Beograd saznao sam da se preko Kulturno-umetničkog društva gluvih, u klubu gluvih, ljudi bave folklorom i zainteresovao sam se da se se priključim toj ekipi, zatim sam saznao da postoji i sekcija za moderan ples, odnosno hip hop. Tamo je radio jedan odličan koreograf koji je imao puno iskustva u radu sa gluvima i sa njim sam počeo da igram folklor. Onda se dogodio projekat u organizaciji grupe „Hajde da...“, u početku su to bile radionice sa tumačem, za nas je to sve bilo novo. To je

6

bila radionica od sedam dana gde smo se upoznavali sa savremenim plesom i tu sam se jako zainteresovao, imao sam priliku da radim sa profesionalnim savremenim plesačima, do tada sam se bavio plesom samo u zajednici gluvih, tako da je to za mene bilo jedno nesvakidašnje iskustvo. Tokom te radionice čujući ljudi su počeli da dobijaju svoja znakovna imena, zapravo to je nešto što se u zajednici gluvih svakako događa, svako dobija svoje znakovno ime i tako se oslovljavamo, poslednjeg dana na radionici svi su rekli svoje znakovno ime i meni je to bilo divno. Nakon te radionice dobio sam poziv da učestvujem u profesionalnoj predstavi „Kriva za Gausa“ u kojoj su učestvovali i slabovidi ljudi, bila je jedna žena koja je bila potpuno slepa, gluvi ljudi i profesionalni plesači savremenog plesa koji su nam davali podršku. Do tada sam komunicirao samo na znakovnom jeziku, sada sam morao da naučim da uspostavim neku komunikaciju i sa slepim osobama, nije bilo lako, ali uspeli smo. To je bio prvi put da sam pomislio da zaista svi možemo da sarađujemo i budemo ravnopravni, nikada ranije nisam razmišljao o tome.“ Stojan dok govori o svojim počecima ne krije emocije i važnost ovog procesa za njega. 2016. godine je i sam u okviru kulturno-umetničkog društva „Radivoj Popović“ organizovao predstavu „Dodirujemo se čime?... Snovima“, što mu je bilo jako važno jer je želeo da svoje iskustvo od tada već osam godina podeli i prenese svojoj zajednici.

Tišina i komunikacija Kada je Stojan pomenuo svoju želju za prenošenjem svog iskustva zajednici gluvih bilo je neminovno da primetim da se „Tišina“ s druge strane nije obraćala samo zajednici gluvih već je jedan od ciljeva predstave bio da prikaže i približi probleme sa kojima se suočavaju gluve osobe osobama koje zapravo jako retko ili nikada ne razmišljaju o tome. Stojan se slaže i to ga je podsetilo na situaciju posle „Krive za Gausa“ - prve predstave u kojoj je učestvovao gde mu je publika posle predstave prilazila zbunjeno jer „oni su znali da tu postoje ljudi sa nekim invaliditetom, prilazili su meni i pitali me da li sam ja slep, ja sam im odgovarao da sam ja gluv na šta su oni ostajali zbunjeni. Pitali su me kako sam tako tačan, a ja sam im objašnjavao da ja preko vibracija zapravo pratim muziku, to je bio i slučaj dok sam igrao folklor gde pratimo jake vibracije goča. To je bila potpuno nova informacija za njih.“ Primećujem i priznajem i da je meni lično, kao gledaocu ovo bila nova informacija i da „Tišina“ zaista jeste edukativna u tom smislu na šta se Stojan nadovezuje: „Recimo, ima dela u predstavi gde ljudi dok mi pričaju okrenu glavu i to je nešto što mene jako nervira, zbog toga mislim da je jako bitno da ljudi u predstavi vide te neke stvari o kojima verovatno nikada ne razmišljaju. Ne razmišljaju o tome sa čime se sve

gluva osoba sreće i nadam se da se time povećava svest o tome i da komunikacija ne samo moja, već i komunikacija cele zajednice gluvih bude bolja sa širom zajednicom.“ Sam razvoj komunikacije dešavao se istovremeno i na mikro planu dok su Stojan i Nataša sarađivali. Njih dvoje se nisu poznavali i oboje se slažu da je njihova prva plesna saradnja bila gotovo intuitivna i prirodna.

Za Stojana je posebno važno što su on i Nataša prošli kroz proces razvoja komunikacije i zahvalan joj je što se toliko trudila. „Polako smo zajedno učili da komuniciramo, na pauzama me je Nataša ispitivala „kako se kaže okej?“, „kako se kaže dosada?“, „kako se kaže hvala?“, vremenom smo počeli da zaista super komuniciramo, naravno ukoliko bi se radilo o kompleksnijim stvarima trebao bi nam znakovni tumač kao što je Vera ovde sa nama, ali smo Nataša i ja uspeli da se sporazumevamo i meni je bilo neizmerno značajno i drago što se ona toliko trudila.“ Zajedno se prisećaju kako su učili znakovne simbole za reči, na pauzi za cigaretu, kao što je npr. reč „kul“. Nataša kaže da joj uopšte nije bilo teško da radi sa Stojanom. U početku je brinula kako će se ta komunikacija vršiti, međutim vrlo brzo je shvatila da neće biti nikakav poseban problem. Naprotiv, mnogo je srećna što je preko Stojana imala priliku da zavoli znakovni jezik i želja joj je da ga u budućnosti usavrši.

Priseća se i kako je svojim prijateljima pokazivala neke reči na znakovnom jeziku i kako su svi bili oduševljeni. „Ja sam mnogo srećna što sam učestvovala na ovom projektu, Stojan me je pitao da li mi je bilo teško prilikom zajedničkog rada. Nije uopšte! Na početku se zaista nismo razumeli, ali cela ta situacija me je naterala da izađem iz zone konfora. Nisam nikoga poznavala, morala sam da radim sa Stojanom sa kojim tada nisam znala kako da uspostavim komunikaciju na pravi način, ali uspeli smo zapravo bez nekih prevelikih problema. Zanimljivo je to što čak i dok Stojan nije počeo da me uči znakovnom jeziku, mi smo se plesno potpuno razumeli.“ Šta za nas predstavlja „Tišina“?

Stojan je jednog momenta napomenuo da se predstava „Tišina“ ne zove tako zbog toga što je on tih ili da zapravo samo prihvata ono što mu se događa, naprotiv, „Tišina“ je zapravo početak suočavanja sa problemima. „Recimo još kada sam bio mali svi članovi moje porodice nisu naučili znakovni jezik. Komunikacija sa članovima moje porodice nije bila kompleksna, više neke površne stvari npr. brkovi su označavali tatu.

Imali smo još neke jednostavne znake za „vreme je za spavanje“, „vreme za ručak“ itd. Nas inače u porodici ima devetoro, ja sam jedini gluv, valjda sam imao visoku temperaturu kao beba, svi su bili zbunjeni. Moja

sestra se raspitala i saznala da u Beogradu postoji škola za gluve, tada smo se preselili u Beograd i kada sam krenuo u školu i kada sam video da svi znaju znakovni jezik to mi je bilo oduševljenje. Znakovni jezik sam naučio, i onda sam odrastao u internatu, mama je umrla, tata je imao neke probleme, braća i sestre su se oženili/udale, znakovni jezik mi je postao primarni. U školi su stalno potencirali da moramo stalno da vežbamo da govorimo jer ćemo u suprotnom izgubiti glas itd. Kasnije sam sreo jednu nastavnicu iz škole koja mi je rekla „o, pa ti mnogo slabije govoriš“ - da, ja sam ušao u zajednicu gluvih i znakovni jezik mi je bliži. Znakovni jezik je moj jezik.“ navodi Stojan i napominje da mu je zbog toga bilo važno da znakovni jezik obavezno bude uključen u „Tišini“ kao simbol zajednice gluvih i da ispriča svoju priču, pretpostavlja da se zbog toga „Tišina“ toliko dopada ljudima. Nataša dodaje koliko je i njoj bilo značajno učestvovanje u ovom projektu i „Tišinu“ vidi kao predstavu koja se ne prerasta jer je tema kojom se ona bavi uvek aktuelna. „Ovo je bila prva predstava koju sam radila posle srednje škole. U srednjoj baletskoj školi radila sam na predstavama koje su se pretežno bavile estetskom dimenzijom. Nakon srednje škole upoznajem Borisa, Stojana i celu tu ekipu i shvatam šta sve može da se pokaže plesom. Ples postaje medijum preko koga prenosiš neku ideju publici. Rad sa Stojanom mi je bio značajan na toliko mnogo nivoa, stekla sam jako divnog prijatelja i odličnog plesnog partnera. Bilo mi je toliko važno to što sam mogla da Stojanu pomognem, da ono što ne može sam zajedno, kao partneri, iznesemo i prenesemo publici“, kaže Nataša.

Nažalost, na pitanje kada ćemo opet moći da gledamo predstavu nemaju odgovor zbog toga što trenutno nije pronađeno rešenje prostora gde bi predstava mogla da se igra.

Dogovaramo se da se vidimo i naš razgovor se završava učenjem znakovnog „hvala“ i znakovnih imena prisutnih. Tom prilikom učim da se imena u zajednici gluvih određuju najčešće ukazivanjem na neku izraženu karakteristiku lica ili tela. Natašino ime se npr. iskazuje tako što se dlanovima okrenutim ka gore u visini ramena aludira na njenu gustu, kovrdžavu kosu do ramena. Tom prilikom i ja dobijam znakovno ime koje je u vezi sa mojim istaknutim jagodicama kada se nasmejem. Osećam bliskost.

Vraćam se kući i preslušavam tri sata našeg snimljenog razgovora, shvatam da tri sata nismo prestajali da pričamo. „Tišina“ odjednom postaje antonim pojmu „neprijatna tišina“ i ja obećavam sebi da ću u budućnosti dati sve od sebe da pokušam da čujem ljude koji imaju šta da kažu, ne ograničavajući sebe isključivo onima koji govore isti jezik kao ja.

7

Bunt

Kuća se od Krova brani Piše: Pavle Ilić Fotografije u tekstu: Združena akcija Krov nad glavom

N

akon više sati napetosti, često ispunjenih zastrašivanjem od strane policije i izvršitelja, službena lica se povlače. Shvitili su da svoju nehumanu dužnost, šta god lično mislili o njoj, neće moći da sprovedu. Ljudi čije su stanove došli da plene osećaju olakšanje, ipak svesni toga da pobeda danas znači samo još malo vremena, ne i slobodu od straha. Aktivisti i aktivistkinje „Združene akcije Krov nad glavom“ (ZAK) i oni koji možda to formalno nisu, ali se odazivaju našim pozivima da zajedno sprečavamo iseljenja, čestitaju jedni drugima i polako počinju da se razilaze – neko na fakultet, neko na posao, poneko sopstvenoj kući ili na političku akciju neke druge vrste.

Ovakva scena – uspešno sprečavanje iseljenja običnih ljudi iz svojih domova – sve se češće ponavlja.

U kontekstu u kom se u ovom trenutku, samo u Beogradu, desetine porodica suočava sa svakodnevnim rizikom od toga da budu oterane u beskućništvo (dok je do podataka za čitavu zemlju nemoguće doći), rezultati predanog rada „Združene akcije Krov nad glavom“ postaju sve vidljiviji i sve značajniji. Glavno pitanje, dok pošast privatnih izvršitelja i katastrofalnih socijalnih posledica Zakona o obezbeđenju i izvršenju

8

iz 2011. godine nije postala dovoljno javna, glasilo je, otprilike, ovako: „Zbog čega se ljudi izbacuju iz svojih domova? Mora da su nešto zgrešili?“ Nakon više od godinu i po dana borbe protiv nasilnog izbacivanja ljudi na ulicu, svako ko je prisustvovao akciji ZAK-a dobro zna da je jedini greh ljudi koji se izbacuju to što nemaju dovoljno novca da prežive u današnjoj Srbiji. Nekad je taj greh očigledniji, kao u slučaju porodica čiji su stanovi stavljeni na doboš. Oni se prodaju po cenama višestruko nižim od tržišnih, a potom preprodaju za masne pare. Nekad je situacija suptilnija, kao što je slučaj sa desetinama porodica poput onih čiji su članovi bivši radnici i radnice Trudbenik gradnje. Njihovi domovi, izgrađeni iz stambenog fonda u koji su oni sami uplaćivali postotak svojih plata za vreme SFRJ, ostali su vlasništvo ovog građevinskog giganta oteranog u stečaj i kao takvi ulaze u stečajnu masu iz koje treba namiriti dugovanja firme. To što bi, po zakonu, običaju i zdravom razumu, ti sami radnici i radnice trebalo da budu prvi u redu poverilaca kojima treba isplatiti dugovanja ne pravi nikakvu razliku u glavama izvršitelja koji ih isteruju, kao ni policajaca koji im u tome „pružaju podršku“.

Zakon je, istini za volju, u međuvremenu promenjen, tako da su banke sada – i formalno, a ne samo faktički – prvi akter koji izvlači svoje pare iz stečajnog postupka. Kad smo već kod banaka, jedna od njih istakla se kao negativac prvog reda u našoj priči. U pitanju je Eurobank, i sama nastala preuzimanjem državne Nacionalne štedionice.

Kako se ispostavilo tokom slučaja Silvane Maurer, žene koja je na kraju izbačena iz stana na veoma atraktivnoj lokaciji u Bulevaru kralja Aleksandra, preko puta Crkve Svetog Marka u Beogradu, Eurobank je naplatila neisplaćen trostruki hipotekarni kredit koji je izdala nekadašnjem podstanaru Maurerovih. Dotični je iskoristio činjenicu da Maurerovi nisu preveli stan na svoje ime u katastru (što je glavni i najvažniji dokaz o imovini nekretnine u Srbiji) i, falsifikujući potpis bivšeg vlasnika, podigao kredit na ime fantomske firme. Prevarant se nalazi u bekstvu. Silvana se nalazi na ulici.

Banka je sebe podmirila.

Ovo iskustvo ukazalo nam je na istinske razmere problema nasilnih iseljenja u Srbiji. Ne samo da vam se može desiti da vam izvršitelj pokuca na vrata za neplaćeni račun za komunalije (na koji se kalemi zatezna kamata, kao i cena „usluge“ izvršenja) ili zbog toga što živite u stanu koji je postao deo stečajne mase, već možete nastradati ni krivi ni dužni ukoliko je neko našao za shodno da se bogati na osnovu stana koji ste legalno kupili i u potpunosti platili, ili je, pak, investitor koji vam je stan prodao, zapao u dugove, a vi kao treće lice nemate nikakva prava u sporu, niti trajanje spora može da odloži odluku o izvršenju. Ovo se desilo Tatjani Aničić, samohranoj majci šestogodišnjeg dečaka i jednoj od najpredanijih aktivistkinja ZAK-a.

Čiji su stanovi?

Treba zastati na trenutak i posvetiti se malo podrobnije samom fenomenu iseljenja. Ne treba misliti da se radi o novoj pojavi – prema rečima najrazličitijih ljudi sa kojima je Združena akcija stupila u kontakt, do 2017. godine, kada je ona zvanično oformljena,

iz doma su, iz različitih razloga, isterane hiljade ljudi, računajući među njih i stotine Roma i Romkinja, raseljenih sa svojih naselja za vreme Ðilasovog mandata na mestu gradonačelnika Beograda. Koja logika stoji iza ovog fenomena?

Za vreme devedesetih godina, tokom velikih promena i šokova koji su pogodili ove prostore i ekonomije država nastalih raspadom SFRJ, otpočelo se sa privatizacijom društvene i državne svojine. Veći deo posledica te privatizacije urezao se duboko u pamćenje i svakodnevicu najvećeg broja ljudi u Srbiji – zatvaranje velikih preduzeća, otpuštanje tzv. tehnološkog viška, pad životnog standarda, odumiranje nekadašnjih industrijskih centara. Ipak, jedan aspekt ovog procesa – otkup društvenih stanova – imao je daleko ambivalentniji efekat Uz relativno podnošljive troškove za porodične budžete, 90-te su posvedočile mikroprivatizaciji stanovanja koja je maltene preko noći izdigla ceo region daleko iznad evropskog proseka po proporciji vlasnika domova u opštoj populaciji. U periodu pre izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine, ovo bogatstvo bilo je isuviše iscepkano i relativno teško dostupno u odnosu na ogromne zalihe državne imovine u vidu ugašenih ili posrnulih preduzeća koja su prodavana budzašto.

Međutim, u trenutku u kom sadašnja vlast nema ni luksuz najprivlačnijih firmi koje su davno prodane, niti povoljnu makroekonomsku klimu na nivou države ili kontinenta, rezervoar vrednosti „zarobljen“ (iz perspektive krupnog kapitala) u privatnim stanovima postao je daleko primamljiviji plen. Valja napomenuti i to da bi kvalitativna promena u pogledu sigurnosti stanovanja za značajan procenat ljudi u zemlji imala nesagledive socijalne posledice – od humanitarne krize koju bi izazvao skok beskućništva, do daljeg pada životnog standarda i još većeg pritiska na većinu društva koje živi od svog rada.

Gaženje po najugroženijima Da samu vlast nije briga za potencijalnu humanitarnu katastrofu koju njene mere mogu izazvati postalo je bolno očigledno kada je ZAK otkrio da je jedan od

9

aktera koji se trudi da kumuje potencijalnom iseljenju nemalog broja ljudi ujedno jedna od institucija čija je svrha postojanja to da sanira posledice humanitarnih katastrofa iz prošlosti – Komesarijat za izbeglice Republike Srbije. Naime, perfidnim okretanjem izbeglica koje nisu smeštene u stanovima pod nadležnošću Komesarijata protiv onih koji u tim stanovima žive već desetak godina, pokušalo se sa iseljenjem 17 porodica izbeglih tokom ratova 90-tih godina. Na vrhuncu ovog pohoda, zgradu sa izbegličkim stanovima u Ustaničkoj 244g u Beogradu opkolilo je nekoliko policijskih odreda, na čelu sa bahatim, po sopstvenom prizanju stranački povezanim inspektorom, a tom prilikom privedeno je preko 15 aktivista i aktivistkinja koji su se okupili da spreče iseljenje. Akcija sprečavanja iseljenja je, uprkos svemu, bila uspešna.

Dosadašnje iskustvo kristalisalo se u nekoliko naučenih lekcija. Pre svega, da će borba za materijalni interes najugroženijih, po kom se svakodnevno gazi, sa sobom nositi značajan rizik državne represije.

Od leta, naši aktivisti i aktivistkinje suočavaju se sa neprekidnim policijskim zastrašivanjem na akcijama, legitimisanjem, pretnjama privođenjem i podnošenjem krivičnih prijava. Uprkos ovim pritiscima, odlučni smo da istrajemo u svojoj borbi i uvereni da će javnost u Srbiji u slučaju otvorenog policijskog i pravosudnog pritiska na nas, ogromnom većinom stati iza Združene akcije i solidarne borbe protiv iseljenja.

Takođe, moramo naglasiti i to da bi u slučaju kad se pitanje iseljenja uporno ne bi povezivalo sa pitanjima kapitalističke ekonomije i klasnih odnosa u Srbiji, borbu protiv nasilnih iseljenja lako mogle zloupotrebiti političke snage koje se ne bore protiv uzroka bede u kojoj se većina ljudi u Srbiji, na Balkanu i šire nalazi.

Cilj tih organizacija je širenje mržnje među narodima Balkana i dalje jačanje nacionalističkih i kapitalističkih snaga u našem društvu. Tako je u susednoj Hrvatskoj, Ivan Pernar, desničarski političar sklon širenju teorija zavere i paranoje, uspeo da izgradi treću najjaču političku snagu na osnovu problema iseljenja. Inspirisani njegovim primerom i domaći nacionalisti su, na primer, pokušali da spinuju priču o iseljenjima izbeglica

10

kao zaveru države da u ispražnjene stanove naseli izbeglice sa Bliskog istoka i iz severne Afrike koje prelaze preko Srbije u pokušaju da se dokopaju sigurnosti u bogatijim zemljama centralne i zapadne Evrope.

Jedan od najbitnijih zaključaka odnosi se na potrebu za daleko jasnijim usmerenjem ZAK-a u daljem radu, kako bismo bili u stanju da se nosimo sa ogromnim brojem slučajeva o kojima nas svaki dan obaveštavaju ugroženi ljudi ili oni koji se sa njima solidarišu. Naša inicijativa, otpočela kao zajednički front 9 organizacija (Ko gradi grad, Ne da(vi)mo Beograd, Socijaldemokratska unija, Jednakost, Reci NE Izvršiteljima, 7 zahteva, Marks21, Čuvari/ke vatre i Beogradska omladinska akcija), sada se posvetila izgradnji jasnije strukture, nastojeći da u svoj rad uključi što veći broj ljudi, i razvijanju strategiju za srednjeročno i dugoročno delovanje.

Na prvom mestu treba istaći naše zalaganje za promenu Zakona o izvršenju i obezbeđenju na način koji bi drastično ograničio njegovu trenutnu antidruštvenu primenu i onemogućio isterivanje ljudi iz svojih domova, kao i borbu za ukidanje institucije javnih izvršitelja.

U dugoročne aktivnosti Združene akcije takođe treba uvrstiti i kampanju bojkota Eurobanke, te napore ka izgradnji nacionalne mreže za borbu protiv iseljenja koji su već urodili plodom stvaranje ZAK Novi Sad – lokalne grupe Združene akcije koja već beleži uspehe u sprečavanju iseljenja u Novom Sadu i okolnim mestima.

Ipak, ono što ujedinjuje čitavu Združenu akciju Krov nad glavom je ubeđenost u ideju da živimo u jezivo nepravednom društvu, a da su iseljenja samo posledica logike vladajućeg poretka. To smo naučili iz sopstvene borbe, kroz činjenicu da do sada nismo sprečavali samo iseljenja pojedinačnih porodica, ili grupa porodica, kao što je to bio slučaj sa radnicima i radnicama Trudbenik gradnje ili sa izbeglicama.

Od kada je nastala, „Združena akcija Krov nad glavom“ uspešno je zaustavila popisivanje imovine KBC „dr Dragiša Mišović“, kao i Prodaju Železničke škole u Beogradu. Na taj način pokazali smo u praksi da su nasilna iseljenja usko povezana sa propadanjem sistema zdravstva i školstva, te privatizacijom, što sve predstavlja antidruštvene posledice kapitalizma u Srbiji.

Smatramo da je pravo na krov nad glavom tačka na kojoj moramo povući liniju i organizovati sve potlačene u solidarni front koji će se boriti za odbranu ljudskog dostojanstva i sigurnosti. U doba sve zaoštrenije društvene nejednakosti, naša poruka nije to da ćemo mi spasiti narod Srbije od iseljenja, već da obični, siromašni ljudi koji žive od svog rada imaju snagu da odbrane sami sebe i da se izbore za pravednije društvo. Cilj našeg rada je da probudi, osvesti i organizuje tu snagu.

Aktivizam

Održana tribina „Seksualno nasilje: zakon jače(g)” Piše: Julijana Spasić i Marija Milutinović Fotografije u tekstu: Tijana Ristić

T

ribina ,,Seksualno nasilje: zakon jače(g)“ otvorila je jubilarni 10. Internacionalni festival kvir filma „Merlinka“. Na tribini su govorili novinarka Marija Antić, aktivistkinja i žrtva seksualnog nasilja Kristina Kastelec i Nemanja Marinović, sociolog i autor teksta „Jedna noć i kajanje: Seksualno nasilje među gej muškarcima u Srbiji“. Tribinu je moderirala Nina Jovanović polaznica Škole medijske pismenosti.

Na početku tribine Marija Antić napominje kako izveštavanje o temama seksualnog nasilja nikako ne sme biti senzacionalističko i da se mora sa posebnom pažnjom brinuti o sagovorniku kada su u pitanju ovako delikatne teme. Marija je u nastavku tribine vodila dijalog u formi intervjua sa Kristinom, koja je tom prilikom objasnila svoje iskustvo žrtve seksualnog nasilja.

- „Prvo silovanje doživela sam sa 13 godina. To je učinio moj tada dobar drug, odnosno tada sam mislila da je dobar drug. Pozvao me je da pričamo jer ima problem i predložio da se nađemo, tada me je pretukao i silovao. Nakon dve godine silovao je i moju drugaricu kojoj je priznao da me je silovao kako bi me „prevaspitao“ jer sam lezbejka.“, svoju priču počinje Kristina.

12

Na pitanje zašto nije prijavila ovaj slučaj Kristina kao razloge navodi krivicu, sramotu i strah da ne povredi roditelje. Iako joj je i danas teško da govori o ovoj temi, odlučila je da javno istupi pre svega zbog osećanja odgovornosti prema žrtvama nasilja i zajednici. Na ovaj način, nada se, možda će uspeti da ohrabri još nekog ko je preživeo bilo koju vrstu seksualnog nasilja i time poručiti: „Niste sami“.

Statistika pokazuje da je, kao i u Kristininom slučaju, nasilnik češće poznata osoba iz okruženja žrtve nego potpuni stranac. Ovo ipak nije opis nasilnika koji možemo dobiti iz medija.

- „Ljudi, a pogotovo žene imaju svest da su ugrožene, te je uvek lakše da se okrivi druga žena ili određene okolnosti, na taj način ljudi veruju da su na neki način zaštićeni od silovanja. Ono što možeš da dobiješ iz vesti je da je uvek kriva devojka, kriva je suknja, to što je ponoć i mračna ulica, silovatelj je uvek manijak i pravi negativac. Lako je pomisliti da tebi to ne može da se desi, da se to negde drugde dešava.

Sve te predstave koje dobijemo iz medija i javnosti utiču na to kako se mi sami borimo sa tim. Tera nas da se zapitamo kako se to baš desilo meni? Zašto baš

meni?“, objašnjava Kristina.

Još jedan problem predstavlja to što u Srbiji ne postoje istraživanja o seksualnom nasilju u okviru LGBT+ populacije. Ovim se otvara još jedno bitno pitanje, a to je nevidljivost seksualnog nasilja među gej muškarcima. Nemanja Marinović, autor teksta „Jedna noć i kajanje: Seksualno nasilje među gej muškarcima u Srbiji“, govori o tome koliko je teško naći mušku gej osobu koja je spremna da javno govori o seksualnom nasilju: - „Ideja je bila da pronađemo osobu koja će govoriti iz svoje perspektive ili osobu koja se bavila istraživanjem o ovoj temi, međutim ono što smo pretpostavljali i što se na kraju ispostavilo jeste da istraživanja na ovu temu ne postoje kada je Srbija u pitanju. Postoje istraživanja koja govore o nasilju u LGBT odnosima, ali ne i konkretno o seksualnom nasilju.“ Na pitanje novinarke Marije Antić zbog čega je takvo stanje, Nemanja odgovara da je najčešće razlog tome što je seksualno nasilje među gej muškarcima nepercipirano.

- „Seksualno nasilje je u okviru ovih grupa potpuno nepercipirano, gej populacija češće doživljava psihički pritisak za seksom, a to nije klasično primoravanje. Na kraju smo sami napravili mini-istraživanje takozvanom snowball metodom, gde sam ja znao nekoga ko je bio žrtva seksualnog nasilja, on je poznavao nekog, ko je poznavao nekog sa kime sam ja mogao da razgovaram itd. i ono što se pokazalo kao slučaj u najvećem broju ispitanika jeste to da oni ne žele da prijave silovanje zbog nepoverenja u institucije, ali većina zbog velikog stepena homofobije u društvu nije spremna da se autuje i otvoreno priča o tome. Svako prijavljivan-

je znači autovanje, za koje većina njih nije spremna.

Ovo se ujedno koristi i kao mehanizam za ucenjivanje od strane nasilnika koji preti da će reći roditeljima, poznanicima itd.“, kaže Marinović.

Nepoverenje u institucije Kristina objašnjava navodeći iskustva svojih poznanika koji su seksualno naslilje prijavili i nereteko samo još više produbili rane dok su rezultati najčešće bili nezadovoljavajući. Ona problem vidi i u nedovoljnom angažnovanju civilnog sektora koji opisuje kao „klinički hladan i nedovoljno senzibilisan“. Međutim, pomak ipak postoji i javlja se kroz primere poput inicijative da slučajevi seksualnog nasilja ne zastarevaju pred sudom, kao i inicijative uvođenja seksualnog obrazovanja u škole.

Poruka tribine je da žrtve nikada nisu krive, da nisu same i jedine. Kriv je uvek onaj koji nasilje vrši. Svako ima pravo da u svakom trenutku kaže ne.

- „Da sam odmah prijavila nasilje i da je bilo reakcije institucija možda bih dobila podršku i možda se silovanje ne bi dogodilo drugi i treći put. Da mogu da vratim vreme, prijavila bih. Sistem se ne menja lako, ali ćemo ga polako promeniti mi kojima je stalo i verujemo da ćemo živeti u boljem društvu u kome će svako dobiti podršku koja mu je potrebna“, zaključuje Kristina pozivajući sve žrtve i one koje poznaju nekog ko je žrtva seksualnog nasilja da slučaj obavezno prijave nadležnim institucijama.

Tribinu je organizovalo Udruženje građana Centar za marginu u okviru programa „Škola medijske pismenosti“, a pokrovitelj je međunarodni festival kvir filma „Merlinka“.

13

Priča sa naslovne strane

Kristina Kastelec

Korektivno silovanje je zločin iz mržnje Razgovarala: Marija Antić

Fotografije u tekstu: Tijana Ristić Transkript: Marija Milutinović i Julijana Spasić

14

U

okviru tribine „Seksualno nasilje: zakon jače(g)“ u organizaciji Udruženja građana Centar za marginu, novinarka televizije N1 Marija Antić vodila je razgovor sa Kristinom Kastelec, aktivistkinjom i žrtvom seksualnog nasilja. U ovom broju „Promaje“ donosimo vam kompletan intervju.

Kristina, ti si danas moja sagovornica, kao neko ko je preživeo seksualno nasilje. Koliko ti je danas teško da govoriš o ovoj temi?

Uvek je teško da se govori o toj temi, mislim da nikada ne prestaje da bude teško, ali vremenom se pravi ta distanca od traume. Ako pričam o njoj, ja traumu opet preživljavam i postoje neki mehanizmi koje koristim, iako je i dalje jedno izuzetno bolno iskustvo.

Ja, iz uloge novinarke, imam problem sa tim da te, kada te pitam da sve ovo ponovo govoriš, na neki način teram da sve ponovo preživljavaš, zato mi je bilo bitno da nam to kažeš. Zašto si se odlučila da javno govoriš o tome i u kom trenutku si donela tu odluku?

To je delimično zbog ličnog osećaja krivice koji sam osetla odmah nakon što sam postala žrtva seksualnog nasilja, a delimično zbog odgovornosti koju sam osećala prema zajednici. Ja sam jako dugo ćutala i niko, čak ni moji prijatelji, nisu znali šta sam preživela.

Kada sam razgovarala sa svojim prijateljima shvatila sam da je mnogo mojih drugarica preživelo slična ili ista iskustva. Shvatila sam da niko ništa ne radi po tom pitanju i zapitala se kada će neko krenuti da otvara tu temu. Onda mi se 2015. godine obratila novinarka iz „VICE“-a i pitala me da li bih pričala ispred organizacije „Da se zna“ u kojoj sam tada radila. Dok smo bile na kafi spomenula sam joj da sam i sama bila žrtva seksualnog nasilja i ona me je pitala da li bih govorila o toj temi. Ja sam razmišljala par dana, shvatila sam da želim da pričam o tome i na taj način doprinesem edukaciji i informisanju drugih ljudi, želela sam i da se ljudi koji su preživeli slično ne osećaju potpuno usamljeno.

Kada si prvi put bila silovana?

Prvi put sam bila silovana kada sam imala 13 godina, u pitanju je bio tadašnji dobar drug, odnosno neko za koga sam mislila da mi je dobar drug. Uspeo je da me na prevaru, znajući mene koja sam uvek bila tu da pomogne, nagovori da se nađemo. Rekao mi je da mu treba pomoć i pretukao me je i silovao zato što sam lezbejka. On je u tom trenutku bio dve godine stariji, imao je petnaest godina. U kasnijim porukama koje je slao mojoj prijateljici, koju je takođe silovao, rekao je da je on morao da me prevaspita i izvuče iz homoseksualnosti i vrati na pravi put. Nastavio je da me proganja narednih pet godina.

To je neko ko je ostao u tvom okruženju?

Da. Da li si tada razmišljala da prijaviš to što se dogodilo?

Ne, u trenutku kada se desilo to i kada sam uspela da pobegnem do kuće već sam znala, odnosno u tom trenutku sam mislila, da nikada nikome neću reći za to što se desilo.

Zašto si mislila da nikome nećeš reći?

Zbog krivice, sramote i pitanja poput -Da li sam ja nešto uradila? Da li sam ja tu nekako kriva? Da li sam ja mogla da se odbranim? Da li nisam bila dovoljno jaka? A možda najviše od svega, zato što nisam želela da povredim svoje roditelje i tog zaštitničkog stava prema njima i prema porodici generalno. Ako je mene moralo da boli, nije moralo i njih. Međutim, vremenom sam shvatila da to baš ne funkcioniše tako i vremenom je postajalo sve gore i gore.

U porukama koje je slao mojoj prijateljici, koju je takođe silovao, rekao je da je on morao da me prevaspita i izvuče iz homoseksualnosti i vrati na pravi put.

U vezi sa pitanjem krivice i pitanjem „Da li sam morala da se odbranim?“- da li misliš da je to uzrokovano predrasudama po kojima ukoliko se ne braniš nisi silovana?

Ima toga. Ja sam često kroz razgovor sa prijateljima i prijateljicama koji su doživeli seksualno nasilje pričala na tu temu. Svi oni su govorili da bi meni trebalo da bude lakše jer sam ja bar uspela da zgrabim kamen i udarim ga u glavu i pobegnem. Međutim, šta god da uradiš nikada ne misliš da je dovoljno dobro, zapravo sve vreme ne možeš da veruješ da se tako nešto desilo upravo tebi. Ono što dobijamo iz medija jesu tvrdnje da je uvek krivo nešto drugo. Uvek je kriva devojka, kriva je suknja, to što je ponoć i mračna ulica, uvek se govori o nekom manijaku, ludaku, pravom negativcu.

Kada dođeš u tu situaciju ne možeš da poveruješ pod kojim sve okolnostima se dešava tako nešto. Onda slede pitanja - Zašto se meni desilo? Kako baš meni?

Sve te predstave koje dobijamo iz javnosti, medija i okruženja utiču na to kako mi iznutra percipiramo šta nam se desilo. Meni je bilo potrebno mnogo vremena da shvatim da nisam kriva i da je jedini krivac uvek silovatelj i nasilnik.

15

Jesi li nekada posle tog događaja bila u situaciji da budeš u društvu ljudi koji nisu upoznati sa tvojom pričom, a da čuješ poznate fraze poput „meni to nikada ne bi moglo da se desi“ ili „kada bi mene neko napao ja bih uradila to i to“ i kako reaguješ na to?

Osećam se isfrustrirano. To me frustrira i razbesni, ali mogu da razumem jer je to negde zaista iskonski strah koje žene osećaju. Negde imaš tu svest da si ugrožen i onda je lakše da okriviš neku devojku da bi udaljio problem od sebe. Te osobe onda misle: „Daleko bilo, to se dešava nekom drugom, ja dovoljno pazim i meni to ne bi moglo da se desi“. To je zaista zastrašujuća činjenica i shvatanje da to ne mora da bude manijak, to može biti neko koga poznajemo, član porodice, prijatelj, komšija, momak, devojka i sve to postaje mnogo stvarnije.

Interesantno je to što kada inače razmišljamo o nasilniku mi zamišljamo mračnu ulicu. Međutim, statistika kaže da je upravo slučaj da je silovatelj najčešće neko koga poznajemo, kao u tvom slučaju.

Jesi li nekada kasnije razmišljala da kažeš roditeljima šta se desilo?

Meni je dugo cela familija bila blokirana na fejsbuku i jednom prilikom kada sam bila loše napisala sam „pismo porodici“ i ljudi su reagovali na to prilično burno, to je prenelo nekoliko portala. Tada sam dobila poziv od tate i mi jesmo pričali o tome, doduše kratko, ne detaljno i samo o tom prvom putu, ne drugom, jer je i njima teško da pričaju o tome. I njima je lakše da ignorišu to. Bilo je par razgovora i meni je važan osećaj da, ukoliko zatreba, mogu da im se obratim, imam njihovu podršku, iako to ne radim baš često.

Da li ti je lakše što roditelji sada znaju šta se desilo?

Na neki način da, ali ipak izbegavam sa porodicom da pričam na tu temu. Mnogo mi je lakše da na tribini javno govorim o tome. Jako mi je teško da vidim njihovu bol, a možda me najviše plaši to da mi ne postave neko pitanje poput: „A zašto si bila tamo?“, „A zašto

16

si to i to?“. Mislim da ne bih podnela da to čujem od svojih roditelja.

Zaista je zastrašujuća činjenica i shvatanje da to ne mora da bude manijak, to može biti neko koga poznajemo, član porodice, prijatelj, komšija, momak, devojka i sve to tad postaje mnogo stvarnije.

Rekla si „pričali smo samo o prvom putu“, to znači da se to ponovilo više puta?

Drugi put je bilo kada sam imala petnaest godina, u prvom razredu srednje škole. Nije bio prijatelj, više poznanik, neko ko me je pozvao da mi objasni fiziku, međutim do toga nije došlo. Tada on nije znao da sam gej, tako da tada seksualna orjentacija nije imala veze s tim, samo sam se našla u pogrešno vreme na pogrešnom mestu sa pogrešnom osobom. Treći put se desio kada sam imala sedamnaest godina, u pitanju je bio neko duboko homofobičan. Na njegovo insistiranje da imamo seksualni odnos ja sam mu rekla da sam lezbejka i to je eskaliralo u nasilje.

Zapravo je dva od tri puta muškarac mislio da ćeš promeniti svoje seksualno opredeljenje ukoliko imaš seksualni odnos sa muškarcem?

Ja sam se dugo pitala kako neko može da misli tako nešto, onda sam saznala za termin korektivno silovanje i pročitala stotine priča lezbejki, kvir žena, biseksualki iz Brazila i Južne Afrike gde je to gotovo svakodnevna praksa. I to jeste zločin iz mržnje, što je istovremeno bilo meni lično najteže da shvatim i svarim, to saznanje da me neko gleda i mrzi me neznajući ništa o meni, neznajući ko sam.

Kome si se prvi put požalila da si žrtva silovanja?

Bila sam pri kraju prve godine srednje škole, imala sam prijateljicu u koju sam bila beskrajno zaljubljena, koja mi je igrom sreće i sudbine sada devojka. Ja sam zapravo pokušala da joj kažem, ali dugo nisam mogla da izgovorim te reči, trebalo mi je još godinu dana da uspem da samo napišem to što se desilo i dam prijateljici da pročita. Bilo mi je jako neprijatno da kažem da sam žrtva i bilo mi je jako neprijatno da to drugi ljudi znaju i da me percipiraju kao slabu ili žrtvu.

Taj bol, trauma, postraumatski stres i sve što ide uz to blokira. Dok se nisam potpuno raspala, nisam uspela da kažem. Onda sam krenula da govorim svima. U tom trenutku sam odlučila da presečem i na pitanja „Kako si?“ ne odgovaram sa „dobro“ kao obično, već „loše“. Zašto - zato što imam napade panike, ne spav-

am već dve nedelje, ako spavam budim se iz košmara, uplakana i preznojena. Tada sam se iznenadila koliko ljudi me je razumelo i mnogo prijateljica mi je reklo tada da su preživele nešto slično. Teško je početi da pričaš o tome, ali kada počneš ne možeš da staneš jer ti je potrebno da te neko razume, da je tu.

Da li je to momenat kada kažeš sebi - Ja nisam kriva, nasilnik je jedini kriv i nisam manje vredna zbog toga što mi se desilo?

Da, razgovor promeni percepciju. Sećam se da sam pričala sa prijateljicom i bila sam u jako lošem stanju, govorila sam gomilu stvari poput - i onda sam ja mogla da uradim ovo ili ono, ja nisam to uradila itd.

Ona je zastala, ispričala svoje iskustvo i pitala me: Da li bi tako nešto rekla meni? Ja sam odmah počela da je branim i govorim joj da nije kriva. Tada sam naučila da je uvek teže reći sebi da nisi kriv i da je uvek lakše validirati tuđu bol. Uvek je najteže suočiti se sa tom sopstvenom krivicom. Ali svaki put kada mi je teško setim se svih tih ljudi i kako njima nikada ne bih rekla ništa slično što govorim sebi. Onda bes prebacim na nasilnika i imam više saosećanja prema sebi.

Ti si danas aktivistkinja, neko ko se bori za prava LGBT+ populacije. Da li se sećaš momenta kada si shvatila da ne želiš više da ćutiš i želiš da ispričaš svoju priču kako se i drugi ne bi osećali usamljenim?

Ja sam od druge godine srednje škole pokušavala da stupim u kontakt sa nekom LGBT organizacijom, onda sam volontirala na Prajdu, sve do 2016. godine kada se nas nekoliko okupilo i osnovalo organizaciju „Da se zna“, u kojoj ja više ne radim. Plan je bio da se bavimo isključivo nasiljem i diskriminacijom, da imamo portal i evidentiramo sve slučajeve nasilja. Pravili smo svoju bazu, ljudi su se javljali i to je bio momenat kada sam počela da izlazim i javno govorim o tim temama.

Jesi li tražila psihološku pomoć?

Da, ali tek 2016. godine. Čula sam horor priče za psihijatre i psihologe i imala sam ogromnu zadršku od toga. U tom periodu živela sam sa tadašnjom devojkom koja je otišla na par nedelja da položi neke ispite i onda sam shvatila da mi je jako loše, da ne smem sama da izađem iz kuće. Onda sam se raspitala oko psihoterapeuta i našla sjajnu psihoterapeutkinju, iako sam opet odustala jer „mogu ja to sama“, sve do avgusta ove godine od kada intenzivno idem na terapiju i zaista pomaže. Postoji ogromna stigma oko mentalnog zdravlja, ali je meni beskrajno pomogla i beskrajno mi pomaže i dan danas.

Kada je reč o predrasudama koje se javljaju u vezi seksualnog nasilja, šta tebe lično, kao nekoga ko je preživeo seksualno nasilje, najviše nervira da čuješ?

Od najosnovnijih „žrtva je kriva“, do „ne postoji nasilje u braku“, „ne postoji nasilje u vezama“, „muškarci ne mogu biti silovani“, „šta si nosila?“, „da li si pila?“.

Svako pitanje i svaki stav koji potpuno relativizuje stravičnu traumu koju neko preživi i pokušaj da se krivi nešto osim samog silovatelja.

U jednom trenutku sam odlučila da presečem i na pitanja „Kako si?“ ne odgovaram sa „dobro“ kao obično, već „loše“. Zašto zato što imam napade panike, ne spavam već dve nedelje, ako spavam budim se iz košmara, uplakana i preznojena. Tada sam se iznenadila koliko ljudi me je razumelo i mnogo prijateljica mi je reklo tada da su preživele nešto slično.

Da li je, na osnovu tvog iskustva, društvo dovoljno senzibilisano da pruži pomoć i podršku žrtvama seksualnog nasilja i silovanja? Pritom ne mislim samo na institucije, već i na civilni sektor.

Apsolutno ne. Svaka čast sjajnim ljudima koji se bave time, pre svega Autonomnom ženskom centru, to su žene koje se mentalno, fizički i svakako bore da pomažu drugim ženama, idu sa njima na kafu, pričaju telefonom, idu sa ženama da prijave nasilje i prate sudski proces od početka do kraja. Jako je teško baviti se time. S druge strane, institucije su, najblaže rečeno, pakao. Ja nikada nisam bila na sudu, niti prijavila nasilje, ali iz iskustava žena koje su bile, čak i kada dobiju slučaj, čak i kada nasilnik ode u zatvor, sam taj proces predstavlja još jednu traumu za žene, možda je i traumatičniji nego samo iskustvo. Kako takav sistem može biti okej? Organizacije civilnog sektora

17

stalno pričaju hladno, klinički, to i to ćemo uraditi, toliki je budžet itd, ali uopšte nisu senzibilisani. Da bi bio dobar aktivista moraš biti dobar čovek. Tačka. Ti moraš biti pristojno ljudsko biće, ti moraš zauvek ostati otvoren i shvatiti da nikada nisi do kraja senzibilisan, da konstantno učiš i rasteš.

Želela bih da svi znaju da uvek u svakom trenutku imaju pravo da kažu „ne“, to ne mora da bude glasno izrečeno „ne“, tvoj govor tela ponekad govori umesto tebe. Ukoliko osoba ne ispoštuje tvoju telesnu autonomiju na bilo koj način – ta osoba je nasilnik.

Mislim da je jako bitno reći da, kada se piše, izveštava i razgovara sa žrtvama nasilja, novinari moraju biti posebno senzibilisani. Žrtva vama otvara dušu i priča jednu bolnu priču. Iako je možda prevazišla traumu koja se dogodila i dalje je to nešto jako intimno što deli sa vama. Dok razgovaramo, stalno imam strah da ne upotrebim neki termin koji nije primeren, ako jesam ne zameri, molim te. Hoću da te pitam, šta bi volela da znaju ljudi koji tek sada razmišljaju o stupanju u seksualne odnose? Šta bi volela da imaju u glavi, iako ih to neće zaštititi od silovanja ili seksualnog nasilja?

Kada sam otišla na prvu terapiju i mislila „možda sam mogla drugačije“ i da li bi trebalo da se nekako pripremim, upišem borilačke veštine ili tako nešto, meni je terapeutkinja rekla da sam u tom trenutku mogla

18

da imam i nož, ali to ne bi sprečilo nameru nasilnika. Želela bih da im kažem da znaju da uvek u svakom trenutku imaju pravo da kažu „ne“, to ne mora da bude glasno izrečeno „ne“, tvoj govor tela ponekad govori umesto tebe. Ti nisi kriv ako se zalediš, ako imaš napad panike, ako ti nije dobro. Ne postoji adekvatna reakcija na nasilje. Ukoliko osoba ne ispoštuje tvoju telesnu autonomiju na bilo koj način – ta osoba je nasilnik. Volela bih da svaka osoba voli sebe toliko da nikada sebe ne krivi za nešto što joj se desilo, a nije htela da joj se desi.

Da li misliš da bi nešto u tvom životu bilo drugačije da si odmah prijavila silovanje kada se desilo? Često se vraćam na to. Da sam prijavila prvi put, čak i da nije postojala adekvatna reakcija policije i institucija, ja bih dobila neku vrstu psihološke podrške, ne bih morala da kroz sve prolazim sama. Možda ne bih bila u toj meri suicidalna i definitivno ne bih prošla kroz neke užasne stvari kroz koje sam prolazila sama.

Možda čak ne bi došlo do tog drugog i trećeg puta.

Ne možeš promeniti prošlost i sve to su neke naučene lekcije. Ja sam ovo što sam ne zbog toga što mi se desilo, već zbog snage koju sam našla u sebi da bih to preživela i to jeste na neki način napravilo od mene ono što sam. Volela bih da nije moralo na taj način, ali jeste. Da mogu da vratim vreme, mislim da bih prijavila. Na neki način sve ovo što radim i što pričam jeste zato što mislim da sistem mora da se menja.

Sistem neće promeniti ljudi koje nije briga, promenićemo mi kojima je stalo, svi zajedno. Sistem nije ništa nepromenljivo, zacrtano u kamenu. Nadam se da ćemo što pre živeti u društvu gde niko neće morati da sistemski prolazi kroz dodatnu reviktimizaciju i gde će moći da dobije podršku.

Društvo

„Zadruga 2“ i srpska neoliberalna utopija Piše: Ivana Dimitrijević Fotografije u tekstu: youtube printscreen

N

a sred kompleksa „Zadruge 2“ stoji malo veštačko jezero u koje se, kao u bajkovitoj Veneciji, uliva kanal iznad koga se natkrilio mali most.

Ispod mosta u mističnom maniru kulja magla, a iz nje na gondoli isplovljava „veliki šef“ Željko Mitrović. Uz zvuke Sinatrine „I did it my way“, on lagano navodi svoju gondolu do velike statue Kozima de Medičija koja se izdiže na ostrvu i suvereno dominira prostorom, i s poštovanjem polaže belu ružu u podnožje svog idola.

Tako je septembra 2018. počelo emitovanje ovog hiper-rijaliti programa. „Imaginarijum Zadruga 2“, kako je od milja zove njen idejni tvorac Željko Mirković, bila je dugo najavljivana u medijima kao nova generacija rijaliti programa, u koji je uložena rekordna svota novca – čak 18 miliona evra. Prema navodima, ogroman deo ovih sredstava otišao je na umetničko uređenje i osmišljavanje prostora. Pa je zato Veliki šef na otvaranju poveo kamere u obilazak „Zadruge“, da zadovolji pothranjenu znatiželju svojih gledalaca. Zanimljivo, prva prostorija koju je srpska javnost izvolela upoznati bio je – zatvor. Osim toga, videli smo da Zadruga ima brojne institucije koje možda ne bismo očekivali u

jednom rijalitiju: jahting klub, black room (prostoriju bez svetla, u kojoj gledaoci vide sve, a učesnici ništa), administraciju (sa dosijeima svih učesnika), bar, kafić, nargila-bar, prodavnicu, fast food, pomenuto jezero i ostrvo, pa čak i svoj veštački mesec. Ipak, Mitrović je kao najdraža mesta u svom imaginarijumu istaknuo banku sa zalagaonicom i Melanijinu palatu.

Prema Mitrovićevim rečima, „Mediči banka“, kako glasi njen zvanični naziv, služi da „nagrađuje ljude“ koji nešto lepo budu proizvodili ili se trudili. Sa druge strane, u zalagaonicu će zadrugari svraćati kada im bude bio neophodan novac (ili kako bi to Mitrović rekao „keš“, „lova“ i sl.), koji će dobijati kada založe svoje lične stvari. U slučaju da ne otplate svoj dug do naredne plate koju primaju od produkcije, njihove stvari idu na javnu licitaciju na Internetu. Melanijina palata, drugo čudo „Zadruge 2“, pravo je sakralno mesto u sred rijaliti programa. Navodno je dobila ime po Mitrovićevoj majci Melaniji, ali se na ovom ceremonijalnom otvaranju poredi sa Belom kućom i sigurno nismo daleko od asocijacije na Melaniju Tramp. U centralnom delu ovog ogromnog zdanja pod nazivom Sala drevnih, jeste sarkofag koji simbolizuje sve zastarele

19

televizijske koncepte koje Mitrović teatralno pokopava svojim novim hiper-rijaliti projektom. U čelu ovog sarkofaga stoji velika skulptura po imenu Drevna, koja simbolizuje večnost i samo se u izuzetnim prilikama obraća prisutnima. Ispred Melanijine palate stoji impozantna Fontana bogova.

U eri novog svetskog poretka koji prema Burdijeovim rečima promoviše agresivni individualizam i Darvinovski svet večitog rata sviju protiv svih, možda i ne čudi što se na televiziji emituje na hiljade sati rijaliti programa koji gledaocima pomažu da se „bolje snađu u društvu“, ili preciznije rečeno – programa koji nudi novi model društvene mobilnosti u kontekstu neoliberalizma.

Ako se pri ovakvom prizoru ostavi po strani prvobitna zatečenost i estetski šok, čini se da ovo gala otvaranje, ali i sama konfiguracija njenog prostora, obiluje relevantnim kulturnim značenjima. Margaret Mid je još sedamdesetih godina u svom eseju o prvom rijaliti programu „An American Family“ predvidela da budućnost pripada ovom novom televizijskom žanru i umetničkoj formi, koja se zasniva na rekonfiguraciji granice između realnosti i fikcije sa jedne strane, i gledalaca i učesnika televizijskog programa sa druge strane.

Pišući u godinama nakon Midove o fenomenu rijalitija u savremenom društvu, stručnjaci navode da se za njega vezuju dva osnovna atributa – romansa i nadmetanje. Ovo se pokazalo kao podsticajno za razvoj nerealnih očekivanja od ljudskih odnosa i agresivnije socijalno ponašanje. Međutim, ima i suprotnih mišljenja, koja navode da gledanje rijaliti programa podstiče pojedince da se aktivnije zauzmu za sebe i lakše snađu u društvu. Čini mi se da se ova dva pogleda zapravo međusobno ne isključuju i da agresivnost i kolekcionarski pristup romantičnim vezama na neki način i predstavljaju preporuke koje zaista mogu omogućiti efikasnije snalaženje u beskrajno banalnim društvenim prilikama savremenog sveta. Margaret Mid sedamdesetih godina nije mogla predvideti šta će biti promovisano ovom novom formom. Desilo se da će žanr rijalitija steći globalnu popularnost tek početkom dvadeset i prvog veka i tada postati jedan od kanala pogodnih za fabrikovanje neoliberalnog diskursa.

20

Taj period je u svetu upamćen po do tada nezapamćenoj liberalizaciji tržišta, globalizaciji i vrhuncu američke političko-vojne dominacije u svetu. U eri tog novog svetskog poretka koji prema Burdijeovim rečima promoviše agresivni individualizam i Darvinovski svet večitog rata sviju protiv svih, možda i ne čudi što se na televiziji emituje na hiljade sati rijaliti programa koji gledaocima pomažu da se „bolje snađu u društvu“, ili preciznije rečeno – programa koji nudi novi model društvene mobilnosti u kontekstu neoliberalizma.

Drugim rečima, u rijalitiju vidimo odgovor na pitanje: kako se postaje uspešan u novom poretku? Slava i bogatstvo po svaku cenu su novi ideali, za čije se postizanje ne biraju sredstva i ne postavlja se pitanje svog ili tuđeg ličnog integriteta.

U Srbiji ova eksplozija kasni nešto malo više od deceniju, ali – koja slučajnost – isto je i sa neoliberalizmom. Početkom dvehiljaditih ovde smo imali neke druge glavobolje. Danas, u vreme rekordnog spoljnog duga, rekordnog jaza između bogatih i siromašnih, rekordne bahatosti vlasti, komercijalizacije tela i degradiranja statusa žene, novog Zakona o radu, Beograda na vodi, prodatog PKB-a, mini hidroelektrana na Staroj Planini i generalnog gubljenja svih oblika kolektivnog delovanja u svrhe koje nisu podređene tržišnoj logici, Srbija se ponovo suočava sa temeljnim restrukturiranjem društva i uzdizanjem novih elita koje prodiru u njen politički, ekonomski i medijski život. Od devedesetih je sve prisutniji fenomen nouveau rich-a koji pretenduje na društveni status samo na osnovu

novostečenog bogatstva i pri tome nailazi na prepreke koje mu postavljaju ostaci starog sistema u kome se status ostvaruje i na osnovu drugih vrsta kapitala, kao što je kulturni i socijalni – da se ponovo poslužimo Burdijeovom terminologijom. Nouveau rich potom odgovara ili sticanjem potrebnog kulturnog kapitala, što je teži put, ili stvaranjem novog poretka u kome se bogatstvo ceni iznad svega, a svaka druga vrednost maksimalno degradira do obesmišljavanja.

Pri obilasku, Mitrović dobacuje ženi koja radi u prodavnici: „Vodi računa, ovo su divlji ljudi, kradu na sve strane“. Šta je onda „Zadruga“ ako ne obred prelaza od „divljih ljudi“ do selebritija? Jasno je da je cela „Zadruga“ jedna duga liminalna faza izvrtanja svih socijalnih normi, rat za slavu iz kojeg izlaze samo oni koji se su prema novim merilima pokazali kao najsposobniji i time zaslužili da na kraju ceremonijalno ostvare novi socijalni status selebritija. Mitrović u pomenutoj rečenici sažima sav prezir jednog nouveau rich-a prema siromašnima i anonimnima, onima koji i dalje nisu iskoristili svoje potencijale do maksimuma, a zahtevaju nešto za „džabe“, kao što je socijalna pomoć, zdravstveno osiguranje, obrazovanje. Nekoliko puta Mitrović je napomenuo: ovde nema ništa za „džabe“. Samo keš.

Otkud Kozimo de Mediči u svemu tome? Kozimo de Mediči firentinski je bankar i političar iz 15. veka, upamćen kao veliki mecena i „Otac otadžbine“. Bio je to izuzetno bogat, moćan ali i izuzetno obrazovan čovek, osnivač prve javne biblioteke u Firenci i naručilac prevoda sabranih Platonovih dela na latinski jezik. Kako je došlo do toga da se ovaj političar iz doba italijanske renesanse dovede u vezu sa Željkom Mitrovićem?

Rekla bih da je Kozimo de Mediči primer savršenog spoja ekonomskog i kulturnog kapitala, i kao takav i jeste podoban da bude Mitrovićev idol, budući da se na prvi pogled čini da je Kozimo ostvario san svakog nouveau rich-a: apsolutni monopol na tržištu moći. I ne samo to, poznati američki antropolog Dejvid Harvi bi neoliberalizam nazvao obnovom moći svetskih elita, dok bi oni sami o tome možda razmišljali u terminima renesanse zdravog razuma nakon mračnog perioda posleratne države blagostanja i socijalizma.

Veliko je pitanje položaja žene u rijaliti programima. Prema nekim istraživanjima, u svetskim rijaliti programima ona se svodi na telo i prikazuje kao manje sposobna od muškaraca. Opet, to ih ne sprečava da sve češće izađu kao pobednice ovih rijalitija. To je pitanje koje zaslužuje zasebnu analizu, ali izgleda da se stavovi produkcije i publike po pitanju statusa žene mogu razlikovati. Iako pobednica prošlogodišnje sezone Zadruge, Kija Kockar se na otvaranju Zadruge 2 otvoreno tretira kao Mitrovićev ljubimac: dok on šeta u običnoj crnoj majici i u pljeskavicu stavlja samo luk, ona leprša u beloj satenskoj haljini i ne jede ništa. Ona ne može i ne sme biti casual. Tu su i reči kojima se vlasnik fast food-a obraća Kiji: „Ako budeš propala kao pevačica, ili kad budeš propala kao pevačica, mož’ da dođeš kod mene u fast food da radiš!“ Na šta Kija uz osmeh srdačno odgovara: „Naravno! Naravno!“ Koja je reakcija države na ovaj šou? Prvobitni impuls bio je kritički, kada je ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević reagovao izjavom da bi ovakav sadržaj trebalo skloniti sa nacionalne frekvencije na

kablovsku televiziju i posebno ga oporezivati, ali je uskoro bio ućutkan i to od strane predsednice Vlade.

Konačan odgovor države na sve nametljiviji rijaliti program na nacionalnoj frekvenciji usledio je u novembru, kada je Ministarstvo kulture i informisanja dodelilo sredstva u iznosu od 2 miliona dinara, doduše televiziji Happy. Obrazloženje Ministarstva je bilo da na toj televiziji ima previše rijaliti programa, pa je navodno namera bila pomenutim sredstvima podstaknuti pravljenje novog sadržaja, koji bi doveo do redukovanja rijalitija. I sam predstavnik Ministarstva na konferenciji za štampu na kojoj je to saopšteno, priznao je da je takav potez veoma duhovit. „Zadruga 2“, ali i rijaliti programi u Srbiji, poprište su ljute bitke za simbolički kapital. Ova bitka je posledica dubokih društvenih promena kroz koje je srpsko društvo prošlo u proteklim dekadama. Novim elitama je potrebno više simboličkog kapitala radi ostvarivanja apsolutnog monopola na tržištu moći u Srbiji, dok se razvlašćena i osiromašena intelektualna elita opire još samo nepristajanjem da bogatstvo prihvati kao jedino merilo kvaliteta i kompetentnosti. Manifestacija ovog nepristajanja jesu omladinci koji su na Trgu Republike u Beogradu izveli kamerni orkestar pod geslom: „Hoćemo kulturu, ne rijaliti“. Nezgrapni pokušaji vlasti da se dodvore ovom delu građanstva, u vidu otkrivanja spomenika Borislavu Pekiću ili čestim pominjanjem Vebera u medijima, za sada su samo kontraproduktivni i izazivaju samo još više podsmeha i revolta.

Međutim, u uslovima masovne emigracije i urušavanja obrazovnog sistema, ali i pokroviteljstva države nad medijskom propagandom, može se učiniti kao da se u skoroj budućnosti nazire kraj ovoj borbi i to sa nepovoljnim rezultatima po stari sistem vrednosti. Međutim, u kulturi nikada nema apsolutnih pobednika, kao što nema ni apsolutnih gubitnika, a promena je univerzalna karakteristika ljudskog društva. Njome se donekle može upravljati, ali se ona nikada ne može zaustaviti.

21

Edukacija

Uspešno završena treća Škola medijske pismenosti

T

reća generacija studenata i studentkinja Škole medijske pismenosti je diplomirala!

Na ceremoniji održanoj u “Medija centru” 15. decembra, dvadeset i jedan polaznik/ca naše Škole nagrađen je sertifikatom za uspešno završen program. Ceremonija je usledila nakon radionice “Kako podneti žalbu Savetu za Štampu” koju je održala Dragana Sretenović (BIRN) ispred projekta “Young Media” koji sprovodi DW Akademija, koja je prepoznala našu organizaciju kao saradnike u borbi protiv kršenja Kodeksa novinara Srbije i borbi za kvalitetnije izveštavanje. Zahvaljujemo se DW Akademiji, Savetu za štampu i Dragani Sretenović na poverenju koje su nam ukazali.

Ovogodišnji program Škole medijske pismenosti trajao je 10 nedelja i, kao i ranijih godina, bio spoj teorijskog, praktičnog i aktivističkog pristupa medijima. Studenti su učestvovali na 20 predavanja i radionica, napisali veliki broj samostalnih tekstova koji su objavljivani u našem online magazinu “Promaja” i organizovali tribinu “Seksualno nasilje: zakon jače(g)” koja je održana na otvaranju desetog međunarodnog festivala kvir filma “Merlinka”. Ovom prilikom se zahvaljujemo novinarki Mariji Antić i aktivistkinji Kristini Kastelec koje su govorile na tribini, kao i Predragu Azdejkoviću, direktoru festivala na podršci i saradnji. Škola medijske pismenosti je u potpunosti volonterski projekat koji, ispred Centra za marginu, vodi Nemanja Ma-

22

rinović, koji je u celosti osmislio program, u saradnji sa Tijanom Ristić, fotografkinjom i grafičkom dizajnerkom koja je zadužena za magazin “Promaja”. Program je koncipiran u dva modula – masovni mediji i masovna kultura – u okviru kojih su organizovana gostujuća predavanja, a ove godine imali smo čast da ugostimo Jovanu Gligorijević (Vreme), Aleksandru Ivanković (CRTA), Bojana Perkova (SHARE fondacija), Jelenu Višnjić (BeFem), Milicu Batričević (CZM), Selenu Radović (Institut za sociologiju i društvenu teoriju), opersku pevačicu Natašu Tasić Knežević, doktorantkinju FPN Snežanu Milin Perković, studenta Fakulteta bezbednosti Dušana Ružića, kao i alumniste Škole medijske pismenosti Uroša Ðurovića i Nikolu Petrovića. Najlepše hvala svim gostujućim predavačima i predavačicama na izdvojenom vremenu i znanju koje su nam preneli. Na ustupljenom prostoru za predavanja i radionice zahvaljujemo se Kancelariji za mlade i saradnju sa udruženjima.

Najveće hvala i bravo, ipak, ide našim sjajnim studentima i studentkinjama koji su učestvovali u programu i čije sjajne tekstove ćemo i dalje objavljivati u narednom periodu: Pavlu, Nini, Andrijani, Kristini, Mariji, Dragani, Emiliji, Jovani, Julijani, Irini, Gali, Marijani, Jani, Milici, Luki, Dunji, Anđeli, Eli, Lari i Martinu. Bravo!

Sledeća Škola medijske pismenosti biće održana u periodu februar-maj 2019. godine.

Taboo

Seksualno nasilje nad ženama u ratu Piše: Gala Dimović Fotografije u tekstu: unsplash.com

R

at je na ovim prostorima davno završen, ostavio je masovne posledice i nikoga nije ostavio ravnodušim. Vreme obojeno crvenom bojom koja se slivala niz ulice nije ništa naspram suza koje su žene proplakale za vreme ratova, obaveznih vojnih rokova i odsustva saznanja o tome gde su njihovi muževi, sinovi ili rođaci i čime su one zaslužile sudbinu koja ih je snašla.

Govorimo o žrtvama rata, mrtvim narodnim herojima, dok se najčešće o seksualnom nasilju nad ženama u tom dobu ćuti, kao što su one tada ćutke prihvatale svoju sudbinu, jer tada nije imao ko da ih zaštiti, niti su mogle ikoga da pitaju za pomoć zbog pretrpljene patnje. Ovo je još jedna od stavki koja pravi značajnu razliku vremena, sam čin seksualnog nasilja ni tada,a ni sada, nema opravdanja, samo što je danas svest žena podignuta na lestvicu iznad, na kojoj znaju da imaju prava da glasno kažu šta su proživele i da podstaknu druge koje za to nemaju snage.

Pokret koji je obeležio 2017. pod nazivom ‚Me too‘ pokrenut je od strane poznatih ličnosti koje su govorile o čestom susretanju sa seksualnim nasiljem na početku karijere, između ostalih tu su bile Natalie Portman,

Lady Gaga i mnoge druge. Govoreći javno o tome i uz pomoć aktivizma, koji se vremenom sve više razvija, pomoć koja se može pružiti ženama, žrtvama seksualnog nasilja, se poboljšava i iako niko neće obrisati taj događaj iz njihovog života mogu da se obrate nekome za pomoć ko će ih saslušati i dati snagu da se bore dalje.

Posledice koje ostaju Jedna od prvih organizacija koja je pomagala žrtavama seksualnog nasilja za vreme rata jeste Autonomni ženski centar, koji je i osnovan 1993. kako bi se pružila pomoć ženama na ratnim područjima Hrvatske, Bosne i Hercegovine a kasnije i Kosova.

Zakoni Srbije mahom se ne bave ovim pitanjem, pošto žrtve teško mogu da dokažu da su silovane pre par godina ( ili utoliko gore ako je u pitanju decenija), a konkretnih fizičkih dokaza nema i slučajevi kada su se žrtve obraćale sudu uglavnom nisu kažnjeni. O zakonskom okviru u tekstu „Zločin o kom se najmanje govori“ koji je objavio nedeljnik Vreme pisala je aktivistkinja ove organizacije Sanja Pavlović.

Posledice su psihičke prirode i baš iz tog razloga se

23

teže leče, dugoročnije su i traže značajnu posvećenost.

Nakon ovakve traume, pored toga što su često ostajale trudne sa svojim silovateljem, što je tek trauma za sebe, psihičke posledice žrtava mogu se podeliti u tri velike katagorije. Ove kategorije opisane su u intervjuu sa aktivistkinjom Autonomnog ženskog centra Anom Bukvić koji prenosi sajt Reč po reč. Ova je pružila ovakvu podelu: 1.Povišena pobuđenost (osećaj konstantnog straha i strepnje, pripremljenosti na opasnost usled iskustva da svet nije bezbedno mesto i da opasnost preti, strahovi, gubitak poverenja u ljude i težnja da se uvek ima kontrola, razdražljivost, problemi sa spavanjem i koncetracijom…)

2.Ponovno proživljavanje događaja (kako na javi, u mislima se iznova smenjuju slike događaja, tako i u snu, razmišljanja često odlutaju na te scene čak i u toku svakodnevnih radnji,..)

3.Izbegavanje mesta, ljudi, pasivnost (da bi se zaštitila od potencijalnih napadača žrtva je skola povlačenju u sebe) Pored navedenih posledica žene su morale da nose sa sobom i osudu okoline, sram ukoliko bi zadržale dete svog silovatelja ili još veći ukoliko bi na silu pobacile, jer nije bilo medicinske pomoći koja bi im u tim trenucima bila pružena jer su bolnicama bili prioriteti ranjeni vojnici i veliki broj zaraznih bolesti.

Odnos muškaraca prema ženama u ratu Iako su žene bile ravnopravni učesnici u ratu muškarci su ti koji u većem broju nose ordenje pa se neretko čuje da je rat ‚‚muški posao“. Mnogobrojnim istraživanjima nakon Drugog svetskog rata psiholozi su došli do zaključka da su muškarci nosili titulu onoga kome je sve dopušteno. Koren takvog stava proizilazi iz toga što su život nesebečno podredili višim ciljevima, nacionalnim osećanjima ili pak interesima države.

Jedan od tekstova koji govore na ovu temu je i „The Psychology of Going to War“ objavljen na sajtu Psychology Today.

U Evropi je takođe vršeno istraživanje na temu odnosa žena prema američkim vojnicima koji su bili nagrađeni za svoj doprinos ratu gde se došlo do zaključka da su oni koji su odlikovani bili u znatnoj prednosti u odnosu na one koji nisu nosili takvu medalju.

Kao što sam na početku rekla, silovanje žena bilo u doba rata ili bilo kom drugom trenutku nema svoje opravdanje, a u ovom delu samo iznosim psihološke faktore koji su uticali na odnos muškaraca prema ženama, čime želim da se ogradim od eventualnog utiska čitalaca da tražim opravdanje za njihove postupke. Tako nešto ne postoji. Žene na Balkanu sredinom i pred sam kraj 20.veka nisu mogle da govore o svojim traumama, naročito one koje su život provele u manjim mestima, jer se

24

patrijarhat morao poštovati i muškarcima je često bio opravdan svaki nemoralni čin ukoliko bi njegov vojni čin zvučao vrednim poštovanja. Sve ovo znatno je otežalo položaj žena koje su same na svojim plećima nosile teret porodica, a uz to bile bezrazložno mučene i silovane od strane onih koji su sebi za pravo davali da budu silovatelj sa ordenom narodnog heroja koji ne mari ne samo za ženska već ni za ljudska prava i moralne obaveze.

Dr Denis Mukweg, incijator Globalnog pokreta preživelih jednom prilikom je izjavila: “Masovna upotreba silovanja kao oružja rata pokazuje da nesto nije u redu. Istina nije nimalo prijatna. Ali, ni ćutanje koje i dalje traje nije rešenje… Vreme je da prekinemo ćutanje!”

Oružje svih ratova sveta Silovanje žena u akcijama etičkog čišćenja je takođe bilo veoma prisutno,a meta silovatelja su najčešće bile devojke u tinejdžerskim godinama. Podaci koji su naknadno prikupljani, a koje možemo naći na sajtu Unicefa u tekstu „Sexual violence as a weapon of war“ govore o 20 hiljada muslimanskih žena i devojaka koje su bile žrtve i neretko morale da nose dete ‚‚neprijatelja“ u Bosni i Hercegovini tokom godina rata, ali se ovi podaci računaju tek od 1992. godine, za šta su kasnije odgovarala samo osam vojnika i policajaca koji su dovedeni u direktnu vezu sa silovanjem muslimanskih žena tokom 1992. godine. Za vreme rata u Bosni postojali su kampovi za silovanje, što je samo ne ratni zločin već i zločin protiv humanosti koji je prošao mahom nekažnjeno jer za vreme rata niko nije kažnjavao ‚‚svoje“ vojnike i jedini neprijatelj bio je onaj sa druge strane granice.

Sličnu sudbinu doživele su i mlade žene Ruande, masovna ubistva koja su se dogodila od 6. aprila do sredine jula 1994. odnela su oko 900 hiljada života One žene koje su uspele da prežive oružane napade nisu doživele srećniju sudbinu jer je većina njih završila u zarobljeništvu gde su bile silovane i mučene, usled čega su često izvršavale samoubistvo ne pronalazeći drugi način da se spasu života koji ih je zadesio.

Ispovesti žena koje su živele u Demokratskoj republici Kongo svedoče o užasnim događajima koji su ih zadesili tokom oružanih napada. Kako Time navodi u tekstu „The Secret War Crime“ koji potpisuje Aryn Baker, nakon što su vojnici suparničkog tabora ubili sve muškarce civile na ‚‚neprijateljskom“ zemljištu, porobili su svu ženu i decu, vezali im noge i ruke za sto u napuštenoj kući gde su ih vojnici, smenjivajući se jedan za drugim, silovali. Pošto bi se žrtve često onesvestile od bola bile bi polivane hladnom vodom kako bi se osvestile. Tačan broj silovanih nije poznat, ali kako se navodi u članku, izveštaji UN procenjuju da je bilo oko 200 hiljada žrtava, među kojima je i Jeanna Mukunin-

wa, koja je odlučila da o tome javno progovori i skrene pažnju javnosti: „Od metka makar poginete, ali kada ste silovani, u društvu vas tretiraju kao da ste prokleti.

Nakon silovanja niko ne želi da razgovara sa vama, niko vas ne primećuje. To je živa smrt“, navodi „Time“ njenu ispovest.

Jedna od predstavnica organizacije Human Rights Watch, Skye Wheeler, razgovarala je sa ženama izbeglicama iz Bangladeša koje su na taj razgovor pristale kako bi njihovi silovatelji snosili posledice za svoja dela. Većina njih je bila maloletna i gotovo da je skoro svaka bila žrtva većeg broja muškaraca koji prelazi i cifru od deset, brutalna grupna silovanja neretko su se okončavala ubistvom već izmučene žrtve. Ove žene govore o tome kako su gledale ubistva svojih najbližih, silovanja drugih devojaka i žena, a potpom i o životu izbeglica koji je usledio, životu bez medicinske pomoći, bez uslova za život i čistu vodu. Autorka o tome piše u tekstu „Seksualno nasilje nad Rohingya ženama i devojkama u Burmi“ objavljenom na sajtu organizacije.

Za neke žene čin silovanja se nije završio nakon oružanog napada. Svetski ratovi su omogućili vlasnicima bordela i mnogih klubova da žene postanu jeftina radna snaga koja će svoju jedinu svrhu imati u fizičkom zadovoljavanju muškaraca. Jedna od takvih priča

jeste i priča devojke Iz Južne Koreje koja je svoj život provela živeći u telu koje je, kako ona sama kaže, pripadalo armiji američkih vojnika. Ovaj članak Davida Vinea dostupan je na sajtu Politico.eu.

Zaključna razmatranja Ratovi, etička čišćenja, genocidi i oružani napadi uništii su masu života, neke su odneli sa sobom, a neke ostavili da žive sa otvorenim ranama. Silovanje postoji otkako postoje ratovi, gotovo niko se nije potrudio da ih spreči, a tek šačica njih je odgovarala za svoje postupke. Žene su ostale da budu spomen jednog ružnog vremena, ostale su neodlikovani heroji i u poslednje vreme sve više njih se odlučuje da javno i glasno govori o svemu što su proživele želeći da promene neke stvari, želeći da obezbede budućnost za one koje treba tek da dođu i da nikad ne prežive sličnu sudbinu.

Nijedan rat nije prošao bez silovanja iz prostog razloga što nije bilo konsekvenci po počinitelja, čak ni pravnih, dok se moralne nisu ni dovodile u pitanje, one mahom nisu postojale. Žene svih strana sveta proživele su isto ujedinjavajući se u lice rata puno suza, jer su patile, rađale, preživljavale i nosile sav teret onoga za šta nisu bile krive.

25

Rezon

Nauka nije dogma

Piše: Andrijana Vuković

K

ikinda, grad na severu Banata ili kako se Kikinđani često šale “na putu za nigde” prepuna je iznenađenja i neočekivanih priča koje se jednostavno otkrivaju svakom putniku koji u nju zaluta. Prostrani gradski trg, graditeljsko nasleđe iz perioda secesije, galerija skulptura velikog formata smeštena u staroj ciglani, nesvakidašnji drvoredi koji nadkrivljuju ulice, samo su neke od znamenitosti ovog grada. U samom centru Kikinde, poznatom kao najveće urbano zimovalište sova na svetu, gde ih na svakom drvetu ima i po više stotina, nalazi se gradski muzej. Zgrada nekadašnjeg suda, monumentalna, na prvi pogled hladna i nesavladiva, iznutra krije potpuno drugačiji ambijent.

Neobično, veliki broj posetilaca, užurbanost i žamor više podsećaju na festivalsku atmosferu, nego na prostor jednog zavičajnog muzeja u unutrašnjosti Srbije. Ovaj muzej svojim posetiocima nudi originalne ostatke mamuta pronađene u glinokopu na periferiji grada, “zbirku čudesa” koja je bila deo kabineta biologije austrougorske gimnazije, maketu suvače - mlina na konjski pogon, priču o Orjent ekspresu koji je prolazio neposredno pored grada…

Eksponat koji je meni privukao najveću pažnju je ljudska lobanja pronađena na nekropoli u Mokrinu, selu u blizini Kikinde. Moja fascinacija lobanjom uopšte ne čudi jer ona postoji od najstarijeg doba čovekovog postojanja. U praistoriji lobanja je predstavljala duhovnu vezu sa precima i simbol kontinuiteta života na jednom prostoru. U različitim istorijskim epohama širom sveta bila je simbol ljudske smrtnosti, ali i onoga što nakon smrti preživi. Posedovanje lobanje neprijatelja prevazilazilo je značenje trofeja i pokazivalo nadmoć, preuzimanje životne snage poraženih, ali i opomenu, pretnju i zastrašivanje. Lobanju kao simbol koristili su pirati, tajne organizacije, muzički pravci… Ona je znak upozorenja za otrovne materije, simbol satanističkih sekti, omiljeni motiv u katalozima tatoo majstora. Lobanja je i česta inspiracija savremenim umetnicima, a među brojnim radovima najpoznatije je delo “For the Love of Gode” Demijen Hrsta nastalo 2007. godine na osnovu lobanje iz XVIII veka koja je optočena platinom i dijamantima u vrednosti od neverovatnih petnaest miliona funti na kojoj su zubi jedini autentični deo.

Privučena izgledom lobanje koja je u visini temena probušena, razmišljajući o uzrocima povrede, krenula sam da čitam natpis iznad eksponata pod nazivom “Praistorijska neurohirurgija”. Iako prilično kompleksan i bez potrebe

26

komplikovan tekst, neočekivano je probudio moje dodatno interesovanje. Tekst objašnjava da je “rupa” u lobanji do skoro interpretirana kao praistorijska hiruška intervencija, stručno nazvana trepanacija. Na nekropoli u Mokrinu, koja datira u mlađe bronzano doba pronađen je veći broj sličnih skeleta i po tome je ovaj praistorijski lokalitet postao poznat širom sveta. Naučna fascinacija idejom o “praistorijskoj neurohirurgiji” dovela je do sveopšte prihvaćene teorije da su praistorijski ljudi znali za intervencije na otvorenom mozgu, čak i da su neki od tih pacijenata uspešno preživeli operacije. Međutim, skorija istraživanja dr Sofije Stefanović, koja su objavljena u najprestižnijim svetskim naučnim časopisima, objašnjavaju da su ostaci na lobanjama koji su tumačeni kao uspešno zarasla rana posledica finalne faze sifilisa. Sofija je prvi naučnik koji je posle više od jednog veka izašao sa ovim rezultatima. Naučnike pre nje sprečavalo je da dođu do ovog otkrića jedino opšte prihvaćeno tumačenje da je sifilis u Evropu stigao sa Kolumbom. Niko od zvaničnih fizičkih antropologa nije imao potrebu da preispituje ovu tvrdnju, da se pita da li je moguće da su i praistorijski ljudi bolovali od sifilisa, a bilo im je skroz prihvatljivo da su u praistoriji uspešno obavljane intervencije koje ni danas ne mogu da se izvedu u Kikindskoj bolnici. Deset godina posle publikovanja ovog istraživanja, mnogi muzeji u svetu, ali što je još poraznije, muzeji u Srbiji koji poseduju “probušene” lobanje tumače ih kao trepanacija, vođeni romantizovanom predstavom praistorije.

Priča o Mokrinskoj lobanji nije samo priča o milenijumskoj ljudskoj fascinaciji ili mojoj generacijskoj opčinjenosti, već i priča o fenomenu naučnog istraživanja. U prirodi nauke je promena, nova istraživanja često osporavaju prethodna.

Međutim, ljudska potreba da dobijemo konačne odgovore i poštujemo autoritete često nas navodi da nekritički prihvatamo tradicionalna tumačenja. Ova priča nam objašnjava da i naučnici često zapadaju u ovakvu grešku. Zato je važno da razumemo da nauka nije dogma, da su rezultati naučnih istraživanja promenljivi, kao i da je neophodna stalna zapitatanost i želja za doživotnim učenjem da bi svet oko sebe razumeli na pravi način.

Reportaža

Čarolija tajlandske stvarnosti Piše: Milica Terzić Fotografije u tekstu: Milica Terzić

U

daljena 8500 kilometara od Beograda, 13 sati letenja i 6 vremenskih zona, kraljevina Tajland predstavlja raj na zemlji. Zemlja osmeha, Bude, hramova, masaže i nestvarnih lepota prirode, deveta je najposećenija svetska država. Smešten na Indokineskom poluostrvu, Tajland nudi za svakoga ponešto – planine na severu, Bangkok u centralnom delu, plaže na jugu. Ako ste avanturista koji želi što više da upozna kulturu, način života i ishranu, sever je pravo rešenje za vas. Ako tražite izazove, lud provod i izlaske, dobrodošli ste u “Njujork istoka”, kako još nazivaju prestonicu Tajlanda. Za sve ljubitelje prirodih lepota, mora i uživanja na plaži, krenite na jug. Šta god da odaberete, osetićete magiju čudesne zemlje.

Tropska monsunska klima tokom cele godine drži temperaturu na prijatnih 28-30 stepeni. Monsuni stižu krajem maja i obično najavljuju kišna četiri meseca.

Međutim, Tajlanđani su nam rekli da se klima i kod njih dosta promenila, pa više nema ni velikih kiša, niti poplava. Takva promena utiče na slonove, tigrove, majmune – zaštitne simbole ove azijske države. Sa nekadašnjih sto hiljada, broj slonova opao je na dve hiljade za nepuna dva veka. Za to ipak ne možemo

kriviti skorašnju promenu klime, već turiste. Trenutno je više slonova u zarobljeništvu nego u divljini jer su ova ugrožena vrsta magnet za turiste, a meštani, svesni toga, nude razne aktivnosti sa njima, kao što su jahanje i kupanje. Zbog štete i bola koji se nanose slonovima, ali više pod pritiskom udruženja za zaštitu životinja, vlasti pokušavaju da iskorene mogućnost jahanja. Ipak, i dalje postoji ta opcija u većini turističkih mesta. Kupanje, hranjenje i igranje sa slonovima postoji u mnogim rezervatima prirode koji se bore protiv zarobljavanja i mučenja životinja, tako da su ta mesta bolje rešenje. Kupanje podrazumeva užitak kako za slonove, tako i za turiste. Odvija se u obližnjoj reci, prisutni su dreseri koji vam daju četke za pranje i avantura može da počne. Ovim životinjama koje spadaju u jedne od najdobroćudnijih, prija četkanje i druženje sa ljudima, ali pazite kako se ponašate jer vas mogu udariti ušima ako ste mu ikada učinili nešto što mu se ne svidja. Kažu da pamte godinama unazad!

Iako zabrana lovljenja i korišenja životinja u turističke svrhe nije još uvek doneta, jedna druga jeste. Na žalost svih onih koji će posetiti zemlju rajskih plaža u narednih godinu dana, čuvena Maya Bay zatvorena

27

je za posete. Nakon što je Leonardo DiCaprio doživeo prosvetljenje u filmu “The Beach” baš na ovoj plaži, ona je postala nezaobilazna destinacija milionima posetilaca godišnje. To je uticalo na floru i faunu i generalno stanje ovog dela Phi Phi arhipelaga, tako da je zabranjena zona dok se stanje ne oporavi.

Ipak, na južnoj obali Tajlanda, hiljade drugih plaža i ostrva je dostupno. Sve ono kako ih zamišljate – beo pesak, prozirna voda, palme - upravo je tako. Ostrva su nenaseljena ljudima, bez dodira sa spoljnim svetom, bez struje i kafića, ali sa raznim domaćim stanovnicima - gušteri, zmije, stonoge… Svako ostrvo krije poneku priču, poneku legendu, avanturu. Jednu takvu doživećete na Monkey beach-u. Kao što joj i naziv kaže, glavni stanovici ove plaže su majmuni. Oni će vas dočekati velikodušno, brzo će vam prići, skakaće oko vas, ali čuvajte se – uzeće vam verovatno sve što imate u rukama ili iz ranca, ako im je dostupno. Svuda stoje obaveštenja da ne sme da im se daje hrana, i poštujte to jer će vas, u suprotnom, opkoliti desetak majmunčica od kojih se nećete lako osloboditi. Ovo mesto, ali i mnoga druga u Andamanskom moru idealna su za snorkling. Ne morate nositi svoju opremu, brodići kojima idete na ove izlete opremljeni su maskama i naočarama za ronjenje, a na vama je samo da uživate u lepotama podvodnog sveta. Nakon ovog aktivnog odmora, priuštite sebi čuvenu thai masažu.

Saloni su brojni širom šetališta i jedini problem će vam biti za koji da se odlučite. Da li za onaj pored mora ili onaj gde daju besplatno banane i anasas? Masaže okrepljuju i dušu i telo, tako da to zadovoljstvo nemojte propustiti.

to. Ipak, poštovanje koje se ukazuje, ne vezuje se toliko za ličnost, koliko za samu kraljevsku titulu. Ukoliko odete u bioskop ili na neki kulturni događaj, najpre se pušta himna u čast kralja, a ako ne ustanete, možete završiti u zatvoru. Dok oni to rade, aktuelni kralj živi u vili u Nemačkoj, u Tajland dolazi retko kad, a prate ga razni skandali koji uključuju drogu i preljube.

95% populacije čine budisti i to se vidi na ulicama, čuje u razgovorima sa meštanima, oseća u svakom osmehu. U skladu sa Budinim učenjem, Tajlanđani pokušavaju da se oslobode svake mržnje, pohlepe, loših misli koje kvare dušu. Religija nije odlazak nedeljom u jedan od 34 hiljade hramova, koliko ih ima aktivnih na Tajlandu, već stil života. Brojna su okupljanja na kojima učestvuju svi članovi porodice, prijatelji, čitav grad. Jedno od njih održava se u Krabi Taunu prvog dana u novembru kad je pun mesec. Tokom celog dana, u ovom gradiću na jugu zemlje, prave se buketi od lotosa, najrazličitijih oblika i boja. Ko god poželi (i plati otprilike jedan evro), može da ubaci u buket nokat, komadić stare odeće ili vlas kose, zapali sveću i pusti lotosov cvet u reku. Na taj način, iskazuje se zahvalnost za mirnu i stabilnu godinu za nama i priziva se uspešna žetva u narednoj.

Turizam donosi nacionalnoj kasi oko 6% ukupnih prihoda. Tajland se brzo razvija i druga je najjača ekonomija u Jugoistočnoj Aziji.

Turizam donosi nacionalnoj kasi oko 6% ukupnih prihoda. Tajland se brzo razvija i druga je najjača ekonomija u Jugoistočnoj Aziji. Velike zasluge za to uzima kralj Rama IX koji je vladao 70 godina, sve do svoje smrti 2016. godine. On je uticao na privlačenje stranih investicija, ulagao u obrazovanje, infrastrukturu. Odaje mu se priznanje gde god se ukaže prilika za

28

Za tu priliku, meštani pripreme specijalitete koje evropski turisti nemaju priliku da jedu često, pa se na meniju nađu škorpije, bubašvabe, skakavci, crvi. Tajlanđani koji žive na jugu ne jedu insekte, za razliku od plamena u severnim krajevima, kojima je to čest obrok. Ono što vole svi da jedu jesu nudle, pirinač, najrazličitije voće, i nezaobilazni pad thai – kombinacija

svega nabrojanog sa, čime drugo nego, slatko-ljutim sosom. Ako niste ljubitelj začinjene hrane, obavezno naglasite da želite porciju mai ped - bez začina - jer ćete inače dobiti eksploziju ukusa koja nije svojstvena našim čulima. Nećete se naći u situaciji da ne znate gde i šta da jedete – sve vrvi od restorana tajlandske i indijske hrane, naravno i zapadnjačke za one koji nisu skloni eksperimentisanjima. Ne propustite priliku da jedete na njihovim pijacama gde istu hranu dobijate za manje novca, a sa mnogo više autentičnosti. Svu hranu će spremati pred vama, i dok čekate, pričaće vam o tome gde su najbolje plaže, kako najlakše da dođete do njih, ali i o svojoj porodici i porodičnom biznisu.

Na hranu, a i na sve drugo, čekaćete duže nego što ste navikli. Brzina nije odlika Tajlanđana. Dosta su spori, ne razumeju najbolje engleski, a neprestano vam se osmehuju i klimaju glavom, pa ne znate šta da očekujete. Nezaposlenost je oko 1%, svi rade, cela porodica je uključena u proizvodnju hrane, nakita, u organizovanju izleta. Radi se bez žurbe i stresa, što budi nestrpljenje kod turista. Stiče se utisak da je potrebno troje ljudi za posao koji u zapadnijim delovima sveta radi jedna osoba, pa smo u šali zaključili da je zbog

toga tako niska stopa nezaposlenosti.

Ono što je najlepše kod Tajlanda jeste njegov integritet – čak i danas, u svetu koji je prestao da mari i brine, on je i dalje zemlja koja propagira mir, radost, druženje, slobodu izbora. I zbog toga on i jeste jedno od retkih mesta na zemaljskoj kugli gde se osećate slobodno i sigurno da radite ono što zaista želite i što vas ispunjava. Ako ni zbog čega drugo, Tajland treba posetiti zbog tog osećaja – zaista je neprocenjivo!

29

Inspiracija

Amira princeza protiv zakona Piše: Dunja Aranđelović

K

raljevina Saudijska Arabija spada u jednu od najzatvorenijih zemalja na svetu, nema ni ustav ni zakone, a jedini izvor svog prava je Šerijat, odnosno verki zakon. Kada se ova zemlja pomene, svakome prvo na pamet pada upravo strogost i rigidnost u svakom aspektu kako javnog tako i privatnog života – jer Šerijat reguliše pravila ponašanja ne samo u javnoj, već i u privatnoj sferi. Najstrože kazne poput kamenovanja, bičevanja, odsecanja ruku, pa do smrtne kazne, ovde se dosuđuju za dela koja se u ostatku sveta smatraju sasvim normalnim. Posebno stroga pravila života i ponašanja u Saudijskoj Arabiji važe za žene i upravo odnos prema ženama je ono zbog čega ova zemlja trpi osude gotovo čitavog sveta. U Saudijskoj Arabiji žena će biti kažnjena ukoliko nije propisno obučena, uvek mora izlaziti u javnost u pratnji muškarca i nije joj dozvoljeno prisustvo brojnim društvenim događajima. Žena nema pravo da otvori sopstveni račun u banci, nema pravo da samostalno putuje, ima ograničen pristup javnim poslovima, ali pre svega, ograničen pristup obrazovanju, što u velikoj meri smanjuje njene životne prilike i čini je ekonomski zavisnom. Zabranjeno im je da se voze gradskim prevozom, a do prošle godine,nisu imale pravo da polažu vozački ispit i voze kola. Sasvim je jasno da je Saudijska Arabija zemlja koja ima najstroža pravila koja se tiču položaja i prava žena. Upravo zbog svega ovoga, u svetskim medijima odjeknula je vest da u ovoj zemlji postoji žena koja ruši predrasude i koja prkosi zakonu. Njeno ime je Amira Al Tavil. U središtu islama i rigoroznih verskih pravila, ona je odbacila hidžab i bori se za prava žena.

U intervjuima za mnoge svetske televizije i novine, Amira je izjavila kako je njena vizija da osnaži i utiče na žene u svojoj zemlji. Svakodnevno im na sopstvenom primeru pokazuje kako da budu hrabre, odvažne, da se bore da budu nezavisne. Takođe,

30

netipičnom i hrabrom čini je i to što je rešila da se razvede, u zemlji u kojoj se razvod smatra grehom.

Nakon toga, posvetila se obrazovanju i magistrirala, čime je želela svojim sugrađankama da pokaže da mogu da uspeju u onome što žele, da budu samostalne i da se ostvare. Amira je postala poznata kako u svojoj zemlji, tako i u svetu kao žena koja je uspela da stane na čelo “Al Waleed bin Talala” - organizacije koja se bavi borbom protiv siromaštva, međuverskim dijalogom, osnaživanjem žena.

Po mišljenju mnogih, Amirin najhrabriji potez bio je odbacivanje tradicionalne islamske odeće i zamena iste garderobom koju nose sve ostale žene u neislamskom svetu. Zbog svoje hrabrosti, aktivizma i različitosti, Amira se susreće sa velikim problemima i pretnjama, kako od samog režima u zemlji, tako i od svojih sugrašana, i muškaraca i žena. Duboko patrijarhalno i religiozno saudijsko društvo za Amirine naizgled revolucionarne ideje nema razumevanja. Za njih je ona samo žena koja ima obavezu da živi onako kako šerijatski propisi nalažu. Ipak, ona bira borbu - za ideju, ravnopravnost, slobodu žena.

Za njihovu bolju i nezavisnu budućnost. Bori se da one više ne budu objekat režima koji im primenom strogih pravila svakim danom sve više oduzima pravo da budu ljudi. Ono što Amrira često navodi kada je pitaju šta je njena ideja vodilja je: “Baci se ka ivici koje si se oduvek plašio. Pokušaj to da uradiš na svoj način. Dopašće ti se.”

Iz ugla mladih

Depresija i bunt devojke sa kajlom Piše: Ela Zeković

O

vu mladu i talentovanu devojku čudnog izgleda i depresivnih melodija nemoguće je propustiti. Bili Ajliš je unela novi zvuk u muzičku industriju, konstantno mešajući pop, elektropop, alternativni rok, RNB, rep, kao i velikom posvešćenošću ka umetničkom i stilizovanom izgledu svojih spotova. Pitanje sa kojim se najčešće suočava, a ujedno i ono što najviše iznenađuje njene slušaoce su njene godine. Tek je napunila 17, a već rasprodaje turneje, čak i koncerte za 40.000 ljudi.

U poređenju sa drugim mladim zvezdama, poput Demi Lovato i Selene Gomez, koje su u njenim godinama pod okriljem Disney Chanel-a stvarale teen pop muziku i određeno vreme čekale da počnu da se bave ,,ozbiljnijom” muzikom, Bili startuje zrelo, znajući šta želi.

Prvi viralni hit „Ocean eyes“, harmoničnu baladu o metaforičkoj ljubavi, napisala je zajedno sa svojim bratom, a izdala već sa 15 godina. Do sada odslušan je više od 46 miliona puta na Spotify-u. Pesma je prvenstveno bila snimljena za učiteljicu plesa, da bi se ubrzo proširila po internetu i postigla pravu popularnost. Prvi album, pod nazivom „Don’t smile at me“, objavljen je u avgustu 2017. godine i sastoji se od 9 numera. Svaka od njenih pesama posebna je na svoj način, upravo zbog, već ranije pomenutog, kombinovanja i menjanja žanrova. Među najomiljenijima izdvajaju se „Bellyache“, „Copycat“, „Hostage“ i „You should see me in a crown“. „Lovely“, pesma snimljena sa Kalidom, i “Ocean eyes“ korišćeni su i u seriji „13 reasons why“.

Pesma sa kojom se mlada umetnica najviše poistovećuje, a ujedno je i najviše ponosna na nju, bila bi „Idontwannabeyouanymore“: ,,Govori o tome da više ne želiš da budeš ti, i svi prolaze kroz to. Ako kažeš da ne prolaziš, lažeš”, govori o ovoj pesmi umetnica već u septembru 2017. godine za Radio Novog Zelanda. Ceo spot se svodi na Bilin razgovor sa ogledalom i njenu raspravu sa samom sobom povodom svih svojih ličnih nesigurnosti. Neretko govori o svojoj borbi sa mentalnim bolestima. „Genius“ prenosi njen iskaz o mogućnosti pojave depresije kod bilo koje osobe, nezavisno od toga šta ona ima, da nije sramota priznati to. Muzika, umetnost i svi fanovi joj pomažu da se izbori sa ovim problemom. U intervjuu koji je dala za „Earmilk“ kaže da, za razliku od većine ljudi koje poznaje, a koji sa njom dele iste probleme depresije,

32

ima poseban način da se izrazi i upravo zato želi da stvori muziku koja bi ljudi slušali: ,,Ako napišem pesmu sa kojom možeš da se poistovetiš i onda je čuješ i misliš: ,,To je moja pesma”- tvoja je!” Cilj pesme je da ljudi znaju da smeju tako da se osećaju i da nisu sami.

Takođe, ono što izdvaja ovu umetnicu od ostalih je njena samostalnost. Ona zna šta želi od pesme, od video snimka, ne plaši se da to kaže i ne želi da ostvaruje tuđe želje i radi ono što drugi očekuju. Njeno menjanje stilova upravo je posledica toga. „Vanity Fair“ pravi 2 snimka sa razmakom od tačno godinu dana postavljajući joj ista pitanja. Jedno od njih je šta misli o današnjoj muzičkoj industriji, na šta odgovara stavom o njenoj raspoređenosti po kategorijama i svačijem potpadanju pod jednu od njih.

Upravu tu pravi promenu i kaže: ,,Nemojte da mi govorite šta mogu ili ne mogu da radim, ja želim sve”, i uz to dodaje: ,,Svi mi smo đavolski tužni”.

Kao krajnji cilj svoje muzike navodi želju da u drugima stvori volju za radom i ostvarivanjem snova uprkos izazovima, kako nije važno šta ljudi misle o vama, koliko god da ste čudni, kao što je i ona sama, to je deo vas i deo vašeg života, nešto po čemu ste jedinstveni. U „Genius“-ovom intervjuu iz marta ove godine, spekuliše se o razlogu njenog uspeha i njene slave, sa zaključkom da njena muzika i njeno ponašanje inspirišu druge mlade, pogotovo mlade devojke da se osnaže, iskazuju svoje mišljenje i budu slobodne, izvan okvira nametnutih od strane društva. Umetnica objašnjava kako je uzor drugima baš zato što sme da govori sve što želi iz razloga što ne razume zašto bi radili stvari koje ne želimo, jer na samom kraju ne treba da ostane sa stvarima koje je neko drugi želeo da uradi.

Iz svega navedenog, zaključuje se o uticaju Bili Ajliš, retko nasmejane, depresivne, ni jednom do sada zaljubljene, sedamnaestogodišnjakinje koja nas je podstakla da govorimo o depresiji i sličnim problemima, pravima žena u muzičkoj industriji, istrajnosti u onome čime se bavimo, ali nam i dala utehu, olakšanje, osećaj da nismo sami i večiti inspiraciju za dalji napredak.

Perspektiva

Da li društvene mreže stvaraju narcise?

Piše: Irina Lukić Fotografije u tekstu: unsplash.com

P

ripadam generaciji koja je svoje prve profile na društvenim mrežama kreirala krajem osnovne škole. Sećam se kako su nam tad roditelji neprekidno stajali za vratom i zabranjivali, ili barem ograničavali, vreme koje ćemo tamo provoditi neprestano se pitajući šta radimo kada toliko vremena gubimo. Pet godina ili deceniju kasnije, ti isti roditelji su napravili svoje profile na društvenim mrežama. Sada im se tiho podsmevamo dok prolaze kroz isti proces otkrivanja i rado im dobacimo karikirane rečenice koji su oni nama upućivali: „Šta više, dovraga, radiš tu?“ Ono što želim da naglasim je da izgleda da postoji nešto inherentno u društvenim mrežama što aktivira u ljudima slične mehanizme, koji čine da, nevezano za godine, pol ili obrazovanje, prolazimo gotovo kroz iste etape, ako se to tako može nazvati - otkrivanja? Da li one kreiraju potrebe ili zbog svoje prirode odgovaraju potrebama za koje nije bilo načina da tako efkasno budu zadovoljene pre nastanka društvenih mreža? Želim da napravim jedan otklon. U prethodna dva pasusa govorim o generacijma koje su u fomativnim godinama života bile uskraćene za društvene mreže.

Kakav je uticaj sa Z generacijom koja je odrasla uz

internet i društvene mreže još uvek je rano govoriti, ali ukoliko postoji objašnjenje koje nije vezano za odrastanje već za neku evolutivnu potrebu u čoveku, možda ostavimo veći prostor za korektivne metode epidemije narcisoidnog poremećaja ličnosti koja dostiže razmere gojaznosti.

Ako u najkraćim crtama narcisoidni poremećaj definišemo kao potrebu za preteranom validacijom od strane drugih, koja najčešće uključuje manipulaciju, neopravdanu i predimezionisanu ljubav prema samom sebi, odsustvo empatije, površnost, nemogućnost za stvaranje intimnih odnosa kao i istinsko odsustvo samopouzanja i lične vrednosti, već se može naslutiti o dometima društvenih mreža u ovakvoj situaciji. Na prvi pogled se čini da su one platforma koja je idealna za štikliranje svih prethodno navedenih stavki.

Dakle, kroz broj lajkova ili srca zadovoljava se osnovna karakteristitika narcisoidnog poremećaja – potreba za validacijom. Narcisi i u stvarnom životu glume i biraju delove sebe koje će da prezentuju. To im je dodatno olakšano kroz samu prirodu medijuma koji je fragmentiran i uz pažljivo biranje (manipulisanje) sadržaja potpuno služi svrsi. U ovom slučaju, zajedno

33

sa činjenicom da se na duštvenim mrežama mahom ne ostvaruju intimni odnosi, verovatnoća za raskrinkavanjem i mogućnost da se dođe u iskušenje stvaranja intimnog odnosa je mnogo manja. Psiholozi tvrde da svi mi imamo u određenoj meri predispozicije za razvoj različitih psiholoških poremećaja. U tom slučaju, pitanje je kakav je i koliki uticaj okruženja da se predispozicija razvije.

Jedna stvar koja je neminovno došla sa uvođenjem Story opcije je ta da se kod individua zaista mora redovno izveštavati o sopstvenom životu, ili čak redovno pratiti ko, šta, kad i kako radi, jer ako nismo tu, već posle 24h informacija više neće biti dostupna. To kreira atmosferu ekskluzivnosti, ali i konstantne napetosti koja korisnike neprekidno vraća na društvenu mrežu. Šta čini okruženje? Profil na društvenoj mreži i sve njegove funkcionalnosti. Više čak i nije neophodno specificirati o kojoj se društvenoj mreži radi jer su od vremena nastanka sa svojim ciljanim sadržajem tokom razvoja i uvođenja novih funkcija sve više počele da liče jedna na drugu, iako naravno i dalje postoje razlike i određene grupe ljudi preferiraju jedne ili druge, ali suštinski svaka može da obezbedi ono što je najbitnije za ovu analizu – kreiranje online identiteta. Ipak, moj fokus će biti na Instagramu. Pored toga, to je i sredina u kojoj se osoba nalazi, njeno bliže i dalje okruženje, kao i ljudi sa kojima je u interakciji i njihove navike.

Pored deljenja slika i tekstualnih sadržaja tokom 2017. godine skoro sve društvene mreže su uvele i Story opciju. Ovaj potez je napravio drugačiju raspodelu korisnika nego pre njegovog uvođenja. Broj korisnika Snapchat-a je opao u korist Instagrama, koji je i pre imao prevagu u broju korisnika. Kad god sam pokušala da nađem koji je bio motiv za takav korak, sva objašnjenja su zvučala kao iz udžbenika o marketingu – da se kreira socijalni i sadržajni kontekst.

Ova opcija, konačno, i jeste uvedena kao alatka za biznis naloge, jer oni mogu da pristupaju analitici svojih profila i uopšte nije ni ciljano na lične profile, iako im je dostupna. Međutim, broj onih koji na dnevnom nivou koriste ovu opciju sa ličnih profila je veliki, što je značajno proredilo broj feed objava. Kada sam pitala

34

ljude čemu im na Instagramu služi Story, najčešće sam dobila objašnjenje da je to za detalje iz života koji nisu dovoljno bitni da se nađu na profilu, ali ipak želimo da ih podelimo jer su aktuelni.

Zbog gore navedene strategije lako je objasniti kako su ljudi sebe tokom vremena zaista počeli da doživljavaju kao proizvod. Više se čak ni ne ulepšava kada se govori o tome, termini su čisto strategijski poput „da se bolje kotiram“, „postignem veći domet i vidljivost“... I jedna stvar koja je neminovno došla sa uvođenjem Story opcije je ta da se kod individua zaista mora redovno izveštavati o sopstvenom životu, ili čak redovno pratiti ko, šta, kad i kako radi, jer ako nismo tu, već posle 24h informacija više neće biti dostupna.

To kreira atmosferu eksluzivnosti, ali i konstantne napetosti koja korisnike neprekidno vraća na društvenu mrežu.

Tu se već krije delimično objašnjenje da odabir onoga što se ostavlja na društvenim mrežama nije spontan i ne pokušava da bude replika stvarnog života, već iluzija o nekom idealnom „sebi“. Jedno vreme me je zaista zabrinjavao broj ljudi koji se pred kamerama pretvara da se dobro provodi, igra i peva na koncertu ili žurci, a čim se otvor blende zaklopi, sumorno nastavljaju da blenu u ekran ili oko sebe. Ili rođendanske svećice koje se dvaput gase, jednom za prisutne, drugi put za Story. Međutim, kroz razgovor sa ljudima, shvatila sam kolikom broju njih je potpuno jasno da njihov Instagram indentitet ne treba da bude odraz u ogledalu stvarnog života, već više njegovo pažljivo filtrirano iskrivljenje. To kod njih ne izaziva nikakav unutrašnji sukob. Takođe, određen broj ljudi čini neprilagođenim na društvenim mrežama – to što misle da je neophodno da njihov život bude predstavljen realistično.

Sa takvim shvatanjem je veoma teško kreirati svoj online identitet koji će da bude prijemčiv velikom broju ljudi. Suočavanje sa činjenicom da većina života nije grandiozna, ali da je, i kao takva, ništa manje vredna življenja. Društvene mreže ne mogu da oproste običnu svakodnevnicu.

I tako svako od nas postaje pomalo selebriti i poznata ličnost. Oseća se dužnost obraćanja i strah od gubljenja uticaja ukoliko se ne opravda iščekivanje ljudi koji nas prate. Postoji pritisak koji glumci osećaju kada se nađu na pozornici, to traje nekoliko sati i onda se završi. Međutim, konstantno posmatranje života kroz to kako bi moglo da se reflektuje na društvenim mrežama, iziskuje da se neprekidno nešto režira, da se postavlja i glumi u životu. Sve to nosi sa sobom veliko opterećenje a sa druge strane ne zadovoljava nijednu od istinskih ljudskih potreba. Nezadovoljavanjem potreba kao što je iskren ljudski kontakt, razgovor, razmena ideja, ili čak negiranjem da takve potrebe postoje, dovodimo sebe u situaciju da je zaista najviše što možemo da dobijemo određen broj lajkova. Kada osoba postane svesna te ispraznosti, lako može da se desi da vreme nije iskoristila za postavljanje temelja ka ostvaranju nekog ličnog cilja.

Još jedan segment o kome treba razgovarati je koliko slika može dobro da komunicira, ukoliko pretpostavimo da je glavni cilj društvenih mreža komunikacija, a slika glavno glasilo na Instagramu. Svakako nedovoljno, pa su zato i omogućeni opisi ispod slike.

Retko ko danas objavljuje sliku, a da uz nju ne doda bar neku reč. Slika kao sredstvo komunikacije ima veliku moć da saopšti nešto, ali takvu sliku ne umeju da naprave svi, ili je bar teško hiperprodukovati ih. Zato je moć slike vrlo ograničena i njena svrha je da izazove pažnju – lepotom (prirodnom, ljudskom) i zadovoljavanjem nekog oblika seksualne želje. Obe ove mogućnosti se uveliko ekspolatišu. Jednostavnije je da, ukoliko želimo da kažemo nešto, okačimo sliku koja će da zadobije pažnju, a onda, ukoliko tekst ispod nije peviše dugačak, možda i pročitamo, jer to zaista jeste zamarajuće na platformi koja zbog interfejsa za to nije pogodna. Ovo je strategija na koju smo naterani jer pri relativno brzom preletanju preko sadržaja samo ono što zaokupi pažnju u delovima sekunde ima izglede da ostvari bilo kakav uticaj. Pa čak i oni kojima

se ovo ne dopada bivaju primorani da učestvuju ako žele da budu deo zajednice.

Moć slike je vrlo ograničena i njena svrha je da izazove pažnju – lepotom (prirodnom, ljudskom) i zadovoljavanjem nekog oblika seksualne želje.

Međutim, Instagram ima jedan problem koji se tiče povezivanja i umrežavanja. Postoje društvene mreže koje su mnogo pogodnije ukoliko želimo da se uključimo u određene zajednice, pronađmo istomišljenike i čak dođe do nekog organizovanja, što se može smatrati potrebom za povezivanjem i razvijanjem mišljenja kao izražavanjem ličnih stavova. Međutim, ukoliko smo uskraćeni za to, i ukoliko se komunkacija vodi binarno, lajkujem/ne onda se ljudi sa kojima smo povezani pretvaraju u alat za samovrednovanje čime se dehumanizuje ljudski odnos. To je, sa jedne strane, neminovno zbog samog broja ljudi, ali ne poništava činjenicu da se se vrši desenzitivizacija za druge ljude koja može imati visoku cenu. Iako postoji opcija komentara, zbog sadržaja koji je prisutan, najčešće se svodi na emotikone ili proste rečenice.

Dolazimo do još jednog problema koji se javlja, a to je kako se komunicira sa ljudima koji su jedan od par stotina pratilaca na Instagramu, a nalazite se u istom okruženju, na primer, školi ili fakultetu. Ne mogu se smatrati prijateljima, redovno lajkuju sadržaj na društvenim mrežama i prepoznaju se, ali ne znaju da li treba da se jave jedni drugima. Bivaju zbunjeni da li su navalentni ako se jave ili nepristojni ako odluče da ignorišu. Taj trenutak gde se više ne zna ko je kome šta rekao, šta se zna (jer nam je rečeno) a šta ne (jer smo videli samo na društvenim mrežama), da li je potrebno da se to pominje ili da se zanemari, postaje zaista naporan. Na taj način imamo samo privid da nam je druga osoba poznata i, kako je to u ljudskoj psihi, skače se na zaključke. I kultura društvenih mreža je odnela to uzbuđenje prvog utiska o osobi koju upoznamo, jer je taj prvi utisak često već definisan na osnovu sadržaja na društvenoj mreži. Čak i kada se ukaže prilika da tu drugu osobu upoznamo, traga se samo za potvrdom ili demantom onog predubedjenja od koga se krenulo. I to daje vrlo uzak okvir u kome postoji prostor da se osoba iskaže i zbog toga se vrlo lako daje konačan sud. U takvim okolnostima stvaran svet se zaista pretvori u jedno brzo prevlačenje levo ili desno. Donekle problem društvenih mreža nije samo to što ne uspevaju da prikažu život na pravi način, već to što stvaran život počinje da liči na ograničen sadržaj društvenih mreža.

35

Još jedan uobičajen primer je kada roditelji neumorno i neprestano kače slike svoje dece na društvene mreže. Od najranijih dana ih slikaju i jednom trenutku dete će postati svesno i počeće da postavlja pitanja. U tim godinama ne razumeju da im roditelji kreiraju online identitet još pre nego što su oni uopšte svesni sveta oko sebe. Na takav način će detetu postati deo života da se namešta i pozira za fotografije od najranijeg detinjstva i postace mu potpuno uobičajeno, jer deca najviše uče na gledajući. Kasnije će dete samo nastaviti naučenu tradiciju. Još jedna odlika narcizma je to što on nije urođen već naučen i posledica je odgoja deteta. Dakle, okruženje u kome se javlja je takvo da kod deteta podstiče osećaj da polažu pravo na nešto, a sa druge strane, roditelji ne pružaju deci emotivnu podršku koja je neophodna da bi osećali samopouzdanje koje će im omogućiti da se osećaju dobro u sopstvenoj koži. Društvene mreže nisu krive za ovaj fenomen koji je prisutan još odavno, ali ga svakako olakšavaju.

Moj fokus je bio pretežno na Instagramu i to kako on zbog svog formata utiče na sopstvenu percepciju i percepciju drugih. Želim da naglasim da društvene mreže, kao pojava, nisu negativna stvar. Neke druge, poput Fejsbuka, su zbog mnogo više funkcionalnosti omogućile povezivanje, umrežavanje, diskusije i zaista, bar u određenoj meri, postigle cilj brisanja daljine između ljudi. Međutim, ukoliko se neumorno lista kroz naslovnu stranu dok smo u društvu, to unosi daljinu tamo gde je nema i postiže se potpuno kontra efekat.

Jedna činjenica koju ne želim da prenebregnem u ovoj analizi je da dok god kao ideal, pa makar to bilo i nerealno prezentovanje na društvenoj mreži, predstavlja samoostvarenje, svrha, sreća i zadovoljan život, onda smo i dalje na putu da se to i postigne, a trenutna situacija može da se razume samo kao jedna od slepih ulica za koje će kad-tad postati jasno da ne vode nikuda. Ostaje da se nadamo da postoji put nazad.

36

Ukoliko se komunkacija vodi binarno, lajkujem/ne onda se ljudi sa kojima smo povezani pretvaraju u alat za samovrednovanje čime se dehumanizuje ljudski odnos.

Jedna činjenica koja govori u prilog tome je nedavno istraživanje u Britaniji, koje je obavila Ampere analysis, na 9000 mladih ljudi uzrasta 18-24 godina.

U istraživanju je objavljeno da se, u odnosu na 2017. godinu, u toku ove godine 9% manje, odnosno 57% ispitanika, izjasnilo da „društvene mreže jesu bitne za njih“. Kao neke od razloga za potpuno povlačenje sa društvenih mreža, ispitanici su naveli da nijihova upotreba počinje da se negativno odražava na uspehe u školi i da su umorni od toga da napumpavaju svoju ličnost kako bi ona ispratila dinamiku odnosa na društvenim mrežama, a sa druge strane, naglašavaju da je napuštanje mreža doprinelo ostvarivanju boljih međuljudskih odnosa uživo. Broj onih koji su napravili ovakav radikalan korak je i dalje nesrazmerno mali u odnosu na one koji ih još uvek eksesivno koriste, ali može predstavljati centre oko kojih će se razviti drugačiji pogled na upotrebu društvehih mreža. Problem, trenutno, jeste u tome što je alternativa da se društvene mreže ne koriste uopšte, a niko se ne može složiti da su svi njihovi aspekti negativni. Ali ukoliko apstinenciju shvatimo samo kao reakciju i prelazno rešenje, ostavlja se prostor za eventualno pravu alternativu – drugačiju upotrebu društvenih mreža. Međutim, pitanje koje još uvek čeka odgovor je da li je problem u načinu na koji se društvene mreže koriste ili je više sistemski, u načinu na koji su one dizajnirane.

Posledica porasta broja slučaja sa narcisoidnim poremećajem može biti posledica razvoja psihologije i sve veće svesti o mentalnom zdravlju, kao i prekida stigme u vezi sa njim. Iz tog razloga sve veći broj ljudi se obraća stručnjacima, pa se porast broja slučajeva ne ogleda nužno u srazmeri sa ukupnim stanovništvom tokom vremena, već samo u broju identifikovanih. Još jednom naglašavam da ne postoji dovoljno studija koje se bave ovom temom i koje u potpunosti objašnjavaju uzročno-posledičnu vezu između društvenih mreža i narcizma. Moje mišljenje je da narcisi biraju društvene mreže jer tamo mogu da na najlakši način oblikuju realnost onako kako im odgovara. Zbog fragmentirane prirode medijuma nije potrebno da postoji kohezija između delova, koja je najčešći kritičan trenutak u njihovim odnosima sa drugim ljudima, u kojima oni negiraju tuđu realnost i prilagođavaju je svojim potrebama. Više nego što ih stvaraju, društvene mreže održavaju narcise.

Analiza

„Jutro će promeniti sve“ i „Južni vetar“: dve strane naše medijske realnosti Piše: Nemanja Marinović Fotografije u tekstu: youtube printscreen

D

va najnovija medijska projekta, objavljena u gotovo isto vreme i koja su napravila zapažen uspeh svakako jesu RTS-ova hit serija „Jutro će promeniti sve“ i film „Južni vetar“.

I možda za glavne junake, kao i generacije koje oslikavaju jutro neće promeniti sve, ali je serija, činilo se, promenila mnogo toga kada je u pitanju kvalitet serijskog programa RTS-a i reprezentacije različitih identiteta na javnom servisu. Ako ništa drugo, predstavlja veliko osveženje nakon besomučnih repriza starih serija i neviđenog fijaska koji su imali sa „Nemanjićima“. Direktna, realna, otvorena, hrabra, čak možda previše za javni servis, serija će zasigurno ostaviti traga u domaćoj produkciji. Sa druge strane, „Južni vetar“ se pokazao prilično nazadnim, što se donekle iz samog naziva filma, koji upućuje na nekada popularnu muzičku produkciju sa kraja osamdesetih i početka devedesetih godina, moglo očekivati. Sama promocija, koja je veći akcenat stavila na muzičke zvezde koji pevaju soundtrack nego na film,

38

nekako je oživljavala taj duh devedesetih, što se savršeno uklapalo uz tematiku krimi-trilera što bi trebalo da bude njegovo žanrovsko određenje.

Reprezentacija žena, ili njihovo skoro pa kompletno odsustvo, nije nešto što se nije očekivalo, ali u toj meri predstavlja gotovo frapantno odstupanje od kompletne kinematografije ovog veka. Ukratko - izgubljeni u vremeplovu.

Zanimljivo je da će upravo RTS, koji je začuđujuće zablistao posle mnogo, mnogo vremena, sada snimiti seriju koja treba da bude nastavak filma „Južni vetar“. Izgleda da jutro ipak neće promeniti mnogo toga na javnom servisu. Bilo kako bilo, ova dva medijska projekta zaslužuju posebnu pažnju, tako da će biti deo našeg dodatka. „Jutro će promeniti sve“ analizirala je Ivona Ðurić, dok se „Južnim vetrom“ i njegovim šampionskim fijaskom na Bečdel testu bavila Emilija Bošković.

Jutro će promeniti sve: (ne)očekivani iskorak Javnog servisa Piše: Ivona Ðurić Fotografije u tekstu: youtube printscreen

D

omaća produkcija obiluje brojnim serijama i filmovima koji za tematiku imaju velike istorijske događaje kojima se nastoji očuvanje određenih vrednosti i nacionalanog identiteta. Sa druge strane s obzirom na turbulentna dešavanja na ovim prostorima, mnogi filmski autori inspiraciju pronalaze u ratnim dešavanjima, te je suočavanje sa prošlošću i dalje aktuelna tematika. Što se predstavljnja mladih ljudi tiče, uglavnom je reč o ekstreminim slučajevima, socijalno najugroženijim slojevima društva. Iz tog razloga, mladi, obrazovani ljudi koji pokušavaju da pronađu svoje mesto u nezavidnim uslovima života u Srbiji su u filmskom i serijskom programu zapostavljeni.

Serija „Jutro će promeniti sve“, autora Gorana Stankovića i Vladimira Tagića u produkciji Snežane van Hauvelingen (This and That Productions) prikazuje se od jeseni na Prvom programu Radio televizije Srbije.

Priča prati živote četvoro protagonista u ranim tridesetim, odnosno generaciju stasalu u „postmiloševskoj Srbiji“, koju karakteriše činjenica je bila isuviše mlada u trenutku kada su vođene velike bitke na ovim prostorima, ali i isuviše stara kako bi bila deo širih trendova i zajednica koje nam je donela globalizacija i inter-

net ekspanzija. Međutim, spektar ljudi koji mogu da se poistovete sa junacima iz serije je širok, upravo zbog toga što je period nakon završetka fakulteta i izlazak iz mašinerije obrazovnog sistema trenutak kada se veliki broj mladih suočava sa činjenicom da neće promeniti svet. Tada su prinuđeni da se nose sa egzistencijalističkim pitanjima i krenu u potragu sopstevnim smislom sa jedne, kao i da pronađu svoje mesto u društvu i steknu egzistencijalnu nezavisnost sa druge strane.

Serija je uspela da iskomunicira sa vrlo zahtevnim segmentom publike koja prati strani program i ima visoke kriterijume za domaću produkciju, a njenu popularnost potvrđuju masovne reakcije na društvenim mrežama, gde je očigledno da su se ljudi u velikoj meri vezali za junake. Takođe, karte za projekciju finalne tri epizode koja je organizovana u Jugoslovenskoj kinoteci rasprodete su istog dana kad su puštene u prodaju.

Mladi autori uspeli su da dočaraju nesnađenost, usamljenost i zbunjenost svoje generacije na jedan potpuno autentičan način. Specifična forma, epizoda u trajanju od 25 minuta, i filmski način snimanja predstavlja adekvatan format. Oslikavajući unutrašnje stanje kamera verno zabeležava mimiku, mikrog-

39

rimase aktera, iza čijeg ćutanja stoji mnogo više nego bilo koje izgovorene replike. Neuhvatljivost i fluidnost njihovih stanja dočarava dijagetička i nedijagetička muzika, kao i ispijenost boja same filmske slike. Ono što u seriji definitivno „bode oči“ je činjenica da se godišnje doba ne menja, iako iz replika saznajemo o mesecima koji prolaze. Iako je više verovatno da je reč o produkcionim okolnostima nego autorskoj intenciji, osećaj da je vreme stalo i leto koje nikako da se završi dočarava stanje kolotečine i beznađa.

Priča počinja Filipovim povratkom iz Amerike, razočaran u američki kapitalistički sistem, on odlučuje da se vrati u Srbiju i u tom procesu biva suočen sa pritiskom okoline. Na njegovom primeru najočigledniji je unutrašnji konflikt između društveno usađene ideje o uspehu i potrage za ličnom srećom i ispunjenošću.

Kako bi u trideset i trećoj godini bio finansijski nezavistan, on je prinuđen da se bavi najraznovrsnojim poslovima, počevši od pisanja seminarskih radova studentima, pa do rada u korporativnoj firmi, gde se za novac bavi poslovima koji su u suštoj suprotnosti sa njegovim sistemom vrednosti. Svestan da se za prave vrednosti treba boriti i vođen idealističkim stavovima on biva suočen sa nefunkcionalnošću državnog sistema koji u svojoj kolatečini odbija bilo kakvu vrstu promene.

Anđela, najkompleksniji lik, čiji glas je glas jedne generacije, doživljava najveću transformaciju u seriji.

Naizgled sređen život, posao asistentkinje na Filozofskom fakultetu i dugogodišnja stabilna veza naglo se urušavaju, te Anđela doživljava osobno buđenje i ulazi u proces samospoznaje. Preispitujući sopstvenu seksulanost, ona shvata da je privlače devojke, tako da na Javnom servisu po prvi put imamo prikaz lezbejskog odnosa. Realnost prikaza njihove veze, kao i prirodnost samog procesa autovanja prijateljima predstavljaju razbijanje tradicionalnih vrednosti i konačno izbacivanje LGBT odnosa iz andergraunda. Od devojke na čijem se licu ogleda konstantna nelagoda i zbunjenost, ona doživljava preporod i bez dlake na jeziku suprotstavlja se nepravdi i bahatosti na koju smo svi navikli da ćutimo. Međutim, njena priča je ogledalo duboke realnosti i koruprivnog sistema u akademskim krugovima. Nakon što je posao docenta izgubila zbog stranačkog zapošljavanja, ona ne dobija neophodnu podršku okoline i biva prinuđena da sopstveno obrazovanje i akademski razvoj nastavi u inostranstvu.

Ljuba je jedini lik koji dolazi iz unutrašnjosti. Kao dete radničke klase i bivši sporista, on se suočava sa finansijskim i stambenim problemima. Karakteri poput Ljube zapravo su često prikazivani u domaćoj kinematografiji. Infantilini muškarac, švaler, koji bez obzira na sve nedaće ne dozvoljava sebi da klone duhom. Do kraja serije on postaje otac, iako nesiguran u sopstvenu sposobnost da iznese ovu ulogu, retko prikazu-

40

je slabosti pred prijateljima i porodicom zadržavajući maskulini stav.

Saša, cinična i direktna, odaje utisak snalažljive, samouverene žene. Iako potiče iz građanske klase što se ogleda u enterijeru njene roditeljske kuće i manirima njena majke, ona nema završen fakultet i radi u kafiću kako bi zaradila za život. Međutim, kako stalno upada u probleme, ipak je prinuđena da novac izvlači od majke. Vremenom, Saša nam se otkriva kao krhko biće koje nije u dodiru sa sopstevnim emocijama i ne nalazi za shodno da ih iskaže, a njen nadobudan stav kao deo je spoljašnje fasade koje je oko sebe sagradila.

Iako su junaci skloni da određeni vremenski period jedni drugima prećutkuju značajne segmente života, najteže trenutke svakoga od njih oni prolaze zajedno.

Negujući kult prjateljstva, akcent se pomera sa porodičnih vrednosti koje su karakteristične za domaće serije. Realističan prikaz jedne generacije koje se nalazi na pragu mladosti koja izmiče definitivno je veliko osveženje u domaćoj produkciji. U društvu u kom se mladost ceni kao ultimativna vrednost, serija koja demistifikuje usađene ideje o životnom putu i uspehu prirodno je prepoznata od strane publike. Takođe, očigledna kritika državnog aparata, seksualna sloboda, LGBT tematika, kao i otvorno prikazivanje konzumacije droga na Javnom servisu predstavlja očigledan napredak. Međutim, zanimljiva je činjenica da nam se za Filipovog druga, Jakšu daju naznake da je homoseksualne orijentacije. Njegov partner nikada nije prikazan, a on sve svoje vreme provodi zatvoren u podrumu, što je metaforična predstava nezavidnog položaj gej muškaraca u Srbiji.

Grotesktan odnos prema stvarnosti: tetkica iz Filipove osnovne škole koja priča o ženi koja je zaradila pare u Nemačkoj, dobila rak i umrla; Saša dok glumi u reklami za pileću paštetu, Filip čiju sposobnost za posao ocenjuje mašina, predstave su koje dočaravaju neuhvatljiv osećaj indisponiranosti čitave jedne generacije.

Ova serija definitivno je postavila standarde na formalnom i sadržinskom planu i stvorila prostor za jedan drugačiji program na domaćoj televiziji.

Južni vetar: šampion padanja Bečdel testa Piše: Emilija Bošković Fotografije u tekstu: youtube printscreen

F

ilm ,,Južni vetar“ reditelja Miloša Avramovića u bioskopima se prikazuje od 25. oktobra 2018. godine i polovinom decembra i dalje zauzima veći deo srpskih bioskopskih repertoara. O njemu se piše kao o filmu koji je Srbija dugo čekala, što je i jedan od naslova na NOIZZ-u, a po količini buke koja se oko njega diže ne deluje kao da je iko propustio da ga pogleda. Sama njegova popularnost zahteva da preispitamo društveno problematične elemente filma, kontekstualizujemo ih i rastumačimo.

Južni vetar je akcioni film koji crpi inspiraciju iz holivudske produkcije – on prilično pojednostavljeno obrađuje priču o momku koji pokušava da iznudi novac od šefa mafije, koji pri tome radi za policiju. Sam narativ je često preterano romantičan, neujednačen i pun rupa, međutim, gde film manjka na koherentnosi, tu polaže na popularnosti glumaca koji su na njemu radili. Ne samo da film okuplja najpoznatije srpske glumce, poput Nebojše Glogovca, Dragana Bjelogrlića i Miloša Bikovića, već se i najpopularnije zvezde lokalne muzičke scene, kao što su Rasta i Senidah nalaze se na oficijalnom saundtreku, koji je radio podjednako popularni Cobi. Silna poznata ime-

na, prijemčiv trejler i dugomesečne najave samo su neki od razloga za ogromnu popularnost filma, koji zapravo samo po sebi i nije preterano dobar – međutim, najproblematičniji aspekt flma nisu rupe u narativu, već način na koji se pozicioniraju rodne uloge i mera do koje patrijarhalne ideje oblikuju ženske likove i muško-ženske odnose u njemu.

,,Južni vetar“ pada Bečdel test uspešnije od većine filmova koji su ga pali, a statistika pokazuje da više od polovine filmova ne prolazi ovu proveru. Bečdel test je provera koja nastoji da izmeri nivo reprezentacije žena u fikciji, tako što nalaže da delo mora da zadovolji tri osnovne teze: (1) u filmu moraju biti bar dve žene (2) koje međusobno razgovaraju (3) o nečemu što nije muškarac. Dok „Južni vetar“ zaista ima bar dve žene (sajt imdb navodi da čak pet žena u filmu ima replike), ove žene se nikada ne nalaze u mogućnosti da razgovaraju o nečemu što nije muškarac, gledano da svaka od njih razgovara isključivo sa članovima svoje uže porodice ili partnerom. Od četiri žene koje su na neki način povezane sa glavnim likovima, samo jedna ima ime – Sofija, ostale su na sajtu imdb-a navedene kao Petrova majka, Hristova ljubavnica i Carova žena.

41

Osim što nemaju imena, one uglavnom ne napuštaju svoje domove, niti društvo svojih partnera, a sa njima razgovaraju isključivo o porodici ili partnerskom odnosu.

U filmu postoje dva prikaza žena izvan privatne sfere: prvi je scena seksualizovanih ženskih tela, koja uglavnom ni nemaju lica, i koja se izvijaju uz muziku u noćnom klubu. U ovoj sceni ženska tela su potpuno objekifikovana, obezglavljena, seksualizovana i služe kao scenografija – ova scena je takođe jedina u kojoj se ne pojavljuje ni jedan muškarac. Druga situacija u kojoj vidimo ženu bez partnera je scena koja se nalazi na samom početku filma i prikazuje zlostavljanje koje prodavačica na trafici proživljava od strane mušterije.

Kada vlasnik kioska priđe momku - Baci, koji je stalna mušterija i koji, kako saznajemo često „čudno gleda“ prodavačicu, kako bi ga zamolio da prestane da to radi, Baca skače na prozor kioska, gađa prodavačicu ostatkom pljeskavice i odlazi pošto ga protagonista, Mareš, pozove u svoja kola. Scena koja naizgled deluje ozbiljno završava se ,,humoristično“ kada se na devojku, koja istraumirano stoji u kiosku, šef prodere: „Beži tamo bre!“. Njegova reakcija implicira da je stvarna pretnja po njega (i sledstveno prodavačicu) prošla i da je legitimno da potpuno zanemari uti-

42

caj koji je situacija mogla imati na devojku, koja je verovatno ne proživljava prvi put. Nakon toga, Baca sedi sa Marešom u kolima, govori o prodavačici kao o „kurvetini“, nastavlja da pokazuje slike drugih devojaka na telefonu i da ih komentariše. Tema se menja, bez da postoji ikakva intervencija koja bi ukazala da ništa od stvari koje su se dogodile nije okej.

U najvećem srpskom blokbasteru, koji je otvorio Niški festival i na njemu osvojio četiri nagrade, filmu koji se gotovo dva meseca vrti na bioskopskim platnima, o kome se priča i koji se slavi, žene su isključivo prikazane kao (buduće) majke, supruge/devojke i objekti. Žene se ne pojavljuju izvan svojih porodica, one nemaju samostalne živote, ličnosti pa čak ni imena ili lica –njihove subjektivnosti i pozadine potpuno izostaju, a njihova jedina uloga je da brinu o muškarcima ili služe njihovom pogledu.

Dvadeset petog novembra, tačno mesec dana nakon što je „Južni vetar“ izašao na velikom platnu, obeležili smo Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama i potcrtali trideset žena koje su ubijene u porodičnom i seksualnom nasilju ove godine u Srbiji.

Nebrojene su one koje sa nasiljem žive, svakodnevno.

Nebrojene su one koje su nasilje preživele. Oduzimanje subjektiviteta ženama nažalost nije samo loša fikcija, već i realnost mnogih života, koji se smatraju manje vrednim isključivo zato što su ženski.

Naravno, film je fikcija, ali istovremeno on je i odraz i konstituent realnosti. Kada u fikciji prikazujemo marginalizovane ljude na pojednostavljene, stereotipne načine i na račun njihovog bola pravimo humoristične scene, zanemarujemo užasne realnosti koje se tako normalizuju i opravdavaju. Scene u kojima su žene nekritički prikazane isključivo u svojoj stvarnoj ili potencijalnoj relaciji sa muškarcima opravdavaju sistem koji ih već beskonačno dugo tlači, umanjuje i ubija.

Društveno odgovorna fikcija neće promeniti položaj žena, ali će, možda stvoriti društvenu atmosferu u kojoj će postati jasno da i žene zaslužuju dostojanstven život, same po sebi, kao individue.

Lični stav

Slika u medijima nasilja nad ženama: od senzacionalizma do podsticanja Piše: Milica Graonić Fotografije u tekstu: scandal.rs

“K

ultura koja toleriše i normalizuje nasilje, mediji koji izveštavaju senzacionalistički i skandalozno umesto da podučavaju – to je kontekst u Srbiji“, izjavila je Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra za Deutsche Welle 25. novembra 2018. godine povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama.

Kako su kultura i mediji u sinergiji? Na koji način senzacionalističko medijsko izveštavanje podstiče normalizaciju nasilja?

Sloboda medijskog izražavanja podrazumeva odgovorno izveštavanje koje se temelji na vrednostima kao što su istina, potpunost, blagovremenost i jasnoća, kao i na poštovanju etičkih principa. Mediji su važno sredstvo u konstruisanju, rekonstruisanju i dekonstruisanju mesta muškaraca i žena u modernom društvu. Rodno osetljivi i društveno odgovorni mediji mogu odigrati važnu ulogu u efikasnom eliminisanju rodne diskriminacije i rodno zasnovanih stereotipa u društvu. Kao sastavni deo demokratije, mediji imaju posebnu odgovornost u promociji poštovanja ljudskog dostojanstva, rodne ravnopravnosti i borbe protiv svih oblika diskriminacije. Društveno odgovorni mediji

prikazuju pozitivne primere ravnopravnosti položaja, odgovornosti i interesa, poštovanja i doprinosa muškaraca i žena kako u javnoj, tako i u privatnoj sferi života. Na taj način doprinosi izgradnji demokratskog društva koje bez stereotipa i diskriminacije pruža mogućnost za samoostvarivanje bez izuzetka svih muškaraca i žena u oblastima javnog i privatnog života. Da li su ovi zahtevi UN previsoko postavljeni za medije u Srbiji?

Kako se većina građana našeg društva oslanja na medije kao izvor informacija o rodnoj ravnopravnosti, Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost za period od 2016. do 2020. godine prepoznaje neophodnim unaprediti i otkloniti seksizam i diskriminatorni govor u medijskom prostoru.

Međutim, medijske sadržaje još uvek karakterišu seksizam i mizoginija. Mediji iskazuju i podstiču patrijarhalne kulturne obrasce i stereotipizirane rodne uloge muškaraca i žena. Neretko se može uočiti da mediji implicitno afirmišu uverenje da nasilnici „imaju pravo“ kao muškarci da reaguju nasilno u slučaju sumnje u prevaru, odbijanja žene da se vrati „deci i porodici“, a u stvari u nasilnu zajednicu, kada je reč

43

o ženskoj „neposlušnosti“, „dugačkom jeziku“. Zatim, mediji putem informativnog novinarstva predstavljaju nasilne slučajeve kao pojedinačne, izolovane i privatne probleme konkretne žrtve i konkretnog nasilnika. Nisu retki ni naslovi tekstova koji sugerišu stavove mizoginih sadržaja. Ovakvi izveštaji imaju jasnu težnju ka senzacionalizmu sa nepoštovanjem načela medijske etike kada su upitanju identiteti učesnika nasilja nad ženama, kao i oslanjanje na rodne stereotipe i okrivljavanje žrtava, a sve to daje negativnu sliku medijskog izveštavanja o nasilju nad ženama.

Kako je naše društvo pogođeno krizom izgubilo vrednosne kompase, uočava se i manjak etičnosti i novinarskog profesionalizma sa otvaranjem prostora za falsifikovanje činjenica i plasiranje neistina. Ta klima pogoduju bujanju medija tabloidnog tipa čiji se medijski stil naziva tabloidizacijom. Tabloidizacija je sinonim za senzacionalizam i pretežno ima negativnu konotaciju jer je povezana sa sadržajem lošeg kvaliteta i tehnikama neetičnog izveštavanja. Tabloidni pristup nasilju nad ženama izražava stavove da postoji opravdanje zašto su muškarci ljubomorni i da imaju pravo na nasilno ispoljavanje ljubomore, da imaju neke probleme u životu poput nezaposlenosti, siromaštva, poroka, a nisu retka ni objašnjenja da su žene žrtve

44

nasilja same svojim ponašanjem izazvale to. Tabloidi su uveli i pojavu romantizacije nasilja nad ženama kako u medijima, tako i u javnom mnjenju, pa izveštavaju o „velikoj ljubavi“, „snažnim strastima“, „tragičnoj vezi“, „šekspirovskom zapletu“. na taj način se nameće uverenje da postoje argumenti kojima se nasilje opravdava, čime se legitimizuje kao društveno prihvatljiv obrazac ponašanja.

Sa druge strane, uobičajene fraze da su muškarci „jači pol“, a žene „slabiji, nežniji pol“, i „lepše polovine“, iako bez loših namera, upućuju na to kako se „prava“ žena oblači, izgleda, ponaša, koja je javna, liderska uloga „pravog“ muškarca. Na taj način se jača status quo podele društvene moći između muškaraca i žena i doprinosi afirmaciji stereotipnog shvatanja rodno zasnovanog nasilja kao nečega što muškarci zbog svoje prirode „prirodno“ čine nad ženama, a koje opet zbog svoje prirode treba to „prirodno“ da podnose. Tako se žrtve okrivljuju, krivica se relativizuje, ozbiljnost krivičnog dela umanjuje, dodatno stigmatizuju žrtve i na kraju nasilje opravdava.

Eliminacijom senzacionalizma i postizanjem senzibilisanosti u izveštavanju o nasilju nad ženama sprečila bi se dodatna viktimizacija i stigmatizacija žrtava nasilja.

www.czm.org.rs