Dejan Petkov BEOGRAFIJA Izdavač Dobra knjiga d.o.o. Maksima Gorkog 137, Beograd Za izdavača Goran Milenković Milan Milenković Redaktura i lektura Milan Mladenović Fotografija i priprema Olja Stanić Štampa Rubikon, Beograd Tiraž 1.000 primeraka Plasman 011/ 24 55 026, 064/ 22 33 763 Copyright © Dobra knjiga Sva prava autora i izdavača su zakonom zaštićena.
Dejan Petkov
BEOGRAFIJA
Beograd, 2008.
Mariji
Ja sam Niko Meštrović, od oca Stjepana, neimar dubrovački. Ja sam Nikola Meštrović, od oca Stjepana, neimar dubrovački... Ja sam Nikola Meštrović, od oca Stjepana, neimar dubrovački... Ja sam Niko Meštrović od oca Stjepana... Niko Meštrović... Niko Meštrović... Niko... Niko... Ja sam Niko... Mala prljava lađa počinje da se približava obali. Iza drveća se već naziru slabašna svetla. Po neka lampa u kućama, koje ne mogu da razaznam u mraku. Onda na jednom mestu, kao da je na vodi, neko maše fenjerom gore-dole. Veslači kreću u tom pravcu. Dunav nekako počinje da se grana, mi idemo ka desnoj grani, ka tom fenjeru. Pljuskanje vesala prestaje, čamac jedno vreme plovi u tišini. Fenjer je već blizu, sad već osvetljava dvojicu vojnika, koji stoje na ispuštenom drvenom molu. Jedan od čamdžija staje na pramac i dobacuje konopac. Ne znam kome je dobacio, mrak je, ne vidi se. Ona dva vojnika stoje malo dalje, desno od nas. Uzimam stvari i penjem se drvenim stepenicama na pristanište. Vojnici nam pokazuju kuda da idemo. Jedan kreće napred, drugi nas prati. Ulazimo u zgradu kapetanije, onisku široku zgradu debelih zidova. Za starim drvenim stolom sedi dežurni podoficir, jedan podgojeni crnomanjasti čovečuljak sa ufitiljenim brčićima. Lenjo baci pogled na nas, za trenutak kao da se premišlja da li da nam pregleda papire, ali onda
9
Beografija odluči da ga ipak mrzi da ustaje, pa nam samo mahne rukom da prođemo dalje. Tako je bolje. Izlazim u hladan i vlažan mrak. Blatnjavi zemunski sokaci pružaju se između niskih prizemnih kuća koje se naziru u mraku. Kiša opet počinje da pada. Ne prestaje da lije još od pre neki dan. Zapravo, prati me veći deo puta od Trsta. Odelo nikako da mi se osuši, pa mi se ona vlaga i memla uvukla u kosti. Dok koračam, za čizme mi se lepi masno blato. I lepi se sve više i više, sve dok se po ivicama ne nakupe i zgrudvaju tolike gomile da moram da zastanem i da ih drugom čizmom odvaljujem. I onda sve iz početka. Na sokaku nema nikoga, tišina, samo kiša neumorno pljušti. Valjda je ovde. Tako mi bar reče onaj starac na keju. Malena kuća i magaza, niska, do pola uvučena u zemlju. David Levinstain, piše na radnji, jedva se vidi. Da, to je tu. Magaza, koliko vidim, pusta. Valjda što je mrak, pa su zatvorili. Lupam prstom o staklo. Pokušavam da to bude što tiše, da ne skrećem suviše pažnju. Ne treba niko bez potrebe da zna da sam ovde. Mada, to nije baš neka tajna, ali eto. Dobro sam prerušen, nadam se, pa nema veze. Tišina i dalje, ništa se ne čuje, pa lupam ponovo, sada malo jače. Tišina. Šta da radim? Sa strane je neka mala, veoma uzana staza koja između ove kuće i susedne vodi negde iza. Idem tamo. Bože, kako su grozne ove kuće, niske, ovako ukopane! Kao da su sáme od težine potonule u ovo gnjecavo blato. Kako uopšte žive u ovoj vlazi i kaljuzi? Sa zadnje strane, mala vrata, sa staklom na malenom prozoru, nema svetlosti iznutra. Lupam, lupam, sada prilično jako. Isprva samo tišina, a 10
Dejan Petkov onda koraci. – Ko je? – progovara neko oprezno iza zatvorenih vrata. – Niko Meštrović – poluglasno govorim. Glas mi se gubi negde u šuštanju ove proklete kiše. – Ko? – Imam poruku za vas. – Ko ste vi? – Imam narudžbinu od trgovca Milera. Za trenutak se ne čuje ništa, a onda zveketanje. Lupaju ključevi o vrata, koja se potom sasvim malo otvaraju. Prvo se pomoli sveća, visoko uzdignuta, a ispod nje glava, mala, proćelava, seda. Stariji mršavi čovek, retke sede bradice čkilji u mene kroz poluodškrinuta vrata. – Miler vas je poslao? Šta želi? – Imam porudžbinu za ćupove... I dalje me nepoverljivo gleda, onda se malo izmakne i nešto više otvori vrata. – Uđite... Da li vas je neko video dok ste dolazili? – Ne, nije niko. On ipak pomoli glavu napolje da se sâm uveri. Zatim uđe i zamandali vrata. Zaključava ih dva puta i drmusa kvaku. – Dakle to ste vi... U stvari očekivao sam vas nekoliko dana ranije. Čak sam se malo i uplašio da vam se nešto desilo, pa da nećete ni doći. Znate, kakva su vremena. Mora čovek da bude oprezan. – Razumem. – Raskomotite se. Potpuno ste mokri. Sad ću ja da raspirim vatru da se ugrejete. Evo, ovde, sedite. – Zahvaljujem. – Imate li nešto suvo da presvučete? 11
Beografija – Imam. Samo mi je kabanica skroz mokra. Ostalo će se osušiti na meni. – Bolje bi bilo da se presvučete u nešto suvo. Po ovakvom vremenu je lako navući neku groznicu. Jeste li gladni? – Pa... Jesam. Nisam jeo ništa od jutros. – Evo sad ću ja. Ostalo je nešto ribe. Može? – Može. Sedim za starim, ali lepo izrezbarenim stolom i jedem slanu, hladnu ribu. Puna je kostiju, onih gadnih, sitnih, svaki čas moram da vadim po neku. To me jako nervira, ali nisam u prilici da se bunim. Glad ne pravi pitanje. Ovo mi je posle dužeg vremena jedini pristojan obrok. Danima sam jeo dvopek i kozji sir koji vučem, ne znam više ni odakle. Starac sedi preko puta mene i pažljivo me posmatra. Ćutimo, uglavnom. – Zašto su baš vas poslali? – Misle da sam ja najbolji. – Za šta? – Za ovo. – Šta vas to čini najboljim? – Znam sve što treba. – Sve što treba... – nasmeja se onako za sebe starac. – Mislite da se može znati sve što treba? – Ne mislim ja, već oni. Neke stvari znam bolje od ostalih – zastajem da bih progutao zalogaj. – I jezik, u stvari jezike. I zanat. Oni gore su procenili da ja treba da idem. Nisam tražio. – Znam, znam... – Jeste li pripremili sve što mi treba? – Jesam. Još ranije. Kad mi je gospodin Mehmed rekao da 12
Dejan Petkov dolazite. – On je bio ovde? – Da. – Kada? – Pre nekog vremena. – Nisam znao da se baš toliko približava. Je li sad negde u blizini? – Ne znam. Sa njim se nikad ne zna. Samo se iznenada pojavi i iznenada ode. Kad on to želi. Klimam glavom. Završio sam s ribom, guram prazan tanjir malo dalje od sebe, starac mi dodaje krpu da obrišem ruke. – U ovoj zadnjoj sobi spremio sam vam krevet. Nije baš toplo, ali ostavićemo otvorena vrata od kuhinje. – U redu. Zahvaljujem. – Pošto ste umorni, ne morate da ustajete rano ujutru. Brod za Beograd neće poći pre podneva – ustane, uzima sveću, pa zastane za trenutak. – Dobru noć vam želim. – Hvala. Nestade iza poluotvorenih vrata, a za njim se lagano izgubi svetlost od sveće. Konačno normalan krevet! Raspremam se brzo i ležem. Postelja je hladna, ali se brzo zagrevam. Prija mi da ležim ušuškan u suvom i još malo pa toplom. Sutra ujutru ću... Spavam duboko, teško. Neke lađe, čamci, vlažna zemlja na obali, pokušavam da se popnem na nju, ali se ona stalno odronjava, pokušavam ponovo, ponovo me vraća nazad. Kao neki zemljani nasip, gore neko korenje za koje pokušavam da se uhvatim, blatnjavo je, ruke mi klize, padam u vodu. Nije duboka, ali je brza i kao da stalno nadolazi, bojim se da os13
Beografija tanem u toj vodi, bojim se da će da nadođe još više i da me ponese. Grčevito grabim rukama za to korenje, nogama se penjem, ali se opet suljam u onu vodu i blato... Posle se sve smirilo. * * * Budim se ipak dosta rano. Nisam tako nameravao, ali se iz nekog razloga budim i ne mogu više da spavam. Začudo, sasvim sam odmoran, mada mi je košulja mokra oko vrata. Neka nervoza mi ne da dalje da spavam, neka strepnja, tako nešto. Ustajem iz kreveta. Teško je da se odredi istok, po ovakvom vremenu, u nepoznatom gradu. Izvirujem kroz maleni prozor i gledam u nebo, ali se sunce ne vidi kroz sive teške oblake, kao što se ništa drugo i ne vidi sa ovog prozora. Samo malo ograđeno dvorište. U dvorištu nema nikoga, ali za svaki slučaj zatvaram drveni kapak. Brzo vadim iz torbe mali ćilim, okrećem ga ka prozoru. Klanjam svoj jutarnji namaz, brzo u žurbi. Svoju jutarnju molitvu. Ko zna kada ću sledeći put moći bezbedno. Savijam ćilim, pažljivo ga pakujem na dno torbe. Tek što sam završio, vrata od sobe se otvaraju. Ulazi dečak od jedno dvanaestak godina. Gleda u mene, a onda se okreće i kaže nekome napolju: – Budan je! – Dobro, izađi napolje. Nemoj da smetaš gostu – čuje se sa druge strane i dečak nestade. Poznajem starčev glas. Idem za dečakom. U kuhinji za stolom sedi starac, kako se ono zvaše – David! Oko ognjišta posluje domaćica, takođe starija žena. Verovatno njegova. Preko ramena me pogleda i samo se ćutke malo nakloni. – Nadam se da vas moj unuk nije probudio – reče David. 14
Dejan Petkov – Ne, nije, već sam bio budan. – Da, znam – reče. Zašto me onda pitaš, pomislih. – Evo sad će doručak. Sedite. Blatnjava obala reke koja se pruža od pristaništa negde u desno, gde zaokreće. I gusto šipražje svuda unaokolo. Dosta je hladno i magla se još uvek zadržava iznad vode. Tamo negde u daljini, ka istoku, vide se crni obrisi. Tamni, nejasni, kao brdo neko. I starac gleda na tu stranu. – Da, to je – reče David. Ne sviđa mi se što mi tako čita misli. Da li to znači da sam toliko providan? Loše za posao koji treba da obavim. Ili sam možda ja to postao preterano osetljiv? – Beograd? – Da. Bili ste nekad? – Nikad. Nije bilo prilike. – Ono iznad vode je tvrđava1. Ne vidi se sad dobro. Tamo desno je varoš. – Tamo desno je druga reka? – Da, Sava. Tu se uliva u Dunav. Evo tamo ispred. Ovo ovde je Dunav, samo jedan krak, manji. Ispred nas je ada. 1 Masovnim uvođenjem u upotrebu snažne artiljerije došlo je do izgradnje tvrđava umesto tzv. utvrđenih gradova. Tvrđava se organizuje tako da ispred masivnog zida sa bastionima izgrađenim u izlomljenoj liniji stoji glasija. U bastionima i iza zidina nalaze se kazamati. Spoljna strana zidina naziva se eskarpa, suprotna strana je kontraeskarpa. Zid koji povezuje bastione je kurtina. Radi dodatne zaštite grade se mala spoljna utvrđenja kao što je ravelin i drugi spoljni delovi u obliku roga, a na većem odstojanju i šanac. 15
Beografija Prilično velika. Glavni deo Dunava je iza nje, vidite tamo iza? – Vidim. Okrećem se ka Beogradu u daljini. Stojimo tako ćutke neko vreme i posmatramo. Magla se polako diže. Sada se tvrđava vidi jasnije. – Kad treba da krenemo? – Pa mogli bismo polako. Da svratimo prvo do kuće da uzmete stvari. – Hajdemo. – Jeste li zapamtili kome treba da se javite u Beogradu? – Jesam. – Kome za stan i kome za posao? – Da. – U redu. Ja ću vam se povremeno javljati, kad bude bilo potrebe. Ja ili moj unuk. Naravno, kad vi budete imali poruku za gospodina Mehmeda, moraćete vi meni da se javite. – Znam. Na daščanom pristaništu stoji nekoliko ljudi sa zavežljajima. Pored njih austrijski vojnik u dosta neurednoj uniformi i kaljavim čizmama. Dole, ispod, dvojica nešto petljaju u čamcu. – Idete preko, gospodine? – pita me vojnik. – Da, idem. – Vaše papire, molim – danas su izgleda ozbiljniji sa proverom. – Izvolite. Čita neko vreme, pogledava čas u mene čas opet u papire, i tako dva-tri puta. Postajem nervozan, ne volim ovakve situ16
Dejan Petkov acije. Ne sviđa mi se što jedan običan vojnik, policajac ili carinik može sasvim slučajno, po nekom svom nahođenju da te zaustavi, proverava ili čak zadrži. Samo ako mu se učiniš sumnjivim, ko zna zašto. Ja ne znam kako izgledam drugima, da li mi se na licu sigurno čita nervoza. Ne znam da li me to odaje, jer on može da posumnja za bilo kakvu glupost i da me uhapsi. A onda sam gotov. Ipak, pruža mi papire. – U redu je. Možete na brod. Brod! Brod je zapravo jedan poveći čamac, sa onom dvojicom mornara sa veslima. I uopšte mi se ne sviđa. Za razliku od normalnih čamaca sa kojima sam se do sada sretao, ovaj je nekako plitak, ravnog dna. Da li je to zato što ide po reci, ne znam. Nadam se samo da ovde nisu veliki talasi, da se ne prevrne. I da ova dvojica znaju šta rade. Neka mi Alah pomogne sa ovim čudom, da živ ostanem. Ali nikako, nikako mi ne uliva poverenje. Ulazim oprezno, trapavo i smeštam se na dasku za sedenje, a za mnom još trojica putnika. Odvajamo se od obale i krećemo ka sredini rečnog toka. Matica nas sada već sama nosi na onu stranu, ka Beogradu. Plovimo u tišini. Velika mutna reka se tromo valja između blatnjavih obala. Počinje da duva hladan vetar i voda se lagano talasa. Ježim se od toga, što od vetra, što od talasa i čamca. Dolazi mi pred oči noćašnji san i ono mučenje da izađem iz vode, da se ne utopim. Veslači guraju vesla, napred, pa iz vode, pa opet. Ponekad se čuje samo tup udarac o čamac. Svi ćute, svako zabavljen nekim svojim mislima, zagledan negde u daljinu. Ili se možda svi plaše, a niko ne sme da kaže. Osećam miris vode i vlage. Stresam se. 17
Beografija Lagano se približavamo gradu. Sad se u izmaglici vide ljudi koji se kreću po obali. Još uvek ne čujemo njihove glasove, samo se oštar lavež pasa probija do nas. Vesla pljuskaju po vodi. Koliko sad mogu da vidim, ne idemo više Dunavom, već skrećemo u onu drugu reku, uzvodno. Dunav ostaje sa leve strane. Vidim tamo levo, da pristanište na dunavskoj strani, ispod tvrđave, drži vojska. Valjda nas zato tamo ne vode. Ovo gde mi idemo je sigurno za obične putnike, civile. Pristajemo. Čovek na obali prihvata konopac i dovlači čamac uz sâm zid. Penjem se uz klizave kamene basamake. – Papire! – hladnim službenim glasom mi se obraća podoficir. Preturam po kožnoj futroli u koju sam ih stavio da se ne pokvase. I ovaj gleda papire sa istom pažnjom kao onaj u Zemunu. Prvo papire, pa mene, pa papire. – Kojim poslom, gospodine Meštroviću? – Tražim posao. Čuo sam da komandi grada trebaju iskusni neimari za rad na izgradnji tvrđave. – Odakle dolazite? – Iz Trsta. Ponovo gleda papire. Znam da su u redu, sigurno ne može da se vidi da su krivotvoreni. Čovek koga je Mehmed uposlio da ih napravi dobro je znao posao. Ipak, onaj grč, ona nervoza u stomaku i dalje stoji dok ovaj pregleda. Toga ne mogu da se oslobodim... – U redu – pruža mi ih. – Znate li gde ćete stanovati? – Imam jednu preporuku. Gostionica. – Dobro. Kad se smestite, obavezno se javite upravi policije. Jasno? – Naravno. Penjem se novim popločanim stepenicama uzbrdo. 18
Dejan Petkov Pored mene, naniže promiču ljudi koji nekim poslom idu u pristanište. Užurbani, većinom trgovci, koliko mogu da vidim. Pristanište sad odozgo sa brda izgleda kao mali mravinjak. Gomile ljudi idu tamo-amo, naizgled bez cilja i svrhe. Na vrhu me čeka izlizana kamena kaldrma, ona naša, svaki kamen za sebe, bez reda i pravila. Konačno nešto poznato i blisko. Idem uskim krivudavim sokacima, optočenim visokim zidovima koji ograđuju avlije. Većina kuća je, čini mi se, i dalje turska, makar samo po izgledu. Ovde, izgleda, još ništa nisu menjali. Toliko sam slušao o tim austrijskim planovima da ovaj grad potpuno preurede na svoj način, da načine od njega evropsku varoš, ali za sad nisu mnogo uradili. Ipak, kad malo bolje pogledam ovako u prolazu, te kuće mi deluju nekako drugačije. U njima sad žive drugi ljudi. To je ono što se promenilo. Naših više nema, pobegli su po zauzimanju grada. Ne znam tačno kako je bilo ranije, osim po onim putopisima Evlije Čelebije, što sam jedino mogao da pročitam kad sam se spremao da dođem. Međutim, sav taj sjaj Beograda, tu lepotu života u njemu, raznolikost, ništa od toga sad ne vidim. No dobro, tek sam došao. Gostionicu lako nalazim. Starac mi je dobro objasnio. Široka, neokrečena kuća od nabijenog blata. Gostionica dole, sobe gore na spratu. Dosta oronula, makar spolja, boja se ljušti. Iznad ulaza u dvorišni deo skoro postavljena tabla na kojoj piše Pansion. Saginjem se dok ulazim u mračnu veliku prostoriju u prizemlju. Treba mi malo vremena da se oči priviknu na tamu. Iz nekog ugla se pojavljuje visok debeo čovek, sa ravnom zalizanom, masnom kosom. Oko pasa mu zamazana kecelja. 19
Beografija – Dobar dan, gospodine! Izvolite. – Dobar dan. Poslao me je gospodin David iz Zemuna. – Da, da, izvolite. Očekivao sam vas par dana ranije. Zadržali ste se na putu? – Bilo je loše vreme, pa sam morao da se zadržavam. – Jeste, u ovo doba godine je tako. Pođite za mnom, da vam pokažem, vaša soba je gore. Kreće negde iza zida, ja idem za njim. Nailazimo na tesne drvene basamake, prilično strme. Krčmar duva dok se penje, zastajkuje svakih nekoliko stepenika, pridržava se za zidove. Pratim njegovu veliku zadnjicu, koliko mogu, malo iz daljine. Prosto me nešto strah da se ne omakne odozgo i ne padne preko mene. Na spratu uzani hodnik, sa po dvoja vrata sa svake strane. Krčmar, prilično zaduvan zastaje ispred jednih. Zavlači ruku ispod kecelje, petlja nešto, čuje se zveckanje. Onda vadi svežanj ključeva, prebira po njima i izvlači jedan. Vrata od grubo struganih dasaka užasno škripe dok ih otvara. Ježim se od toga, ne volim oštre zvukove. Mada to sad i nije tako loše. Bar niko ne može tiho da mi se ušunja u sobu i iznenadi me unutra. Gostioničar me pušta da uđem. Klima mi glavom, valjda što ne može da govori, koliko je i dalje zadihan. Pruža mi jedan ključ i izlazi napolje. Zatvara vrata za sobom. Na vratima je čiviluk, tu kačim kabanicu. Torbu ostavljam ispod prozora. Na suprotnoj strani sobe, sa jednim krajem naslonjen na zid, stoji težak drveni krevet prekriven šarenom ponjavom. U uglu peć, prosta, gvozdena. Uzimam nekoliko cepanica koje stoje tu pored i palim ih. Plamen se dosta brzo 20
Dejan Petkov hvata i čini mi se da se već oseća toplota. I to mi prija. Konačno malo sâm. Nije da sam tokom puta imao baš nekog društva, ali sam se sve vreme gurao sa nekim, što po kočijama, čamcima, što po nekim sumnjivim krčmama. Prosto sam se zaželeo da malo ostanem sâm sa sobom u nekoj suvoj, toploj sobi, da se pokrijem i ušuškam u krevetu i tako ležim dugo. Tek sad zapravo osećam koliko mi se hladnoća i vlaga od prethodnih dana uvukla u svaku kosku, svaku žilu u telu. I tako ležim. Ležim ceo dan. Čini mi se, kao da će da me uhvati groznica. Nekako, nit’ hoće nit’ neće, oči mi se sklapaju, kapci lepe, ne mogu da gledam, ali ceo dan ne mogu čestito ni da zaspim. Između mutne jave i nekog još mutnijeg sna koji me muči i ponavlja se, ali posle opet ne mogu tačno da ga se setim. Već se smračilo, stvari u sobi se teško razaznaju. Osećam glad, odozdo iz gostionice dopiru mirisi hrane, ali nikako ne mogu da ustanem. Ležim i kao spavam ili bulaznim. Samo to. I mrak u sobi. Prvo su neke žene nečim mahale iznad mene. Kao da su bajale, držale su nešto u rukama, ali nisam mogao da razaberem šta. Onda sam leteo, ali ne visoko, nego tek malo iznad zemlje. U stvari, visio sam u vazduhu, okačen o nešto, i nisam mogao da dohvatim nogama zemlju niti da siđem. A žene su opet okolo nešto pevale i bajale. Onda sam ležao u nekakvom rovu, konj se propinjao iznad mene, kopita su mu vitlala iznad moje glave. Zaklanjao sam se rukama, konj je jezivo njištao, jasno sam video potkovice na njegovim kopitama, koje su u sred te kaljuge bile čiste, sjajne i opasne. Svu21
Beografija da oko mene vlažna zemlja, odvratno gnjilo blato, ilovača, lepljiva i masna. Kroz sobu u kojoj sam ležao prolazali su duhovi. A uopšte nisu bili strašni, nisam ih se plašio, samo su lagano proletali iz jednog ugla sobe i izlazili kroz vrata. I ćutke me, ravnodušno gledali. Ne znam ni kako sam znao da su duhovi, ali bili su duhovi, posmatrao sam kako prolaze i prolaze, u koloni jedan za drugim. Kao vojska. * * * Jutro, konačno. I dalje oblačno i tmurno, ali ipak jutro, sveže i vlažno. Još se osećam prilično slomljen, ali mi je bolje kad se umijem. Iz kuhinje dopiru veoma prijatni mirisi, a to me podseti da sam užasno gladan. Proveravam da li su vrata zaključana i da li me neko može videti kroz prozor, a onda vadim ćilim i klanjam na brzinu. Znam da to ne valja, znam da je greh moliti se površno, bez pravog osećanja i posvećenja. Da li to ovo neverničko okruženje već utiče na mene? Ne znam, ali danas mi je važan dan i gladan sam. Zaključavam vrata i strčavam dole u gostionicu. Za doručak jaja sa nešto sira i vruć, ukusan hleb. Gostioničar mi nudi i neko svinjsko pečenje koje je ostalo od juče. Kaže, veoma je dobro ispalo, šteta da ne probam. Ne, hvala, ne prija mi meso ovako rano. Moraću ovde da budem oprezan sa hranom. Ne smem da izazovem sumnju. Izlazim na sokak. Svežina jutra mi zapljuskuje lice. Ali sad mi je već nekako prijatno, osvežava me. Ona jeza od juče je potpuno nestala, izvukla je prethodna noć. Provlačim se između kola kojima je pukao točak. Ispregnuti konji stoje sa strane, ne mareći za muke vlasnika koji pokušava da sa 22
Dejan Petkov kola istovari sanduke. Oni tu stoje pokušavajući da dohvate po neki busen trave koji proviruje sa ruba ulice između kamenova. Kaldrma je mokra, presijava se, izgleda da je noćas padala kiša. Ništa nisam čuo. Idem ka onom delu grada gde je tvrđava. Gostionica u kojoj sam odseo u jednom je od sporednih sokaka. Kako idem ka tvrđavi, ulice postaju sve šire i življe, srećem sve više sveta. Trgovački momci se rastrčali okolo, čiste ispred dućana iz kojih već dopire lupa i žamor. Ovo je izgleda trgovački deo, pošto samo na takve magaze nailazim. Čuje se mešavina raznih jezika, uglavnom srpskog i grčkog, ali rekao bih da ima i Jermena, sigurno i Jevreja, i ko zna kojih sve naroda. Sve je to uzavrelo po ovim ulicama, krenulo negde, kupuje, prodaje. Dolazim do ruba varoši gde prestaju kuće, a počinje velika poljana koja ide pravo ka zidinama. Valjda je to tamo. Vidim veliku kapiju od teških drvenih greda. Vidi se da je bila razvaljena, pa sad samo nameštena, tek da stoji. Ali izgleda da ne može da se pomera, šarke su izbijene, ali su iznutra poduprte gredama. Iz stražarske kućice proviruje vojnik. Diže obrve i upitno me gleda. – Dobar dan. Tražim upravu vojne građevine. Ovaj ćuti jedno vreme, pa mi onda kaže da sačekam. Izlazi iz kućice i ode kroz kapiju negde unutra. Stojim i čekam ispred, razgledam okolo. Dok sam gledao tvrđavu sa reke, nije mi izgledala naročito impresivna, ni velika. Međutim sad iz blizine, zidine baš deluju moćno. Ali to je samo jedna, spoljna strana, ne može se prema njoj suditi. Da bi se ocenilo koliko je tvrđava jaka treba je videti celu. Dok pokušavam da ocenim debljinu spoljnog zida, izlaze stražar i jedan oficir, 23
Beografija verovatno komandir straže. Oficir je prilično ljubazan, pokazuje mi kuda da stignem do uprave građevine. Idem desno, naniže, nizbrdo, uporedo sa zidinom. Onda nekom stazom tamo ka varoši. Uprava građevine je u jednoj staroj, sveže okrečenoj kući na kojoj je zastava, ne može da se promaši. Dakle tamo. E sad sledi prvi važan korak – da ih ubedim da mi daju posao. Dočekuje me suvonjav čovek, samo u košulji i pantalonama. Nema mundir, pa ne mogu da mu odredim čin. Nudi mi da sednem. – Vi ste građevinar sa iskustvom? – Da, gospodine. Možete videti u mojim preporukama na kojim sam mestima sve radio. Rekao bih da sam potpuno kvalifikovan za ovaj posao. Uzima one papire i prelistava ih. Samo ovlaš prelazi preko napisanog, tek da vidi gde sam tačno radio i ko je potpisao. Ili da ja pomislim kako on to stvarno razmatra. Gura mi papire nazad preko stola i konačno se malo nasmeši. – Odlično. Da budem iskren, došli ste u pravom trenutku. Otkad smo počeli, imamo dosta problema da nađemo dovoljno iskusnih i stručnih ljudi koji mogu da vode radove. Vidite, javlja se dosta ovih seljaka odavde, hoće da rade, mi dobro plaćamo za to. Ali osim za one najgrublje poslove, većinu njih ne mogu da upotrebim. Ili bar ne mogu da ih ostavim ni trenutak bez nadzora, ako me razumete. I zato su nam potrebni ljudi koji će da ih vode. – Razumem vas, potpuno. – A mi nemamo dovoljno oficira inženjerske struke koje možemo da odvojimo za to. Tražili smo, ali nam još uvek nikog nisu poslali. Tako da nam je svaka pomoć zaista drago24
Dejan Petkov cena. A i preporuke su vam veoma ozbiljne. Radili ste i u Veneciji, koliko vidim? – Da, na izgradnji jedne crkve. Kod majstora Ferate. Čuli ste za njega? Lažem, naravno, k’o pas. Kakva crkva, u kakvoj crnoj Veneciji! I kakav majstor Ferata! To je sve Mehmed izmislio. Ali i ovi papiri su urađeni bez greške, pa se držim te priče. – O da, naravno. Majstor je nadaleko čuven – laže i on, đubre švapsko. – Ovde, nažalost, nećete imati priliku da radite nešto tako sofisticirano. Naprosto, potrebne su nam samo jake zidine. Što jače, ako me razumete. Ovaj grad nam je jako važan. I zato je naša komanda odlučila da se Beograd ponovo utvrdi, kako treba, praktično iz početka. Ali ovoga puta mnogo jače nego što je to bio kada smo ga mi osvojili, onako kako nalažu moderne evropske... – tu se nešto zakašlja. Čekam da prestane, ali on dugo kašlje, nikako da se povrati. – A da li su radovi već počeli? – Ne... – kašlje – ...zapravo da, ali je to za sada samo raščišćavanje terena. Videćete, sama tvrđava i okolina su prilično zapušteni i zarasli, pa sve treba urediti i očistiti da bi posle moglo da se gradi. Za to koristimo ove seljake iz okoline varoši. Masovno su se sjatili kad su čuli da plaćamo. Uglavnom nisu osposobljeni za veće građevinske poslove, ali ovo mogu. Osim nekolicine izuzetaka, koji su, moram priznati, dosta dobri. Mislim da su radili i za Turke svojevremeno, mada o tome neće da pričaju. Ipak, kad počne ozbiljnije da se radi, a počeće čim se vreme malo poboljša, biće nam potrebni ljudi kao vi, da svu tu marvu dobro upregnu i čvrsto drže uzde. Dotle će valjda stići i ostali majstori, kamenoresci i tesari, a biće valjda gotovi i planovi tvrđave, pa 25
Beografija će moći da se radi. – Zar planovi još nisu gotovi? – izlete mi. – Ne, još se radi na njima. Konačna varijanta nije još... – kašlje – ...odobrena. To bi za sad bilo to. Mislim da vas je pisar obavestio o visini vaše plate? Da li smatrate da je u redu? – Da, da, sasvim. – Onda je sve dogovoreno. Dolazite na posao od sutra ujutru. I nemojte da mi se predomislite i pobegnete! – smeje se. – Potrebni ste nam ovde. – Neću, ne brinite. – Doviđenja onda. – Doviđenja, gospodine. Dakle, prvu prepreku sam savladao, posao je moj. Čak i bolji nego što sam se nadao. Biću nadzornik i to po svemu sudeći dosta visok. Nemaju ljude, a to je dobro za mene. Od mene će onda dosta toga zavisiti, moći ću svuda da se krećem, pa ću valjda moći da obavim i ono zbog čega sam došao. Samo, tu je sad problem što prokleti planovi još nisu gotovi. To mi se ne sviđa, moraću ovde da se zadržim duže nego što bih želeo. A što duže ostanem, rizik je veći. U ovom poslu čovek lako pogreši, oda se nekim gestom, nekom rečju i onda je gotov. Kako to da još uvek nisu završili planove? Šta uopšte rade tako dugo? Trebalo je da planovi budu odavno gotovi, bar je tako Mehmed rekao. I šta sad ja treba da radim, kad nema planova? Kakvo raščišćavanje i krčenje terena uopšte sprovode, kad se ne zna šta će se i gde graditi? Ili se možda zna? Možda još nisu završili sve detalje, ali znaju gde će šta biti, pa nešto može i da počne? Moraću o tome da obavestim Mehmeda što pre. Izgleda da će stvari biti teže nego što smo zamislili. 26
Dejan Petkov * * * Šipražje svuda okolo, ovde ispod gradskih zidina, prema rekama, u šančevima, oko kula, kapija, srušene džamije. Šipražje i šipražje. Beskrajno, neumorno more šipražja, gustiša, kojekakvog korova, pustilo korenje duboko, isprepletalo se, sraslo, ne može se ni čupati ni kositi. Zaraslo na donjim delovima zidina, uvuklo se među bedemske kamenove. U stvari, sve to, sav taj korov koji godinama, ili desetinama godina, nije čišćen, kao da je opseo tvrđavu, kao da je pritiska i guši. Čak i kad su naši nedavno preuređivali utvrđenja, oko ovoga se, izgleda, nisu dovoljno potrudili, da sve ovo raskrče. Samo su, po svemu sudeći, sa gornje strane, one ka varoši, nešto radili i gradili – tamo ovog čuda nema. Ovde dole niko ništa nije dirao, pa se to rastinje vremenom otelo kontroli i već počelo da izrasta u nešto čvrsto, drvenasto, da se pretvara skoro pa u šumu. Uopšte mi nije jasno kako su naši bili toliko lenji – džunglu su gledali odozgo, a ne smeta im. Bar da su uzeli da je popale, ako ih je mrzelo da je kose. Ali možda je bilo suviše blizu barutnih magacina, pa nije ni smelo da se pali, ko zna. Sve u svemu, sad su novi gospodari tvrđave rešili da to dovedu u red, pre nego što krenu u dalje radove. Prvo su me upoznali sa radnicima. To su sve seljaci iz okolnih srpskih sela ili gradska sirotinja što živi tamo van grada, blizu ciganske mahale. Rade ovde za nadnicu, i to prilično vredno, srećni što mogu da zarade koju paru. Nije ta nadnica uopšte toliko visoka kao što se juče hvalio onaj oficir, ali ovima i to znači. Raspoređujem ih kao vojsku, uporedo i frontalno prema šipražju, i zadajem im deo poljane koji u toku dana treba da očiste. Radili su oni već nekoliko dana pre nego što 27
Beografija sam došao, pa imaju i nešto alata, uglavnom kosâ, ali i nekih zarđalih handžara, koje su im izdali iz zarobljenog magacina. Isprva mi je bilo čudno i smešno – šta će im te sablje? Ali se oni pobuniše – baš to im treba! – pa sam ih pustio. Naravno, sav taj alat, a naročito sablje, na kraju dana moraju da vrate. Magacioner strogo vodi računa o tome. Kreću da seku tu džunglu i to tako da prvo oni sa handžarima prokrče put i pokidaju sve što je čvrsto, pa tek onda idu ovi sa kosama da poseku travu. Nekada je preteško i za sablje, suviše je šipražje odrvenelo, otvrdnulo, pa se onda pomažu sekirama. A i sablje im se, koliko vidim, brzo tupe i lome – da l’ što nisu ni napravljene da seku granje, da l’ što ovi ne znaju da rukuju? Čini mi se da je najteže ovima sa kosama, oni baš pocrkaše. Koliko god pre njih posekli onog drvenastog šiblja, uvek dosta toga ostane. A i sama trava je gusta, prepletena i svakakva, pa muku muče dok sve to ne iseku. Ipak, lagano, ispod gomile žute travuljine i slojeva granja, počinje da se pomalja čistina, štrkljava i oštra trava, zemlja, neko staro kamenje, neki ko zna kad popločani, a zaboravljeni putevi, ostaci starih zidina, kula, šančeva, kuća, i ko zna čega još. Vidi se da je davno ovde bilo nešto, naselje, grad, tvrđava. Nekim austrijskim oficirima privuče pažnju to kamenje. Kažu da je to sigurno ostalo iz vremena rimskih legija kojima je ovde bio logor. Moguće. Turski nisu sigurno, mnogo su stariji. Ovi seljaci spominju nekog svog despota koji je tu živeo i dizao grad. Iskren da budem – baš me briga, važno je da posao ide kako treba. Raščišćavanje tako polagano napreduje, sporo, čini mi se, ali temeljito. Oslobađa se deo po deo livade, ovde, ispod brda. Gore na vrhu je tvrđava, u stvari samo jedan njen zid i po koja 28
Dejan Petkov kula. Krenuli smo od zidina donjeg grada koje se nadnose nad manju reku, Savu, pa idemo i krčimo uporedo sa zidinom duž ušća, ka dunavskom vojnom pristaništu. Posle ćemo sa druge strane staze, ka dunavskoj strani. Posečenu travuljinu i šipražje gomilaju na sredini livade u stogove koje će posle da pale. Ja tu u stvari i nemam mnogo posla, ako ćemo pravo. Ne znam zašto sam im ja bio potreban za ovako nešto, ali neka. Šetkam se tu, među nadničarima, po ceo dan, više da me vide i da rade, nego što im nešto valja naređivati. I tako, dani mi prolaze. Dugi, jednolični, od jutra do mraka. Nemam nikakva druga posla, nikakva naređenja, čekam da ovo završimo, pa će mi valjda dati nešto drugo. Ni Mehmed se ne javlja, to me čini pomalo nemirnim. Pisao sam mu dosta davno, sigurno je dobio poruku. Ne volim što mi se ne javlja, ne znam šta je s njim. Osećam nekako da sam ovde sâm, napušten, ostavljen. Uvek me progoni misao da je Mehmed negde uhvaćen, da ga možda upravo sad muče i ispituju njegovi krvnici i da će me odati. Da će umesto njegovog pisma meni u komandu Beograda da stigne poruka da među njihovim neimarima radi i jedan prerušen turski oficir. Trudim se da ne mislim o tome, ali što se duže Mehmed ne javlja sve mi češće ta slika izlazi pred oči: kako me opkoljava grupa vojnika sa uperenim bajonetima. Bojim se i da se Mehmedu šta drugo nije desilo, nije samo hapšenje u pitanju. On jedini od naših zna da sam ovde, on mi je obezbedio ulaz, on treba i da me izvuče. I sad bi trebalo da se javi, da znam na čemu sam. Mada, i da se javi, znam šta bi mi rekao: da sedim ovde i da čekam, bar dok ne završe planove. Nađoh jedno staro iscepano vojničko ćebe u magacinu, pa ga namestim za sedenje. Savijem ga i stavim na deo široke staze koja svom dužinom izravnava vrh celog beskrajnog be29
Beografija dema, baš kao i kod nas, u Stambolu, na Topkapiju, i okolo celog Dubrovnika. Namerno pričam jednom oficiru, što sve vreme njuška okolo: – Eh, kad sedim ovde, ko da mi je ceo dubrovački Stradun pod nogama! Samo što mi fali more, umesto ovih reka! Ovaj se samo smeška i klima glavom kao da nešto razume. Šta zna on šta je Dubrovnik i more. I šta je carski Stambol... Sedim tu, gde je za vreme opsade tresnulo topovsko đule. Lepo, ušuškano mesto, skoro kao jedan kameni divan, a tačno iznad onih nadničara, pa mogu da ih nadgledam odozgo. Dobri su oni, rade vredno, ali sam zaključio – čim ih pustim iz vida, nakon nekog vremena se opuste, prestanu da rade i raštrkaju se okolo. Pa em što ne rade, nego vojnici počnu da viču i teraju ih, kad ovi krenu da se motaju oko pristaništa ili barutnog magacina. Zato moram tu da sedim i gledam ih stalno. Tako mi i vreme prolazi. Gledam malo nadničare, malo vojsku koja na livadi vežba držanje strojeve linije u napadu, a malo tamo preko reka, u daljinu, i zaista kao da vidim to nekadašnje zamišljeno more. Nekad mi se od sveg tog nerada i zadrema i bogami, primećujem da svakim danom počinjem sve više da se opuštam, skoro da uživam u ovoj dokolici. Sedim tako, ne mislim ninašta i već osećam da sva ona napetost, svi strahovi i srepnje počinju da blede, da se gube, kao da se tiču nekog drugog, a ne mene. A lep je pogled odavde, moram priznati. Ovako sa brda, baš puca u daljinu. Kad je vreme lepo može da se vidi dosta daleko, naročito tamo preko Dunava, ka onoj banatskoj ravnici. Uz reku, sa druge strane, gusta močvarna šuma, a u daljini beskrajne livade i šumarci. Nekad, kao da se tamo, sasvim 30
Dejan Petkov daleko, zaplavi nekakva planina, ili mi se to samo učini, ne znam. A sunce izlazi ujutru iza te ravnice preko Dunava, onda tokom dana pređe preko varoši beogradske i u suton se tiho spusti sa druge strane, iza Zemuna. Dole, ispod brda, a naspram tvrđave, leži ušće, široko i uskovitlano. Ove dve reke su baš velike, naročito Dunav. Slušao sam o njemu, pričali su mi da je kao more. Stvarno dosad nisam video ovoliku reku. A ovde ispod Beograda, Dunav je baš veliki, onako širok i silan, kao da se namerno trudi da pokaže tu silu. I stvarno nekako dođe plav, valjda od neba koje se ogleda. Samo je more veće. Naspram ove obale, u trouglu nalaze se dva rečna ostrva. Nenastanjena su koliko vidim, prekrivena šumom. Oko njih se Dunav grana u dva pravca. Tu povremeno odlaze alasi, vidim njihove čamce kako pristaju. Valjda tamo drže košnice sa pčelama. Videću, kad jednom budem imao vremena, možda sednem u neki čamac i odem tamo. Nekako mi odavde izgleda lepo i privlačno. Ne znam da li sam se olenjio, da li što sam se prepustio ovoj besposlici, ali kako vreme prolazi, sve ređe mislim na ono zbog čega sam ovde došao. Sve ređe mislim i na Mehmeda koji se uporno ne javlja, ne mislim više ni na opasnost, ni na ostale brige. Nekako me ovo brdo i ova voda okolo zavode na maštanje, na sanjarenje. Zamišljam tako neki drugi život, budući, vidim sebe sa porodicom, ženom, gomilom sitne dečurlije koja jurca po velikom dvorištu, negde na obali Mramornog mora, blizu Stambola. Vidim sebe kao važnog carskog dostojanstvenika, ne znam tačno kakvog, ali visokog, rado primanog na dvoru i svuda. Vidim carstvo naše veliko i snažno, svi ga se boje i poštuju, Stambol kao centar sveta, 31
Beografija i Istoka i Zapada. Vidim i ovaj Beograd, ali ponovo u našim rukama, sa carskom turskom zastavom nad ovim belim zidinama, varoš sa vitkim minaretima, kamenim šedrvanima1 i srećnim narodom, baš kako ga je Čelebija opisivao. Sve češće hvatam sebe u ovakvim budalastim mislima i u besmislenom filozofiranju o životu, o ljudima, ratu, politici i koječemu drugom što mi bez reda i smisla pada na pamet. Neko mi pre neki dan reče da su naši, ovo brdo gore, ovu zaravan na kojoj je tvrđava i sa koje se pruža ovako lep pogled, zvali fićir-bejir, breg za razmišljanje. I sve mi se čini da mu taj naziv baš odgovara – za razmišljanje! Možda čak i više nego Kalemegdan – poljana za borbu. Bolje je razmišljati nego ratovati, mislim ja ovako dokon i zavaljen. Ali da bi se moglo mirno razmišljati, izgleda da prvo treba ratovati! Bar ovde. Brdo za razmišljanje mora prvo da bude oslobođeno od nevernika. Onda mi opet dođe da možda i oni tako misle, možda se i njima čini da su oni ovo oslobodili od nas i da je Beograd njihov i samo njihov, da je prirodno što su baš oni tu, a ne neko drugi, koga su koliko juče oterali. Možda su tako mislili i svi koji su osvajali Beograd, a izgleda da ih je mnogo prošlo ovuda. Čak i ovi Srbi ovde, ovi golje i najamnici, čak i oni tako misle, da je Beograd baš njihov. Zato stalno i spominju tog svog despota Stefana i njegovog oca Lazara koga su, nekad davno, naši posekli na polju Kosovu. I oni, nesrećnici, pored sve svoje muke i sirotinje, žive za neku svoju staru slavu, davno zaboravljenu od svih, koju samo oni pamte.
1 Šedrvan – vodoskok, fontana. 32
Dejan Petkov * * * – Gospodine kapetane! – Da? – Oprostite što pitam, ali raščišćavanje se bliži kraju. Možete i sami da vidite, ceo donji grad je očišćen, kao i ovi delovi do varoši. Šta je dalje u planu? Da li da raspustim radnike kad završe ili da nastavimo nešto drugo? Zna li se kada će početi radovi? – Ne još. Ne znam. Planovi nisu gotovi. – Šteta. Uskoro će proleće i moći će da se ozbiljnije radi. Ne bi trebalo da dangubimo. Možda bismo mogli da krenemo da rušimo nešto, ako za tim ima potrebe, za to nam bar ne treba lepo vreme. Samo kad bismo znali šta treba rušiti. – Da, znam. Ali to je izvan moje moći. Kažem, planovi još nisu završeni i to se čeka. Nakon toga ćemo znati i šta treba da se ruši, a šta da se gradi. – Nadam se da su bar pri kraju. Ako jesu, možda bi mogli da se upoznamo sa nekim osnovnim detaljima... Nemojte me shvatiti pogrešno, ali volim da znam dovoljno ranije da mogu da se pripremim. Zato posle, kad krene da se radi, imamo mnogo manje nevolja i zastoja. Treba da vidimo koliko nam treba materijala i koliko ljudi. Mislim, koliko majstora, a koliko ovih običnih nadničara koji samo treba da nose. Bojim se da bi ljudi mogli da nam budu problem jer će na leto većina ovih seljaka da se raziđe kad im počnu poljski radovi. – Ma znam, potpuno ste u pravu. Ali ja vam stvarno ne mogu pomoći. Mogu samo da čekam kao i vi – malo ćuti i nešto razmišlja. – A možda stvarno ne bi bilo loše da odemo zajedno sutra i da pitamo majora dokle je sve to stiglo? I da li može da vas sa nekim detaljima upozna? Šta mislite? 33
Beografija – Pa to bi bilo odlično. – Mada... čak i kad major završi, to ništa neće značiti dok ne odobri viša komanda. Možda čak i princ Aleksandar Virtemberški1 lično. Ali dobro, možemo da ga pitamo, da bar znate na čemu ste. * * * Viđao sam ga i ranije, ovde u krugu tvrđave. Visok, vitak, plav, nešto dužu kosu pozadi vezuje u kratak repić. Ne nosi periku, ili ga bar ja sa perikom nikad nisam video. Hitrih pokreta, kad radi energičan, ali i nekako zamišljen, zanesen, odsutan. Čudna kombinacija. Ne mogu tačno da mu procenim godine, ali ima negde oko trideset. Mlad oficir, a već major. Izgleda da je veoma brzo napredovao u službi, što je vrlo neobično za Srbe. Sloveni uopšte u austrijskoj vojsci teško napreduju do nekih iole viših činova. Oni su za niže poslove, prljave. U mirno vreme ih uglavnom ne drže kao stajaću, plaćenu vojsku, već samo kao stražu na granici prema Turskoj. Ali ih zato u ratu vode da jurišaju tamo gde je najveća bitka i pogibelj. Gde Nemci neće, ovi ludaci ne prave pitanje. Divlji, grubi, obnevideli, razbijaju glavama ono što topovi ne mogu. Potpuno su nepredvidivi, po nekoj svojoj logici i pravilima, znam da su našima zadavali prilično muke. 1 Aleksandar Virtenberški (1684–1737) – carski feldmaršal. Kao uspešan vojskovođa, radi dalje karijere prešao u katoličanstvo 1712. Pod komandom Eugena Savojskog učestvovao u Ratu za špansko nasleđe (1701–1714.) kao i u ratovima protiv Turaka. 1719. imenovan za gubernatora Beograda. 34
Dejan Petkov Ovaj je, međutim, drukčiji. Rekao bih da je iz dobre porodice. I nekako otmen, ako se to može reći. Ali zaista ima nešto prefinjeno u sebi, potpuno je različit od svojih zemljaka. Kažu da je školovan, da je završio njihove najbolje vojne škole, a građevinarstvo usavršavao negde u Austriji. On je, znači, taj, njemu su dali da izgradi novu Beogradsku tvrđavu. Kapetan ide prvi, ja malo iza njega. Dok prilazimo, posmatram majora, zadubljenog u neke papire. Pažljivo nešto čita i ne primećuje nas. Tek kad se kapetan nakašlje, podiže pogled i upitno nas pogleda. – Gospodine majore, ovo je gospodin Meštrović, pričao sam vam o njemu – ustaje hitro i srdačno mi pruža ruku. – O da, drago mi je, gospodine Meštroviću. Čuo sam o vama dosta dobroga, mada se nismo lično upoznali. – Takođe, gospodine majore, i ja sam o vama dosta slušao. – Mislim da sam vas viđao ovde, ispod tvrđave, vodili ste radnike koji su raščišćavali, ako se ne varam. – Da. Govorim srpski jezik, pa su mene odredili da ih nadzirem. – Zaista? Odakle ste? – prelazi na srpski. – Iz Dubrovnika. – A, znači tako! Odlično! Imate, čujem, dosta iskustva? – vraća se na nemački, valjda iz pristojnosti prema kapetanu koji ni reč srpskog ne razume. – Pa, prilično. Uglavnom po Italiji, tamo sam učio zanat. – Da li ste radili na utvrđenjima? – Nažalost, sasvim malo. U Firenci. Ovo sam smislio u trenutku. Ne znam ni da li Firenca 35
Beografija uopšte ima utvrđenje. Trebalo bi valjda da ima, tako čuven grad. – Ali uvek sam priželjkivao da to radim – dodajem. – Sve bolje od boljeg! – smeje se. – Takav čovek mi ovde treba. Ja, znate, pokušavam da ovde napravim nešto posebno. Ali zaista posebno, drugačije. Lično mi je princ Eugen1 poverio ovaj posao i jasno vam je da se trudim da ga odradim najbolje što mogu. Ako mi pođe za rukom da ostvarim ono što sam zamislio, to bi trebalo da bude model za ubuduće, za većinu utvrda koje će se graditi širom carevine. Ali dotle... – zastade i zamisli se – dotle ima mnogo da se radi. Moram sve veoma pažljivo da proračunam i isplaniram. Znate, kad ste prvi u nečemu, onda je mnogo teže. Nemate koga da pitate, nemate na šta da se oslonite. Sve što imate, to ste vi sami. Zato se malo i odužilo ovo sa izradom planova. To ste želeli da me pitate, zar ne? – Da, jesam. – Znam, kapetan mi je juče rekao da se raspitujete. To je dobro, i ja sam nestrpljiv da počnemo. Ne brinite, biće planovi gotovi uskoro. Moram još neke pripreme i ispitivanja terena da izvršim, pa će onda sve ići u komandu. Komanda to mora da odobri i tek nakon toga ćemo moći da počnemo 1 Eugen Savojski (1663–1736) – austrijski princ, vojskovođa i državnik, francuskog porekla. Smatran najvećim vojskovođom svoga vremena. Naročito se istakao pobedama nad Turcima i to 1697, kada je za jedanaest dana iz Osjeka prodro do Sarajeva, a potom u bitkama ogromnih razmera kod Sente iste godine, zatim 1716. kod Petrovaradina i konačno 1717. kod Beograda. Posledica ovih bitaka bio je kraj turskih napredovanja i osvajanja u Evropi. 36
Dejan Petkov sa radovima. A kad počnu, trebaće mi ljudi kao što ste vi – iskusni u poslu, a da opet poznaju i jezik da bi vodili radnike. Vi ste za to, čini mi se, idealni. Trebaće nam dosta radnika, imaće puno da se kopa i nasipa. Verovatno ćemo ih unajmiti ovde, meni se čini da su sasvim dobri za takve jednostavne poslove, šta mislite? Vi ste do sada radili s njima, pa ste mogli da ih proverite. – Da, dobri su. Odrade posao, mada mora čovek stalno da ih nadgleda. Ipak, do sada su samo radili proste radove na raščišćavanju terena. Ne znam kako će se pokazati kada bude trebalo da se radi nešto složenije. Oni to ne umeju, a ja ne znam kako da ih naučimo. To su ipak samo seljaci, majore. – Ne brinite. Oni će obavljati onu masu teških poslova na kopanju rovova, nasipanju, prenošenju kamena i slično. Za složenije zahvate svakako ćemo dovesti majstore sa strane. Majstori će, naravno, raditi to za šta treba više znanja: da tešu kamen, peku ciglu, grade, vezuju... Ali i pored toga će trebati dosta prostih nadničara. Radovi će biti veoma obimni i dugotrajni. Samo ne budite previše nestrpljivi. – Ja se samo brinem da ne propustimo sezonu za radove... – Znam, znam. Ali neće se izgradnja ni završiti tokom jedne sezone. Ovde ima jako mnogo da se radi. Ostaćete vi ovde godinama, Meštroviću – smeje se. – Toliko dugo? Mislio sam da ćemo samo da rekonstruišemo utvrđenja. More, znam ja dobro šta će da rade, zato sam i poslat ovde. Ali bolje je da se makar na početku malo pravim nevešt. – Ne, ne. Nećemo rekonstruisati. Praktično ćemo ih izgraditi ponovo. Ono što su Turci radili jako je loše. Zato su tako lako i predali grad. 37