Cuvar

Dejan Petkov ČUVAR Izdavač Dobra knjiga doo Maksima Gorkog 137, Beograd Za izdavača Goran Milenković Lektura i korektura Borivoj Gerzić Prelom i priprema Olja Stanić Fotografija Dejan Petkov Štampa Libid & Log doo, Beograd Tiraž 500 primeraka Plasman 011/ 24 55 026, 064/ 22 33 763 Copyright © Dobra knjiga doo Sva prava autora i izdavača su zakonom zaštićena.

Dejan Petkov

ÄŒUVAR

Ja sam mrtav. Potpuno. Bivši čovek. Samo duh odvojen od tela koje je davno nestalo u blatu i prahu iz koga je nastalo. Čak ni kosti ne znam gde su mi, razvučene od zveri po okolnim šumama. Mrtav sam i samo to znam.

Ne, nije to ni toliko strašno kako se na prvi pogled živom čoveku može učiniti. Dobro, bolje bi bilo da sam živ, to ne sporim ili da sam ovako mrtav bar upokojen u Gospodu, da mi je duša otišla tamo gde duše pravednika ili bar grešnika inače odlaze. Ali meni nije bilo tako zapisano i određeno.

Moja je sudbina, čak i nakon zemnog života drugačija nego u ostalih smrtnika ili bolje rečeno mrtvih. Ima tome već više od šest stotina godina kako bludim ovim krajevima, za kaznu ostavljen voljom Svevišnjeg ili možda zaboravljen (oprosti mi, Bože, ove grešne misli!) da čuvam ono što za života sačuvao nisam. I to je to.

Najgora od svega mi je dosada, beskrajna dosada usamljenog čoveka, mada se takvim više ne mogu zvati. Prolaze dani, nedelje, meseci, godine. Godina za godinom, prođoše čitavi vekovi, uglavnom jednolični, ravnodušni. Sve se menja, a sve opet ostaje isto. I ljudi, i njihove zle naravi i nesrećne sudbine, koje jedni drugima još više zagorčavaju. Ne znam da li je to samo ovde tako, u ovoj prokletoj zemlji na kojoj sam ostavljen da zagrobni vek vekujem između dva zakrvljena plemena: jednih ludih i nerazumnih, drugih divljih i 7

Čuvar upornih. Ili je možda svet negde drugde, daleko odavde, postao bolji, časniji, pošteniji, možda manje pohlepan i surov?

A možda je i dalje svuda isto kao što je vazda bilo, čak i u ono moje vreme?

Pričam.

Pričam, a niko me ne sluša. Mada ni sam ne znam zašto to radim. Samo osećam neizrecivu potrebu. Kao da mi je to pričanje neki dokaz da sam živ, iako nisam. Ili bar da postojim, mada to u stvarnom ljudskom svetu nije tačno. Kao da je od mene samo ta priča ostala, i da će, ako i priče nestane, nestati i poslednji trag o meni. A sama priča moja, jedva da je i meni jasna. Sva je zbrkana, čudna, neverovatna. Sve ovo beskrajno vreme dato mi na zemlji pokušavam da je rastumačim, da razmrsim njene zapetljane konce, da je samom sebi objasnim. Nešto od toga mogu, nešto ne. To što mogu, pričam, što ne mogu, ćutim. Zašto je baš meni neslavna uloga dopala u svemu ovome? Ne znam. Zašto se baš ovde završilo, ako se uopšte završilo? Neobdaren naknadnom posmrtnom pameću i dalje ne znam odgovore na hiljade pitanja. Ne znam, a pričam. Pričam svoju priču travama, zelenim i sočnim, šarenom cveću koje se pomalja između kamenova napuštenog manastira. Oni ćute, zbunjeni svakako, ne mogu da poveruju da se sve to upravo tako izdešavalo. A jeste. Staru svoju priču uporno ponavljam svakom novom naraštaju bilja koje se s prolećem izlista po ovoj livadi. Pričam, pričam i vetru, njemu je sve to zanimljivo, mada možda i nije. On se svuda vija i zavlači, svakakva čuda vidi, šta je za njega jedna stara dosadna pripovest? Ponekad poželim i drveću da pričam, da prozborimo po koju, da prekratimo vreme i ubijemo dosadu. Drveće se međutim opire, maše granama, tera me. Kaže: čuli smo sve 8

Dejan Petkov to već stotinama puta, nije mi dosta što travkama dosađujem, već hoću i njima. Odlazi, Lorenco, dosado jedna dosadna, odlazi već jednom i ne vraćaj se. Ja se onda povučem, nemam gde da odem, sklonim se iza teških kamenova manastirske ograde, koje prekrivaju vekovni lišajevi. Čučim tu dugo, sve dok ne zaborave na mene.

Mada, kad malo razmislim, ja zapravo i nisam sam. Nikad nisam ni bio. On je tu, uvek uz mene. Ne vidim ga, ne ukazuje mi se više kao ono jednom davno, kad mi je „tajne ovog sveta“ otkrivao. Ali znam da je tu, ne odustaje, drži me na oku i ovako mrtvog i prozračnog. Nekad mi se ipak učini da je otišao, da je nestao, zaboravio i ovo mesto i mene odavno zaboravljenog. Taman se ponadam da sam se rešio njegovog neželjenog društva, kad se posle nekog vremena ipak pojavi.

Doduše, ne izlazi više lično na svetlo dana, ali se objavi nekom podlošću svojom, gadošću na koju ove grešnike svakom zlu podložne, navodi.

Ja sve to gledam, posmatram, to je sve što mi je dato. Ništa više ne mogu da uradim ni da se umešam ovako mrtav, a mrtvi uglavnom nisu od neke koristi. Ponekad, ali tek ponekad, ukažem se nekome da me vidi, najčešće nestašnoj arbanaškoj deci koja dolaze da zapogane manastir. Kad me ugledaju ovako sablasnog, prestraše se na smrt i pobegnu glavom bez obzira svojim kućama. Posle noću sanjaju strašne snove i plaše se mraka i svakog šušnja u njemu. On me pusti da to radim, ne buni se, ne smeta mu. A i što bi? On je svoj cilj davno ispunio, bar tako izgleda. U stvari ne znam da li ga je ispunio, ali valjda jeste. Ne znam zasigurno ni koji je njegov cilj, mada ga slutim. Slutim šta mu je cilj i samim tim mi se čini da mu 9

Čuvar sasvim dobro ide. Moj neuspeh je njegov uspeh, a moj neuspeh je više nego jasan. Da nije, ne bi ono što čuvam ostalo ovde, sakriveno i zaboravljeno u ovoj vukojebini. A ne bih ni ja bio ostavljen ovde, da budemo iskreni.

Ovo mesto za koje sam nevidljivim okovima vezan je inače neki manastir. Drevni srpski manastir, od grubo tesanog kamena. Sada je ostala samo crkvica sa oguljenim freskama kojima se jedva lica razaznaju. Avetinjski bela lica, bez očiju koje su nekad davno Turci izrovašili da ih ne bi gledali dok ovde konje sedlaju. Zid koji je nekad postojao oko manastira sada skoro i da se ne vidi od travuljine. Kamen su odavno razvukli ili zarušili. Tu je još samo jedna kuća u kojoj je do skoro boravilo sestrinstvo manastira, a od skoro, povremeno i vojska. I to je sve što je posle tolikih vekova od manastira ostalo. A kako vreme ide i šta se evo baš sada događa, možda ni to neće ostati. Sve mislim da će možda ovih dana neku od bombi koje doleću s neba i tresu ovu prokletu zemlju, On – moj nevidljivi pratilac i neželjeni sadrug, skrenuti konačno na ovu crkvu i rasturiti joj i poslednji kamen koji je preostao.

Možda bi se time zadovoljio, možda bi vatra i tresak konačno uništili predmet našeg sukoba, naše pažnje i čuvanja. Možda bi time prestala i potreba da ja ovde budem, pa da se konačno upokojim i smirim. Branim se od ovih grešnih misli koliko mogu, ali one eto same naviru, dolaze bez želje i svesti, same od sebe. No to se ipak ne dešava. Bombe, te strašne naprave od kojih brda i gore podrhtavaju, od kojih i kamen i drvo puca, zasad nikako ne pogađaju ni crkvu, ni kuću u manastiru. Polete tako na ovu stranu, čini se tresnuće svakog časa, ali onda skrenu, padaju negde gore, više ka putu, gde su Srbi u šumarku sakrili topove.

10

Dejan Petkov Ponekad pomislim da ni On zaista ne može, i pored svih svojih moći, lukavstava i veština, da udari ovde. To bi onda značilo da je Krst zaista pravi. Ili možda nije? Možda je i to vid njegove prevare? Mada ne verujem, ni On nije svemoćan.

I pored svog zla i pakosti na ovom svetu, u kome se ljudi kao krmci u blatu valjaju, uvek se nađe nešto čisto i sveto čemu ni Nečastivi ne uspeva da naudi. Vrti se okolo, plete svoje mreže, mrsi konce, ne dozvoljava ljudima da dođu do te svetosti, ali više od toga izgleda ne može. Čini se da njegove moći i dosežu samo do ljudi, i samo dotle dokle ljudi mogu da dosegnu. Samo su ljudi ta kvarljiva roba, samo na njih može da utiče svojim poganim planovima. Sigurno je tako. Samo je u ljudima njegovo demonsko seme posejano da bi niklo kad se njemu prohte.

A On je tu. Znam to pouzdano. Upravo ovih dana traje njegov pir, krvav kao i uvek kad dočeka svoj trenutak, da spletke i zavade koje je davno pokrenuo izbiju punom snagom.

1999. je godina po rođenju Gospodnjem, teška i sramna, kao da ove tri devetke treba naopako posmatrati kao tri šestice, znak njegov pogani. Šta će posle sveg ovog čuda biti, samo Gospod zna. Ja ne znam. Meni niko ništa ne govori, niko mi ne poručuje šta će sa ovim u greh ogrezlim svetom biti. Ovde, ruku na srce, nikad i nije bilo potpuno mirno, bar za ovih šest vekova od kada sam tu i koliko pamtim. Čak i u dužim razdobljima kada se nije ratovalo, dok se ljudi nisu ubijali i proganjali, u dubini ove zemlje, kojoj je Gospod sve dao, i plodnost i rude i lepotu, i tada je tu klijalo seme zlobe koje je izbijalo i trovalo i vazduh i ljude koji ga udišu.

Ali ne, nije to moja priča. Ne tiču se mene niti današnji Srbi ni Arbanasi, ni njihove vekovne omraze ni sukobi. Ne 11

Čuvar tiču me se ni belosvetske budale koje jednima ili drugima pomažu u njihovim suludim naumima. Ne tiču me se njihove mržnje, zlo, pakosti, licemerje, koje izgleda vladaju svetom u ovim nesrećnim vremenima. A o tome što me se ne tiče ne želim ni da pričam. Moja je priča stara, starija od najstarijeg drveća na polju kosovskom, stara poput ovih kamenova, koji se još u zidovima crkvice drže. Čak i nije moja, čini mi se ponekad. Kao da je to ona večna borba dobra i zla, u koju sam se ja nehotice i bez svoje volje uključio. Dok sam bio mlad i živ, mislio sam da poznajem tu borbu, da dobro znam na kojoj sam strani, da je uvek jasno šta je dobro, a šta nije. Tek ovde sam shvatio da tu samo Svevišnji i možda još Nečastivi mogu da razluče šta je dobro (ako ga ima) a šta zlo, pošto su te dve stvari na ovom svetu toliko izmešane i isprepletane.

Koliko je samo zla u ime dobra učinjeno, koliko krvi prosuto, koliko života uništeno! Čak na kraju ispade, što za života nisam znao, da i dobro može da se počini u ime zla, mada je tog i takvog dobra mnogo manje, više kao neka slučajnost, nego kao pravilo. E to je moja priča, koju pričam vetrovima i pticama (u jalovoj nadi da će je odneti tamo daleko u moj zavičaj), pričam je ravnodušnom mesecu, vrbama koje se njišu oko zapustelog manastira, pričam je kamenu, zverima, travkama.

Pričam je šest vekova svakome ko je spreman da me sasluša, a takvih je čini mi se sve manje.

Moje ime je Lorenco. Lorenco Pikolomini. Bar sam se tako zvao dok sam bio živ. A kako mi nakon smrti niko nije saopštio da se ta promena stanja na neki način odrazila i na moje ime, računam da se i dalje tako zovem. To na kraju krajeva i nije više značajno pošto i nema nikog ko bi me imenom mogao nazvati. Ali tek eto da spomenem: zovem se Lorenco, 12

Dejan Petkov brat Lorenco, kako su me zvali u mom rimskom samostanu.

Rođen sam u Napulju, 1365. Božića posle rođenja Hristovog, za vladavine pape blaženog Urbana V, kao drugi sin osiromašene grane plemićke porodice. U stvari, mi se plemenitim više nismo ni smeli zvati, jer su sve veze naše loze sa čuvenom i moćnom porodicom Pikolomini iz Sijene nepovratno prekinute. Nakon jednog skandala koji je moj deda porodici priredio, on beše proteran, ili je pre pobegao u Napulj gde se konačno skrasio. Tu, u podnožju Vezuva, porodica je započela svoj novi život, tu smo se rodili moj otac, moj stariji brat i ja. Kako po običaju mlađi sin ne nasleđuje ništa, pa čak ni ime, još kao mladog poslali su me u samostan na učenje. Iako je porodica Pikolomini iz Sijene davala mnoge visoke verske poglavare, pa čak, kako sam kasnije čuo, i pape, mene su crkvi posvetili više iz želje da me se reše. Što dalje od doma, što dalje od ono malo sačuvanog bogatstva, to im je bila namera.

I tako je moj život, protiv moje volje i bez mogućnosti da se oduprem, krenuo drugim tokom.

Ne bih mnogo pričao o godinama koje sam proveo u tvrdim drvenim klupama među prašnjavim knjigama, o hladnim spavaonicama, iscrpljujućem radu na poljima i strogom kažnjavanju koje su praktikovali benediktinski profesori. Bilo pa prošlo. Međutim, godine provedene u samostanskoj biblioteci pokazale su, kako kažu, moj vanredni talenat za učenje tuđih jezika, pa sam se, ni sam ne znajući kako, našao u diplomatskoj službi i to, po preporuci, kod samog Pape.

Naravno, bio sam mlad, nisam u to vreme imao neku znatnu ulogu, najčešće u pratnji diplomata višeg ranga i poverljivih Papinih ljudi. Moje je bilo da budem na usluzi, neprimetan, diskretan i koristan. I bio sam takav. Nakon nekoliko veoma 13

Čuvar burnih godina koje sam proveo u najbližem okruženju Pape, stekao sam značajno iskustvo i poverenje najviših krugova, tako da su počeli da mi poveravaju i neke značajnije poslove.

Lično sam vodio prepisku sa glavnim sekretarom patrijarha u Konstantinopolju, kao i sa guvernerom Tesalonike, dok su je još Grci držali. Rado sam putovao sa našim izaslanstvima, gde god bi me poveli: u prevrtljivu Veneciju ili čak preko Jadranskog mora u Dubrovačku republiku, na pregovore sa bosanskim i srpskim poklisarima. Po svemu sudeći, smešila bi mi se sigurna i izgledna karijera diplomate, samo da su prilike u papstvu tome bile naklonjene. Ali vremena behu teška i nesigurna.

Tada sam dobio poziv.

14

POZIV KOD NJEGOVE SVETOSTI Beše to ranog proleća leta gospodnjeg 1389, nekoliko meseci nakon što se papa Urban VI, razočaran i loše volje, vratio iz Peruđe u Rim. Najamnička vojska koju je sakupljao za pohod protiv Napolitanaca, rasturila se jer im plate nisu isplaćene. Samo za krst, slavu i papstvo nisu hteli da ratuju. To više nije bilo dovoljno. Papi, očajnom i napuštenom, čini mi se, bilo je potrebno čudo.

Iako je u to doba godine dan bivao osetno duži, već se bilo smračilo, mada ne sasvim da bi sluge po hodnicima palate upalile svetiljke. Išao sam kroz polumrak ka papinim privatnim odajama i tek me ispred vrata zaustaviše stražari.

– Imam poziv od Njegove Svetosti.

Stražar me odmeri, klimnu glavom i pokuca. Slab glas se čuo iznutra, stražar uđe i reče nešto.

– Neka uđe, ja sam ga pozvao – jasno začuh papu.

Stražar izađe i rukom mi pokaza na poluotvorena vrata.

– Izvolite – i ljubazno me propusti da uđem.

U sobi je bilo znatno svetlije nego u hodniku, pošto je u kaminu gorela ogromna vatra. Čitava gomila cepanica je bila zapaljena, tako da je bilo prilično vruće. Ne znam zašto je založio toliku vatru kad uopšte nije bilo hladno vreme. Ali valjda je sa starim ljudima to uvek tako.

15

Čuvar Sedeo je za svojim stolom, samo u običnim haljinama, bez ikakvih znamenja. Ovako na svetlosti vatre, prvi put mi se učinio sitan, star i umoran. Zamišljeno je gledao u neke hartije na stolu i pomalo klimao glavom. Stajao sam pored vrata, ne znajući šta da kažem i čekao da me primeti. On se trže, diže obrve i pogleda me iskosa.

– Priđi, mladi brate Lorenco. Priđi.

Dođoh do stola i tu stadoh.

– Sedi, sedi – reče – ostavi se sad formalnosti.

– Zahvaljujem, Vaša Svetosti.

Posmatrao me je neko vreme, kao da se dvoumi da li da mi kaže to što je želeo. I dalje je bio zamišljen i tužan. Ali možda mi se to samo činilo.

– Nešto je zahladnelo večeras – reče.

– Da, vreme je u ovo doba godine prilično varljivo – šta sam drugo mogao da kažem?

– Ili ja to starim? Ćutao sam. Ćutao je i on.

– Koliko si dugo u mojoj službi, Lorenco?

– Šest godina, Vaša Svetosti.

– Zar je već toliko prošlo? Sećam se kao juče kad si došao, bio si još golobrad. Nisi se brijao.

– Zar se vi sećate toga?

– Da, da. Ja lično vodim računa o tome koga mi dovode u službu. Danas je sve puno uhoda, ne znaš kome možeš da veruješ. A tebe su mi preporučili ljudi kojima sam verovao.

Zato se i sećam.

– Nadam se da nisam izneverio vaša očekivanja, Svetosti.

Ni poverenje...

– Nisi, nisi, Lorenco. Zato sam te sada i pozvao.

16

Dejan Petkov Zaćutao je i nastavio da me posmatra. Nije mi bilo jasno šta hoće od mene. Neki trnci su me bockali po nogama i leđima, ali papa me je gledao pa nisam smeo da se vrpoljim i češem.

– Ti si od mladosti bio predodređen za administraciju i diplomatiju, za to si školovan. Jedino ne znam koliko si zbog toga zapostavio svoje versko obrazovanje.

– Trudio sam se da ga ne zapostavim, Vaša Svetosti. Ne znam na šta mislite...

– To sad nije toliko ni važno. U stvari: i jeste i nije.

Opet tišina, za mene pomalo neprijatna, pošto i dalje nisam znao zbog čega sam ovde. Ali počeo sam nekako da osećam da ovaj susret nije kao ostali, da će nakon ove večeri sve da se promeni. Ne znam kako, ali sam to osećao.

– Šteta što živiš u ova pokvarena vremena, Lorenco. Cela mladost ti je protekla u ovim sukobima, nisi imao mogućnosti da se posvetiš onom najlepšem: veri i Bogu. A njemu smo se svi u početku posvetili. Svi tako počnemo, čista srca, kao što je tvoje ili bar kao što je bilo na početku. A onda, kako vreme prolazi, počnemo da se bavimo stvarima koje sa Hristom i njegovim učenjem nemaju dodira. Počnemo da radimo jedni protiv drugih, da se mrzimo, da zaziremo jedni od drugih, da ubijamo... Ubijamo, mladi moj brate Lorenco, ubijamo – opet je zaćutao zamišljeno – Ali izgleda da tako mora. Izgleda da se sveta Crkva ne može na drugi način sačuvati osim mačem i ognjem.

– Izgleda da je tako, Vaša Svetosti... – promrmljah tek da nešto kažem.

– Odakle su tvoji, Pikolomini? Iz Sijene?

– Poreklom – rekoh – Samo poreklom Pikolomini iz Sijene. Ali moj otac je iz Napulja.

17

Čuvar – Znači, i ti si iz Napulja?

– Da. – Ha! Mi Napolitanci bi trebalo da se držimo zajedno, zar ne? Ali eto, došlo je vreme da ratujemo i protiv Napulja! Nisam ja to želeo, Bog mi je svedok, ali sudbina me je navela na taj put. I sad nema povratka. Nisam u pitanju samo ja, već celokupno papstvo, Rim i Crkva. Sve je sada u opasnosti. Ako sada pokleknemo, ako popustimo i dozvolimo da se antihrist iz Avinjona nametne za zakonitog papu, to će biti propast, dragi moj Lorenco! To bi značilo da su sve muke našeg Spasitelja bile uzaludne. Čini mi se da bi to bilo kao da ponovo Hrista razapinjemo!

– Tako je, Vaša Svetosti.

Gledao je negde u stranu, ka prozoru. Napolju se već potpuno smračilo. U sobi beše prilično tiho, izuzev što se čulo jako pucketanje vatre.

– Reci mi, brate Lorenco, podseti me... podseti me šesnaeste knjige Jevanđelja po Mateju. I Petrovog ispovedanja.

Kako ide sedamnaesti stih? I oni posle njega?

– Da vas podsetim, Visosti?

– Treba li ti Biblija, Lorenco? Ne znaš napamet? To je važan deo jevanđelja. Jedan od najvažnijih.

– Znam, Vaša Svetosti.

– Da čujem.

Malo se nakašljah, kao đak koga u školi propituju lekciju.

On se dublje zavali u stolici i sklopi oči.

– „I Isus odgovori i reče mu: blažen si Simone, sine Jonin, jer ti to ne otkri telo i krv, nego Otac moj koji je na nebesima.

I ja ti kažem da si Petar, i na toj steni sazidaću Crkvu svoju i vrata adova neće je nadvladati. I daću ti ključeve carstva nebeskoga, i što svežeš na zemlji biće svezano na nebu, i što 18

Dejan Petkov razrešiš na zemlji biće razrešeno na nebu. Tada zapovedi učenicima svojim da nikome ne kažu da je on Hrist“ – zastadoh – Da nastavim, Vaša Svetosti?

– Ne, ne. To sam želeo da čujem, Lorenco.

I dalje je žmureo onako zavaljen.

– Dakle, šta nam kaže naš dragi Matej? Petar je stena na kojoj će sazidati Crkvu!

– Tako je, Vaša Svetosti – potvrđujem, i dalje ne znajući kuda ovaj razgovor vodi.

– Petar je stena! Na toj steni se diže crkva, mladi moj brate Lorenco – otvori oči, sad malo zakrvavljene i prodorno me pogleda – A tron svetog Petra je u Rimu! To je tako i tako treba da ostane. Ali to nikako da shvate oni istočni šizmatici! A sad neće ni ovi naši. Ali Sveti Petar, to je Rim, Lorenco! Rim! Rim je ta stena na kojoj stoji Crkva! Samo rimski papa može da bude naslednik Svetog Petra! I niko drugi! Samo rimski papa može da vodi Crkvu i samo je jedna Crkva, sve ostalo je jeres!. Samo je Svetom Petru Isus dao ključeve carstva nebeskoga, kako kažu jevanđelja, a ne tamo nekom patrijarhu u Konstantinopolju! Ili lažnom papi, avinjonskom Klementu.

– Da, znam na šta mislite, Svetosti...

On se blago nasmeja.

– Ne, ne znaš. Još uvek ne znaš. Ne znaš zašto sam te pozvao.

Nikad do sada nismo vodili ovakav razgovor. Uvek je sve bilo službeno i zvanično, ja sam bio samo jedan mali delić složenog mehanizma papske administracije. Ovo je, međutim, slutilo na nešto drugo.

– Reci mi, Lorenco, da li si nekad čuo za Krst Svetog Petra?

– Krst Svetog Petra? Na koji je razapet?

19

Čuvar – Ne, ne na taj. Mislim baš na Krst Svetog Petra. Nisi čuo, rekao bih.

– Nisam, Vaša Svetosti.

Duboko uzdahnu, kao da se sprema da nešto značajno kaže ili uradi.

– E vidiš, mladi moj brate Lorenco, postoji jedna verzija, koju nam doduše zvanična četiri jevanđelja ne spominju, ali za koju postoji izvesna mogućnost da je tačna, a koja kaže da kad je Hrist Simona, odnosno Petra, odredio da bude stena na kojoj će svoju Crkvu izgraditi, da mu je zapravo dao i ključ, koji je spominjao.

– Ključ?

– Da, zaista mu je dao nešto. To zapravo i nije bio pravi ključ koji otključava bravu. U ta vremena možda i nije bilo ključeva ni brava. Ključ o kome ovde govorimo je zapravo bio jedan krst, mali drveni krst koji je lično, svojom rukom Hrist izdeljao. I taj Krst bi po toj legendi trebao da bude ključ carstva nebeskoga! Čekao sam da nastavi, nije mi bilo jasno kuda sve ovo vodi.

– Kao što rekoh, jevanđelja to ne spominju, pa većina ljudi koji su i čuli za to, a i njih je veoma malo, celu priču ne uzima ozbiljno. Mada, u nekim nepriznatim, odbačenim jevanđeljima ima pomena o tom Krstu, svetom Krstu, načinjenom rukom Isusovom. I to sa jasnom namerom da se preko tog Krsta dalje diže Crkva, da taj Krst bude njen simbol, kao što i jeste.

Običan drveni krst, kažu, načinjen od dva ukrštena komada drveta, Krst kojim Isus neposredno izdvaja jednog svog učenika i daje mu zadatak. Daje mu zadatak da ga nasledi, moj Lorenco! – trenutak ćutanja, pa nastavi: – Po svemu sudeći, ni samom Petru to nije bilo jasno u trenutku kad ga je dobio, 20

Dejan Petkov pošto apostoli, naravno, nisu još znali da će Učitelj biti na krstu razapet. Zato izgleda nije ni obraćao pažnju na njega...

I zato ga je, izgleda i izgubio. Možeš misliti! Najveća svetinja i dragocenost, a on je nije bio svestan! I one tragične noći kada je bežao pred Rimljanima i tri puta se Učitelja odrekao, tada mu je negde ispao. A trebalo je samo da nosi taj Krst sa sobom i bio bi zaštićen njegovom snagom i svetošću. Ali i Petar je tada, te kobne noći bio samo čovek, još nije dosegao svetost svoju i izgubio je ono najdragocenije... Tako bar kaže legenda.

– Nisam je do sada čuo, Svetosti.

– Vidiš, vekovima se samo nagađalo da li taj Krst uopšte postoji, gde se nalazi, kakve moći poseduje. Svašta se pričalo, od sasvim banalnih stvari pa do krajnje fantastičnih i skoro jeretičkih. Videćeš, daću ti da pogledaš ove dokumente, samo ne smeš nikom da ih pokazuješ! Ovo je sad samo za tebe i ni za koga drugog!

Pruži mi uredno uvezanu hrpu hartije.

– Razumem, Svetosti.

– Videćeš u ovom dokumentima da se Krst izgleda povremeno pojavljivao, na različitim i sasvim neočekivanim mestima, tamo na Istoku. Nekad kod hrišćana, nekad čak kod muslimana. I oni su izgleda verovali u njega i pripisivali mu posebne moći! Ali nikad niko nije uspeo da ga donese ovamo, gde pripada: u Rim. Nikad! Ranijih vekova, slale su pape razne emisare, špijune, čak i vojske koje je trebalo da ga nađu i donesu, ali bez uspeha. Kao da je nešto sprečavalo da Krst dođe ovde. Nekad se činilo da su na domaku, da ga imaju u rukama, ali uvek bi se nešto desilo zbog čega bi im za dlaku izmakao. Čak su i oni divljaci i bezbožnici koji su slati u svete krstaške ratove, umesto da traže Krst, više gledali koli21

Čuvar ko će da napljačkaju i na kraju počeli da traže nekakav Sveti Gral! Zamlaćivali se svim i svačim, samo nisu radili ono što je trebalo.

– Nisam to znao...

– Naravno da nisi. Ti si mlad, a to je bilo davno. U ove stvari su posvećeni samo malobrojni, sada uglavnom starci kao ja, a mi umiremo polako. Ali ti si, kao što rekoh, mlad i zato si mi sada potreban.

– Sve što treba, Vaša Svetosti. Samo mi recite šta očekujete da uradim.

– Reći ću ti, Lorenco. Reći ću ti. Da sam mlađi i da su mirnija vremena, mislim da bih se sam zaputio tamo. Ali vidiš, imam ovde previše briga i nevolja da bih mogao da se tome posvetim. Ja sad nikako ne smem da napustim Rim. Ti, međutim, možeš. I to ne samo zato što si mlad već, Lorenco, i zato što si još uvek čistog srca! Znam da ti se to sad ne čini toliko značajnim... dobro, godi ti kad ti ja to kažem, ali u ovom slučaju je veoma važno da bi ostao živ. Na takav te zadatak šaljem da ti je neophodno čisto srce!

Ja samo klimam glavom, zbunjen i dalje. On nastavi: – Pre godinu dana poslao sam u Jerusalim brata Đenara, mog starog prijatelja i čoveka od najvišeg poverenja, da nađe Krst. Đenaro je vrstan tragač pa mu je izgleda tokom onih naših razgovora s Turcima nekako ušao u trag. Sećaš se, ti si se tada brinuo o turskoj delegaciji? Problem je što nismo znali gde se tačno Krst nalazi. Verovali smo da je negde na prostoru oko Palestine ili Egipta, pa se Đenaro pripremao da obiđe sve te zemlje i da ako treba prelazi čak i kod Turaka i Arapa. Zanimljivo je što i kod njih ima ljudi upućenih u ovu tajnu. Oni ga samo zovu „prokleti krst“, ali u njegovo božansko poreklo i moći čini se da ne sumnjaju. I oni ga, naravno, 22

Dejan Petkov traže, a sadašnji turski sultan Murat posebno. A jasno ti je da nikako ne bi bilo dobro da ga se Turci dokopaju. Kao ni oni šizmatici grčki.

– A zašto ga zovu „prokleti krst“?

– Eh..., to je teško reći. U stvari, taj Krst kao da je povezan s nekim prokletstvom, zato i nikako ne uspevamo da ga donesemo ovamo... Vidiš, nije proklet sam Krst, nego ima nešto što ide uz njega, tako se veruje... što ga možda i čuva, ne znam. Nije svako dostojan da ga poseduje. Nije svako dostojan ni da ga drži u rukama, Lorenco. Zbog toga sam i rekao da si ti pogodan za ovu misiju, jer još uvek imaš čisto srce.

Trebalo bi da je to dovoljno da te zaštiti od iskušenja koje ova misija nosi. I tvoja vera, naravno. Čisto srce i plamena vera u njemu!

Nije mi se baš dopalo to što je rekao. Kao da je iza svega bila neizrečena slutnja nekog zla.

– A šta bi tačno bila moja misija, Vaša Svetosti?

– Da, tvoja misija. Vidiš, pre šest meseci primio sam poslednju poruku od Đenara. Bio je na putu iz Palestine u Aleksandriju, a poruku je poslao po jednom našem svešteniku koji se vraćao iz tih krajeva. Poruka je vrlo kratka, evo je ovde – drži u ruci hartiju, ali mi je ne pruža – u njoj samo kaže da je izgleda na tragu i da je posve siguran da je sad u pitanju pravi uzorak. Što u prevodu znači pravi Krst.

– Kako mislite, „pravi Krst“?

– Pa ne zna se tačno kako Krst izgleda! Stizali su nam ovde mnogi lažni Krstovi. Misliš da već nismo pokušavali da ga donesemo? Ne ja, nego pape pre mene. Nama je taj Krst od presudne važnosti da konačno dokažemo supremaciju Rima i jedinstvo Crkve. Krst je, Lorenco, neka vrsta dokumenta koji svedoči o tome, i zato moramo da ga imamo. Zato 23

Čuvar ga svih ovih vekova i tražimo. Ali nijedan od onih koje smo dobijali nije bio pravi. Eno ih dole u podrumu, sve su ih složili na jednu policu. I svi su bezvredni – trže se kad to reče i brzo se prekrsti.

– A kako se pravi raspoznaje? Hoću reći, je l’ ima on neka posebna obeležja po kojima se zna da je baš to Krst?

– E, to ne znamo. O njemu se zna samo to što ćeš i sam pročitati u dokumentima. To su uglavnom neka pisma, izveštaji, popisi i slično. Neki od tih izveštaja su veoma poverljivi, ili su to bili u svoje vreme, pa ne smeš nikom to da pokažeš.

– Znam, rekli ste mi...

– Znam da sam ti rekao – ljutnu se malo – ali moram da ti ponovim! Papire možeš samo ti da pregledaš i da ih dobro čuvaš! Pre nego što kreneš moraš da mi ih vratiš. I potrudi se dobro da zapamtiš sve što ti treba da bi pronašao Krst! Kasnije ih nećeš imati uz sebe.

– Znači, ja treba da nađem Krst?

– Da! Posle onog pisma koje sam primio nije više bilo ni traga ni glasa od Đenara. Kao da je u zemlju propao. Uostalom, kao i sam Krst. Videćeš, Lorenco, u tim dokumentima, kroz vekove se Krstu često gubio trag, naprosto jer ljudi koji su ga posedovali nisu znali šta on predstavlja. Mislili su da je obično pozlaćeno parče drveta, bez velike vrednosti.

– Znači, Krst je pozlaćen?

– Da, trebalo bi da jeste, bar prema jednom od tih dokumenata. Negde u vreme terora cara Dioklecijana ga je neki hrišćanin, trgovac iz Aleksandrije pozlatio. I samo to znamo o njegovom izgledu.

– A zar nije čudno, Svetosti, da, ako je Krst od drveta, da to drvo nije istrulilo za sve ovo vreme?

24

Dejan Petkov – Pa i jeste i nije. Razmišljali smo i mi o tome, ja i Đenaro.

Ali zaključili smo da zbog tamošnje veoma suve pustinjske klime, nije dolazio u dodir s vlagom, pa je možda zato opstao.

A s druge strane, ako je pozlaćen i ako je to uradio neko dobar, ko se stvarno razume u zanat, to zlato bi trebalo da ga štiti od propadanja. Na kraju krajeva, valjda jedan, kako kažu, čudotvorni krst, koji je svojom rukom Hrist izdeljao, može da se svojom snagom štiti od propadanja. Šta misliš o tome, Lorenco?

– Mislim da ste u pravu, Svetosti.

– No nikako da dođemo do tvog zadatka, mada ti je sada verovatno već i samom jasno: treba da odeš na Istok i da nađeš prvo Đenara, a zatim i sam Krst!

– Da, Vaša Svetosti...

– Nadam se da se nisi uplašio puta?

– Ne, nisam.

– Dobro. Uzmi dakle te dokumente i idi sad. Prouči ih dobro, jer sve što ti treba, a što odavde možeš poneti zapisano je u tim papirima. I ponavljam, o ovome nikom ni reči! Ni ovde u Rimu! Uhode su svuda, a znaš da bi mnogi jedva dočekali da nas osujete u nameri da konačno dođemo do takve svetinje.

Krst Svetog Petra pripada Rimu i, Lorenco, učini sve što možeš da ga ovde doneseš. Vidiš kakva su vremena, ako nešto ne preduzmemo uskoro, naši neprijatelji, naša lažna braća po Hristu, sve će ovo što je vekovima stvarano rasturiti i uništiti...

Kad sam izašao iz papinih odaja, stražar me samo ovlaš pogleda. Već se beše sasvim smračilo i po hodniku na pojedinim mestima sad behu upaljene svetiljke. Bile su međutim prilično daleko jedna od druge, tako da je hodnik uglavnom bio u mraku. Jedva se naziralo kuda idem.

25

Čuvar I onda odjednom, dok sam silazio stepenicama, prvi put sam to osetio! Neku hladnoću, ali ne hladnoću spolja, nego iznutra, nešto mračno i strašno, toliko strašno da sam se naježio. Kao da mi je ledeni vetar prostrujao kroz telo, kao da mi je cela utroba u trenu postala hladna. Imao sam jasan osećaj da mi neko stoji iza leđa, da me probada zlobnim pogledom iz mraka dugačkog hodnika. Osvrnuh se naglo, ali nisam ništa video. Samo prazne bele kamene stepenice i mrak u daljini koji je gutao dugačak hodnik. Ogromna kamena palata bila je potpuno tiha, ali ta tišina nije unosila mir. Silazio sam klecajući dok su praznim holom odjekivali samo moji koraci.

Ništa se drugo nije čulo ali se meni sve vreme činilo kao da me neke nečujne stope uporno prate. Svaki čas sam se osvrtao, ali i dalje ničega nije bilo. Samo crni hodnik koji se gubi u dubini palate.

26

MISIJA Te večeri sam bio umoran i, mada me je zanimalo da pregledam papire, ostavio sam to za ujutru. Onaj osećaj straha koji sam imao u palati malo je popustio, ali mi je, moram priznati, bilo neprijatno kad sam ugasio sveću i legao u postelju.

Od detinjstva se nisam plašio mraka, pa mi je ovaj obnovljeni osećaj bio prilično čudan. Ubrzo sam ipak zaspao čvrstim snom i ujutru se probudio potpuno odmoran.

Voda koja je neprekidno tekla iz česme u kupatilu bila je veoma hladna. Sudeći po jutru, izgledalo je da će dan ponovo biti topao, pa mi ova svežina nije smetala. Natočih vodu u bokal i vratih se u svoju sobu. Vreme je bilo da se posvetim papirima koje mi je Sveti Otac dao da pročitam pred put. On mi doduše prethodne večeri nije rekao kad tačno treba da putujem, ali sam pretpostavljao da to treba da bude uskoro, pa sam zato i hteo što pre da pogledam šta piše.

Dokumenti koje mi je dao, mada uredni, bili su poređani bez nekog hronološkog reda. Ne znam da li je papa Urban imao neku svoju logiku kojom ih je slagao, ali ja je nisam video. Meni je sve izgledalo kao da je on to pre mene pregledao i čitao, ali ih nije složio po redu, već ih je samo sakupio i naslagao u ovu hrpu. A bilo je svačega.

27

Čuvar Za početak, bio je tu jedan list papirusa, očigledno istrgnut iz neke veće celine, koja je po svemu sudeći bila jedno od onih zaboravljenih apokrifnih jevanđelja. Tekst, pisan na grčkom, većim delom je bio oštećen pa sam na jedvite jade uspeo da raspoznam deo koji me je najviše zanimao: „... i gle, pruži mu jedan malen drveni krst i reče: ovaj krst je od moje ruke i ovo su ti ključevi od carstva nebeskog. (ovde nije bilo čitko) I Simon ne znade šta je i pita, a Hrist mu odgovori: ovim ključevima što zavežeš na zemlji biće zavezano i na nebu, što razrešiš na zemlji, biće razrešeno i na nebu. I kažem ti da si ti Petar i na toj steni sazidaćeš Crkvu i na tu Crkvu postavićeš krst...“ Znači, to je to. Odatle izgleda i kreće cela priča. Ovako na prvi pogled ima dosta sličnosti sa kanonskim jevanđeljima, ali se ovde baš spominje Krst kao ključ, što u jevanđeljima Novog zaveta ne piše. Odatle bi zaista sledilo da je Hrist apostolu Petru nešto stvarno dao. I to samo njemu. To bi onda značilo da mu je zaista dao Krst kao stvar, da nije u pitanju metaforički ključ, kao što bi se moglo zaključiti po kanonskim jevanđeljima. Pade mi na pamet veoma ozbiljno pitanje: ako se ispostavi da je sve to tačno i da Krst zaista postoji i ja ga donesem, kako je Njegova Svetost zamislila da tim Krstom ujedini Crkvu i porazi protivnike, kad je taj jedini dokument u kome ga spominju zapravo apokrif? Pa tek onda će se obrušiti na njega sa još većom žestinom! Time će im samo dati argumente da ga proglase za jeretika, što oni odavno pokušavaju! Ali opet, nije bilo na meni da se u to mešam. Sveti Otac valjda zna šta radi, mislio sam, sigurno je i sam svestan ovih neprijatnih okolnosti.

28

Dejan Petkov Preturao sam dalje po papirima. Velikim delom to su bili tekstovi ispisani na arapskom, uz koje je u dodatku išao latinski prevod. Ne znam tačno ko je prevodio, ali rekao bih da je rađeno ovde u Rimu. Na početku je bilo pismo izvesnog Ibn al Atira, upućeno nekom, kome nisam uspeo da razaznam ime i u kome se spominju Asasini koji su tih dana kad je to pisano, izveli čitav niz ubistava pokušavajući da se domognu nekakvog krsta. Asasini su, koliko sam uspeo da shvatim, muslimanska sekta ili tajno društvo koje ubija ljude. Zatim nedostaje čitava jedna celina teksta, a onda sledi prilično odvratan tekst koji detaljno opisuje franačke krstaše kako u gradu Mari kuvaju žive muslimane i jedu ih. Prema tom tekstu, među njima je bio neki sveštenik koji je žrtve prvo ispitivao o nekom krstu, reklo bi se o istom koji su tražili Asasini.

Opis ljudožderstva je bio prilično detaljan, ali zaista neverovatan. Svakako je autor bio ogorčen na krstaše, kad je tako nešto smislio. Nisam čak mogao tačno da odredim vreme kad se to navodno dogodilo, pošto arapski kalendar ne polazi od iste godine kao naš, već od izgnanstva Muhameda, a to nisam znao tačno kada je bilo.

Potom sam naišao na zabelešku, mada mi je više ličila na neki teološko-filozofski spis, koju je izgleda svojom rukom sastavio grčki car Konstantin Porfirogenit. Zabeleška se nesumnjivo odnosi na Krst. Iako papa Urban tvrdi da istočni šizmatici ne veruju u njegovo postojanje, prema ovom tekstu bi se reklo da car u to skoro uopšte ne sumnja. On doduše ne zna gde se Krst nalazi, ali navodi neke izvore koji Krstu daju izuzetne moći. Krst je po njemu tačka gde nebo i Gospod neposredno dodiruju zemlju i on tvrdi da je sam Krst, pored svoje snage, jedini predmet kojim se Bog obznanjuje na zemlji.

29