Бранислав Ковач 33 x Kако постати сликар? Издавач Добра књига доо Максима Горког 137, Београд За издавача Горан Миленковић Лектура и коректура Маја Ивановић Звездана Стојкановић Дизајн и прелом Оља Миленковић Штампа
SP PRINT, Нови Сад
Тираж 500 примерака Пласман 011/240 22 22, 011/24 55 026, 069/22 33 763 Copyright © Добра књига доо Сва права аутора и издавача су законом заштићена.
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 75.071.1(497.11)“19/20“:929 КОВАЧ, Бранислав, 1946-2013 33 x Како постати сликар? / Бранислав Ковач. - Београд : Добра књига, 2014 (Нови Сад : SP PRINT). - 216 стр. : фотогр. ; 24 cm Тираж 500. - Стр. 4-6: Како постати сликар? / Срето Бошњак. - Стр. 8-9: Привлачно / Никола Кусовац. ISBN 978-86-86013-21-7 a) Сликари - Србија - 20в COBISS.SR-ID 209383692
БРАНИСЛАВ КОВАЧ
33 x Како постати сликар?
Ову књигу посвећујем свом оцу Михаилу, чија је посвећеност да сагледам стварност живота немерљива, и свом унуку Вуку, који је круна и снага мог живота.
Аутор Бранислав Ковач је од самог почетка веровао у вредност ове књиге. Зато је и био истрајан у њеној реализацији. Успео је. Али нажалост, издање књиге није дочекао. Преминуо је 08.12.2013. са убеђењем да ће његова књига угледати светлост дана. Ми поносно стојимо иза његовог дела и бескрајно смо му захвални на томе. породица аутора
Како постати сликар? Шта се крије иза овако провокативног наслова? Да ли заиста постоји рецепт, начин, метода или неки моћни едукативни систем који отвара врата професији сликара? Бранислав Ковач је свестан да његова књига нема (и не треба да има) амбицију да дâ одговорe на постављено питање тридесет и тројици сликара и прогласи их догмом сликарске професије у настајању. Зато Браниславу Ковачу није било лако да разноврсну и сложену тематску и садржинску основу књиге сведе на заједнички именитељ: како постати сликар, и то не само као питање заната, технике, сликарске материје већ и много важније чињенице – погледа на свет. Аутор је од почетка морао бити свестан да питање тражи једну сложенију анализу. Тридесет и три сликара, различитих профила, креативних биографија и генерацијских распона нуде одговоре који су често само облик препознавања њихове креативне праксе и искуства. Шта је ту заједничко за све изабране сликаре? Само на први поглед изгледа једноставно „отворити“ биће сликара за одговор на једно питање. Али ни аутор књиге није био суочен са мање проблема: од критеријума за избор аутора до критеријума који дефинише сваку појединачну поетику; сем тога, није било лако сву разноврсност исказа свести у приближне концепцијске и методолошке оквире. И критеријум по којем су одабрани сликари, који писац своди на „личну одговорност“, такође је „општег типа“ који ни на који начин не условљава карактер одговора. С друге стране и синтагма „осећај за вредност“, која је сасвим субјективне природе, део је тог критеријума. Наслов књиге је, дакле у извесној значењској амбиваленцији: да ли је он само једно питање или могући низ практичких одговора који, уз одређене едукативне процесе могу помоћи младом човеку да постане сликар? Десило се, међутим, оно што је најлогичније – да је сваки сликар имао своју причу која је, по правилу, једним својим делом, мање или више опште природе. Бранислав Ковач је на то вероватно и рачунао, слутећи да ће сваки одговор бити прилог целовитој биографији одређеног сликара, али и допринос вредносној димензији његове уметности. Та разноврсност исказа има и своју психолошку димензију која непосредно утиче на језичку структуру слике што може бити (и бива) од значаја за вредновање слике. Ако је наслов ове књиге само питање, а одговор се очекује од исказа 33 сликара, онда је тај збир појединачних информација „о себи“, односно о оном делу „себе“ који се односи на питање како постати сликар, од вишеструког значаја за сликарску физиономију аутора. Бранислав Ковач је вероватно и рачунао на то да ће једна од вредности књиге бити у виђењу самих сликара, од детињства до зрелог доба, чиме ће бити на нов начин приближени љубитељима уметности. Та чињеница оп-
5
равдава и изостављање „научних амбиција“ аутора књиге, у оном истом смислу који предмет истраживања проучава као онтолошку и трансценденталну чињеницу. Уместо тога аутор нуди интимнију, слободнију интерпретацију једног сегмента нашег актуелног сликарства. Кроз одговоре 33 аутора он гради свој однос према том сликарству које ће понудити једну општију слику о нашој савременој ликовној уметности. Мишљење ових сликара биће другачије позиционирано у основну идеју књиге када се поред текстова појави знатан број репродукција као битна допуна не само бољем увиду у структуру књиге већ и као визуелни прилог аутентичној физиономији сликара. Искусан новинар - публициста Бранислав Ковач, са изграђеном методом посматрања стварности и, аналогно томе, са методом писања која не тежи да превазиђе предмет којим се бави: јасном мишљу, читком реченицом и анализом сваког сегмента ауторског текста, доводи читаоца до спознаје предмета којим се књига бави. Питање – Како постати сликар? – није питање строгог теоретско-критичког критеријума ни разлика генерацијског избора. Аутор је одабрао 33 сликара који у глобалном формално-стилском аранжману припадају традицији класичне модерне. Сваки од њих има своју причу, свој садржај искуства и свој начин казивања, али за озбиљног читаоца на крају се откривају чињенице – све различитости, казане овим текстовима, сливају се у један заједнички ток који говори о љубави према слици. У времену које све гласније и упорније прориче (и призива) смрт уметности, један овакав чин има оптимизма и вере у трајну хуману вредност уметности данас, разуме се – пре свега – оне уметности која наставља линију континуитета са највреднијим облицима традиције. Посебно треба нагласити чињеницу да је књига компонована од три врсте текстова: – кратких „званичних“ биографија сликара – ауторских исказа одабраних сликара – краћег уводног текста и коментара писца на текстове сликара који често имају карактер дефиниције вредносног суда. Доста текстова у овој књизи читају се као кратке приче, анегдоте које упркос свом жанровском ограничењу, додирују увек и део суштине предмета на који се односе. Понеки одговори су у ствари својеврсни аутопортрети, истина неконвенционални, унутрашње личности сликара. Посебну вредност овом пројекту даје чињеница да су сами сликари одговорили на непостављено питање: како сам постао сликар, иза тога одмах би требало очекивати једно значајније питање: Како опстати као сликар? Избор репродукција даје овој књизи карактер својеврсне интимне галерије, приручне сликотеке која зрачи трајним поетским изазовима, откривајући увек изнова узбудљиво лице слике. Књига је намењена најширем кругу љубитеља сликарске уметности, зато се чита лако и течно: писана популарним стилом доступна је разумевању читалаца најразличитијих профила. Срето Бошњак историчар уметности и ликовни критичар
6
Привлачно Само када се зна да је плодни београдски новинар и публициста Бранислав Ковач, поред хиљада објављених новинских написа и чланака, фељтона, песама и књига о успешним личностима разних профила и професија, објавио још и књигу урбане прозе 33 x Под липама Пашиног брда, а затим њом инспирисан и следеће публикације: 33 x Како постати писац, 33 x Како постати новинар и 33 x Како постати водитељ, постаје јасно да није у питању симболичан број који асоцира на број Христових година, него једноставна радна верзија, својесврсна методолошка досетка, која је сада резултирала и текстом припремљеним за публиковање под називом 33 x Како постати сликар? Наравно, Бранислав Ковач послу не приступа као стручњак за поједине стваралачке области, већ као обавештени и често острашћени љубитељ и поштовалац кадар да своја запажања, промишљања и надасве емоције, саопшти на новинарски читак и питак, широком кругу читалаца лако разумљив и прихватљив начин. Управо такав приступ га ослобађа сваке уско стручне одговорности приликом избора личности, у овом случају више или мање познатих и признатих сликара, односно дозвољава му да избор уметника чијим ће стваралаштвом, животном и радном биографијом, естетичким и етичким ставовима одговорити на, доиста, занимљиво питање, подреди сопственим афинитетима, властитом укусу и властитим погледима на уметност, kоје се најчешће, руку на срце, подудара са укусом већине читалаца. С друге стране, као веома искусан новинар и писац, Бранислав Ковач добро зна да би свако експериментисање, залажење у сложене или неистражене просторе духа и материје, било веома ризично и вероватно унапред осуђено на неуспех. Стога се његов избор темељи на делу оних уметника чије стваралаштво краси добро, каткад и беспрекорно, познавање вештине цртања и сликања, као што га одликује и сигурно владање основним елементима ликовног изражавања, до мере која се лако очитује а тешко оспорава. Резулат таквог његовог приступа, његових погледа и уметничких схватања, неминовно га је водио до сликара чије се дело, пре свега, темељи на модерно тумаченој традицији и традиционалним вредностима, свеједно да ли реалистичким и магичнореалистичким, надреалистичким и метафизичким, симболистичким или умерено експресионистичким, али никада и нипошто авангардним и што је много горе, квазиавангардним. Укратко, произвођачима магле јасно се супротставио избором уметника чије се дело темељи на лако проверљивим и прихватљивим ликовним вредностима. Управо захваљујући избору тридесет троје уметника чије стваралаштво неспорно има многе поштоваоце, Браниславу Ковачу није било тешко да, уверен у
7
вредност свог пројекта, доиста, на делу покаже и докаже како „… су сви путеви славе, успеха, стварања имена и презимена увек аутентични, мукотрпни, чудни и индивидуални“. Постигао је то користећи се једним методолошки прочишћеним и поједностављеним поступком који подразумева, поред сажетог и објективног представљања личности и дела сваког изабраног уметника, још суштински важан и често сложен одговор на постављено уопштено и провокативно питање „како постати сликар?“ Дакле, у том одговору који по правилу пружа драгоцене податке о дубоко интимним емоцијама, естетичким схватањима и моралним назорима сваког сликара понаособ, каткад уз ненаметљиву и необавезујућу оцену њиховог стваралаштва у целости, почива привлачност ове књиге Бранислава Ковача, намењене, очито, најширем кругу читалаца. Никола Кусовац историчар уметности и кустос Народног музеја у Београду
8
Реч аутора Ову књигу написао сам из једног јединог разлога – зато што до сада то нико није урадио. Сви уметници са којима сам разговарао подржали су ову идеју, како кроз разговор, тако и избором репродукција и фотографија, које ће, поред текста, приказати њих и њихов рад. Лично искуство, детињство и рана младост, духовни и материјални амбијент, школска и животна средина, тренутак среће што ће поћи путем уметности, посвећеност властитој опсесији – постати сликар, тренутак када постају сигурни да им се сан остварује, ликовни узори – ето сличности која се понавља код сваког од 33 присутна уметника у овој књизи. Оно што је овде посебно и креативно јесте специфична комбинација елемената и индивидуални нагласак на сваком од њих. Зато ће сваки читалац видети како сâм стваралац тумачи своје дело и утицаје који су били значајни за његово формирање. Даље, ова књига је скроман покушај да се да јасан и жив приказ, прецизнији одговор на питање истакнуто у наслову књиге: Како постати сликар?. У тој намери нисам хтео никога да опонашам, никога да следим. Следио сам себе самог. За избор сликара у овој књизи преузео сам личну одговорност. Та одговорност је мој осећај да бирам вредности и он (осећај) ме је водио кроз лавиринте разноликог стваралаштва, кроз различита искуства уметника који су реализовали своја дела полазећи од најразличитијих естетских опредељења. То сам учинио благошћу алтруистичког осећања. Притом, веровао сам у вредност овог пројекта. Био сам толико понесен да ми није ништа друго преостајало него да будем упоран како бих га реализовао. Иако је у позадини свега тога била уткана постојаност добре намере, није било лако. Из више разлога. Прво, та „добра намера“ није била поједностављена. Трудио сам се да буде оригинална и одважна. Иако нисам позвао само оне уметнике који слове као најуспешнији на ликовној сцени, него и оне за које сам веровао да су створили неспорне вредности, чак и оне који су маргинализовани, пре свега, од колега сликара. Читаоци ће лако уочити о коме се ради. То сам урадио зато што сваког сликара прати снажан визуелни доживљај који открива различите индивидуалне темпераменте. Друго, готово сви сликари смештени међу корицама ове књиге имали су отпор према питању – КАКО САМ ПОСТАО СЛИКАР. Знам и зашто. Наоко лако и једноставно питање – Како постати сликар? тешко налази тачан и прецизан одговор. „Никад ми нико није поставио тежи задатак: да кажем како сам постао сликар“ – рекао је један од интервјуисаних сликара. „Знатно бих лакше одговорио на питање – зашто сам постао сликар“ – рекао је други. Оно у чему су се сви сложили јесте да завршетак студија не означава тренутак када се постаје сликар. Треба још много тога. Жеља, посвећеност, нерв, дрхтај,
9
истрајност. У генерацијама се јави само један сликар, што подразумева да мора да има статус особеног уметника, да има своју оригиналну поетику, стилску упечатљивост. Мора да се „појави“ на сцени као сасвим аутохтон уметник, чије сликарство не личи ни на једно друго. Колико је то тешко, закључићете сами читајући ову књигу. Ако ништа друго, научићете да су сви путеви славе, успеха, стварања имена и презимена увек аутентични, мукотрпни, чудни и индивидуални. А то ће бити довољно да и ваша трагања за вашом идеалном сликом крену тим путем. И на самом крају, волео бих да ово буде књига којој се могу поставити различита питања, за разлику од неуспешне, којој се може поставити само једно питање – зашто је писана? Бранислав Ковач
10
Владимир Дуњић
Сликати значи: изаћи из себе на неко време, један сат, један минут, тренутак, попети се на неко тихо, високо место и посматрати одозго своје тело како лежи на земљи, уроњено у заталасани океан траве, маховине, бубица, маслачака, вилин-коњица, лептира, пужева, мириса земље.
23
ОСНОВНИ ПОДАЦИ Владимир Дуњић рођен је 21. септембра 1957. године у Чачку. Године 1976. уписује Ликовну академију у Београду на којој је дипломирао 1981. године у класи професора Младена Србиновића. Члан је УЛУС-а од 1982. године. Прву самосталну изложбу имао је 1988. године у галерији Коларчеве задужбине под називом „Благовести“, којом је скренуо пажњу на свој рад, па му је Мића Поповић оставио цедуљу с похвалом и изразом подршке. До данас је имао 15 самосталних изложби. Треба рећи да ту спадају и изложбе у Београду у Галерији културног центра (1997) и у Загребу у Галерији савремене уметности (1979) у оквиру Студија за нови стрип који је са Миленком Пајићем основао 1975. године, тако да је тај период његовог живота, све до завршетка прве године студија, био испуњен интензивним радом на концептуалном стрипу и бројним изложбама у СКЦ-у у Београду, Дому културе у Чачку, позоришној дворани Битеф-а. Учесник је бројних групних изложби, истакнутих колонија, као и ликовне радионице Цитадела у Паризу, заједно са Кемалом Рамујкићем и Божидаром Дамјановским. Добитник је прве награде на изложби Мали пролећни анале у Чачку (1993), као и награде Grand Prix, прве награде за слику Портрет Ане Марије са водомаром на Седмом међународном бијеналу У светлости Милене у организацији Галерије Милена Павловић Барили из Пожаревца (1997). Ту слику је откупио Народни музеј у Београду за своју збирку. Поред поменутих, добитник је награде Рачанска повеља, Фондације Рачанске баштине (2009), као и награде Момо Капор (2012). Живи и ради у Београду.
КАКО САМ ПОСТАО СЛИКАР Сваки читалац ове књиге сасвим лако ће уочити да у њој није било места ни за једног мултимедијалног уметника. Из једноставног разлога – јер је овде реч о сликарству. Као лаик, од првог дана када су почели да нас запљускују таласи из европских метропола, са којима је на сцену ступио концептуализам, питао сам се да ли је то уметност. И даље не знам да ли је то уметност, али знам да није сликарство. А овде, као што рекох, било је места само за сликаре. За избор сликара које сам одредио да се нађу међу корицама ове књиге, преузео сам личну одговорност. Та одговорност је мој осећај да бирам вредности, и он (осећај) ме је водио кроз лавиринте разноликог стваралаштва. У том лавиринту негде је било сасвим лако одлучити се. У ту групу свакако спада Владимир Дуњић, који је стасао у изузетну појаву српске уметности. Усуђујем се да кажем да је он један од оних сликара који ће остати. Та помисао је у складу са одлуком Народног музеја Београда, из 1997, да за своју збирку откупи слику Владимира Дуњића Портрет Ане Марије. И не само због тога. Али, ипак то препустимо времену. Оно што је већ сада сигурно јесте да је Владимир Дуњић, истакнути српски сликар, који је прошао многе стилове из историје уметности, али је увек успевао да остане свој и оригиналан. Зато је Вла-
24
димир Дуњић задобио легитимно право да га назовемо уметником кога ће бити немогуће заобићи у проучавању новије историје уметности. А како је све почело? – Мислим да је то занимљиво. Мој отац Јеремија, учитељ, учинио је нешто што иначе човек ретко чини: одустао је од свог животног позива, од сна који је сањао – да постане сликар. Увидевши да неће да постигне оно што је наумио, одустаје од платна, четке, боје, и све то, заједно са штафелајом, предаје мени. Имао сам тада само десет година и наравно да мој отац није ни слутио да ће тиме предодредити мој животни пут. Сликарски алат ми је подарио, понајпре, да ми то буде играчка. Не знам да ли сам због тога постао сликар, али, ето, то је био неки мој почетак. Осврћући се на ову епизоду из живота Владимира Дуњића, склон сам да замислим да метафизички уплив некога ко је одустао од сликарства, оснажује онога ко је на сликарство пристао. Отприлике овако: „Ако ти ниси успео, ја ћу“. Дакле, тако гледано, отац Владимира Дуњића му је, макар и ненамерно, предао завет. А данас, када је Владимир Дуњић израстао у изузетну појаву српске уметности, он је свог осамдесеттрогодишњег оца натерао да после толико деценија, поново узме оловку и папир у руке и наслика Маркса и Енгелса, које је Владимир спаковао у своју чувену поставку кутија у којима група моћника и поданика, осионих и уплашених, починилаца и жртава, залеђених у времену, стоје потпуно међусобно измирени. Прстом судбине, том циклусу великог сликара допринос је дао и његов отац Јеремија, који се, њему за љубав, вратио, макар и за тренутак, тамо где је стао пре више деценија после подвргавања сопственом суду да неће успети у ономе што је замислио. Други период који је, можда, предодредио животни пут Владимира Дуњића, десио се 1975. и 1976. године. Тада је, прво, са Миленком Пајићем основао Студио за нови стрип, а следеће године у Јелен Долу почиње да се дружи са Бранком Кукућем, који му отвара чудесни свет фантастике и указује му на Леонида Шејку. Те године (1976), Владимир Дуњић уписује Ликовну академију у Београду. – Иако сам успешно положио пријемни испит на Академији и био примљен, и даље сам био окренут интензивном раду на концептуалном стрипу и бројним изложбама: од СКЦ-а у Београду до Дома културе у Чачку и излагању у просторијама Битеф-а. Заиста смо имали изванредних успеха у тој врсти уметности, тако да сам сликарство оставио, некако, потпуно по страни. Године 1979. доживели смо врхунац успеха, у Загребу, на великој ретроспективној изложби Студија за нови стрип у Галерији савремене уметности. Завршни циклуси су били: Мапа царства, Рат са ждраловима, Картотека Алеф… После изложбе одлучио сам да напустим рад у Студију за нови стрип и потпуно се посветим студијама сликарства. Владимир Дуњић са успехом завршава студије, Факултет ликовних уметности (1981), и већ следеће године постаје члан УЛУС-а. Одлази на одслужење војног рока у Ниш, где је нацртао свој чувени лавирани цртеж Пужеви из шуме симбола, који је, гледано са овог временског растојања, од тридесет година, био иницијација у изградњи његовог стила. Нажалост, немајући избора, следећих година (од 1984. до 1988), проћердао је нешто од свог великог дара, бавећи се дизајном, по разним штапмаријама. Иако
25
је све време упорно сликао, то је период изгубљеног времена за тако колосалног сликара. У тим годинама „потуцања“ по Србији, изгубивши леп изнајмљени атеље, сместио се у Чачку, у импровизованом атељеу, тачније – у остави за зимницу од три квадрата (!) у коју могу да стану само цртаћи сто и столица, са прозором с леве и вратима с десне стране. Међутим, Владимиру Дуњићу такви услови нису ни најмање сметали. Напротив, та невољно изабрана просторија од свега три квадрата преобразила се у архетип Дуњићеве личне митологије, што излази на видело у његовим многим сликама, као мајушне нише у којима пребивају разни чудаци, занесењаци, оронули маргиналци, тривијалне сподобе… Гледајући те чудесне мајушне нише Владимира Дуњића, сетим се речи уваженог књижевника Милана Комненића који је, у монографији о овом сликару, између осталог, записао и ове речи: „Остаће тајна како је од тесноће једне оставе сликар доспео до визије општељудске тескобе“. И данас Владимир Дуњић ствара у невеликом простору. Реч је о омањем стану у једном од новобеоградских блокова, где је све сређено „под конац“. Ту можете видети само неколико гомилица пигмената, платна у раму, букетић четака, тубе са бојама… Све је аскетски уредно. При првом сусрету са истакнутим сликаром видите да понајвише држи до тачности и дисциплине. Његов сензибилитет је изразито трезвен и интелектуалан. Уметник благог стрпљења и велике љубави према занату. Деценије иза њега испуњене су преданим, посвећеним и сконцентрисаним радом. По цео дан је у атељеу: смишља, промишља, и седа за бело платно са магловитом визијом шта би то требало да наслика. У току рада дешавају се неочекиване ствари, магла нестаје, и слика је готова. – Мој кредо је да слика мора да зрачи дугорочно на људе свих професија. То није лако. Неком сликару се то деси већ у раној младости, неком касније, а неком, нажалост, никад. Ја сам „експлодирао“ у својим четрдесетим годинама. После тога сам ишао из сна у сан. Како који сан ми се јави, ја га остварим па идем даље, и све тако… Владимир Дуњић је заиста изузетно интелигентан стваралац, који је способан да се мења и да непрестано напредује. Неколико циклуса је потпуно заокружио, али му се непрестано намећу нове теме и намећу нови мотиви. Тако је прошао многе стилове из историје уметности, али увек успевао да остане оригиналан и свој. Због свега тога сви поклоници његове уметности увек с великим нестрпљењем очекују следећу етапу његове сликарске авантуре. Остварење неког његовог новог сна.
26
Мој кофер, 2011.-2012.
27
Софија, 2011.
28
Василије Доловачки
Став, посвећеност, личност, уз природну даровитост ка ликовном изражавању води у трагање за самим собом.
35
ОСНОВНИ ПОДАЦИ Василије Доловачки је рођен 22. априла 1960. године у Баваништу, општина Ковин. Основну школу завршио је у родном селу, а средњу у Ковину. Ликовну академију у Београду уписао је 1979, а дипломирао 1984. године у класи професора Зорана Петровића. Године 1987. уписао је постдипломске студије, а дипломирао две године касније (1989), у класи професора Мирјане Михач. Исте године организује самосталну изложбу у галерији Факултета ликовних уметности. Одмах следе самосталне изложбе у Музеју у Смедереву и Културном центру у Алексинцу. До данас је имао 52 самосталне изложбе и учествовао на преко 100 групних изложби. Члан је УЛУС-а од 1992. године. Добитник је многих награда. Прва признања добио је већ током студија: награду Љубице Сокић за слике малог формата, награду на манифестацији Дани студената као најбољи студент Академије и награду Петар Лубарда за цртеж на тему животиње. На изложби студената завршне године добија прву награду Никола Граовац за сликарство (та награда је подразумевала и значајну финансијску потпору). После завршених студија, више пута је награђиван на ликовним салонима у Ковину и Панчеву, последњи пут 2011. године. Живи и ради у Баваништу.
КАКО САМ ПОСТАО СЛИКАР Баваниште, велико банатско село иза Панчева, близу Ковина, је место где је све почело, где траје, и где ће се, највероватније, све завршити када је реч о уметничком делу данас истакнутог српског сликара Василија Доловачког. Још од забавишта, мали Василије је у свом родном селу, Баваништу, важио за доброг цртача. Од тада, па до завршетка основне школе, нико га никад у селу није видео без блока за цртање и бојица. Вукао је блок стално са собом и неуморно цртао све што му за око западне. Своја интересовања је заустављао, углавном, на животињама: паткама, гускама, коњима, кравама, псима, птицама, жабама, змијама. Цео тај животињски свет био је врло успешно, за тај узраст, представљен у цртежима малог Василија Доловачког. – Неко се истицао играњем фудбала, неко неким другим дечијим играма, а ја сам само цртао. И по томе био познат у селу. Али тада нисам имао свест да ћу бити сликар. Желео сам да будем зоолог. Маштао сам да у будућности стално будем у природи, са животињама, да радим свој посао око животиња и да их успут цртам. По завршетку основне школе Василије Доловачки уписује се у гимназију и ту добија предмет ликовно образовање. Већ у првом разреду гимназије са великим интересовањем ишчитава неке књиге из историје уметности и одушевљава се сликама појединих сликара. Рецимо, Рубенса. Тада му се јавља непоколебљива жеља да и он буде сликар. То је одмах, после читања тих књига, била његова коначна одлука. Родитељи се не противе његовој жељи али и не дају битнију подршку јер су
36
генерације пре тога живеле на земљи и од земље, па је „бити сликар“ за њих била велика непознаница. – Мој отац, иако је био писмен човек, сматрао је да, ако већ не желим да наставим породичну традицују и останем на земљи као одличан ученик, боље је да се одлучим да будем лекар, инжењер, правник. Бити сликар за њега је било потпуно „безвезе“. Сећам се, кад сам положио пријемни испит на Академији и кад сам се вратио у село, видим оца испред капије и, онако из даљине дижем руке у знак велике среће, а он, кад сам му се приближио, каже: „И шта ћеш ти сада да радиш? Да оцртаваш зидове и ходнике ових сеоских кућа!“. Наравно, касније се све променило. Већ на студијама, када сам почео да се истичем и добијам разне студентске награде, почели су да се поносе мноме. Василије Доловачки је, већ после завршеног трећег разреда гимназије, покушао да упише Ликовну академију. Знао је да неће проћи, али је хтео да све то види и проба како изгледа. Направио је „генералну пробу“, положио диференцијални испит, али у коначном одбиру, после пет дана полагања, није успео. Није га то обесхрабрило. Напротив. Следеће године, одмах после завршене велике матуре, цело лето се припремао за пријемни испит у онда чувеној школи у Шуматовачкој улици у Београду, која је припремала будуће студенте Ликовне академије и, на крају, од 400 кандидата, колико се те године пријавило за пријемни испит, нашао се на списку од свега 19 будућих бруцоша који су положили пријемни испит. – Тих пет година студија провео сам буквално на Академији. Радио сам од раног јутра па до касно у ноћ. Дешавало се да нас неколицину, који смо били предани раду до сатирања, домар замоли да изађемо јер треба да закључа врата факултета до сутрашњег дана. Било је то трагање за самим собом, које се наставило и после завршетка студија. Знао сам да са дипломом сликара тек треба изабрати начин и пут којим кренути. То је тај преломни тренутак, за који се многи, за време студија, нису припремили и зато касније потону. Више нико никад не чује за њих. И после завршених постдипломских студија остала је потпуна посвећеност девизи: трагање за самим собом. У том трагању за самим собом, Василије Доловачки се никад није заносио да ће постати сликар чије ће слике фасцинирати све. Знао је да такав сликар не постоји. Али се трудио да дејство његових слика на посматраче буде такво да јој се поново враћају. И да дејство буде увек исто: како сад тако и за педесет година. Знао је да ће ако то постигне, бити успешан сликар. Али пре тога је требало пролити много зноја, упорности, истрајности… – Треба имати став којем ћете бити посвећени без остатка. Без колебања и калкулација, уз свакодневни рад од 8 до 10 сати. У том случају можете очекивати неке резултате. А ако до њих дође, зенит се постиже између педесете и шездесете године. Данас, када имам 52 године, добро знам да сам одувек под појмом великог сликара и уметника подразумевао особу која има три битне карактеристике: 1. Природну даровитост ка ликовном изражавању. 2. Занат или познавање технологије медија којим реализује уметничко дело. (Ове две способности сам обично називао азбуком и граматиком. Научили смо да пишемо.) 3. Какву ћемо песму написати зависи од ширине, снаге и особености нашег духа.
37
Када прича о савременим токовима сликарства, истакнути сликар Василије Доловачки, каже да да оно што нуди права слика не може да замени никаква имагинација. Када станете испред праве слике, она одузима дах, а авангарда која се данас нуди је бекство од сликарства. – Има и покушаја да се лоша слика постави као врхунско сликарство. Зато се често класично сликарство не може видети у многим галеријама. Протерано је. Преплавила га је авангарда покушавајући да слику избаци као нешто превазиђено за ово време. То се сигурно неће десити и све је то, уствари, бекство неталентованих од праве слике. А њу је, заиста, тешко направити… И заиста, рећи данас да сликарство треба да постоји само као успомена на сликарство, на добро насликане слике из прошлости, јесте глупост и – ништа више. Но, на сву срећу постоје данас у нашем сликарству, у српској уметности, они уметници фигуративне вероисповести, попут Василија Доловачког, који „праве“ слике које су драгоцене како за онога који је слика, тако и за онога који је посматра. С друге стране, на жалост, њих нема много, па је, тако гледано, Василије Доловачки можда последњи веродостојни романтичар нашег савременог сликарства. Он је зрео, изграђен сликар чудесне надарености, са чврсто заокруженом иконографијом и фигуралном поетиком изнова романтизованог света. Пред неким његовим сликама застаје дах, без претеривања. У основи његовог сликарства стоји његова заокупљеност призором. Ништа мање није заокупљен призором на његовим сликама ни посматрач његових слика. Најмање што на његовој свакој слици можемо видети јесте једна топла, душевношћу прожета лепота. О сликарству Василија Доловачког писали су и пишу најпознатији ликовни критичари. Нигде нисам наишао на критику која одудара од мишљења аутора ове књиге. За ову потребу издвојићу један део о томе шта о његовом сликарству пише познати песник Драган Јовановић Данилов: „Мртва природа централни је мотив у уметничком бављењу Василија Васе Доловачког. У савременом српском сликарству нико као Доловачки није тако сугестивно претворио мотив мртве природе у свој особени белег. Прерано дозрела даровитост удружена са методичношћу рада, реда и концентрације, те сложене занатске елаборације, обележила је прве његове радове са овом темом. Сликајући мртве природе, Доловачки је развио своје сликарство до пуне зрелости. Северноевропски карактер холандске мртве природе, овај уметник је отоплио урођеним лиризмом и интуитивним осећањем за боју и племениту фактуру, те једном медитеранском озареношћу предмета приказаних „у засенку метафизике“ окружених са пуно тишине. Тако је у мртвој природи изнашао и развио један ликовни идиом који се не може опонашати и наследовати“. Тог и таквог сликара, Василија Доловачког, који је још за живота обезбедио легитимно право уметника кога ће бити немогуће изоставити у проучавању новије историје уметности, шта друго питати за крај ове приче о његовој особеној уметности, него да ли има још неостварених планова, када је сликарство у питању. – Да насликам још једну СЛИКУ. Добро сте разумели: још једну СЛИКУ!
38
Алегорија, 2009.
39
Мој отац, 2008.
40
Жељко Ђуровић
Ја сам онај који јесам.
41
ОСНОВНИ ПОДАЦИ Жељко Ђуровић рођен је 12. децембра 1956. године у Даниловграду, где је завршио основну и средњу школу. Студије сликарства, као и постдипломске студије завршио је на Факултету примењених уметности у Београду. Члан је УЛУС-а и Ex-libris друштва Београд. Члан је интернационалне групе уметника Figuration Critigue и групе Ande Exguis, Француска. Ради као доцент на предмету Цртања и сликања на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Имао је, до сада, преко 30 самосталних и око 300 групних изложби у земљи и иностранству. Заступљен је у 17 књига. Његови радови налазе се у Народном музеју у Београду (Кабинет графике), Интернационалном музеју за фантастичну уметност (Замак Gruyeres, у Швајцарској), Интернационалном музеју Ex-libris-a (Италија), као и у многим приватним збиркама у земљи и иностранству. Добитник је 10 награда. Живи и ради у Београду.
КАКО САМ ПОСТАО СЛИКАР Ево, признајем, када бих умео да сликам, сликао бих исто као Жељко Ђуровић. И то, пре свега, због жена. Жене су моја опсесија од када знам за себе. А ниједна слика коју потписује Жељко Ђуровић не да се замислити без женског створа. Сликарева еротска машта наменила јој је крунско место. Жена је племкиња, средиште, драж и отвор света. То исто и ја мислим. Но, како нисам сликар, а поготово како нисам Жељко Ђуровић, сликар заразне врелине, ужареног ока и огњеног духа чије је сликарство изазовно, опојно и заносно, ја се, као човек опседнут женама, задржавам на обрисима разблудне, природне и путене женске лепоте. Жељко Ђуровић, дакако, не задржава се превише на томе. Он иде даље, понире дубље, подиже копрену разоткривајући жену – Нарциса у свој својој самозаљубљености. Палета Жељка Ђуровића поручује да је у питању уметник који се бојом изражава, бојом трага и њоме слути. Незајажљив је у свом експлозивном и провокативном колориту. Његово сликарство, неспорно је, завређује понирање, удубљивање и откривање слојева и позадине у којима се могу пронаћи све сликарове тежње. Али то могу и знају само врсни познаваоци ликовне уметности, илити ликовни критичари. На жалост, или на срећу, када је у питању дело Жељка Ђуровића међународна критика увек погађа „у мету“ за разлику од неких наших ликовних критичара. Нека их, уметник се не узбуђује много због тога, навикнут од малих ногу да иде својим путем, притом ценећи све друге путеве. Познавао је и познаје све правце, све велике светске мајсторе, али се увек држао девизе: Ово сам ја! То, наравно, има своју цену, коју је Жељко Ђуровић свесно плаћао, али данас, када је на Олимпу, јасно се види да се може и тим путем стићи до жељеног циља. Да би читаоци ове књиге лакше разумели тај пут Жељка Ђуровића – „ово сам ја“, од његовог самог почетка, навешћу неке његове етапе, до данас. Он се, тај пут, свакако наставља и завртеће се на страницама неке нове књиге.
42
– На самом почетку мог животног пута знао сам да ћу бити сликар! Имао сам само четири године када сам потпуно био занесен сваком сликом коју бих видео било где: у новинама, на зиду, на разгледници. То ја увек поредим као кад нека данас славна пијанисткиња, присећајући се свог детињства, и оног чувеног „како је све почело“ каже, „од када сам проходала дирке клавира су ме привлачиле као магнет“. Моја мајка Олга је све то препознала у мени и била ми је „ветар у леђа“ од самих почетака. Купила ми је темпере чим сам пошао у школу и неке књиге из историје уметности. Касније ми је куповала све више тих књига тако да сам ја до своје осамнаесте године знао, познавао у детаље „комплетну историју уметности“. Ех, да су сви били као мајка Олга. Али нису. Нису хтели или нису желели, потпуно је свеједно, али је Жељко Ђуровић од својих првих слика, већ у основној школи, наилазио на неразумевање. Дакле, пут није био лак. – Сећам се да ми је замерано зашто небо не сликам плавом бојом. Касније је мој професор ликовног образовања, Никола Божовић, који је разумео моје слике, био њима одушевљен, али ми је стално постављао једно те исто питање: „Ко то теби ради?“ Све је то ишло дотле док нисам, на његов захтев, направио једну слику пред његовим очима! Али, онда је, кад је била у питању теорија, настао нови проблем. „Одакле си то преписао?“, говорио ми је све док му једног дана нисам рекао да ја све то знам већ две-три године и да у кући имамо једну собу коју смо звали „велика соба“, коју ми је мајка опремила за сликање и да у њој имам гомилу књига из историје уметности које сам све прочитао – у детаље! После тога је мој професор ликовног основао ликовну секцију, у којој сам ја наравно био „алфа и омега“. Секцију смо одржавали у кабинету професора Николе Божовића чији су зидови били потпуно попуњени репродукцијама слика великих светских мајстора. Био сам фасциниран изгледом кабинета па сам и због тога све слободно време проводио на ликовној секцији. Додуше, и зидови моје собе су били попуњени сликама, али мојим. Када је једном моја сестра од тетке довела своју другарицу да то види, ова је рекла: „Ово ја сањам од када знам за себе!“ То је била Соња, данас супруга Жељка Ђуровића, са којом има две ћерке: Диву (1987) и Тијану (1992). У средњој школи Жељко Ђуровић је већ био сликар. Сликар аматер, који је имао своје самосталне изложбе. Гимназија у Даниловграду имала је у својим редовима будућег великог сликара. Његова огромна жеља за стваралаштвом и даноноћно сликање било је примећено од свих. Професор ливовног Ратко Ковачевић-Пуро добро је знао какав бисер има међу ученицима. Чувао је све његове радове. Чувао је радове и неких других својих ученика, не знајући да је све то насликао његов најталентованији ученик. – Када сам завршио гимназију, професор Ратко Ковачевић-Пуро ми је једном приликом рекао: „Жељко, ја чувам све твоје радове. Али, да знаш, ниси само ти био јако талентован. Било је и других. И њихове радове чувам. „Погледао сам га, и таман када сам хтео да му кажем да сам ја свима у разреду сликао, али да сам морао да мењам стилове како не би приметио да иза тих слика стоји један аутор, он је по мом погледу све разумео и рекао ми: „А, значи тако. Добро. Сад се тек радујем јер видим да владаш свим правцима и техникама“. Када је Жељко Ђуровић дошао у Београд у жељи да упише Факултет ликовних уметности, рекли су му да би било упутно да иде прво на припремне часове код
43
извесног Сергеја Јовановића који је будуће сликаре припремао за пријемни. Већ први сусрет са Сергејем није мирисао на добро. – Послао ме је да купим храну за његову мачку. Био сам у чуду, јер ја, колико сам тада знао, тако је било код нас у Даниловграду, мачке једу оно што нађу по дворишту и улици. Али добро, отишао сам и купио неке изнутрице у касапници. Када сам то донео Сергеј је загаламио на мене рекавши да његова мачка не једе те ствари, те да сам провинцијалац и све у том смислу. Тако да је већ тада, тим случајем, који нема везе са сликарством, између нас откопана „ратна секира“. Када су почеле вежбе сликања, Жељко је, како је већ радио од своје прве слике у основној школи када небо није насликао плавом бојом, остао свој на своме и сликао онако како је осећао, све што његова уобразиља може досећи и пренети на слику. Када је професор, који је требало да га припреми за пријемни видео његов рад, осуо је паљбу непримерених речи за било кога, а камоли за једног педагога: „Сељачино, шта си ово урадио, ко те је научио да овако сликаш, ово је горе од ништа…“ – Нашао сам се у чуду. Било ме је срамота од осталих колега. Питао сам једну колегиницу шта да радим и она ми је дала неколико савета, који су били, онако, потпуно ван мог схватања сликарства, али сам је послушао и урадио једну слику по њеним саветима. Када је ту слику видео Сергеј Јовановић упутио је све могуће похвале. Нисам могао да верујем. Спаковао сам се и отишао. И, тако се Жељко Ђуровић пријавио за пријемни на Академији, напустивши припреме јер није желео ништа да мења у свом начину сликања. Са девизом „ ја сам онај који јесам“ од 250 кандидата био је осми на ранг листи, колико су те године и примали на Академији. И, наравно, и на факултету је остао оно што је био од малих ногу, када је исецао репродукције великих мајстора, лепио их у једну свеску и са њом ишао на спавање. То је била његова играчка за успављивање. – По цео дан сам проводио на факултету. За пет година нисам ни једном закаснио. Суботом и недељом, када су врата факултета била закључана, мој колега, Зоран Ивановић и ја смо улазили кроз прозор и сликали по цео дан. Жеља и страст за радом била је јача од свега. Али се опет, и на факултету, од стране професора, појавио проблем који ме је пратио од почетка. Желели су да променим свој приступ сликарству. Нисам се, наравно, дао. Говорио сам професорима да познајем дело Пикаса и осталих великих светских мајстора до у детаље, али да имам свој приступ сликарству. Али, ни професори се нису дали тако лако. Тек на трећој години један професор му је рекао „ти си опасан“ и дозволио му да слика како хоће. Тако да данас Жељко Ђуровић каже да је од треће године, када је пред професором „просуо“ све своје радове и рекао: „То сам ја и само тако ћу да сликам“, добио пуну слободу свом приступу сликарству. Ту, негде, већ као студент треће године имао је своју прву самосталну изложбу. – Када сам уписивао студије знао сам да је успешан сликар само онај који ради оно што жели и може да живи од тога. Предвидео сам да ћу у томе успети већ после треће године студија. Нисам се преварио. Зато сам оцу и рекао: „Издржавај ме до треће године, а за после не брини“. Од тада се рађају и настају непредвидиве и запањујуће слике Жељка Ђуровића. То је она бајковита стварност која нас изводи из света конвенција и стереотипа и
44
увлачи у просторе немира, побуне и чуда. После тридесет и више година рада, тих мириса боја и звукова на његовим сликама има толико којима се, ево, сада и посматрач, уз њиховог творца, слободно креће и суверено влада. Зато, ваљда, Жељко Ђуровић и добија поруке од љубитеља свог сликарства следеће садржине: „Кад сам у депресији ја идем на ваш сајт и гледам ваше слике“. Зар треба веће награде за сликара који је често био киван на своју срећу јер је морао све сам да уради, без ичије помоћи, крвавим радом. Сада многобројни конзументи његових слика то не морају. Имају слике Жељка Ђуровића. Он је један од малобројних, међу великим бројем протагониста, који је својим зрелим остварењем задобио легитимно право да га назовемо уметником незаобилазним у проучавању новије историје уметности.
Афродита, 2009.
45
Неки нови анђели, 2006.
46
Александар Луковић Лукијан
Бити пријатељ са свима, колико је то могуће.
95
ОСНОВНИ ПОДАЦИ Александар Луковић-Лукијан, сликар и графичар, рођен је у Београду 1924. године. Академију за ликовне уметности и постдипломске студије завршио је у Београду 1952. године. Први пут излагао је у Београду 1948. године са групом Самостални. Од тада учествује на свим значајним изложбама у земљи и иностранству. Више година водио је Графички колектив у Београду. Један је од оснивача Децембарске групе. Са Међународном групом графичара XYLON излагао је графике у многим градовима Европе, Азије и Јужне Америке. Од 1948. до 2010. године имао је око 50 самосталних изложби слика, графика и цртежа у земљи и иностранству. Године 1960. изабран је за доцента, а 1975. за редовног професора на Факултету за ликовне уметности у Београду и на тој дужности остао до 1985. године. Седмојулску награду Србије добио је 1961. године. Accademia Fiorentina Delle Arti Del Disegno у Италији изабрала га је за почасног члана 1963. године. Слике му се налазе у Народном музеју и Музеју савремене уметности у Београду; музејима у Вршцу, Пожаревцу, Зајечару, Старом Бечеју, Чачку; у галеријама Зрењанина, Суботице, Ниша, Лазаревца, Крагујевца; у Спомен-збирци Р. М. у Новом Саду; у приватним збиркама у Берлину, Њујорку, Орегон Колеџу, Каракасу, Луцерну, Лондону… Преминуо је 10. фебруара 2014. у Београду.
КАКО САМ ПОСТАО СЛИКАР – Ликовни живот је дивно игралиште духа. А дух је у својој кући тек кад се игра. Уметност је један од најзаноснијих облика игре. То ја, Александар Луковић-Лукијан, добро знам. И, чини ми се, увек сам знао. Али, такође сам знао да је веома тешко постати сликар! Сликар се не постаје дипломом завршене академије. Прво, морају да постоје услови за рад. То је оно основно, без чега нема почетка на том путу, тешком, мукотрпном и неизвесном. А тешко их је обезбедити без добре материјалне базе. А ако у томе и успете, то је тек почетна тачка, претпоставка да имате шансе да постанете сликар. Настаје пут тражења себе у себи. Открити радом свој свет у себи. Преписивање стварности! Постоје за то два начина: сликати слике и правити слике. Узмимо пример сликања фигуре. Ту је, пре свега, потребно посебно образовање. Ја сам, рецимо, сликао коње и морао сам да знам њихову анатомију да бих извукао суштину на слици. Имао сам једну књигу – Анатомија коња – коју сам чувао као Јеванђеље и из ње сам узимао све што сам касније уносио у сликање коња. Добијао сам велике похвале за све те моје насликане коње. Ето одакле та успешност сликања коња. Не из моје обдарености када је сликарство у питању. Обдареност је општа ствар. И ништа не бисте урадили само са њом. Упоран и огроман рад доноси резултате. Ако донесе! Процентуално гледано, 25% је обдареност, а 75% огроман рад на том путу развоја, тражењем себе у себи. То тражење себе у себи подразумева, пре свега, да случајно не посегнете за туђим решењем. Онда је
96
то понављање. А оно је обавезно лошије од онога који је већ имао таква решења. Тога се морате чувати. Нико никад није постао сликар ако је посегао за туђим решењима. А да би то избегли морате, поред великог рада, да учествујете у културној средини у којој живите. Морате пуно да читате дела других познатих уметника. Морате да имате високо образовање. Све то спада у дуг период формирања личности. Срећом, све те законитости на путу да постанем сликар одмах сам прихватио. – Нисам имао „ветар у леђа“. Рођен сам у веома сиромашној породици. Ми у кући нисмо имали, рецимо, ниједну једину књигу. Али, од када знам за себе имао сам унутрашњи нагон за цртањем. И тако, док су се друга деца играла, ја сам цртао. Отац ми је то дозвољавао из једног јединог разлога – да буде мир у кући. Плашио се мојих несташлука. Дакле, не из разлога да ми да подршку да једног дана будем сликар. О томе се у нашој кући никад није разговарало. Уосталом, мене је улица оформила. Волео сам да посматрам скупине људи. И тако, приђем некој групи старијих и посматрам их, кад одједном „ћушка“, уз коментар: „Бриши клинац“. Улица ме је учила животу. Волео сам и стрипове. Међутим, како моји нису могли да ми их купују, скупљао сам по улици бачене. Они су најчешће били изгужвани, поцепани, фалило им је неколико страница или корице, али то мени није сметало. Онда сам то исецао, лепио, пресовао… Колико је у том мом одрастању на улици било среће да не скренем на погрешну страну!? Па, знате шта, ми се делимо на добитнике и губитнике. Све зависи од околности у којима се човек налази. Али, ипак, ту је пресудан карактер. Он одређује позиције у животу човека. Зато, када се набраја таксативно шта све сликар мора да поседује – осим талента – да би постао сликар, ја увек кажем: не треба ту много набрајати. Потребан је само став и личност. Ако имате то, онда имате и шансе. Дужину времена када ћете постати сликар од интегритета не може вам нико одредити. Али шансе су велике. Ја сам, рецимо, 13 година учио сликарство! Тражио сам себе у себи. све док нисам увидео аналогију циркуса и живота. тада сам почео да сликам људе као кловнове. То је наишло на велику критику, али био сам упоран. Значи, имао сам СТАВ. Нисам се обазирао на негативне критике. Знао сам да треба велики ментални напор да људи не поједностављују ствари. „Он је сликар који слика циркус“ – говорили су чак и најугледнији ликовни критичари. Данас могу да кажем да сам истрајао. И то је сасвим довољно за један живот. Ето, зато је, између осталог, ликовни свет Александра Луковића Лукијана интелектуално јединствен у српском сликарству: без узора и без следбеника! Његови изграђени вредносни судови, оригинални поглед на свет уметности, тешко ће се поновити. Он је самосвојан и другачији.
97
Поздрав лутки, 1982.
98
Градитељи, 1980.
99
Сољење памети, 1974.
100
Слободанка Ракић Шефер
Мрзети некога је бесмислено одливање енергије. Бити честит и бавити се само собом.
153
ОСНОВНИ ПОДАЦИ Рођена је 27. јануара 1953. године у Дуваништу. Завршила је Факултет ликовних уметности 1976. и постдипломске студије 1978. године у Београду. Члан је УЛУС-а и члан Друштва српских уметника ЛАДА. Учествовала је на неколико стотина колективних смотри код нас и у иностранству. Приредила је око 90 самосталних изложби по целој Југославији и неколико ван земље. Добитник је више награда за сликарство. Њени радови се налазе у музејско-галеријским установама некадашње Југославије, између осталих у: Народном музеју у Београду, Народном музеју у Шапцу, Народном музеју у Крагујевцу, Народном музеју у Новом Пазару, Народном музеју у Краљеву, Дому културе у Ивањици, Музеју Јагодине, Музеју града Београда, Музеју минијатуре у Горњем Милановцу, Легату Јефимија у Трстенику, Галерији Боже Илића у Прокупљу, Галерији уметности у Приштини, Музеју у Пријепољу, Дому омладине у Скопљу, у колекцији РТС-а, Народној библиотеци Србије, Српском културном центру Св. Сава у Суботици, Модерној галерији у Ужицу, као и у многим државним и приватним колекцијама код нас. Од 2000. године већи део радова Слободанке Ракић-Шефер налази се у значајним колекцијама на свим континентима: од Јапана, преко Кине, Русије, у свим европским земљама, затим у Египту, Канади, САД-у, Бразилу и Новом Зеланду. О њеном раду, сликама и изложбама написано је преко 1500 приказа у каталозима, књигама, часописима, недељним и дневним новинама. Живи и ради у Београду.
КАКО САМ ПОСТАЛА СЛИКАР Ђаволски је тешко писати о Слободанки Ракић-Шефер, незаобилазном сликару у проучавању новије историје уметности, јер њен живот подсећа на богати ћилим у којем свака шара и свака боја имају подједнаку важност. И како онда, одвојити оно што је есенцијално, а на тему – КАКО САМ ПОСТАЛА СЛИКАР. С друге стране, велика је срећа што је Слободанка Ракић-Шефер поклоник дефиниције песникиње Весне Парун – „за све су крива детињства наша“ и онда то отвара пут ка причи о Слободанки Ракић-Шефер – како је постала сликар. Све је то преточила у својој књизи Испод стреје дедине колибе, коју је издала уз помоћ Министарства културе после много година мука. Али исплатило се. Књига је наишла на врло повољне књижевне критике, а оно што је још важније, открива темељ успеха Слободанке Ракић-Шефер. – Без детињства које сам имала не бих била то што сам. То је сигурно! Најраније детињство сам провела код баке Катарине и деде Драгослава у Липолисту, месту на петнаестак километара од Шапца. Сећам се, кад сам год излазила на улицу да се играм, међу децом је настајао мук! Покушавала сам да их купим и добијем њихову наклоност делећи им бомбоне или чоколадице, али није вредело. Онда сам
154
увидела да ни мене баш не занима њихов начин играња: стално су у рукама држали неке луткице које су љуљали, превијали, увијали. Сувише монотоно и досадно за моју тадашњу машту. Зато сам се одвајала и почела да цртам по прашини. То цртање по прашини је врло битно за моју даљу љубав према сликарству. Пресликавала сам дедино двориште: кокош, петла, обор, свиње, стају и наравно омиљеног пса Жућу. Тако сам се од најранијег детињства окренула сама себи и лети пресликавала дедино двориште, а зими би, уз пуцкетање шпорета, ишарала све по кући: фотографије, књиге, па и зидове. Све би то мој деда и моја баба гледали са благонаклоношћу, а ја сам тако од најранијих дана нашла свој свет. Деди сам већ тада рекла да ћу бити живописац, што он није одобравао мислећи да су то људи који само осликавају цркве и манастире. А ја сам, уствари, већ тада желела и знала да ћу бити сликар. – Била сам у петом разреду основне, када је мој професор ликовног Брана Жабаљац тражио да потпишем први рад који је касније окачио у зборници школе. Мојој срећи није било краја, а поготово кад ми је рекао да сам веома талентована и да треба да се што више посветим сликању. Убеђивао је и друге професоре да сам велики будући сликар, и да ми, ако треба, због тога прогледају кроз прсте када су у питању њихови предмети. Ја сам препоруку наставника Бране схватила веома озбиљно, тако да су ускоро сви зидови моје основне школе Вук Караџић били облепљени мојим сликама. Наставник Брана Жабаљац долазио је свакодневно у нашу кућу и убеђивао моје родитељи да треба да цртам и сликам сваког дана и да најмање три пута недељно долазим на ликовну секцију, на шта су се они хватали за главу. Ту негде, у седмом разреду основне школе, долази до одлучујућег момента који је усмерио животни пут Слободанке Ракић-Шефер. Наиме, тада је почела да одлази на часове сликања и цртање код госпође Маре Лукић, култне личности Шапца у то време, сликарке коју је ценио, на пример, један Јован Бијелић и чије слике поседују људи широм света. Код такве сликарке, која је за малу Слободанку била права фасцинација, одлазила је на часове сликања и цртања у периоду од 1966. до 1968. године. Такорећи, до уписа на Академију. – После завршеног првог разреда гимназије, госпођа Мара ме је упутила и препоручила Цуци Сокић, рекавши ми: „Ако мени не верујеш да си даровита за сликање, отиди до професорке Љубице Цуце Сокић, па нека ти она каже“… Када сам се нашла у кабинету велике сликарке Цуце Сокић и донела јој својих око 130 радова, она их је стрпљиво листала и на крају позвала свог тада најталентованијег студента, Сафета Зеца. „Зеко, дођите да видите ово“. Знала сам да сам „прошла“, али је одмах уследио хладан туш: „Али ја желим да ви прво завршите гимназију“. Снуждила сам се, али је одмах стигао ветар у леђа: „Ја ћу да пратим ваш рад, све до уписа на Академију. Свака три месеца ћете да ми долазите и доносите ваше радове да их погледам“. Одлепршала сам назад у Шабац… Тако је и било. Слободанка Ракић је на пријемном на Академији, међу великим бројем кандидата, прошла као четврта на ранг листи, и постала студент професора Александра Луковића-Лукијана. Последњег дана у класи професора Александра Луковића, који јој је предавао цртање, добила је од њега препоруку: „Децо,
155
научили сте да цртате, предлажем да на сликање одете код колеге Младена Србиновића“. Слободанка Ракић је, као и увек, морала да пита: „А зашто баш код професора Младена Србиновића?“ „Зато што после моје оштре „тортуре“ треба да разиграте машту, да се опустите и пронађете себе. Он је најкомпетентнији да вам у том смислу помогне“ – био је одговор угледног Александра Луковића-Лукијана. – Ипак, ја не бих била ја, да не урадим по своме. Изабрала сам да трећу годину завршим код професора Ђорђа Бошана. На такву одлуку највише је утицао старији колега Велизар Крстић код кога ми се свидело његово сочно сликарство и квалитетна моћ боје на његовим сликама. Рекао ми је да је то научио код професора Бошана и додао да ћу законитости боје најбоље научити код њега. Била сам убеђена да сам у праву али нисам имала среће. На самом почетку моје треће године професор Бошан се разболео и после болничког лечења отишао у пензију. И тако је Слободанка Ракић на трећој години студија остала „на празном ходу“, потпуно немоћна и потиштена. А једва је чекала, после две године цртања, да прослика. Боја ју је мамила као зрела воћка која виси на грани неког виртуелног дрвета и само чека да је она убере. Видевши је тако снуждену, тадашњи асистент професора Бошана, Мома Антоновић предложи јој да пређе код професора Младена Србиновића и да више не губи драгоцено време. Имала је страх да ли ће је професор Србиновић, после свега, примити, али Мома Антоновић јој је обећао да ће „припремити терен“, што је и урадио и једног преподнева је ухватио за руку, одвео код професора Младена Србиновића и рекао му: „Професоре, ово је студенткиња о којој сам вам говорио“. Професор ју је питао да ли је сигурна да жели баш код њега да настави студије и зашто. „Хоћу да постанем сликар и само ви можете да ми помогнете“. „Добро, ако је тако“. Прегледао је њене радове и кратко рекао: „Примљени сте, преселите се још данас у моју велику класу, замолите колеге да вам направе место, а администрацију ћете средити кад стигнете“. На крају студија код професора Младена Србиновића, Слободанка Ракић добила је десетке и из цртања и из сликања. Када је отишла да захвали професору он јој је рекао: „Не будали, то си ти заслужила! Веруј у себе и све ће бити у реду. Постаћеш сликарка!“ – Схватила сам да таленат који ми је Бог дао немам право да проћердам. Да морам то да вратим и сталним упорним радом тражим себе у себи. Мислим да сам на том путу још пупољак и да се нисам развила у ту ружу. Ко год је имао прилике да се сусретне, макар једном, са сликарком Слободанком Ракић-Шефер, исто то мисли, видевши при првом сусрету њену огромну енергију, широки осмех, срдачност, неизвештаченост, љубазност и непосредност у опхођењу. А тек ако сте у прилици да будете окружени њеним сликама које сваком посетиоцу шаљу другачију емоцију, биће вам потпуно јасно зашто Слободанка Ракић-Шефер за себе каже да нема ни „с“ од скромности. Ми бисмо само додали: с правом.
156
Здравица за њих двоје, 2008.
157
Озвездана, 2010/11.
158
Раде Станковић
„Оно што може бити и не бити увек се, на крају крајева, покори ономе што мора бити. “ – Иво Андрић „Треба да се одрекнеш готово свега што остали људи имају ако очекујеш да урадиш нешто што вреди, јер живот човека који ствара је најусамљенији живот који постоји.“ – Томас Вулф
179
ОСНОВНИ ПОДАЦИ Раде Станковић је рођен 1955. године у поцерском селу Метлићу. Завршио је Вишу педагошку школу – ликовни смер, у Београду. Члан је УЛУС-а од 1984. године. Заступљен је у књизи Радована Миразовића Ликовна уметност у Шапцу 1900–1980 и књизи Дејана Ђорића Стварност уметности. Почео је да излаже 1974. године и од тада је излагао преко 250 пута на самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству. Добитник је више награда за достигнућа у сликарству.
КАКО САМ ПОСТАО СЛИКАР Раде Станковић је рођени сликар! Кажем то из два разлога. Прво, од својих првих слика у којима је пронашао свој свет, стил и технику, он је остао неизмењен. Његова сликарска природа није подложна притисцима деструктивних сила и не пристаје ни на какве промене једног сликарског језика који има своју историју. Никакви нови трендови и сликарски манири у том смислу не могу на њега утицати. Он је ванредно дисциплинован уметник и крајње достојанствен у ономе што ради. Из овог првог разлога произилази и други разлог поводом тврдње да је Раде Станковић рођени сликар: такав какав је он је један од ретких у нашем сликарском свету (у овој књизи их има четворица) који не дозвољава да сликарство оде у заборав! Ништа није једноставније од предмета које слика Раде Станковић – зато они који прете да ће сликарство да оде у заборав и постављају питање да ли је данас још увек могуће овакво сликарство, не знају да је пролазна њихова способност да виде и доживе слику, а да је сликарство Станковића трајно. Заувек. Он слика старинске шкриње, сасушене плодове, свећњаке, прелепе тканице, лепо извезене старинске чипке, сталаже са пажљиво наслаганим јајима, исплетене корпе, старе лампе на гас, тестије, застареле пегле, вунене тканине, ручно прављене столице, старинске камине… Зато у том склопу обнове традиционалне естетике Раде Станковић заузима посебно место. Он је својим сликама изградио посебан, аутентичан стил, свој опсесивни свет предмета из топлог људског дома. Он слика стрпљиво, са пуно истанчаности. Раде Станковић, као сликар, никуда не жури. Његове слике настају споро, оне сазревају у тишини његовог атељеа, посматране његовим оштрим оком и сталожених мисли. Његове слике делују једноставно, али су снажно емотивне и великог занатског умећа, а мудрост јесте у томе што је пронашао властиту меру. Он је сликарски поета који никад не понавља одређени мотив већ уме да пронађе нове, њему опсесивне предмете. Раде Станковић ништа не препушта случајности. Упућен у тајне сликарске уметности, он своје опсесивне предмете испитује до најситнијих појединости. – Ето, и после толико година рада ја ни данас нисам свестан када сам постао зависан од сликарског опијата. Срећом, не знам откуд то, још као петнаестогодишњак добро сам знао да се сликар постаје, а планине су ту одувек.
180
Ако пак запитам себе самога, која је то непресушна потреба да се бавим сликарством, чини ми се да је судбинско одређење записано већ давно, пре рођења, у генетском коду. Све особине и својства су наслеђе од пра-прадедова. Као у зрну семена. Пише какав ће струк имати, и лист, и боју, цвет, и мирис. Поготову призори на сликама. Све је убележено. Из семена босиљка не може изникнути коприва. И баш тад, када му је, као петнаестогодишњаку однекуд речено да се сликар постаје мукотрпним, упорним и истрајним радом, а не само дипломом, Раде Станковић је решио да себи направи свој први „прави“ атеље, како би имао услове за дуготрајни, истрајни рад, не би ли постао сликар. Учинила му се згодном једна стара каросерија старог комбија, смештена у дну дворишта, поред породичне куће. Сместио је одбачену каросерију старог комбија на четири букова пања, столица са наслоном је добила улогу штафелаја, а сликарска столица била је расушени липов троножац. Каријера данас истакнутог српског сликара Радета Станковића могла је да почне… И почела је. Онако како је почела тако траје и данас: без осцилација, падова и маниризма. Његова уметност је сазревала у свом затвореном свету у коме нема места исхитрености и брзини. Од своје прве слике, па до данас, Раде Станковић никад ништа, када је у питању његова уметност, није препустио случају. Ванредно дисциплинован, упућен у тајне сликарске уметности, на својим сликама сваки детаљ осликава до краја. Ако погледате његове прве слике објављене 1974. године, и ове данас још под штафелајем, никакве разлике у том смислу нећете наћи. С тим што је тад, када је почињао под каросеријом старог комбија, био дакако непознат, а данас најугледнији ликовни критичари пишу да је његова уметност на трагу савршенства. – И данас, када у комфорном атељеу, и некада када сам почињао у „атељеу“ каросерије старог комбија, добро сам знао и знам да само истрајан рад, рад до сатирања, занос и истрајност, укратко – потпуна зависност од сликарског опијата може евентуално донети неке значајније резултате. Раде Станковић воли да каже сваком младом човеку који жели да пође путем сликарске уметности да мора знати пре свега, да се у атељеу не живи лагодно као пиле под кокошком, ма какав атеље имали, ма какве услове имали. Без лажне скромности цитира и речи свог угледног професора Милуна Митровића, да он као његов студент не припада његовом начину размишљања, али да ће бити један од ретких који ће наставити да се активно бави овим послом. Професор, познати сликар Милун Митровић, када је то говорио није ни слутио да је његов студент одлуку донео још у петнаестој години када је испод каросерије старог комбија лети, када се лим угреје и преко 40, а зими спусти на око 20 степени испод нуле, сликао по цео дан! Од родитеља није имао „ветар у леђа“, али ни опструкцију. Отац би повремено долазио до његовог „атељеа“ са питањем: „Шта си нацртао?“ Раде би тада резигнирано процедио да нема ни на чему, ни чиме да слика. Али када би немоћни отац одмакао, одмах себи рекао у браду: Набавићу! То је већ она позната реч од само пет слова коју носе у себи само ретки – ХТЕТИ! Очигледан пример за то је сликар Раде Станковић за кога, као што сам већ рекао, један ликовни критичар у својој књизи пише: „Његово дело је израз сензибилитета уметника који је на прагу савршенства“.
181
Гледајући слике Радета Станковића не може се рећи да је овај ликовни критичар претерао ни у једном слову.
Доба предратне госпођице, 1992.
182
Испод чаршафа запис, 2001.
183
Сновиђење болесног Момчила, 2010.
184
У сенци успешних Новинар-публициста Бранислав Ковач рођен је 1946. године у Београду. Аутор је 16 књига. Од тога три о спортистима (Последњи гол Драгана Манцеа, Пикси – фудбалски великан, Квартет за Европу: Белодедић, Просинечки, Савићевић, Панчев). Затим осам књига о успешним људима разних професија (у свакој од 33 личности увек је био и по који сликар). Аутор је и једне књиге из тзв. урбане прозе (33 x под липама Пашиног брда). Онда су дошле на ред књиге из серије: 33 x како постати писац, 33 x како постати новинар 33 x како постати водитељ и сада књига која је пред вама – „Kако постати сликар? 33 x“. Као дугогодишњи новинар објавио је на хиљаде текстова у готово свим новинама оне тзв. велике Југославије (највише у издањима Политике), као и десетак фељтона, више ТВ и радио прилога (у радио емисији „Породица Јовановић“ – 100 прилога). Заступљен је у лексикону Ко је ко у Србији (издања 1991, 1995, 1996). Хоби му је био писање песама, па је тако, на Вуковом сабору, освојио награду за песму Без стране настране (1987). Заступљен је једном својом песмом у антологији сликара Милића од Мачве – Словар о одшелнику песмом Сликару мојих боја (1966). Добитник је годишње награде недељника Хупер (Политика), тада најтиражније новине за младе (1994). Бранислав Ковач је преминуо 08.12.2013. у Београду.
213
Портрет Бранислава Ковача, аутор Милан Милетић, 2012.
214
Садржај Срето Бошњак: Како постати сликар?
5
Никола Кусовац: Привлачно
7
Бранислав Ковач: Реч аутора
9
Момчило Мома Антоновић
11
Александар Цветковић
17
Владимир Дуњић
23
Божидар Дамјановски
29
Василије Доловачки
35
Жељко Ђуровић
41
Тијана Фишић
47
Драган Илић-Ди Вого
53
Љубодраг Јанковић-Јале
59
Мијодраг Јанковић
65
Зоран Јовановић-Добротин
71
Момчило Момо Капор
77
Велизар Крстић
85
Ратко Лалић
89
Александар Луковић-Лукијан
95
Даница Масниковић
101
Милан Милетић
107
Владан Мицић-Мицке
113
Стојан Миланов
119
Драган Мартиновић-Мартин
125
Горан Митровић
131
Јанош Месарош
135
Кемал Рамујкић
141
Јован Ракиџић
147
Слободанка Ракић-Шефер
155
Милан Сташевић
159
Милић Станковић – Милић oд Мачве
165
Ненад Станковић
173
Раде Станковић
179
Томислав Сухецки
185
Дамир Савић
191
Радислав Раша Тркуља
197
Милка Вујовић
203
Станко Зечевић
207
Белешка o писцу: У сенци успешних
213