Koma by Dobra knjiga

Mirjana Wiesendanger-Zdravković KOMA Izdavač Dobra knjiga d.o.o. Beograd, Kumodraška 362 Za izdavača Milan Milenković Goran Milenković Lektura i korektura Nada Mitrović Dizajn i prelom Olja Stanić Štampa Knjiga-komerc, Beograd Tiraž 1.000 primeraka Plasman 011/ 30 96 387 011/ 24 55 026 064/ 12 22 692 064/ 22 33 763

Mirjana Wiesendanger-ZdravkoviÄ&#x2021;

KOMA

Beograd, 2007

Noćas je videla glasnika smrti i čula pesmu umiranja, huk sove odzvanja njenom sobom dok ona misli da samo sanja.

Postoji u narodu praznoverje da sova najavljuje smrt na mestima na kojima se pojavljuje. Dolazi po mraku, i nestaje ponovo u njemu, ostavljajući za sobom onaj zloslutni huk nestajanja. Meni je lično simpatična. Šepuri se po mom stanu u obliku šparkasice, plišanog jastučeta, Sačinih crteža. Tako nevino okrugla i troma, sve i da hoće, ne može u meni da izazove negativno osećanje.

Mirjana Wiesendanger-Zdravković

Korača brzo ali graciozno, prema uglu ulice, mimoilazeći se s retkim prolaznicima. Obavijena gustom maglom i kapima kiše koje se otkidaju i poput bisera padaju u obližnju baricu praveći po njoj koncentrične krugove, koji rastu, sustižu se, postaju sve veći i gube se na ivicama, da bi ih zamenili novi, Nina zastaje primetivši na suprotnoj strani ulice crveno svetlo semafora. Čeka, i gleda tu čudnu igru boja po mokrim, blještavim trotoarima prelivenim čitavim spektrom boja, koje se razlivaju i utapaju jedna u drugu. Mora da je san svakog slikara da bar jednom uspe da dočara raskoš koja nastaje nekim zakonom fizike stvarajući prava remekdela, unikate, koji će zauvek nestati kada se trotoar osuši. Trudi se da kroz maglu raspozna lica vozača koji zaštićeni toplinom i udobnošću svog auta prolaze kraj nje. I sva ta lica su tako različita. Od sveže obrijanih i našminkanih, koja deluju motivisano, do neurednih i mrzovoljnih koja sa nekom gorčinom gledaju na put pred sobom. Ali svima im je zajednički onaj tako tipični, jutarnji izraz lake podnadulosti i opuštenosti mišića lica. Semafor preko puta pokazuje zeleno svetlo. Brzim korakom prelazi ulicu bacajući kratak pogled na prozore ordinacije. Oni svetle nekom čudnom ljubičastom svetlošću u ovom sivilu. Zvuci njenih visokih potpetica gube se u tom harmoničnom spoju kiše i guste magle, koja senzualno zavlači prste u njenu kosu i bezobrazno obavija svaki deo njenog tela. U hodniku zgrade sklapa kišobran sa koga se velikom brzinom slivaju kapi kiše formirajući u trenutku male barice. Ulazi u lift i penje se na treći sprat. Iz velikih ogledala kojima su obloženi zidovi, na izgled smireno, gleda

KOMA

u nju negovana i još lepa žena na početku četrdesetih. Gusta crna kosa, pomalo slepljena od vlage, svetle oči, lice na kome još uspeva da šminkom sakrije prve bore. Zadovoljna je svojim izgledom. Skladno građena, u izbledelom džinsu, kožnoj jakni i čizmama sa visokom potpeticom, izgleda nekoliko godina mlađe, mada to sama ne primećuje. Lift se bešumno zaustavlja i ona oseća te čudne damare i malaksalost, koja je tera da još jednom duboko uzdahne pokušavajući da svom licu da izraz ravnodušnosti pre nego što će pozvoniti. Ulazi u njegovu ordinaciju. On je pozdravlja ljubazno ali uzdržano, kao i uvek. Neki simpatičan haos vlada ovom modernom, skupo opremljenom prostorijom. Na veoma interesantno popločanom podu leži velika gumena lopta, šareni plastični obruči, rekviziti kojima ni ime ne zna, električni uređaji, sprave za masažu. Levo od ulaza veliki paravan sa scenom iz filma „Kazablanka“ sa Bogartom u prvom planu diskretno skriva krevet za masažu. Nasuprot prozoru, ogroman pisaći sto, sa kompjuterom i hiljadu sitnica koje tu možda i ne pripadaju, ali daju ovom prostoru onu simpatičnu ličnu notu. Na naslonu kožne, radne stolice, nonšalantno prebačena njegova jakna. U uglu, između stola i police sa knjigama, kao zalutalo, uzdiže se ogromno stilsko ogledalo, u kome se ogleda suprotna strana sobe. Njome dominira stočić za posetioce i dve kožne fotelje neobičnog dizajna, rad nekog, najverovatnije poznatog dizajnera. Na stolu, hrpa stručnih časopisa i nešto što ovoj prostoriji daje pečat, što je čini lepom, čak i u ovom sivom martovskom danu, velika vaza puna predivnih tamnocrvenih lala. To su prve lale koje vidi ove godine. I kao pravljene rukom, sve izgledaju isto. Ista veličina stabljike, iste somotske latice, čak su i zeleni listovi isto iz-

Mirjana Wiesendanger-Zdravković

vijeni prema rubu vaze. Lepe su. Bude u njoj neki čudan nemir kome pokušava da nađe uzrok kako bi ga savladala. Nina baca jedan kratak pogled kroz prozor i vidi samo maglu. Onu gustu, deprimirajuću, mističnu, koja guta velikim gutljajima sve pred sobom. Nestaju u njoj tramvaji, čije se sirene muče da probiju ovu sivu masu, nestaju koraci i glasovi ranoranilaca, svetla uličnih svetiljki i neonske reklame. Ona se tromo sliva niz novosagrađene objekte, i dole pri dnu, bivajući sve sivlja i gušća, kotrlja lenjo preko trga i zavlači u najskrivenije uglove još neprobuđenog grada. Nasuprot toj melanholičnoj slici, ordinacija je prijatno svetla i topla. Posledice pada sa skija dovele su Ninu ovde pre nekih godinu i po dana. Sećanja na to zimovanje u Ober-saksenu su još sveža, jer i pored brzog i uspešnog oporavka, po ovakvom vremenu oseća blagu ukočenost i bolove u kuku. Skrivena ispod velikih tamnih naočara, kojih se ne odriče čak ni po ovakvom vremenu i koje, krijući njen pogled, kriju u stvari njenu dušu, kriju ono što se duboko u njoj rađa, a što se svakim danom sve više ogleda u njenim očima. Posmatra ga bez reči. Visok, vitak, sa tek pokojom sedom na slepoočnicama, on je ona opasna kombinacija inteligencije, obrazovanosti, šarma, drskosti, erotike, hladnoće i osećajnosti istovremeno. On je ono što je godinama nosila u sebi kao sliku idealnog muškarca i našla upravo sada, kada je već mislila da tako nešto ne postoji. Njega sluša pažljivo, njega udiše halapljivo i on se po njoj razliva poput kiseonika i napaja svaku ćeliju njenog bića. Nina se boji svojih osećanja, diskretnog mirisa njegovog parfema i tih tamnocrvenih lala u ovoj prostoriji. One izazivaju jedno nisko osećanje zavisti i ljubomore. Kome su namenjene? Sa čijih će usana izmamiti osmeh?

KOMA

Zna da je glupo, ali te misli izazivaju u njoj tugu. Svesna je da je zaljubljena. Ne, ona nije zaljubljena. Ona ga voli iako to ne želi ni samoj sebi da prizna. Beži od tog saznanja koje je uvek iznova sustiže primoravajući je da se suočava svakodnevno sa njegovim dokazima. Zvoni telefon. On podiže slušalicu i razgovara. Nina uživa u boji njegovog glasa. Voli da ga sluša. Prati njegove poglede i pokrete, one koje često činimo sasvim nesvesno telefonirajući, i opet čuje zvonjavu koja se ponavlja još jača i upornija.

Otvara oči i susreće se s prigušenim svetlom ulične svetiljke, koje izdužuje i karikira senke u njenoj spavaćoj sobi. Komadi brižljivo odabranog nameštaja, stilska stolica sa čijeg naslona u mekim naborima pada njen jutarnji ogrtač, sve joj je tako blisko i poznato, a ipak drugačije. Shvata u momentu da nije u ordinaciji, da nema crvenih lala i njegovih negovanih ruku. Shvata da je samo sanjala. Seda na krevet. Provlači prste kroz crnu, dugu kosu i automatskim pokretom poseže za prekidačem male lampe sa njene desne strane. Svetlost se razliva, nežno i paperjasto, ruzičastim zidovima njene sobe. Ne zna koliko je dugo spavala, ali zna da više ni u snovima nije pošteđena svojih osećanja. Zagledana u neku zamišljenu tačku, po ko zna koji put se pita šta joj je sve ovo trebalo. Volela je sa 20 i voli sada sa 40. Dve potpuno različite ljubavi. Ona prva ra-

Mirjana Wiesendanger-Zdravković

zuzdana, pohotna, ljubav koja daje ali i traži, koja uzdiže i sunovraćuje, koja nagrađuje i kažnjava. Ova zrela i mirna, bezuslovna, čista, ne očekuje ništa, ne traži ništa, dajući sebe celu za uzvrat. Nina ne poseduje tu ljubav, već ljubav nju, izazivajući u njoj borbu razuma i osećanja. Krije je od njega, sebe, ljudi i Boga. Prolazi lagano, sve njoj poznate faze, očekujući da se jedanput, ničim pothranjivana, završi. Da, ona voli možda poslednji put u životu. I ova bol, razmišlja Nina, lepša je od one praznine koju godinama kao teret vuče za sobom. Ova bol ima sadržinu. Važno je što je mogla i smela da još jedanput oseti to treperenje na pomen njegovog imena, tu čudnu malaksalost u kolenima kada ga vidi, to sakrivanje osećanja, koje su oči odavale iza naočara. Imala je sve, a ipak nije imala ništa osim ove lude ljubavi, koja je pripadala samo njoj. Njemu najverovatnije nije bilo jasno zašto je onoga dana, ustavši sa stola za masažu, brzo se obukavši, dobacila odlazeći od njega: „Ja više neću doći.“ Nije mogla da podnese skoro fizičku bol od intenziteta tih osećanja. Morala je i ovoga puta da „pobegne“. Umesto njega sada ima samo snove. Vraća se u stvarnost svoje ružičaste sobe.

Sat pokazuje 3 i 10. Namerava da ponovo legne, kad iznova čuje zvono. Ovoga puta jasno razaznaje kućno zvono. Reneova strana kreveta je prazna. Na njoj je samo pogužvana

KOMA

posteljina i njegova pedantno složena pidžama. „Večeras ima dežurstvo, sigurno je u nekoj kućnoj viziti“, prolazi joj kroz glavu. A, da, seća se da ju je po navici poljubio i pričao nešto o nekoj sovi, što ona, onako pospana nije razumela. Uostalom nije važno. Pitaće ga kada se bude vratio kući. Zahtevajuće i nestrpljivo, zvono se ponovo oglašava. Ustaje i brzo navlači na sebe jutarnji mantil, vezujući ga u struku. Odlazi do kuhinjskog prozora, pomiče zavesu i gleda kroz tamu ne bi li prepoznala jutarnjeg posetioca. Redovi brižljivo parkiranih automobila, stabla već olistalih lipa i noćna tišina, karakteristična za ovo doba, ispunjavaju njen vidokrug. Svakodnevnu sliku remete samo parkirana kola kantonalne policije ispred zgrade. Nina se javlja na interfon. „Kantonalna policija. Otvorite molim vas.“ Taj tupi, metalni zvuk glasova izmenjenih interfonom unosi neku zebnju u nju. Drhtavom rukom pritiska taster i otvara vrata zgrade. Čuje se zujanje lifta koji se penje. Omotava još čvršće mantil oko sebe i pita se šta li to policija traži kod njih u ovo doba. Iz lifta izlaze dvojica policajaca, od kojih je jedan u civilu. Pokazuju svoje legitimacije. „Dobro jutro, gospođo Bruner, možemo li na trenutak da uđemo?“ pita onaj u civilu. Nina se pomera u stranu da bi ih propustila pokazujući rukom na dnevnu sobu. Ulaze polako i pogledom pretražuju dnevni boravak kao da nešto traže u njemu, a onda jedan od njih pita: „Gde vam je muž?“ „On nije kod kuće. Sigurno je u bolnici ili u kućnoj poseti“,

Mirjana Wiesendanger-Zdravković

odgovara Nina. Nastaje duga, mučna pauza i ona shvata. Ne pita ništa, želeći da bar na par sekundi produži ono vreme kada je sve bilo u redu. Zna šta će čuti, iako bi želela da nije u pravu. Slutnja i strah vladaju prostorom u kome troje ljudi pokušava da nađe pravi način i izgovori neminovno. Očima punim neverice kruži po sobi da bi pogled zaustavila na posetiocima. „Žao nam je. Jutros u pola dva je poginuo vraćajući se od pacijenta“, dopire do nje iz neke velike daljine glas mlađeg policajca. „Jeste li sami u stanu?“ Nina ga čuje, ali i pored sveg napora ne uspeva da odgovori na ovo pitanje. Nešto ju je steglo u grlu, skupilo sve glasne žice na gomilu i ne dozvoljava da odatle izađe ma i jedan ton. „Gospođo Bruner, čujete li me? Je li vam dobro?“ Još jedna kratka pauza u kojoj Nina uočava poglede koje policajci međusobno razmenjuju, a onda čuje svoj glas koji skoro ne prepoznaje. „Da, dobro mi je. Nisam sama. Moj sin je tu. Spava.“ Pravi dužu pauzu kao da nešto proverava, a onda dodaje još tiše: „Da, moj sin je sada sa mnom.“ „Možemo li šta da učinimo za vas?“ „Ne, hvala“, čuje sebe kako odgovara. Ne plače, što ovde i nije tako neobično. Švajcarci su poznati, kako mi to kažemo, po neemotivnosti. Imala je Nina prilike da prisustvuje u ovoj zemlji svadbama i sahranama. I jedan i drugi čin, koji kod nas Jugoslovena budi najjače emocije, izaziva suze radosti ili žalosti, ovde se obavlja per-

KOMA

fektno isplaniran do u sitnicu, ali bez onih jakih osećanja, koja ponekad znaju da izazovu čudne spontane reakcije. Prvo što je naučila došavši u Švajcarsku, jeste to da ne sme pokazati slabost. Ovo je zemlja za jake. Sve što je slabo i emotivno – nestaje. Opstaju samo jaki, držeći se zakona prirodne selekcije, ekonomije i profita. Kapitalizam u svom školskom obliku. Zakon ponude i potražnje koji reguliše pravac razvoja ove dobro organizovane zemlje oseća se na svakom koraku. Tok njenih misli prekida autoritativan bariton: „Leš je u Univerzitetskoj bolnici. Ujutru ćete ga morati identifikovati. Mi sada idemo ako ste sigurni da možete da ostanete sami.“ „Slobodno idite, sve će biti u redu“, odgovara Nina jedva čekajući da ostane sama. Odlaze. Ona zaključava vrata za njima i laganim, umornim korakom ide u kuhinju, gde sprema sebi ogromnu šolju crne kafe, prateći pogledom policijska kola koja se gube iza prvog ugla njihove ulice... Vraća se u sobu i seda u Reneovu omiljenu fotelju. A onda suze. Plače nečujno, ne želeći da probudi Sašu. Shvata svu tragičnost novonastale situacije. Ova će noć promeniti njen život na koji se navikla kao na udobne stare cipele.