Obretenije Novakovo

Библиотека ИСТОРИЈСКИ РОМАНИ књига 3.

Александар Живковић ОБРЕТЕНИЈЕ НОВАКОВО Издавач Добра књига доо Максима Горког 137, Београд За издавача Горан Миленковић Редактура и лектура Милан Младеновић Коректура Звездана Стојкановић Дизајн и прелом Оља Станић Штампа Elvod-print, Лазаревац Тираж 500 примерака Пласман 011/240 22 22, 011/24 55 026, 069/22 33 763 Copyright © Добра књига доо Сва права аутора и издавача су законом заштићена.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-31 ЖИВКОВИЋ, Александар, 1971Обретаније Новаково / Александар Живковић. - Београд : Добра књига, 2012 (Лазаревац : Elvod-print). - 222 стр. ; 20 cm. (#Библиотека #Историјски романи / [Добра књига] ; #књ. #3) Тираж 500.

ISBN 978-86-86013-17-0 COBISS.SR-ID 194176012

Александар Живковић

ОБРЕТЕНИЈЕ НОВАКОВО

Захваљујем се свим људима добре воље који су помогли издавање романа Обретеније Новаково.

1636. година, негде у Шумадији...

Иако је лето у годину добро загазило, киша која је падала данима, све је блатним глибом оковала, па је са тмурним, сивим облацима, све више на јесен подсећало. Када је после дужег времена напокон престала да пада, за собом је оставила глиб и по јаругама дубоке баре из којих се чуло непрестано крекетање жаба. Да је неко из даљине могао то да види, чинило би му се да густа храстова шума гори док под јутарњим зрацима испарава правећи парни облак над својим крошњама. Са лишћа се цеде капи тако да унутар шуме изгледа као да киша још увек пада, само мало слабије. Док се први зраци јутарњег Сунца пробијају кроз заостале облаке немарно расуте по небу и падају по мокрим храстовим листовима који трепере на благом поветарцу, негде у дубини шуме оглашава се својом песмом птица кукавица. Више самог трла1 у којем је због јаког пљуска, прошле ноћи, Новак заноћио, детлић јаким ударцима кљуна дуби буково стабло. Тупи ударци птичијег кљуна одјекују шумом те Новака буде и позивају да урони у ново јутро, у нови дан. Лењо се протеже на простирци од сламе, и трљајући очи, гледа оно што га у трлу окружује, као да то све по први пут види. Један троножац и ложиште над којим на веригама виси мали котао било је све што се овде могло затећи. Новак приђе вратима те повуче резу, дајући тако дозволу Сунцу да завири у његов мали свет. Изнад трла, до саме шуме пружа се велики луг, тако да се само трло од шуме не види док се не приђе на мање од десетину корака.

1 трло – колиба од лаког материјала

5

Обретеније Новаково

Идући поред луга ка шуми, Новак се запути према обору у којем је држао, како-кад, и до тридесет товних свиња. Ту их је хранио листом багрема и жиром кога је било у изобиљу. Када их с јесени добро ужири, тера их у оборе газда Јована који и сам гаји свиње. Јован са својим момцима узима свиње од људи из околине и тера их на север, где их код скеле продаје Мађарима. Када исплаћује добит, он од сељака узима интерес, а некад каже и да је нека свиња угинула све и ако није, те му је и ту чиста пара. Сељаци редом сви до једног знају шта им Јован ради, али опет су приморани да прихвате такав рачун јер се боје да му се било чиме замере, свесни да би их то оставило и без какве-такве зараде. Тај новац за њих је значио бољи живот, њиме су пазарили со, бакарне судове и алат, а од дубровачких трговаца маслиново уље, сушену рибу и платна. А ако новца за ове потрепштине не би имали, трампили би усољену свињетину и говедину. Осим за месо, Дубровчани су радо своју робу размењивали за сушене коже и луч, за које су опет у приморју велике паре узимали. Сељаци су део новца добијеног продајом свиња чували и њиме плаћали данак својим спахијама које је султан преко везира и паша поставио да владају сиротињом рајом. Спахија је данак узимао само од ожењених људи. Сељаци се договоре па данак покупе међу собом сами, те му га на ноге кући однесу. То је бивало с јесени, о Митрову дану, и тада би се спахији давали главница и десетак од кошница или вина, и од све рогате стоке. Новак је дуго и стрпљиво радио, проширио је оборе и више него удвостручио број утовљених свиња које предаје газда Јовану. Од када се оженио и сина добио, јутро га ретко у постељи затиче, а ноћ му касно долази. По цео дан ради, а посла доста, где год да се окрене види га око себе. Поред тога што је товио свиње, Новак се све више 6

Александар Живковић

бавио и пољопривредом, крчио је шуму око куће и претварао крчевину у обрадиво земљиште. Од посечених стабала, оних која су правоцепна и нису чворновита, правио је чабрице за сир и усољено месо, а ако наиђе на тополу правио је кашике и вретена, па то опет продавао онима којима треба, или трампио за њихову робу. Кућа у којој Новак живи мала је и ниска, покривена шашом и трском. У њу воде тако ниска врата, да се при уласку и изласку чини да неко клања не би ли кроз њих прошао. У соби, под од набијене земље, и неколико троножаца поређаних у круг око ложишта над којим на веригама виси котао. На зиду окачене тестера и секира, а поред њих икона светог Николе коју је Новак добио из манастира Вољавча у којем се венчао са Милицом. У углу собе стоје палије и клинови којима је вадио храстове пањеве и цепао стабла. На другом зиду висе окачени судови и јапунче од овчије коже. Испод њих велика шкриња у којој је кукурузно брашно од којег Милица прави хлеб и цицвару. Ормар и сточић уз велики кревет са сламеном простирком, и мања сламарица у углу за дете, било је све од покућства што се на први поглед могло видети. Иза куће, наслоњена на зид, настављала се штала чији се кров укосо спуштао до саме земље, па се чинило као да је из ње и израстао. Према шуми, гомила преврелог стајњака који у јесен Новак запрегом истерује на крчевине и разбацује по плитко узораној земљи. У самој штали Новак је имао једну мазгу и две краве од чијег је млека Милица справљала кајмак и сир. Краве су вукле запрегу и рало, а мазга је ваљала када је чупао пањеве и своје рукотворине од дрвета носио на пазар. Близу куће је био и бунар који је за врелих летњих месеци знао да остане без воде. Онда је Новак са мазгом натовареном судовима одлазио на шумски извор и ту узимао воду за кућне потребе и за појење стоке. Са тог извора је лети носио воду и за свиње.

7

Обретеније Новаково

У том крају кућа је било мало и беху поприлично удаљене једна од друге, али људи који су живели у њима били су увек спремни да једни другима, ако затреба, притекну у помоћ. Око сваке од њих, са годинама, шириле су се крчевине које су постепено претваране у плодне оранице, тако да је из даљине шума изгледала рањено, и чинило се да је по себи имала тамно-браон пеге које су временом бивале све веће и веће. Када се добро протегао, свукао је кошуљу тако да је остао го до појаса. Благи поветарац натера га да се најежи, и он се стресе читавим телом, као да са себе отреса тај непријатан осећај јутарње свежине. Пошто се умио сакупљеном кишницом из корита, Новак пође пут свог обора и полако биркајући ногом где ће стати, замаче у шуму. Са храстових крошњи још увек је капало, и њему неколико хладних капљица паде за врат и склизну низ кичму. Тај непријатан осећај натера га да огрне гуњ и сукнену кошуљу прикупи руком око врата. Идући блатњавом стазом препуштен својим мислима, Новак је био далеко од свега што га је у том тренутку окруживало. У мислима је видео себе како са својим момцима гони крдо свиња ка северу, како је он тај који тргује и на равне части добит дели. Видео је нову кућу, доле покрај реке, ограђену високим зидом од камена, и на огради тешку капију од храстових талпи. Замишља своје двориште пуно деце, а међу њима Милицу у господским хаљинама и себе како огрнут доламом1 под вињагом седи и пије ракију. Замишља како су га са свих страна окружиле њиве, а страном ка планини на ветру ребре му се виногради. Корак и по од чокота до чокота, а двеста их је у дужину и тридесет у страну. Поред саме реке пасе његово стадо, а колико је ту рогате стоке, десет пута више је оваца. Док корача, сетно се осмехује, јер готово да све то што за1 долама – капут

8

Александар Живковић

мишља својим очима види. Чак и сада, када би га ко на путу зауставио и питао га каквог све богаталука има, све би му он то до у танчине побројао, баш све онако како је у својим мислима видео. И сам би био убеђен у истинитост сваке своје речи коју би изрекао и не би био свестан да је у том часу лагао. Из тих мисли трже га призор који никако на овом путу није очекивао. Пред њим, на неких десетак корака, лежао је у блату њему непознат човек. Уплашен као да је видео самог духа, Новак је руком све јаче и јаче стезао оковратник кошуље и тиме несвесно себе давио. Када виде да му понестаје дах, другом руком отрже ову што је оковратник стезала, те дозволи плућима да се рашире и поново приме у себе живот. Ногу заривених у глиб окретао се час лево, час десно, не би ли спазио било кога, али осим веверица занесених својом игром у храстовој крошњи не виде никога. Тешко и невољно учини напор те своје ноге отрже грчевитом загрљају блата. Полако, као да гази по натрулом брвну, крену у сусрет том неочекиваном задатку, још пре рођења њему задатом. Да не окасни превише, у прави час да се појави баш ту и подигне човека из блата. Клече крај њега и полако му на страну окрену главу. Док га је поиздаље гледао већ му се јавила сумња, а сада, када му главу држи у рукама сасвим је сигуран да је тај што пред њим лежи Турчин. По оделу или по ономе што је остало од њега, дубоким чизмама од телеће коже и богато извеженом појасу, Новак би рекао да је младић господственог порекла. Под прстима осети да овај још чува своју топлину, да је још увек жив, те га полако окрете на страну, и тада виде да има дубоку рану на левом рамену. Скорела крв на ивици усана и распукла кожа изнад леве обрве сведочили су о разбојничком нападу на овог човека. Имао је 9

Обретеније Новаково

кратку, лепо обликовану браду, али због лица умазаног блатом, Новак није могао да процени године несретног човека. Блага језа натера Новаково тело да лагано подрхтава. Ваздух је удисао и издисао брзо, као да га од некога отима, а вратне жиле су му набрекле, па га гуше. Питања је превише, а он не зна са сигурношћу ни један одговор, или ни у један довољно не верује да би га себи наметнуо као одлуку. Ако га овде остави, растргнуће га звери, а његове остатке би могли да нађу они који га буду тражили, јер овакав какав је, господствен, морао је имати некога свог ко би трагао за њим. Може да га однесе у јаругу и удави у блату, али то је грех који Новак не жели на својој души. Могао би и да се окрене и врати у трло, или још боље, да оде право кући, али тек тада никада не би успео да га се отресе. Све док је жив, прогањала би га та мисао о човеку остављеном на милост и немилост. Ову прву, рањеник тешко да би дочекао поново, јер је милост то што га је Новак нашао. Ова друга била би му далеко извеснија и представљала би коначну пресуду Турчину и осуду Новаку да га гризе док је жив. Од свега би било боље да киша није престала да пада, и да је остао код куће са Милицом и сином, чекајући боље време да у планини обиђе своје оборе. Било би далеко боље и то да овај несрећник својим прогонитељима није бежао баш овом страном. Новак се по невремену ретко удаљава од куће, али јуче му живци нису дали мира. И сама Милица га је одвраћала од одласка у планину, али унутрашњи прогонитељ у њему од свега је био јачи. Сада, док клечи над човеком који лежи без свести, све му претходне могућности пролазе кроз главу и чине се бољим решењем од ове која је постала једини могући избор. Из тих искиданих мисли прену га гласно крештање креје које је одзвањало шумом. Грашке зноја му се сливаху са чела творећи сјајне кривудаве путиће на лицу.

10

Александар Живковић

Потражи на врату несрећника жилу куцавицу не би ли му живот напипао, мора да буде сигуран због свега што ће учинити, због свега са чиме ће се неминовно суочити. Свестан је да после овог јутра више ништа неће бити као пре, можда горе, можда боље, али исто сигурно не. Са муком под прстима напипава дамаре живота на врату. Још увек је жив, али му се груди једва приметно померају. На послетку наслони му уво на груди, па задовољан оним што је чуо, устаде дижући га себи на леђа као какву врећу. Рањеник није много тежак, али од почетног страха Новаку још увек не беху довољно очврсла колена, па нешто под теретом, нешто због блата, клеца и посрће на путу који од шуме води ка његовој кући. Идући кривудавом стазом, застаде неколико пута да се одмори и издува. Сео би тада на мокру траву и гледао у тело несрећника кога је на своја леђа и образ понео. Хладио је вреле шаке на мокрој трави па потом трљао врат и знојем орошено чело. Мисли су му искидане и ниједној не види крај, тек што му се једна јави, друга је потискује. Осети да му ваља веровати у оно што чини, мора да верује због себе, али и ради свих оних који ће прстом упрети на њега. А таквих, таквих ће бити највише, и он је свестан тога. Мисао да би могао остати сасвим сам наспрам читавог села сјури му леденац низ кичму, и стресе се као да тиме жели сумњу да отресе од себе. Подби руке под себе и устаде, при том му се оте тежак уздах, као да му од мисли које у себи носи већи терет и не треба. Ни сам не зна колико је дуго са рањеним Турчином на леђима силазио низ падину, али када је стигао близу куће, дан је већ добро одмакао. Изморен теретом, али и страхом, није имао одговоре на мноштво питања, ни на она која ће му поставити, а још мање на она која је сам себи постављао.

11

Обретеније Новаково

Милица је била стамена жена. Расла је у породици која није била богата, али и далеко од тога да би у нечему за живот битном оскудевала. Имала је дугу смеђу косу која јој је низ рамена падала готово до струка. Лице јој је било лепо и без икаквог њеног труда скретало на себе пажњу незнаних очију. Уста јасним цртама омеђена скривала су бисерно беле зубе, и сваки осмех тих усана био је као каква благодат која се изливала по свима онима којима је намењен био. Очи су јој биле зелене, дубоке. Новак јој је једном рекао да му личе на планинска језера о којима је као дете слушао приче. Он та језера никада није видео, али је сматрао да само таква могу бити и никако другачија. Из благостања у којем је рођена пристала је да дође у беду. Имала је и боље прилике, али Новакове очи и густа смеђа коса преломили су је на његову страну. Вредно су радили и све што сада имају, заједно су створили. Милица му је родила сина, сада му је већ седма година. Зове се Огњен и већ је почео да иде за кравама. Његове мале плаве очи дуго стајаху приковане за непознатог човека који без свести лежаше на трави пред кућом. За кратко упути поглед према оцу црвеном у лицу који је уз мајчину помоћ незнанца уносио у кућу. Са прага је гледао како га полажу на његов кревет. Мајка га покри дебелим губером и тада изађе из куће, а за њом одмах пође и отац.

– Шта си нам ово у кућу дон’о, мој Новаче? Угарак ил’ омчу, питам ја тебе.

– Ни омчу, ни угарак, већ рањеног човека. Кад га излечимо, широка му планина, а низбрдо раван друм! – док је изговарао ове речи, Новак није гледао у Милицу.

– Да, јашта него је тако! Никако другачије и не може бити, никако него баш тако како си ти умислио! А шта ако се омакне па га не излечиш? Хоће ли ти и Турци веровати као што ти верујем ја? Ил’ ће нас на репове коњске 12

Александар Живковић

рашчеречити, ил’ ће нам очи ослепити и руке пребити, па да просимо по ћупријама док не полипшемо од болести и глади.

– Слушај ме ти, жено, шта говорим! Ја нисам могао живог човека да оставим, па да му очи кљују орлови и врани гаврани, те да му џигерицу прождиру шумске звери. Чини ми се да је господског рода. Неко ће ваљда знати да награди наш труд и муку, а ако тога и не буде, срце ми је пуно што знам да своју нисам огрешио душу!

– Новак погледа час према кући, као да проверава да ли је рањеник чуо његове последње изговорене речи, час према Огњену који се држаше око мајчиног струка.

– Да л’ се питаш шта ли ће нам људи рећи? ’Оћеш да нам кућу изопштиш! Да се на нас скорева сав свет! Да нас пљују и проклињу ако ово све по злу пође! Ако ти није до мене и тебе, па пропаднемо и готова ствар, ал’ како ти није жао за Огњена? Да л’ си на њега један трен помислио? – Милица у лицу од беса доби готово црну боју, а очи јој као двосекле сабље севају. Од љутине не држи је место па кола по дворишту, све време климајући главом као да нешто и некоме одобрава. Огњен је у почетку ишао за њом, али уморен од тог бесциљног ходања, на послетку седе на пањ и посматраше своје родитеље онакве какве до тада није познавао.

– Шта ће свет рећи када чиним оно у шта верујем, никад ме није било брига, па неће ни сад’. Нека ме сви пљују до Бога, а нека је Он на мојој страни, а ја на Његовом путу, од Његове благости веће плате не искам!

– Аман, помену ли ти очас да је изгледа господског рода, па ће можда неко твој труд да награди? Сада ми причаш о благости са небеса, па ни сама нисам сигурна у које твоје речи да верујем!

– Пуста жено, да се са змијама уједаш, својим би их отровом поморила! На крају, ако ти шта није по вољи, ти га не гледај, ја ћу га сам неговати како умем и знам.

13

Обретеније Новаково

Да би учинио крај разговору који му је бивао све тежи и тежи, Новак се окрете и оде некуда низ друм. Бесом вођен, пуштао је својим корацима на вољу, а они су бивали све дужи и дужи, па би, да га је неко са стране видео, помислио да скаче са ноге на ногу, а не да корача. Ходао је дуго, а да у почетку ни сам није знао куда је пошао. За њега је било битно да прекине непријатан разговор и да одујми свој бес, али сада, када је већ добро одмакао, једна мисао прође му кроз главу. Рањеник сам од себе прездравити неће. Да би му зацелиле ране, потребни су мелеми и лековите траве. Зато се окрете и уместо ка селу, пође према кући баба Стане. За њу су говорили да је била вична брању лековитог биља и справљању мелема. Њена кућа је била изван села, готово на самом ободу густе храстове шуме. Живела је самотним животом, мимо света. У народ није силазила, а они су долазили њој када би им шта од ње затребало. Када је успевала својим мелемима и травама да излечи болесног, цело село је причало о још једном чуду исцељења, славећи старицу и величајући њено учињено дело. Тада их је прожимала радост што је такву каква је била имају у свом селу. Ако би баба Стана изгубила борбу са болешћу и десило се да болесник умре, правдали би то „Божјом вољом“, говорили би да је касно позвана у помоћ, и слично томе. Тада би се јављали и они који су једва чекали повод да старицу назову вештицом која би, да се они питају, могла да заврши и на вешалима. Овакви гласови су ипак били ретки и готово редовно се гушили у хору већине која је веровала у видарске моћи старице. Када је Новак стигао до њене куће, она не беше ту, али га ту нађоше и спопадоше пси који су га дуго облајавали и претећи на њега кидисали. Како је при себи имао штап, витлао је њиме у круг и тако растеривао насртљивце. По14

Александар Живковић

сле неког времена пси одступише и полегаше у полукруг пред кућом нетремице мотрећи на дошљака који једва дочека такав развој да се и сам повуче неколико корака у страну и заседне на један пањ, наслонивши се леђима на стабло дивље јабуке. Ни сам није знао колико је чекао јер га разоружа умор. Из сна га пробуди весео лавеж паса који су се умиљавали око своје газдарице и отимали о њену наклоност. Она им је љубав узвраћала милујући их по леђима чворновaтом мотком. Преко десног рамена носила је тканицу пуну лековитог биља. Мало је збуни изненадно Новаково појављивање, јер га у први мах, заокупљена својим псима, није спазила како дрема у хладу јабуке дивљаке.

– О, Новаче! Шта ли те мени доводи?

– Велика мука, моја баба Стано! Стисло ме са сви’ страна, подбило под груди па једва дијам.

– Видим шта причаш, од силне муке тврдо си засп’о, црни кукавче!

– Јесам засп’о, ал’ од премора, не од воље.

– Пусти сад то, него, говори шта те мени доводи. Да није шта неваљатно са Милицом, ил’ са оним малим, не дај Боже!

– Јок, Богу хвала. Они су ми добро, друга ми је мука. Стрефило ме оно чему се нисам надао, ни надао ни у сну сањао. Нашао сам рањеног Турчина у планини, па га донесoх кући да га не кљују птице и не мрцваре звери. Велим, ако га излечимо, добро је до Бога, а ако не успемо, сахранићу га како човеку доликује, а јок да му вукови развлаче кости по планини. Јопет... сматрам да од топлог губера, прездравити неће, но сам због тога и доспео код тебе. Велим, да пођеш са мном те му дан-два привијај твоје траве и мелеме. Ако буде бољитка, добро је. Ако не буде, бар смо покушали. Даћу ти две паре ако прездрави, а ако отпадне, каиш сланине и пресног сира. Шта велиш на то?

15

Обретеније Новаково

– Моје траве и мелеми могу да помогну онолико кол’ко им Бог дозволи! Ипак, знај да нису свемогући. Ако му да Бог, даће му и траве, без њега нема ни лека ни напретка… Ја сам сад из планине где сам биље брала. Има за ране, ал’ највише сам тражила за Дојчилову жену биље, порасла јој гуша па је дави. Ево теби ово биље те га носи Дојчиловој кући. Кол’ко у’вати у шаку, нека мете на ватру да кува све док не избије кључ. Нека му Драгиња то пије док је топло, а оне скуване траве, кад мало ладну, нека превија на гушу и нека не брине. Брзо ће јој лакнути, а проћ’е јој у цело за десетину дана. Ти иди њиној кући те им то носи, а ја ћу да спремим оно што мислим да треба, па одо’ твојој кући, тебе немам рашта чекати. Предавши Новаку свежањ лековитог биља, баба Стана оде у кућу да тражи што јој ваља за рањеника понети, а Новак, задовољан оним што је са старицом договорио, оде ка кући Дојчиловој. *** Већ је други дан како у кући Новаковој баба Стана лечи рањеног Турчина. Мења му мелеме и превија преко рана траве, те како каже, „извлачи убој и ватру“. Милица ради по кући, кува, пере, али је бес ради Новаковог дела никако не пролази. На баба Стану и рањеника и не погледа. Турчин лежи у Огњеновој постељи, а дечак сваке ноћи долази између мајке и оца. Баба Стана ноћу спава на сламарици коју је ближе огњишту Новак ради ње направио. Два су дана прошла од како је Новак у своју кућу унео рањеног Турчина. Два дана, али као година дуги да су. Многе су му речи прекора због тога рекли људи из села.

16

Александар Живковић

Има и оних који га само тупо гледају и ни једног јединог слова не изговарају. Њима у очима чита да мисле исто што и ови који говоре. Новаку се чине лакше гласне осуде, јер на њих може да одговори, од оних које само чита у погледима пуним презира. А подједнако га гризу и једне и друге. Све време Турчин без свести лежи. Некада на трен само јекне или задрхти, после тога сати прођу да се не помери. Милица каткад застане у пролазу загледана у његове груди, гледа да ли се померају, па кад се увери да рањеник дише, опет у бесу одлази за својим послом. Баба Стана сама за себе говори иако је о томе нико и не пита, нити је ко чује, како му више није врело чело, и да је рана „почела да засушује“. Пред сам смирај дана најзад се и Милица преломи, иако невољно, пристаде да помогне старици око рањеника. Видарица јој рече да је рањеник „претег’о на ову страну“ те да га неће превише повредити ако му ране превију. Скинувши му одело умазано блатом и крвљу, Милица остаде сама неколико тренутака над њим, клечећи на коленима, загледана у мишићаве, маљаве груди. У рукама држаше мокро ланено платно којим је хтела да умије рањеног човека и обрише му блато и крв са груди. Треперава светлост пламена са огњишта играла је по његовом телу и водила њене руке. Блага језа проже јој тело и она задрхта као лист на ветру. Не приметивши да јој је крпа испала из руку, она настави да врховима прстију додирује његове мишићаве груди. На трен лице јој обли румен и она окрете главу да провери да ли је ко није у том трену спазио. Никога не беше у близини. Само су на зиду собе трепереле као на ветру две сенке, једна немоћна положена лежи, и она друга која клечи над њом, па све личи као да јој се за опрост моли. Чим је обавила оно што је намерила, Милица брзим корацима изађе из куће и на самим вратима њен поглед 17

Обретеније Новаково

судари се са баба Станиним. Удахнувши дубоко, свежина ноћи је опи и она допусти својим мислима да се помешају са сјајним искрицама на небу и нестану међу њима. И поред свега што је учинила и на шта је пристала, гледала је да се што мање задржава у његовој близини. Стално је налазила неки нов посао, тек да нечим буде заузета и рањеном би човеку прилазила само онда када би помагала старици док га превија. Огњен је, насупрот својој мајци, користио сваки слободан тренутак да борави близу узглавља рањеника. Он је волео да слуша деду по мајци Вукашина, како уз гусле опева српско јунаштво и несрећу. Старац је знао да седне на троножац покрај самог огњишта и да смежураном руком поглади бркове и помилује гусле као да су живе. Онда би два-три пута превукао гудалом преко струна, као да их из дубоког сна буди, а потом запевао песме о бојевима и јунацима, о девојкама које за њима плачу и своју тугу у вез уткивају. Загледан у изборано дедино лице, у дуге и седе бркове те у перчин који је деди падао поврх леђа, Огњен је пред широко отвореним очима стварао слику оклопљених витезова и њихових бесних коња. Замишљао је јунаке који остављају за собом уплакане љубе своје, како на коњима одлазе да би са Турцима мегдане делили. Чинило му се како чује фијук сабље и туп звук ударца топуза о јуначка плећа, вриску коња и запомагање рањеника расутих по пољу. Дуго би после таквих вечери остајао будан у кревету, замишљајући себе како се са Турцима на мегданима бори. Сањао је да на коњу језди сред бојног поља на којем својом бритком сабљом коси најбоље турске јунаке. Ту, у сну, видео је како на крају и сам од јунака сличном себи гине, а гуслари потом опевају његово јунаштво и тугу љубе која му се на верност обећала. Турци су му у тим песмама били страшни, велики, јаки и зли. Њихови су коњи скакали по 18

Александар Живковић

пет копаља у даљину и по три у вис. Борба против њих који су му узели слободу за њега је била светиња. Сада, док наслоњен на врата гледа рањеника, и то само једним оком, све више је убеђен да је он сасвим обичан човек. Ни превише страшан, ни превише зао. Човек као и сваки други који може да болује и пати. Прошле ноћи, чуо га је како бунца у сну. Баба Стана му је целу ноћ скидала ватру, а сада када му је боље, села је на троножац испред куће, наслонивши се леђима на зид и окренута Сунцу заспала. Огњен се тихо смејуљи јер на старичино лице с времена на време слећу мушице које она несвесно, мрштећи се и мрдајући час носем, час устима, тера од себе. И сам Огњен сламком траве додирује старичине смежуране руке, те ужива у њеној несвесној борби да напаст од себе отера. Све то кроз једва размакнуте капке види и баба Стана, али не престаје да игра дечакову игру јер се и она радује његовом несташлуку. Пред сам смирај тог дана, све у кући Новаковој из свакодневне учмалости прену повратак рањеника свести. Као да то није нешто што већ трећи дан очекују и за шта се боре, прве његове речи их збунише те им на мах везаше и ноге и руке. Само су га као омађијани нетремице гледали, јер био је, како говораше баба Стана „више са оне него са ове стране“. Затворених очију више је мрмљао него говорио, али и то је благородно деловало на Новака, тако да се његова радост у очима ни са чим није могла прикрити. Приђе Турчиновом узглављу те му под уста потури тестију1 са водом. Дубоке црне очи најзад се отворише. Дуго су зуриле у оно што их окружује и у њега, Новака, који им се топло осмехује, док му уснама од ватре испуцалим приноси хладну воду. Пио је доста и халапљиво, мало му се воде проли и по бради која је тако 1 тестија – суд за воду

19

Обретеније Новаково

влажна сијала, осветљена ватром са огњишта и свећом лојаницом која је горела више његове главе.

– Пусник1 да сам! Јесам ли жив, а ако јесам, гдје сам?

– Јеси, жив си, не бој се, ал’ претече за длаку. Сам те Бог поглед’о кад ме је по оном невремену у планину посл’о!

– Одкуд ја овдје и ко сте ви сви? – рањеник је широм отворених очију мотрио час у Новака, час у оно мало беде и сиротиње што га је окруживало.

– Ја сам те на својим леђима из планине дон’о. Леж’о си у блату, и да те нисам наш’о, већ би те давно звери оглодале. Ево, довео сам ти и баба Стану, она је многе излечила и из мртви’ вратила. Чистила ти је рану и превијала мелеме. Моје је име Новак, а ко си ти и одакле си у ову нашу планину забасао?

– Зовем се Мирсад... Мирсад Абазовић, ишао сам код неког Ђукана соколара да купим крагује за лов обучене. Са мном су била још двојица јарана, ал’ нас на путу нападоше ’ајдуци и јаране ми побише, а мене тешко ранише... Како ме свог по лицу облила крв, похараше ми за појасом ћемер2, а мене оставише јер су вјеровали да сам мртав. – Мирсад јекну и лице му окова болни грч. Грашке зноја оросише му чело, а треперава светлост са огњишта несебично им подари сјај. Заћута који трен као да прикупља снагу, тешко уздахну, па настави да говори: – Дуго су пребирали по бисагама и узимали шта им је воља, а шта није, бацали су на све стране. Через тога сам доста искрварио. ’Арамбаша им је, како сам начуо, неки Шћепан. Када су најзад отишли, поцијепао сам рукав те превио руку. ’Ајдуци ми отеше и паре и коња, таквог нема у три царевине. Са врата ми скинули кесу дуката.

1 пусник – проклетник 2 ћемер – појас у којем се носи новац

20

Александар Живковић

Умал’ ме харамија1 не удави док је кесу кидао. Црћи ћу за мојим пастухом2, добио сам га за петнаести рођендан ко ждријебе. Из руке ми јео, носио ме ’де сам ’тео. Срас’о сам са његовим леђима...

– Нека је главе на раменима, биће опет кесе дуката и дората. Нека си ти ост’о жив, све ћеш временом опет стећи и заимати! – одговори Новак, охрабрен тиме што је Мирсад најзад дошао свести.

– Добро је, нека га сад. Нека не говори превише. Дај му, сна’о, чорбе, нека се окрепи. Има времена, причаћете... Ја ћу, Новаче, преноћити још ноћас, а сутра зором идем својој кући. Мелеме ћу оставити, па нека му их Милица превија. – Баба Стана изађе пред кућу и забаци главу те добро осмотри узвездало небо. – Сутра ће бити леп дан, види, Новаче, како је изведрило, све се звезде цакле. За баба Станом убрзо изађоше пред кућу Милица и Новак. Све троје једва да је кроз раскриљена врата обасјавала светлост ватре која је догоревала у огњишту. Милица прекиде тишину гласом пуним беса и једа: – Што се мене тиче, ти, баба Стано, никакве мелеме немој остављати. Нити ћу овога тамо што лежи ја лечити, нити ћу му из моје руке чорбу давати. Ено ти га, Новаче, ти си га и дон’о, враг те са све њим одн’о, па га ти храни и тетоши кол’ко ти је воља.

– Шта ти је, жено? Па зар ја спаси’ човека у планини, а сад да се на кућном прагу oгрешим! Док мало одвркне3 па ћу га запратити. Јопет, Милице, а шта да је мене овако неки Турчин на образ рањена уз’о? – Новаку подрхтаваше глас док је изговарао ове речи, ширио руке ка баба Стани као да тиме тражи њену подршку, иако је био свестан да га старица у мраку готово и не види.

1 харамија – зликовац 2 пастух – коњ, пастув 3 одвркнути – опоравити се

21

Обретеније Новаково

– Није, а и да те је рањеног нашао, ако те коњским копитама не би погазио, сигурна сам кући да те не би носио! Ни тебе, ни било ког Србина. За њих, сви смо ми хајвани1 и каури2.

– А шта ако ти наредим? Шта ћеш онда?

– У животу сам те слушала у свему и поштовала, ал’ ово ми наредити не можеш! Руке ми преби, од себе ме отерај, ал’ нећу! Даљу расправу прекиде баба Стана својим тихим гласом који је позивао на разум: – Радите како вас Бог учи, ал’ се через Турчина не свађајте. Ни через њега, ни через било кога. Он ће се наножити и отићи, а вас двоје треба да останете да се кућите и децу рађате! И через тога, гледајте да душу своју не огрешите и као бисер са длана не изгубите. Чувај душу своју и на кућном прагу... и у планини на вучијем трагу!

– баба Стана је говорила тихо. Својим речима желела је да призове пољуљан мир и изгубљен разум. Како на речи изговорене једини одговор беше мук и пуко ћутање, баба Стана се окрете и оде у кућу те леже у сламарицу загрливши уснулог Огњена. Новак је стајао наспрам Милице у нади да ће чути речи које ће унети мир у његово срце. Уместо њих, негде у јабучару више куће огласи се ћук, једном, па још једном Новак га ослушкује, а леденац му се у срце улегао. Слуша, а волео би да зна, је ли то ћук пева или зло на његову кућу призива. Ова тамна ноћ окована тишином коју само ћук с времена на време повређује својим писком, неће му дати тај одговор, а можда ни дан који тек треба да се роди. Милица без речи оде на починак и сада је напољу сам. Само он, ћук и ноћ. Захвати шакама воду из бачве која је стајала пред кућом, протрља вратне жиле 1 хајвани – стока 2 каури – неверници

22

Александар Живковић

и прстима прође кроз косу. Погледа према звездама, прстима десне руке учини знак крста на својим грудима и уђе у кућу. У њој већ све поспало. Ватра у огњишту догорева и само у пепелу по који грумен жара једва да жижи. Новак се тихо увуче у своју сламену постељу. При слабој светлости са огњишта, све време пратила су га Мирсадова два црна ока, а да он то и не примети. Сломљен даном који је умро заједно са његовим миром, убрзо утону у дубок сан. Лагани поветарац њихао је звездано небо. Негде у дубини шуме поново се јави ћук.

23

Kupujte knjige na Internetu! www.dobra-knjiga.com Naša Internet knjižara namenjena je svim ljubiteljima knjiga. Na njenim stranama pronaći ćete najnovije knjige iz raznih oblasti, prikaze aktuelnih izdanja, biografije vaših omiljenih pisaca...

Nadamo se da ćete nas i ubuduće posećivati.

Vaše kritike i predlozi su dobro došli.

Knjižara Dobra knjiga Beograd Maksima Gorkog 137 (ugao sa Tomazeovom) 11107 Voždovac - Beograd Radno vreme: ponedeljak-petak 09.30-18.30č, subota: 09.30-14.30č.

Telefoni: +381(0)11 24.02.187 +381 (0)65 22.33.763 (mob)

Uživajte u čitanju!

Knjiga koja je prodata u 8 miliona primeraka!

Melem za dušu 101 priča koje otvaraju srce i krepe dušu Priredili i napisali: Džek Kenfild i Mark Viktor Hansen „Ovo je topla, divna i inspirativna knjiga puna ideja koje svako može da iskoristi kako bi poboljšao bilo koji segment svog života. Ovu knjigu treba pročitati, primenjivati i čitati iznova i iznova.“ Brajan Trejsi „Melem za dušu isnspiriše čitaoce i pomaže im da zapamte da su važne stvari u životu – ljubav i zahvalnost.“ Barbara de Anđelis Otkrijte ponovo moć inspiracije sa vanvremenskim pričama o svakodnevnim čudima koja oslikavaju ono najbolje u ljudskom duhu. Ne bitno da li ste tek otkrili Melem za dušu ili ste dugogodišnji obožavalac ove knjige, ovo izdanje će vas inspirisati da budete bolja osoba, da dosegnete svoj najveći potencijal, podelite svoju ljubav i prihvatite svet oko sebe.

Upoznajte sve tajne ljudskog srca ispričane u 101 priči!

 Knjige sa popustom možete naručiti na www.dobra-knjiga.com ili pozivanjem: 011/240 22 22, 011/24 55 026, 064/588 03 02.

predstavlja serijal „Priča o Lenki“ Angelina Timotijević

Ima stvari koje se nikada ne smeju učiniti Da čuvamo slavu i čast velikih predaka Belgijanci su imali Herkula Poaroa, Britanci Šerloka Holmsa, Srbija je imala Lenku...

U buri istorijskih dešavanja sa početka dvadesetog veka, pratimo život Lenke Nikolić, devojke iz ugledne porodice. „Čitalac se vrlo udobno smešta u beogradske salone onoga doba, gde miriše jorgovan, pije se domaći čaj, vode se fini, pristojni razgovori, sve odaje građansku idilu iza koje se valjaju krupni istorijski događaji, koji će uskoro uslediti.

Pisac majstorski miri građansku idilu i gotovo trilerski zaplet, što predstavlja potpuno novi postupak u našoj literaturi.“ - Bratislav Petković reditelj i dramski pisac Knjige sa popustom možete naručiti na www.dobra-knjiga.com ili pozivanjem: 011/240 22 22, 011/24 55 026, 064/588 03 02.