Графика: Ненад Нашпалић; Графичка обрада: Јован Шимшић
Александар Живковић ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ ИЗ ТЕОДОСИЈЕ Издавач Добра књига доо Максима Горког 137, Београд Пласман 011/240 22 22, 011/24 55 026, 069/22 33 763 За издавача Горан Миленковић Лектура и коректура Радмило Ристић Дизајн и прелом Оља Миленковић Иницијали Ненад Нашпалић Штампа Скрипта, Београд Тираж 500 примерака Copyright © Добра књига доо Сва права аутора и издавача су законом заштићена. CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-31 ЖИВКОВИЋ, Александар, 1971Последњи поздрав из Теодосије / Александар Живковић. - Београд : Добра књига, 2014 (Београд : Скрипта). - 248 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Историјски романи ; књ. 4) Тираж 500. ISBN 978-86-86013-22-4 COBISS.SR-ID 209377292
Александар Живковић
Последњи поздрав из ТЕОДОСИЈЕ
ођен сам 1321. године у граду, или да будем прецизнији, на ободу града Ђенове. Ту, где сам рођен, живот није био нимало лак, али се онај лакши, лепши и богатији сасвим добро видео са узвишења, на којем је била кућа мојих родитеља. Та кућа се није издвајала од многих других које попут ње запоседоше ту падину. Све оне беху направљене од лошег материјала, мале и убоге, те су случајног путника, пролазника подстицале на убрзан ход, или мамузање коња, а све у жељи да се што мање задрже на том месту. Још као дечак волео сам да се попнем на највише гране стабла јабуке, коју је пред нашом кућом засадио очев отац, у години, када је другог по реду сина, а мог оца, добио. Тада сам, ту високо у крошњи јабуке, допуштао својим мислима да ме однесу далеко, тако далеко, како никада у свом животу отишао нисам. Знале су те мисли да ме однесу на градске зидине, где у некој од кула бранитељки командујем стражом, а понекад, када би лагани ветрић мојих мисли био нешто јачи, однеле би ме на палубе бродова моћне ђеновљанске флоте, баш оне флоте, због које су енглески краљеви морали плаћати годишњи данак ради заштите својих бродова у Средоземљу. Као и сваки младић, сањао сам снове који би ме отргли од убогог сиромаштва, на које рођењем бејах осуђен. Али, живот ми је од почетка сасвим прецизно одмерио меру, те ми је и даровао оно што ми је од најранијег детињства наменио. Тежак живот, у сталној беди и сиромаштву; чак 5
Последњи поздрав из Теодосије
и најраније детињство обојио ми је сивим бојама, тако да, иако га не могу из сећања сасвим избрисати, уистину, ја га се невољно присећам. Моја мајка, звала се Паола, рођена је у сиромашној рибарској породици (као што сиромашне уосталом готово све беху на ободу Ђенове). Из једне беде побегла је у другу, готово још као недорасла девојчица, са непуних петнаест година. Изабраник њеног срца, или пре заштитник, уз којег је пронашла уточиште од све учесталијих наступа пијаног оца, био је сеоски ковач Фабијан Блази. У браку са њим изродила је четворо деце. Прво им је на самом рођењу умрло, а говораху да није ни заплакало. Као друго дете сам рођен ја, а за мном дошле су још две сестре. Најмлађу, Изабелу, још као бебу, дадоше људима који нису имали своје деце, а свега за живот имадоше далеко више од нас. Намера им беше да дају на усвајање и Марију, али када дођоше људи по њу, она запрети да ће себи ножем распарати стомак. Та Маријина претња подупрта чврсто стиснутим ножем у рукама, подигнутим више главе, урезала ми се у сећање тако јако и живо, да ми се чинило да се непрестано, изнова и изнова одвија негде у мојој подсвести. Никада нисам сакупио довољно снаге да упитам своју сестру, да ли се покајала што је остала у родитељском дому. Да је упитам, да ли икада помисли, какав би јој живот био међу тим људима, који су је више желели од самих родитеља. Сада, када је све већ давно прошло, не верујем да би одговор уопште могла дати на питање такво. Зато бих је само ћутке проматрао, онда, када би се у касне сате са мајком враћала кући са целодневног служења по господским кућама, где би по читав дан, често и без одмора, радила најпрљавије могуће послове. Оне послове од којих су јој временом огрубеле руке и душа, оне, који су јој савијали кичму (од сталног повијања почела се грбити још у раној младости) и сламали некада ведар и топао дух. 6
Александар Живковић
Отац је радио од јутра до мрака у ковачници, па је услед сталног ковања имао у већој мери оштећен слух. Имао је широка плећа из којих су као две реке истицале снажне руке. Врат му је био тако мали, да се људима који га добро не осмотре чинило да је глава готово усађена у рамена. Велика космата глава, веома мале, округле очи и прћаст нос, изникао по средини лица зараслог у браду, у доброј мери осликаваше добар карактер мог оца. Све што је у свом животу стекао, а то заиста не беше много, стекао је тешким и поштеним радом. Оно што га је под старе дане окаљало пред Богом и људима, не беше чињење које он са вољом почини, већ на то беше приморан својом тешком сиротињом и ђаволским промислом другога човека. Иако, уистину, желим да вам исприповедам причу која ће ако не посве бити истинита, а оно најприближнија истини, догађаје у вези са делањем свог оца приказаћу само у траговима. Учинићу то не зато што желим да прикријем тај његов нечасни чин, већ зато што сматрам то споредном, или не тако битном ствари за причу ову. Како је отац и сам потицао из сиромашне куће, сав новац који је уложио у ковачку радионицу узео је под интерес од Јевреја Тадеја Левија. Отац је тада добио потврду да је у залагаоници Левија уложио тридесет златника. Осим тога што је добио потврду о уложеном новцу, иако га у рукама никада није ни имао, обавезао се да ће за годину дана вратити сав дуг и на сав тај износ дати приде и петнаести део узете суме, а све то на име камате. И баш када се мало уздигао и почео да стаје на своје ноге, на име зајма који није у потпуности вратио, одузели су му ковачницу и сав алат, те то продавши за ситне паре, намирише преостали дуг. Од тог дана отац је стално ишао у надницу, а по потреби радио је као помоћник градског гробара Фрателија. 7
Последњи поздрав из Теодосије
Када се Фратели пијан утопио у луци, отац је постао градски гробар, а ја, иако још недовољно стасао за такав посао, постадох његов помоћник. Како Фратели никада није пио по крчмама, јер за такво што није имао новца, многима који га те кобне вечери видеше у крчми „Код златног лава“ паде у очи његово опијање у друштву Исака Левија. Иако се о томе кришом говорило и за такве тврдње није било чврстих доказа, сумња за смрт гробара Фрателија пала је управо на Исака, трећег сина банкара Тадеја. Исак је још као дечак радио ствари које деца његовог узраста нису радила, а већина њих би се грозила и саме помисли на тако нешто. Знао би, да када пронађе угинулу мачку, пса или птицу, да са њих одере кожу, повади им сву утробу и расплете црева. Тада би све што запази записивао у своју бележницу и поред сваког писанија цртао слику у боји тога о чему је писао. Када је неко време прошло, а животиње нису тако често угињавале, он их је сам ловио, па се тако дешавало да страда и по који залутали љубимац градске господе. Стога, Исак је још као младић навукао на себе лош глас и презир људи који нису одобравали његов рад. Године су пролазиле, а дечак који је сецкао мачке и жабе, псе и птице, израстао је у одраслог стаситог човека, који је свим својим бићем био посвећен науци. Увидевши синовљеву посвећеност учењаштву, Тадеј је послао Исака на школовање у Болоњу, али младић се убрзо вратио назад у Ђенову, невољно говорећи о разлозима свог превременог повратка. Већ је тада свима у Ђенови био познат као научник, „истраживач тајни људскога тела“, како је сам волео да се представља у виђенијем друштву. И колико год су људи зазирали од њега, многи беху принуђени да послују са њим. Исак је, осим што је проучавао људско тело, а за та истраживања најчешће је користио посмртне остатке 8
Александар Живковић
сиротих Ђеновљана који су му по смрти били продавани за ову сврху од стране покојникових најближих, справљао и лекове који су многе излечили од разноразних болести и тегоба. Како је за справљање лекова често користио делове, или читаве људске органе комбинујући их са лековитим биљем, прахом који се добијао млевењем костију и неким блажим отровима, многи га са презиром гледаху, али они који су лек за своју бољку тражили, за састав лека нису питали. Када би лешева недостајало, Исак је преко гробара Фрателија дознавао о новим сахранама, те би, ако цену утаначе, овај за њега вршио ископавања прве ноћи по завршеном погребу. Тада би Фратели у празан гроб стављао повећу гомилу камења, а потом би преко камења навукао земљу, тако да нико не би могао препознати да је хумка отварана. Најчешће би Фратели то радио пред саму зору, када сав поштени свет чврстим сном спава. Добро поднапит, дотерао би у колицима врећу напуњену камењем и сламом и пошто би из гроба ископао леш, ону врећу са камењем би ставио у празан гроб, а леш натоварио на колица и одвезао својој кући. Онда би, у погодном тренутку, Исак преузео упокојеног и том приликом Фрателију исплатио новац за његов труд. У почетку му даваше и нешто ситног новца за чување тајне, али како су обојица била подједнако уплетена у овај нечасни посао, Исак одлучи да му тај новац више не даје. Иако је све то јако наљутило Фрателија, Исаков продоран поглед и претње изговорене кроз стиснуте зубе беху сасвим довољне да гробара одврате од даљег негодовања и избију му могуће уцене из главе. Иако се Фратели са својим захтевима примирио, ускоро је у њиховом пословању настао прави проблем. То се десило када су некој девојци, несрећно преминулој и покопаној на гробљу на брду Торакело, неколико дана 9
Последњи поздрав из Теодосије
по покопу обишли гроб и донели цвеће несрећна мајка и брат. Оно што затекоше страшно их уплаши и пренерази. Пред њиховим очима указа се раскопан гроб у којем није било тела несрећне девојке, а поред гроба била је положена врећа са камењем и сламом. Претходне ноћи Фратели је девојку ископао, али како је био више него припит, заборавио је да врећу положи у гроб и поново навуче раскопану земљу. Сумња је истог трена пала на Фрателија и на његове нечасне радње са Исаком и тада се цела Ђенова узнемирила и дигла свој глас, који је тражио истину о овом догађају. Истина би свакако повукла одговарајуће казне, а оне би, пре или касније, донеле посао и неколико дуката више у кеси столара Ђорђа, који је по налогу великог већа на градском тргу подизао вешала. Изрицање казне и вешање кажњеника извршавало се на главном градском тргу у присуству великог броја људи, а врло често би трг био мали за све који су желели да присуствују „последњој музици“ осуђеника на смрт. Та „музика“ је, заправо, била шкрипа вешала, која баш у ту сврху и беху у одређеним спојевима лабаво састављена, и та се шкрипа расушених греда дубље урезивала у памћење присутних од плача и последњег вапаја за милост осуђених на смрт, те од његових исколачених очију и испалог језика. У страху да би Фратели могао рећи капетану Ровери нешто што би Исака довело на шкрипаве даске постављене на главном тргу, овај одлучи да несрећног гробара части последњом вечером у крчми Код златног лава. Обиље усољене говедине тражило је много бокала вина, а Исаков буђелар беше необично пун и он немилице вадише дукате из њега. Фрателија су следећег јутра пронашли утопљеног у луци. Имао је рану на челу, али није имао никога ко би жалио за њим и ко би се борио да сазна истину о његовој смрти. Смрт гробара Фрателија донела је мом оцу место главног гробара, а мене произвела у његовог помоћника. 10
Александар Живковић
Све то је значило више новца за нашу кућу и мало подношљивију животну беду. Тек што прође неколико месеци од догађаја који вам управо описах, Исак поче испрва крадом а потом и јавно, све чешће долазити у наш дом. Проводио би кратко време у разговору са оцем (увек би говорили изван куће, на месту на којем би их сви видели, али их нико никада није могао чути). Никада нисам сазнао о чему су тада причали, али у више наврата чуо сам звуке који су ми сведочили да се отац у глуво доба ноћи искрада из куће, а омалени пласт сена и сламе иза куће потпуно ме уверише да је отац радио за Исака исто оно што је чинио и несрећни Фратели. Ето, у таквој породици и на таквом месту бејах рођен и проживех своје детињство и нешто од младости, јер сам већ са непуних двадесет седам година умро, те су ме сахранили подно градског гробља, на брду Торакело. Тада, када су ме сахрањивали, немадоше времена гробове копати, јер са мојом судбином у то време било их је много. Из тог разлога су ме, као врећу, пуну кући непотребних ствари, бацили у јаругу подно гробља, а много их ту већ беше. И многи су за мном дошли, па су нам сада кости густо испреплетане. Све нас, овде на дну јаруге, много тога заједничког веже. Живели смо у исто време, на истом месту. Иако нису сви били од истог сталежа, што би простији свет рекао: „нису сви били од исте сорте“, овде док леже у јарузи и они који имадоше среће да сада леже у гробљу, ничим не сметају једни другима. Све сукобе међу класама и трвења породична нису успели да помире конзули, ни сенат, па ни сам ђеновљански патријарх, а учинили су то нико други до црви. Исти они црви који нам утробе прождиру и са истом преданошћу чине то и оном убогом, сиротом сељаку и оном богатом трговцу или попу, па чак и дужду самом. Они су ти који ће све разлике потрти и само ће нас по одеждама распознавати, 11
Последњи поздрав из Теодосије
али и то закратко. Време је то, које ће нама свима пресуду донети, а када нас некада буду копали, на коскама неће писати име ни бискупово, ни дуждево. Неће се знати да ли су припадале банкару, или ономе који се од њега задуживао до у недоглед. Обичним смртницима, људима који су рођени, а да пред њих не беше стављен виши циљ, или ако јесте, а они не беху кадри њега испунити, свима њима рођењем је загарантован само заборав. Они који ће оставити свој траг у времену нису овде, у јарузи. Ипак, ма колико велика за собом оставили дела или постизања, осим лепшег места на којем почивају, судбина им ништа више није, нити ће боље донети, но што је то учинила за нас. И, да не заборавим, док сам био жив, звали су ме Марио Блази, али није ми намера да вас, који читате ове редове превише оптерећујем својим именом. Разлог за то је што толико колико сам живео, а, уистину, то беше мало, никакав траг за собом оставити нисам могао, тако да се по мени ништа није назвало, нити ће у временима која буду дошла неко памтити да сам икада и постојао. Причу коју вама што је читате желим пренети, ја лично нисам обележио, ни утицао на њен ток. Могло би се рећи да нисам ни учествовао у њој, и камо среће да је заиста тако и било, јер учешће узех тек на самом крају, онда када умрех. Верујем да, док читате ове редове, чудите се, како је могуће то да вам се обраћа човек који је давно умро и слутим да вам језа силази низ кичму када себи признате да то не разумете, а схватите да моје речи у себе примате. А то је ради тога, драги моји, што смо сви ми, који смо икада рођени уједно и умрли, само нас по неком давно установљеном реду и рађају и сахрањују. Зато међу нама и нема тајни недоречених, већ има само оних неиспричаних. Да ова тајна не буде једна од оних неисказаних, ја 12
Александар Живковић
Марио Блази, помоћник ђеновљанског гробара, узео сам себи право и дао ту слободу да вам је откријем. И за ово што сада чиним, дуго ми је требало да као одлука сазри у мени, истина, овде, где сам, у времену не оскудевам баш нимало. Опет, да будем поштен, чекао сам да се овога прихвати неко други, ученији и чувенији од мене. Ипак, изгледа да такви имају неке прече бриге, чак и сада, када их уопште немају и никада их више неће имати, а опет, можда, само не желе да се подсећањем потресају и да нарушавају свој болом стечени мир. Да га ја својим приповедањем не бих нарушио, све оне који су део ове приче помињаћу под именима која нису њихова. Можда ћу неке ствари, догађаје или људе, приказати бољим и лепшим него што заиста беху, а опет готово сам сигуран да ће бити и оних који ће се и у лажним именима препознати и бити незадовољни приказом који сам им наменио. Молим вас да ми не замерите превише због тога, јер сам их таквима у том часу видео, или сам једноставно, гоњен слабошћу сопственог духа, желео да такви буду. Оно што никако нећу улепшавати, то су њихова дела, учињена и неучињена. Ова потоња нарочито, јер су их ради себе, али и ради покољења што ће за нама доћи морали учинити, а не учинише их, јер за то нису имали снаге или храбрости. На крају, желим да вам поручим и то да немам жељу да вама, који будете читали редове ове, мењам слику о човеку и људском друштву које је негда постојало, да би се стотинама година развијало и настало ово у којем ви сви, сада, живите, и зовете га савременим добом. Сва ова столећа која нас деле, сведоче ми само о томе да све оно што смо ми имали, створили или од наших предака преузели, ви сте унапредили и довели до савршенства. И дела добра, као и дела што помажу ваше злочињење. Зато и међу вама има оних који имају потребу и у себи 13
Последњи поздрав из Теодосије
проналазе снагу да за собом остављају трагове о вама, онаквима какви заиста и јесте били, јер ко зна, можда некоме у будућим временима буде занимљива прича ваша, а можда ће је читати, тек, да би лакше могао да схвати ову причу моју...
*** Ђенова о којој вам приповедати желим, беше уистину силан град оног времена. Моћна флота донела јој је превласт у западном Средоземљу, а тамо где би се бродовље њено са млетачким сусретало, једно се другоме подједнако уклањало. Бродови њени превозили су крсташе на њиховом походу на Свету земљу, а са Леванта јунаци наши донесоше у град зелени пехар, за који се веровало да је Свети грал. Богата трговина са земљама Блиског истока и севера Африке, учини Ђенову центром, из којег би се сва та роба продавала у унутрашњости овог дела Европе. У њу је добра трговина доводила мноштво света са различитих страна; међу њима најбројнији беху Шпанци и Франци, али и многи други долазише вођени добром трговином. Они који би у Ђенову стизали морем, још са далеке пучине могли су да угледају светионик, тако велики и леп, какав ни сличан на другом месту не постојаше у то време. Они који су у град стизали копном, прво што би из даљине опазили, био је барјак Св. Ђорђа, који се виорио на врху куле бранитељке. Према мору тврђава је имала зидине дебеле седамнаест лаката1, а високе тридесет и један лакат. За одбрану града коришћени су катапултови, а тврђава је имала велики број узаних отвора кроз које су стреличари могли да одапињу своје стреле на нападаче. 1 лакат – стара мера за дужину, приближно 29,5cm 14
Александар Живковић
На самим зидинама била су постављена двадесет четири котла, из којих би се на оне, који се пробију до саме тврђаве, просипало врело уље са врха зидина, или би такви били пробадани копљима из тајних отвора подно кула, који би се, како лако у каменом зиду појавили, тако лако и нестајали. Између двеју централних кула, које се својом величином издвајаху од свих осталих, налазила се велика капија Porta Soprana. Сама капија беше од кованог гвожђа, а на њој такође постојаху тајни отвори. Кроз њих би се они, који би напали град, могли пробости мачем или дугим копљима. У залеђу града, на околним брдима, као заштита од нападача са копна, стајао је низ мањих утврђења која имадоше задатак да зауставе непријатеља, који би напао са те стране. Ако у томе не би успели, дужност им беше да узбуне град, те би силазили унутар зидина и ту настављали борбу са градском стајаћом војском и гардом, сачињеном од плаћеника. У то време војском је заповедао капетан Ровера, прекаљени војник, строг и праведан, али у исто време и бруталан у спровођењу своје правде. Био је беспоговорно одан свом господару којем би служио. Све ове побројане особине, као и неки неисплаћени дугови које према њему имадоше поједини градски сенатори, доведоше до тога да Ровера буде изабран од Малог већа за градског капетана. Ову одлуку, нешто касније, одобрило је и Велико веће, а на крају градска скупштина издаде и писани проглас о томе. Ђеновљанском републиком управљао је дужд, док градски председник беше бискуп, али је стварну власт у граду имала скупштина и конзули, који у скупштини беху бирани. Градско веће је доносило одлуке о томе, колико којег жита, воћа или меса треба увести за потребе 15
Последњи поздрав из Теодосије
града, а колико за даљу продају. Њихова је реч била последња, када би се расправљало о томе, која ће трговачка породица добити одобрење за такав посао, те колико ће јој се у ту сврху одобрити зајма од градских пара. Ђенова тога времена била је не толико велика, колико густо насељена, јер јој сам географски положај са обронцима Апенина у залеђу не дозвољаваше ширење по дубини, већ готово сва концентрација града беше уско уз приобаље смештена. Ако би човек, идући градским улицама, дошао до тврђаве и прошао кроз капију Porta Soprana, оно што би видео и што би му сасвим сигурно одузело дах, била је лука са мноштвом укотвљених бродова. Оних, који су припадали ђеновљанској трговачкој флоти, али и оних, којима је Ђенова била тек успутна станица на путу. Са северне стране на градске зидине налегла су се брда која су представљала обронке Лигуријских Апенина. Услед тога и сам град имао је велики број стрмих улица које су водиле од горњег града према главном тргу Ферара. Ту, на тргу налазила се прекрасна бронзана фонтана, а онај који би до фонтане дошао, имао се поваздан вртети у круг, не могавши да лако одвоји очи од све те лепоте која би се наједном пред њим указала. Прелепе, велелепне грађевине уоквириле су читав трг, али међу њима издваја се и кроз свачије око најтоплија осећања буди катедрала Св. Лоренца. Поред ње налази се и дуждева палата, као и палате у којима је заседало Мало и Велико веће. Између ових грађевина пробијале су се мале уличице, које су према трговима, или главним улицама биле поплочане клесаним плочама, а у дубину би прелазиле у неравну калдрму. Највећи број њих водио је путника намерника према луци, као главној жили куцавици целе републике. Све те уличице беху препуне разних дућана 16
Александар Живковић
и занатских радњи, над којима је најчешће био изграђен сам стамбени део, те су они што су у дућанима радили над дућаном својим и живели. У самом граду, на више локација, одвијала се жива пијачна трговина. Иако су цене поједине робе биле временом јасно дефинисане, обилазак од продавца до продавца, од пијаце до пијаце, нудио је шароликост робе и по квалитету и по ценама. Све градске палате беху изграђене од камених блокова, док је сиромашнији свет живео у кућама од тесаног храстовог дрвета. Богате куће имале су подове и степеништа од напуљског мермера, док су сиромашније имале под од набијене земље, а тек понека је имала под од јелових талпи. Све виђеније фамилије имале су своје грбове, истакнуте на фасадама палата и ти грбови на заставама вијорили су се и на њиховим бродовима. Ђенова је имала свој водовод којим је за потребе града пијаћа вода допремана са реке Скривие, те је преко фонтана на трговима и више јавних чесми била богато водом снабдевена и за најтоплијих летњих месеци. Како град није имао уређен канализациони систем, отпадне воде из кућа изливале су се на улице, па се нарочито у летњим месецима осећао јак смрад, тако да су летње кише, иако ретке, доживљаване као сама благодет са небеса. Понекад сам и сâм био сведок поливања случајних пролазника садржајем „ноћне посуде“, а то би се углавном дешавало странцима ненавикнутим на овакве обичаје. Стога се и на уличицама лако закључивало ко је странац у граду, јер сви овдашњи ишли би готово средином улице, што би им пружало какву-такву шансу да избегну нежељено поливање. Своју моћ Ђенова је темељила на бродоградњи и трговини, а ојачавањем свог банкарства успела је да се отргне утицају Фиренце. Свој интерес проширила је на Лигурију, Сардинију и Корзику, а пропашћу крсташких 17
Последњи поздрав из Теодосије
држава успела је да са трговином продре на Блиски исток. У то време, на Криму, лука Теодосија припаде Ђенови и сва трговина са Далеким истоком беше обављана преко ње. Тај период би за Ђенову уистину златним био, да баш из те луке пут града, за који се веровало да је основан по жељи двоглавог бога Јануса, није са товаром жита, финих тканина и ретких зачина пошла и његова зла коб. И као што најезда скакаваца брсти једну за другом њиве и не стаје, док не прождере све, и без зрна жита остави читаву регију, а опет, ништа јој се не може супротставити, ни птице, нити човек, ни огањ, ни мач, већ како је чудесно настала, тако се и урушила и нестала. Као да су је више силе, или сам Господ Бог послали на људски род, да се око себе окрене, увиди своје зло и опомене, па је својим бичем, косом и мачем ударила и засекла многе, па многа поља пуста осташе. Зло беше толико велико, да живи завидеху онима који то више нису. Градови који беху препуни света и свакојаког живота, опустеше. На улицама оно мало преживелих при сусрету пелерином или каквом крпом лице заклањаху, и нико ником Бога да назове. Њиве остадоше без орача, стада без пастира, а ковачнице без ковача. Бродови своја једра сапеше, стоје неми, повезани у лукама, као коњи пред крчмама. Али, да би вама, који читате редове, ове моја прича била јасна, вратићу се готово на њен почетак, а то још увек беше време у којем се на трговима чула музика и песма уличног свирача, весели жагор на пијацама и раздрагано дозивање напупелих госпођица са балкона палата, које кришом упућују пољупце тајним изабраницима свога срца. Но, кренимо редом...
18