Putnici

Putnik Ja sam bio sve: i ptica i riba, drvo i zemlja, i nebo nad njom.

Ja sam bio svuda: sve sam probao i znam sve, a što ne znam – slutim.

Nema gde da se ode.

Nema šta da se bude.

I onda, zašto sam tu?

Pesma nepoznatog autora, posvećena velikom persijskom filozofu i mistiku, Baba Taher Orijanu.

Prevod sa starog persijskog rukopisa (retu­ši­ranog) Deni

Putnik Ja sam bio sve: i ptica i riba, drvo i zemlja, i nebo nad njom.

Ja sam bio svuda: sve sam probao i znam sve, a što ne znam – slutim.

Nema gde da se ode.

Nema šta da se bude.

I onda, zašto sam tu?

Pesma nepoznatog autora, posvećena velikom persijskom filozofu i mistiku, Baba Taher Orijanu.

Prevod sa starog persijskog rukopisa (retu­ši­ranog) Deni

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

Putnici REGRESIJE I PROGRESIJE

Beograd, 2010.

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

Putnici REGRESIJE I PROGRESIJE

Beograd, 2010.

PUTNICI

UVODNE NAPOMENE Budni snovi

M

ože li čovek da bude istovremeno i hrabar i oprezan? Ovom knjigom obraćam se onim putnicima koji bar pokušavaju da nađu odgovor na ovo pitanje. To će im pomoći da lakše nađu sopstveni put za rešavanje različitih problema, pa i zdravstvenih.

Obraćam se i onim putnicima koji mogu i smeju da misle „svojom glavom“, koji uvažavaju nauku i tradiciju, ali su u duši istraživači, hrabri i radoznali, koji veruju sebi i preuzimaju odgovornost za svoj život i sudbinu. Jednom rečju, putnicima kroz lavirinte svog duhovnog bića, koji objektivno istražuju i saopštavaju bez unapred određene namere da nešto negiraju ili potvrde, već su otvoreni za sva nova iskustva, znanja i promene. Kada nešto novo naučite i isprobate, energija se slobodnije kreće i lakše dolazi do spontanog isceljenja.

U jednoj fazi svog duhovnog razvoja i potreba mentalno sam dobio „niotkuda“ stihove koje sam sa strahom zapisao.

U stihovima se govorilo o tome da ću, ako se potrudim, „u budnim snovima svojim“ steći mnoga znanja i „videti lepote Neba“. Tada nisam ni pomišljao da ću se ikada ozbiljnije baviti nečim drugim osim naukom, a pogotovu ne nekakvim „budnim snovima svojim“.

7

PUTNICI

UVODNE NAPOMENE Budni snovi

M

ože li čovek da bude istovremeno i hrabar i oprezan? Ovom knjigom obraćam se onim putnicima koji bar pokušavaju da nađu odgovor na ovo pitanje. To će im pomoći da lakše nađu sopstveni put za rešavanje različitih problema, pa i zdravstvenih.

Obraćam se i onim putnicima koji mogu i smeju da misle „svojom glavom“, koji uvažavaju nauku i tradiciju, ali su u duši istraživači, hrabri i radoznali, koji veruju sebi i preuzimaju odgovornost za svoj život i sudbinu. Jednom rečju, putnicima kroz lavirinte svog duhovnog bića, koji objektivno istražuju i saopštavaju bez unapred određene namere da nešto negiraju ili potvrde, već su otvoreni za sva nova iskustva, znanja i promene. Kada nešto novo naučite i isprobate, energija se slobodnije kreće i lakše dolazi do spontanog isceljenja.

U jednoj fazi svog duhovnog razvoja i potreba mentalno sam dobio „niotkuda“ stihove koje sam sa strahom zapisao.

U stihovima se govorilo o tome da ću, ako se potrudim, „u budnim snovima svojim“ steći mnoga znanja i „videti lepote Neba“. Tada nisam ni pomišljao da ću se ikada ozbiljnije baviti nečim drugim osim naukom, a pogotovu ne nekakvim „budnim snovima svojim“.

7

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

Posle toga, na sličan način zapisao sam mnogo tekstova na različite teme.

Bilo je i ozbiljnih tekstova o nauci pa i praktičnih uputstava za rešavanje nekih naučno-istraživačkih problema, kao i tekstova o raznim aspektima života uopšte.

O lečenju sam zapisao i objavio mnogo tekstova. Ovi tekstovi su i na mene uticali pa sam postao pristalica Higije, boginje zdravlja, a ne njenog oca Eskulapa, boga medicine. Shvatio sam da isceljenje dolazi iznutra.

Pored mentalnih poruka počeo sam i s auto­matskim pisanjem, „vođenom rukom“, bez svesnog učešća u tome. Pisao sam tada i o nekim temama koje me nisu mnogo interesovale. Čudilo me što sam pisao i o nečemu što u tom trenutku nisam znao niti sam svesno mogao znati. Radovalo me, i istovremeno plašilo, kada sam posle proveravanja onoga što se moglo proveriti, potvrdio tačnost iz zapisanog materijala.

Sve ovo bilo je čudno i neuobičajeno i zbog toga sam jedno duže vreme prestao da budem „zapisničar“ nekom duhovnom šaptaču.

Kada sam saznao da je i Karl Gustav Jung pisao vođenom rukom, bilo mi je lakše. Naime, Jung je u svojim memoarima, posmrtno objavljenim, „priznao“ da je 1925. na latinskom jeziku, vođenom rukom, napisao knjigu VII sermones ad mortuos („Sedam propovedi mrtvima“), koju je potpisao pseudonimom.

Onome što mu je diktiralo iz onostranog, dao je ime Filemon.

Slično je uradio i Hese koji Demijana nije potpisao svojim imenom, već pseudonimom Emil.

Saznao sam da su oduvek postojali, a postoje i danas, mnogi ljudi koji su zapisivali vođenom rukom ili slušanjem glasa, a među njima je i sveti Ignjatije Brjančaninov, episkop.

Svi su oni imali određene probleme zbog nerazumevanja sredine. Zato ne treba da čudi što neki moji „studenti“ koji pišu ili

slikaju „vođenom rukom“, a među njima ima i vrlo uglednih, ne go­vore javno o svojim iskustvima, bojeći se reakcije i nerazumevanja okoline.

Ljudi su često skloni da javno iznose svoje mišljenje o temama o kojima ništa ne znaju, ili zna­ju veoma malo. Podsetimo se kako su prijatelji i naučnici kritikovali čak i onoga na čijem znanju i otkrićima leže temelji savremene nauke. Naime, kritikovali su Isaka Njutna i stalno mu postavljali pitanje za­što se jedan takav genije bavi parapsihologijom i astrologijom. On im je odgovarao: „Baš zato... ja sam proučavao i bavio se time, a vi niste“.

Nastavio sam da zapisujem. Tako su nastali vrlo interesantni tekstovi iz istorije razvoja svesti, matematike, kvantne fizike, filozofije, religije (para)psihologije, zatim tekstovi o pojedinačnim temama: snovima, unutrašnjem i spoljašnjem egu, seksualnim opredeljenjima, o drugim nivoima egzistencije i našoj bezuslovnoj besmrtnosti, šta biva posle smrti, gde tada odlazimo, koliko tamo ostajemo, zašto se vraćamo, zatim o lečenju, duhovnom razvoju, magi­čnim kvadratima, o piramidama, šahu...

Knjige su naišle na dobar prijem ne samo kod čitalaca već i kod stručne javnosti, kod ljudi od pera, nauke i znanja a neki od njih su bili recenzenti ili promoteri ovih knjiga.

U ovoj knjizi, petoj po redu, samo delimično koristim zapisani materijal – više se bavim regresijama i progresijama koje sam radio kao iscelitelj radi rešavanja određenih problema ili radi istraživanja, iz radoznalosti.

Menjale su se teme o kojima sam pisao, a i moje mišljenje o tome KO ili ŠTA je izvor informacija koje dobijam. Menjali su se i smenjivali: Hristos, Bog, Anđeo čuvar, sveta Petka, neko biće iz duhovne dimenzije, neka moja fragmentarna ličnost, arhetipske strukture, kolektivno ili lično nesvesno, Informaciono polje, moje više Ja, unutrašnji glas...

8

9

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

Posle toga, na sličan način zapisao sam mnogo tekstova na različite teme.

Bilo je i ozbiljnih tekstova o nauci pa i praktičnih uputstava za rešavanje nekih naučno-istraživačkih problema, kao i tekstova o raznim aspektima života uopšte.

O lečenju sam zapisao i objavio mnogo tekstova. Ovi tekstovi su i na mene uticali pa sam postao pristalica Higije, boginje zdravlja, a ne njenog oca Eskulapa, boga medicine. Shvatio sam da isceljenje dolazi iznutra.

Pored mentalnih poruka počeo sam i s auto­matskim pisanjem, „vođenom rukom“, bez svesnog učešća u tome. Pisao sam tada i o nekim temama koje me nisu mnogo interesovale. Čudilo me što sam pisao i o nečemu što u tom trenutku nisam znao niti sam svesno mogao znati. Radovalo me, i istovremeno plašilo, kada sam posle proveravanja onoga što se moglo proveriti, potvrdio tačnost iz zapisanog materijala.

Sve ovo bilo je čudno i neuobičajeno i zbog toga sam jedno duže vreme prestao da budem „zapisničar“ nekom duhovnom šaptaču.

Kada sam saznao da je i Karl Gustav Jung pisao vođenom rukom, bilo mi je lakše. Naime, Jung je u svojim memoarima, posmrtno objavljenim, „priznao“ da je 1925. na latinskom jeziku, vođenom rukom, napisao knjigu VII sermones ad mortuos („Sedam propovedi mrtvima“), koju je potpisao pseudonimom.

Onome što mu je diktiralo iz onostranog, dao je ime Filemon.

Slično je uradio i Hese koji Demijana nije potpisao svojim imenom, već pseudonimom Emil.

Saznao sam da su oduvek postojali, a postoje i danas, mnogi ljudi koji su zapisivali vođenom rukom ili slušanjem glasa, a među njima je i sveti Ignjatije Brjančaninov, episkop.

Svi su oni imali određene probleme zbog nerazumevanja sredine. Zato ne treba da čudi što neki moji „studenti“ koji pišu ili

slikaju „vođenom rukom“, a među njima ima i vrlo uglednih, ne go­vore javno o svojim iskustvima, bojeći se reakcije i nerazumevanja okoline.

Ljudi su često skloni da javno iznose svoje mišljenje o temama o kojima ništa ne znaju, ili zna­ju veoma malo. Podsetimo se kako su prijatelji i naučnici kritikovali čak i onoga na čijem znanju i otkrićima leže temelji savremene nauke. Naime, kritikovali su Isaka Njutna i stalno mu postavljali pitanje za­što se jedan takav genije bavi parapsihologijom i astrologijom. On im je odgovarao: „Baš zato... ja sam proučavao i bavio se time, a vi niste“.

Nastavio sam da zapisujem. Tako su nastali vrlo interesantni tekstovi iz istorije razvoja svesti, matematike, kvantne fizike, filozofije, religije (para)psihologije, zatim tekstovi o pojedinačnim temama: snovima, unutrašnjem i spoljašnjem egu, seksualnim opredeljenjima, o drugim nivoima egzistencije i našoj bezuslovnoj besmrtnosti, šta biva posle smrti, gde tada odlazimo, koliko tamo ostajemo, zašto se vraćamo, zatim o lečenju, duhovnom razvoju, magi­čnim kvadratima, o piramidama, šahu...

Knjige su naišle na dobar prijem ne samo kod čitalaca već i kod stručne javnosti, kod ljudi od pera, nauke i znanja a neki od njih su bili recenzenti ili promoteri ovih knjiga.

U ovoj knjizi, petoj po redu, samo delimično koristim zapisani materijal – više se bavim regresijama i progresijama koje sam radio kao iscelitelj radi rešavanja određenih problema ili radi istraživanja, iz radoznalosti.

Menjale su se teme o kojima sam pisao, a i moje mišljenje o tome KO ili ŠTA je izvor informacija koje dobijam. Menjali su se i smenjivali: Hristos, Bog, Anđeo čuvar, sveta Petka, neko biće iz duhovne dimenzije, neka moja fragmentarna ličnost, arhetipske strukture, kolektivno ili lično nesvesno, Informaciono polje, moje više Ja, unutrašnji glas...

8

9

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

Nažalost, bio sam primoran da radim nemoguće, da za svoje najdraže i najbliže rođake i prijatelje tražim (ponekad i nalazim) pomoć i tamo gde nekada nisam verovao da je mogu naći. Pokušavao sam sve što ne šteti, a što će, možda, da pomogne. Pored specijalnih vežbi i psihobioenergetskih tretmana trudio sam se da kod ljudi ojačam veru u njihove sopstvene moći psihe i tela. Učio sam ih da budu spontani, ono što stvarno jesu, da sagledaju, prihvate, transformišu ili izbace svoje potisnute strahove i emocije, naročito mržnju prema sebi ili drugima. Da žive u skladu sa sobom i okolinom. Neprocenjivu pomoć, savete i konkretna uputstva dobijao sam od duhovnog šaptača.

Regresije sam u početku radio samo sa svojim najbližim rođacima i prijateljima. Bilo je slučajeva kada posle regresije neko kaže: „Ništa me ove slike nisu uzbudile, kao da sam gledao neki film“.

I zaista, nekada se nisu videla znatnija poboljšanja ako smo samo pomoću regresije pokušavali da rešimo neki zdravstveni problem niti je bilo nekog vidljivijeg duhovnog napretka ako je regresija rađena iz tog razloga.

Tragikomičan je bio jedan događaj s gospodinom koji se žalio da gubi pamćenje usled čega je izgubio i interesovanje za svet oko sebe. Mislio je da će problem rešiti regresijom. Pošto nam je dugogodišnji prijatelj, rekao sam mu da i suviše „dugo pamti“ pa se prepunila memorija. Postaje se senilan kada se smanji interesovanje za okolinu, a pažnja neprekidno usmerava na neku drugu stranu. Objašnjenje nije pomoglo – zahtevao je regresiju i ja nisam mogao da ga odbijem.

U toku „regresije“ pričao je kako vidi razne ljude, događaje, bili su to čitavi filmovi, a kasnije je „u poverenju“ rekao Mariji da je sve izmislio da me ne bi razočarao pošto se ja toliko trudim... Njemu i porodici najviše je u stvari pomogao Ciceron.

Naime, podsetio sam ih na Ciceronove reči kako nije poznato da

je neki senilni starac zaboravio gde je sakrio novac. Znači, sve je stvar interesovanja i selektivnosti pamćenja.

U regresiji mnogi „gledaju filmove“. Pojedinci se identifikuju s nekim „junakom iz filma“ i smatraju da su to upravo oni u nekom prošlom životu. Veći deo sopstvenog sadašnjeg spoljašnjeg (ego)identiteta često se zadržava i u regresiji, pa se događa da regresant, osobi koju identifikuje kao sebe u nekom drugom životu (pa i suprotnog pola od svog sadašnjeg), daje ponekad neke svoje sadašnje atribute: ime, pol, izgled, zanimanje...

Ograđujemo se od svakog idejnog radikalizma, tim pre što se navedeni stavovi zasnivaju na veri i, eventualno, ličnim ili grupnim iskustvima. Teorija, ili stav o reinkarnaciji, možda može najbolje da objasni rađanje izuzetno inteligentne ili nadarene dece. Postoje primeri da od više dece istih roditelja jedno dete bude posebno nadareno. Ako se setimo da je Mocart već u petoj godini komponovao menuete a u osmoj sonate, može se pretpostaviti da su neka znanja prenošena iz prošlih života.

Ubedljiviji dokaz nije moguće dati.

Dakle, u ovoj knjizi opisane su samo odabrane, interesantne i uspešne regresije-progresije „običnih ljudi“. Iako ovakvih primera ima mnogo, mnogo više je onih „putnika“ čije „avanture psihe“ nisu tako zanimljive ili bar nisu imale direktan i presudan uticaj na rešenje njihovih problema.

Za početak – da se dogovorimo o nekim terminima koje ćemo upotrebljavati u tekstovima koji slede.

Regresija je reč latinskog porekla (regressio) i označava vraćanje ili odstupanje. Takođe se koristi i u psihoanalizi i tu

10

11

Dogovor oko termina

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

Nažalost, bio sam primoran da radim nemoguće, da za svoje najdraže i najbliže rođake i prijatelje tražim (ponekad i nalazim) pomoć i tamo gde nekada nisam verovao da je mogu naći. Pokušavao sam sve što ne šteti, a što će, možda, da pomogne. Pored specijalnih vežbi i psihobioenergetskih tretmana trudio sam se da kod ljudi ojačam veru u njihove sopstvene moći psihe i tela. Učio sam ih da budu spontani, ono što stvarno jesu, da sagledaju, prihvate, transformišu ili izbace svoje potisnute strahove i emocije, naročito mržnju prema sebi ili drugima. Da žive u skladu sa sobom i okolinom. Neprocenjivu pomoć, savete i konkretna uputstva dobijao sam od duhovnog šaptača.

Regresije sam u početku radio samo sa svojim najbližim rođacima i prijateljima. Bilo je slučajeva kada posle regresije neko kaže: „Ništa me ove slike nisu uzbudile, kao da sam gledao neki film“.

I zaista, nekada se nisu videla znatnija poboljšanja ako smo samo pomoću regresije pokušavali da rešimo neki zdravstveni problem niti je bilo nekog vidljivijeg duhovnog napretka ako je regresija rađena iz tog razloga.

Tragikomičan je bio jedan događaj s gospodinom koji se žalio da gubi pamćenje usled čega je izgubio i interesovanje za svet oko sebe. Mislio je da će problem rešiti regresijom. Pošto nam je dugogodišnji prijatelj, rekao sam mu da i suviše „dugo pamti“ pa se prepunila memorija. Postaje se senilan kada se smanji interesovanje za okolinu, a pažnja neprekidno usmerava na neku drugu stranu. Objašnjenje nije pomoglo – zahtevao je regresiju i ja nisam mogao da ga odbijem.

U toku „regresije“ pričao je kako vidi razne ljude, događaje, bili su to čitavi filmovi, a kasnije je „u poverenju“ rekao Mariji da je sve izmislio da me ne bi razočarao pošto se ja toliko trudim... Njemu i porodici najviše je u stvari pomogao Ciceron.

Naime, podsetio sam ih na Ciceronove reči kako nije poznato da

je neki senilni starac zaboravio gde je sakrio novac. Znači, sve je stvar interesovanja i selektivnosti pamćenja.

U regresiji mnogi „gledaju filmove“. Pojedinci se identifikuju s nekim „junakom iz filma“ i smatraju da su to upravo oni u nekom prošlom životu. Veći deo sopstvenog sadašnjeg spoljašnjeg (ego)identiteta često se zadržava i u regresiji, pa se događa da regresant, osobi koju identifikuje kao sebe u nekom drugom životu (pa i suprotnog pola od svog sadašnjeg), daje ponekad neke svoje sadašnje atribute: ime, pol, izgled, zanimanje...

Ograđujemo se od svakog idejnog radikalizma, tim pre što se navedeni stavovi zasnivaju na veri i, eventualno, ličnim ili grupnim iskustvima. Teorija, ili stav o reinkarnaciji, možda može najbolje da objasni rađanje izuzetno inteligentne ili nadarene dece. Postoje primeri da od više dece istih roditelja jedno dete bude posebno nadareno. Ako se setimo da je Mocart već u petoj godini komponovao menuete a u osmoj sonate, može se pretpostaviti da su neka znanja prenošena iz prošlih života.

Ubedljiviji dokaz nije moguće dati.

Dakle, u ovoj knjizi opisane su samo odabrane, interesantne i uspešne regresije-progresije „običnih ljudi“. Iako ovakvih primera ima mnogo, mnogo više je onih „putnika“ čije „avanture psihe“ nisu tako zanimljive ili bar nisu imale direktan i presudan uticaj na rešenje njihovih problema.

Za početak – da se dogovorimo o nekim terminima koje ćemo upotrebljavati u tekstovima koji slede.

Regresija je reč latinskog porekla (regressio) i označava vraćanje ili odstupanje. Takođe se koristi i u psihoanalizi i tu

10

11

Dogovor oko termina

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

ima nekoliko značenja. Ovde ćemo je koristiti isključivo u značenju ulaska u izmenjeno (prošireno) stanje svesti na prirodan način u kom je moguće reverzibilno kretanje po vremenu i događajima koji su se desili. O osobi koja se podvrgava regresiji govorićemo kao o regresantu. Ako je u pitanju progresija – o progresantu.

Regresolog je osoba sa znanjem, iskustvom i dobrom namerom koja regresanta vodi kroz regresiju u stanje povišene ili proširene svesti, i potom je „vraća“ u sadašnji trenutak i uobičajeno stanje svesti.

Regresolog mora imati mnogo znanja i iskustva kako bi mogao da proceni da li da prepusti regresantu „izbor života i događaja“ ili ne. Ovo se čini zbog toga što regresant uvek bira i priziva one živote i događaje koji će da potvrde i opravdaju njegovo sadašnje stanje: ubeđenja, bolest, neznanje, mržnju prema nekome, pogrešne investicije, fanatizam i isključivost svake vrste.

Vreme Ako se pretpostavi da je vreme nelinearno, onda je vreme koje mi doživljavamo i registrujemo linearno i samo je jedna od njegovih projekcija, pa dolazimo do prilično verovatne mogućnosti da se inkarnacije (ako postoje) odvijaju istovremeno i da se iz ravni linearnog vremena može govoriti o jednom životu.

Ili, još tačnije ali teže za razumevanje iz naše fizičke realnosti: vreme je iluzija koju nam nameću fizička čula, dakle, ono ne postoji, i sve što postoji u čitavom kosmosu, postoji istovremeno. Dakle, ne postoji prošlost, sadašnjost i budućnost, postoji samo večno sada, proširena sadašnjost.

12

PUTNICI

Ovo se može uporediti (doduše, nepotpuno, ali je teško naći bolje poređenje) s raznim televizijskim programima koje možemo izabrati. Od svih programa koji se istovremeno emituju na televiziji, mi biramo i gledamo samo jedan. Sve se usložnjava time što smo mi istovremeno i oni koji biraju program, režiraju i igraju glavnu ulogu, mi smo scenografi, pa i kulise.

Možda je dobar primer (i poređenje) sa spavanjem i sanjanjem. Ako bismo sanjali više snova, unutar svakog sna može proći mnogo godina, ali vreme stvarno nije tako prošlo, sve je prošlo u istom vremenu, jer se snovi u stvari odigravaju van vremena, u univerzumu sna.

U svakom biću, identitetu, postoji istovremeno više delova koji se smenjuju (tako izgleda, tako ego režira) i uvek je samo jedan deo (jedan program) dominantan. Moguće je da na delu ekrana gledamo i program iz nekog drugog studija. Lep primer je priča i film Tri Evina lika, prvi iz čitave serije sličnih filmskih verzija na temu više ličnosti koje se smenjuju u jednoj istoj osobi, mada sve one postoje istovremeno. Ovaj fenomen – kada se kod jedne osobe javljaju sekundarne ličnosti – priznaju i najugledniji psiholozi.

Pokušavam, oprezno, da kažem da se u regresiji, snovima pa i u životu, može koristiti kreativnost prošlih i budućih znanja i iskustava, kako svojih, tako i tuđih, a pogotovu grupnih.

Samo je unutrašnje biće – celo Ja – svesno svih delova, svih pojedinačnih ja, pojedinačnih ega, nezavisno od vremena.

Ono zna i za hologramsku strukturu univerzuma, svesti i psihe, zna da najmanji deo sadrži sve informacije o Celini i da je može u potpunosti regenerisati.

*** 13

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

ima nekoliko značenja. Ovde ćemo je koristiti isključivo u značenju ulaska u izmenjeno (prošireno) stanje svesti na prirodan način u kom je moguće reverzibilno kretanje po vremenu i događajima koji su se desili. O osobi koja se podvrgava regresiji govorićemo kao o regresantu. Ako je u pitanju progresija – o progresantu.

Regresolog je osoba sa znanjem, iskustvom i dobrom namerom koja regresanta vodi kroz regresiju u stanje povišene ili proširene svesti, i potom je „vraća“ u sadašnji trenutak i uobičajeno stanje svesti.

Regresolog mora imati mnogo znanja i iskustva kako bi mogao da proceni da li da prepusti regresantu „izbor života i događaja“ ili ne. Ovo se čini zbog toga što regresant uvek bira i priziva one živote i događaje koji će da potvrde i opravdaju njegovo sadašnje stanje: ubeđenja, bolest, neznanje, mržnju prema nekome, pogrešne investicije, fanatizam i isključivost svake vrste.

Vreme Ako se pretpostavi da je vreme nelinearno, onda je vreme koje mi doživljavamo i registrujemo linearno i samo je jedna od njegovih projekcija, pa dolazimo do prilično verovatne mogućnosti da se inkarnacije (ako postoje) odvijaju istovremeno i da se iz ravni linearnog vremena može govoriti o jednom životu.

Ili, još tačnije ali teže za razumevanje iz naše fizičke realnosti: vreme je iluzija koju nam nameću fizička čula, dakle, ono ne postoji, i sve što postoji u čitavom kosmosu, postoji istovremeno. Dakle, ne postoji prošlost, sadašnjost i budućnost, postoji samo večno sada, proširena sadašnjost.

12

PUTNICI

Ovo se može uporediti (doduše, nepotpuno, ali je teško naći bolje poređenje) s raznim televizijskim programima koje možemo izabrati. Od svih programa koji se istovremeno emituju na televiziji, mi biramo i gledamo samo jedan. Sve se usložnjava time što smo mi istovremeno i oni koji biraju program, režiraju i igraju glavnu ulogu, mi smo scenografi, pa i kulise.

Možda je dobar primer (i poređenje) sa spavanjem i sanjanjem. Ako bismo sanjali više snova, unutar svakog sna može proći mnogo godina, ali vreme stvarno nije tako prošlo, sve je prošlo u istom vremenu, jer se snovi u stvari odigravaju van vremena, u univerzumu sna.

U svakom biću, identitetu, postoji istovremeno više delova koji se smenjuju (tako izgleda, tako ego režira) i uvek je samo jedan deo (jedan program) dominantan. Moguće je da na delu ekrana gledamo i program iz nekog drugog studija. Lep primer je priča i film Tri Evina lika, prvi iz čitave serije sličnih filmskih verzija na temu više ličnosti koje se smenjuju u jednoj istoj osobi, mada sve one postoje istovremeno. Ovaj fenomen – kada se kod jedne osobe javljaju sekundarne ličnosti – priznaju i najugledniji psiholozi.

Pokušavam, oprezno, da kažem da se u regresiji, snovima pa i u životu, može koristiti kreativnost prošlih i budućih znanja i iskustava, kako svojih, tako i tuđih, a pogotovu grupnih.

Samo je unutrašnje biće – celo Ja – svesno svih delova, svih pojedinačnih ja, pojedinačnih ega, nezavisno od vremena.

Ono zna i za hologramsku strukturu univerzuma, svesti i psihe, zna da najmanji deo sadrži sve informacije o Celini i da je može u potpunosti regenerisati.

*** 13

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

Predgovor trećem izdanju *** Pred put Čitaoci ove knjige podeliće se, najmanje, u tri grupe.

U prvu grupu ući će oni koji smatraju da je sve izmišljeno. Ja ih potpuno razumem i podržavam.

Drugu grupu će činiti oni koji misle da je, možda, nešto i istinito, ali da ima mnogo i izmišljenog.

Slažem se i s njima.

U trećoj grupi biće oni koji smatraju da je sve što ovde piše realno, moguće i istinito. Oni su hrabri i naivni. Na početku Uvodnih napomena, međutim, tražili smo hrabre i oprezne čitaoce. Da biste prešli iz naivnih u oprezne, morate probati, raspitati se, proveriti... U svakom slučaju i oni imaju moju podršku.

Autor

Prvo i Drugo izdanje ove knjige dobro su primili obični čitaoci, laici, ali i stručna čitalačka publika. Mnogi su se zainteresovali za regresije–progresije pa sam dobio još mnogo divnih primera i nekoliko dobrih medijuma za saradnju i istraživanje. Čitaoci će se uveriti da regresije–progresije ne služe samo za rešavanje nekih zdravstvenih problema i za istraživanje, već i kao primeri i potvrde naše bezuslovne besmrtnosti, koju nam niko ne može oduzeti, ni s kakvim razlogom niti pod bilo kakvim uslovima.

Posle objavljivanja moje šeste knjige Kraj igre, a naročito posle Sedme knjige, poraslo je interesovanje za ove teme i Putnici su postali veoma traženi, pa smo odlučili da štampamo Treće izdanje. Iz istih razloga smo dopunili i znatno proširili drugo izdanje Kraja igre, pa će se tako obe knjige pojaviti pred čitaocima u trećem izdanju.

Nadamo se da će, posle čitanja ovih knjiga, radoznali čitaoci naći odgovore na mnoga svoja pitanja, kao i razloge da počnu svoj duhovni razvoj ili da ga još intenzivnije nastave, da spoznaju sebe, menjaju neka svoja ubeđenja, da uče, da se sećaju...

Juna 2010.

Autor

14

15

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

Predgovor trećem izdanju *** Pred put Čitaoci ove knjige podeliće se, najmanje, u tri grupe.

U prvu grupu ući će oni koji smatraju da je sve izmišljeno. Ja ih potpuno razumem i podržavam.

Drugu grupu će činiti oni koji misle da je, možda, nešto i istinito, ali da ima mnogo i izmišljenog.

Slažem se i s njima.

U trećoj grupi biće oni koji smatraju da je sve što ovde piše realno, moguće i istinito. Oni su hrabri i naivni. Na početku Uvodnih napomena, međutim, tražili smo hrabre i oprezne čitaoce. Da biste prešli iz naivnih u oprezne, morate probati, raspitati se, proveriti... U svakom slučaju i oni imaju moju podršku.

Autor

Prvo i Drugo izdanje ove knjige dobro su primili obični čitaoci, laici, ali i stručna čitalačka publika. Mnogi su se zainteresovali za regresije–progresije pa sam dobio još mnogo divnih primera i nekoliko dobrih medijuma za saradnju i istraživanje. Čitaoci će se uveriti da regresije–progresije ne služe samo za rešavanje nekih zdravstvenih problema i za istraživanje, već i kao primeri i potvrde naše bezuslovne besmrtnosti, koju nam niko ne može oduzeti, ni s kakvim razlogom niti pod bilo kakvim uslovima.

Posle objavljivanja moje šeste knjige Kraj igre, a naročito posle Sedme knjige, poraslo je interesovanje za ove teme i Putnici su postali veoma traženi, pa smo odlučili da štampamo Treće izdanje. Iz istih razloga smo dopunili i znatno proširili drugo izdanje Kraja igre, pa će se tako obe knjige pojaviti pred čitaocima u trećem izdanju.

Nadamo se da će, posle čitanja ovih knjiga, radoznali čitaoci naći odgovore na mnoga svoja pitanja, kao i razloge da počnu svoj duhovni razvoj ili da ga još intenzivnije nastave, da spoznaju sebe, menjaju neka svoja ubeđenja, da uče, da se sećaju...

Juna 2010.

Autor

14

15

PUTNICI

MARIJA Bolesno zdravlje

N

a unapred zakazani tretman dolazi mlada i lepa devojka, student. Zove se Marija.

Došla je u pratnji šarmantne majke. Lepo se slažu, zdravi odnosi, drugarski. Ono što bi lako primetili i napredniji „studenti“ jeste da obe dame imaju neobično velike aure, a da je kod one mlađe na dva mesta malo pocepana. Ono što nije lako uočiti jeste da Marija ima velike probleme s mesečnim ciklusima koji su neobično bolni. Zbog toga je i došla. Do sada je, kaže, obišla mnogo lekara, psihologa, psihijatara... Išla je i na mnogo drugih mesta, uzalud. Svakog meseca je dolazilo do užasnih bolova, onesvešćivanja, injekcija, a ponekad je morala da ode u bolnicu.

– Ima li leka i pomoći – bilo je njihovo pitanje. – Do sada ga nismo našle – rekle su uglas.

A lek je, po svoj prilici, bilo teško naći jer bolesti nije ni bilo, bar ne u klasičnom smislu. Sva ispitivanja, snimci, ultrazvučni pregledi, ukazivali su da je organski sve u redu. A da je i psihički bila zdrava, videlo se odmah: blistav i jasan pogled, sigurna u sebe, dobar odnos sa okolinom, svesna sebe i svog okruženja, uspešna na studijama i u društvu, zna da voli i voljena je, ima i dečka. Svakog meseca, međutim, problem se ponavljao 17

PUTNICI

MARIJA Bolesno zdravlje

N

a unapred zakazani tretman dolazi mlada i lepa devojka, student. Zove se Marija.

Došla je u pratnji šarmantne majke. Lepo se slažu, zdravi odnosi, drugarski. Ono što bi lako primetili i napredniji „studenti“ jeste da obe dame imaju neobično velike aure, a da je kod one mlađe na dva mesta malo pocepana. Ono što nije lako uočiti jeste da Marija ima velike probleme s mesečnim ciklusima koji su neobično bolni. Zbog toga je i došla. Do sada je, kaže, obišla mnogo lekara, psihologa, psihijatara... Išla je i na mnogo drugih mesta, uzalud. Svakog meseca je dolazilo do užasnih bolova, onesvešćivanja, injekcija, a ponekad je morala da ode u bolnicu.

– Ima li leka i pomoći – bilo je njihovo pitanje. – Do sada ga nismo našle – rekle su uglas.

A lek je, po svoj prilici, bilo teško naći jer bolesti nije ni bilo, bar ne u klasičnom smislu. Sva ispitivanja, snimci, ultrazvučni pregledi, ukazivali su da je organski sve u redu. A da je i psihički bila zdrava, videlo se odmah: blistav i jasan pogled, sigurna u sebe, dobar odnos sa okolinom, svesna sebe i svog okruženja, uspešna na studijama i u društvu, zna da voli i voljena je, ima i dečka. Svakog meseca, međutim, problem se ponavljao 17

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

pa je morala da prima po nekoliko injekcija jakog sredstva protiv bolova, nekada čak i po tri injekcije novokaina dnevno.

– Na kraju će se od tih injekcija razboleti – rekla je Marijina majka.

Počeli smo s klasičnim psihobioenergetskim tretmanom uz odgovarajuće vežbe i popravljanje aure, tako da je posle tri tretmana usledilo neznatno poboljšanje.

Nema potrebe da napominjem kako znam da radim svoj posao pa, iako sam ga radio predano i strpljivo, rezultat nije bio zadovoljavajući.

Ne mogu da se požalim ni na Marijinu saradnju – radila je sve što je trebalo i kako je trebalo, učestvovala je u svemu predano, lako je i dobro primala energiju, čak je proces transfera energije bio tako lak da sam počeo da naslućujem njene ekstrasenzorne sklonosti (drugim rečima, Marija je bila dobar medijum, kao i njena majka). Veoma je poštovala moj trud, pa da ne izgleda kako je on uzaludan govorila je da joj je malo bolje. Ipak, problem je ostao.

Naslućivao sam da koren problema leži duboko u njenoj svesti (podsvesti) i u njenim ubeđenjima. Uostalom, to važi uvek, za sve.

Pomišljao sam na regresiju, ali sam nastojao da problem rešimo i bez toga. Zapravo, kroz dugogodišnje iskustvo naučio sam, a to je i stav mnogih psihoterapeutskih škola, da je za rešenje nekog problema, pa i za izlečenje mnogih bolesti, najbolji, a često i jedini lek – suočenje s nekim potisnutim (obično i konfliktnim) sadržajem svesti.

Glavni problem je kako pronaći uzrok, a često uspevam to da otkrijem i bez pomoći klijenta ili njegovih roditelja.

Kada se otkrije takav sadržaj, sledeći zadatak je da se problem prihvati i osvetli sa svih strana i pacijent kroz njega pažljivo provede s drukčijim ishodom, dubinom... da mu se

pomogne kako bi to iskustvo prihvatio i integrisao u svoju psihu, svoju ličnost.

Nikada prvi ne započinjem analizu snova ili diskusiju o verskim ubeđenjima niti predlažem regresiju. Prepuštam da to uradi sagovornik i da sam snosi „posledice“ takvog čina.

Mogućnost da se problem reši uz pomoć nehipnotičke regresije prvo je pomenula majka. Verovala je da ću uraditi ono što je najbolje za njeno dete. Marija se odmah složila, jer je to i inače interesuje, bez obzira na njen problem. Zapravo, rekla je kako je ona sama pomišljala da mi to predloži, jer je na sastancima koje sam držao često slušala o regresiji, kada su, pored mene, govorili i sami regresanti.

18

19

Posle nekoliko meseci Regresant Marija leži na otomanu, njena majka sedi malo dalje, pored prozora, a ja i moja supruga (i saradnica) Marija, koja pamti, snima ili beleži tok regresije, sedimo pored otomana.

Posle uobičajenih uvodnih priprema i testova koji se odnose na ovaj život, vodio sam je kroz prošlost, tražeći razloge za njene sadašnje probleme. Bilo je i „lutanja“, ali smo našli onaj život koji smo tražili.

Nakon kraćeg ćutanja, nekoliko grimasa i upadljivog dizanja obrva, počela je da govori: – Vidim Kineskinju, sitna, mlada, zabrinuta. Mislim da sam to ja. Da, ja sam ta Kineskinja. Bojim se, ne znam tačno od čega, u stvari znam...

Da li je neko pored tebe?

– Ne, ali ima nešto, neko zlo, ne vidim... Da, neki čovek, beli čovek, tu je, znam da je mornar, sve znam o njemu, dobro

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

pa je morala da prima po nekoliko injekcija jakog sredstva protiv bolova, nekada čak i po tri injekcije novokaina dnevno.

– Na kraju će se od tih injekcija razboleti – rekla je Marijina majka.

Počeli smo s klasičnim psihobioenergetskim tretmanom uz odgovarajuće vežbe i popravljanje aure, tako da je posle tri tretmana usledilo neznatno poboljšanje.

Nema potrebe da napominjem kako znam da radim svoj posao pa, iako sam ga radio predano i strpljivo, rezultat nije bio zadovoljavajući.

Ne mogu da se požalim ni na Marijinu saradnju – radila je sve što je trebalo i kako je trebalo, učestvovala je u svemu predano, lako je i dobro primala energiju, čak je proces transfera energije bio tako lak da sam počeo da naslućujem njene ekstrasenzorne sklonosti (drugim rečima, Marija je bila dobar medijum, kao i njena majka). Veoma je poštovala moj trud, pa da ne izgleda kako je on uzaludan govorila je da joj je malo bolje. Ipak, problem je ostao.

Naslućivao sam da koren problema leži duboko u njenoj svesti (podsvesti) i u njenim ubeđenjima. Uostalom, to važi uvek, za sve.

Pomišljao sam na regresiju, ali sam nastojao da problem rešimo i bez toga. Zapravo, kroz dugogodišnje iskustvo naučio sam, a to je i stav mnogih psihoterapeutskih škola, da je za rešenje nekog problema, pa i za izlečenje mnogih bolesti, najbolji, a često i jedini lek – suočenje s nekim potisnutim (obično i konfliktnim) sadržajem svesti.

Glavni problem je kako pronaći uzrok, a često uspevam to da otkrijem i bez pomoći klijenta ili njegovih roditelja.

Kada se otkrije takav sadržaj, sledeći zadatak je da se problem prihvati i osvetli sa svih strana i pacijent kroz njega pažljivo provede s drukčijim ishodom, dubinom... da mu se

pomogne kako bi to iskustvo prihvatio i integrisao u svoju psihu, svoju ličnost.

Nikada prvi ne započinjem analizu snova ili diskusiju o verskim ubeđenjima niti predlažem regresiju. Prepuštam da to uradi sagovornik i da sam snosi „posledice“ takvog čina.

Mogućnost da se problem reši uz pomoć nehipnotičke regresije prvo je pomenula majka. Verovala je da ću uraditi ono što je najbolje za njeno dete. Marija se odmah složila, jer je to i inače interesuje, bez obzira na njen problem. Zapravo, rekla je kako je ona sama pomišljala da mi to predloži, jer je na sastancima koje sam držao često slušala o regresiji, kada su, pored mene, govorili i sami regresanti.

18

19

Posle nekoliko meseci Regresant Marija leži na otomanu, njena majka sedi malo dalje, pored prozora, a ja i moja supruga (i saradnica) Marija, koja pamti, snima ili beleži tok regresije, sedimo pored otomana.

Posle uobičajenih uvodnih priprema i testova koji se odnose na ovaj život, vodio sam je kroz prošlost, tražeći razloge za njene sadašnje probleme. Bilo je i „lutanja“, ali smo našli onaj život koji smo tražili.

Nakon kraćeg ćutanja, nekoliko grimasa i upadljivog dizanja obrva, počela je da govori: – Vidim Kineskinju, sitna, mlada, zabrinuta. Mislim da sam to ja. Da, ja sam ta Kineskinja. Bojim se, ne znam tačno od čega, u stvari znam...

Da li je neko pored tebe?

– Ne, ali ima nešto, neko zlo, ne vidim... Da, neki čovek, beli čovek, tu je, znam da je mornar, sve znam o njemu, dobro

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

ga poznajem... ne vidim dobro, vidim mu samo ruke... Znam da nije dobar, nikad nije dobar. On će opet da me muči, vezuje...

Kada sam je doveo na nekoliko minuta pre smrti u tom životu i pitao gde se nalazi i šta vidi, odgovorila je uplašeno: – Vidim nož, veliki krivi nož, neću da ga ubijem, desiće se zlo, znam.

Sve ovo je govorila relativno mirno ali njen energetski omotač (aura) burno se menjao i njegova promena nije bila usaglašena s Marijinim svesnim osećanjima, relativnim spokojstvom i sa odnosom prema sebi u „tom trenutku“. Velika energetska rupa žutocrvene boje s kanalom prema levoj strani pojavila se ispod pupka.

Kada sam je odveo u vreme koje se može definisati kao „nekoliko minuta posle smrti tela u tom životu“ i pitao šta vidi, sledilo je za mene veliko iznenađenje: – Vidim Kineskinju kako pere ruke... da, perem ruke, voda je crvena... mornar je mrtav. Pokrivam ga čaršavom...

– Ko je taj koji gleda, gde se ti sada nalaziš?

– U sobi.

Bilo je očigledno da je njen sadašnji svesni uticaj, ili ego, dosta jak, da joj se meša naša realnost i neke slike iz onog života, da od svega neće biti mnogo vajde. Bilo mi je čudno: ja je vodim u njenu smrt u tom životu, a ona vidi i opisuje nečiju tuđu.

Kada sam je poveo dalje (vremenski), videla je „sebe“ ali nekako odozgo, kao Kineskinju koja je pored jezera stajala leđima oslonjena na ogromno i staro drvo s nekakvom rupom u sredini. Bila je stara i umorna, gledala je u vodu...

Da li je Marija samo videla Kineskinju pa se s njom identifikovala ili je zaista bila u telu Kineskinje, to nisam mogao da znam.

Ne verujući mnogo u uspeh uradio sam do kraja šta treba, i polako, rutinski regresiju priveo kraju.

U ovoj priči izostavio sam neke Marijine slike, iskustva i doživljaje koje je imala za vreme opisanih događaja. Ovo sam učinio namerno i s predumišljajem, da se ne bi zatrpala glavna priča, ali to ne znači da oni nisu važni ili interesantni. Naprotiv, nameravam da se na njih vratim prilikom analize i objašnjenja.

Pošto sam uvideo da je Marija u velikoj meri svesna bogatstva svojih iskustava i da ih, uz malu pomoć, izvanredno koristi, proveo sam je po krajolicima njene psihe, kako u prošlost tako i u budućnost.

– Žedna sam – rekla je kad je otvorila oči posle regresije.

To je uobičajeno, mnogi su posle toga žedni.

– Kako se osećaš – pitao sam, a znao sam i video da je sasvim dobro. To mi je i potvrdila.

– Da li će bolovi sada prestati – pitala je majka.

– Videćemo, trebalo bi – rekao sam neubedljivo, a nešto me je žuljalo, nešto se nije slagalo...

20

21

Ko je ubica Karika koja nedostaje pojavila se sledećeg jutra. Te noći dugo sam s mojom Marijom analizirao iskustvo druge Marije.

Ovaj posao uvek radim s ljubavlju i požrtvovano, ne samo zato što sledim maksimu starih Grka „Koliko daš, toliko će ti se vratiti“ već i zato što se ovakav posao jedino tako i može raditi.

Nije nam bilo jasno zašto ne vidi mornara. Da li je njegov lik za nju toliko strašan, ili ga mrzi da čak ni u regresiji ne želi i ne može da ga vidi?

Dugo smo razgovarali, ćutali, razmišljali, rešavali... Tako smo i zaspali.

Ujutru, čim sam otvorio oči, Marija je nastavila sinoćnu analizu.

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

ga poznajem... ne vidim dobro, vidim mu samo ruke... Znam da nije dobar, nikad nije dobar. On će opet da me muči, vezuje...

Kada sam je doveo na nekoliko minuta pre smrti u tom životu i pitao gde se nalazi i šta vidi, odgovorila je uplašeno: – Vidim nož, veliki krivi nož, neću da ga ubijem, desiće se zlo, znam.

Sve ovo je govorila relativno mirno ali njen energetski omotač (aura) burno se menjao i njegova promena nije bila usaglašena s Marijinim svesnim osećanjima, relativnim spokojstvom i sa odnosom prema sebi u „tom trenutku“. Velika energetska rupa žutocrvene boje s kanalom prema levoj strani pojavila se ispod pupka.

Kada sam je odveo u vreme koje se može definisati kao „nekoliko minuta posle smrti tela u tom životu“ i pitao šta vidi, sledilo je za mene veliko iznenađenje: – Vidim Kineskinju kako pere ruke... da, perem ruke, voda je crvena... mornar je mrtav. Pokrivam ga čaršavom...

– Ko je taj koji gleda, gde se ti sada nalaziš?

– U sobi.

Bilo je očigledno da je njen sadašnji svesni uticaj, ili ego, dosta jak, da joj se meša naša realnost i neke slike iz onog života, da od svega neće biti mnogo vajde. Bilo mi je čudno: ja je vodim u njenu smrt u tom životu, a ona vidi i opisuje nečiju tuđu.

Kada sam je poveo dalje (vremenski), videla je „sebe“ ali nekako odozgo, kao Kineskinju koja je pored jezera stajala leđima oslonjena na ogromno i staro drvo s nekakvom rupom u sredini. Bila je stara i umorna, gledala je u vodu...

Da li je Marija samo videla Kineskinju pa se s njom identifikovala ili je zaista bila u telu Kineskinje, to nisam mogao da znam.

Ne verujući mnogo u uspeh uradio sam do kraja šta treba, i polako, rutinski regresiju priveo kraju.

U ovoj priči izostavio sam neke Marijine slike, iskustva i doživljaje koje je imala za vreme opisanih događaja. Ovo sam učinio namerno i s predumišljajem, da se ne bi zatrpala glavna priča, ali to ne znači da oni nisu važni ili interesantni. Naprotiv, nameravam da se na njih vratim prilikom analize i objašnjenja.

Pošto sam uvideo da je Marija u velikoj meri svesna bogatstva svojih iskustava i da ih, uz malu pomoć, izvanredno koristi, proveo sam je po krajolicima njene psihe, kako u prošlost tako i u budućnost.

– Žedna sam – rekla je kad je otvorila oči posle regresije.

To je uobičajeno, mnogi su posle toga žedni.

– Kako se osećaš – pitao sam, a znao sam i video da je sasvim dobro. To mi je i potvrdila.

– Da li će bolovi sada prestati – pitala je majka.

– Videćemo, trebalo bi – rekao sam neubedljivo, a nešto me je žuljalo, nešto se nije slagalo...

20

21

Ko je ubica Karika koja nedostaje pojavila se sledećeg jutra. Te noći dugo sam s mojom Marijom analizirao iskustvo druge Marije.

Ovaj posao uvek radim s ljubavlju i požrtvovano, ne samo zato što sledim maksimu starih Grka „Koliko daš, toliko će ti se vratiti“ već i zato što se ovakav posao jedino tako i može raditi.

Nije nam bilo jasno zašto ne vidi mornara. Da li je njegov lik za nju toliko strašan, ili ga mrzi da čak ni u regresiji ne želi i ne može da ga vidi?

Dugo smo razgovarali, ćutali, razmišljali, rešavali... Tako smo i zaspali.

Ujutru, čim sam otvorio oči, Marija je nastavila sinoćnu analizu.

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

– Naravno da ne može da ga vidi kada je ona mornar – rekla je moja supruga pobednički.

To je to! Skočio sam. Mozaik je složen. Kao da je to sanjala ili celu noć rešavala, prošlo mi je kroz glavu.

Biće potrebno da se bar još jednom sretnemo s Marijom.

Taj susret je imao mnogo svedoka. Naime, jedan ili dva puta mesečno kod nas se skupi preko pedeset ljudi. Mi to zovemo „otvorena vrata“ a u pitanju su redovni sastanci s našim prijateljima i saradnicima i ostalima koje zanima posao kojim se bavimo.

Na sastancima se vode razgovori o interesantnim primerima iz prakse, ili ja odgovaram na pitanja, ili se drže razna predavanja a potom diskusije iz oblasti onostranog, parapsihologije, lečenja, književnosti, nauke, religije, psihologije, filozofije, umetnosti... zavisi šta je kada aktuelno i koga od uglednih predavača možemo angažovati. Najčešće pričam ja, ali to čine i drugi predavači – akademici, profesori, lekari, psiholozi, filozofi, književni kritičari, pisci, teolozi, oni koji se bave mitom, folklorom, arheologijom...

Takav jedan sastanak bio je nekoliko dana posle Marijine regresije.

Društvo se okupilo, predavanje je počelo, a potom su došli na red priče i razgovori o interesantnim iskustvima iz regresija koje su u međuvremenu oba­vljene, pa sam pričao i o Marijinom iskustvu, ne pomi­njući njeno ime. Tek što sam počeo priču, Marija se umešala i rekla da je reč o njenoj regresiji, da nema šta da skriva i da ona želi da ispriča svoje iskustvo i sve što je „videla“.

Kaže da je o svemu mnogo razmišljala, prisetila se još nekih detalja, na primer da je onaj muškarac, mornar, poreklom negde iz

Španije. Nastavila je da priča šta je videla i doživela, kako se osećala...

O sebi je govorila kao o Kineskinji.

Pustio sam je da završi i onda sam, vodeći računa o svakoj reči, rekao kako postoji mogućnost da je ona tada bila mornar koga je u tom nekadašnjem životu ubila Kineskinja, ona s kojom se identifikovala, koju je mornar vezivao i zlostavljao...

Marija se jako iznenadila, klimala je glavom, smeškala se ali nije ništa rekla niti posebno reagovala, bar se meni tako učinilo.

Nastavio sam priču o drugim regresijama i temama, a na nju sam motrio krajičkom oka. Nešto se dešavalo.

Posle sastanka ostale su Marija i njena majka, doktor Igor koji se sada bavi alternativnim načinima lečenja, najviše akupunkturom (pojaviće se u knjizi i kasnije), kao i još nekoliko prijatelja.

Kod Marije su se javili slabi bolovi u predelu stomaka.

Smestio sam je na otoman i rekao da se opusti...

Posle kraćeg tretmana, sasvim spontano, bez ikakve tehnike ili mog delovanja, Marija je utonula u stanje blagog transa, opuštenosti. Bila je svesna svega oko sebe, ali je bila svesna i većeg dela „onog života“ koji je provela kao mornar, lutajući morima i dolazeći u daleku zemlju na Istoku gde je živela Kineskinja...

Ponovo je proživela i trenutak smrti, trenutak uboda nožem, ali je sada ona bila ubijeni mornar, a ne Kineskinja. Ovo sećanje bilo je propraćeno pojačanim bolovima u predelu stomaka i nekom lakoćom tela, nama se činilo kao da ne dodiruje kauč. Kada je talas bolova prošao, Marija je imala utisak kao da se ponovo rodila...

– Čini mi se da sad mogu da poletim – rekla je radosno.

Aura se zatvorila u domenu prve čakre (donji deo stomaka).

Tada sam bio siguran da će Marija biti dobro. To sam joj i rekao,

22

23

Marija saznaje tajnu

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

– Naravno da ne može da ga vidi kada je ona mornar – rekla je moja supruga pobednički.

To je to! Skočio sam. Mozaik je složen. Kao da je to sanjala ili celu noć rešavala, prošlo mi je kroz glavu.

Biće potrebno da se bar još jednom sretnemo s Marijom.

Taj susret je imao mnogo svedoka. Naime, jedan ili dva puta mesečno kod nas se skupi preko pedeset ljudi. Mi to zovemo „otvorena vrata“ a u pitanju su redovni sastanci s našim prijateljima i saradnicima i ostalima koje zanima posao kojim se bavimo.

Na sastancima se vode razgovori o interesantnim primerima iz prakse, ili ja odgovaram na pitanja, ili se drže razna predavanja a potom diskusije iz oblasti onostranog, parapsihologije, lečenja, književnosti, nauke, religije, psihologije, filozofije, umetnosti... zavisi šta je kada aktuelno i koga od uglednih predavača možemo angažovati. Najčešće pričam ja, ali to čine i drugi predavači – akademici, profesori, lekari, psiholozi, filozofi, književni kritičari, pisci, teolozi, oni koji se bave mitom, folklorom, arheologijom...

Takav jedan sastanak bio je nekoliko dana posle Marijine regresije.

Društvo se okupilo, predavanje je počelo, a potom su došli na red priče i razgovori o interesantnim iskustvima iz regresija koje su u međuvremenu oba­vljene, pa sam pričao i o Marijinom iskustvu, ne pomi­njući njeno ime. Tek što sam počeo priču, Marija se umešala i rekla da je reč o njenoj regresiji, da nema šta da skriva i da ona želi da ispriča svoje iskustvo i sve što je „videla“.

Kaže da je o svemu mnogo razmišljala, prisetila se još nekih detalja, na primer da je onaj muškarac, mornar, poreklom negde iz

Španije. Nastavila je da priča šta je videla i doživela, kako se osećala...

O sebi je govorila kao o Kineskinji.

Pustio sam je da završi i onda sam, vodeći računa o svakoj reči, rekao kako postoji mogućnost da je ona tada bila mornar koga je u tom nekadašnjem životu ubila Kineskinja, ona s kojom se identifikovala, koju je mornar vezivao i zlostavljao...

Marija se jako iznenadila, klimala je glavom, smeškala se ali nije ništa rekla niti posebno reagovala, bar se meni tako učinilo.

Nastavio sam priču o drugim regresijama i temama, a na nju sam motrio krajičkom oka. Nešto se dešavalo.

Posle sastanka ostale su Marija i njena majka, doktor Igor koji se sada bavi alternativnim načinima lečenja, najviše akupunkturom (pojaviće se u knjizi i kasnije), kao i još nekoliko prijatelja.

Kod Marije su se javili slabi bolovi u predelu stomaka.

Smestio sam je na otoman i rekao da se opusti...

Posle kraćeg tretmana, sasvim spontano, bez ikakve tehnike ili mog delovanja, Marija je utonula u stanje blagog transa, opuštenosti. Bila je svesna svega oko sebe, ali je bila svesna i većeg dela „onog života“ koji je provela kao mornar, lutajući morima i dolazeći u daleku zemlju na Istoku gde je živela Kineskinja...

Ponovo je proživela i trenutak smrti, trenutak uboda nožem, ali je sada ona bila ubijeni mornar, a ne Kineskinja. Ovo sećanje bilo je propraćeno pojačanim bolovima u predelu stomaka i nekom lakoćom tela, nama se činilo kao da ne dodiruje kauč. Kada je talas bolova prošao, Marija je imala utisak kao da se ponovo rodila...

– Čini mi se da sad mogu da poletim – rekla je radosno.

Aura se zatvorila u domenu prve čakre (donji deo stomaka).

Tada sam bio siguran da će Marija biti dobro. To sam joj i rekao,

22

23

Marija saznaje tajnu

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

a tako je i bilo. (Već godinama nema više onih problema.) Nadam se da će tako i ostati.

Neki novinari su saznali za ovaj događaj pa su želeli da pišu o tome. U početku se nisam složio. Kasnije sam pristao, ali pod uslovom da se saglase Marija i njena majka i da to ne služi kao senzacija, jer je lečenje, na izvestan način, sveta tajna. Marija se složila da se o njenom iskustvu piše dokumentovano, sa slikom i pravim imenom, jer je slučaj veoma interesantan i nekome može biti od koristi.

Pored „glavnog događaja“ opisanog ranije, koji je razrešio Marijin problem, bilo je još mnogo avantura koje je ona „videla“ i doživela tokom regresije.

Marija je neko vreme govorila o nepreglednim tajgama, o snegu i ledu, o šamanima i lečenju... O ljudima ispred neobičnih koliba i šatora, a tu sam se nalazio i ja, bio sam s njom u nekoj porodičnoj vezi. Smejala se jer me je videla kao ženu-šamana, staricu izboranog lica, s velikim mladežom kod nozdrve.

Na moje pitanje – kako zna da sam to baš ja – odgovorila je: – Pa, vidiš valjda da si ti.

Naravno, njen „dokaz“ mi nije bio dovoljno ubedljiv.

Videla je zatim dečaka koji odrasta u porodici bogataša iz Kastilje (Marija je izgovorila: Kostelje). Dečakovi roditelji su bili odani kralju. Kada je jedna grupa velikaša pod vođstvom Aragonaca (govorila je: Argonaca) zarobila kralja, dečakovi roditelji su ubijeni, a dečaka su Aragonci uzeli sa sobom.

Marija se dalje seća, slike su navirale... Dečak je na tuđem dvoru uplašen i nesrećan, traži način da pobegne. Konačno uspeva u tome i kao slepi putnik, kasnije kao „mali“, putuje brodom gde

ga Marija „vidi“ kako ulazi u brodski odeljak za četke, metle, konopce, krpe i velike konzerve pune neke masti. Tu nalazi neku posudu („kao flaša a nije flaša“) s pićem koje jako miriše. Dečak pije to piće, ljuto je, mršti se i potom zaspi. Marija se smeši i ćuti, to što vidi očigledno joj prija.

Posle duže pauze progovara: – Sada sanja.

– Ko? – Dečak, brodski mali.

– Kako znaš?

– Vidim i znam njegov san. On sanja kako stoji u velikoj sobi, na sebi ima beli mantil.

Izgleda da je u pitanju ordinacija. Poznata mi je ova sala, pa to su vežbe na mom fakultetu...

– Ko to sanja, da li je to tvoj san – ovo pitanje mi se nametnulo, jer znam šta Marija studira.

– Ne, ja gledam njegov san. Naizmenično vidim njega kako spava i ono što sanja. Mogu da biram.

– Možeš li da upravljaš njegovim snom?

– Ne... kako?

– Uđi u njegov san pa se probudi u tom snu, budi svesna u snu – govorim joj šapatom, da je ne poremetim.

Rekla je da razume, ali ovo nije uspela da uradi. Pokušao sam na drugi način: – Uđi u ordinaciju i vidi šta se dešava.

Posle kraće pauze Marija je rekla da ne može. Vidi sebe kako ulazi u ordinaciju ali se gubi, slika nestaje, tu je uvek samo jedna osoba u belom mantilu. Ne vidi joj lice, ali ima utisak da je dobro zna...

Dalje, Marija vidi dečaka kako odlazi kod one žene-šamana koja mu pruža pomoć i pokazuje neku zmiju (ne zna da li je živa) koja na leđima ima mnogo ispisanih brojeva u okviru kvadrata...

24

25

Brodski „mali“

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

a tako je i bilo. (Već godinama nema više onih problema.) Nadam se da će tako i ostati.

Neki novinari su saznali za ovaj događaj pa su želeli da pišu o tome. U početku se nisam složio. Kasnije sam pristao, ali pod uslovom da se saglase Marija i njena majka i da to ne služi kao senzacija, jer je lečenje, na izvestan način, sveta tajna. Marija se složila da se o njenom iskustvu piše dokumentovano, sa slikom i pravim imenom, jer je slučaj veoma interesantan i nekome može biti od koristi.

Pored „glavnog događaja“ opisanog ranije, koji je razrešio Marijin problem, bilo je još mnogo avantura koje je ona „videla“ i doživela tokom regresije.

Marija je neko vreme govorila o nepreglednim tajgama, o snegu i ledu, o šamanima i lečenju... O ljudima ispred neobičnih koliba i šatora, a tu sam se nalazio i ja, bio sam s njom u nekoj porodičnoj vezi. Smejala se jer me je videla kao ženu-šamana, staricu izboranog lica, s velikim mladežom kod nozdrve.

Na moje pitanje – kako zna da sam to baš ja – odgovorila je: – Pa, vidiš valjda da si ti.

Naravno, njen „dokaz“ mi nije bio dovoljno ubedljiv.

Videla je zatim dečaka koji odrasta u porodici bogataša iz Kastilje (Marija je izgovorila: Kostelje). Dečakovi roditelji su bili odani kralju. Kada je jedna grupa velikaša pod vođstvom Aragonaca (govorila je: Argonaca) zarobila kralja, dečakovi roditelji su ubijeni, a dečaka su Aragonci uzeli sa sobom.

Marija se dalje seća, slike su navirale... Dečak je na tuđem dvoru uplašen i nesrećan, traži način da pobegne. Konačno uspeva u tome i kao slepi putnik, kasnije kao „mali“, putuje brodom gde

ga Marija „vidi“ kako ulazi u brodski odeljak za četke, metle, konopce, krpe i velike konzerve pune neke masti. Tu nalazi neku posudu („kao flaša a nije flaša“) s pićem koje jako miriše. Dečak pije to piće, ljuto je, mršti se i potom zaspi. Marija se smeši i ćuti, to što vidi očigledno joj prija.

Posle duže pauze progovara: – Sada sanja.

– Ko? – Dečak, brodski mali.

– Kako znaš?

– Vidim i znam njegov san. On sanja kako stoji u velikoj sobi, na sebi ima beli mantil.

Izgleda da je u pitanju ordinacija. Poznata mi je ova sala, pa to su vežbe na mom fakultetu...

– Ko to sanja, da li je to tvoj san – ovo pitanje mi se nametnulo, jer znam šta Marija studira.

– Ne, ja gledam njegov san. Naizmenično vidim njega kako spava i ono što sanja. Mogu da biram.

– Možeš li da upravljaš njegovim snom?

– Ne... kako?

– Uđi u njegov san pa se probudi u tom snu, budi svesna u snu – govorim joj šapatom, da je ne poremetim.

Rekla je da razume, ali ovo nije uspela da uradi. Pokušao sam na drugi način: – Uđi u ordinaciju i vidi šta se dešava.

Posle kraće pauze Marija je rekla da ne može. Vidi sebe kako ulazi u ordinaciju ali se gubi, slika nestaje, tu je uvek samo jedna osoba u belom mantilu. Ne vidi joj lice, ali ima utisak da je dobro zna...

Dalje, Marija vidi dečaka kako odlazi kod one žene-šamana koja mu pruža pomoć i pokazuje neku zmiju (ne zna da li je živa) koja na leđima ima mnogo ispisanih brojeva u okviru kvadrata...

24

25

Brodski „mali“

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

Ko zna, možda njene sadašnje studije i život predstavljaju materijalizaciju davnašnjeg sna koji je nekada odsanjao nesrećni dečak u potpalublju španskog broda.

Ili mu je ona, sadašnja, reprogramirala život i utisnula snove...

Zbog nelinearnosti i simultanosti vremena pa i ljudskih života, kao i zbog mešanja svesti, bilo mi je jasno da Marija sada živi i život mornara i da su njene reči samo simboli za nekadašnje emocije i želje. Nastojala je da spase Kineskinju i to će joj verovatno i poći za rukom u nekoj mogućoj realnosti.

Da li je mornar istovremeno studirao u Beogradu i kroz Marijine oči gledao beogradske kuće i ulice, Dunav i Savu, tamnu noć, zoru i sunčane zalaske? Da li kroz njene oči gleda i ona ptica... možda i drveće pored kojeg prolazimo i trava koju gazimo?

Možda su u pravu oni koji tvrde da mi samo živimo svoje ili nečije davnašnje snove. Treba voditi računa ne samo o tome šta radimo već i šta mislimo, govorimo, želimo i sanjamo.

Marija se mršti. Vidim da je uplašena, dugo ne progovara.

Ipak nastavlja: – Vidim odraslog čoveka, ima bradu... mnogo pije... često se tuče... ima ožiljak na ramenu, nešto oko ruke.

Tokom same regresije pa i kasnije, dugo nismo shvatali da je to jedna ista osoba, da je to odrastao brodski „mali“ koji putuje na Istok, gde će doživeti ono što je opisano u susretu s Kineskinjom.

Marija je imala uvid u svoj višestruki „porodični“ život kao španskog mornara (koji je, izgleda, kasnije postao razbojnik,

gusar). U Španiji je imao ženu i dva sina. U nekom lučkom mestu imao je još jednu ženu koja je imala ćerku s prethodnim mužem, a Kineskinja je bila treća u tom „porodičnom“ krugu.

Nije teško zaključiti da Marijin ego (psiha, Ja, ponos, svejedno šta) nije mogao da prihvati ulogu mornara „negativca“, pa nije mogao da ga „vidi“ niti s njim da se identifikuje. Njena sadašnja ubeđenja su je usmeravala, birala uloge, ograničavala je. Ona je sada „tadašnjeg“ sebe projektovala na drugu ličnost i identifikovala se s njom.

To smo već znali, to je uvek tako i tu nema izuzetaka.

Pomenućemo samo još neke doživljaje iz Marijine regresije za koje verujemo da mogu biti zanimljivi.

Marija je videla Kineskinju kako, kao starica, sedi pored nekog velikog drveta. Lik starice se polako transformisao u lik Marijine babe iz ovog života.

– Ona odlazi u pticu – rekla je Marija uz osmeh.

– Ko? – Kineskinja, moja baba... obe... ne znam.

U kasnijim razgovorima i istraživanjima o baba Rosi, kako se zvala Marijina baba, došli smo do zanimljivih saznanja o njenim sklonostima i znanju. Pored ostalog, imala je jasne snove (neki su se mnogo puta ponavljali), koje je ponekad pričala i čudila se zašto joj u san često dolazi „žena s čudnim očima koja liči na Kineskinju, Japanku, koga li. Ide malo pogureno i stalno se smeška... Ona mi u snu, kroz neku rupu u drvetu, nešto važno priča, uči me, ali kada se probudim uvek zaboravim detalje, samo mi ostanu u sećanju poslednje slike, reči“, žalila se baba Rosa.

Pred sam kraj života baba Rosa je opet govorila o drvetu, a sa osmehom na licu doživela je iskustvo smrti.

Moramo se opet prisetiti da je i Hese u noći kada je umro, završio pesmu o starom drvetu „Šuštanje slomljene grane“, pod kojim je često sedeo, razmišljao, pisao.

26

27

Trostruki život

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

Ko zna, možda njene sadašnje studije i život predstavljaju materijalizaciju davnašnjeg sna koji je nekada odsanjao nesrećni dečak u potpalublju španskog broda.

Ili mu je ona, sadašnja, reprogramirala život i utisnula snove...

Zbog nelinearnosti i simultanosti vremena pa i ljudskih života, kao i zbog mešanja svesti, bilo mi je jasno da Marija sada živi i život mornara i da su njene reči samo simboli za nekadašnje emocije i želje. Nastojala je da spase Kineskinju i to će joj verovatno i poći za rukom u nekoj mogućoj realnosti.

Da li je mornar istovremeno studirao u Beogradu i kroz Marijine oči gledao beogradske kuće i ulice, Dunav i Savu, tamnu noć, zoru i sunčane zalaske? Da li kroz njene oči gleda i ona ptica... možda i drveće pored kojeg prolazimo i trava koju gazimo?

Možda su u pravu oni koji tvrde da mi samo živimo svoje ili nečije davnašnje snove. Treba voditi računa ne samo o tome šta radimo već i šta mislimo, govorimo, želimo i sanjamo.

Marija se mršti. Vidim da je uplašena, dugo ne progovara.

Ipak nastavlja: – Vidim odraslog čoveka, ima bradu... mnogo pije... često se tuče... ima ožiljak na ramenu, nešto oko ruke.

Tokom same regresije pa i kasnije, dugo nismo shvatali da je to jedna ista osoba, da je to odrastao brodski „mali“ koji putuje na Istok, gde će doživeti ono što je opisano u susretu s Kineskinjom.

Marija je imala uvid u svoj višestruki „porodični“ život kao španskog mornara (koji je, izgleda, kasnije postao razbojnik,

gusar). U Španiji je imao ženu i dva sina. U nekom lučkom mestu imao je još jednu ženu koja je imala ćerku s prethodnim mužem, a Kineskinja je bila treća u tom „porodičnom“ krugu.

Nije teško zaključiti da Marijin ego (psiha, Ja, ponos, svejedno šta) nije mogao da prihvati ulogu mornara „negativca“, pa nije mogao da ga „vidi“ niti s njim da se identifikuje. Njena sadašnja ubeđenja su je usmeravala, birala uloge, ograničavala je. Ona je sada „tadašnjeg“ sebe projektovala na drugu ličnost i identifikovala se s njom.

To smo već znali, to je uvek tako i tu nema izuzetaka.

Pomenućemo samo još neke doživljaje iz Marijine regresije za koje verujemo da mogu biti zanimljivi.

Marija je videla Kineskinju kako, kao starica, sedi pored nekog velikog drveta. Lik starice se polako transformisao u lik Marijine babe iz ovog života.

– Ona odlazi u pticu – rekla je Marija uz osmeh.

– Ko? – Kineskinja, moja baba... obe... ne znam.

U kasnijim razgovorima i istraživanjima o baba Rosi, kako se zvala Marijina baba, došli smo do zanimljivih saznanja o njenim sklonostima i znanju. Pored ostalog, imala je jasne snove (neki su se mnogo puta ponavljali), koje je ponekad pričala i čudila se zašto joj u san često dolazi „žena s čudnim očima koja liči na Kineskinju, Japanku, koga li. Ide malo pogureno i stalno se smeška... Ona mi u snu, kroz neku rupu u drvetu, nešto važno priča, uči me, ali kada se probudim uvek zaboravim detalje, samo mi ostanu u sećanju poslednje slike, reči“, žalila se baba Rosa.

Pred sam kraj života baba Rosa je opet govorila o drvetu, a sa osmehom na licu doživela je iskustvo smrti.

Moramo se opet prisetiti da je i Hese u noći kada je umro, završio pesmu o starom drvetu „Šuštanje slomljene grane“, pod kojim je često sedeo, razmišljao, pisao.

26

27

Trostruki život

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

Da li bi ova naša priča baba Rosi vratila neka sećanja?

Može li i ona odnekuda da čita ove redove? Ja mislim da može. Ko zna.

Rekao sam joj da ide u središte svog bića, svoje svesti, ili da pita svog duhovnog vodiča i da ispriča sve što zna o tim simbolima.

– To je prvobitni znak – govorila je – kao što su krug ili kvadrat... Tri u jednom. To će tokom zaborava da ostane u sećanju pa će ga ponovo „otkriti“ i kada ljudi budu digli boga na nebo – zvaće ga božanskim znakom, a neki će kasnije tako i da prikazuju božanstvo. To je u stvari simbol jedinstva, Jednog, ali s tri ili četiri iskaza... Da, četiri strane sveta... bolju vezu imaš prema Severu, ili Istoku...

Kocka se seče ravnima, da, to se dobija od kocke, to su dve... (tetraedra) koje se prožimaju... U stvari, to je... ne znam kako se zove... (oktaedar).

– Zapamti to o čemu sada pričaš, i tu sliku, tako da sve možeš kasnije da nacrtaš i objasniš – rekao sam, jer nisam mogao više da je pratim, a i učinilo mi se da ova „slika“ i njena priča nisu na putu prema našem cilju.

Zapamtila je i kasnije je skicirala, pokušavajući da je objasni. Posle dosta mučenja i rada, uspeli smo da sve protumačimo, nacrtamo i napravimo.

Na slici to izgleda ovako:

Učitelj i njegov simbol Marija je najviše znanje i zvanje u prošlim životima dostigla kao duhovni učitelj ili sveštenik, koga je videla s dugom kosom i bez obuće, s komadom platna oko bedara i kanapom oko struka. Taj učitelj ima mnogo učenika i sledbenika koje uči tome kako ljudi moraju duhovno da se uzdižu, da se uče strpljenju. Važno je da žive u skladu sa samim sobom i okolinom, s prirodom i precima... Da žive u ljubavi, sarađuju sa svima, a da sebe isprobavaju iskušenjima, važno je da vole. Treba često da crtaju i gledaju nekakav trougao...

Ovo je slično onome na čemu ja insistiram, učim, što je dobijeno i zapisano u našim knjigama – pomislio sam.

– Da li taj sveštenik širi hrišćanstvo? – pitao sam je glasno.

– Ne, ne znam šta je to... – čuli smo začuđujući odgovor.

Kada sam se obratio drugom delu njene ličnosti, ili istoj ličnosti u drugo vreme, znala je i za hrišćanstvo i za Hrista.

Mene je iznenadilo to što je, u izvesnoj meri, došlo do privremene disocijacije njene svesti, što je tipično za trans, bez obzira na koji je način izazvan.

Onaj deo Marijine svesti koji je imao sećanje samo na prehrišćanski period, govorio je o nekakvom značajnom simbolu, trouglu jednakih stranica s povučenim srednjim linijama, tako da se vide četiri trougla... Nije uočila (bar nije rekla) da je to i mreža piramide.

28

29

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

Da li bi ova naša priča baba Rosi vratila neka sećanja?

Može li i ona odnekuda da čita ove redove? Ja mislim da može. Ko zna.

Rekao sam joj da ide u središte svog bića, svoje svesti, ili da pita svog duhovnog vodiča i da ispriča sve što zna o tim simbolima.

– To je prvobitni znak – govorila je – kao što su krug ili kvadrat... Tri u jednom. To će tokom zaborava da ostane u sećanju pa će ga ponovo „otkriti“ i kada ljudi budu digli boga na nebo – zvaće ga božanskim znakom, a neki će kasnije tako i da prikazuju božanstvo. To je u stvari simbol jedinstva, Jednog, ali s tri ili četiri iskaza... Da, četiri strane sveta... bolju vezu imaš prema Severu, ili Istoku...

Kocka se seče ravnima, da, to se dobija od kocke, to su dve... (tetraedra) koje se prožimaju... U stvari, to je... ne znam kako se zove... (oktaedar).

– Zapamti to o čemu sada pričaš, i tu sliku, tako da sve možeš kasnije da nacrtaš i objasniš – rekao sam, jer nisam mogao više da je pratim, a i učinilo mi se da ova „slika“ i njena priča nisu na putu prema našem cilju.

Zapamtila je i kasnije je skicirala, pokušavajući da je objasni. Posle dosta mučenja i rada, uspeli smo da sve protumačimo, nacrtamo i napravimo.

Na slici to izgleda ovako:

Učitelj i njegov simbol Marija je najviše znanje i zvanje u prošlim životima dostigla kao duhovni učitelj ili sveštenik, koga je videla s dugom kosom i bez obuće, s komadom platna oko bedara i kanapom oko struka. Taj učitelj ima mnogo učenika i sledbenika koje uči tome kako ljudi moraju duhovno da se uzdižu, da se uče strpljenju. Važno je da žive u skladu sa samim sobom i okolinom, s prirodom i precima... Da žive u ljubavi, sarađuju sa svima, a da sebe isprobavaju iskušenjima, važno je da vole. Treba često da crtaju i gledaju nekakav trougao...

Ovo je slično onome na čemu ja insistiram, učim, što je dobijeno i zapisano u našim knjigama – pomislio sam.

– Da li taj sveštenik širi hrišćanstvo? – pitao sam je glasno.

– Ne, ne znam šta je to... – čuli smo začuđujući odgovor.

Kada sam se obratio drugom delu njene ličnosti, ili istoj ličnosti u drugo vreme, znala je i za hrišćanstvo i za Hrista.

Mene je iznenadilo to što je, u izvesnoj meri, došlo do privremene disocijacije njene svesti, što je tipično za trans, bez obzira na koji je način izazvan.

Onaj deo Marijine svesti koji je imao sećanje samo na prehrišćanski period, govorio je o nekakvom značajnom simbolu, trouglu jednakih stranica s povučenim srednjim linijama, tako da se vide četiri trougla... Nije uočila (bar nije rekla) da je to i mreža piramide.

28

29

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

– Ovo je simbol jedinstva duha i materije, boga i čoveka...

Jak simbol, velikog uticaja i kao predmet i kao slika, u sve što se napravi ugradi se i energija... namera stvaraoca... projekcija je ... ne znam čega... – govorila je Marija isprekidano.

„slikama“ bori na „njihovom terenu i njihovim sredstvima“.

Dakle, ako ne znate ili ne želite da se oslobodite straha od nečega, ne bi trebalo da o tome mnogo pričate ili razmišljate.

Inače, mala je verovatnoća da budući događaji koje „hvatamo“ preko snova, vizija ili u progresiji mogu da se promene.

Neki drugi budući događaji koji se mogu naslutiti ili „videti“, neće nikada da se dogode jer se javljaju iz moguće prošlosti, koja je već bila sadašnjost, ali nije prihvaćena niti aktuelizovana. No, ovo je vrlo složeno i teško za razumevanje i prihvatanje.

Možemo samo napomenuti, da ne dodajemo i dalje ne usložnjavamo: postoje mogući prošli događaji koji nisu aktuelizovani u vreme svoje i naše „sadašnjosti“, ali još uvek mogu da se dogode u okviru našeg prošlog iskustva.

Takođe, u prošlom „sada“ mogu da se dese novi događaji i oni utiču na nas ne samo sada i ovde već i u budućnosti (u uobičajenom shvatanju vremena).

Ovo otvara mogućnost za uspešno lečenje jer se promenom sadašnjeg ubeđenja mogu menjati neki uzroci u prošlosti. Tamo se onda događaju određene promene, pa se tako odstranjuju razlozi i uzroci za postojanje bolesti, koriguje se neka ravan realnosti, pa je sada zdravlje prirodna i logička posledica i menja (bolesno) stanje u našoj sadašnjosti.

Zato regresolog mora imati veliko znanje i mnogo iskustva.

Budućnost i zaborav Pošto Marija nije pokazivala znake umora, bila je još uvek sveža i radoznala, hteo sam da to „iskoristim“ pa smo zavirili i u budućnost.

U ovoj šetnji videla je mnogo neobičnih događaja, zemljotrese, nestanak pojedinih delova kontinenata, neke druge granice između država, ujedinjenje i cepanje Evrope... Pored ostalog znala je da je pronađen neki važan lek i da ga ima u prodaji, ali i da ga ne mogu svi kupiti (ne dozvoljava se?).

U mogućoj budućnosti bilo je još zanimljivih detalja, ali o tome ovom prilikom neće biti reči iz određenih razloga.

Ovako se završava tekst koji je objavljen u novinama.

Napomena: Zbog čega nisam tada s Marijom detaljnije razgovarao o budućim događajima koje je ona „videla“ u regresiji niti je to objavljeno u novinama?

Preko njene i naše vere i ubeđenja, može – štetno – da se utiče na slobodu izbora pa i na stvarni tok budućih događaja.

Slike koje stvaramo, kao i slike iz regresije pa i snova, imaju neku svoju realnost. Ovoj kategoriji pripada i zlo koje se svuda i često pominje kao nešto što postoji samo po sebi, što nije tačno. Ako neko ima strah od snova ili regresije i o tome često priča ili razmišlja sa strahom, tada prisiljava sebe da se s tim 30

U Sada Regresija je obavljena početkom aprila 1998. godine.

Novine su to objavile nešto kasnije. Ovo pišem 2003, dakle, NATO ili „Milosrdni anđeo“ već je bio bombardovao Jugoslaviju.

31

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

PUTNICI

– Ovo je simbol jedinstva duha i materije, boga i čoveka...

Jak simbol, velikog uticaja i kao predmet i kao slika, u sve što se napravi ugradi se i energija... namera stvaraoca... projekcija je ... ne znam čega... – govorila je Marija isprekidano.

„slikama“ bori na „njihovom terenu i njihovim sredstvima“.

Dakle, ako ne znate ili ne želite da se oslobodite straha od nečega, ne bi trebalo da o tome mnogo pričate ili razmišljate.

Inače, mala je verovatnoća da budući događaji koje „hvatamo“ preko snova, vizija ili u progresiji mogu da se promene.

Neki drugi budući događaji koji se mogu naslutiti ili „videti“, neće nikada da se dogode jer se javljaju iz moguće prošlosti, koja je već bila sadašnjost, ali nije prihvaćena niti aktuelizovana. No, ovo je vrlo složeno i teško za razumevanje i prihvatanje.

Možemo samo napomenuti, da ne dodajemo i dalje ne usložnjavamo: postoje mogući prošli događaji koji nisu aktuelizovani u vreme svoje i naše „sadašnjosti“, ali još uvek mogu da se dogode u okviru našeg prošlog iskustva.

Takođe, u prošlom „sada“ mogu da se dese novi događaji i oni utiču na nas ne samo sada i ovde već i u budućnosti (u uobičajenom shvatanju vremena).

Ovo otvara mogućnost za uspešno lečenje jer se promenom sadašnjeg ubeđenja mogu menjati neki uzroci u prošlosti. Tamo se onda događaju određene promene, pa se tako odstranjuju razlozi i uzroci za postojanje bolesti, koriguje se neka ravan realnosti, pa je sada zdravlje prirodna i logička posledica i menja (bolesno) stanje u našoj sadašnjosti.

Zato regresolog mora imati veliko znanje i mnogo iskustva.

Budućnost i zaborav Pošto Marija nije pokazivala znake umora, bila je još uvek sveža i radoznala, hteo sam da to „iskoristim“ pa smo zavirili i u budućnost.

U ovoj šetnji videla je mnogo neobičnih događaja, zemljotrese, nestanak pojedinih delova kontinenata, neke druge granice između država, ujedinjenje i cepanje Evrope... Pored ostalog znala je da je pronađen neki važan lek i da ga ima u prodaji, ali i da ga ne mogu svi kupiti (ne dozvoljava se?).

U mogućoj budućnosti bilo je još zanimljivih detalja, ali o tome ovom prilikom neće biti reči iz određenih razloga.

Ovako se završava tekst koji je objavljen u novinama.

Napomena: Zbog čega nisam tada s Marijom detaljnije razgovarao o budućim događajima koje je ona „videla“ u regresiji niti je to objavljeno u novinama?

Preko njene i naše vere i ubeđenja, može – štetno – da se utiče na slobodu izbora pa i na stvarni tok budućih događaja.

Slike koje stvaramo, kao i slike iz regresije pa i snova, imaju neku svoju realnost. Ovoj kategoriji pripada i zlo koje se svuda i često pominje kao nešto što postoji samo po sebi, što nije tačno. Ako neko ima strah od snova ili regresije i o tome često priča ili razmišlja sa strahom, tada prisiljava sebe da se s tim 30

U Sada Regresija je obavljena početkom aprila 1998. godine.

Novine su to objavile nešto kasnije. Ovo pišem 2003, dakle, NATO ili „Milosrdni anđeo“ već je bio bombardovao Jugoslaviju.

31

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

Kada sam je „poslao“ u budućnost godinu dana unapred, Marija je „videla“ teške i obeshrabrujuće događaje: avione i bombardovanje. Pošto je prošlo, možemo se toga podsetiti.

Ne želim ovde više da nabrajam događaje koje je tada videla, a koji su se stvarno i dogodili. Mislim da je interesantnije i poučnije ono što je videla, a nije se ostvarilo i što može da posluži kao ilustracija onoga što je dato u prethodnoj Napomeni.

Naime, Marija je rekla kako su srušili i Brankov most.

Sada znamo da je to bila samo mogućnost s velikom verovatnoćom. Dakle, ona je u regresiji videla jedan mogući događaj, ali se on nije stvarno dogodio. Ovo treba imati na umu kada su u pitanju proročka viđenja ili proročanski snovi istinskih i dobronamernih proroka.

Regresiju smo završili tako što sam joj naložio da na svesnom nivou zaboravi sve što bi joj eventualno smetalo, ili bi je plašilo, ograničavalo je na bilo koji način i rekao sam joj da upamti samo ono što je dobro za njen razvoj i slobodu njene ličnosti, za njeno zdravlje, sreću i život u celini.

Posle „izlaska“ zaboravila je skoro sve što se odnosi na buduće događaje. Sećala se jedino zemljotresa, da su leteli neki avioni i da se ona bojala. Izgleda da tako treba da bude.

Cela ova priča dopunjena je i onim detaljima koje je Marija videla i ispričala u onom stanju u koje je ušla posle sastanka, kada smo „u sada“ konačno rešili njen problem. Mi smo po sećanju i na osnovu materijala kojim smo raspolagali, nekako sklopili ovaj mozaik.

Neki događaji su nam i dalje ostali čudni, nerazumljivi ili nepovezani.

Nažalost, tako često biva.

32

PUTNICI

VERA I VELJA Profesor(ka)

U

zakazano vreme dolazi gospođa, pedeset i koja godina, doktor nauka, kaže da nema većih zdravstvenih problema, osim malo straha, nesanice... Zvaćemo je Vera.

– Ja sam profesor, profesor Univerziteta – kaže Vera kao odgovor na moje pitanje: šta radi, čime se bavi.

– Valjda ste profesorka – dodajem ja u šali – zašto ne poštujete ženske imenice kada je to moguće, pošto nije u pitanju borac, rudar, vatrogasac...?

Iz daljeg razgovora zaključio sam da Vera ima muža (poznatog u javnosti) s kojim se dobro slaže, dvoje dece – sina koji živi s njima i srećno udatu i još srećnije razvedenu ćerku, koja sa svojom ćerkom živi u svom stanu.

Zbog poštovanja dogovora neću davati više podataka o porodici.

Naime, gospođa Vera je insistirala da ne pričam o njenoj poseti. Rekao sam joj da se to podrazumeva i da jedino moja supruga ponekad prisustvuje regresijama radi snimanja ili zapisivanja da se ja ne bih dekoncentrisao prilikom rada, ali ako regresant ni to ne želi – poštujem njegovu želju.

Ispostavilo se da se Vera ne seća snova, da se malo boji visine i da je mnogo zabrinuta za svoju decu. Voli životinje, ali...

33

MILOVAN - MI]A JOVANOVI]

Kada sam je „poslao“ u budućnost godinu dana unapred, Marija je „videla“ teške i obeshrabrujuće događaje: avione i bombardovanje. Pošto je prošlo, možemo se toga podsetiti.

Ne želim ovde više da nabrajam događaje koje je tada videla, a koji su se stvarno i dogodili. Mislim da je interesantnije i poučnije ono što je videla, a nije se ostvarilo i što može da posluži kao ilustracija onoga što je dato u prethodnoj Napomeni.

Naime, Marija je rekla kako su srušili i Brankov most.

Sada znamo da je to bila samo mogućnost s velikom verovatnoćom. Dakle, ona je u regresiji videla jedan mogući događaj, ali se on nije stvarno dogodio. Ovo treba imati na umu kada su u pitanju proročka viđenja ili proročanski snovi istinskih i dobronamernih proroka.

Regresiju smo završili tako što sam joj naložio da na svesnom nivou zaboravi sve što bi joj eventualno smetalo, ili bi je plašilo, ograničavalo je na bilo koji način i rekao sam joj da upamti samo ono što je dobro za njen razvoj i slobodu njene ličnosti, za njeno zdravlje, sreću i život u celini.

Posle „izlaska“ zaboravila je skoro sve što se odnosi na buduće događaje. Sećala se jedino zemljotresa, da su leteli neki avioni i da se ona bojala. Izgleda da tako treba da bude.

Cela ova priča dopunjena je i onim detaljima koje je Marija videla i ispričala u onom stanju u koje je ušla posle sastanka, kada smo „u sada“ konačno rešili njen problem. Mi smo po sećanju i na osnovu materijala kojim smo raspolagali, nekako sklopili ovaj mozaik.

Neki događaji su nam i dalje ostali čudni, nerazumljivi ili nepovezani.

Nažalost, tako često biva.

32

PUTNICI

VERA I VELJA Profesor(ka)

U

zakazano vreme dolazi gospođa, pedeset i koja godina, doktor nauka, kaže da nema većih zdravstvenih problema, osim malo straha, nesanice... Zvaćemo je Vera.

– Ja sam profesor, profesor Univerziteta – kaže Vera kao odgovor na moje pitanje: šta radi, čime se bavi.

– Valjda ste profesorka – dodajem ja u šali – zašto ne poštujete ženske imenice kada je to moguće, pošto nije u pitanju borac, rudar, vatrogasac...?

Iz daljeg razgovora zaključio sam da Vera ima muža (poznatog u javnosti) s kojim se dobro slaže, dvoje dece – sina koji živi s njima i srećno udatu i još srećnije razvedenu ćerku, koja sa svojom ćerkom živi u svom stanu.

Zbog poštovanja dogovora neću davati više podataka o porodici.

Naime, gospođa Vera je insistirala da ne pričam o njenoj poseti. Rekao sam joj da se to podrazumeva i da jedino moja supruga ponekad prisustvuje regresijama radi snimanja ili zapisivanja da se ja ne bih dekoncentrisao prilikom rada, ali ako regresant ni to ne želi – poštujem njegovu želju.

Ispostavilo se da se Vera ne seća snova, da se malo boji visine i da je mnogo zabrinuta za svoju decu. Voli životinje, ali...

33