Sedma knjiga - vodic u buducnost

MILOVAN - MIĆA JOVANOVIĆ

SEDMA kNJIGA Vodič u budućnost

Beograd, 2009.

Z

Zahvalnost

a nastanak ove i ovakve knjige zahvalnost dugujem mnogima koji su od mene tražili neku pomoć, jer smo kroz rešavanje različitih problema zajedno učili, rasli, sećali se... i polako postajali prijatelji.

Dugujem je mnogima, meni znanim i neznanim iz duhovne dimenzije, koji su mi pomagali na razne načine, čije sam poruke i savete svesno i nesvesno dobijao, prihvatao ili odbijao, direktno ili indirektno. Znam da im nije bilo lako sa mnom pa ću, čim budem u prilici, predložiti da im se vreme koje smo proveli zajedno uračuna kao beneficirani staž.

Hvala dragoj prijateljici dr Mirjani Detelić, koja je neretko bila i svedok onoga što se događalo, a ja sam, po njenim rečima, samo zapisivao „nešto što možda i nije literatura već dokumentarna umetnička proza koja često opisuje neverovatne istinite događaje, pa se i čitalac, na neki način, prevodi u status svedoka...“ Branio sam svoju „dokumentarnu umetničku prozu“ i Mihizovim rečima, kojima je opisivao poeziju njenog ujaka Ljubiše – Baje Bačića, glumca (koji je u mladosti „ispod boga mogao nebo da ukrade“), da je i moja proza „prevrela, izbistrela, čista...“ kao Bajine pesme.

Zahvalan sam joj i što ne dozvoljava da ptica poleti pre nego što joj perje dovoljno naraste i dok ne bude znala gde želi da stigne.

Hvala i našem prijatelju profesoru dr Milovanu Vasiljeviću, koji zna uvek i na pravi način da pritekne u pomoć onda kada je najpotrebnije.

Zatim, našem prijatelju Milanu Baštovanoviću, koji je i u ovom životu kao i kroz mnogo života koje smo proveli zajedno, praktično pokazao zašto duše koje se dugo znaju žele (ponovo) da se inkarniraju zajedno.

I na kraju, ali na prvom mestu – mojoj Mariji i svim njenim delima u ulogama koje je dobro odigrala u našim dosadašnjim zajedničkim životima. Posebno joj izražavam zahvalnost i divljenje što je u ovom životu uspela da joj ljubav bude jača od urođene težnje ka savršenstvu, harmoniji i lepoti.

U zoru, jedne divne šarene majske noći.

Autor

PREDGOVOR I ODGOVOR AUTORA

Ž

eleo bih na samom početku da zahvalim mnogim čitaocima prethodne knjige, Kraj igre, što su je prihvatili bolje nego što sam očekivao pa je za kratko vreme doživela nekoliko izdanja. Znam da ovo nije bilo zbog nekog mog spisateljskog dara ili načina na koji je materija u knjizi predstavljena, već zbog interesantnih tema koje su u njoj obrađene. Došlo je vreme za promene, za učenje i pojedinačno i grupno buđenje, pa će ovakve knjige sve više biti „u modi“. Za ovo imamo podršku iz duhovne dimenzije odakle nam dolaze energije koje ruše mnoge stare ideje, metode i koncepte i podržavaju nove.

Ljudi će sve manje čitati razne ljubiće i krimiće, a tražiće knjige iz domena spiritualnog naturalizma, iz kojih će imati šta da nauče i o čemu da se obaveste, kako bi se pripremili za velike promene.

Nadam se da će i ova knjiga doprineti tome. Ona i njoj slične, pored ostalog, stvoriće uslove za velike promene koje će se odigrati u toku samo jedne generacije.

Novi sistem obrazovanja biće zasnovan na nečemu sličnom telepatiji, a ogledaće se u tome što će, pomoću novih znanja i uz korišćenje naprednih tehnologija, informacije sadržane u mislima moći skoro trenutno da se prenesu.

Doći će i do početka usavršavanja medicine, a to znači da će lečenje biti zasnovano na energiji. Ono se neće temeljiti na uništavanju bakterija i virusa kao glavnih izazivača bolesti, već će se medicina i lečenje zasnivati na regeneraciji tkiva koja neće počivati na genetici, operativnim zahvatima i lekovima, već na svesti.

Jedan uži krug bogatih pojedinaca i korporacija, čije se bogatstvo uglavnom oslanjalo na eksploataciju fosilnih goriva, bio je najveća prepreka otvaranju ka izvorima novih energija. Zbog toga je došlo 7

MILOVAN - MIĆA JOVANOVIĆ

do zakašnjenja u razvoju novih tehnoloških dostignuća, kao što su generisanje energije iz vetra, sunca ili morskih talasa, a upravo su ti izvori mogli doneti neiscrpne količine energije. Te finansijske institucije sada prolaze kroz fazu transformacije i dolazi do nove preraspodele materijalnih dobara. Ali, umesto rasturanja institucija, ovog puta će doći do njihovog preobražaja, tako da one mogu početi da služe čovečanstvu i Planeti na univerzalniji način.

Doći će do otkrića novih i čistih energija koje će izazvati velike promene u sistemu transporta, a tokom samo jedne generacije stvoriće se veće mogućnosti za korišćenje neograničenih količina čiste energije iz geotermalnih izvora, iz energije vetra, iz plime i oseke…

Upotreba fosilnih goriva biće svedena na minimum, a i nuklearna energija koristiće se sve manje, dok potpuno ne prestane da se koristi.

U poljoprivrednoj proizvodnji takođe će se primenjivati nove energije, a one će biti zasnovane na provođenju slabe električne struje kroz zemlju i kroz kristalne strukture koje će omogućavati zemljištu da se regeneriše. Hemijska sredstva u poljoprivredi sve će manje biti u upotrebi. Na polju komunikacije doći će do takozvanog univerzalnog sistema komunikacije. Taj sistem biće zapravo na bežičnom internetu i biće svima dostupan. Pored komunikacije, sistem će vršiti i prevod s jednog jezika na drugi. Biće to kao „nova zajednička svest“ zasnovana na zajedničkoj bazi podataka.

U Srbiji će doći do stvaranja novih duhovnih zajednica s velikim brojem visokoobrazovanih ljudi i uglednih naučnika. One će biti model za praktičnu primenu spiritualnog naturalizma, pa se na spiritualnost neće više gledati kao na ezoteriju. Doći će i do pomaka od psihijatrije čija je osnova analiza, ka psihospiritualnosti na čijim principima će počivati ljudske zajednice. Ovakvi modeli biće opšteprihvaćeni i stvaraće se u celom svetu.

Mislim da nije potrebno naglašavati, jer će čitaocima biti očigledno da je Sedma knjiga, u stvari, nastavak Kraja igre.

8

SEDMA KNJIGA

I baš iz tog razloga, jedan deo Predgovora za ovu knjigu sadržaće odgovore na pitanja čitalaca postavljena u vezi sa onim što je napisano u Kraju igre, a što im nije bilo dovoljno jasno, kao i odgovore na pitanja onima koje je ta knjiga podstakla na razmišljanje o temama koje u knjizi nisu razmatrane, a na neki način su povezane sa ovom knjigom.

Na veliki broj pitanja odgovorio sam na tribinama, u brojnim intervjuima novinama i časopisima ili u televizijskim i radio-emisijama, ali sve to nije bilo dovoljno. Odgovori u knjizi biće detaljniji i koristiće većem broju čitalaca, a mnogi će naći dosta interesantnih, značajnih i pouzdanih podataka do kojih se do sada teško dolazilo.

Najveći broj pitanja odnosio se na traženje i nalaženje naših unutrašnjih znanja.

Veći deo naših uverenja počiva na ličnom iskustvu, informacijama i znanju, a svemu tome možemo da pristupimo svesno ili nesvesno, jer se nalazi u nama, u svesti i psihi, a može da se pokrene i oživi našim željama, namerama i delovanjem.

Nikada nam ta znanja neće sama doći niti će nam ih neko dati!

Da bi se ovo bolje razumelo, navešću jedan uprošćen primer, ne baš potpuno odgovarajući, jer pravi primeri ne postoje.

Zamislimo kako želimo da saznamo nešto više o životu i uslovima na Himalajima ili u Sahari. Možemo, ako imamo mogućnosti, da odemo tamo i sve neposredno vidimo, istražimo i doživimo. Možemo putovati pešice, na konju, automobilom, avionom... ili kombinovati neke od tih načina. Ako nismo u mogućnosti da otputujemo, možemo se potruditi i naći nekoga ko je tamo bio, da nam on ispriča. Uz to, možemo pronaći i neke filmove snimane o tim mestima, ljudima, običajima, životinjama, biljkama, klimi... i, naravno, moramo imati tehnički uređaj koji će nam pomoći da te filmove aktiviramo i tako delimično zadovoljimo svoju znatiželju i nešto naučimo. Dakle, moramo nešto da smislimo, da se angažujemo i da to realizujemo.

9

MILOVAN - MIĆA JOVANOVIĆ

Razliku između toga da nam neko priča o, recimo, Sahari, ili da gledamo film o njoj, ili da budemo tamo, nije potrebno naglašavati.

Posle gledanja filma, međutim, tokom boravka u Sahari sve će nam biti razumljivije i bliskije! Isti primer može da posluži kao analogija za odgovor na pitanje koje često mnogi postavljaju: Kako ta znanja i zapise u nama da aktiviramo? Za film ili neku snimljenu muziku potreban je uređaj da bismo to videli ili slušali; za otkrivanje unutrašnjih znanja taj „uređaj“ je naše telo, a želja, čežnja i naša svest aktiviraju odgovarajuće procese koji to omogućavaju.

Pažljivi čitalac koji neke delove knjige čita po nekoliko puta i sve analizira, reći će, s pravom, kako je u njoj dosta kazano, a ipak to nije dovoljno i nije konkretno. Znam, nikada se o ovim stvarima ne može reći dovoljno pa ću nastaviti još malo konkretnije i jednostavnije.

Za izvođenje bilo kakve naše aktivnosti vrlo značajnu ulogu ima sugestija, odnosno autosugestija. To je dozvola našeg unutrašnjeg Ega (pravog Ja) da neka akcija treba i može da se izvede. Ovde sugestiju skoro poistovećujemo s verom u sebe, s nadahnućem ili ubeđenjem.

Ovo je nešto šira i slobodnija (ali tačnija) definicija od one koju daje psihologija – da se to stanje postiže putem hipnoze...

Može nekima izgledati čudno i neverovatno da naše misli, želje i namere pokreću i aktiviraju, pre svega, neke unutrašnje (duhovne) sadržaje koji dovode do delovanja na fizičkom nivou. Neka se ti zapitaju šta pokreće naše mišiće, ruke, noge, glavu, kako možemo da ustanemo, ili da se sagnemo, uzmemo kamen i bacimo ga? Kako se pravi kuća, piše knjiga ili započinje rat? Pre svega toga uvek postoji želja i namera da to uradimo, kao i vera da možemo. Mi o tome često i ne razmišljamo, radimo automatski.

Nikada se ne može dovoljno naglasiti činjenica da je duhovna (unutrašnja) realnost kreativni izvor fizičke realnosti i da se naše misli i ubeđenja odražavaju kako na zdravlju tako i na uslovima života. O tome je ovde reč.

10

SEDMA KNJIGA

Na traganje za unutrašnjim znanjima i za duhovnim razvojem možemo biti podstaknuti kroz snove ili nadahnuće (inspiraciju), slušanjem ili čitanjem nekih istina koje možda svesno ne razumemo ili ne prihvatamo, ali nam mogu poslužiti kao „okidač“ za sećanje ili pojačati želju za saznanjem. Pogrešno je misliti da nam sva znanja dolaze kroz čula i iz spoljašnjeg sveta. Naša svest nije proizvod našeg tela niti je u potpunosti vezana za njega, kako smatraju mnogi psiholozi i naučnici.

Ne treba zaboraviti da nismo „celi“ mogli stati u fizičko telo i da u nama i van nas ima delova naše ličnosti koji znaju i mogu mnogo više nego što mi svesno znamo i možemo. Ili prosto i sažeto rečeno: naša ličnost je višedimenzionalna. Ovi „okidači“ za sećanje namenjeni su i tim delovima, da se aktiviraju i da u naš svesni um, u naše fizičko telo, u fizičku realnost i njenu duhovnu pozadinu unesu delove sebe, svog (našeg pravog) znanja i moći u skladu s našim svesnim željama, namerama i delovanjem, da otvore „prolaze“ kroz koje i mi (bar naša svest) možemo povremeno da prolazimo.

Ova knjiga, ili bilo koja slična, film ili razgovor jesu sekundarna (indirektna) iskustva i ona neće moći da zamene vaša primarna (direktna) iskustva niti duhovni rad na upoznavanju sebe. Ali, sekundarna iskustva mogu bar da posluže kao „okidač“ za sećanje i promene, pa ćete, reorganizacijom svojih duhovnih podataka i promenom nekih sopstvenih shvatanja, neverbalnim razumevanjem, a naročito kroz snove, doći do novih znanja, proširiti vidike i uvideti, ili bar nesvesno koristiti, i neke nove puteve i mogućnosti iz (šire) duhovne dimenzije.

Mi smo navikli da se najviše sporazumevamo rečima, bilo usmenim bilo pismenim putem. Rečima prenosimo informacije, ali reči nisu informacije, reči ne mogu da nas uvedu u prirodu i suštinu realnosti koju opisuju, nego je samo naznačavaju. Ovde se misli na nemogućnost da se, na primer, nekome ko iskustveno ne razume šta znače ti pojmovi, rečima opiše ljubav, strah, boja, zvuk...

11

MILOVAN - MIĆA JOVANOVIĆ

Prevođenje neke informacije u reči uvek menja njeno pravo značenje. Menja se i nervni sistem i svi mehanizmi koji primaju, kontrolišu i interpretiraju informaciju.

Ovo se ne odnosi samo na reči, na verbalne i zvučne informacije, jer svaka komunikacija, svaki pogled na nešto, dodir, miris ili ukus nečega, menjaju naš neurološki sistem, auru i elektromagnetno polje.

Svaka percepcija menja i ono na šta je usmerena, a svi prijemni mehanizmi i sami se menjaju u skladu sa onim šta opažaju. Ovaj „krug“ međusobnih uticaja i neprekidnih promena prirodno se događa i večito traje.

Dakle, mi smo sa informacijama tako dinamički izmešani i ujedinjeni da se i one same neprekidno menjaju, i svaki atom u nama, i fizička struktura naše ličnosti, ali u svakom trenutku informacije su njen sastavni deo. To je fizička priroda svake komunikacije, svake percepcije! Zato treba čitati, slušati, gledati, dodirivati, mirisati, osećati... i u svemu, što je moguće više, sada i ovde svesno učestvovati, da bi se mehanizmi svesnog uma i razumevanja, kao i prateće emocije, vremenski uskladili i povezali sa informacijama koje sada i ovde neprekidno dobijamo putem percepcije. Da naglasim: svako opažanje je kreativan proces koji trenutno stvara svoje novo delo.

U tome leži osnova i objašnjenje za ono što neki nazivaju prirodna magija.

Posle ovog kraćeg izlaganja lakše se može razumeti i prihvatiti aromatska terapija, kao i terapija bojama, zvukom (muzikom), razgovorom, snovima...

Postoji i apercepcija. Pod tim terminom podrazumeva se naša mogućnost da i pre opažanja osetimo i saznamo nešto o nekome ili nečemu. Znači, možemo prodreti u srž stvari i pre nego što nešto čulima registrujemo i donesemo intelektualni sud. Tu su uključena naša čulna i vančulna saznanja. Taj termin je izmislio i prvi upotrebljavao Lajbnic (koliko je meni poznato), a odnosio se na stanje i mogućnosti mona12

SEDMA KNJIGA

dičke svesti. Ovde se taj termin koristi u malo drugačijem značenju i odnosi se na (zaboravljene) mogućnosti svih nas. Simbolički, ali jednostavno i pesnički rečeno – prvo treba da tražimo odgovore srca, pa tek onda racionalnog uma. Čovečanstvo se naginje na tu stranu, ide ka tome, jer deca koja su rođena posle 1987, a naročito posle 1995. sve su više usmerena ka takvom načinu shvatanja.

Zato treba dozvoliti (sebi) i mogućnost da se do informacija može doći i na neke druge i neuobičajene načine koje svesno ne razumemo. Moramo imati i dovoljno sopstvene razboritosti i poznavanja svog nivoa duhovnosti i raznih znanja, pa i poštovanja fizičkih zakona u saglasnosti s tim nivoom, jer ti zakoni važe uvek i svuda, sa fizičke tačke gledišta.

Film o Sahari pomoći će da je bolje upoznate i razumete, ali i da se lakše snađete i krećete kroz nju kada budete tamo. Nadam se da je pažljivi čitalac uočio analogiju između priče o Sahari i duhovnog istraživanja i razvoja, o istraživanju i upoznavanju sebe, svoje psihe i „zemlje“ Psihe.

Mnogi žele da proniknu u istinu i kažu da tragaju za njom, za svojom (božanskom) suštinom, žele da ispitaju i upoznaju psihu. Pre nego što započnu to traganje treba prvo da upoznaju sebe, onakve kakvi su sada i šta svesno i nesvesno misle o sebi.

Mi češće i lakše analiziramo druge nego sebe, a trebalo bi da je obrnuto.

Lakši deo posla je da saznamo šta svesno mislimo o sebi i da uočimo spoljašnje probleme. Da bismo saznali šta nesvesno mislimo o sebi treba da proanaliziramo šta mislimo o drugima, jer je to najčešće slika o nama koju projektujemo na druge. Naročito treba da obratimo pažnju na neke svoje opšte stavove o pojedinim grupama. Naši stavovi izraženi rečima: takvi su muškarci ili žene, takvi su profesori matematike ili lekari, takvi su crnci, homoseksualci, Japanci, muslimani ili vegetarijanci... govore dosta o nama.

13

MILOVAN - MIĆA JOVANOVIĆ

Za otkrivanje sopstvenih unutrašnjih i nesvesnih stavova i ubeđenja zbog kojih imamo probleme, treba koristiti snove, stanje transa i autohipnozu i zahtevati da vam unutrašnji Ego (više Ja, Vodič, nesvesno...) prenese sve potrebne informacije u svesni deo, na raspolaganje svesnom umu.

Poštovanje stare mudrosti u obliku preporuke – budi ono što jesi, ovde je od velike koristi. Možda bi trebalo dodati još nekoliko reči u vezi s tim. Budi ono što jesi ne upućuje na to da treba da ostanemo onakvi kakvi jesmo, da se ne menjamo, naprotiv. Treba da naučimo da se menjamo, da to nije potrebno ne bismo ni bili ovde, na Zemlji.

Bivajući ono što jesmo sada, mi pomažemo i drugima da oni budu ono što stvarno jesu sada. Tako možemo da uvidimo svoju jedinstvenost i sopstvene vrednosti, bez obzira na okolnosti i našu trenutnu poziciju.

S tim znanjem i razumevanjem priznaćemo posebnost i sposobnosti drugih, pa ih bez ljubomore možemo podržati. U tim okolnostima gubi se želja za dominacijom nad drugima, a sebi ne dopuštamo nepotrebno povinovanje ispod nivoa dostojanstva.

Kada sve to uvidimo, prihvatimo i razumemo, tek tada možemo da budemo pošteni prema sebi i da znamo šta menjamo i u šta želimo da ga promenimo.

Nikada ne treba da smatramo kako nečega nismo dostojni ili kako nešto ne zaslužujemo.

Dostojni smo svega i zaslužujemo sve!

Prethodna rečenica važi uvek i za svakoga, jer greh ne postoji, postoje samo greške koje sami uviđamo i ispravljamo. Niko nam nikada ne sudi! Ma koliko izgledalo pravedno, moralno i logično da se za dobra dela dobija nagrada a za loša kazna, to bi negiralo slobodnu volju, odnosno slobodu izbora.

Kakva je to slobodna volja ako moram da biram nešto što je neko drugi zamislio?

14

SEDMA KNJIGA

Pokušaću da za ovo navedem neke primere koji su toliko uprošćeni da mogu poslužiti samo kao naznaka onoga što želim da objasnim. Zamislimo sebe u Sahari, na Tibetu ili u vodi. Niko nam ne brani da u žarkoj Sahari obučemo bundu ili neku zimsku odeću. Ranije ili kasnije uvidećemo da odeća ne odgovara situaciji i prilagodićemo se tako što ćemo je skinuti ili zameniti. Slično je, samo obrnuto, na Tibetu. Ako se tamo šetamo u kupaćem kostimu, smrznućemo se i boriti se za život, te se za te uslove moramo toplije obući. Ako želimo da istražujemo morske dubine možemo zagnjuriti i, sve dok budemo mogli da izdržimo pod vodom bez vazduha, posmatrati svuda oko sebe da što više zapamtimo, da bismo po izlasku iz vode, po sećanju, ispričali ili nacrtali ono što smo videli. Ako se, međutim, bolje pripremimo prilagođavajući se datim uslovima, možemo nabaviti gnjuračko odelo i ostalu opremu za duži boravak pod vodom, kameru i drugi pribor za snimanje slike i zvuka. Lakše i bolje ćemo izvršiti zadatak ili zadovoljiti svoju radoznalost ako se prilagodimo lokalnim zakonima ne iscrpljujući se u borbi za opstanak, za goli život.

Slično je i pri izboru i realizaciji bilo kakvih naših ideja o realnosti.

Niko nam ne brani, čak i ne prosuđuje o našem izboru. Sami treba da prosuđujemo o ispravnosti svojih ideja i ubeđenja na osnovu onoga što nam se događa u odnosima s drugima, sa zdravljem, sa ukupnim ambijentom u kojem živimo.

Dakle, neće Bog da nas kažnjava niti bilo ko drugi, čak ni da nam zameri što smo odabrali da verujemo u neke zablude, da mrzimo, činimo zla dela, da ne verujemo sebi, kao što nas neće kazniti ili nam zameriti što nosimo zimsku odeću u Sahari ili se šetamo goli ledenim predelima Tibeta.

Naš izbor, naša dela i naša ubeđenja (uz prateće misli i emocije) čine našu realnost i život u celini. Kada ovo budemo razumeli, prihvatili i delovali u skladu s tim, tada ćemo uzeti život u svoje ruke i preuzeti odgovornost za svoju sudbinu.

15

MILOVAN - MIĆA JOVANOVIĆ

U svakom slučaju, ovo je vrlo delikatna tema i u analizi svakog primera ili odgovora na pitanja u vezi sa slobodnom voljom, mora se uzeti u obzir ko govori i s kakvog stajališta, kome govori i šta želi da naglasi.

Treba da verujemo kako sve možemo i da ostvarimo; ta vera je od presudnog značaja, jer mi živimo svoja ubeđenja. Ovo je glavno pravilo života i bez obzira na to što smo oduvek, svuda, stalno i zauvek, ono nas uvek prati, pa i u drugim sistemima realnosti. Ovde treba biti oprezan: od same vere često je važnije ono u šta verujete!

Izjava zvanično najodgovornijih za zdravlje ljudi, kako se očekuje da na jesen u Srbiji oboli preko dva miliona ljudi od novog tipa gripa, može se smatrati za duhovni genocid nad ljudima. Svi mediji su ovo preneli bez komentara. Ta javna izjava opasnija je od samog gripa ili bilo koje bolesti. Ako ljudi u to poveruju i očekuju takav događaj verovatnoća njegovog pojavljivanja biće uvećana nekoliko puta. Naša „ubeđenja stvaraju realnost“, trebalo bi da piše u kućama i na svim javnim mestima, naročito u bolnicama.

Insistiranje na čestim pregledima radi ranog otkrivanja karcinoma može da ima pogubne posledice. Neosporno je da je dobro bilo koju bolest otkriti što ranije i početi s lečenjem na vreme, ali strah i stres izazvani insistiranjem na čestim pregledima i iščekivanjem rezultata pregleda imaju prevagu nad onim što se za uzvrat dobija. Daleko veći broj osoba oboleće usled tih stresova. Svaki problem, pa i zdravstveni, treba rešavati onda kada se pojavi.

Naravno, ne isključuje se preventiva, ali za to treba imati pravo znanje.

Sve ovo dosta njih zna ili naslućuje, ali nije lako praktično primeniti to znanje, napraviti zaokret u ponašanju. Zbog svega toga je i život takav, uz sve ono što (nam) se događa, pojedincima i grupama, čovečanstvu u celini, pa i planeti Zemlji.

16

SEDMA KNJIGA

Mnogi još nisu uvideli ni naučili osnovni zakon Prirode i Kosmosa – da je sve povezano, da utičemo jedni na druge i da sve mora biti uravnoteženo! Moramo da naučimo lekcije i da vratimo dugove.

Problem predstavlja i to što svesno ne znamo kome dugujemo i šta dugujemo. Dok se toga ne setimo, najbolje što možemo uraditi jeste da sve oprostimo, i sebi i drugima, da se oslobodimo mržnje i straha, odbacimo perfekcionizam i da pomažemo drugima. Naša želja i potreba da pomognemo drugima treba da proisteknu iz razumevanja i dubokog saosećanja za one koji su bolesni, siromašni, nemaju dovoljno slobode ili znanja.

Velika prepreka za duhovni razvoj, upoznavanje sebe i shvatanja ko smo mi zaista, jeste to što imamo strahove, bojimo se i slobode, svojih emocija – i to što ne verujemo sebi.

Strah, kao i bolest, može biti naš saveznik, budilnik i putokaz.

Glavni naši strahovi jesu strah od smrti, strah od odvojenosti, strah za materijalnu egzistenciju i strah od bola. Kada ste u strahu – priznajte strah i recite sebi da se bojite. Zatim, analizirajte šta je uzrok vašeg straha. Videćete da je to najčešće nešto što je bilo ili bi moglo biti, a ne ono što se sada dešava. Posle toga zapitajte se šta osećate u tom trenutku i počnite glasno da izgovarate i opisujete svoja trenutna osećanja i sve ono što vam dolazi u svest, ali pre nego što smislite i formulišete šta da izgovorite. Iznenadiće vas ono što budete izgovorili i čuli.

Moramo naučiti da iskazujemo sebe i svoju individualnost, svoje emocije, mišljenje i da donosimo odluke.

Povremeno treba sagledati, isceliti i promeniti svoju prošlost (menjanjem odnosa prema ljudima, događajima...) da bismo sada mogli kreirati željenu budućnost. Ona tek tada stiže kao logična posledica tako izmenjene prošlosti, jer na inicijalnom nivou sve to egzistira istovremeno.

17

MILOVAN - MIĆA JOVANOVIĆ

Predstoje velike duhovne promene, a zatim i sve ostale. Ljudi počinju da se duhovno bude. To buđenje je zaista slično onome posle pijanstva, kada se postepeno vraćaju rezoni, radne i druge sposobnosti i sećanje... gde smo se opili, čime i zašto.

Treba naglasiti istinitu konstataciju, da su dobro zdravlje i veliko duhovno bogatstvo prirodno stanje svakog ljudskog bića, i tako ohrabriti skeptike. Za dostizanje takvog stanja imamo podršku od svih duhovnih struktura i čitavog univerzuma.

Sve do 1987. na „nevernicima“ je bilo da dokažu kako ne postoje duhovni svet, bog, duša, večiti život... Sada je teret dokazivanja, kažu, premešten na one koji se bave duhovnim spoznajama. Ja bih rekao da je to uvek samo lična stvar svakog pojedinca.

Treba snove i budno stanje sagledavati na jedan slobodniji i pustolovniji način, jer mnoge čarolije nismo uočili niti znamo da koristimo usluge sopstvenih moći i urođene magije, iako su nam na raspolaganju.

Naša tačka moći i mogućnost našeg delovanja nalaze se u nama, u sada, uvek i samo u sada. Tu je nadbeskonačna tačka Kantora i Alef Luisa Borhesa.

Mnogi su pitali zašto u knjizi Kraj igre nije definisana ili bar slobodno opisana Psiha, kao što je to urađeno za strukturu ličnosti, delimično za svest, podsvest, ego...

Na mnogo mesta u knjizi rečeno je ponešto o Psihi, ali zaista nije data neka preciznija definicija Psihe. To ni ovde neću pokušati da uradim. Niko ko ima znanje ili je bar donekle upućen u duhovne sfere, ko je ozbiljan i odgovoran, neće pokušati da definiše Psihu ili Boga.

Mogu se dati samo neke lične impresije i iskustva, uočene karakteristike, posledice delovanja...

Pre nego što ponovim ono što je u knjizi Kraj igre rečeno o Psihi, dodam nešto novo ili bar ispričam na jednostavniji način, prvo moram da obrazložim zašto u Predgovoru tako opširno govorim i o Psihi.

18

SEDMA KNJIGA

To činim zato što su Psiha i svest najveća čuda i što iz njih sva druga čuda proizilaze! Zato što bilo o čemu da govorimo mi, na neki način, govorimo o Psihi.

Psiha je sama sebi izvor, a može se reći da izrasta iz jednog nepojmljivo velikog i nevidljivog izvora, koji je veći i od samoga sebe. Da li je to Praznina, čista svest i energija, Bog ili neki njegov aspekt – to niko ne zna. Psiha nema granica i raste iznad našeg i svog sopstvenog iskustva. Psiha ima sklonosti ka stvaranju modela, pa i različitih verzija sebe, kao što smo mi u snu, na primer, samo njeno „drugo pakovanje“ u odnosu na budno stanje. Ona je budna i dok mi spavamo. Ona se igra, stvara ambijent, igrače i igračke, ispituje pretpostavke s namerom da Celina bolje upozna sebe i svoje delove, njihove mogućnosti i iskustva. Mi smo jedna njena verzija „na lokalnom nivou“. Ona je sve kreirala, a svaka njena kreacija nadarena je kreativnošću i slobodom, čak i automatski u okviru svog sistema postojanja. Možda su svi nivoi postojanja samo različita stanja svesti, odnosno promena perspektive, mesta posmatrača. Naša iskustva su Psihi potrebna, nama je potrebna ona. Mi stvaramo nju, ona nas.

Ma kako nam Psiha izgledala veličanstvena i moćna (ona to i jeste), svako naše angažovanje, iskustvo, san ili misao, menjaju je i obogaćuju. Kao što naša kuća ili ulica pripadaju određenom gradu, ovaj nekoj oblasti, ona državi, ova kontinentu... i kada okrečimo kuću, promeniće se kuća, ulica, grad. Tako i svaka naša pojedinačna psiha pripada Psihi i menja je. Kao što postoje različiti zakoni u pojedinim regijama i državama, tako u raznim oblastima Psihe vladaju neki drugi lokalni zakoni, kojima se Psiha uvek i automatski prilagođava jer ih je ona i stvorila i želi da ispita neke verzije sebe pod tim okolnostima.

U ovom primeru, kao i u onom o gledanju filma o Sahari pre odlaska u nju, shvatili ste korist od tog postupka. Sličnu korist očekujem za vas i od čitanja ove knjige pre nego što počnete ili nastavite da se još intenzivnije bavite sobom i psihom.

19

MILOVAN - MIĆA JOVANOVIĆ

Pazite, vi ste posle filma otišli u Saharu, iznajmili automobil, konja ili kamilu, išli putem i gledali zvezdano nebo, oaze, zalazak sunca...

Kada ste lutalica po psihi vi ste vi, ali i put, i vozilo, cvet i oblak... i sve što vidite ili što možete da poželite ili zamislite. Vi ste čak i „neko“ ko sve to gleda sa strane, vi ste i sam proces posmatranja. Tada ste u polju svesti i nalazite se van prostora i vremena. Ukupno stanje vašeg identiteta i postojeće lično shvatanje tog stanja stalno se menjaju, proveravaju, prihvataju ili negiraju, delimično ili potpuno menjaju, ponovo formiraju... Sve se ovo radi u skladu sa željama, maštom i bez ikakvih pravila ili ograničenja. Možda je to Psiha – čista Svest sa znanjem, beskrajnim mogućnostima i kreacijama unutar sebe.

Sve to radimo mi koji imamo dar bogova – da sami stvaramo svoju realnost.

Iz razgovora i pisama koja sam dobijao čini mi se da neki nisu ispravno razumeli moje insistiranje na prihvatanju sopstvenih misli i emocija kao delova sebe.

Na tome sam insistirao, pre svega, kao iscelitelj, jer ako ne prihvatamo svoje misli i emocije, ako ih negiramo, ako se bojimo njih pa ih „guramo pod tepih“, tada dolazi do problema, ponekad i vrlo ozbiljnih, kako psihičkih tako i fizičkih. U knjizi Kraj igre za ovo je navedeno nekoliko primera iz prakse i date su preporuke za njihovo prevazilaženje.

Mi treba uvek da prihvatamo svoje misli i emocije kao delove sebe, da ih analiziramo, usmeravamo, menjamo... ali ne treba da se identifikujemo s njima. Mi nismo naše misli i emocije, kao što nismo ni kažiprst desne ruke, nismo ni cela ruka ili noga, nismo čak ni glava.

Mi nismo ni naše celo telo! Mi imamo naše delove tela i celo telo, mi imamo kifle, džem i belu kafu za doručak, ali nismo ništa od toga.

Kao što u našim fizičkim potrebama i aktivnostima za doručak koristimo kifle, džem i belu kafu, tako isto u svojim psihičkim i mentalnim aktivnostima koristimo misli i emocije, ali mi nismo (samo) naše misli 20

SEDMA KNJIGA

i emocije. Ako u svojoj kuhinji ili frižideru gomilamo ogromne količine kifli, džema i bele kafe, te namirnice mogu da se pokvare, a neće biti ni mesta za nešto drugo, takođe potrebno ili interesantno. Ako svoje misli i emocije ne pustimo da slobodno teku, onda se i s njima događa nešto slično.

Svi imamo sećanje, svoje uspomene, imamo sadašnji život i događaje, imaćemo i mnoga buduća iskustva, ali mi nismo ništa od toga.

Mi imamo i snove, koji nam služe za učenje, lečenje i relaksaciju, ali nismo naši snovi niti treba da se identifikujemo s njima.

Bilo je mnogo pitanja u vezi s našom dušom Čitaoci (se) pitaju – kako to da je naša duša deo Boga, a to je zaboravila i sada mi „igramo žmurke“ i lupamo na „otvorena vrata“, učimo i treba da se setimo nečega što već, navodno, znamo? I ne samo da je zaboravila na svoje poreklo i znanje već je pravila i neka zla dela, pa sada moramo da vraćamo i dugove. Zar i deo Boga može da se pokvari?

Na jedan deo ovih pitanja već sam odgovorio u prethodnom tekstu odgovarajući na pitanje – Kako da dođemo do unutrašnjih znanja i da ih aktiviramo?

Dakle, sva ta znanja nisu prisutna u našem svesnom umu na operativan način. Navedeni primeri o istraživanju Sahare ili aktiviranju nekog snimljenog materijala pomoću odgovarajućeg uređaja (naše telo, želje, čežnja, svest i vera da to možemo...) i ovde mogu poslužiti kao analogija za bolje razumevanje, ali i kao početni impuls i podstrek za rad.

O duši, njenoj suštini i poreklu, bilo je govora na više mesta u Kraju igre, a naročito u poglavljima Struktura našeg Ja i Formiranje fizičkog tela, gde sam govorio o Nad-duši, o monadama i holografskom uređenju kosmosa. Ja sam mislio da je to dovoljno, ali očigledno da nije.

21

MILOVAN - MIĆA JOVANOVIĆ

Pokušaću da to opišem na najjednostavniji način, makar bilo i na uštrb onoga što se stvarno događa(lo).

U kosmosu je sve povezano i utiče jedno na drugo. Ta duhovna znanja oduvek su bila poznata nadarenim pojedincima i nekim grupama koje su se bavile duhovnom stranom čoveka, ali su ta znanja skrivana i nije bilo mogućnosti za laku komunikaciju i njihovo širenje.

Sada je, ipak, neko drugo vreme.

Dakle, svako ljudsko biće (duša) ima svoju individualnost božanskog porekla, svoj jedinstveni energetsko-svetlosni snop, bezuslovno je besmrtno, vrši izbor i donosi odluke po svom nahođenju, greh ne postoji i niko mu ne sudi… i deo je jedne više suštine koja je neograničena i nalazi se i u drugim sistemima realnosti koje mi možemo da vidimo i kontaktiramo u nekim posebnim stanjima svesti i u snu.

Izgubili smo moć tog svesnog sagledavanja zbog toga što smo se suviše usmerili na fizičku realnost i što verujemo da jedino ona postoji. U različitim životnim situacijama mi kreiramo svoj zemaljski život i različita duhovna i fizička dela. Tako razvijamo kreaciju i svest iz direktnog saznanja i pratećih emocija – kako izgleda biti srećan, nesrećan, uplašen, zdrav, bolestan…

Da pođemo od početka. Ono što nazivamo Bog nije jedna ličnost. To može biti (i jeste) i ličnost i sve ličnosti, i svi univerzumi i Sve Što Postoji, vidljivo i nevidljivo. To je svesna energija neograničenih znanja i moći koja može postati, i kreirati, sve što zamisli ili zaželi.

Da li je tako bilo oduvek?

Verovatno na zaprepašćenje mnogih, odgovor je – nije!

Postojao je period, neshvatljivo davno, kada je ta Svesna Svemoćna Energija samo postojala, bez mogućnosti da samu sebe izrazi, da na neki način dokaže svoju svemoć, pa i svoje postojanje i identitet svojih delova, njihovu celovitost, njihovu moć, svesnost, određenost…

Agonija i čežnja za kreacijom bili su jedini dokazi toj „energiji“ da ona postoji, dakle, dokaz su činila osećanja. Neke visokorazvijene 22

SEDMA KNJIGA

duše iz duhovne dimenzije to stanje nazivaju vreme primarne agonije i upoređuju ga sa slikarom koji ima mnogo slika u glavi, u svojoj mašti, ali ne postoji platno, papir niti bilo šta slično na čemu bi to naslikao.

Ne postoje ni boje, ni četkice… ništa materijalno ne postoji. U glavi slikara gomilale bi se slike, trpeo bi pritisak i bol, rasla bi želja da te slike izrazi, pa bi morao prvo da razvije kreativnost i nađe sredstva i način za ostvarenje svojih zamisli. Dok to ne nađe, on svojim slikama daje sve više i više detalja i zamišlja njihovu dalju sudbinu.

Bog je u svojim snovima prvo „odsanjao“ i osmislio kreativnost, zatim razne realnosti, univerzume i mnoge ličnosti. Ličnostima je dao svoje nadahnuće, svest, snagu, imaginaciju, kreativnost... tako da su one postale žive, nalik njemu. On je odsanjao njihove snove i njihovo stvaralaštvo. Zbog toga je imao pojačan (dvostruki) pritisak za nalaženje sredstava i načina za iskazivanje svojih ideja i snova (slika). Taj pritisak je dolazio od Njega i od ličnosti koje je zamislio (sanjao), jer im je dao deo sebe i svoje vitalnosti. Te ličnosti su sada imale sopstvene kreacije, sopstvene snove i „svoje“ ličnosti i sve su želele vlastitu individualnost, „slobodu“, kreativnost... pa se pritisak sve više i više povećavao.

Jednog trenutka (posle duge pripreme i uz nezamislivo veliki broj detalja) kreativna (psihička) energija eksplodirala je i u tom „blesku“ stvorena je fizička vasiona i mnogi drugi sistemi postojanja. Jednu nano sekundu posle ove kreacije Bog je „oslobodio“ i neke delove sebe u vidu ličnosti koje imaju sopstvenu svest i mnogo atributa svog Izvora. Tih ličnost nije bilo mnogo, bilo ih je sto četrdeset četiri hiljade. One su bile potpuno slobodne, imale su veliku moć i znanje, individualno su se razvijale i pomagale su u kreiranju svega u tom univerzumu. To je bilo u tako dalekoj prošlosti koja se ne može ni zamisliti.

Posle nekog veoma dugog perioda Bog je (iz nama nepoznatih razloga, a to ne znaju ili neće da kažu ni visokorazvijene ličnosti iz 23

MILOVAN - MIĆA JOVANOVIĆ

duhovne dimenzije) odlučio da taj fizički univerzum uništi. Zatim je, posle nekog perioda (ne zna se koliko je trajao) rešio da stvori drugu, novu fizičku vasionu. To se dogodilo s gledišta savremene nauke pre oko četrnaest milijardi godina, a taj trenutak je nazvan veliki prasak.

Nauka nema ispravan stav u vezi s tim događajem, ali u to sada nećemo da ulazimo, jer će biti govora o tome u poglavlju Stvaranje fizičke realnosti.

Opet, nanosekundu posle stvaranja novog fizičkog univerzuma, Bog je iznedrio veliki broj novih duša, ličnosti. Neke stare duše, već sa znanjem i iskustvom u fizičkoj realnosti, prihvatile su da u novom univerzumu usmeravaju razvoj kako novih duša, tako i celokupnog biološkog života u njemu.

Ove novostvorene ličnosti nazovimo Ličnosti prvog reda ili Prva generacija ili Prvi nivo ili monade. Monade se automatski napajaju božanskom energijom, ali tu istu energiju koriste i za sopstvenu kreaciju, tako što tu božansku energiju (belu svetlost) razlažu na sedam snopova, slično kao što prizma razlaže svetlost (zato neki duhovni učitelji i mističari monade nazivaju i Prizme).

O monadama kroz čitavu istoriju naše civilizacije postoje i neke druge priče. Jedna od njih je – da je monada neuništiva zvezda božanske svetlosti koja je u vezi s našom egzistencijom i da je ona „pojas za spasavanje“ posrnulih duša. Lajbnic je smatrao da monada predstavlja silu koja ima svoj sopstveni „pogon“.

Jedni su smatrali da se i monade razvijaju i transformišu kroz četiri carstva (minerala, biljaka, životinja i čoveka), a neki drugi, kao i peripatetičari (sledbenici Aristotelove filozofske škole; ime su dobili od grčke reči peripatoi = hodnik, zbog Aristotelove navike da svoje učenje izlaže šetajući hodnicima Liceja u Atini), smatrali su da monade u osnovi imaju panteističku prirodu sa smislenom duhovnom pozadinom.

24

SEDMA KNJIGA

Pitagora i Lajbnic su dosta pisali o monadama, a o tome i o poreklu same ideje bilo je govora u knjizi Kraj igre.

Videćemo šta će o tome reći Kevin i Ahtun Re, ako bude potrebno, komentarisaćemo i upoređivati.

Svaki od ovih snopova sadrži sve „boje“ (sve delove spektra) ali je samo jedna uvek dominantna. Svaki snop ima svoje specifičnosti, različitost u odnosu na sve ostale. Zbog toga bi bilo prirodno da se i ljudski rod deli, globalno, na sedam grupa (tipova) ličnosti.

Monada na jedinstven način ove snopove božanske energije šalje u Dušu (s velikim D), ili je možemo zvati Nad-duša, Drugi nivo ili Druga generacija duša, jer je iznedrena iz monada, na sličan način kao što je monada iznedrena od Boga.

Duša ili Nad-duša po „istom postupku“ stvara dušu (malo d) u formi trodimenzionalne slike. To je naša duša, u stvari jedinstveni hologram koji Duša šalje u fizičko telo (fetus). Naša duša sadrži karakteristike (spektar) Duše i odgovarajuće monade. Dakle, naša duša je, na neki način, Treća generacija, ili Treći nivo stvaranja. Naše duše se automatski napajaju iz odgovarajuće Duše, kao što se ove napajaju iz odgovarajuće monade a sve one iz Boga.

Znači, mi smo poslednji u tom lancu božanske kreacije.

Ne, nije tako! Mi formiramo u svojoj psihi i snovima nove ličnosti i dajemo im slobodu i vitalnost iz istih razloga zbog kojih smo i sami formirani. U našoj memoriji nalaze se sećanje i težnja te primarne agonije, pa i mi težimo ka kreaciji i oslobađanju delova naše svesti i stvaranju svoje „duhovne dece“. Ova naša moć i njena realizacija dok smo u fizičkom telu, izazivaju mnogo nesporazuma kod onih koji nisu upućeni i nemaju znanje.

Treba napomenuti još i sledeće: Što smo dalje od Izvora postojanja (po nivoima) sve smo „tamniji“, materijalniji i s manje znanja i sećanja. Ta konstatacija važi samo za posmatranje „odozdo“. Bog je svestan svih nivoa sebe, svake ličnosti, svake ćelije, svake misli... kao 25

MILOVAN - MIĆA JOVANOVIĆ

delova sebe. To isto važi za monade i Dušu u odnosu na njihovo stvaralaštvo, na posmatranje „odozgo“.

Mi, naše duše, ušli smo u fizičku realnost da steknemo individualnost, da naučimo kreativnost i da svoje ideje proverimo u praksi. Sve ideje se ne mogu proveriti i iskusiti na mentalan način. Uz sve to mi razvijamo svest.

U tom kreativnom zanosu, u igri, duše su se sve više mešale sa fizičkim svetom i na njega usmerile pažnju, pa su se sve duže zadržavale u njemu i identifikujući se s njim gubile sećanje na svoje poreklo, znanje i moć i svesnu vezu sa svojim Izvorom. Ali, postoji put i način da se osvetle tamni delovi naše duše, da se vrati kompletno znanje i sećanje i da se uzdignemo do najvišeg nivoa. Tada ćemo moći da formiramo nove dimenzije postojanja i silazićemo na niže nivoe da pomažemo, gde će nas smatrati za Božanstva, isto onako kako i mi sada gledamo na visokorazvijene duše koje su došle da nama pomognu. To je sudbina svakog od nas! Dakle, nas niko ne koristi u nekom eksperimentu kao zamorčiće, nego smo deo Suštine (unutrašnjeg Ja) koji je ušao u fizičku realnost iz navedenih razloga.

Ne bih želeo da se shvati kako ja tvrdim da mi živimo u nekoj zadnjoj ili manje važnoj realnosti i da smo manje značajni od drugih.

Ne, značajni smo i cenjeni od Izvora postojanja kao i bilo koja visokorazvijena i najrazvijenija duša. Tako se prema nama ponašaju i sve druge egzistencije koje su od nas mnogo naprednije i koje zaista nisu s nama u „istoj ligi“. A što se tiče naše realnosti, mi je nismo upoznali dovoljno pa i ne koristimo sve njene „oblasti“. To je kao da ceo život provedemo u Sahari ili na Himalajima i mislimo da je tako na celoj planeti Zemlji.

Znači, nije se u fizičkoj realnosti „zaigrao Bog lično“ i nije baš On (Vrh piramidalne svesti) došao da svoje ideje proverava „u praksi“ (u fizičkoj realnosti), nije On pravio zla dela, nego mi, Treća generacija njegovog potomstva, nastali od stvaralaštva Njegovog stvaralaštva.

26

SEDMA KNJIGA

Ovde se može iskoristiti ona Paskalova duhovita (neki kažu da je prepredena) opaska o Bogu i njegovom stvaralaštvu, doduše, kod Paskala se odnosila pre svega na Prirodu, pa tek onda i na čoveka.

Paskal je (otprilike) rekao: „Čovek ima mnogo savršenstava što pokazuje da je on slika Boga, ali ima i nesavršenstava koja pokazuju da je ipak samo Njegova slika“.

Radi poređenja, treba napomenuti da su rišiji, mudraci vedske Indije, smatrali da se duša (atman) nikada ne odvaja od boga.

Verovatno su uračunavali i indirektne veze.

Svaka ličnost na svim nivoima ima potpunu slobodu za kreaciju, usmeravanje pažnje, za sticanje ličnog iskustva i razvoj. Ništa nije statično, sve se ličnosti menjaju svakog trenutka, na svim nivoima.

Svakog trenutka i Bog se menja, jer su sve samo delovi Njega, ništa drugo realno i ne postoji, sve drugo je iluzija.

Dosta je teško shvatiti činjenicu da ta energija koja je sve stvorila i sve stvara nije bezlična, nego je svesna sebe i svega, može da misli, planira, kreira, pamti, može, oseća, zna... Mi smo ubeđeni da to može samo neko ko ima fizičko telo, jer je teško zamisliti nefizičko postojanje i nefizički život. Dovoljno je samo videti rast i razvoj biljaka, životinja i čoveka iz fetusa. Kakva snaga, planovi, znanje, ljubav, namera, strpljenje... stoje iza svega. Da ne pominjemo nebeska tela i kosmos.

Niko razuman ne može prihvatiti da je sve nastalo slučajno, srećnom kombinacijom elemenata u povoljnim uslovima. Teologije koje zamišljaju statičnog Boga ne mogu ništa da razumeju niti da objasne, baš onako kao što ne može da se razume smisao života niti da se korektno objasne nejednakosti ljudskih sudbina bez prihvatanja reinkarnacije.

Ono što je u knjizi Kraj igre napisano o đavolima i demonima, načinu i razlozima njihovog nastanka kao i o njihovom delovanju, opet nije bilo dovoljno, mada je dato dosta objašnjenja i nekoliko primera. Zbog toga je ovoj temi u Sedmoj knjizi posvećeno dosta prostora, jedno celo poglavlje – Opsednutost i egzorcizam.

27

MILOVAN - MIĆA JOVANOVIĆ

Što se tiče novog tumačenja poznatih Isusovih izreka, ovde je moj lični doprinos minimalan, ta znanja su dobijena na razne načine, direktno ili indirektno, preko više medijuma i od različitih visoko uzdignutih bića iz duhovne dimenzije.

Jedno poglavlje je posvećeno seksualnoj orijentaciji i njenoj biološkoj i duhovnoj pozadini. O ovoj temi je delimično već pisano u knjigama Putnici i Kraj igre. Povod da opet pišem o tome jeste nedavna rasprava i usvajanje Zakona protiv diskriminacije. Ta rasprava je pokazala da većina ne zna suštinu ovih problema, ako se tako mogu nazvati, s obzirom na to šta priča i praksa proizvode u životu pojedinaca, grupa i društva u celini. Mnogi smatraju da su homoseksualci i lezbejke bolesni, da je njihova seksualna opredeljenost devijantna i da vodi dekadenciji i izumiranju. Visoki crkveni predstavnici sve četiri glavne religije, kako sebe nazivaju, iznosili su svoju zabrinutost zbog eventualnog usvajanja ovog zakona i zbog toga što bi, pored ostalog, vršeći svoje verske obrede po crkvenim običajima i kanonima, mogli da prekrše predloženi zakon i da dođu pod njegov udar. Slučajevi kršenja postoje i bez ovog Zakona, na primer, kada crkva zahteva da jedan od budućih bračnih partnera promeni svoju veru ukoliko nisu oboje iste vere, kako bi bili venčani u dotičnoj crkvi. O eventualnim zahtevima da se sklopi brak između osoba istog pola, što je već negde postala praksa, nećemo ni da govorimo. Kao glavni razlog za ispravnost svojih stavova crkva navodi to što je Bog navodno rekao ljudima – razmnožavajte se! Naravno, to ne odgovara istini, to je čista projekcija svojih ubeđenja na boga onakvog kakvim ga religija zamišlja, a zatim to opisuje i zapisuje.

Pošto religija tvrdi „da je sve u božjoj ruci“, zar u toj „ruci“ nisu i osobe sa homoseksualnom orijentacijom? Ako je to bolest, kako mnogi tvrde, pa zar bolesniku ne treba pružiti ljubav, razumevanje i pomoć?

28

SEDMA KNJIGA

Ono što je najgore u svemu jeste to što ni psiholozi ni sociolozi ne daju odgovor na pitanje odakle i kako nastaju pojave homoseksualnih orijentacija. Ono što nudi crkva nije vredno pažnje.

U ovom poglavlju daju se odgovori na sva pitanja u vezi sa ovom temom.

Na moje zadovoljstvo i prijatno iznenađenje, razgovor s Ahtunom Reom prihvaćen je kao nešto prirodno i moguće. Niko, koliko je meni poznato, nije izrazio sumnju u to da je Ahtun Re duh koji je nekada bio čovek i završio svoje inkarnacije na Zemlji i da je, po njegovim rečima, bio Isusov duhovni vodič. Niko, po mom saznanju, ne sumnja ni u moj razgovor s njim. Doduše, na promociji knjige Kraj igre puštao sam delove snimljenog prvog razgovora s Ahtunom Reom, to sam uradio i u svojoj kući pred velikim brojem prijatelja, ali može svašta da se snimi i proglasi za nešto sasvim drugo.

Drugi razgovor s Ahtunom Reom imao sam 28. februara 2009, treći na Veliki petak, 17. aprila, a četvrti 6. avgusta. Svaki od njih trajao je oko devedeset minuta i svi su snimani. Bilo je mnogo interesantnih pitanja i odgovora i oni su štampani u ovoj knjizi. Zaronite i uživajte!

Neka vas čuvaju bogovi i boginje kojih je nekad bilo mnogo, a koji su sada jedno!

Kakva je ovo želja i čiji je to blagoslov? – odgovor ćete naći u ovoj knjizi.

U Beogradu, 2009.

Autor 29