Mudra kornjača

Priče iz rita

Mudra kornjača FRANCESCO SMELZO

Prevod Jelena Okanović

Jednoga dana, došlo je do velikog komešanja među životinjama u Ritu!

Sa severa je upravo bio pristigao ogromni galeb po imenu Sebastijan.

Svi stanovnici Rita su se okupili, zaintrigirani novom pridošlicom. Čak su i krtice, sa očima gotovo slepim, promolile napolje svoje glavice privučene tolikom galamom.

Galebu Sebastijanu nije bilo nimalo neprijatno od tolike pažnje.

Naprotiv!

Namestio se na granu staroga hrasta tako da svi mogu da ga vide, naizmenično šireći i sklapajući široka krila, pokazujući pritom svoj žuti šiljasti kljun.

U trenutku kada je pažnja životinja dostigla vrhunac, počeo je svoju propoved: „Prijatelji moji, draga braćo.

Video sam dosta od sveta!

Preleteo sam hladna severna mora loveći bele bakalare.

Sledio sam brodove ribolovaca po olujnim okeanima.

Prebivao sam na hladnim grebenima gde sam saznao stvari koje vi, stanovnici ove male vodene bare, niti znate niti možete shvatiti“.

1

„Pričaj, molim te, pričaj nam!“- reče guščica Nerina , najpreduzimljivija od svih prisutnih životinja. „Da Sebastijane, podeli sa nama ono što ti znaš“- dodala je guska Albina, koja je primetila kako Nerina posmatra galeba, pa nije želela da ona prođe nezapaženo. „Dakle, na grebenima daleke Škotske, upoznao sam jednu staru foku“ i dodao u nastavku „koja je preživela mnoga leta i zime.

Ležala je na grebenu na ivici penušavoga mora provodeći pod slabašnim severnim suncem posledje dane svoga života suviše umorna da bi lovila“. „Meni je otkrila da je sve na svetu što naše oči mogu da vide, stvorila Velika Foka hiljadama i hiljadama godina ranije. I kako je ona, Velika Foka, ustanovila zakon za životinje. I samo one životinje koje slede taj zakon, kada umru, uzleću na nebo zajedno sa svojim duhom gde žive u večitoj sreći“. „Dok će oni drugi, koje ne slede zakon, videti svoj duh nakon smrti rasut po hladnim vodama okeana“. Životinje koje su slušale galeba zapitaše ga: „A šta kaže taj zakon? Šta je to što treba da radimo da se naš duh ne raspe po okeanu?“ Sebastijan, nakon duge pauze, osmatrajući jednu po jednu životinju okupljenu oko njega, odgovori: „Ne mogu sve životinje upoznati taj zakon, samo poneke, kao ja, mogu se približiti duhu

2

Velike Foke kako bi ga upoznale i prenele ostalima ono što su oni u stanju da shvate.“ „Meni je Velika Foka prenela tu moć, ja slušam svake noći kada je mesec pun direktno od duha Velike Foke reči toga zakona, koje se moraju reći ostalim životinjama kako bi se spasao njihov duh.“ „Pričaj nam onda, reci i nama šta treba da radimo na osnovu tog zakona“- rekoše životinje.

Galeb Sebastijan, još uvek ih osmatrajući jednog po jednog , posle još jedne duge pauze reče: „Još je rano jer prvo treba da poznajete čitav zakon, ali za početak, mogu vam reći kako Velika Foka želi da njeni izabranici među životinjama, oni koji bi mogli pričati sa njom, tako kao ja, moraju biti poštovani i poslušni. Ne smeju se nikako izgubiti u beskorisnim poslovima kao što je lov ili gradnja gnezda, zato što njihovo jedino zanimanje treba da bude razgovor sa duhom Velike Foke i meditacija o stvarima važnim i za ostale životinje.“ Od toga dana život u Ritu se potpuno promenio.

Sve životinje su se utrkivale da urade nešto što bi se moglo svideti Sebastijanu.

Neko je donosio ribu da ga nahrani, drugi bi skupljali blato i suve grančice kako bi od njih napravili galebu udobno gnezdo.

Guščica Nerina i guska Albina su se bukvalno takmičile koja će otkinuti više mekanoga perja sebi iz repa kako bi galebovo gnezdo bilo što toplije i udobnije.

3

Svi ... osim jedne, kornjače Uga. Ona je nastavila da brsti svežu travu sa rubova Rita, ne mareći za usplahirenost ostalih životinja.

Sebastijan, razljućen takvim ponašanjem, jednog lepog dana je upita: „Kornjačo, ti misliš da si neka posebna životinja. Zašto ne sarađuješ sa ostalim životinjama i ne slediš zakon?

Možda želiš da tvoj duh kada jednom umreš bude rasut po ledenom okeanu?“.

Kornjača Uga nastavi još neko vreme da žvaće list koji je imala u ustima, a zatim promoli glavu iz ljušture, pogleda galeba i reče: „U blizini ovog Rita vidiš neki okean?“ „Oh lepa, naravno da ne!“, odgovori galeg Sebastijan prasnuvši u smeh – da bi se stiglo do okeana potrebno je leteti nekoliko dana moćnim krilima kao što su moja“. „ Da li možda na meni vidiš moćna krila?“- upita još jednom kornjača. „Krila? Kornjača sa krilima! Naravno da ne!- odgovori galeb smejući se još zvonkije. „Pa dakle? Zašto bih se ja onda brinula da se moj duh ne raspe po okeanu?“, reče kornjača Uga povlačeći svoju glavu nazad u ljušturu. Životinje koje su prisustvovale sceni, iznenada, pogledajući se između sebe, shvatiše kako su izigrane od strane galeba i nekoliko narednih dana niko nije donosio ribu kako bi nahranio 4

Sebastijana, niti su skupljale suve grančice i blato za njegovo gnezdo.

Jedino su još neko vreme guščica Nerina i guska Albina nastavile da kidaju perje iz svojih repova, ali ubrzo i one prestadoše to raditi budući da niko više nije pravio gnezdo za galeba.

Sledećeg dana, Sebastijan je odleteo sa grane staroga hrasta, nije se udostojio ni da se zahvali, pre nego što se uputio prema jugu u potrazi za novim staništem.

5