Izbor pesama Radmila Mihajlović
By Poezija na papiru, damar u glavi
svima sam oprostila sve i tako je srce počelo da peva sve te neke pesme vriska pesme čežnje pesme žege da plamte da budu ognjenkinje jezikom da dotaknu suzu na rubu gornje usne tvoje i moje pesme tije pesme sklupčane da budu vlažne izvorne u dušu da mi se zaklinju u krvi mojoj da naprave vir da me na dno odvlače i da me nevratom odnose vraćajući me nebu u lastinom kljunu svima sam oprostila sve možda slovom možda kostima da od oprosta napravim grob
za sve neispunjene
za sva sumanuta očekivanja i nade beznadežne narikaču sam rodila žalosno joj umila lice od tuge napravila kolevku spavaj, rano, spavaj, rode, sanjaj kako ti majka oprašta (ne) oprostivo samoj sebi.
na dlan se spustio dan, bio tmuran ili nasmejan, bio je tvoj i ničiji više, čuvaj ga tamo gde se sve piše, poljupci, osmesi i kiše, u sećanjima koja ne blede, neka žive svi dani, jer jebeno vrede!
a je se edostaje o gledamo ribe koje ćute kao da su slepe one ne vide ništa o čemu bi govorile one u staklenim očima nose paške suze da bi mi imali dovoljno soli da napunimo džak treba to pojesti kada se jednom ovaj zid udavi i tamo negde gde vetar suvim peskom raznosi pustinjski mesec postaviti dva tanjira slanik i hleb pustinju treba razapeti šatorom i zajahati kamilom jednom kad padne ovaj zid
kada mirišu na jesenja jutra koja sviću izmedju naših usana ne smem da napišem pesmu o nama jer ima dovoljno očiju iz kojih zavist pljušti kao kiša po tudjim životima i pogani porodjenu ljubav izmedju dve vatre u kojima je tuga izgorela za jednu noć i jedan dan ne smem da napišem pesmu o nama da ne bi neki kiseli osmesi nagrizli lepotu otkrivenu izmedju ovih redova podignutih poput bedema na čijim kulama stražari nebo i nema koroziju na štitovima
ne smem da napišem pesmu o nama jer poznajem srca iz kojih puca ljubomora podmuklo kao iz snajperskog gnezda u nevine zagrljaje i nema grižu savesti kad povuče oroz ne smem da napišem pesmu o nama a pišem je uporno eonima godina jer u njoj umire svaki put strah od lošeg sveta i njegovog očaja u kojem želi da udavi hrabrost onih koji su ponovo ustali da vole
ti!
sa tim lepim bivoljim očima gde si odneo sve moje poglede da ih miluješ trepavicama i zašto ja u jaslama pod senom tražim svoje nepokošene usne kome si obećao svoje rogove da njima sačuva ovaj dan i sve sive sreće kojima su hrapave ruke pokazale kako se oru drumovi do smrti ti!
možda jesi pobegao iz krda i rikom probio bubne opne stotinama ženki ali znaj samo sam te ja čula kako plačeš pod jarmom koji su ti spremile u ime toplog mleka kojim će hraniti svoju telad za neke tajne večere i javne kuće
dok one mirno pasu svoje savesti tamo gde više trava ne niče ti! dodji, jer je štala topla kao moje sklupčane grudi u jedno srce želje da ti se sva sila u sapima odmori na mojim ledjima iz kojih niču krila ovoj pegavoj šarulji što je svoju tugu okačila o gvozdeni klin samo da bi mogla tihom pesmom da uspava tvoje lepe bivolje oči
