Novo doba stare Juge, časopis

Juge Juge Juge

Poštovani čitaoci, od ovog broja ćemo malo promeniti koncept.

Ostaće naglasak na stvaranju u današnje vreme, ali će biti i poezije koju stranica

Poezija na papiru, damar u glavi prezentuje na svom blogu na fb društvenoj mreži.

Nadam se da ćemo malo pomeriti granice i ponuditi ono što, osim u svojoj ličnoj biblioteci, ne možete naći online. S poštovanjem, Poezija na papiru, damar u glavi

Slavica

Anđelković

Ima nešto u tom čoveku, kako me gleda,kako izgovara reči..nečujno poput severnog cveta.

U jednom trenutku pomrsi konce,zamrlja vidike labudova što se zapletu u grivu Kremljevskih kula,izvrćući teologiju rađanja na bok. Neoubičajena pojava cirkuliše vazduhom dok vatra izbija površinom čela..boji kapke noćnom predstražom. I prolazim tom ulicom. U svilenom kombinezonu. Staklenim nogama. Ne okrećem se. Da ne primetim. Palim cigaretu ostavljajujući trag mirisnog mastila za sobom.Tamo gde niko osim nas dvoje neće osvanuti sam. -Priče iz mog dnevnika-

Mirko Cvetanović

BEZIMENA GOSPOĐO

Kada sutra popiješ juče Sva lica biće jedno Pege po obrazu Prćast nos Neki prijatelji i devojke na čekanju Prazne ulice grada u nestajanju Kada sutra popiješ juče Svi pravci biće nemogući Vraćena sloboda Puno i previše... Dvadeset do deset I nemaš pojma koliko veče miriše na tebe (odlomak)

Pavica Veljović

....Sklupčana pod teretom života razmišljam kako da sudbinu učinim svojim saučesnikom. Teško je diktirati pravac usidrenom bolu na brodu beznađa čija se jedra ne pomeraju. Dunuću u pravcu nade i pokrenuti ovu mašinu oslonjena o sopstvene snage duha koji ne miruje. Hajde, mala, ne kloni! Raspovij zamotuljak tog svetla u sebi i obasjaj put kretanja. Sudbina nije saučesnik. Nećeš je se osloboditi boreći se da je pridobiješ, ali ti ne može ništa onog trena kada je odbaciš kao izgovor za nemoć......"

Iz romana: "Justicijo, digni glavu" ~Kad muž "gori"-zapali se žena. Kad žena "gori"-zapali se kuća!~

Iz zbirke aforizama: "Sizife, promeni ruku"

A d n a n P a n d u r

KOCKAR

---slice of life--...

Možda sam se podcjenio, a ti me precjenila mati Od vruć kesten najlakše prste opečem, nestrpljive rupe poturajući „mamipari“ . ...

Veća, manja veća manja. Proradi megalomanija letećih slika. Cilj je uzeti novce, a sve prokockah. ...

Lančić kontrole postao je kamen oko vrata. Postepeno zaboravljam šta sam bio. Maglovitost je činilo krupijerovo dobročinstvo , dok su mi prsti škakljali adrenalin. ...

Samo savjet majčin zaboraviti ne mogu. Prekasno me znoj ohladi. Djelitelji su uvijek bili dželati naivnim.

Nada Kukolić

Sipaj mi jednog Jesenjina u tu zamagljenu čašu što stoji usamljeno na tvrdoj kori neizbežnog, i pređi prstom takt pesnika nesrećnog u svojoj sreći. Dahom mi šapni svaku notu reza ostavljenog na koži da sitno pevuši bivši bol. Nacrtaj mi Šantićev poljubac na srcu, i budi umetnik kojeg se umetnost odrekla nije. Tapka polako noćni čas, i neke žene u meni se smeše, a neke plaču. Samo sipaj Jesenjina u moju čašu, do vrha, do kraja...

Kosta Kosovac

KAD PRODAJEMO KUĆU

Kad prodajemo kuću, kako da znamo koliko ona vredi? U pločicama u armaturi u gredi. U slepim zidovima gde otac osedi, kad prodajemo kuću, šta zapravo u njoj vredi?

Onaj ležaj u sobi, gde još vidim otisnuto telo dede, i praznu trpezariju, gde svi mrtvi sede. I stakleno oko prozora što gleda na reku, Zapamti, kad drvo ruše tad i hlad seku. I beli parket na kom je moja sestra naučila hod, ja gledam njeno detinjstvo a ti samo pod. Kad prodajemo kuću, mi prodajemo i ulicu, i dajemo oglas, ko da dajemo umrlicu. Kad prodajemo kuću, kako da znamo koliko ona vredi? Ponajmanje u pločicama, armaturi, gredi.

Brankica Veljković

Ti me budiš Često bolno Hladno Iskusno. Pokazuješ mi Da je to što zovem Budnim stanjem Bila varka. Budiš me I teraš da bosonoga hodam Po rosnoj travi Širom otvorenih očiju. Budiš me I tražiš da vidim i tebe i svet. Ređaš mi mogućnosti. Vučeš me da ih shvatim. Odbijam sve. Odbijam da budem Hladna i promišljena. Moje najskrivenije želje Ne daju mi da sumnjam

Čvrsto se drže za mene

I zatvaraju mi oči. Na trenutke pomislim Da je san odgovor. Ali me onda opet budiš. I hladno mi je Kad to činiš

A opet Ne mogu prestati Da te pratim. Ko sam?

Nije mi više bitno. Zaista mogu biti sve. Budiš me.

Nenad Petrović

UHVAĆEN POGLED Kao da zuji kao da brunda u mojoj glavi kao da sviće nova pesma kao da stoji a očima trči ka meni u meni kao da zna moje tajne kao da diše moje stihove

kao da u džepu krije dugme sa košulje kao da ne oseća da je sva moja kao da pita sme li?

Ana Čabrović

TRAG

Kažu da slučajnosti ne postoje, Da sve dolazi sa izvora naših dubina. Pitam se da li je i susret naših duša Bio samo slučajnost Ili je ipak davno negde zapisan I naša sudbina. Samo, nedostajalo je hrabrosti Da se napravi taj prvi korak,

A možda je i strah upleo svoje prste, Ne dozvolivši nam da se prepustimo, Želeći da nas sačuva, Da nam duše ne osete ponovo ukus bola, Koji je gorak. Dao si mi krila da poletim, Ali ne i šansu da te upoznam, Da te volim, da ti se predam, Da te osetim.

A možda i nije bilo naše vreme, Jer i ti i ja smo u srcima našim Nosili tugu kao najteže breme. I pišem ti poslednji put, Ne zato što ti nemam šta više reći. Samo, umorno je srce moje Od praznih nadanja, pustih snova, Umorno od toliko neizgovorenih reči. I nestao si... Izgubila sam te. Ali jedno znaj... Ostaće zauvek trag tvoje duše, Tvojih reči u meni, Jer dotakao si moju, Sastavio je slomljenu, Probudio ponovo ljubav u meni kao ženi, Koja će ipak ostati samo tamo, negde, U tvojoj seni.

Božidar

Vasiljević

Šta je miris lipe prema moći cokula osvajača mesečine koji mogu sve da zgaze sve da zatru ali u vreme cvetanja lipa iznova cveta kao da ne postoji ništa drugo kao da zna jedino za pčele i vetar i vrtložnu ljubav od nekoliko opojnih dana sa pčelama i vetrom

Radmila Mihajlović

u osami srca moga, jedna zvezda tiho plamti, treperava, bosonoga, zavejano nebo pamti. u toj zimi mrzlog svoda, ostavljaše na tvoj prag, snežna senka koja hoda, svetlucavih stopa trag. u poljupcu usne bele, krala ti je hladni dah, a gde su se ruke splele, zaključala tihi strah. od proleća koje sviće, u danima koji slede, od ljubavi okopniće, njene oči, sjajne, blede.

PISMO

1.

Gospođo Vineti, ja sam pobegao odande. Ne mogu više da se pretvaram. I devojčica tvrdi da sam zaljubljen u vas. Uopšte ne spavam. Neprestano pokušavam da shvatim koga volim. Posle, kad svane, potpuno mi je jasno da vas volim obe. Ovo pismo je verovatno moj poslednji jauk vama. Na vratima sam napisao: zabranjen ulaz, zarazna bolest - tuga. Vaša najlepša pisma poklonio sam deci da prave laste. Molim vas pročitajte "Umor" Fentona Džonsona, i biće vam jasno. Juče sam bio Crnac, danas sam Eskim, i strahovito mi se jedu foke. U jednom trenutku, kad sam raskrvario ruke, jer došlo mi je bilo da pokidam zavoje, pa da opet lupam dolakticama po čašama, učinilo mi se da ste mi potrebni. Dođe to tako. Dva dana sačekivao sam vozove iz Beograda. Posle sam opet mislio na onu devojčicu. Dva dana sačekivao sam vozove iz Zagreba. Onda sam sasvim pobrkao red vožnje, i vas dve. Neki me železničar, koji je išao u školu sa mojom sestrom, prepoznao, i vodio me svojoj kući, da jedem kuvanu hranu. U restoranu na pijaci kupovao sam žive ribe iz akvarijuma i vraćao ih u Dunav.

Posle više nisam imao novca, pa su mi davali samo po jednu ribu na veresiju. Tako je išlo neko vreme.

Najzad sam pronašao najčudnije kafane na svetu. Ne znam gde smo sve bili, samo znam da se jednom Miši rodio sin, a to je onaj Miša što je po najgoroj vejavici skinuo u parku košulju i prolaznicima nudio da im pokaže svoje srce, samo ga niko nije rszumeo, ni obukao.

Ima jedna žena što misli da je zaljubljena u mene, i ponekad navrati po podne. Upali novine, stavi ih u peć, a vrata ostavi otvorena i kaže: sad se igramo Ivice i Marice.

Ona voli kamine. Videla je jedan lep kamin u nekom filmu, pa tako pokušava da sebi načini nešto slično. Pošto na kraju nigde ne možemo da nađemo vešticu da je gurnemo u vatru, stvari se događaju kao u lošim melodramama: ona je sumorna, a ja je tešim. Svaki put moram drukčije da je tešim. I to je umetnost, naći joj svaki put novi izlaz iz nemogućeg. Jednog dana napisaću knjigu utehe. 2.

Uostalom, sad više ni vi ne biste mogli da mi pomognete, nego vas nosim u sebi kao staru dobru nevolju sa kojom mogu da nađem još neke zajedničke reči. Upotrebljavao sam vas, neko vreme kao stanicu za hitnu pomoć, a posle sam vas zvao u pravoj bolnici, samo oni tvrde da se bolnica ne zove

gospođa Vineti, nego nekako drukčije, i tako spuste slušalicu.

Jedna devojčica, koja nema ni osamnaest godina, namerava da se kod mene nastani do proleća. Druga neka žena piše mi detinjasta pisma. U međuvremenu, pokušavao sam da volim onu crnomanjastu devojku o kojoj ste me, telefonom, pitali kako izgleda. Otkud ja znam kako izgleda. Ako vas interesuje, u starom stanu nisam ništa promenio. Sve liči na vaših šesnaest godina i još skoro osam, posle. Tih skoro osam mi smo nazvali: brak. Tek sad mi je jasno da niste bili moja žena, bili ste moja umorna koža i izgužvana nesanica. Vaše slike gledaju sa zidova mimo mene. Svima, koji uđi, lažem da ste umrli. Tako je lakše. Danima sam putovao tamo kod vas. Ponekad sam se pravio da mi je svejedno. Ostavljao sam vam neke sitnice pred vratima. Pola čašice konjaka. Ili ono lišće. Možda niste razumeli. Ali svakako znate da to nije mogao biti niko drugi sem mene. Čak ni vetar. Ovde je počelo da biva hladno. Ne znam kako je tamo kod vas, ili onamo, na severu. Postoje neki koji mi kažu da je svuda hladno. To su baš takvi neki kojima nikad nisam verovao. M. ANTIĆ A u nastavku pesma o kojoj Mika govori :

Poezija Crnaca

umor

Umoran sam od rada; umorio sam se gradeći tuđu civilizaciju. Odmorimo se malo, Lisi Džejn. Otići ću u Krčmu Poslednja šansa, popiću galon-dva džina, baciću u kocku dva-tri puta, i odspavaću osatatak noći na jednom od Majkovih buradi.

Pusti nek istruli stara koliba, nek se odelo belih ljudi pretvori u prah, i nek baptistička crkva Svetog Raspeća propadne u jamu bez dna. Provešćeš preostale svoje dane zaboravljajući da si bila udata za mene, a svoje noći provodićeš tražeći topli džin koji Majk služi damama u zadnjim prostorijama Krčme Poslednja Šansa. Baci decu u reku; civilizacija nam ih je premnogo dala. Bolje umreti nego odrasti i onda shvatiti da si crn. Počupaj zvezde s neba. Zvezde određuju našu sudbinu. Zvezde su odredile moju sudbinu. Umoran sam od civilizacije. Fenton Džonson

Nežnosti moja, koliko je godina bez tebe prošlo i jedva da te prepoznajem. Ptica koju još pamtim ponovo maše krilima silazeći s davnog neba, nekadašnje zvezde opet će progristi tamnu ponjavu neba i zaslepljen gledam njegovo staro lice.

Ako sam kralj ja sam i prosjak koji okreće tebi svoje gladne oči. Naslanjam usne na zamagljeno staklo i slušam reči koje jedna duša govori drugoj. Zvonimir Golob

Ako te žena voli kao dete; naivno, veselo i iskreno; ako ti veruje svaku reč koja kapne sa tvojih usana; ako u tebi vidi anđela koji joj osvjetljava život - znaj da si našao vredan biser u retkoj školjci. Ne otvaraj je nožem, ona je već odškrinuta, dovoljno je samo da je dodirneš i biser će se sam skotrljati u tvoje ruke. Khalil Gibran

SREĆA

Karl Sandberg

Tražio sam od profesora koji tumače smisao života da mi kažu šta je sreća. Išao sam kod glavešina koji upravljaju radom hiljada ljudi. Svi su samo slegnuli ramenima i nasmešili se kao da sam pokušavao da se našalim s njima. A onda sam jednog nedeljnog popodneva izišao da se prošetam niz reku Deplen, I ugledao pod drvećem grupu Mađara sa ženama i decom, bačvicom piva i harmonikom.

M I T A R

A R T

Njegovo ime je Mitar. Zovu ga Mitar Art. Za sebe kaže da ga nekki smatraju umetnikom i da vole njegove "bravure na platnu ".Još kao dete je želeo da pobegne od svakodnevnog sivila i njegova dimenzija nečega lepšeg, iskrenijeg se prenela na platno... Njegovi motivi su uglavnom borci za neko bolje i lepše sutra. Borci neustrašivi.Misli da je negde i sam takav i da je svoj karakter ubacio u tu kompoziciju. Uljem se bavi preko 20 godina.

Izlagao je, a voli da kaže da je prvenac Ostavinske galerije Kulturnog centra Magacin i da su zajedno počeli da osvajaju kulturu i umetnost.

S t e v a n

i l o š e v i ć

Rođen je u Čačku 1955. godine. Završio je srednju građevinsku školu i višu ekonomsku i ceo radni vek proveo u javnom preduzeću Gradsko zelenilo Čačak. Slikanjem se bavi još od Osnovne škole, zahvaljujući svojoj nastavnici Violeti Stepanović, koja je otkrila njegov talenat i slala radove na razna takmičenja gde je osvajao nagrade. Jedna od tih je i drugo mesto dece Evrope u Moskvi. Duži period nije slikao i zahvaljujući koroni vratio se ponovo u slikarske vode. Slikanjem se bavi amaterski. Učestvovao je u većem broju grupnih izložbi u raznim mestima u Srbiji. Slika isključivo uljem na platnu i to prstima!

Marija Đukić, na instagramu: zakon_privlacenja

Starenje

O starenju sam počela da razmišljam negde oko 35-e godine, kada mi se mama razbolela, a uskoro i umrla. Pošto sam jedinica, možete zamisliti kolika je bila moja povezanost sa majkom. Njena smrt je u meni pokrenula mnoštvo tema za razmišljanje, kao što su zdravlje, prolaznost života, starenje, smrtnost, šta se dogadja nakon smrti, pokrenula je pitanje duhovnosti... Sve su to teme o kojima pre toga nisam mnogo razmišljala, kojih sam se plašila i koja sam izbegavala. Medjutum, koliko god neke stvari izbegavali, one ipak nadju način da nam dodju u fokus. Ovim svim temama se treba baviti posebno, tako da ću vam ja danas pisati samo o jednoj, a to je starenje. Ne znam u kojim ste godinama, ali ako ste prešli tridesetu onda znate kakav je osećaj kada ugledate prve bore, kada primetite manjak energije, kada prvi put spoznate da vam se telo promenilo. Nije lako, zar ne? Mene je to baš iznenadilo, uopšte nisam bila spremna za to. Ali, nekako sam te prve znake starenja na licu i telu i prihvatila, ali onda su oko mene moji vršnjaci počeli da oboljevaju od raznih bolesti,

da redovno piju lekove za pritisak, šećer, srce i to me je dodatno uznemirilo jer sam postala svesna da to uskoro mogu doživeti i ja. Oko 40-e godine zapala sam u tešku depresiju. Više mi ništa nije imalo smisla, ništa me nije radovalo, ničemu se nisam nadala. Sebe sam gledala kao staricu koja je već sve videla, doživela i život mi je postao siv. To je trajalo sigurno godinu dana. Imala sam periode kada mi je bilo teško da se ljudima javim na telefon, prijatelje sam izbegavala jer nisam imala snage da razgovaram sa njima, sa decom sam sve manje pričala, jedva sam išla na posao. Ponekad nisam mogla ni iz kreveta da ustanem jer nisam videla smisao u bilo čemu. To je najgori period mog života, znala sam da se nešto mnogo loše dešava sa mnom, ali sam mislila da su u pitanju hormoni, štitna žlezda, predklimakterično stanje itd. A onda sam naletela na neku grupu na FB, koja se zvala ,, depresija“ i tu sam tek shvatila, po ispovestima drugih ljudi u toj grupi, šta se zapravo dešava sa mnom. Dala sam sebi dijagnozu i od tada kreće moj put izlečenja.

Prvo što sam uradila je da otkrijem uzrok depresije

nakon raznih pitanja koja sam postavljala sebi, došla do zaključka da je uzrok moj otpor prema starenju, tj. moje uverenje da starenje znači gubitak lepote, vitalnosti, seksipila, gubitak mogućnosti, prilika, gubitak svega.... I onda sam krenula da menjam svoje nekorisno uverenje jer sam znala da ako budem na taj način gledala na starenje, onda samo mogu da se predam, da odustanem od života i da čekam smrt. Obećala sam sebi da ću postati najbolja verzija sebe ikad, bez obzira na godine. Evo šta sam radila i kako sam promenila svoje uverenje da je starenje nešto grozno, u uverenje da je to predivan period života i da se ništa ne razlikuje po kvalitetu od mladosti. -Krenula sam da menjam svoj um, svoj način razmišljanja. Znala sam da, ako želim da sačuvam mozak mladim, moram da u njega svaki dan ubacujem nove informacije, tj. da učim jer mozak stari ako je nezaposlen. Uzela sam kurs engleskog, počela da proučavam Zakon privlačenja, svakodnevno čitala knjige o tome, zatim sam čitala knjige iz popularne psihologije, knjige o samopomoći itd. Verujte mi da mi se čitav novi svet otvorio. Zakon privlačenja, odnosno metode koje se pominju u njemu, su me bukvalno preporodile.

-Počela sam svakodnevno da izgovaram afirmacije

da menjam negativna uverenja. Samoj sebi sam izgovarala da sam i dalje lepa, vitalna, zdrava, jaka, da sam sposobna da učim nove stvari, da starenje ne znači gubitak bilo kakve moći, da mi lep i ispunjen život tek dolazi...

-Sa prijateljicama nisam više pričala o bolestima, o lekovima koje piju, o borama, već sam nalazila lepše teme za razgovor, kao što su uspesi na poslu, nova znanja koja sam sticala, o deci itd. -Počela sam svakodnevno da šetam, odnosno da upražnjavam brzi hod i dala sebi zadatak da svaki dan predjem 10 000 koraka. To me je održavalo u kondiciji. -Uskoro sam počela i da redovno treniram, pa mi je telo postajalo sve jače i lepše, što me je dodatno osokolilo. -Na putu do posla, a put mi je dug, svakodnevno sam slušala motivacione govornike, lajf koučeve, psihologe, koji su mi ulivali dodatno samopouzdanje da mogu sve što poželim. -Na internetu sam tražila ljude koji su u zrelim godinama postizali neke neverovatne stvari, koji su čak i u poznim godinama uspevali nešto što ni mnogo mladji nisu. Oni su mi bili velika inspiracija.

-Počela sam da se bavim nekim kreativnim hobijima, kao što su pravljenje nakita, dekupaž, pa sam posadila cveće ispred zgrade prvi put u životu... -Svaki dan sam počinjala zahvalnošću što sam živa i zdrava i što su moji najmiliji dobro. Sve to mi je vratilo samopouzdanje i promenili uverenje da su žene u zrelim godinama ,, za staro gvožđe“.

Na starenje sada gledam kao na prirodni proces života, kao na normalnu pojavu i znam da biti star nije stvar godina već načina razmišljanja. Ako se ja dobro osećam, ako svaki dan učim, radim, doprinosim, pomažem drugima, ako uživam u svakom danu, ako živim život punim plućima, kakve veze ima koje sam godište. Ne mislim više uopšte na godine, već se trudim da ih ispunim predivnim stvarima. Osećam se bolje nego ikada, zdravlje mi je odlično, kondicija nikad bolja, mozak mi radi trista na sat, vedrog sam i optimističkog duha, svaki dan se smejem, pevam, radujem, nadam, očekujem, puna sam elana i energije. Ne znam kakva su vaša iskustva sa prihvatanjem starenja, ali ja ni za šta više ne pričam da ne priliči mojim godinama. Sve mi priliči, sve što poželim mogu da ostvarim i znam da mi predstoji još mnogo radosti i sreće.