Nada Kukolić
Izbor poezije
Rođena 25.05.1966, u Novoj Gradiški. Objavila tri knjige. 2017e godine Staklena perlica, 2020e Tišine i poneki vrisak i treću ove godine, Purpurni stihovi. Tekstovi su objavljivani pojedinačno na portalima Čudo i Pokazivač, kao i u zbornicima poezije i proze. Živi i radi u Beogradu.
Budi lek i otrov u maloj dozi. Budi jedna misao. Budi virtouz svog bola. Zaigraj sa njim u brzom ritmu. Iznenadi bol osmehom, puzajući visoko podignute glave. Nemoj voleti ako si nevoljena. Iščupaj iz sebe nametnute praznine. Preseci,odseci,ukroji po sopstvenoj slobodi. Budi virtouz svog bola...
Sve je u redu dok se lomi staklo koje mi štiti stomak. Veruj, sve je u redu kad ne poznaješ telo s kojeg su padale kapi kiše. Sve je posve u redu dok refundiramo reči tako nehajno bačene na sto bez stolnjaka. Ne sanjam dostižne snove. Oni su za ljude koji koračaju po tuđoj istini, prljajući je urokom. U redu je, posve, svakoj ženi ispiti lepotu i osmeh. Glad gladnima,. sitost sitima. Sve je u redu.
Plašim se ekspres lonca, i ravnodušnosti. Plašim se velikih kamiona, i malih laži. A volim vozove, čelik, i kloparanje tih ogromnih točkova. Podsećaju me na život. Ili smrt. Baci se pod voz, samleće te. Trči za njim, možda ga stigneš. Sedi u njega sa kupljenom kartom, moraš sići na stanici koja piše na karti. Koliko novca, toliko kilometara. Koliko radosti, toliko života. Ili samo da se bacim. Možda je neki slepi kolosek.
Želim li? Ni šapnuti neću tom nebeskom spadalu što ludački brzo vrti života pedalu. Na zemljanom podu muči se jedan puž. Polako ga uzeh i spustih na travu. Znam, nije mu pravo, ali tu prolaze ljudi. A ljudi, ko ljudi, ne gledaju, gaze. A ljudi ko ljudi, gledaju i gaze. Izvinjavam se samo sivom vuku što ostao je, zbog nekog čoveka, bez svoje staze. Želim li? Eh, ti obesni Usude, utrni svoje oči, pusti me da s mirom hodam po ovoj ploči. Spremaju mi dijagnozu, dali su lošu prognozu. Boli, baš jako, ali nisam ti ja svako. Nisam spremna. Biću. Ili ne. Ali znam, klovnu jedan, još će tebi ova žena radosno da namigne. USUD
Ne igram uopšte. Svoj ples sam otplesala teškim stopalima. Ne javljam se svima jer me više nije briga. A retke koje zovem nije briga. Elem, bezbrižni životi ponuđenog, odbačenog, nikad prežaljenog. Samo što kasno žaliti počnemo. Suze su već odjezdile svojim putem. Rekla sam šta imam. I nije me briga. Na udovima već polako zakačena hladnoća nestajanja. Sutra ću ti doći. Možda i ne. Sasvim svejedno. Ispadaju pocepane uspomene na prljavom podu poverenja.
Reč je jaka kad stojiš iza nje. Reč je slovo koje obećaš sebi. A kad obećaš, to je paragraf tvoje duše bez navodnika. Ne postoji rezerva sa kojom prilazim ljudima. Postoji samo zid sa ili bez vrata kad ih upoznam.
Šareni kristali padaju niz moja ramena. Na svakom noktu utisnute brazde mojih spokoja izdejstvovanih kroz tiho ječanje u skrivenom nebeskom ćošku. Gola leđa maze se sa kosom nežno datom mi od prirode. Ne zovem. Ne pravim ni jedan korak ka sreći. U ovu noć ulazim umorom. Sreća nek malo od mene odmori. Misliš li me? Ja tebe mislim...
Bolje da ne sanjam... Ništa... Kad sanjam, to je veoma teško. Kad budem sanjala sreću, biću budna. Tako je jedino moguće. Odavno sam oduvala prozirne latice sopstvenog cvetanja. I mirišem kad mi se miriše. Zbog sebe. Kod mene nema tvog mirovanja. Kod mene dodir moraš ponoviti, neću da ga pamtim. Kod mene nema ispeglane postelje, i rukopisnih krasota na usnama od pelina. Moji čaršafi su izgužvani divljim lelekom neprestanog vetra, i besanicom kad mi se besani. PRAŠINA
U njima postoji na hiljade skakavaca koje gutam da ne bi pojeli travu, i da ti ostane cvet u saksiji radosti.
Razbila sam vazu juče, i zadlanila parče krhotine bez jauka. Razbila sam šansu za udobnost od koje mi se prevrtala utroba, smelo ko ringišpil. Bolje da ne sanjam. Tamo su svetamne reči sa akcentom na mrazu. Tamo rađam dete koje mi otimaju. Tamo su poplave, i kiše. Tamo se samo sećam.
NEDOSTAJANJA Još samo mi preostaje... detinje čisto lice, korak od sutona ka zori, pogled u slike sačuvane na ivici razuma. Ostaje... da ispoštujem prezire, osmehnem brige, namreškam nestašne kapi sunca na suvim mi prstima... Da nedostajem, da nedostaješ.
Ne moraš... namoralo se godinama. Meso pojedeno golim očima već odavno prah je u zemlji. Gladnih ima, i bit će uvek, kao kolona izbeglih snova koji traže neku lepšu zemlju. Ne moraš, namorala si se... prognanik od svoje kosti, u naručju palih ušuškana, smirena na tren jednim ramenom ponuđenim na radost, i na čast. Ne moraš... ni ćutati, ni vrištati, ni čuti, ni videti... lezi i nestani u milosti koja ti je oteta kad pljunuli su na tvoje oči. Ne moraš, moranje je prevaziđeno verom u ljude zalutale na tvojim leđima. Ne moraš. Samo ćuti i voli. SAMO ĆUTI I VOLI
Tiho tapkajući odlazi leto, ostavljajući sunce u amanet. Znam, obećalo je vratiti se opet. Iza nebeskog ćoška stidljivo viri jesen, noseći u džepu starog kaputa kišu spakovanu u sivi oblak. Jutarnjim stazama šeta prašina podignuta lakim poljupcem mojih koraka. Tik uz rame zavija sirena jureći ka nekom nevoljniku. Mazim prašinu današnje istine, belom maramicom otirem leto iz svojih očiju, i sa osmehom namigujem staroj jeseni, obećanje joj pružajući: Volim kišu. Na bedrima zakačih jecaj, da tajno hodi ka izvoru. Napajam srce ostacima sunca, i nestajem na horizontu besmisla. USKORO
Izgubila sam prekačku kojom sam spajala krajeve svojih vatri, negde je ispalo ono moje "mogu, nema veze". Izgubila sam radost jer sam tražila u tuđim očima ono što sam samo u sebi imala. Izgubila sam nadu u spasenje jedne male ptice zatočene iza rešetaka grubosti. Bezvredno stojim u neredu sopstvene misli, dozivajući leptire da vrate se na hrapavi mi dlan. Boli me, oče, boli me nestanak tvoj i odlazak iz mog sna. Boli me, majko, boli me tvoja ruka koja moju ne uze u svoju. BUKTINJA
Boli me dan, i sat, i minut, neodlazak i odlazak, boli me kapa kojom pokrijem čelo pa sve do očiju ištem zastor. Boli me moje ime kojim sam prokleta verovati da je svetlo, a samo tamu pijem.
