Gost iz galaksije

Nakladnik HENA COM Biblioteka: Verbarij knjiga 1.

Urednica: Marina Vujčić Za nakladnika: Uzeir Husković Glavna urednica: Nermina Husković Lektura: Hela Gajski Grafičko oblikovanje: Goran Stančić Zagreb, lipanj 2014. 1. izdanje Copyright © za hrvatsko izdanje Hena com, 2014.

Copyright © Teofil Pančić, 2014.

Sva prava pridržana. Niti jedan dio ove knjige ne može biti objavljen ili pretisnut bez prethodne suglasnosti nakladnika i vlasnika autorskih prava.

Teofil Pančić Gost iz galaksije

Hena com

O međugalaksijskom dopisivanju

Kada sam prihvatio ponudu da za Treći program Hrvatskog radija pišem serijal kraćih „jutarnjih“ eseja u okviru emisije Praskozor, znao sam samo jedno: neću se, osim marginalno, sporadično i ilustrativno, baviti zbivanjima u Srbiji, zemlji u kojoj živim. Zašto ne? Zato što to stalno radim, svih ovih godina, na tolikim drugim mestima; još jedna takva tribina, i to negde drugde, odakle se to ionako ne bi čulo, nije mi bila zanimljiva, a osobito mi nije bila nikakav autorski izazov. Izazova, pak, nema bez riskiranja, kako unutar teksta, tako i u pogledu konteksta u kojem se tekst pojavljuje.

U tom je pogledu jedini pravi rizik, a onda i uzbudljiv izazov, bio pisati o tzv. hrvatskim temama, dakle za publiku u Hrvatskoj razmatrati ono što im se zbiva „pred nosom“, a sve to činiti docirajući sa strane, iz bliskog inostranstva, i to još hteo-ne hteo simbolički opterećenog konotacijama traumatičnog ex-YU kolopleta. O onome što me je intrigiralo u vezi sa aktuelnom hrvatskom zbiljom nastojao sam da pišem kao outsider (jer ne živim u Hrvatskoj, nisam njen državljanin ni

poreski obveznik), koji je ipak istovremeno i insider, s obzirom na svoju biografiju, interesovanja i afinitete.

Ispisujući te tekstove s nemalim zadovoljstvom, ali i zericom strepnje, krenuo sam da se retorički poigravam figurom autora kao nekakvog, pomalo i nezvanog, Gosta iz galaksije (upućujući, dakako, na davni SF film Dušana Vukotića) koji poštenom hrvatskom puku pametuje s one strane mitskoga Bajakova, mada je znanstveno još nedokazano da i tamo ima nekakvog inteligentnog života... Šalu na stranu, šarajući malo o „hrvatskim“ a malo o „evropskim“ (netom pred i netom nakon ulaska Hrvatske u EU) i „globalnim“ temama, serijal koji čini prvo poglavlje ove knjige usvojio sam kao osobito autorsko zadovoljstvo, gotovo pravu adikciju.

Kada je serijal završen, moguću „apstinentsku krizu“ sprečila je moja saradnja s portalom Autograf.hr. Kolumna „Nije da nije“ bila je donekle modifikovan nastavak Praskozora drugim (a sličnim) sredstvima. O tome, verujem, svedoči drugo poglavlje ove knjige. Ono je prirodno zaokružilo jedno „galaksijsko“ gostovanje koje mi je priuštilo mnogo autorskog gušta. Ako nešto od tog gušta pređe i na čitateljku i čitaoca, utoliko bolje: u to ime, nazdravljam čašom terana.

Teofil Pančić juni/lipanj 2014.

P. S. Posebnu zahvalnost za dobru saradnju dugujem izvornim urednicama i urednicima ovih tekstova: Biljani Romić, Ani Grbac, Dragi Pilselu, Zdravku Zimi, Anteji Ujdur.

Priroda i društvo

Jednoipojezični blues

„Evo ti ništa, i drži ga dobro“; ovaj mi stari, višesmisleni paradoks zvuči kao najtačniji mogući opis izvesne vrste „identitetskih politika“ danas tako pomodnih i u velikom svetu i u našem malom balkanskom, pardon „regionalnom“ svračjem zakutku. A setio sam ga se, tog paradoksa, prateći bizarne putanje kovitlanja medijske i političke prašine oko predstojeće implementacije dvojezičnosti u Vukovaru i još nekim opštinama u Hrvatskoj u kojima Srbi čine više od trećine stanovništva. Pa su samim tim, naime svojom brojnošću, ispunili uslove koje nacionalnim manjinama propisuje odgovarajući hrvatski zakon. Znate već o čemu se radi: na uličnim tablama i na raznim javnim institucijama trebali bi osim hrvatskih, osvanuti i natpisi na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu.

Pa dobro, ura, nije li to baš fina i ispravna stvar, taj, kako se ono zove, multikulturalizam, i to? Znate ono: tolerancija prema manjinama, otvorenost prema ravnopravnom Drugom, i takve dobre stvari? Nije li to progresivno 9

Teofil Pančić

i dostojno svake podrške nas naprednih humanističkih mislilaca legendarno širokih vidika? Okej, svakako jeste, na nekom dnevno-političkom nivou, i ako će sve to nekoga bar na trenutak usrećiti i učiniti mu život boljim, onda uistinu neka tako i bude. Ali, ali... Stojeći sa strane i posmatrajući, pače se evo i otvoreno pačajući u hrvatska, odnosno hrvatsko-srpska posla, vidim tu i neke stvari koje mi nisu baš bistre, pa bih pokušao da ih razbistrim pred vama, ili da ih razjasnimo zajedno, a bogme i skupa.

Najme, kaj? Krenuću od sebe. Svakog leta odlazim u Istru i tamošnja mi dvojezičnost svih javnih natpisa (hrvatsko-italijanska) deluje savršeno prirodno i drago i podneblju sasvim primereno. Uostalom, i sam dolazim ne iz dvojezične nego iz multijezične sredine: u Vojvodini mog detinjstva svi su službeni natpisi bili na pet jezika!

Kako god, sada se ono što je u Istri odavno podrazumevani standard ima primeniti i na ostatak Hrvatske, i to na primeru osetljivog i traumatičnog hrvatsko-srpskog dualiteta. Odlično, ne? Da, međutim, ima tu izvesnih logičkih problema; tako vam je to sa logikom, ona se neretko pokvarenjački umeša da ljudima pokvari sreću i da svojim čantranjem ospori njihove inače nesumnjivo genijalne zamisli.

No, hajde da najpre vidimo kako je predstojeća dvojezičnost i dvopismenost primljena. Desničari i nacionalisti (hrvatski, naime) bune se protiv nje i smatraju je izdajom i prodajom tamo već nečega, nisam baš najbolje shvatio čega, u pitanju je teška metafizika za koju nisam nadaren.

10

Gost iz galaksije

Na drugoj strani, levičari i liberali (a dakako i predstavnici srpske manjine) oduševljeni su tom implementacijom dvojezičnosti, držeći kako je to simbolički važan korak napred. Priznajem da bih rado bio oduševljen zajedno s njima – jer, sve su to fini ljudi, mnoge i lično poznajem i garantujem za njih – ali mi nekako uporno ne uspeva da se oduševim, zbog onog malopre nagoveštenog žuljanja logičkog nerva.

U čemu je, dakle, problem? Dvojezičnost je sjajna stvar, i uvek je treba braniti svim srcem, ali za nju ima jedan apsolutno nužan preduslov: za dvojezičnost su vam, naime, potrebna dva jezika. Kao što vam je za ljubav, a i za rat, potrebno barem dvoje. U istarskom slučaju ta su dva jezika hrvatski i italijanski, i stvar je jasna. A koja su to dva jezika u Vukovaru ili Vrginmostu? Da vidimo, jedan je dakako hrvatski, a drugi je... hm, srpski. Aha. Ali, šta je to tačno „srpski jezik“ kao nešto jasno razlučivo od „hrvatskog jezika“, molim i prosim za neku suvislu i upotrebljivu definiciju? Taj srpski iz vlažnih snova lokalnih multikulturalista, to bi valjda imao biti jezik kakvim se pretežno govori u Beogradu ili Novom Sadu, i kakvim vam se ja upravo obraćam, bezočno zloupotrebljavajući činjenicu da me savršeno razumete. Tu, međutim, nastaju barem dva fundamentalna problema. Prvi je da nema suvisle lingvističke argumentacije koja bi dokazala da su entitet zvan „srpski jezik“ i entitet zvan „hrvatski jezik“ uistinu dva različita i samostalna, mada srodna jezika, a ne tek kodifikovane varijante zajedničke jezičke novoštokavske osnovice. Decenijama se to pokušavalo dokazati, 11

Teofil Pančić

čitave su lingvističke falange slavno sagorele na tom poslu i hrabro pale na tom bojištu, a rezultat je, među nama govoreći, prilično mizeran: nije se odmaklo mnogo dalje od ofucanih viceva o zrakomlatu i čiviluku, ili o ontološkoj razlici između pi.ke i pi.de. Ovo, dakako, ne znači da takvih stvari nema na svetu, naime srodnih, ali ipak samostalnih jezika. Evo malog eksperimenta te vrste. Če bi se jaz, denimo, kar naenkrat začel izražati jezikovno zares drugače, ne bi bilo nobenega dvoma, da je prišlo do dejanske jezikovne spremembe. Ne dvomim, da vam je, ko me berete, komaj jasno, da vas pravkar nagovarjam v dejansko različnem, čeprav tudi sorodnem jeziku. V tem primeru je to seveda slovenščina. Tukaj tudi lahko pride do kakih manjših ali večjih komunikacijskih težav, ki jih ni bilo v mojih prejšnjih stavkih, iz enega samega, samoumevnega razloga: nagovarjanje je potekalo v našem skupnem jeziku. Zato se bova, ljubi bralec, midva nemudoma vrnila v njegovo zaklonišče.

Dobro, verujem da smo razjasnili tu stvar. No, tu je onda i drugi fundamentalni problem. Čak i one nimalo impresivne razlike između zvaničnog hrvatskog i zvaničnog srpskog standarda, a koje su daleko ispod linije koja tvori stvarno samostalne jezike, u suštini su nevažeće za Srbe u Hrvatskoj, baš kao i za Hrvate u Srbiji. Kako, naime, govore i pišu Srbi u, recimo, Okučanima ili Donjem Lapcu? Možda isto onako kao i Srbi u Zaječaru ili Kragujevcu, jer ih sve prirodno povezuje ta njihova „srpskost“?

Pa, neće biti. Nego će pre biti da govore i pišu isto onako 12

Gost iz galaksije

kao i Hrvati u Okučanima ili Donjem Lapcu. To naprosto znači ovo: „lokalni“ Srbin nije Hrvatu (i obrnuto) baš ni malo „jezički Drugi“. Etničku razliku ne prati jezička razlika. Varijeteti unutar BHSCG jezičkog arhipelaga su geografski, a ne etnički određeni. Čak je i razlika u pismima dvojbena i pomalo preforsirana, jer danas čak i u Šumadiji mnogi pretežno koriste latinicu. Utoliko ni ćirilica nije u današnjoj stvarnosti nikakav ekskluzivni znak „srpskog identiteta“, nego se ona forsira kao takva jer je u tom svom bar poluveštačkom svojstvu naprosto potrebna raznolikim igračima na sceni identitetskog inženjeringa.

Ipak, najbizarnija od svega jeste reakcija društvenih faktora iliti čimbenika na ovu hroniku najavljene dvojezičnosti stešnjene u košuljici jednog policentričnog jezika. Tu je, naime, sve obrnuto baš naglavačke, i svako radi suprotno od onoga što bi trebao, kad bismo živeli u logičnom poretku stvari. Nikako mi nije jasno šta to ljuti desničare, i čemu se to vesele levičari i liberali? Upravo bi vrućekrvni hrvatski domoljubi trebali biti oduševljeni zagovornici nove prakse, jer ona arbitrarno „potvrđuje“ omiljeni desno-nacionalistički fantazam o hrvatskom i srpskom kao dva zasebna jezika, a i mnogo šire od toga: o tvrdim, nepropusnim, a jasno vidljivim i odredivim granicama između nacionalnih identiteta. Pa stvarno, zarad tako krupnog dobitka vredelo bi istrpeti ponešto ćirilice na ulici! Na onoj drugoj strani, kao da se detinjasto olako podleglo pomodnom levom, ili tačnije levo-liberalnom fantazmu štreberski apsolutizovane i univerzalizovane „zaštite ljudskih i manjinskih prava“, linearno i 13

Teofil Pančić

mehanički, dakle čak i u pitanju u kojem nikakve stvarne razlike, pa samim tim i nikakve stvarne manjinskosti ni nema, pa se nema ni šta štititi. Ali se štititi ipak mora, tako kažu Ustav i zakoni krojeni na temeljima ionako problematične multikulturalističke doktrine, pa još u njenom sasvim provincijalnom tumačenju, gde se babe i žabe slobodno mešaju do neraspoznatljivosti. Šta se, dakle, ovde želi zaštititi? Pravo na razliku, što je načelno i više nego u redu, ali pošto u stvarnosti u ovoj konkretnoj temi nikakve relevantne razlike nema, ispada da se zapravo štiti – ništa. Ali, to je ono i onakvo ništa od kojeg mnogi žive, na kojem udobno parazitiraju, na kojem su nastale i procvetale čitave karijere. Dakle, uzeli su ništa i drže ga dobro.

14

„Pijana mladež“ i moralna panika

Kad sam bio mlad i zelen govorilo se i pisalo da su mladi na stranputici, da se seksaju, piju i drogiraju se i slušaju dekadentni rokenrol. I da takvo ponašanje, je li, ugrožava svetli lik socijalističkog omladinca te se zato, drugarice i drugovi, treba oštro boriti protiv tih nezdravih pojava u našim redovima. Odavno više nisam tako zelen, ali izgleda da se ništa bitno nije promenilo: mladima se i dalje spočitava da se prerano i previše seksaju, da previše piju, a još se i drogiraju; jedino im se više ne zamera da slušaju rokenrol, jer ga mahom ionako ne slušaju, nego cajke.

Znate šta su cajke, to je nešto što je jako fuj, ima lažnu plavu kosu i pravi duboki dekolte, a dobilo je ime po pesmi „Caj, caj, cajka iz Novoga Sada“, za koju u Novom Sadu niko živ nije ni čuo.

Kako god bilo, novine objavljuju alarmantna istraživanja tipa „u Sisku 88 posto mladih stalno ili povremeno pije“, reporteri u noćnim ophodnjama po Zagrebu hvataju cure i mladiće in flagranti u ne baš treznom noćnom 15

Teofil Pančić

provodu, raspitujući se kao kakvi strogi špiclovi za njihovu suspektnu punoletnost, i uopšte, stiče se dojam da se upravo događa nešto apokaliptično, i da društvo evo u direktnom prenosu treskom propada zato što se omladina, pogodite šta, masovno odala gnusnim porocima i našla se na stranputici. Taj medijski stvoreni ili bar posredovani privid u sociologiji odavno ima ime, i zove se „moralna panika“.

Pa dobro, navikli smo odavno na to da moralnu paniku šire adepti suštinski desno-konzervativnih vrednosti: crkva, desničarske partije, kojekakve udruge za promicanje obiteljskih vrednota i tako to; njima je Sodoma i Gomora ionako stalno u mislima, i u stanju su je videti u bilo čemu. Sada nam, međutim, glavni udar moralne panike dolazi sa druge strane, iz dominantno levo-liberalnog okruženja. Umesto onih koji ti propovedaju da se od masturbiranja suši kičma, da nema pipanja pre svetog sakramenta braka i da će onaj ko danas uvuče dim iz džointa sutra završiti u ubožnici kao intravenozni narkoman, izloženi smo novom, navodno suptilnijem dušebrižništvu, koje se ne poziva na Bibliju nego na nauku i na opšte dobro. Deco, nemojte se seksati, piti i drogirati se jer to nije dobro za vas! Još ste mali! Ostavite nama da se seksamo, pijemo i drogiramo se, a vi ćete doći na red kada se mi umorimo! Deca su, međutim, jako nestrpljiva i ne mare za takva upozorenja, što dušebrižnike dodatno frustrira.

Ima tu još jedna stvar, lukavo attachirana čitavoj priči, a koja nije bila toliko jako izražena kad sam ja bio mlad 16

Gost iz galaksije

i zelen, mada je i tada zapravo bila potmulo sveprisutna.

To je nasilje. Alkohol i nasilje najednom su u medijski posredovanoj predodžbi demagoški spojeni u nerazmrsivo klupko. Kad neko negde nekoga prebije – to je bilo jer je bio pijan (a alkohol je po sebi jedno veliko zlo, evo, pitajte šeike iz Saudijske Arabije). U Beogradu je, u novogodišnjoj noći, neki klipan nasumično izbo sedmoro ljudi, i posle se vadio da ne zna ništa jer je bio pijan. Tipčić je, međutim, član jedne ekstremne navijačke grupe; da se nije i u nju pijan učlanio? I oni mlađahni besprizornici koji su mene napali metalnom šipkom u autobusu – pisalo se dosta o tome – takođe su se na sudu vadili da su bili pijani. Otkrilo se, međutim, da su vrli mladići pripadnici ekstremno desničarskih udruženja, a za pretpostaviti je da su se u njih učlanili trezni. Pre nekog vremena je i Milan Bandić izjavio da je Luku Ritza „ubio alkohol“. Zazorno je pristojnom čoveku uzimati olako u usta to ime i govoriti o jednoj takvoj tragediji, ali ovoliko se može i mora reći: ne, nikakav alkohol nije ubio Luku Ritza. Ubilo ga je nasilje. Ono isto nasilje, uskogrudo i mrziteljsko prema svemu drugačijem, koje na razne načine zapravo propagira i na životu održava patrijarhalna i opresivna kultura odraslih. To je ubilo Luku Ritza, i ne samo njega. Da li su nasilnici pri tome bili pijani ili trezni, sasvim je irelevantno. Naime, trezan nasilnik i pijan nasilnik ne razlikuju se ni po čemu bitnom: to je jedna te ista osoba u dva agregatna stanja.

Rekoh na početku: moraliziralo se naveliko i kad sam ja bio deo te problematične, pače maloletne mladeži 17

Teofil Pančić

sumnjive trezvenosti. Da li sam mario za to? Nisam, ni najmanje. A osamnaest sam godina napunio jedne julske večeri hiljadu devetsto osamdeset i treće, u malom Lapidariju. Bila je to, istinu govoreći, inicijacijska prigoda, za mene vrlo značajna, ali iz drugih razloga, ne zbog punoletnosti same. Ništa mi se, naime, nije te večeri otkrilo što do tada nisam već probao i znao. Moja mera u alkoholnim pićima već je bila dobro odmerena, podvučena solidnim iskustvom. Džoint? Može, naravno. Nešto teže – ne, hvala. Mada mnogi oko mene nisu ni tu, pravo govoreći, bili baš restriktivni.

Zapravo, te 1983. već je iza nas bilo ono što ćemo zvati „novi val“, i što je do danas valjda najveći od svih urbanih mitova o „zlatnom dobu“ nastalih u metropolama bivše Juge. Znam o čemu se tu tačno radilo u tom novom valu, osobito zagrebačkom, u Lapu, Kulušiću, Studentskom centru, Jabuci: bio sam prisutan, i u treznom i u pijanom stanju, onako mlad i zelen, gladan i žedan i željan svega, onako neponovljivo nov u neponovljivo uzbudljivom svetu. World is an oyster, open it! Da sam sedeo doma, trezan i pitom, i čekao da napunim osamnaest godina, ništa od novog vala ne bi me zakačilo, propustio bih ga kao što neki pijani svat bauljajući po kolodvorskoj birtiji propusti poslednji šinobus za Dugu Resu.

Jedino što se od tada do danas promenilo jeste to da smo, posle komunističkih i crkvenjačkih, dobili i građansko-sredinske iliti levo-liberalne dušebrižnike, kojima se ponovo priviđa apokalipsa i rasap svih vrednosti jer je 18

Gost iz galaksije

naša mladunačad, eto, pijana i drogirana i naseksana i sluša neku nemoguću muziku. Za razliku od nas, je li tako.

Odakle uopšte izvire sva ova histerija? Možda bismo taj fenomen mogli nazvati „efekat cikličnog kretanja“.

Naime, otkad je nepobitno utvrđeno da je planeta Zemlja manje-više okrugla, jasno je i to da ako kreneš ka, recimo, istoku, i u tom kretanju budeš dovoljno uporan, na kraju ćeš se naći na zapadu, i početnoj tački kretanja prići ćeš sa zapadne strane. Što važi za prostor, važi i za vreme, kako je dobro poznato svakome ko je iskusio onaj čas praskozorja u kojem kažemo, umorno ili možda zadovoljno, kako je „toliko kasno da je već rano“. Što važi za prostor i vreme, važi i za svetonazore: ako kreneš, recimo, levo, pa u tom pomeranju ulevo budeš dovoljno uporan, jednog ćeš se jutra zateći negde sasvim desno; vredi i obrnuto, dakako. Te levo-desne dihotomije primerene su evropskom shvatanju stvari, a u angloameričkom to bi bila opreka između liberalnog i konzervativnog: neki liberali (u američkom smislu reči; dakle, više nešto kao kulturološki levičari) odlaze toliko daleko u svojoj liberalnosti da postepeno ali neumitno postaju konzervativci. To jest, na kraju počnu da brane imanentno konzervativne vrednosti, samo stilski malo rearanžirane.

A život je previše dobar i dragocen da bi stao u te kalupe, bilo da dolaze sa liberalne ili konzervativne strane.

Mladost je slatka, i da, i opasna na neki način, ali niko te nikada nije sačuvao od tebe, i nikada ni neće, i zapravo je dobro što je tako. Trideset godina kasnije, sve za čime 19

Teofil Pančić

žalim su stvari koje nisam učinio, a hteo sam, ali nisam bio dovoljno hrabar. A sve one ekstaze i mamurluci kroz koje ispituješ sopstvene limite, sve je to pošteno plaćeno, i ne bih to dao nikome.

20