Sredwovekovna kwi`evnost (osnovne odlike

Eduka portal

СРЕДЊОВЕКОВНА КЊИЖЕВНОСТ (основне одлике)

Средњовековна књижевност је јединствен период у историји књижевности који обухвата више од хиљаду година (од признавања хришћанства Миланским едиктом 313. године, па све до краја XIII века на Западу, односно, до пада Цариграда на Истоку). Средњовековна књижевност проистиче из грчког и римског античког наслеђа, Библије и хебрејске традиције. Појам књижевност средњег века треба схватити шире од оног што под књижевношћу подразумевамо данас. Као „уметност речи”, она је одређена законима своје епохе, обухвата не само оригинално Истражи и промисли Посвети пажњу проучавању средњовековне књижевности јер је у то време настала српска књижевност. Посебну пажњу посвети изучавању књижевних дела насталих у овом периоду. Пронађи празан речник какав користиш за наставу страних језика. Читајући текстове, обрати пажњу на старе, лепе речи, архаизме, црквенословенизме, и запамти да су оне део наше традиције и културе. Сачувај их у речнику. Обрати пажњу на кованице, вишесложне епитете који доприносе лепоти стила, необичне и лепе речи. Брижљиво их бележи, сачувај их од заборава тако што ћеш их употребити за говорне и стилске вежбе.Eduka portal стваралаштво, него и преведена и преузета дела из књижевности других народа која чине исти цивилизацијски круг. Као и данас, у склопу светске и европске књижевности, тако се и у средњем веку српска књижевност уклапала у византијскословенску православну традицију, па и шире – у европску хришћанску књижевност. Жанрови (књижевне врсте) мењали су се кроз време и епохе. Жанровски узор источне средњовековне књижевности био је Нови завет и књижевне врсте које налазимо у њему: биографија, посланица, парабола, епиграм, пословица... Уобичајена је подела средњовековне књижевности на поезију и прозу. (Романа у средњем веку

једва да има, али зато доминира житије, као прозна врста, и историографски списи, као што је летопис, па чак и законски, правни документи.)

Књига у средњовековној српској култури

Не може се мислити на књижевност у средњем веку а да се најпре не разјасни однос средњовековног човека према писању и књизи. Писана реч је имала друго значење и достојанство него што га има данас, дубљи смисао него што је то обична комуникација међу људима. Култ књиге, који из таквог схватања проистиче и који је за византијски свет тако карактеристичан, заснива се на хришћанском поштовању Библије као писмено овековечене божје речи и на поимању азбуке као пребивалишта неизрецивих тајни. Занимљиво је знати Ко су били преписивачи књига? Српски писари су по правилу били на истом ступњу образованости на коме су се налазили византијски писари. Све се то може објаснити суседством византијских и приморских градова, одласком српских младића на школовање у Цариград или у друга, ближа средишта, или пак доласком приватних учитеља и професора са стране. Поред тога, живот и рад у великим манастирима Свете Горе, посебно у српском Хиландару, значили су, у исто време, прилику да се стекне највиша ученост. Постојала је одговорност за сваку немарност преписивача према тексту, ако су се сувише уздали у памћење, ако нису пазили на интерпункцију, чак и ако нису чували прибор за писање. Какво је било средњовековно образовање? Основно образовање у средњем веку било је црквено. Деца су се код нас учила писмености код свештеника, нарочито у манастирским школама. Образовање је имало у основи сакрални карактер те је Свето писмо са списима светих отаца било главни посредник писмености и, у извесном смислу, узорна „књига над књигама”. Eduka portal

Какав је био однос према ауторству? У средњовековној књижевности није прављена разлика између писара и писца, између преписивача и књижевника. Узрок је другачије схватање ауторства по ком ни писац ни писар нису прави, коначни аутори свога текста. Ауторство се признавало једино у одступањима, у погрешкама, у неистини. Све што је било добро и тачно, све истинито, јесте дејство Духа, утицај божанских енергија. У складу са теолошким учењем о инспирацији, писац је, заправо, писар божанских речи, које му долазе „одозго” или посредством књижевног предања и наслеђа. Отуда се аутори нису потписивали

испод дела које напишу, или су додавали уз име атрибуте као што су „грешни” или „недостојни”. Како су изгледале писарске радионице? Преписивачки центри, поготово у једном манастиру – на пример Хиландару, Дечанима или Ресави – морали су да представљају сакрални амбијент. Пре и после писања, читало се молитвено правило, а то значи да је писар имао у писарској ћелији, поред икона, кандила и жижака или свећа, макар једну приручну литургијску библиотеку, као и библиотеку упоредне грађе и разних „извода”, који су му били неопходни за преписивачки рад. Писање није било само пасивно преписивање него и критичка студија текста, где се нов препис добија као резултат анализе и поређења већег броја старијих рукописа. Како је изгледала средњовековна српска књига? Српска средњовековна књига писала се на пергаменту до средине XIV века, а почев од друге половине XIII века и на хартији. Овај други материјал, погоднији и јефтинији, по правилу увезен из Италије, преовладао је током XIV века. Свака писарска радионица морала је бити опремљена и за повезивање књига, а писар, поред којег је могао радити и специјалиста – илуминатор (сликар), располагао је свим потребним материјалом – перима и кичицом, мастилом и бојама за писање и сликање рукописа. Наша стара књижевност средњег века остала је у виду рукописних књига, а само мањи део као штампана књига, почев од 1494. године. Основни вид старе српске књиге јесте кодекс, повезани свежањ исписаних свешчица (тетрада). Ређи је облик свитак, обично за литургијску употребу и, понекад, у дипломатији за повеље. Значај који у српској култури средњег века имају књиге огледа се и у начину чувања књиге: свака је црква, сваки манaстир и сваки властелински, а поготову владалачки двор, имао библиотеку. У Хиландарском типику (1199. год.) Свети Сава помиње прилагање књига новом манастиру, приликом његовог оснивања, упоредо са другим литургијским предметима – иконама, ризама и завесама. Судбина старе српске књиге не може се одвојити од судбине народа у којем је поникла и коме је увек служила. Њено уништење Eduka portal у пожарима, похарама и најездама прати многобројне несреће које је српски народ доживљавао током векова. Књига је повезивала раздвојене делове народа и одржавала његово духовно јединство и његову историјску свест. Неке су се српске књиге, обрнуто, носиле у друге словенске земље као књижевна дела за која је постојало интересовање да се читају или преписују. Рукопис Теодосијевог Житија Светог Саве, који је вероватно из Хиландара пренет у Русију 1517, постао је тамо матица читаве породице руских преписа овог знаменитог дела старе српске књижевности и литерарни основ за ширење култа Светог Саве Српског у руској цркви.

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ је прва ћирилска књига српске редакције из XII века и најзначајнији ћирилски споменик јужнословенске писмености. Ово дело је у ствари превод грчког Јеванђелистара (богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године) цариградске Цркве Свете Софије. Књига је преписана и украшена за захумског кнеза Мирослава, који је био брат Стефана Немање. Највећи део текста дело је непознатог преписивача (у науци названог Варсамелеон, по речи из преписа за коју су проучаваоци веровали да је име аутора, а заправо је реч о заједничкој именици која значи „балсамово уље”), док је Глигорије Дијак (ђак), други писар, преписао крај рукописа и украсио га орнаментима. Мирослављево јеванђеље написано је на пергаменту лепим ћириличним уставним словима, и украшено стилизованим иницијалима и минијатурама у боји и злату. По калиграфским и уметничким квалитетима представља не само најстарији него и најлепши српски ћирилични споменик средњег века. Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посете. Чува се у Народном музеју у Београду. УНЕСКО је Мирослављево јеванђеље 2005. године уврстио у своју библиотеку Памћење света, чиме је сврстано међу 120 највреднијих дела које је створила цивилизација.Eduka portal