ovani Boka~o, Dekameron (odlomak

Ђовани Бокачо Декамерон

Темељ живота није Истражи и промисли више оно што би морало бити, него Подсети се шта знаш о новели. Које су основне оно што јест: Данте одлике ове књижевне врсте? Које конкретне примере затвара један свет, новела познајеш одраније? Како је у њима представљен Бокачо отвара други. Франческо де Санктис Ђовани Бокачо (1313–1375) Италијански писац и хуманиста. Као места његовог рођења помињу се Париз и Черталдо у Тоскани. Веома рано је отишао у Напуљ, једно од тадашњих важних привредних и културних средишта, где је студирао права.Тамо се формирао као књижевник и ушао у редове високог друштва. Око 1340. године долази обичан човек, а како свакодневни живот? Подсети се како је о великој и вечитој љубави Франческе и Паола певао Данте алигијери у свом делу Пакао. ПриПреми се за читање Град Фиренцу је 1348. године задесила епидемија куге. Тај догађај је инспирисао Ђованија Бокача да напише свој Декамерон. Десеторо младих људи – седам девојака и тројица младића договорили су се да се склоне из Фиренце на имање једног од њих. Да би прекратили време, свако од њих прича по једну причу дневно, а за сваки дан се бира краљ, (односно краљица), који бира тему о којој ће се казивати. Тако и настаје збирка од 10 x 10, односно сто прича, названа Декамерон (од грчких речи dēka = десет и hēmēra = дан). Eduka portal

Поред тога, постоји и уводна, оквирна, прича у којој се објашњавају околности под којима су се млади окупили и причају. у Фиренцу, у којој обавља многе важне јавне послове. Стварао је на латин• Пажљиво прочитај одабрану новелу из Бокачове збирке Декамерон. То је девета новела, испричана петог дана, ском и на народном језику, често обрађујући античке мотиве. Међу важнијим када је задата тема била причати о љубавницима које је, његовим делима јесу: епопосле много невоља, ипак сустигла срећа. Краљица тога ви Филострато и Тезеида; роман Филоколо и Елегија о дана била је Фијамета. Размисли о томе шта је све заљубљен госпођи Фијамети; хуманичовек спреман да уради да би му вољена особа узвратила осећања. Посматрај шта чини главни јунак Федериго и шта стички трактати О знаменитим људима и О славним женама; Дантеова биографија је био спреман да жртвује да би задобио пажњу лепе мона Живот или мали трактат у

Ђоване, у коју је заљубљен. славу Дантеа. Најпознатије му је дело збирка новела Декамерон, писана између 1348. и 1353. године, која му је донела светску славу.

ЂОВани БОКаЧО

Федериго и мона Ђована

(дан пети, прича девета)

Кад је Филомена завршила причање, краљица одмах, видевши да је једино њој и Дионеу остајало да причају, отпоче весела лица: „Сада је на мене дошао ред да причам; и ја ћу то, премиле даме, од свег срца учинити једном причом која је делимице слична малочас испричаној како бисте не само виделе какву моћ ваше дражи имају над племенитим душама, него и да бисте се научиле да онде где је то на своме месту, своје благовољење указујете и саме, уместо што се увек ослањате на судбину, која је у том погледу не само неразумна већ и претерано издашна.”

Треба, дакле, да знате да је Коро ди Боргезе Доменик, који је живео и можда још живи у нашем граду, човек кога су наши суграђани веома ценили и поштовали и који се више одликовао својим врлинама него племенитошћу своје крви, тако да је заслужио да остане у вечитој успомени, у својим позним годинама налазио највећег уживања у томе да својим суседима и пријатељима прича о минулим временима и догађајима; и то је он умео причати боље, лепше и китњастије него ико други. Поред осталих ствари, он је причао како је негда у Фиренци живео један младић, по имену месер Федериго албериги, који је по својим јуначким подвизима и по својој племићкој углађености био на гласу као најбољи млад витез у Тоскани.

Као што се то обично дешава код племића, Федериго се заљуби у једну племићку жену, која се звала мона Ђована и која је била једна од најлепших и најљупкијих дама у целој Фиренци; и да би могао задобити њену љубав, он је одлазио на све јуначке утакмице и витешке игре, приређивао гозбе, давао поклоне, те тако немилице расипао своју имовину. међутим, она, колико лепа толико и поштена жена, није се освртала ни на њега ни на оно што је он чинио због ње.

Пошто је, дакле, Федериго трошио више него што су то допуштале његове прилике, а привређивао није ништа, његова имовина ишчезе убрзо, те он осиромаши толико да му остане само једно имање, од чијег је дохотка животарио, и уз њега један соко, каквог мучно да је било игде на свету. Премда је његова љубав била силнија него икада дотле, он се, видећи да у граду не може живети како је желео да живи, пресели у Кампи, где беше то његово мало добро, и ту је, кад год би му то било могућно, ишао у лов на птице и трпељиво подносио своје сиромаштво, не обраћајући се никоме за помоћ. у то време, када је Федериго већ био сасвим пропао, једнога дана разболе се муж мона Ђоване, па, видевши да му се прибли

мона – госпођа месер – господинEduka portal

жила смрт, написа завештање и у њему за наследника свога великог богатства означи свога прилично одраслог сина; али, пошто је мона Ђовану волео силно, одреди да она, ако би син умро не оставив за собом правних наследника, наследи сву његову имовину, па затим он умре.

Оставши удова, мона Ђована оде, као што то обично чине наше жене, на летовање на једно од својих пољских добара, које се налазило у близини Федериговог имањца. Њен синчић, којега беше повела собом, убрзо се ту упозна са Федеригом и стане уживати у псима и у лову на птице; па, како му се Федеригов соко, којега је више пута гледао како лети, веома допао, он силно зажели да га добије; али, пошто је видео да Федериго тога сокола много воли, не усуди се да му га потражи. након краћег времена, дечак се одјед ном разболи, и то мајку веома растужи, јер јој је био јединче и јер га је волела више него ишта на свету. По цео боговетни дан била је уз њега, храбрила га, тешила и чешће га питала да би штогод желео, молећи га да јој каже да би му то набавила ако би икако било могућно. непрестано слушајући та нуткања, он јој једног дана рече: „ако успеш, мајко, да добијеш Федериговог сокола, ја ћу, како ми се чини, сместа оздравити.” Кад је то чула, жена се мало збуни, а затим поче премишљати шта да чини. знала је да Федериго њу одавно воли и да га она није никада удостојила ниједног јединог погледа, стога за себе рече: „Како бих могла да кога к њему упутим или да до њега одем и затражим да ми да тога сокола, који је, као што сам чула, ненадмашан у летењу и од кога он живи? и како бих могла бити безобзирна да једног племенитог човека лишим јединог уживања које му је остало?” Обузета тим мислима, она своме сину, мада је била уверена да би птицу добила ако би је заискала, не одговори ништа, него остаде ћутећи. али, на крају краја, љубав према сину однесе победу, те мати, тежећи да испуни његову жељу, одлучи да по сокола не пошаље никога, већ да сама отиде и донесе му га, па му рече: Eduka portal „утеши се, сине, и гледај да оздравиш; ја ћу сутра да одем и да ти га донесем.”

Дечак се томе обрадује, и још истога дана код њега се запази мало побољшање.

Другог дана изјутра његова мати узме једну даму и са њом у шетњу упути се Федериговој кућици па га позове да изиђе напоље. Како тога дана време није било погодно за ловљење птица, он се налазио у својем врту, где је радио неке своје омање послове. Чим је чуо да је мона Ђована пред вратима и да тражи њега, веома се зачуди и журно се упути тамо.

Видевши га где долази, она му приђе у сусрет и са женском љубазношћу на његов поздрав, који је био испуњен страхопоштовањем, рече: „Добро јутро, Федериго”, па затим настави, „ја сам дошла да ти накнадим штету коју си претрпео због мене стога што си ме волео више него је било потребно, а та накнада састојаће се у томе што ћу, као што сам одлучила, данас с овом својом пријатељицом да ручам код тебе.” Федериго јој смерно одговори: „не сећам се, мадона, да сте ви мени икада нанели икакву штету. напротив, учинили сте ми толико добра да ја, ако штогод вредим, имам за то да захвалим вашој вредности и љубави коју сам гајио према вама. и одиста, ова ваша посета мени је много милија него када бих могао поново трошити онако као што сам трошио раније, премда сте дошли сиромашном домаћину.” и после тих речи, он је стидљиво уведе у кућу, а затим заједно са њоме изиђе у врт, па, немајући другог ко би је могао забављати, рече јој: „мадона, пошто нема ко други, ова добра жена, супруга овога сељака, остаће уз вас докле се ја будем старао о ручку.” Премда је његово сиромаштво било необично велико, ипак он никада дотле није осетио у какву је невољу запао стога што је немилице страћио своје богатство; међутим, тога јутра осети то пошто ничим није могао угостити даму због које је раније приређивао многобројне гозбе. Веома забринут, сиромах Федериго стане, проклињући своју црну судбину, да као изазумљен јури тамо и овамо; али, није могао да нађе ни новаца нити ишта што би заложио, а не беше рад да се за помоћ обрати никоме, па ни своме сељаку. наједанпут му поглед паде на његовог сокола, који је у предсобљу чучао на једној мотки. Па како није имао шта друго, узме њега и, видевши да је угојен, помисли да то јело може бити достојно такве гошће. не премишљајући дуго, он соколу заврне шију, бржебоље га преда својој служавци да га очерупа, очисти, натакне на ражањ и лепо испече. Пошто је затим сто застро једним од белих чаршава Eduka portal који му још беху преостали, весела лица врати се у врт и дами рече да је ручак справљен уколико је то могло да се постигне. Онда дама и њена пратиља устану, седну за сто, те, не знајући шта једу, поједу сокола заједно са Федеригом, који их је предано услуживао. и када су потом поустајали и поразговарали још неколико тренутака, дами се учини да је време да каже због чега је тамо дошла, те стане да Федеригу љубазно одговори овако: „Федериго! Када би се у мислима вратио на свој ранији живот и на моју честитост, коју си можда сматрао за немилосрдност и суровост, ти се не би, у то сам тврдо уверена, нимало зачудио мојој

дрскости кад чујеш због чега сам дошла овамо; и онда, да си имао или да имаш деце, па да знаш колико је силна љубав што је човек осећа према њима, несумњиво је да би ме бар делимице извинио; али, ти их немаш, а ја имам јединче, те не могу да избегнем општи закон материнске љубави који ме нагони да те, противу своје воље, противу сваке пристојности и сваког реда, смерно замолим да ми учиниш један поклон, који је теби драгоцен, са правом драгоцен, пошто ти твоја опака судбина није оставила никакве друге радости, никакве друге утехе, никаквог другог уживања. а тај поклон био би твој соко, за којим мој син чезне толико да ме је страх да ће се његова болест, ако му га не бих донела, погоршати и да ћу га изгубити. Стога те молим да будеш тако добар да ми, не из љубави што је гајиш према мени, пошто ти се на њу нисам одазивала, него из своје племенитости, којом се одликујеш више него икоји други витез, ту птицу поклониш како бих могла рећи да сам тим поклоном одржала у животу свога сина и да ти он остаје вечито захвалан.” Када је Федериго чуо шта та жена тражи и помислио да јој то не може да учини, пошто је соко већ био поједен, не одговори јој ништа него бризну у плач. Жена у први мах помисли да он плаче зато што му је тешко растати се са соколом, па хтеде рећи да одустаје од своје молбе. ипак се уздржа, те стаде чекати да Федериго престане плакати и да јој одговори, и он јој рече: „мадона, откако се Божјој вољи свидело да у вама нађем своју љубав, ја сам често по много чему осећао да судбина устаје противу мене, и зато сам се тужио на њу; али, све је то маленкост према ономе што ми је она учинила овога пута, и ја се с њоме не могу измирити никада, пошто ми је сада, кад сте ви дошли у моју кућу коју, докле је била богата, нисте хтели удостојити својом посетом, онемогућила да вам дадем тај сићушни поклон што га од мене малочас затражисте; а због чега то не могу да учиним, одмах ћу вам испричати укратко. Кад сам чуо да ваша милост жели да руча у мојој кући, сматрао сам да ми ред и пристојност налажу да вас према својој могућности угостим најдрагоценијим јелом, а не оним којим се уопште угошћавају друге особе. Па како сам се Eduka portal сетио сокола што сте га тражили од мене, држао сам да ће то бити јело достојно вас, те сте га тако данас имали печена на столу. али, пошто видим да сте желели да у њему уживате на други начин, толико ми је жао што не могу да вас услужим да се, како ми се чини, нећу моћи утешити никада.” и чим је то изговорио, као доказ донесе јој перје, ноге и кљун. Када је дама то чула и видела, она га оштро прекори што је таквог сокола заклао само да би угостио једну жену. затим стаде да се диви снази његовог духа, коју није могло да скрха сиромаштво. Како је, дакле, била лишена наде да ће доћи до сокола, те је стога

почињала стрепети за живот свога сина, она се тужна и ожалошћена врати к њему. након дветри недеље дана, син напусти овај свет (не зна се да ли од туге што није добио сокола или зато што га је на то нагнала болест), на највећи бол своје матере. Пошто је неко време туговала и лила сузе, њена браћа стану, зато што је била богата и још млада, на њу наваљивати да се опет уда. у почетку она није хтела ни да чује за то, али пошто је она нису остављала на миру, сети се Федерига и његовог последњег великодушног поступка, то јест да је он, да би њу угостио, жртвовао онако дивног сокола, те својој браћи рече: „Ја бих највише волела да, када бисте ви пристали на то, р останем удовица; али ако хоћете да се удам, ја нећу поћи ни за кога другога доли за Федерига алберигиа.” Браћа јој се стану подсмевати и рекну јој: „Па зар њега, лудо ниједна? зар да пођеш за човека који нема нигде ништа?” ну, она им одговори: „знам ја, браћо, да је тако; али, мени је милији човек без богатства него богатство без човека.” Када су браћа чула њену одлуку, она пристану да јој испуне жељу пошто су знали да је Федериго, и покрај свога сиромаштва, поштен човек, те му је даду заједно са целим њеним богатством. Дошавши до жене коју је волео, он је са њом остатак свога живота проводио у срећи и задовољству. (Превели Михаило Добрић и Милорад Павловић) азгоВор о ДелУ Како је Федериго осиромашио? На које начине је првобитно хтео да скрене пажњу мона Ђоване на себе? Који ти је детаљ у тексту нарочито привукао пажњу? Покушај да објасниш због чега. Како је Федериго на крају успео да задобије љубав лепе мона Ђоване? Шта знаш о животу племића и витезова? Шта од тих елемената краси Федерига? Како се он понаша у сиромаштву? Упореди његов живот и понашање пре и после Eduka portal губитка богатства. Шта се никада није променило код Федерига? Чиме је успео да задобије пажњу мона Ђоване? Како је она представљена на почетку, а како на крају приче? Како је дошло до обрта у тексту? Коме се Фијамета обраћа на почетку приче? Које елементе хуманизма препознајеш у том ставу? Због чега Федериго жртвује сокола? Какво је симболичко значење тог његовог поступка? На који начин је успео да превазиђе своју судбину? Који лик има иницијативу на крају? Шта то значи? Како тумачиш Ђованине речи упућене браћи, која се најпре противе њеној одлуци да се уда за Федерига: „Мени је милији човек без богатства него богатство без човека”. Које моменте новог, ренесансног човека показује мона Ђована својим поступцима?

Примењујемо научено и проширујемо знање

Подсетимо се да је новела (на италијанском језику реч novella значи – новина, новост, а изведена је од латинског придева novus што значи – нов) књижевна врста у којој је догађање сажето, судбине и карактери повезани а структура налик драмској, где долази до ненаданог, снажног обрта. управо је Ђовани Бокачо својим делом Декамерон начинио образац новеле који је био узор многим каснијим писцима. убрзо постаје узор у сликању свакодневног живота и следи га већ енглески писац Џефри Чосер у својим Кентерберијским причама (1387). у ренесанси, учиниће то и шпански писац мигел де Сервантес у делу Узорне новеле. међу каснијим писцима новела познати су: Томас ман, антон Павлович Чехов, Ги де мопасан и многи други.

Занимљиво је знати

Декамерон је био радо читан и популаран већ у времену када је настао, у XIV веку, о чему сведочи податак да је још тада био преведен на француски и енглески језик.

Као цењеног човека свога времена, Бокача је Фирентинска комуна 1373. године замолила да јавно тумачи Дантеову Комедију, што је он и прихватио. Тада је Бокачо чувено Дантеово дело назвао божанственим; тај придев је општеприхваћен и до данас се користи у његовом називу. имена девојака и момака у Декамерону имају своја значења: Пампинеа (бујна), Фијамета (ватрена), Филомена (воли певање),

• • ПреПорУчеНа литератУра Бут, Вејн, „Две приче из Декамерона”, у књизи: Реторика прозе, Нолит, Београд, 1976. Добрић, Михаило, „Предговор о овом славном делу и његовом славном писцу”, предговор у књизи: Ђовани Бокачо, Декамерон, Књига комерц, Београд, 1997. Мелетински, Јелеазар, Историјска поетика новеле, Матица српска, Нови Сад, 1997. Уочи у новели Федериго и мона Ђована одлике овог књижевног жанра. Прочитај још неку Бокачову новелу из Декамерона (на пример: прва новела првог дана о „светом” Ћапелету; четврта новела трећег дана о дон Феличеу и брату Пучу; осма новела петог дана о Настађу и охолој девојци, итд.). Покушај да на основу прочитаних примера утврдиш одлике ове књижевне врсте које су заступљене у Бокачовом делу. развитак радње Бокачове новеле о Федеригу и мона Ђовани, који остварују своју љубав савлађујући низ препрека, подсећа на бајку. По чему се ова новела разликује од бајке? Подсети се народне новеле Дјевојка цара надмудрила. Које су њене сличности и разлике у односу на бајку? По чему се народна новела разликује од ауторске, односно Бокачове или чеховљеве новеле (Чиновникова смрт или Туга)? размисли у чему је посебност новеле Ђованија Бокача. Уочи сличности и разлике између Бокачове и чеховљеве новеле. Eduka portal Де Санктис, Франческо, Повијест талијанске књижевности, Матица хрватска, Загреб, 1955. Милинковић, Снежана, Декамерон: књига о љубави, Архипелаг, Београд, 2012. Секви, Ерос, „Ђовани Бокачо и његово дело”, предговор у књизи: Ђовани Бокачо, Декамерон, Београд, 1958.

Лорета (слава), неифиле (поново заљубљена), УсВајамо НоВо граДиВо Емилија (ласкавица), Елиса (заљубљена), оквирна прича је врста прозног текста Дионео (разблудан младић), Панфило (сав у коме се износе и повезују основне љубав) и Филострато (несрећан љубавник). околности даљег приповедања у збирка новела Декамерон имала је низ једној књизи. Тим поступком су филмских обрада и адаптација, а једна приче обједињене иако могу да имају различите ликове, мотиве, поруке и слично. У оквирној причи од светски најпознатијих јесте она коју је урадио ПјерПаоло Пазолини. Такође, сцене

Декамерона Бокачо нас упознаје са из Декамерона биле су инспирација многим догађајима у време харања куге сликарима, а већ у ренесанси стварао их је у Фиренци и са одлуком десеторо Сандро Ботичели. Душица Тодоровић, „Декамерон и његово доба”, Свет речи, бр. 2–3, Београд, 1997. Креативни задатак Прочитај Хејзеову дефиницију теорије о соколу (Речник књижевних термина, нолит, Београд, 1992, стр. 858) и повежи је са обрађеном Бокачовом новелом о судбини Федерига и мона Ђоване. младих људи да напусте овај град и да време прекраћују причањем. У светској литератури, међу најпознатијим делима која имају оквирну причу свакако је збирка арапске књижевности 1001 ноћ, у којој моћном цару Шахријару Шехерезада сваке ноћи прича по једну причу, али ниједну не завршава исте ноћи, већ је наставља следеће – када започиње нову, још занимљивију. На тај начин она из ноћи у ноћ одлаже своју смрт. ФиренцаEduka portal

НаУчили смо...

писац: Ђовани Бокачо наслов дела: Декамерон књижевна врста: (збирка) новела значење наслова дела: десет дана

(од грчких речи dēka = десет и hēmēra = дан)

настанак дела: писано између

1348. и 1353. године