Субота 27. август 2016. година LX, број 20 Први број је објављен 14. априла 1957. године
02 КЊИЖЕВНОСТ И ПОЛИТИКА Андрић у хладноратовској пропаганди 03 ЦРНИ ТАЛАС Шта хоће ти лудаци? 05 ФОТО ПРИЧА Српски Холивуд 07 20 ИСПОД 40 Песничке игре за храбре: Горан Коруновић
КУЛТУРА УМЕТНОСТ НАУКА новог амбасадора у Берлину, немач ки амбасадор у Београду, Виктор фон Херен, је послао свом министарству веома позитиван извештај о Андри ћу. Фон Херен је био пун хвале о Ан дрићу и између осталог написао: ’Он течно прича немачки, негде је усред четрдесетих година, неожењен, Хр ват из Босне, писац од репутације и увек је био сматран за једног од по литички најспособнијих људи у ју гословенској дипломатској служби. За време своје дуге каријере у југо словенском министарству спољних послова увек је одржавао веома бли ске везе са немачким посланством и у свим преговорима је без изузетака показивао разумевање за захтеве и интересе немачке политике’, преноси новинар. Он објашњава да је Андрић скрајнут крајем 1940. и још више по четком 1941. „То није изненађење, јер су видели да Андрића не узимају више за озбиљно ни у његовој пре стоници. Последњих месеци Андрић је само де јуре био амбасадор, док је Данило Григорић из листа ’Време’ по стао де факто амбасадор.”
Тајна дипломатија
Андрић на тераси у време бомбардовања Београда 1944. године Фото-документација „Политике”
Време када је дипломата умало убио писца у Андрићу Франкфурт, Хајделберг – Писац у дипломатији није велика реткост, али тешко да се може наћи књижевник који jе толико био у епицентру узбур кане светске политике као што је то био Иво Андрић као изасланик Кра љевине Југославије у нацистичкој Немачкој од 1939. до 1941. године. Предати акредитиве Адолфу Хитле ру, и то дан уочи његовог рођендана, који се прослављао као државни пра зник, био је изузетан догађај, према Андрићевом признању. „Остани присебан, покушавао сам сам себе да смирим, али када сам се у пратњи шефа протокола нашао пред Хитлером, почео сам да губим при себност и готово панично зажелео да се овај строго протоколарни чин што пре заврши. Запазио сам да је Хитлер био можда нешто нижи од мене и да је у филмским журналима деловао им пресивније него када сам се пред њим нашао. Да сте ме тада запитали какве има очи, не бих могао да вам са сигур ношћу кажем: откривао сам у њима неку чудну радозналост, хладан сјај човека који више верује у своје идеје и предрасуде него у самог себе”, приме тио је Андрић, који је после две деце није дипломатске службе 19. априла 1939. дошао у ситуацију да Хитлеру у протоколарном обраћању приликом предаје акредитива ода признање што „са толико успеха и достојанства стоји на челу великог немачког рајха”. Две године у Берлину представља ће огроман дипломатски изазов за Андрића, при чему ће његов дипло матски посао умало убити писца у њему. Свој таленат да деликатно ни
Службовање у Берлину оставило је дубоког трага на потоњег нобеловца, који после рата никад више није желео да ступи на тло Немачке НЕМАЧКА БЕЛЕЖНИЦА
Од нашег дописника
же реч и, мир ећ и суп ротс тав љен е ставове, искористиће како у прего ворима о томе да Немци одобре Ју гославији продају авиона, тако и у наговарању Немаца да пусте утам ничене краковске интелектуалце, Је вреје. Са подједнаким успехом. До душе, не увек. Његов уметнички дар отвориће му многа врата, али нерет ко ће наићи и на гвоздена врата иза којих су се одвијале закулисне игре у којима није учествовао. „Све више и више се заљубљујем у Андрићеве новеле. Следећи пут до бијате један примерак”, усхићено је писао у јуну 1940. Карл Шмит, који је важио за крунског правника Трећег рајха, Грети, супрузи Ернста Јингера.
Уметност преговарања Андрићу су његова дела помогла да се повеже са многим виђенијим мислио цима и уметницима, попут Шмита или скулптора Арноа Брекера, који су радо учествовали у Гебелсовој пропаганди, а као дипломата Андрић је морао да бу де упознат са тим како Југославију са гледавају припадници свих кругова. Како у разговору за „Политику” указује добар познавалац Андриће вог живота и дела у Немачкој Миха ел Мартенс, контакти са Брекером и Шмитом (и осталим члановима на цистичке уметничке елите) нису Анд рићу били од директне користи за пре говоре које је са властима водио око војних и политичких договора. Већу корист је имао од људи око Хермана Геринга у министарству авијације. „Осим тога, његови главни кон такти били су у министарству спољ
них послова, где је често разговарао са (државним секретаром) Ернстом фон Вајцзекером (иначе оцем Ри харда фон Вајцзекера који ће поста ти председник Немачке у време ње ног уједињења). Али то што је био у контакту са људима као што су Шмит и Бекер – а можда још више са Јинге ром, коме је Хитлер чак дозволио да објави својеврсни опозициони роман – помогло му је да у Берлину повећа свој углед”, каже Мартенс, дописник дневног листа „Франкфуртер алгемај
У интерним извештајима немачког ми нистарства спољних послова стоји да је државни секретар Ернст фон Вајцза кер био у контакту са Андрићем под стриктним упутствима нацистичког шефа дипломатије Јоахима фон Рибен тропа. Те службене белешке откривају како је 5. априла 1941, дан пред бом бардовање Београда, Фон Вајцзакер написао да је у последња два дана ју гословенски изасланик у више наврата тражио да разговара са њима, али да је он избегао у складу са упутствима. Док је Андрић безуспешно куцао на врата министарства, Данило Грего рић је организовао да се принц Павле тајно састане са Хитлером 4. и 5. мар та. То је тек један у низу Грегориће вих „дипломатских успеха”. Најпре се уредник „Времена” крајем новембра 1940. састао са Фон Рибентропом и уговорио тајни састанак са тадашњим шефом југословенске дипломатије Александром Цинцар-Марковићем. Иако је Андрић и даље амбасадор, Грегорић се непуна три месеца ка сније поново среће са немачким ше фом дипломатије, само што овог пута
„Немци и Немачка! То је највећа мука мога живота, слом који може значити у човековој судбини или прекретницу или смрт. То је проблем од којег ће боловати Европа још сто и педесет година. Па ни тада не видим решење”, написао је Андрић 1946, сећајући се службовања у Берлину не цајтунга”, који је неколико година живео у Београду, где је истраживао Андрићеву биографију. Он објашњава да је нацистички ре жим у почетку Андрића сагледавао у позитивном светлу, будући да је ва жио за „Стојадиновићевог човека”, а они су сматрали Стојадиновића „сво јим” човеком. „Када су 8. марта 1939. југословен ске власти јасно ставиле до знања да им је намера да пошаљу Андрића за
уговара састанак са Цинцар-Марко вићем и председником владе Драги шом Цветковићем. Како су ови тајни разговори у ор ганизацији Грегорића указивали на све извесније пристајање Југославије да приђе Силама осовине, Андрићева дипломатска улога је за Немце поста јала све безначајнија, тако да га његов најчешћи саговорник, Фон Вајцзакер, није ни удостојио одговора. Наставак на другој страни