POLITIKIN KULTURNI DODATAK 27.08.2016.

Субота 27. август 2016. година LX, број 20 Први број је објављен 14. априла 1957. године

02 КЊИ­ЖЕВ­НОСТ И ПО­ЛИ­ТИ­КА

Андрић у хладноратовској

пропаганди 03 ЦРНИ ТАЛАС

Шта хо­ће ти лу­да­ци?

05 ФОТО ПРИЧА

Срп­ски Хо­ли­вуд 07 20 ИСПОД 40

Пе­снич­ке игре за хра­бре:

Го­ран Ко­ру­но­вић

КУЛТУРА УМЕТНОСТ НАУКА но­вог ам­ба­са­до­ра у Бер­ли­ну, не­мач­ ки ам­ба­са­дор у Бе­о­гра­ду, Вик­тор фон Хе­рен, је по­слао свом ми­ни­стар­ству ве­о­ма по­зи­ти­ван из­ве­штај о Ан­дри­ ћу. Фон Хе­рен је био пун хва­ле о Ан­ дри­ћу и из­ме­ђу оста­лог на­пи­сао: ’Он теч­но при­ча не­мач­ки, не­где је усред че­тр­де­се­тих го­ди­на, нео­же­њен, Хр­ ват из Бо­сне, пи­сац од ре­пу­та­ци­је и увек је био сма­тран за јед­ног од по­ ли­тич­ки нај­спо­соб­ни­јих љу­ди у ју­ го­сло­вен­ској ди­пло­мат­ској слу­жби. За вре­ме сво­је ду­ге ка­ри­је­ре у ју­го­ сло­вен­ском ми­ни­стар­ству спољ­них по­сло­ва увек је одр­жа­вао ве­о­ма бли­ ске ве­зе са не­мач­ким по­слан­ством и у свим пре­го­во­ри­ма је без из­у­зе­та­ка по­ка­зи­вао раз­у­ме­ва­ње за зах­те­ве и ин­те­ре­се не­мач­ке по­ли­ти­ке’, пре­но­си но­ви­нар. Он об­ја­шња­ва да је Ан­дрић скрај­нут кра­јем 1940. и још ви­ше по­ чет­ком 1941. „То ни­је из­не­на­ђе­ње, јер су ви­де­ли да Ан­дри­ћа не узи­ма­ју ви­ше за озбиљ­но ни у ње­го­вој пре­ сто­ни­ци. По­след­њих ме­се­ци Ан­дрић је са­мо де ју­ре био ам­ба­са­дор, док је Да­ни­ло Гри­го­рић из ли­ста ’Вре­ме’ по­ стао де фак­то ам­ба­са­дор.”

Тајна дипломатија

Андрић на тераси у време бомбардовања Београда 1944. године Фото-документација „Политике”

Вре­ме ка­да је ди­пло­ма­та­ ума­ло убио пи­сца у Ан­дри­ћу Франк­фурт, Хај­дел­берг – Пи­сац у ди­пло­ма­ти­ји ни­је ве­ли­ка рет­кост, али те­шко да се мо­же на­ћи књи­жев­ник ко­ји jе то­ли­ко био у епи­цен­тру уз­бур­ ка­не свет­ске по­ли­ти­ке као што је то био Иво Ан­дрић као иза­сла­ник Кра­ ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је у на­ци­стич­кој Не­мач­кој од 1939. до 1941. го­ди­не. Пре­да­ти акре­ди­ти­ве Адол­фу Хи­тле­ ру, и то дан уо­чи ње­го­вог ро­ђен­да­на, ко­ји се про­сла­вљао као др­жав­ни пра­ зник, био је из­у­зе­тан до­га­ђај, пре­ма Ан­дри­ће­вом при­зна­њу. „Оста­ни при­се­бан, по­ку­ша­вао сам сам се­бе да сми­рим, али ка­да сам се у прат­њи ше­фа про­то­ко­ла на­шао пред Хи­тле­ром, по­чео сам да гу­бим при­ себ­ност и го­то­во па­нич­но за­же­лео да се овај стро­го про­то­ко­лар­ни чин што пре за­вр­ши. За­па­зио сам да је Хи­тлер био мо­жда не­што ни­жи од ме­не и да је у филм­ским жур­на­ли­ма де­ло­вао им­ пре­сив­ни­је не­го ка­да сам се пред њим на­шао. Да сте ме та­да за­пи­та­ли ка­кве има очи, не бих мо­гао да вам са си­гур­ но­шћу ка­жем: от­кри­вао сам у њи­ма не­ку чуд­ну ра­до­зна­лост, хла­дан сјај чо­ве­ка ко­ји ви­ше ве­ру­је у сво­је иде­је и пред­ра­су­де не­го у са­мог се­бе”, при­ме­ тио је Ан­дрић, ко­ји је по­сле две де­це­ ни­је ди­пло­мат­ске слу­жбе 19. апри­ла 1939. до­шао у си­ту­а­ци­ју да Хи­тле­ру у про­то­ко­лар­ном обра­ћа­њу при­ли­ком пре­да­је акре­ди­ти­ва ода при­зна­ње што „са то­ли­ко успе­ха и до­сто­јан­ства сто­ји на че­лу ве­ли­ког не­мач­ког рај­ха”. Две го­ди­не у Бер­ли­ну пред­ста­вља­ ће огро­ман ди­пло­мат­ски иза­зов за Ан­дри­ћа, при че­му ће ње­гов ди­пло­ мат­ски по­сао ума­ло уби­ти пи­сца у ње­му. Свој та­ле­нат да де­ли­кат­но ни­

Слу­жбо­ва­ње у Бер­ли­ну оста­ви­ло је ду­бо­ког тра­га на по­то­њег но­бе­лов­ца, ко­ји по­сле ра­та ни­кад ви­ше ни­је же­лео да сту­пи на тло Не­мач­ке НЕ­МАЧ­КА БЕ­ЛЕ­ЖНИ­ЦА

Од на­шег до­пи­сни­ка

же ре­ч и, ми­р е­ћ и су­п рот­с та­в ље­н е ста­во­ве, ис­ко­ри­сти­ће ка­ко у пре­го­ во­ри­ма о то­ме да Нем­ци одо­бре Ју­ го­сла­ви­ји про­да­ју ави­о­на, та­ко и у на­го­ва­ра­њу Не­ма­ца да пу­сте утам­ ни­че­не кра­ков­ске ин­те­лек­ту­ал­це, Је­ вре­је. Са под­јед­на­ким успе­хом. До­ ду­ше, не увек. Ње­гов умет­нич­ки дар отво­ри­ће му мно­га вра­та, али не­рет­ ко ће на­и­ћи и на гво­зде­на вра­та иза ко­јих су се од­ви­ја­ле за­ку­ли­сне игре у ко­ји­ма ни­је уче­ство­вао. „Све ви­ше и ви­ше се за­љу­бљу­јем у Ан­дри­ће­ве новеле. Сле­де­ћи пут до­ би­ја­те је­дан при­ме­рак”, ус­хи­ће­но је пи­сао у јуну 1940. Карл Шмит, ко­ји је ва­жио за крун­ског прав­ни­ка Тре­ћег рај­ха, Гре­ти, су­пру­зи Ернста Јингера.

Уметност преговарања Ан­дри­ћу су ње­го­ва де­ла по­мо­гла да се по­ве­же са мно­гим ви­ђе­ни­јим ми­сли­о­ ци­ма и умет­ни­ци­ма, по­пут Шми­та или скулп­то­ра Ар­ноа Бре­ке­ра, ко­ји су ра­до уче­ство­ва­ли у Ге­бел­со­вој про­па­ган­ди, а као ди­пло­ма­та Ан­дрић је мо­рао да бу­ де упо­знат са тим ка­ко Ју­го­сла­ви­ју са­ гле­да­ва­ју при­пад­ни­ци свих кру­го­ва. Како у разговору за „Политику” указује добар познавалац Андриће­ вог живота и дела у Немачкој Миха­ ел Мартенс, контакти са Брекером и Шмитом (и осталим члановима на­ цистичке уметничке елите) нису Анд­ рићу били од директне користи за пре­ говоре које је са властима водио око војних и политичких договора. Већу корист је имао од људи око Хермана Геринга у министарству авијације. „Осим то­га, ње­го­ви глав­ни кон­ так­ти би­ли су у ми­ни­стар­ству спољ­

них по­сло­ва, где је че­сто раз­го­ва­рао са (др­жав­ним се­кре­та­ром) Ерн­стом фон Вај­цзе­ке­ром (ина­че оцем Ри­ хар­да фон Вај­цзе­ке­ра ко­ји ће по­ста­ ти пред­сед­ник Не­мач­ке у вре­ме ње­ ног ује­ди­ње­ња). Али то што је био у кон­так­ту са љу­ди­ма као што су Шмит и Бе­кер – а можда још више са Јинге­ ром, ко­ме је Хи­тлер чак до­зво­лио да об­ја­ви сво­је­вр­сни опо­зи­ци­о­ни ро­ман – по­мо­гло му је да у Бер­ли­ну по­ве­ћа свој углед”, ка­же Мар­тенс, до­пи­сник днев­ног ли­ста „Франк­фур­тер ал­ге­мај­

У ин­тер­ним из­ве­шта­ји­ма не­мач­ког ми­ ни­стар­ства спољ­них по­сло­ва сто­ји да је др­жав­ни се­кре­тар Ернст фон Вај­цза­ кер био у кон­так­ту са Ан­дри­ћем под стрикт­ним упут­стви­ма на­ци­стич­ког ше­фа ди­пло­ма­ти­је Јо­а­хи­ма фон Ри­бен­ тро­па. Те слу­жбе­не бе­ле­шке от­кри­ва­ју ка­ко је 5. апри­ла 1941, дан пред бом­ бар­до­ва­ње Бе­о­гра­да, Фон Вај­цза­кер на­пи­сао да је у по­след­ња два да­на ју­ го­сло­вен­ски иза­сла­ник у ви­ше на­вра­та тра­жио да раз­го­ва­ра са њи­ма, али да је он из­бе­гао у скла­ду са упут­стви­ма. Док је Ан­дрић без­у­спе­шно ку­цао на вра­та ми­ни­стар­ства, Да­ни­ло Гре­го­ рић је ор­га­ни­зо­вао да се принц Па­вле тај­но са­ста­не са Хи­тле­ром 4. и 5. мар­ та. То је тек је­дан у ни­зу Гре­го­ри­ће­ вих „ди­пло­мат­ских успе­ха”. Нај­пре се уред­ник „Вре­ме­на” кра­јем но­вем­бра 1940. са­стао са Фон Ри­бен­тро­пом и уго­во­рио тај­ни са­ста­нак са та­да­шњим ше­фом ју­го­сло­вен­ске ди­пло­ма­ти­је Алек­сан­дром Цин­цар-Мар­ко­ви­ћем. Иа­ко је Ан­дрић и да­ље ам­ба­са­дор, Гре­го­рић се не­пу­на три ме­се­ца ка­ сни­је по­но­во сре­ће са не­мач­ким ше­ фом ди­пло­ма­ти­је, са­мо што овог пу­та

„Нем­ци и Не­мач­ка! То је нај­ве­ћа му­ка мо­га жи­во­та, слом ко­ји мо­же зна­чи­ти у чо­ве­ко­вој суд­би­ни или пре­крет­ни­цу или смрт. То је про­блем од ко­јег ће бо­ло­ва­ти Евро­па још сто и пе­де­сет го­ди­на. Па ни та­да не ви­дим ре­ше­ње”, на­пи­сао је Андрић 1946, сећајући се службовања у Берлину не цај­тун­га”, ко­ји је не­ко­ли­ко го­ди­на жи­вео у Бе­о­гра­ду, где је ис­тра­жи­вао Ан­дри­ће­ву би­о­гра­фи­ју. Он об­ја­шња­ва да је на­ци­стич­ки ре­ жим у по­чет­ку Ан­дри­ћа са­гле­да­вао у по­зи­тив­ном све­тлу, бу­ду­ћи да је ва­ жио за „Сто­ја­ди­но­ви­ће­вог чо­ве­ка”, а они су сма­тра­ли Сто­ја­ди­но­ви­ћа „сво­ јим” чо­ве­ком. „Ка­да су 8. мар­та 1939. ју­го­сло­вен­ ске вла­сти ја­сно ста­ви­ле до зна­ња да им је на­ме­ра да по­ша­љу Ан­дри­ћа за

уго­ва­ра са­ста­нак са Цин­цар-Мар­ко­ ви­ћем и пред­сед­ни­ком вла­де Дра­ги­ шом Цвет­ко­ви­ћем. Ка­ко су ови тај­ни раз­го­во­ри у ор­ га­ни­за­ци­ји Гре­го­ри­ћа ука­зи­ва­ли на све из­ве­сни­је при­ста­ја­ње Ју­го­сла­ви­је да при­ђе Си­ла­ма осо­ви­не, Ан­дри­ће­ва ди­пло­мат­ска уло­га је за Нем­це по­ста­ ја­ла све бе­зна­чај­ни­ја, та­ко да га ње­гов нај­че­шћи са­го­вор­ник, Фон Вај­цза­кер, ни­је ни удо­сто­јио од­го­во­ра.

Наставак на другој страни