Број 27
Сцена Црњански
Књижевни часопис Година XI Број 27 март 2011
СЦЕНА ЦРЊАНСКИ
Књижевни клуб ''СЦЕНА ЦРЊАНСКИ'' при ''Ђуро Салај'' АД 1
Број 27
Сцена Црњански
НОВЕ КЊИГЕ Анка Станојчић РУМБА Милоје Вељовић У КАНЏАМА РОГОБАТНЕ СРЕЋЕ Љубица Еић Српкиња ПРОСТОР ТИШИНЕ Цвиијета Јуришевић САВРЕМЕНИ ПИСЦИ У АНЕГДОТАМА 2 Мајо Даниловић МАКАР ТО БИЛА СЛУТЊА САМО Славенка Гемовић ПЕСМЕ ИЗ СНОВА Лазар Суботички Земунац ТРАГОВИ Стојанка Раденовић-Петковић СПОМЕНАР Песме за Николу
2
Број 27
Сцена Црњански
ПРИЧЕ Ратомир Д. Јокић ОДОБРИ ИЛИ ОСУДИ Био је леп и доста топао зимски фебруарски дан. Понедељак је. Седми фебруар 2011. године. У Књижевном клубу »Сцена Црњански«, Ресавска 78 од седамнаест часова је Књижевно вече. Од свог стана крећем око четири сата по подне са Лабудовог брда аутобусом педесетшестицом. Том линијом путујем на Књижевне вечери или по потреби до Зеленог венца. И овог предвечерја улазим у аутобус као обично. Унутра доста путника. Аутобус је дупли, такозвана ''хармоника''. Ко има места седи, а многи стоје. Чује се жагор путника, али доста тих. Ја нађох место да седнем у првом делу аутобуса. Све се одвија уобичајено. Одједном из задњег дела аутобуса зачу се глас: – Доделите колико можете, ја сам болестан и сиромах. Немам ни за хлеб, а камоли да купим неопходне лекове. Доделите, сиромаху! Доделите!... колико ко може и хоће, мени ће бити доста. Људи су му стављали у капу коју је држао у пруженој десној руци. Давао је ко је хтео, без речи. Обично ситан новац. Ретко који двадесет динара у папиру. Када дође до мене ја му доделих мало ситног новца. На свако добијање следио је његов стидљив и за мене жалостив одговор: – Хвала, хвала!... Када је дошао до шофера рекао му је: ''Хвала'' и вратио се поново у задњи део аутобуса. Аутобус је ишао по свом плану застајући у све своје станице, примајући и отпуштајући путнике. Ту негде у делу Чукаричке падине ушло је доста нових путника. Тада је сиромашни Ром проценио да је време да још једном прође кроз аутобус и поново замоли за помоћ. Ми из средњег дела аутобуса нисмо ни знали шта се дешава у задњем делу, све док нисмо чули оштар и дрзак глас на средини аутобуса: – Марш напоље, јебао вас онај који вас је довео овде. Сви смо се окренули, а они позади су сигурно своје погледе уперили тамо где се чула галама. Човек који је то говорио изгледао је у мојим очима господин, посматрајући га само као фигуру. Био је лепо обучен. Доста лепо одело преко кога је обукао елегантан мантил светло браон боје. На глави је имао нови кожни качкет. Био
3
Број 27
Сцена Црњански
је висок и здрав човек. Но, бар у мојој свести испод те очуване капе назирао се покварени ум, а лепо одело је само скривало сиромашну људску душу. Ром је тихо говорио: – Господине, господине, ја само молим. Никога не терам и не узнемиравам, немојте тако. – Марш напоље – понови већ познате речи. Аутобус је стао и сиромашни Ром је изашао. Човек је гласно наставио да прича ружне речи о том свету. Остали путници су ћутали и свако на свој начин размишљао. Какав је суд ко доносио не знам, а мој је био: ''Паметнији је био Ром, јер је изашао да не слуша више прекоре.'' На другој станици, у Сарајевској, изађох и упутих се ка Милошевој и пређох је. Наставих пут ка Ресавској 78, Театру и Књижевном клубу ''Сцена Црњански''. Још неколико је метара требало да скренем низ степенице ка Клубу, кад одједном испред мене из супротног смера видим, рва се госпођа са три добро ухрањена и лепо обучена пса. Ти њихови огртачи тако лепо бејаху намештени да сам се морао одушевити. ''Добар кројач је ово мерио, секао и шио'', помислих. И материјал је скупоцен. Много боље и лепше бејаху обучени него онај Ром. Разлика је само што је Ром имао на ногама какве-такве ципеле, а они су били боси. Промакла би ми најбитнија чињеница због које ову причу бележим, да један од ових јаких паса не стаде на предње две ноге и леву задњу, а десну подиже увис и уз стабло уличног дрвореда пусти воду. Друга два га помиловаше. Предахну госпођа која се са њима вучаше и рваше као ратар са два јака коња и плугом када оре у брдовитијем крају. То ме натера да погледам право у ту госпођу. Познато лице. Мени до тог момента драга особа, јер ме одушевљавала својим метафоричним и алегоричним дискусијама на телевизији. А те метафоре и алегорије су заправо слика наше стварности. Сада одједном из моје главе све оне лепе слике о њој постадоше црне. Крену она даље, а ја низ степенице ка Клубу. Створих до Клуба другу слику. Прво што ми паде напамет и постаде ми криво: ''зашто не води госпођа три козе.'' Нису веће од оних паса. Имала би млека, а и лепше су. И држава неби кубурила са несташицом. Сви би били задовољни. И ја бих сигурно на Зеленом венцу много јевтиније плаћао козији сир. Овако сви смо на штети. Помислих и на госпођу – како ће издржати оно рвање до своје куће. На моју срећу уђох у Књижевни клуб где по програму бејаше за ту вече планирана љубавна поезија.
4
Број 27
Сцена Црњански
Моја осећања пређоше на стихове те поезиије без обзира да ли је стварна или је у машти створена, била је лепша и од оног господина и од оне госпође. Заборавих и на Рома и на псе, али ми слике осташе заувек забележене црно. Снежана Ристић ПОКЛОН ЗА ШКОРПИЈУ – Ало – јавио се млађи женски глас. – Добар дан – почела сам службено, срдачно. – Стан Петровића? – Да. Ко вам треба? – запљуснуло ме хладно нестрпљење. – Зовем из компаније "Клара" – рекла сам брзо. Надам се да сте чули за нас. Наш компјутер је изабрао сто телефонских бројева. Ако у вашој кући живи дама рођена у знаку шкорпије послаћемо јој за рођендан неке од наших производа. У складу са њеним годинама, наравно – сручила сам у једном даху. – Ооо, баш лепо – зацвркутао је гласић орасположено. Моја мајка је рођена у знаку шкорпије. У петак пуни 42 године. Слави са друштвом с посла тог дана а код куће ће у суботу. – Дивно – рекла сам весело као да ја добијам поклон. – Кажите ми, молим вас, где и кад тачно слави како би јој донели поклон тамо. Вероватно би је то још више обрадовало – наставила сам одушевљено. – Наравно. Биће у "Последњој шанси" од осам увече. – Хвала. Све сам записала. Немојте ништа да говорите мајци. Више ће се обрадовати ако буде изненађење – додала сам. – Да, да – рекла је спремно саучеснички. Поздравиле смо се срдачно. Кад сам спустила слушачицу уздахнула сам. Значи то је та пословна вечера! Знала сам да мој муж нешто мути с колегиницом. Е, неће моћи да праве рачун без крчмара. Смислићу ја поклон за његову шкорпију! Упашћу на вечеру после пар минута! А можда је боље да га сачекам испред ресторана? Као случајно наиђем? Биће изненађен! Шокиран! Неће смети да yђе. Мораће са мном да продужи. Она ће да чека. Чека. И извиси. Да, тако је боље. Биће то уједно и њихова последња шанса за верност. Мој поклон.
5
Број 27
Сцена Црњански
Мирослава Ђушић Недељковић МОЈА МИХОЉСКА ПРИЧА Дан је био леп, баш као што доликује михољском лету. Нисам могла да одолим. Обично тих дана лета, које нам Бог тако великодушно поклони пре зиме, шетам старим крајем. Одавно сам већ схватила, како могу имати небројено година, али неки ритуали, као што је шетања старим крајем у ово доба године, увек ће живети у мени. Тих дана, без обзира на моје боре и успорен ход, ја сам била весела девојчица која одлази да седне на своју омиљену клупу. Клупа се наравно налази у мом омиљеном парку, Калемегдану, са ње имам диван поглед на моје две омиљене реке и њихов плес док се уливају једна у другу, под будним оком поносног победника. Каква лепа слика. Уувек жалим што ми Бог није подарио дар сликања, каква би то слика била, могла бих да је гледам док зими седим ушушкана у својој фотељи, али не могу баш све да имам. Ето, Бог ми даде дар да те слике из главе преточим у речи, а речи на папир и то је нешто. Одлучила сам данас док ме греје ово топло михољско сунце да уместо слике оставим причу за своје унучице. Ухватила ме је паника да та деца неће имати праву слику о овом нашем лепом Београду. Ухватила ме језа, ни сунце није могло да је ублажи, гледам око себе и не свиђа ми се оно што видим. Окружена сам чудним ликовима, слушам још чуднији говор којим комуницирају, схватам да су прилично збуњени, нарочито када треба негде правилно да сместе падеже, то им никако не полази за руком, а ја увлачим главу у рамена, не желим да суделујем у том делу историје мог Београда. Седим на клупи већ скоро сат, поред мене се смењују посетиоци, ја се померам, дошла сам до краја клупе, нико на мене не обраћа пажњу, нико ме није ни питао, да ли може да седне. Хтела сам да им кажем како место није слободно, како некога очекујем, али нисам, оценила сам да то не би било паметно, нису уливали поверење, нису деловали ни најмање мирољубиво. На свом матерњем језику, који дефинитивно није био мој, један другог су частили разним псовкама, зато сам ваљда и ћутала, плашила сам се да и мене не почасте којом, а не бих баш да одем у њихово место рођења, довољно је што су они дошли у моје. Дошли су и донели све своје, моје желе да погазе. Питала сам се како је то могуће и како
6
Број 27
Сцена Црњански
људи могу тако да се понашају. Мене су, рецимо, учили кад сам била у њиховим годинама другим правилима. Сећам се како ми је отац увек говорио да, када одлазимо у госте морамо да се владамо према правилима куће у коју смо отишли. ''Не можемо'', говорио је отац, ''да одемо у Француску или било коју другу земљу, а да причамо српски. Мораш дете да говориш бар енглески, већина људи га зна, па ће послужити и теби. А ако одеш на село код некога, не можеш да се понашаш надмено, као градска госпођица, то сељака иритира, он рано устаје и вредно и напорно ради, зато треба да цениш његов рад.'' Тих очевих речи сам се увек сећала и када сам одлазила на пијацу, можда сам требала да се цењкам, али никад нисам, тај сељак се трудио да дође до те паприке или кромпира, ко сам ја да то не ценим. Непосредно поред моје клупе и мојих ушију одјекнула је експлозија. Изненађењима никад краја! Неки дечак, који је у једној руци држао митраљез и испуштао чудне крике, другом руком је да не дангуби бацио петарду баш поред моје клупе. Мајка је седела поред мене и с осмехом је поносно аплаудирала пиротехничким способностима свог синчића. Мој брат је, сећам се, био пресрећан када је за рођендан добио прави фудбал, а отац је имао причу о крпеној лопти. Имао је мој отац још једну лепу причу, које се увек сетим кад седим на клупи и гледам Дунав и Саву. Када је имао негде око десетак година, дошао је из унутрашњости један дедин пријатељ из војске и довео свог дванаестогодишњег сина Јована. Отац је тада први пут видео обојицу, али му се Јован допао на први поглед и пожелео је да остане, да коначно има с киме да се игра, јер поред шест сестара није налазио своје место под сунцем. Мада су га обожавале и угађале му, он је желео мушко друштво. Бог као да га је чуо, жеља му се остварила. Дедин пријатељ је управо због тога дошао, желео је за свога сина Јована бољу будућност, место чиновника, да не мора да копа земљу, која и даје и узима много више. Није имао никог другог у Београду, осим мог деде, па је ето мислио ако може. Наравно да је могло, деда је био добар човак, не богат, могло би се чак рећи пре сиромашан, али он је сматрао да је богатство то што има здраву и паметну децу, и што може да помогне пријатељу. Тако је Јован остао да живи код деде. Спавао је с мојим оцем у кревету, њих двојица су ускоро постали као браћа, чак сам и ја мислила да је чика Јова очев брат. Често сам тражила да чујем поново причу о доласку малог Јове у
7
Број 27
Сцена Црњански
велики град. Отац се није бунио, радо је причао, каже да је тај исти дан са дедом, малим Јованом и његовим оцем отишао на Калемегдан. Седели су тако на можда истој овој клупи где ја волим да седим и Јованов отац је само прстом показао на Дунав и Саву: – Видиш, Јоване, ово велико ти је Дунав, ово мање је Сава, ако не будеш слушао Тодора, можеш слободно да изабереш коју ћеш реку, твоја мајка и ја смо се одрекли много чега, да би ти дошао у Београд, немој то никада да заборавиш. Још нешто, не заборави да сада више ниси онај мали сељачић са каљавим опанцима, буди увек чист и уредан, вредно учи и слушај бату, Тодоровог, од њега можеш свашта да научиш. Ето ја ти рекох, а ти сад види, ако не будеш слушао, враћам те назад, сад морам да журим, да ми не побегне воз. Тодоре, бато, чувајте ми овог мог Јована, добро је он дете. Отац је причао да Јованов отац више никада није дошао, умро је следеће године, мајка је хтела да врати Јована назад, али моји деда и баба нису дали. Јован је постао њихово осмо дете, вредно је завршио школе и постао учитељ, као и мој отац, дружили су се до последњих својих дана и волели као браћа. Михољско сунце је и даље грејало, око мене је постало мало мирније, ваљда су отишли да напуне батерије или да уступе места неким новим нинџама и мајкама које одобравају дивљање своје деце. Пријало ми је што их више нема, искрено ни сама не знам докле бих могла да издржим да се не умешам у њихове приче, да их за почетак исправим у наглашавању појединих речи, које изговорене на њихов начин мени звуче непознато, а онда да им кажем како ето, немам ништа против што они данас живе на мом Дорћолу, а ја морам да променим два превоза да дођем до мог Калемегдана. Нема то везе, снашла сам се ја, не буним се, није ми лоше ни овде где сам, ту су додуше некад били кукурузи, а ја сам мислила да је то крај света, али ето живот ме не пита, догађа се. Немам ја дакле ништа против, али дође ми да их замолим да мало боље чувају мој стари крај, да не буде баш толико бачених папира око канти, јер мој Калемегдан и мој Београд тако изгледају ружни, када их обасја михољско сунце испод погледа победника на ушћу Саве у Дунав. Можда би им прича о малом Јовану и његовом доласку у велики град, прилагођавању и стицању нових навика, била од користи.
8
Број 27
Сцена Црњански
КЊИЖЕВНИ ИЗЛОГ Зорица Милосављевић Зора КЊИЖЕВНИ ПОРТРЕТ ДРАГИЦЕ ГАШПАР Имам част да пишем о књижевници из свог завичаја која је пре свега добар, даровт песник и добар човек. То наравно обавезује и оптерећује. Не знам колико ћу добро представити њен књижевни портрет. Али знам да ћу то учинити са великом радошћу и задовољством. Прошле године је изашао из штампе Лексикон књижевних стваралаца из Смедерева. У тој књизи су заступљени и отац и ћерка, Милорад Манојловић и Драгица Гашпар. То говори о генетској предиспозицији за писање али и о неговању духовности и лепе речи у породици. Кажу да књижевност, ликовна уметност и религија, представљају земаљско тројство, које и кад тога није свестан, дају човеку неопходан смисао постојања, утеху у неизбежној коначности. У том смислу, књижевност је и филозофско хуманистичка категорија. Књижевно стваралаштво Драгице Гашпар и јесте, пре свега, хуманистичко, нехерметичко промишљање појава у животу и свету. Драгица Гашпар је књижевни стваралац са лирским осећањем света, самосвесна, јаког сензибилитета и изнад свега лаке списатељске руке. Она је превасходно песник. Њена поезија се одликује богатом и чистом лексиком, рафинираним стилом, емотивним и мисаоним набојем. Љубав, радост, тугу, недоумице, суптилну сету, једном речју свој свет, живот свагдашњи, Драгица транспонује у поезију. А одскора и у прозу. Метафорама, симболима, асоцијацијама и функционалним паралелизмима по сличности у контрасту и другим књижевним фигурама, песникиња гради стихове у распону од традиционалног до умерено модерног поетског израза. Дакле "Ћутање није спокој" књига поезије, "Очева кућа" поезија, "Август у глогу" хаику поезија, "Кроз мене Дунав тече" поезија, "Не сметајy ми кише драги пријатељу" књига прозе. Као што
9
Број 27
Сцена Црњански
се види, већ са насловом, речи почињу значити и зрачити непролазном лепотом. У књизи Ћутање није спокој, књижевни критичар Ђорђе Јанић у рецензији пише: "Драгица Гашпар је песник интиме, песник осећања. Тема њене поезије јесте она сама, њен однос према свету" итд. У овој књизи песникиња је надахнуто остихотворила радост живљења и тугу пролазности. И све што се дешава између та два антиподна осећања. Сходно томе, стихови су пуни, узвитлани или стишани и утрнули. Ћутање за поетесу не значи спокој, већ сталну запитаност и тражење одговора, размишљање о судбинским бурама и олујама, о вечитој тежњи човека ка спокојству и сигурности. А то најчешће није лако остварити. Па тако у песми "Кад је љубав дошла" песникиња каже: "Моја ћутња гори у крошњама". У ћутању она не налази мир већ преиспитује себе, сабира снаге за самоохрабрење и самоисцељење. Те у песми "Наставак трајања" каже "И кад клону птице, певајмо трајање". Или у песми "Видар" - "Кад схватиш да нема ничег без наличја, оседлај храброст, бићеш странац болу". Наслов друге књиге поезије "Очева кућа" сугерише и симболише физичко и духовно утемељење. Поред осталог, рецензент Света Лукић каже: "Ево, сада Очеве куће да покаже да је реч о лирици контемплативној, значи склоној мисаоном посматрању света... Пред нама су сећања и углавном меланхолична мишљења једне зреле жене. Као да је дошло време да навали прошлост за њу у сећањима: отац, детињство, град и село, природа, дакако и љубав према једном човеку и деци.'' У овој књизи је сублимирано много тога о чему сам говорила о Драгичиној поезији. Ту су слике светлости и сенке на фону завичајног неба и родитељског дома. Ту су љубав, меланхолија и носталгична сећања, као отисак на души кад све мине. Ударна песма је "Очева кућа". Август у глогу је књига хаику поезије Драгице Гашпар за којy је рецензију писао Бранислав Бојић. За сваку хаику песму у овој књизи дословно је испоштован хаику аксиом са седамнаест слогова у распореду 5-7-5. У свом хаику стваралаштву, песникиња гледа и види, слуша и чује. То је поезија интезивног чулног искуства. Хаику поезија Драгице Гашпар је високо култивисана, одише дивним, напросто чаробним лиризмом. То су филигрански избрушени, прави поетски драгуљи.
10
Број 27
Сцена Црњански
Четврта књига поезије Драгице Гашпар Кроз мене Дунав тече. Дакле, Дунав, река која протиче кроз завичај, заувек настањена у сећању као да крвотоком тече. Река као симбол живота, као сам живот и вечно протицање. Јер, "Panta rei" (Све тече) одвајкада. Из рецензије књижевника Томе Милошевића издвајам један инсерт. "Ова поезија је универзалне версификације па и тематског ракурса у којој поетеса спонтано употребљава слободан стих, класичну метричку форму и распршену риму зависно од поетске иницијације и процене могућности за најцелисходнији поетски исказ..." И још један лепи наслов: Не сметајy ми кише драги пријатељу, књига прозног стваралаштва Драгице Гашпар. Киша, као дажд Божији који поспешује бујност вегетације и свеколиког живота на земљи. И пријатељ као род по души који обогаћује унутрашњи живот човека. Проза Драгице Гашпар је реалистична са зналачки изабраним темама које лако налазе пут до срца читалаца. Књига се састоји од три циклуса: "Врући кестени младости", циклус прича; "Не сметајy ми кише драги пријатељу", писма; "Јесењи акварели", приче минијатуре. Приче у овој књизи чувају успомене на младост, на давне ликове и догађаје. Ту су и писма као већ заборављени жанр, новим техничким достигнућима потиснут у заборав. Ту су и приче минијатуре, посебно животне и дирљиве. Цитираћу неке инсерте из рецензије књижевника пок. Милорада Калезића: "Књига прозе која је пред нама одише младошћу њеног аутора. Наиме, Драгица Гашпар, ошинута бичевима ветра, бичевима година и бичевима успомена, не жели да једна страна светлости која је обасјавала њену младост, остане у сенци. Стога је упрегла себе у златне кочије хтења и вратила се у дане када младост у човеку кључа као вулкан који жели да се докаже..." Други цитат: "Списатељица упозорава да смо само привремени гости на овој планети и да је живот кратак те га треба проживети у ситним радостима да бисмо осетили срећу". Ето, то би био опус, односно књижевни портрет Драгице Гашпар. Од срца јој желим још много лепих наслова и књига.
11
Број 27
Сцена Црњански
Др Миодраг Д. Игњатовић УЛОГА КЊИЖЕВНОСТИ У СУДБОНОСНИМ ВРЕМЕНИМА Шта (ни)сам могао да поручим УКС Једно(м) годишње окупљање, како се колоквијално каже „пар стотина“ чланова УКС, нимало нису – поред осталог и због лоше припреме, па и вођења тако значајног скупа „пробуђених делова српског народа“ (Светозар Марковић, 1868.) – прилика да се, не мала, потенција српског списатељства усмери ка круцијалним питањима, не само уметности, већ и живота „миле нам, напаћене“ Србије. Могућно је да због тога писци, како млађани, али премудри Светозар записа и потписа још пре читавих век и по, који би морали да буду „свест“ народна о њему самом, а и сопственим патњама, животу и надама, данас поготово на друштвеној сцени „дрмају као... пуж букву“! Где су на бојном пољу парламентарних надгорњавања, где су као дипломате, а посебно тамо где се одлучује каква ће нам бити „школа за народ“ – просвета? Многоцитирану и навођену базичну мисао, дистинкцију дакако књижевни историчар жели то да буде, он мора да, пре свега, буде књижевни критичар“, Норман Фестер није елаборирао ни у каквим научно-књижевним публикацијама већ у ревији за школство САД The American Scholar! Гајо Пелеш такође истиче да је „главни циљ проучавања књижевног текста да се докучи слика света која њим или књижевноуметничким поступком одгонета семантички потенцијал текста, односно докучују се његова знамења“ (Прича и значење, 1989.). В. Шкловски истиче да није битно „коначно сазнање, него провес којим се оно, кривудавим, а често и невидљивим путевима креће и стиче“. Кирло Краус, амерички новокритичар подсећа да је „писање лавиринт, тополошка загонетка и текстуална укрштеница“ и да се „читалац мора неко време изгубити у херметичком обесхрабривању“. „Када се дијете суочи с реалистичком приповјетком, оно мора, како би разумјело доиста као књижевност, претходно обавити читав низ веома сложених психичких радњи. Оно мора, на неки начин, одвојити приповједање од контекста свакодневнице“ (Књижевне новине, XXXIV, 1823, 1985.) Ален Тејт, познати амерички новокритичар с разлогом повезује избор интерпретативних метода са „чудовиштем“ књижевног дела кога морате, напросто, сажвакати „с костима и крзном“, док чак и Ж. Старобински (Критички однос, 1990). Одричући тумачењу ''епистемолошку доследност“, ипак указује на потребу да чак и
12
Број 27
Сцена Црњански
„нетачна визија показује продуктивном“... Све ово – у шкртом, наравно, избору – навели смо да бисмо поставили почетно питање: знамо ли, јесмо ли се острашћени „хуком и муком“ живљења лично – савременичке друштвено-уметничке стварности, као „свест и савест“ овог народа запитали: зашто нам омладина, све више, напушта Гутембергову галаксију (У последњих неколико година на београдском и новосадском универзитету објављене су темељне студије о нечитању!), ретко, ретко кад посегне за књигама поезије, иначе порођених у каквом кутку и маленим тиражима, на крају – зашто нам је „нација“, чак и највећи део тих 7-8 посто факултетлија недопустиво књижевно необразована! Можда је одговор дао још Змај пошалицом „са зубима“: Књижевности, што ћемо једно друго кривити? Нит' ти можеш од нас, нит' ми од тебе живити! Лошом наставном – а ми се њоме такорећи као српски писатељи мало, боље рећи никако и не бавимо – кад је „школа за народ“, књижевност у питању (И још више – језик нам матерњи) – већ деценијама ми обогаљујемо генерације и генерације. То literary competence, а пре свега, lingvistic competence, на које је упозоравала англиста Вида Марковић (Прилог епистемологији књижевности, 1978.) задрли смо у битну Кантову поруку да треба одгојити Човека „с критичком моћи суђења“, јер, бар у енглеском језику реч criticism понајвише одговара српском термину „проучавање књижевности“. У својој докторској радњи Милош Савковић као књижевни историчар (Путеви и странпутице историје књижевности, 1987.) Г. Ерор оживео је „старинско“ време када су у врхунском стручно – управном телу просвете Србије, Просветном савету, не само „седели“, већ и жестоко, баш на тему како литерарно одговорно школовати нацију полемисали „једна“ Исидора Секулић, посебно Савковић и Барац, а разлог је био – да ли су нам наставни програми и, у вези с њима, савремена (тада) методологија тумачења књижевности у школи – савремени или „старински“! На крају, да без „гомилања“ целомудрених цитата „ствар“ закључимо питањем: Пошто, верујемо, у српском Парламенту нема чак ни средњошколаца, већ су сви, мање – више факултетлије, било би занимљиво да нам одговоре шта су о Србији, овој данас, закључили сећајући се Радоја Домановића, па чак и Вука Караџића који написа оно убојито Писмо Књазу 1832. и у лице му баци да његовом владавином нико није, задовољан, дочим два Ваша сина, а и они да су старији то не би били“ или замерка Вукова Миловану Видаковићу да не само не зна „језика народног, неголи ни живот народни“, а да не помињемо – нажалост, може зазвучати национално
13
Број 27
Сцена Црњански
– верски увредљиво, кад Бог услиши молбу Краљевића Марка и врати га после екскурзије по (Страдији) Србији али речима: »Е, мој сине Марко! Кад би се Србима могло помоћи, ја бих то први урадио... (Даље навођење и помињање „Суље циганина, може нас, као и Радоја да доведе до омбусмана за људска права!)... РЕЧ – ДВЕ КАКО СЕ (НЕ)БОРИМО ЗА, ПО ДОСИТЕЈУ „ЉУБЉЕНИ“ ЈЕЗИК НАРОДА СВОГ Први попечитељ српског просвешченија, иако није чак ни рођен у тадашњој Сербии, а и „учаше“ готово све језике Европе, написа зовницу: Јест ли полезно на простом дијалекту штогод штампати. И чињаше то, јер „какви нама корист од језика кога од десет хиљада једва један зна и разуме и који је туђ матери и сестрама мојим“. А на „печатњу“ даде Живот и прикљученија да, пре свега, укаже да није добар за опшчество ко се опече, а не каже да је чорба врућа“ код Брајткофа јер имаше ћирилска писмена. А при „крају XX века један његов наследник – „попечитељ“ српске просвете на питање новинара зашто се потписује чак и на дописима школама латиницом одговори: „Знате, тако ми је лакше јер сам учио енглески од пете године а, уосталом, ја сам правник, то по закону и могу!“ Језик је сокровишче српске душе“, записао је још Јован Суботић, а – да ли је само шовинизам натерао грофа Јанка Драшковића, илирца, да педесетих година XIX века у у својој Дисертацији илити разговору даном баном и поклисаром хорватским за пештанску дијету, јасно и гласно, поручи; Да неће „зборити ни латински, ни немецки, ни мађарски већ хорватски! „Језик је – није популарно то данас казивати, али је тако – за Лењина био, одмах уз родно – заједничко порекло, најважнији индикатор националне припадности! Крсте Петков – Мисирков, један од „преродбеника“ македонског буђења још 1903. јасно и гласно је у књизи За македонските работи написао да је „време да ги симниме сите мрежиња што“ ги ни накладоа великосрпските и великобугарските шовинисти“, а млади Светозар да је образац „народног“ песника „наш, или, боље рећи црногорски владика Петар Петровић Његош“... Све су то искази на које данашњи српски писци, јер је Србији ако не најгоре, а оно сигурно морално интелектуално најтеже, морају да мисле ако хоће и да сами буду „пробуђени делови народа“, а њихова дела одразе „свест и савест“ народа српског! Пред нама лично на поругу да није цивилизацијски да основци албанске народности на Космету од 116 писаца у
14
Број 27
Сцена Црњански
програмима имају само 6 – 7 из светске, а упола мање из тадашње југословенске књижевности (Григор Витез, В. Черкез, наравно Ј. Брковић и сл.) многе „колеге“ чланови УК Косова, Албанци наравно – легитимисали су се књижевничким легитимацијама... Како се, осим неки „хуком и буком“, понекад, нажалост и оним „родољупци – кесољупци“ данас легитимишемо.?! Још понешто о „језику, роде, да ти појем“. Кукумавчи се све више, да нам омладина боље зна граматику енглеског, него српског језика – чак и да професори страних језика вапе: ''Дајте, научите их српској граматици прво!'' Медији су нам свакодневни сејачи језичких „фрљока“. У нас се пацијенти превозе, додуше можда хеликоптером, „на Клинички центар“, ми живимо или „на Новом Београду“, али и „у“ старом Београду, иако је и стари Београд на рекама, а и на много већој надморској од Новог! Шта да кажемо за прилоге „задњи“ и „последњи“, кад чак министри се килаве с „килама“, а готово је протерано то несрећно „с“, општа присвојна заменица „свој“ као да не постоји и сл. Због чега треба давати недовољне оцене стално су (и све чешће) на уснама чак и доктора наука, ТВ водитеља, новинара... А наша лингвистика, па и они који генерације и генерације „смарају“ на тестовима „ситним цревима“ синтаксе и морфологије, не пишу упозоравајуће, упорне апеле да се та и таква неписменост као епидемија не шири... Ето, о оваквим и сличним питањима сам нешто желео да прозборим на Скупштини УКС. Наравно и да запитам јавно: шта „производи“ то што – с поносом истичу неки – тврдимо да смо „ушли у Европу, па и Свет“ по, наравно, естетским помодностима кад је књижевност у питању. Ја, напросто, верујем да није направио омашку Пол Суде тврдећи да је „реализам неизбежна база романа“. Светао је и данас траг „једног“ Змаја који је „злато свог талента расковао у ситне новчиће и поделио свом народу“. Не заговарамо, наравно, никакав ждановизам ни соц-реализам – далеко смо, далеко од тога. Али, има ту нека „тајна веза“ зашто нам се и најмобилизаторскија и најваспитнија од свих уметности (Управо у земљама Запада књижевност и језик се као „базични предмети“ изучавају од читавих 8, па до 4, 5 часова седмично, у средњој школи пишу есеји, а у Француској ради писмени задатак за свако, па и најмање чиновничко место и сл.), књижевност, и по ПИСА, а и свим другим испитивањима рангују чак испод историје, географије. А знамо да је још Аристотел у свом капиталном спису О драмској поезији дословце записао: Да је „драмска поезија ствар истинитија и озбиљнија од историографије...
15
Број 27
Сцена Црњански
Јер, док историографија приказује (само) оно што је било, драмска поезија приказује и оно што је м о г л о да буде по законима вероватности и могућности“. Можда и ту лежи одговор на питање зашто се све мање чита. Није нам пример ни тај „врхунски спорт“ јер – по њему смо, „спортска нација“, али, нажалост, готово инвалидна кад су физичке способности омладине, па и здравље у питању. Од силне „љубави“ постасмо најстарија нација, иначе „бешчедне“ Европе, а узалудне су све приче Вељка Петровића о „Изданцима из опаљеног грма“, кад се у нас – како упозори Ршум – домовина нам мила све мање „воли песмом, радом, лепотом“, добронамернички... Ето, о томе сам хтео да проговорим, управо да би нас протагонисти цанкаревски одсликане првобитне акумулације где канторовски „циљ оправдава средства, више као, унеколико, него слабообразоване, а „дискутабилно“ искрене и добронамерне политичаре „нација“ доживела као „пробуђене делове народа... и свест о себи самима и својим патњама“! Зато нам разноразне „Мирјам“, „Грабљивице“ и слична „уметност“ узурпирају духовни простор, а удружењима српских списатеља и њиховим гласилима нови Кантори удељују срадства као нафору! А има нас, има, има толико да смо прерасли бројчано многе „комби“ странке које су сада у Парламенту, имају „своје“ чак и по министарствима, Просветном савету, институцијама културе иако још увек не знају да, кад дају, дају „своју“, а не „његову“ књигу! Ако им она још увек нешто бар значи уместо, недаобог, фирмираног „перја“ за имиџ и каријеру... (Др Миодраг Д. ИГЊАТОВИЋ, књижевник и дугогодишњи (увек ућуткиван) подминистар српске просвете)
16
Број 27
Сцена Црњански
УПОЗНАВАЊЕ Трагом књижевног стваралаштва у нас
КРАГУЈЕВАЦ Владимир Јагличић, Зоран Петровић, Слободан Павићевић, Саша Миленић, Александар Лаковић, Димитрије Николајевић, Братислав Милановић, Слободанка Луковић, Нада Петровић, Жижа Марковић, Ненад Глишић, Раденко Бјелановић, Живота Марковић Пушкин, Милан Вуковић, Јован Стоиловић, само су део дужег списка, именика, песника ''I А лиге'', Крагујевца /наравно и шире/, и ако бисмо томе додали Видосава Стевановића и Мирка Демића /први бард нашег домаћег прозног стваралаштва, други романсијер у стваралачком заносу и успону/, тешко да бисмо на простору Шумадије могли да саставимо бољу ''репрезентацију“, а то је свакако сигуран залог за нашу књижевну баштину. Кораци, Липар и Светлост у својим издањима сакупљају њихове гласове у велики ехотонски оркестар праве књижевне гарде. Томислав Милошевић ••••• Љубица Еић Српкиња, књижевница, чланица нашег клуба, добила је Интернационално признање Академије Иво Андрић за ''повезивање рефлексивног и драмског, кад је цео живот и његове устаљене вредности у трагичном преиспитивању лирског субјекта, у књизи песама Простор тишине.'' Љубица је имала и своју прву самосталну сликарску изложбу у Друштву српско-грчког пријатељства од 9. марта ове године. ••••• У Антологији боемске поезије Ратка Чолаковића, која обухвата период од прве половине 19. века до наших дана, међу 135 песника заступљени су и чланови нашег клуба: Драган Жигић, Антон Тркуља Тавански, Мирјана Даниловић и Васа Радовановић.
17
Број 27
Сцена Црњански
ПОЕЗИЈА Тања Накић ПЕТИ ЕЛЕМЕНТ Пустиња.. . ... непрегледна, застрашујуће мирна, усијана. Искорак у претеће непознато. Циљ - преживети. Крај - Живот. Титраји су погледи, непрегледни хоризонт, тачка спајања Неба са Земљом. Тачка као једини путоказ. Спајање као једини циљ. Песак... ...остају трагови, стопало пропада, корак несигуран, врелина - одговор. Ходање ремети вековни сан, тишину... ништа. Ходање буди, оживљава. Пут... ... наставља се, срце губи ритам, дах се прекида, ноге ходају иако им је потребан сан, очи плачу. Тај пробуђени, оживљени песак више не пристаје на стање мировања. Свако пробуђено зрно вапи да надокнади преспавано, пропуштено. Слике се смењују. Нема сна, сан не доноси спокој. Потрага се мора наставити. Пустиња проговара шапатом: "Ко си ти? " Шапат одзвања у тишини: "Ко си ти?" Ноћ понавља: "Ко си ти?" Очи гледају, руке траже. Руке траже, ходају. Ваздух мирише. Доноси спокој. Одговор... лако питање, хајде реци, уста су сува... ипак говоре: Ватра, компас срца, водич на Путу Земља, свежа, мирисна, Руком поорана Ваздух, гласник мисли Вода, огледало Лица Љубав и ја у теби и ти у мени. Ето ко сам ја. Део, траг... ни ја без тебе ни ти без мене. Речи дала сам Реч.
18
Број 27
Сцена Црњански
Радојка Никић Милиновић
***
*** Разнобојно – снене руке милују се погледи дуги
Мирис неба рукама – радост Крећу се даљине дном погледа
Снено стопом зид срца чува те Тражења сутон сама чежња
Обриси цвета у огледалу опадају снене латице
*** Лик ока заспале ћутње су корачање капљи кроз поље поезија дугих корака
Радост речи Нестале наде нагомилане
Кап по кап
19
Број 27
Сцена Црњански
Драгица Гашпар РАЗВРГНИ СТЕГЕ
БЕСКРАЈНИ ПУТ
Заустави дрхтање руку Иване, смрт је прошла покрај тебе и однела собом бичеве страха. Подигни главу и пусти нека се на твом челу Сунце запада одмара.
Колико путева има до успеха колико лутања и бескорисности, колико бременитости у тражењу, до кога можда нећеш никад стићи. Усамљене понорнице се губе земља покрива њихов траг а цвеће ниче на грбовима великана и хероја.
Отвори очи и засади у твом врту црвене руже.
''Бескрајни пут и пред њим звезда'' не значе успех и крај тражењу ал' зато бодри и светли пут за нова лутања и нова надања.
Отвори прозор стеге нека олујни ветар разбије стару стрепњу и страх. Сутра упрегни нови дан.
ГОСТ ПЕСНИК Борисав Бора Благојевић, Ћуприја НЕПРОБУЂЕН И нека ме не буди нико Јер ако се пробуђен саплетем О сопствене идеале Нећу стићи своја Насмејана јyтра Остаћу без тебе и звезда Које су ноћас сјале
Ивицом подсвести С тобом у ново сутра Непробуђен ходам И на крајy бесмисла Где можда смисао чучи Још једну кап светлости Истине желим да додам
20
Број 27
Сцена Црњански
Љубомир Вујовић МОЛИТВА Звездо моја сјајног пера, желим песму да пробудим Подари ми занос моћи, да ми нада буде вера Да јој шапнем како жудим, док јој тепам у самоћи Како сањам сваке ноћи, пољупцима да је будим Звездо моја сјајног пера, подари ми занос моћи Још у мени жаре сати, свуда лебде њене сене Сном лепоте који памти, молитва ће можда знати Да оживи дивне трене, макар песмом да је врати Трагом нашим да запламти, да нам одсјај не увене Још у мени жаре сати, сном лепоте који памти Веровао сам све ће проћи, када разум стварност схвати Ал сувише је жеља јака, ужагрене пеку ноћи Чак и месец за њом пати, кроз облаке тамних зрака Снужден збиљом пуном мрака, у тишини снове прати Веровао сам све ће проћи, ал сувише је жеља јака Звездо моја сјајног пера, вечности се твојој молим Дај ми песму да је љуби, нека туга буде мера Колико је силно волим, колико ми срце жуди Нек је слово бар пољуби, сан лепоте да одболим Звездо моја сјајног пера, дај ми песму да је љуби
21
Број 27
Сцена Црњански
Миша Лазар НЕКАД БЕШЕ... ТАТЈАНА НЕКАД БЕШЕ... Овде је некад била кавана о благу светлост уличног фењера басамком ослоњена испод столетног кестена сакривена из турске калдрме израсла. Пуначки газда румена лица сваком је госту наклон дав'о дамама руку љубио. У густом брку, вазда је осмех био из левог џепа златни сат му вирио. Посред каване, "у самом центру света" на врху гарава стуба – иконе две и кандило негашено. А доле - Дионисове мошње пијанскога жара у 'растовом бурету винском и ракијском. У ћошку, на дрвеном табуреу задигнутих шуштећих антерија, уз даире црнпураста је Анка песме певала од Андалузије до Сибира. Варошани су је сањали, жене мрзеле. Одавде је први пут у апсану Зверко Бараба одведен, што је у тучи нож потег'о. Овде је Ајнштајн проглашен незналицом и цареви су губили царско порекло. Иза, у црвеној соби, скандал се рађ'о лепотице и куртизане су историју писале. У сенци кестена и краљевска кочија је ту негде чекала да се плава крв тајне љубави насити.
22
Број 27
Сцена Црњански
Дугачак астал кавански, мушема везена. Ћаса са сармом и све месано у низу... Пред главом прасећом са јабуком у вилицама разјапљеним гладни малишан се заплак'о, па преждрао. Крај замагљеног прозора, где крезуби Мика на коњастом контрабасу ноте отаљава солдат о рату толков'о. Због једне, вино га у кавгу бацило... О првом празнику, ту је и оженио! Овде се уз циганско ћемане коло играло и валцер плесао. Некад беше! ТАТЈАНА Станем... Дахом твој врат угрејем а рука руци, сама од себе полети!
Од толико плавих имена ја те назвах Татјана. Прво си хтела кораком газеле утећи као дрска обмана... Али, ипак си се окренула и моје врачање ниси могла порећи.
Ти мислиш – лако је мени! К'о и сваки сам заљубљен. Кад ми поклониш поноћ уснама и телом мушки лов је завршен. Не верујеш у ловца мека срца у питому стрелу са заставом белом.
У тврђави твојих очију лепо прозрех два чуђења. Једно – што ти се опет неки мушки удвара пун ловачког убеђења!? Друго – што ти се отео осмејак мали, непослушан к'о превара!?
Од толико плавих имена Зашто те назвах, баш Татјана? И зашто ниси Одлуком своје невиности У тај час од мене побегла? Као жена си ме само погледала И чедно слагала замком своје младости!
Ја не волим с лаким разлогом на смрт треперим сав поваздан када те нема да сијаш анђелском плавети... Кад ти приђем непозван...
23
Број 27
Сцена Црњански
Слободан Л. Гашић ЗАТОЧЕНИК ЉУБАВИ
УЛИЦА МОГ ДЕТИЊСТВА
Данас су ме поставили на обезбеђењу: дану што застајкује пред капијом ноћи, љубави што ослушкује звона пред Храмом љубави, невидљивој руци што откључава катанце на мосту љубави.
Гледао сам је како је лако корачала улицом мог детињства, улицом дивљих кестенова што у пролећна предвечерја својим вретенастим фењерима расипаху румене просјаје целом дужином протеклог детињства. И одједном су оживеле све оне боје којим сам одсликавао њен лик у непредвидиве вечери.
Стојим већ дуго на размеђу дана и ноћи потреба, жеља и хтења, људи и нељуди, просјака и луталица, хедониста и мађионичара, антиквара и радохоличара, градова и села, планина, језера и река и не схватајући да сам и сам постао занесењак и заточеник љубави.
Тек данас схватих колико су те боје биле несталне док сам је сликао, док сам стварао њен узвишени лик. И као да је давно нестала, као да су мисли моје некуд незнано ишчилеле понављах: ''Само да је жива, само да је жива". У суботње предвечерје њен мио лик склупчан на мом длану, као тек процвали цвет лотоса, осмехом невиности поздрави новорођени дан у улици мог детињства.
24
Број 27
Сцена Црњански
Љиљана Анамарија Матић Bellucci Марија лако корача разодевена као што приличи купачици, док се сунчева кугла вуче као царско пурпурно платно ка свом одласку са дневне сцене.
КУЛА НА ГАРДОШУ Попут птице раскриљених крила сури соко прадедовске снаге бди над уснулим градом као брижна мајка над својим соколићима. И попут Христа из Рио де Жанеира, или статуе Слободе са докова Њујорка, или, пак, београдског победника, стамена и чврста као гранитна стена кула Сибињанин Јанка светли и сија као бројчаник небеског сата, све опомињући путника земљом, водом, небом и гором, да за владара новог овде више нема места.
С ове друге стране остају пољупци, страст и радост у благодетима свежине Дунава. Марија као жена, као страст, као седми дан, као недељни одмор, дан за пецање и уживање над мутном пучином воде, том лавином што лако наруши трон дана у коме бисерна зрнца суза дрхте сред груди као мртва гомила након лажи и зла. Само жена, млада, румена, раскоши царске достојна лако отвара врата широм у ноћ тиху, мирисну, бескрајну где влада искључиво страст, као седми дан, као недељни одмор, премда је и среда и један прелепи августовски дан у својој завршници.
СУТОН НА КЕЈУ Летња спарина оденула своје хаље над Земуном у августовско предвечерје.
25
Број 27
Сцена Црњански
Киша коју примамо испружених дланова
Јелена Ћорић ТРЕНУТАК
Киша на којој киснемо док стрпљиво чекамо сунце. које изненади јутро, обасја и огреје душе.
Поштеног налазача молим, да упути на моју адресу, ако некад, негде, пронађе, на било ком крају света, у било којем годишњем добу, у било којем животу.
Блага летња киша након дугих запарних дана. Цео је живот киша... Љубав која нас задеси Изненада... Промени живот Када смо као земља испуцала деси се Киша.
Требам тај моменат. Желим да ми се врати. Да га осетим. На тренутак. Нас двоје. Какви смо били. Негде има наших трагова крај реке испод моста... Где ме љубио дисао за мене. Очима ми цртао осмех на лицу.
Киша која чека да се опране кошуље на штрику потпуно осуше... Да са новим светлим сандалама Кренемо у шетњу... Да изиђемо из фризерског салона право на састанак Без кишобрана....
Има негде... срце моје Које више није моје И избледеле боје на њему Без којих га више Не желим натраг.
Догоди се Док седимо загледани у маглу И мемлу. Док крваримо над оштрим ивицама живота. Док навлачимо оклоп На рањену и загнојену душу. Догоди се киша. Ниоткуда.
КИША... Живот је киша. Долази као киша. Нестаје са кишом... Киша која пада на образе Косу...
26
Број 27
Сцена Црњански
Јелена Јергић НА ИЗВОРУ УВИР
НАЈЛЕПША РЕЧ
Речима, као прстима, милујеш струне душе, а ја ни жива ни мртва: удахом сваку дочекујем и издахом крај им испраћам. И бројим... И стрепим... Да врело то са којег ме напајаш не пресахне, те живот мој, што се на уснама твојим изваја, ту и не утихне.
Недостаје ми реч најлепша од свих што сва ко нектар тече мелему слична а дажду равна на небу скована муњом да влада цвркутава лептира прахом посута у роси окупана мирисом поља огрнута сунцем угрејана нежна ко свила ко поток бистра питка и свежа у дах да стане. Тражим је да сатворим причу крај уха је угнездим твога и бисерним ткањем њеним снове ушушкам твоје а јутро расаним своје.
27
Број 27
Сцена Црњански
Татјана Љубибратић ЧЕЖЊА Јутро. Штапић зимске виле дотакао је дрвеће који дрхти на ветру и обојио његове гране у снежнобелу боју. Сиво небо игра тријумфални плес, не желећи да се склони са позорнице. Осећам, нешто ми прожима читаво тело. Покушавам да зауставим то осећање, али то је немогуће. Шири се. Јача. Надвладава читаво биће моје. Схватам. Чежња. Скривена у срцу као у каквој шкољци. Рањива попут душе младе. Гипка попут гимнастичара. Појави се с времена да време тек да огласи да смо живи. Пипци јој велики. Умеју да пригрле. Тело ми подрхтава на ветру као некаква гранчица. Дланове промрзле у џепове стављам. Душу ми греје чежња. Ах, како је чежња лепа када јој се нада. Када се о њој снева. Када под светлошћу њеном живимо. Неко сам време без ње остала. Питала се зашто је покупи ла своје кофере и од мене отишла. Чекала збуњена. Плакала ноћима. А онда...баш као у бајци некаквој, пригрлила ме је крилима својим и насмешила се. Пријатељ у хладним ноћима. Кума у леденим зорама. Једна и једина. Непоновљива. Њено величанство у свом сјају бескрајном. Чежња. Чезнем, дакле постојим.
28
Број 27
Сцена Црњански
Драган Шукара ПОКАЖИ МИ СВОЈУ ЉУБАВ Требало би да скинеш те катанце са очију И ту ватру која гори у срцу да пустиш Напоље Да ме опечеш погледом Мисли да утишаш Машта да ти проструји кроз руке Да ми додирнеш лице Врховима ноктију Срце да застане у даху То сам мислио кад сам рекао Покажи ми своју љубав ДРВО ЖИВОТА Негде изнутра. И! Питам се, питам се, питам? Шта је? Неки глас као црв. Шкргуће зубима. Гризе. Нагриза. И копа, копа, копа... Све дубље. Све даље. Све јаче. Нешто није у реду. Нешто је негде прескочено, заборављено. Превид. Негде је неки завртањ попустио. Нешто не штима. Зар ја то желим савршенство?! Бринем. Полако лудим у намери да откријем извор. Где је? Осећам се као пас који јури свој реп. Од толиког окретања у стомаку ми мучнина. У глави ми се врти. Тражим, тражим, тражим... Које је место најбоље да се непријатељ сакрије? Ко подмеће кукавичија јаја? И боле ме, боле ме руке моје. Ударам у плес. Извијам се од болова. Бризнем у плач. Вртим се као чигра. Као да ми се душа цепа на два дела. Као да усковитлан ветар носи мало семе, и диже ме, и баца ме, и разбија ме о стене, и опет враћа ме на земљу, у море, у језеро... И гори. И пече. И боли. И воли. И нема мира. Нема сна. Срце ће моје да пресвисне. Нешто расте. Стари плод умире да би израстао нови. Као мало семе које паде на добро тле. И Бог даде кишу. И сељак се потруди да окопа на време. И расте. И развија се. И цвета. Израсте дрво. И угледа сунце. И окупа се у његовом сјају. Усковитлан ветар њише моје гране. И мази ме као мајка дете. И игра се са мном као јагње са јагњетом. И киша ме умива. И деца играју жмурке око мене. И доноси плод. По десет. По сто. По двеста... Зато каже, НЕ ПЛАШИ СЕ. Све у своје време. Не излази пчела у зиму, да тражи цвет кад му време није.
29
Број 27
Сцена Црњански
Милица Луковић ТИШИНА
СЈАЈ
И ова тишина у теби Буди нервозу А мене бескрајно Забавља.
У једном делићу Секунде Заблистали смо Старим сјајем И заборавили Да су се године Издробиле Да су се воде Замутиле Да су се речи Истрошиле
Желиш да запалиш небо И створиш олују Желим пламен Што никад се не гаси И не постоји раскрсница На којој би се наше Жеље могле срести
И у том делићу секунде био си онај стари ти била сам она иста ја постојао је само топли загрљај и реке осећаја
Додир би могао бити Твој покушај Да ме у воштану лутку Претвориш Мој покушај да твоје срце Одледим. А да се само Гледамо и ћутимо? Ионако се уз додир и речи Не бисмо разумели.
30
Број 27
Сцена Црњански
Зорица Милосављевић Зора ПЕСНИК СЕ РОДИ
ИСТИМ ЖАРОМ ГОРИ
Са велом месечине преко лица. С пламеном ватре у нутрини. Из пољупца смеха и крика, песник се роди. На знак Усуда је стигао, када је Пегаз небом јездио. Прогледао очима пуним птица.
Као незвани гости пристижу болести. Тамна сенка над живот се надноси. Више не сањам да летим. Сада низ степенице силазим полако. Ал` још у мени истим жаром гори, ружичасто небо на заласку сунца.
ПРЕДОСЕЋАЊЕ УВИРА Из видног поља одлетели лептири и птице. Нестали нејзаж, куће и улице. Нестала лица. Уклоњене кулисе. Другачији декор улази у моду. Представа је завршена. Светлило на небу и даље светли.
31
Број 27
Сцена Црњански
Љубица Еић Српкиња Све им обећавши Заставу Господу хвала Неке друге боје Скинуте са балканске палете Још не такнуше
ПЕСМА У БОЈИ I Они ниоткуда И они одасвуда мисле Да је на Балкану Лако живети Не слутећи опасну Ветрометину На том значајном Раскршћу
II Они ниоткуда И они одасвуда потпуно опчињени Балканом Као да не осећају Како се планета Опасно заљуљала Осим ако им то гибање До монструозности Не прија
Тешко је и болно живети А (не)бити Балканац Притом осећајући Мирис дима и отрова Из љутих киша Од кога се земља распада Указујући на пропаст
Путањом преко Балкана И путева господњих Изазова је препуно Далеки народ Руке је халапљиво пружио Не би ли источне Егзотичне драгуље дохватио
Они заправо и не мисле На народ најстарији Што се упиње Понижење да оћути Свест и савест оковане Заувек да раскине
Жута сеоба До коначности најмасовнија Покренула се сигурно Куда и зашто Ко то зна
И све то Захваљујући онима што су се сами себи Наругали Црвене границе маскирајући Не би ли лакше Своје империје створили
Можда тамо Где ће висок ступањ Свести и савести И владару и сужњу пружити Слободну слободу И лагодност какву-такву
Оне ниоткуда И оне одасвуда Изманипулисали су
32
Број 27
Сцена Црњански
Томислав Милошевић ЛАМЕНТ СТАРОЈ БЕРБЕРНИЦИ Човек ушао у берберницу ону исту у коју су улазили његови преци на олајисаном поду дрвена клупа столица са наслоном на извлачење за удобност намереној глав држач за новине овећи од плетеног прућа чивилук на три ноге шеширима за одмор пре него отворите прве новине берберин који сигурно повлачи оштар бријач преко нечијег лица транспанентно избацује прве градске вести поузданије од оних са страница новинских листова изнад главе малино канаринац дарује вам умилну песму помешану са мирисом колоњске воде опијум који ће вам све друго избрисати из главе време се наједном зауставило возови пролазности тога дана отићи ће без вас *песма на песму: ''Чивилук на три ноге'' Зорана Петровића /песника из КГ/ Песничке новине бр.7/73 2010.
ЉУБАВ/И/НЕ
"Љубав је нема и само поезија може говорити у њено име'' Новалис
Птица уме заносно да пева пас гледа у очи и репом маше мачка воли да се мази рибице у акваријуму откривају вам своје тајне у моди су чак игуане нојеви и крокодили величанствене змије питони на располагању је толико живих бића да вам друштво праве ниједно да вас не наљути њихове емоције нису у речима оне су у њиховој топлини загонетној пантомими погледу који разуме и када вам се не чини будите сигурни да вас воле чувајте се оних који љубе речима реч уме јако да заболи ни до дана данашњег не пронађоше лек од пандемије неискрености Сунце и Месец само су синоними да вам се увуку под кожу потом ће вас оставити да ослепите у кишном дану или мрклој ноћи чекајући узалудно на станици кроз коју пролазе сви возови заборава *Фридрих фон Харденберг рођен 1772. у Обервидерштатеу 1778.узео уметничко име Новалис што зхачи:"онај који обрађује нову земљу"
33
Број 27
Сцена Црњански
Александар Нинковић Гоѕила ЗВЕЗДАРА Звездарци сањајy под звездама док Месец жути светли, и свако срце греје, к'о дете кад се смеје.
А Морача, зелен' око, тече плахо и дубоко, ко с' напије воде њене, мору лети као соко. БОКА КОТОРСКА
Шумом цвркућу птице, Озаре ми песмом лице, у души зора сване, кад Супце успава свице.
Вечност би ми била кратка, да се науживам красота твојих, о лепа Боко ( из књиге Св. Николаја "Моје успомене из Боке")!
Дивота је галебу, краљевићу Боке, Милује га топли ветар, хлад' воде дубоке.
Пролазе дани сетом, занос живота летом, јер зима хладна дође, а звезда 'м'ре са цветом.
Свуд' около, испод гора, игра народ стара ора, од Рисана госпа морска сад невеста бела поста.
ПОДГОРИЧКИ ЧЕМПРЕСИ (САХАТ КУЛА)
Сунце златом залив точи, Љуби морнар плаве очи.
Сахат кула откуцава, под горицом Сунца сан, у чемпресе птице снеле сав од песме летњи дан.
Госпа у песми је острвце Госпа од Шкрпјеле, смештено у Рисанском заливу, једном од неколико малих залива, у великом Бококоторском заливу Јадранског мора.
Лептири се разлетели на све чет'ри стране, срце моје ватром гори, небо ће да плане.
34
Број 27
Сцена Црњански
Мајо Даниловић ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ БЕОГРАДУ Слаба је ватра у којој догоревам. Тињам жаром, рањен сам пламен.
Гладан сам још једног вољења!
Дувајте у паклене мехове! Распирите! Пепелом нек сам, што изгори га лава. Топите лед што у њем срце ми оковано!
Па после проклет нек сам, ад нек је. Спремајте за мене небеске казане! Субота – време за купање.
Ледоломите! Па макар и срце ми сломите, да још једном осетим, блажен, како се воли, у љубави како се изгара. Не пристајем да сам љубави утвара. Неоклесан камен, споменик заборава!
Од грешних љубави да се проперем! Палите упаљаче, ватре разгревајте, љубим вас у ваше жараче, паклена војско, данас је дан купања, прања. Добродошли у пакао! Последњи поздрав Београду, Молимо изујте се, уђите с вером, и овдје оставите сваку наду!
Удрите паклене мехове! Да платим све своје грехове, да платим своје цехове. Ал', само, пустите још једном, на трен, још једном да заволим. Онако мушки, до бола, од љубави да оболим. Па нек је тачка кључања, Нека је температура топљења.
35
Број 27
Сцена Црњански
Анка Станојчић ВРХ
ПЛЕШИ
Загрли ме топло, снажно, пољуби нежно, страсно, ковитлај лептириће да полуде, освоји ме као врх.
Заврти ме још једном, окрени у лудом ритму, привиј у нежном блузу, шапни ми у валцеру. Нико никада није плесао као ти.
И не реци да је сан.
ЦРВЕНА КУГЛА Не, нисам тужна. Коме то пада на памет? Ако не могу да слушам "Јесење лишће" без суза, није то туга. Само жеља за валцером. Правите се да верујете. Кад милујем малу порцеланску фигурину, није то зато што је његов последњи поклон... него што је баш лепа. Кад ми пева Звонко Богдан и концерт завршава питањем шта би могао мени отпевати, а ја одаберем "Чамац на Тиси", то није зато што смо га лудо плесали. Него зато што је песма прелепа. Ако ми неко окрзне уво у шали, увредим се... то је Његов додир... не смеју то други... На новогодишњу јелку на врх стављам црвену куглу... само зато што је најлепша, не зато што је Његова... Нико никога не сме да зове Л...... Ни случајно. Не зато што је мене тако звао. Него, ето тако. Не, нисам ја тужна. Коме то уопште пада на памет?
36
Број 27
Сцена Црњански
Мирослав Костић Коле ПОЧЕТАК И СМИСАО АНКЕ СТАНОЈЧИЋ
ЈА БИХ ЈОШ ЈЕДАНПУТ ДА ПОКУШАМ
Дошла је по своју дозу Румбе Да се сети ко је Да осети себе Да се врати себи Да нађе себе Да се извуче из муља Док не нађе што тражи.
Слике старе, нове, велике и мале, У дубоком ћутању и посматрању Светлост која титра на сликама Нема ништа осим бесрамне среће Човек са платна од света тражи Више него што има право А од себе више него што може да да
Нашла је и закључала Откључајте лист по лист Слово по слово И ви сте ту У Морским сликама. У Плесним сновима. У Цртицама. Породични плес је Смисао општег живљења Сусрети нам у крви. А Закључани мост Почетак оног Што смисао тражи То је љубав. * Рецензија за нову књигу Анке Станојчић „Румба“
Ниједан од нас не сија попут Сунца Сунце има велику блиставу свест А ми малу Постоји веза између наше крви и Сунца Постоји веза између наших нерава и Месеца Ако изгубимо додир са Сунцем и Месецом Изгубили смо космос Свака слика испуњава мали круг Мења се раван, пење се, или силази, Иницирани је умро и васкрсо у новом телу На челу носи уцртану змију Творци кише отварају капије неба Ток воде и крви Ако се вода и крв помешају, ми умиремо Наступа земљотрес Ноћ живи смрт дана, Дан живи смрт ноћи Сунце воли црвену и живу крв живота Месец би могао да нас смири и исцели Велико Сунце ствара дан Месец изазива тмину Месец је мајка течног тела људи Крв припада Сунцу
37
Број 27
Сцена Црњански
Слике одражавају стварност Слике старе, нове, велике и мале Сведоци срамоте Сва људска величина света Нека буде као у романсама У светлости небројених свећа У друштву себе самог и свога Бога У строгом богочестивом сјају Између цветних леја и живице шимшира Слике старе, нове, велике и мале, Позоришно вече за пријатеље, Чудесно уједначено треперење Златно и црвено У пространој усамљености Изнад гробница мртвих владара. Ноћ живи смрт дана Дан живи смрт ноћи Ко каже да Сунце не може да говори? Ја бих још једанпут да покушам. Мирјана Новокмет ДОЗИВАЊЕ ПРОЛЕЋА Господе Исусе Христе, Сине божији, помилуј ме грешну. Недокучива твоја промисао, благодатна Твоја љубав, нека ме уздигне изнад патње и бола. Исцели ме од болести, што подрива лепоту живота, која без спознаје Твоје светлости одвлачи у таму, обрушава се на нејако људско биће, које без Твоје помоћи посрће под ударцима судбине. Лепота која ми је умивала душу, пој птица и додир лахора, који заробљен у густим крошњама њише зелене одоре дрвећа. Грање је само изаткало одећу, од преплета лишћа и сенки обрубљених сунчевом светлошћу, јер је твоја промисао, драги Боже, створила природу, кроз коју нас дозиваш под своје скуте. Тако и мени помози, Свевишњи, да молитвом дозовем пролеће, да израсту
38
Број 27
Сцена Црњански
плодови из семена спознаје, да се пробуди нови живот који слави љубав, природу и чистоту душе, који слави Име твоје. Дозивам га, недостојна помена Твога, у сопственом греху огрезла, увек налазећи оправдање за заборав, увек налазећи туђу кривицу, да бих себе оправдала, да бих са себе скинула прљавштину, али као да тиме све више тонем у живо блато, из кога нема излаза без твоје помоћи, у које ће многи пропадати, ако буду следили само голи инстинкт, јер без Твоје помоћи само је корак до пакла, који лако чинимо, гоњени страховима и ужасима који нас окружују, гоњени туђом мржњом и завишћу, гоњени злобом. Трновит је пут до тебе водио, кроз таму безверја и безнађа, а људи које сам сретала беху светиљке, које ми осветљаваху пут, онда када ми се чинило да сам изгубљена, у лавиринтима своје подсвести, где су залутали одјеци туђих речи, дозивали жртву која ће оправдати њихов бесмисао, где су одломци туђих живота налазили позорницу на којој ће играти представу, приказујући себе као идоле новог доба, откривајући мени, као једином посматрачу, сву саблазан и талог људског дна, нудећи ми криво огледало, у коме су се растакали обриси живота. Могла сам кроз себе сагледати читав космос, који вечито расте, као што расте људски дух, јер најмања честица, садржи у себи закон целине, јер поредак ствари постоји насупрот хаосу, који је настао у царству таме, али Божија промисао, старија од људске историје, створила је природу по законима естетике на којима почива људски живот, спознаја и пут ка бесмртности. Бесмртност, реч коју је лако изговорити, а тешко достићи, јер наше су мисли споре, а душа нема ту ширину, да појми непојмљиво, па вечита потрага за смислом не престаје, док поред нас, хиљадама година природа траје, обнављајући живот, упркос људској бахатости и жељи за искоришћавањем, која је беспоштедно уништава. Цвеће које у рају цвета, покрај нас расте и подсећа нас на неисцрпну лепоту безгрешног живота, који оваплоћује рај на земљи, али ми, у жељи за постизањем личних, себичних циљева, не примећујемо оно што нам је дато, слепи за истину срљамо у ратове и пропаст, свесни безизлаза, са свешћу располовљеном, коју само духовне очи, окренуте ка висинама, могу спојити у целину. Целину, која ће нам омогућити, да објединимо у себи снагу, из које настаје нови живот, Снагу, из које настаје љубав и љубав, из које се црпи снага. Љубав, највећа тајна, за којом неки читавог живота трагају. Срећни су они који је пронађу, срећни су и они који је траже. Јер нови живот почива на љубави. Некад је не примећујемо, јер она је као скромни, мали цвет, који не уме да нас привуче.
39
Број 27
Сцена Црњански
Милоје Вељовић ХОЋЕМО ЛИ, БРАТЕ, БРАТОВАТИ Хоћемо ли, брате, братовати Или ћемо с болом шуровати? Постанимо јачи из ината – Свака ћемо отворити врата! Хоћемо ли брате лумповати Или ћемо с тугом друговати? Дигни чашу и наздрави, мио – Ко нас свађа проклет да је био! Хоћемо ли брате људовати Или ћемо клине ударати? Буди мудар, веруј брату своме – Не дај да нам бриге крила сломе! Хоћемо ли, брате заиграти Или ћемо вече престајати? Загрли ме нек' крене весеље – Старој мајци испунимо жеље! Хоћемо ли, брате, запевати Или ћемо немо ћумурати? Зашто ћутиш не могу да схватим – Крени с песмом ја ћу да те пратим!
40
Број 27
Сцена Црњански
Снежана Ристић НЕБЕСКО ОРО Борису
МАЈИ Ми бедна људска створења плитка не схватамо док не видимо до краја
Све је било обично и дан и људи и небо хтео си учмало поподне да раздремаш звуком мотора
кад чујемо да неког нема не верујемо ни док гледамо драго тело непомично хладно не верујемо
пружио си руку и зачуо глас "Не кацигу, Боро, доста си играо земаљско оро" послушао си иако разумео ниси без кациге yзјахао јамахy вранца склизнуо улицом и свима махао осмехом
тек у капели поред ковчега схватамо да је крај да нема чуда да онај који је оживео Лазара више не хода земљом и потоци суза се сливају до раке
"Брже, брже, Боро, доста си играо земаљско оро" опет си послушао глас мада разумео ниси
кад ковчег потоне кад се по њему обруши канонада земљане ђулади пресахну сузе пресахне свест
мотор цикнуо на задњи точак се винуо фркнуо тебе збацио...
тад знамо овде га више нема.
''Почивај сад, Боро, доста си играо земаљско оро" коначно разумео си глас и кренуо за анђелом по небеској писти.
Остају сећања највећа драгоценост и вера да нас гледа с анђелима.
41
Број 27
Сцена Црњански
Славенка Гемовић ЈУТРО
СЕНКА
Угнездило се јyтро у његове очи. Хтела сам да одем непримећена али ме тај поглед зауставио. Тренуци румени беже од мене. Питам се зашто. Хтела сам да што дуже траје. А оида сам срела поново своје детињство на слици. Речи ми побегле и ја сам остала сама са сећањем.
Губе се кораци моји а у даљини се виде само сенке људи. Питам се да ли је то сан или јава. А разгласано време у мени говори да сам стигла до зиме живота свог и да ћy дуго бити тужна. Нигде ме не чекају нечије руке ни речи топле само наилазим често на празна четири зида.
Милан Н. Симић ОТПАД Лист испада из лежишта Отровне змије ту су Крвопије једва чекају Да се завуку негде
А отпадници Шетају слободно Последњи робови раде Тужне приче пише ова књига
Како очистити отпад Смрад се шири свуд
Правог лопова никад да ухвате Без своје помоћи раде Немају мозга да мисле Главу су давно изгубили Отпад људског рода Испада из лежишта
Почињем да се гушим Мрак ми на очи пада Поштени оставише тела У очима људи
42
Број 27
Сцена Црњански
Дражен Јанковић Драле
Мерима Краснић
КЛАВИР
ЖМУРКА ЉУБАВИ
свирам клавир мислим на њу хопа цупа у кревету
И опет твоја игра жмурки, годинама заморна, чему све то води, уморио си ме претњама, чему моје груди служе, сакриј се у њима зажмури, и ту се умивај.
свирам клавир то је права ствар у рану зору бројим овце мислим на њу хопа цупа у кревету
То је жмурка љубави, водићу те свуда где сам била, о теби казивала, зажмури на мојим грудима, покрићу те свиленом блузом да љубав само за себе скријем.
није ми јасно фењер се гаси свиће дан мени звоне њене речи хопа цупа у кревету какве су то мисли сад би да дотакнем њене усне медне њено тело милујем
Осетићеш дрхтај мога тела, убрзано куцање срца, капљице воде које се сливају низ груди, буди међу њима, нежно их љуби и не буди се, шапате моје слушај, спавај, не буди се.
свиће зора кошава брије само мислим на њу хопа цупа у кревету
43
Број 27
Сцена Црњански
Душица Ранђеловић
Гордана Ћулибрк
ИНТЕРПУНКЦИЈА
ЈОШ ЛУТАМ ЖИВОТНИМ ПРЕДЕЛИМА
На почетку буде велико слово, увек је важно, значајно и ново са много узвичника и упитника закити се свака слика. Затим дођу значајне две тачке: па зареза безброј, у бескрај много, затим смех, сузе, и разне значке, тек понекад песма, питање и лого. У хаосу, изненадни наводници, значајни усамљеној књиго – скитници, па, заустављена у скоку мачка, из далека одједном, изненадна тачка.
Тренутак када дан прелази у ноћ болно одзвања у мени немоћ постојања хрли да ме уништи хватам се у коштац и молим се да цела уђем у ноћ ноћ је нешто друго носи ми црне дарове и тако лутам од сутона до сутона тражећи се
***
У мени прошли и будући светови у мени време и простор праве пијане журке И текста као да није ни било. у мени спава немир дубок Страница задња окренути се када се пробудим не да. сва нестварна Ни речи више чекање се свило, прелазим у флуид чист ускачу три тачке без реда. И тачка опет, и велика црта. Остају речи без својих функција мисао у празна слова упрта, остала само интерпункција!
44
Број 27
Сцена Црњански
Васа Радовановић
Радивоје Пацко Миладиновић
КАФАНСКИ СОНЕТ Драгану Жигићу
НЕ ДАЈ МЕ*
Конобаре брате не отварај врата Скриј ме под окриљем ових мокрих двери Напољу је беснило, пуца брат на брата Напољу су нељуди, напољу су звери Конобаре брате стави кључ у браву Ова четир` стола Твоја су држава Ушао сам овде да сачувам главу Напољу је звери нуде за бадава Конобаре брате замандали време Поклони ми азил свог мокрог краљевства Напољу су развили радио-антене Слободне лудаке хушкају на зверства Чуј лавеж керова, долазе уходе Конобаре брате не дај да ме воде
(из ''Антологије боемске поезије'', Ратка Чолаковића)
Конобаре брате не отварај врата! Скриј ме под окриље ових мокрих двери Напољу је беснило, пуца брат на брата Напољу су нељуди, напољу су звери. КАФАНСКИ СОНЕТ Васа Радовановић
Стисло ми се грло, омама је тешка. У глави ми ршум, чујем удар сата. Са зида се ено неки знанац смешка. Конобаре, брате, не отварај врата! У мени дубоко ударају била И наказа нека из таме се цери. Упали ми свећу пламеном кандила! Скриј ме под окриље ових мокрих двери. Не дај ме рођени! Браћа смо по вину. Дошли да ме воде: џелат до џелата. Осећам самоћа води у нигдину. Напољу је беснило пуца брат на брата. Крвопије жедне, лочу крв ко вино, Аковима црним у највећој мери. Не дај ме рођена у капи истино! Напољу су нељуди, напољу су звери.
*Глоса (шп. glosa) је песма променљиве дужине. Састоји се из два дела: почетног текста који је у форми кратке песме и глосе, која представља коментар на тај текст. Текст представља неку песму која већ постоји, док глоса садржи онолико строфа колико стихова има тај текст. ** Један од најзначајнијих глосера и родоначелник савремене српске глосе је Радивоје Пацко Миладиновић
45
Број 27
Сцена Црњански
КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ Љубомир Вујовић ТАЈНА РЕКА МАРС Има једна, једна савим тајна река Заискри низ прозор скоро свако вече Са облака густих, топла, нежно мека И зими и лети непресушно тече
Можда и на Марсу живе нека бића И имају децу, зелену ил плаву Можда су мања од мајушних пужића Можда од нас виша за читаву главу
Не постоји на мапи, имена нема Пред погледима туђим нестаје у трен Запљусне ме валом када град Знам да није важно ал мисли ме муче задрема Кад би били мали попут неког црва А већ јутром раним невидљива је сен Колицно би тек било њихово куче Било би баш смешно кад залаје мрва Месечином злата, чаробна и чудна, Обојена сјајем под јастук урања Као див у свету Марсоваца мрава Без воде и шума, сањива ил будна Морао бих увек на корак да пазим Тече моја река од маште и сања Да им у журби не пригњечим лава Ил, далеко било, слона да не згазим Претпоставка друга чини ми се гора Ако тамо живе оријашка деца Како да се дружимо, па нема збора Ја бих њима био попут малог зеца Можда и на Марсу живе неки људи Размишљања моја носе ме у свашта Ко зна колики су, и какве су ћуди Нек о њима мисли ко не зна да машта
46
Број 27
Сцена Црњански
Радмила Шехић ЛУТАК НА КОНЦУ
ВОЗЗЗЗ
Лутак на концу скаче врлетно. Крпене ноге покреће спретно.
Први сан разлива по соби играчке. Лаким пером брља, мастиљаво мрља.
Увис полети доскочи меко. Опет уплете вунене пете.
Са јастука полећу вилини коњићи. Ваздушасти, лаки, чаровни кључићи.
На глави кудравој качкет остао. Није ни мало на чело спао.
Прати их малишан у пиџами, бос. У земљи чудеса кренуо је воззззз.
Лице му увек смирено, бело, мада се креће жустро и врело.
БЛАГО
Снагу му даје да буде бржи, само Онај што конце држи!
Благо шуми у горици, Благо црву у јабуци. Вредној пчели на латици. Живој реци у матици. Благо капи у вуници. Благо гудалу на жици. У гнезду је благо птици, у златном раму, слици. Благо слову на папиру. Ведром стасању у миру. А тек сунцу, а тек деци, Благо док су у колевци!
47
Број 27
Сцена Црњански
Милијана Лазаревић Да не би лармали док стигнемо горе после ћемо мјаукати ми до миле воље.
МАЧЈА ИГРАНКА Реци цица мацо зашто гладиш лице где нам се то спремаш мила госпођице?
С музиком ће мачјом Брка да управља и свака ће гошћа баш да се забавља.
О, да, рећи ћу ти како нећу рећи! Игранка се сутра не може избећи.
Ја сам задужена знате госпа Ана да ниједна маца не остане сама.
С Перине терасе од јуче ме зову морам да обучем хаљиницу нову.
Потражићу свакој неког каваљера ту је Маус, Миша и дебели Пера.
После ћемо гелендером до старога Станка на његовом крову ноћас је игранка.
Бираћемо сигурно ми мачака мис у жирију биће – главом Брка – Рис.
Чекаће ме Цана, понеће колаче, а дебели Маус и сланине парче.
Угледан и цењен међу мачјим светом храни се искључиво јетреном паштетом.
Миша Чварак, наравно само чварке носи услов је да будемо искључиво боси.
Зато се ја спремам зато се ја гладим и на својој лепоти баш предано радим.
48
Број 27
Сцена Црњански
Живан Лукић НЕ РАЗУМЕМ Не разумем ове људе Ни разлоге ове, оне Ујутру ме рано буде Увече у кревет гоне
Чини ми се да се деци Због нечега овим свете Јер правила, ајде реци Важе само док си дете
У главу ми стално кљују Пери зубе, врат и уши Не ваљају ти што псују Није добро да се пуши
Чим порастеш, гурај гази Ил потегни ружне речи Кад се неко пренерази Па покуша да те спречи
На ред ми се пажња скреће Буди стрпљив, чекај ресто Кад се неко тешко креће Уступи му своје место
А диплому, суво знање Па то види и глув и слеп Можеш вала више-мање Окачити мачку о реп
И у школи добро пази Знање не сме да ти фали Књига мора да се мази Да се после не зажали
Е зато ми није јасно Што ме киње и цимају – Учи, док не буде касно Кад не вреди, сами знају.
Не би мени било тешко Мука би ми била мања Да одрасли, сами, пазе На правила понашања
49
Број 27
Сцена Црњански
Миломир Шаранчић Леки СЕЛИДБА
ПИТАЊА
Сва деца воле пахуље беле да ките осмехе накитом новим она се радују зиме целе патикама неким бољим
Питају ме шта је старије да л' кокошка или јаје па ћу хитро код Марије можда она сазна шта је
Зима је лепа а мама ме грди допире вика и до степеништа док тата листа часопис тврди учитељица пала насред игралишта
Профане да питамо не знају ни они више друштво гунђа да скитамо штрајкујемо нема ''тише"
Деца никада батине не броје жеље им мале а велике ситнице другарице ме за љубав моле ноћас ће страдати многе птице
Маторци нас љути траже а пандури успут прате наоколо буље страже куда назад куме – брате
Низ снежну улицу осмаци јуре уморни аутобуси уз брдо стењу пољубих асфалт боље од Ђуре а домаћи ми се на главу пењу
Питају ме дерби шта је да ли пожар или стрâва Марија се другом даје никад није била права
Каменград, 23. 2. 2011. У школу ми се данас не иде тешко да оставим пахуље беле јединице у дневнику са врате се виде у осам ће да ме у кревет селе Београд, 25. 12. 1995.
50
Број 27
Сцена Црњански
САТИРИЧНО ОГЛЕДАЛО Миливоје Јозић РЕЧ Библија нас учи да прво беше реч, и да је све остало после ње настало. По настанку речи људи су се питали коме ће она и чему да служи. У одговору на њихова питања приупитани су одговарали да ће реч служити писцима за писање поезије и прозе, а политичарима за причање фразе. На политичким скуповима реч служи њиховим говорницима као мамац за пецање бирача на ТВ каналима и градским трговима. Сезона пецања на бираче није ограничена и траје од редовних до ванредних избора који су у Србији постали редовна појава. Лингвистички речено постоје лакше и теже речи за изговарање. Најлакша реч за изговарање у српском језику је ОБЕЋАЊЕ, а најтежа ИСПУЊЕЊЕ, јер се обе лако дају а тешко испуњавају. Своде се на обећање, лудом радовање. Обећавају народу све и свашта јер их то ништа не кошта. Када би људи добили само један посто од онога што им политичари обећавају, живели би боље сто посто. Реч служи и за споречкање међу људима. Реч по реч - реченица, реченица по реченица - реферат, реферат по реферат - рат. После сваког рата реч служи миротворцима за склапање мира, јер без речи нема мира. Кратко речено, реч нас је одржала, њојзи хвала. Афоризми • Марксистичка теза о одумирању државе важи само за Србију. • Сувишно је говорити о мањкавостима наших политичара. Њима ништа не мањка. • Наша влада не пада зато што јој министри добро стоје. • Родио се захваљујући старијем брату. Браца није био добар па му тата јебо матер. • У Србији је више одраслих на државним јаслама него деце у дечјим јаслицама. • Ако се човек учи на грешкама, онда смо ми народ са грешком.
51
Број 27
Сцена Црњански
Љубомир Вујовић *** • Кад год дође себи моја жена оде од мене. Код мене је обрнуто, кад оде од мене ја дођем себи. • За све који пате због ћелавости, једини поуздан лек је мрка капа. • Само у политици човек може да падне и високо. • Ако је тачно да само метали кородирају откуд толико рђе у људима. • Бринули смо због будућности а сад нам и прошлост постаје све више забрињавајућа. • На неке политичаре власт делује оплемењујуће. Све су златнији. • Ми смо интелигентан народ. Због тога и верујемо да можемо имати више среће од памети. • Многе супруге које мисле да су превише добре у односу на своје мужеве нису свесне колико су лоше у односу на туђе жене. • Имајући у виду просечну старост Срба, велика је вероватноћа да ће секс у будућности више утицати на морталитет него на наталитет. Воја Радовановић *** • Књиге су му тешке. И за читање, и за ношење. • Примећујем да је све више мајмуна који су настали од људи. • Уплатио сам полису осигурања за случај несреће. Сад неће да ми исплате одштету иако су резултати избора одавно познати. • Руководство је поручило свету да ће скупо продати нашу кожу. • Нико није крив док се не утврди из које је партије. • Наш премијер је посетио Турску, и том је приликом позвао домаћине да улажу у нашу инфраструктуру… Вероватно је рачунао како је то терен који они одлично познају… јер су га проучавали вековима…
52
Број 27
Сцена Црњански
Живан Лукић ПРОСЛАВА ДАНА ЖЕНА Фризуре, шешири, одела по мери Пољупци, поклони, празнични парфеми Севају блицеви, говорник се цери Сви присутни у некој властитој су шеми Нестрпљиво седиш негде у дну сале Ружа, нека сића и пар лепих речи Већ је касно, гледаш светиљке се пале Обавезе, од њих не можеш побећи Чекају те празне, шерпе и тањири Судопера пуна, руке перу саме Дневник је у току, муж у ТВ вири Деца би чорбасто, батали саламе На починак идеш, кад свакоме од њих Покривач поправиш и утврдиш лично Часовник са цркве из ливада доњих Јавља да је поноћ, или томе слично Устајеш у зору, неко мора први Обуци се брзо, узми нешто ситно Сат је неумољив ко да време мрви Ама шта се гланцаш, као да је битно У свечаној Сали, данас биће живо Говорник ће опет с бине да се цери Молим десет с луком и велико пиво Хоћу да се частим, збогом лицемери
53
Број 27
Сцена Црњански
Мирослав Ћосовић Master music ДВЕ ЧАШИЦЕ Срела се два добра пријатеља, брата по пићу, после два месеца. Срели су се, а где би друго него на једној богатој пијанки. – Кога то моје очи виде! Ма је ли могуће да си то ти?! – Па, наравно да сам то ја. Кога си другог очекивао?! Нема те кућо стара, већ неко дуго време. Помислио сам да ниси можда завршио у неком заводу за лечење од алкохолизма?! – Ма јок. Имао сам нека посла, па сам слабо посећивао оваква места. Ево коначно сам нашао времена и за овакве ствари. Шта се дешава код тебе? – Скоро да је све по старом. Пре пар недеља смо ја и Мика имали сјајан провод. Слушали смо Травијату. Штета што и ти ниси био са нама. – Значи почели смо да посећујемо културна места. Од сада слушамо само оперу. Лепо! А који вам се део највише свидео? – Па винска песма. Ту смо се прописно опустили. Флаше вина су се мењале једна за другом. Незаборавно вече. – Каква је то опера где публика седи и пије све време? Како сте смели да унесете толико пиће у салу? – Нисмо ми ништа унели. Код њих смо све поручивали и регуларно платили. А боцу вина плаћали смо по супер повољној цени. Прва багатела за тако добро вино. Конобари су нас све време служили само тако. – Ау, бре! Каква је то оперска сала?! То мора да је нека нова сцена, за коју ја нисам чуо. Штета што и ја нисам био присутан, ако низбогчег другог а оно због тако јефтиног а доброг вина. – Ма само личи на оперску салу. Били смо код Тозе у новој кафани. Ту су Лаза и његов оркестар свирали Травијату и друге хитове. После смо ја и Мика отпевали једну оперу. – Ти и Мика певали оперу?! Не могу да верујем својим ушима?! Па да ми је неко други причао овакве ствари, мислио бих да је неозбиљан. Па коју сте то оперу отпевали, с’ обзиром да нисте неки певачи? – Па ону чувену од Вердија, Риголето и то у дуету. – Могу мислити како је то изгледало. Ти и Мика у дуету, да не верујеш каква комбинација.
54
Број 27
Сцена Црњански
– Морам да ти признам да је било врло течно. Него манимо се празних прича. Пређимо на конкретно. Шта се овде може добро попити? –- Ево пијем неку домаћу крушковачу. Тако је питка као да пијем сок од крушке. Ево и теби једна чашица па да наздравимо за наш сусрет. Живели! – Живели, буразеру! Па да још дуго уживамо у овим богатим пијанкама. Милоје Вељовић *** Зрно по зрно погача. Грешка по грешка палача! Тата ми је набавио нову гајбу И све сам попио! Изреку чист ко око могли би заменити Бистар ко радничка чорба! Ко лети високо ниско пада. Право у фотељу! Пословицу зуб за зуб демократски окренуше Дупе за дупе! Велике новчанике буђеларе заменисмо малим. Могли би их звати буђесакупљари! Нисмо ни ми више у чабру. Прднули смо у буре! Шугав не може против рогатог, А обојица скупа против богатог! Забранили су нам пушење по канцеларијама. Остало нису! Грејали смо се на чврсто гориво. Сад морамо на мекше( са више гаса)! Број самохраних мајки стално расте Али и самозваних очева!
55
Број 27
Сцена Црњански
СЦЕНА ЦРЊАНСКИ Лист књижевног клуба при ''Ђуро Салај'' АД Број 27. – март 2011. године Гл. и одг. уредник: Љубомир Вујовић Редакција: Васа Радовановић, проза Томислав Милошевић, поезија Миливоје Јозић, сатира Гордана Ћулибрк Душица Ранђеловић Мирјана Новокмет Технички уредник: Васа Радовановић Насловна страна Надежда Петровић Пут кроз јелову шуму Илустрације: Цвијетa Јуришевић Штампарија: МЕГРАФ, Београд Адреса редакције: ''Ђуро Салај'' АД (за књижевни клуб) Немањина 28 11000 Београд WEB-страна: www.scenacrnjanski.biz.ly 56