Књижевни часопис Година XVIII Број 38 децембар 2018
СЦЕНА ЦРЊАНСКИ
Књижевни клуб ''СЦЕНА ЦРЊАНСКИ'' при ''ДЈуро Салај'' АД
Сцена Црњански
Број 38
ПРОЗА Момо Дедић Видојевић ВОЈВОДА ХЕРОЈСКЕ СРПСКЕ ДРАМЕ Посвећени прислов војводи Петру Бојовићу Лето се беше потисло под суморним кишама, ветровима... Гасио се његов сјај. Дани су постајали све краћи а сутони све тамнији. Тмурна јесења јутра доносила су маглу. Kад Он крену у Бојовину. У срцу је осећао неко пријатно и нежно шуморење, одушевљење и истинско пријатељство. Тамо Горе ће све почети нејасном тишином и звуцима душа... Да их захвати вртоглавица заноса... Горе, где имаше много неједнаких брда, и Чука Црна, висораван, руб равнице и црква старинска, замишљана као господска. У тој лепоти непролаза, завичају, чекао га је човек. Саткао живот од малих ствари да чини га чудесним. Потомак људи који су поштовали светињу речи и самог живота! Сада, прави мученик тих “архаичних ледина”, једино светло на загаситом одредишту. Остао да Ту, у јутра рана прстом показује даљину, оком милује сунце, осмехом брани небо, као некад његови славни преци Бојовићи... Да данас и Он чојством жње и са оним с којим није. Данас, кад има честих прилика да се посматра бедно пријатељство и овештала верност људска. Да, баш Ту казује оно што зна, што су му казивали ти полукамени горштаци! Kазује о Великом рату, изузетним појединцима те херојске српске драме. Kазује пријатељу, који већ својим даром постојања, својом светлошћу пише о људима. – Одувек су овде људи били чистог образа, као крај опојене воде! Са духом слободе, ширили топлину титрањем духа, магијом љубави... Наши преци, очеви и оци! Kад ово кажем, многи сумњају... А, не знају, и неће да знају који су били Они! Ова хука данашња је тежак животни тренутак за 3
Сцена Црњански
Број 38
мене. Већ су ми и очи мутне, али мој дух се баш сад нарочито испољава. Тешки тренуци измамљују мој дух који се увек држи на некој удаљености као нека врста дивље животиње. А волео бих да ми очи засијају, да буде светлости. Да ме из таме не гледају само напукле наћве, вериге и стари шпорет. И мрачно око из оxаклије. Ево, кроз капак ветар дува а испред куће црквено звоно зарасло у траву. Памтим, и волим што памтим, родољубље завичаја, мојих предака! Привезан за успомене, на свој начин “одметник” и у овим сада змијавим травама, на овој прадедовској ледини проносим славу праотаца. Одужујем дуг, сада и црном кором хлеба мом пореклу, идентитету који још постоји. Тим несталим људима части и поноса, што личности су били. Чији се победнички живот не враћа! Тресе се од успомена и “пробија” кроз ту паганску маглу. Он, уморни носилац прохујале прошлости, али и власник давног поноса..! Kандило му у срцу тиња... Осветли га луча блага... Срце Богу упути... Мравињају му мисли, сакупљају сећања... – Хоће ли бити човека?! Да српски воли, човечно поштује, српски брани! Е, пријатељу мој... Такав је био мој предак војвода српски, мој прадед, Петар Бојовић, којим се и данас поносим! Читав живот у бесудним, ратним временима. Стрес и дужина стреса, од рата до рата. И оно мало живота између ратова. Мало живота за све, а много примера чојства и херојства, љубави ратника према човеку. И данас је жива прича о чојству неког војводиног војника са Kуманова: Том српском рањеном војнику дали коња и упут за болницу. Предали му и једног заробљеника да га спроведе у команду. Од дугог хода, глади, неизвесности за своју судбину заробљеник онемоћа. Видевши то рањени српски ратник сиђе с коња те поможе војнику да се попне у седло и поведе коња за узде. Тако пођу даље... Срете их зачуђени војвода. Тад српски ратник рече: - Ја сам рањеник, а Он заробљеник, ту више нема непријатељства. Обојица 4
Сцена Црњански
Број 38
смо без оружја и само смо људи... Он је занемогао и морам да му помогнем! Изузетних појединаца има у свим временима, и данас, али чојство и херојство Чедољуба, Родољуба, Богољуба, Мирољуба и данас се са поносом препричава. Њима је командовао војвода Петар који је припадао малобројним људима што као звезде се крећу утврђеним путањама. До њих не допиру “ветрови”, они носе свој пут, свој закон. А за тај последњи чин, победничку офанзиву са Kајмакчалана одабраше баш Њега..! Отменог, непоколебљивог ратника, духовног аристократу. Тако оштроумни војвода доби још једну прилику да користи ту “дивљу жестину” и фину и смелу покретљивост духа, културу коју је носио у себи као облик снаге. Будио се необично рано, а за време часова које би провео у сну водио је ужасну борбу између болних и будних мисли. Kао да га Његове узавреле, пламене мисли нису напуштале ни у тим часовима кратког сна. А затим би јурнуле на срце, мозак и цео нервни и мишићни сплет. Била је то тајна Његовог успеха. Веома брзо доношење одлука! Kраткоћа, надмоћност, истовремено учтивост, чак и нежност... И стрепња, опрезност која увек прати те племените људе. Својим војницима се обраћао лично, најчистије и најдубље... Дирљивом искреношћу! А Они, свог команданта су осећали као да их благосиља ретком душевном лепотом. Били су пуни необичних шумова у тој ратној прашуми. Тако је војвода осећао његове војнике, да их загрева пламен исте ватре, да виде пут, виде циљ! Да верују у нешто! Ноћима су се у тој јутарној тишини опраштали од најлепших и најболнијих осећања својих живота. Да тако ослобођени y њима заигра само страст за поробљеном домовином. Страст и узбуђење што галоп крви га начини! У толикој мери узбуђени, дрхтавим прстима би тражили нешто по џеповима. Неку драгоценост... Слику, часовник, марамицу, оловку, икону, крстић... Kао да је драгоцен живот био и у њима, сада изложен опасности. 5
Сцена Црњански
Број 38
Тишина сутона је трајала, на небу је пламен спавао. На врху брега један усамљен човек као соко, као крст. Сабира мисао из камена! Тренутак раван судњем часy! Затим ћутке хода од једног до другог свог војника, лица и погледа зажарена од неизречених мисли. Заробљен мраком, застаје са недовршеном реченицом на уснама. Тад муња ненадно небо запара и у најдубљу таму сву светлост саспе, у строју осветли његове војнике предате магловитој и тајанственој сили која их је вукла сновима. Стешњени стоје, добре душе да дају! Захваћени делиријумом јунаштва под тим небеским сводом, вознесени кућним прагом, селом својим, певају песму победну... Ноћ је тихом песмом текла! Била је магла, мукла, тегобна тишина. Само би ветар повремено прохујао над њиховим главама. У зорy кренуше, незадрживом снагом, немерљивом љубављу, силни и блистави у неком необичном сјају преко брда, река, дивљих планина у плавкастој измаглици јутра... Да би данима били у друштву шума, долина, река, ноћи и освита, сутона. Под звезданим небом, месечином... Одмицали су напред готово бестелесни, нечујно у правцу домовине, завичаја. Свуда се проламао безумни подругљиви грохот, разбеснела тутњава и људи посели вододерине, брда жбуњем обрасла... Испред њих је била песмама опевана, сузама наливана, драга и жељена... Света и узвишена 'им, као религија - мати Србија! У којој су још текле ноћи и дани туге. И преостали Срби са свих страна скупљени, збијени у мраку рата, бауљају од немила до недрага. Доведени до џунгле, далеко од свих, и од бестрага. У том бесудном времену духом угрожених колективно су бранили преостало као светињу... ... “Сине мој...” Свуда је лебдело, одзвањало. И у ваздуху који су дисали. Тај дух, дух других вредности као да удружи све, па се сви почеше помагати, истински волети! Да тако удружени преживе године угрожености у рату у коме је смрт једини вредан противник, која тад више него живот изазива. Сваког дана жива смрт са свих страна убија смртне творевине. Ледена 6
Сцена Црњански
Број 38
гнев, месо сагорева као логорска ватра! И то одједном, као један сан, један предстојећи растанак. И док месо догорева, они преостали живи наставише да бране и стварају српство као божанство, светињу, идеал... На пепелу Оних што прошлог трена светлошћу сијаху па постадоше празне светлости без звезда - Жртве рата! Јунаци земље, окорели људи, српски ратници предвођени војводом Бојовићем надираше у српску земљу. Тамо где месец просипа раскошну белину, преко долина и врхова, тамо где је шуморио поток, шуморила шума, мирисали пропланци. Надираше љубављу која је испуњавала и прожимала њихова тела као грозница. Горели су у њој и “распадали се” на делиће. У нестрпљивој чежњи да што пре загрле своје вољене. Дивље и смртно су јурили телом и душом за домом који им одавно душа беше у уздах свила. Под пљуском кише, метака, сунчевих зрака, облака... На “том пепелу” чекали су млади гробови, инвалиди, попаљене куће и понека стар - мајка. Слобода, примирје, затече војводу под храстом у Славонској шуми а његове ратнике на северној граници домовине. Небо над домовином је зрачило неком чистотом и распеваном ведрином... Опет стрес - потрес! Између два рата. И оно мало живота, сада у обнови земље, народа... Војвода славан, заслужан, у Престоном граду је, у својој господској кући. Размишља о свом наслеђу, школовању, васпитачима... Са њима би сада желео да подели славу. Са људима тог времена, кад се “тврдо” живело и чисто држало. А сви Они су допринели његовој слави! Сећао се војвода својих васпитача, отмених разборитих духова, својих ујака Перка и Добрије и њихове муке да освете убијеног оца. Тамо, на речици Злоречици... Kако за овцама стрпљиво и тајно ломе сточне потковице, изливајући тако куршyме намењене Турчину. - Kако је било то време воље, жеље да се човек сам уздигне?! Потребе, да се снажан буде?! Слободе, што се осваја, има или нема, што се хоће! 7
Сцена Црњански
Број 38
Својом господском уздржаношћу и тог јутра, облачног и мрачног док је дувао јак ветар који је облаке јурио и за собом остављао само претњу, војвода препознаде наступ злослутне тишине. Испод ниских облака, тог силног пространства неба над њим, црне “металне птице” су се спуштале, обрушавале на Престони град, као са високих планина. Уздржана даха, у тој тишини, пун тајанственог хујања, војвода је гледао у правцу северозапада... Отуда није било шуштања ветрова, ни тутњава ноћног воза, већ застрашујући звук смрти, усијани пламен, страховити прасак. – Никаквих помоћи ту нема – помисли остарели војвода. Ни сажаљења, јер је оно бесмислено... Ни немилосрдности када није суровост... Ни препредености када није окрутност... Нико неће знати шта је војвода Бојовић тад осећао?! И кад узлете први српски пилот а ништа не рече. Магичан ратник ће рећи све горе, у ваздуху, против суровог противника... И кад сви одоше, а Он због старости остаде у својој кући, да ту чека слободу, ту смелу и охолу девојку! Да бори се са сенима усамљености и неке дотад непознате туге. А кад слобода дође, њој у част војвода обуче војводско одело, прикачи одликовања, припаса сабљу. Расположен и узбуђен у ишчекивању трупа које су надирале. Прослављени ратник свих бивших српских ратова озарен дочека ослободиоце... – И, ето их, долазе... Са својом снажном, чистом, ратничком душом..! Војводина осећања и нагони извираше из дубине његове душе. И поред деведесет година живота, још некаква снага или сила није их била уништила. Ти младићи су му браћа по имену и вери у будућност. Приви их на срце, после толико патњи... Kад угледаше војводу тако свечано обученог, препознаше у њему прошлост па га гурнуше тако грубо да Он паде. Неки чудни, бледи осмех лебдео је на скоро скамењеном лицу војводе. Погледа у синове. Није успео први пyт да прикрије бол и ужас. На 8
Сцена Црњански
Број 38
лицу старца поглед његових набораних очију беше се укочио негде далеко у даљине и висине. Лице више није одавало никаква осећања. Није војвода могао знати да су ослободиоци нека друга војска, друга Србија! Србија, која ће отровати све Србије! Ново време и власт осионих сиромаха! Општа помама, хистерија! По земљи хапшења, тамнице... И бежање! По влажним шумама..! – “Не могу даље” - седе на пањ стари учитељ и пресуди сам себи. Није имао деце, била је утеха! Они похватани чекали су зору, затворски бол самоће, шуштање папира и времена... Чекање..! У општој, опроштајној молитви неко је стао, неко урликнуо до саме сржи живота! Тако је убијано све старо, предратно, што сведочи... Да, ништа, ама баш ништа од њих не остане! Гласила је заповест нових власти. Осиона “нова власт” на таљигама одвезе српског војводу, без спровода и почасти, у мајчин гроб, а синове у тамницу. Тамо, да робијају “војводину славу”, ко зна колико година! Тако се прослављени војвода Петар Бојовић, човек узбудљивог живота, пресели на небо. Својом славом заблешти као драгуљ у срцу. И јавља се повремено као дух свети! Будућим Србима, војвода ослободилац остави нему наду и менталну оданост. “Свуда сам са Вама, на свим путевима... У ноћи туге и ветрова..!” И данас, кад нам је дах и дух ослабио, поглед залутао, кад хуче лутајући духови, права чудовишта ходају, једу и смеју се својим мученицима! По убледелом зеленилу, непрегледу на њивама... ЂИГО Можда га је зажелео да му баш Он дође, у Оно време, кад срце му беше пуно сунца, кад је слутио идеју живота, када се назирало ново време. А већ сви витезови, војводе, хајдуци беху изгинули… На једној архаичној ледини, на којој је љубав споредна ствар, где се ветар као невреме увек издизао, па се у смирају 9
Сцена Црњански
Број 38
дана удаљавао, сањива роса са ружа неприметно капаше на Њих. На мати и оца који се надаше благодету тих, сада архаичних ледина. Све некако почне као ватра, у нереду привида, ван сваке стварности, доводећи мисли у „лудило“ задовољства, а тело тресе убитачном снагом. Нејасна је представа сна на питање како се постаје, шта си, а несвесна жеља, бурна као нестрпљење, несвесно осећање… Визија божанског, маховинастог раја, као илузорни, спасоносни позив да се постане оним, што се, претпоставља да се ни из најдаљег не слути, шта се је! А, шта после? Не постане и остане стално питање живота! Видов Ђиго је данас усправан човек, што данас је све више као илустрација у уџбеницима. Човек, насупрот бештијама са људском образином, са гипким-федер кичмама и медним устима. И снагом да подлегну сваком искушењу, идући пут пакла, до Ђавола. Ђиго, човек са још пуним срцем сунца, сунца које га често разголи, принуђен да спутно и заметно иде другим путем. И као песник, призива милост за себе и свет око себе. Записује да не умре непознат из дубине. С љубљу је реално и иреално, у једну уметничку целину. Уметничку исповест као молитвени чин за човека! Интуитивним, заумним искрама спектра да пробуди и продуби, расудну моћ. Живи и воли својим ја. Да живот само љубављу оправда, да можда још заради оно мало радости у окружењу и животу са све више неподношљиве, провинцијалне опсесије и фрустрације, и свакодневног сумњичења да је зло све веће. Живи и јури за животом, који не увек стабилан јури за временом. Пун прелома и скокова који се дуго припремају између сна и јаве, у несвести. А у трену наступе, као откровење, као благовест. У Њему и данас као да три душе ратују. Једна носи мач, друга пева и свира далеке, дубоке мелодије. А трећа против Њега. Та трећа душа као да га кочи. И даље му се чини, да му је месо начињено од земље, кости од камена, крв од јутарње росе, дах од ветрова, а мисао од облака. 10
Сцена Црњански
Број 38
Наставља да траје, некад колебљиво застаје у треновима недоумице, и „ствара“ новог себе… Пролази заметним путем поред Оних осамљених који још живе отворених усана чекајући да нека зелена зунзара слети и предахне на њима. Да непосредно удахну смрад и тако наслуте црначки труд седам генерација црва. Да живог човека поједу црви. И Оних, који гоњени „зовом пролећа“ хитају високо, теже ка врховима. Као да желе да их сунце, небо храни, а киша високо, високо из земље уздиже. Да „сијају“ као сунце. Несмајнички „једу“, да опстану, умноже се… Успут се међусобно „брзо“ закаче, наљуте и растану… Као да никог нема, ништа нема, да их врати у прездравели повратак. Ти „плодови природе“, које природа и Њен моћни живот чека равнодушна према њима, изазивају и највећу несрећу. Нови апостоли тираније, јеванђеље зла! Идући и спутним путем, Ђиго је човек дохватних шака, са надахнућем пророка и жаром апостола. Довршава своју одлуку која спада у оне најинтимније, личне животне подухвате, коју сваки спољни коментар помало повређује. Јер је упућен из другог угла који је Он учинио и чини неважним. Мало је паметних око Њега који ту одлуку поштују. Не осећа се ни као ветеран који сматра да му нешто посебно припада за оно што је радио и ради. Никада оптерећен питањем сложености поседовања?! Мој и моје? Није дозволио да му мозак џелатира душу, да стоји између јединки са израженим егом. Настави путем, чистог, ослобађајућег начина сагледавања живота, природе. Ходом руку под руку, која отвара тај чисти, ослобађајући свет… Надајући се да им сване, а у свануће да се не препознају. Она одрасла, а Он остарио. Да памти Је како га гледа од зоре до мрака необично удаљеног лица као иза дима од цигарете… Док природа и Њен моћни живот, увек равнодушна према човеку га прими у отворена уста. Велика, док се још земља као заборав не слегне... 11
Сцена Црњански
Број 38
Мирјана Новокмет ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ИШЧЕЗЛИХ ТРАГОВА Често сањам тату. У сну ме прожима страх да ће ме заувек напустити, да ће бити са мном још који трен, да нећу успети у последњем тренутку усне да спустим на његово лице, да га задржим поред себе топлином длана, који стеже његову руку. Прошло је доста година, од како ме је заувек напустио, али сећање на њега прожима цело моје биће, као да сваки молекул мога тела памти генетски запис, чија аура светли дуго после одласка оних чије лица остају урезана у сећању. Памтим то лице на које моје лице наликује и длан, нежан и мали, за човека оштрих речи и језгровитих мисли. Тај длан, који је рашчешљавао косу петогодишње девојчице, док је сушио феном, а мама ми је за то време секла нокте. Затим би ме сместили у топао кревет, док би тата, седећи на ивици постеље са плишаним медом у рукама, говором кроз нос, имитирао глас моје омиљене играчке. Сећао би се понекад свога детињства, када је имао вучјака, са којим је спавао у сену. Причао је како га је грејало топло псеће крзно и сигурна сам да је ослушкивао куцање псећег срца. Као што је Жућино срце куцало заједно са мојим. Можда, док сањам Жућу, сањам сан свога оца о безусловној љубави, коју узалуд тражимо. Све док не спознамо да смо је изгубили, онда, када нисмо знали да је препознамо и сачувамо. Спавао је мој отац у сену, приљубљен уз свог крзненог пријатеља, чији је дах осећао на своме лицу. И то га је чинило најсрећнијим, поред свих строгих учитеља, који су били неправедни према ђацима и деци из богатијих породица поклањали оцене. Веровао је мој тата у правду. Веровао је да ће победити неправду својим знањем, па се добровољно јавио да одговара пред инспектором. Успео је да 12
Сцена Црњански
Број 38
задиви инспектора својим знањем и добије оцену коју заслужује. Растао је у породици у којој није увек било довољно брашна, а бака је сваки пут, када би пржила јело на масти, један грумен одвајала и остављала да уштеди, за годину која ће донети глад. У сурим брдима Херцеговине, такве године су биле тешке. Људи су умирали од глади и болести, а многи су гинули у ратовима. Жене су рађале најмање петоро деце, али је смртност била велика. Тежак живот, сиромаштво и глад, узимали су свој данак. Не треба ићи тако далеко у прошлост. Само сто година уназад, спремао се татин деда Станиша, са својим братом Бошком и братичином Фимијом, на пут, преко воде. Преко седам мора и седам гора, ако буде требало, да пронађу храну за гладна уста, која ће их са неизвесношћу чекати. Кренули су, уздајући се у људско милосрђе, јер су и сами били милосрдни, спремни да поделе са изгладнелим сиромахом задњу кору хлеба. Кренули су у прошњу. Ходали по камењару, врелом од сунца, у подераној обући, кроз коју је трње парало кожу. Онда су дошли до велике воде у Поповом пољу. Загазили у воду, држећи се за руке и дозивајући, док их је она, једно по једно, одвлачила у своје дубине. Нису се никад вратили кући. А било је то само сто година уназад. Кажу, људски век ће се продужити. Биће пронађени лекови за све болести, замена за органе тела, који изгубе своју функцију, и сто година трајаће један сасвим обичан живот. А шта се све десило у задњих сто година, откада се мој прадеда утопио, у потрази за шаком брашна. Оставио је за собом жену и децу, који су га узалуд чекали, док до њих нису стигли гласови о несрећи. А глас о несрећи брзо је путовао херцеговачким брдима. Једино што је на кратко ослобађало сурове стварности и доносило утеху, биле су јуначке песме, које су 13
Сцена Црњански
Број 38
гуслари, уз једнолични звук, назалним гласом певали, подсећајући на велике подвиге и јуначка дела, због којих вреди живети. И за које вреди умрети. Казивао је напамет мој тата стихове народних песама, на прелима, док су га без даха слушали, са сузама у очима. Док је за тренутак, онај тежак камен, који је притискао срце, нестајао. Онај камен, отежао од нагомилане неправде и патње, због несреће, која их је завијала у црно. Веровао је мој отац у правду, када је узео пушку у руке, да се избори за бољи свет, у коме неће бити глади. Да се избори за свој живот, за опстанак у време, када је један од јахача апокалипсе узимао свој данак. После тога, дошло је време изобиља. Време слоге, братства и јединства. Тата је носио војнички шињел и официрску шапку. Наступало је време подела. На дошљаке и староседеоце, на сељаке и грађане на малограђане и авангарду, на милитаристе и пацифисте, на космополите и националисте, на победнике и осветнике. На децу цвећа и децу улице, на замагљену прошлост и светлу будућност. Ону, коју је мој отац пожелео да ми поклони, као кору насушног хлеба, због које се његов деда утопио у дубинама хладне, равнодушне воде. А ја сам ношена таласима рокенрола, који је све те различитости именовао, откривајући нам језик, као моћну алатку за исказивање идеја и могућност повезивања са другима, живела један другачији сан, у коме више за мог тату није било места. Тата, који је растао на епским народним песмама, није разумео поетику модерног говора, који је хтео да оголи стварност и открије суштину, за којом смо трагали, следећи музичке идоле, који су нам нудили свет ослобођен бесмислених правила. Остао је сам и напуштен, док је његов шињел стајао у ормару, а ја читала Маркесов роман „Пуковнику нема ко да пише“.
14
Сцена Црњански
Број 38
Стоји у ормару тај маслинасто зелени шињел, са фалтом позади, обрубљеном црвеном чојом. Понекад, у ноћи пуног месеца, док сви спавају, он излази из ормара и плеше уз музику невидљивог војног оркестра, који овај пут свира валцер. Плеше маслинасто зелени шињел, врти се у круг, тако да се фалта отвара и шири, а златна дугмад светлуцају у полумраку собе обасјане месечином. Онда се заустави испред мене, уз наклон, као да ме моли за плес, док му се рукав пружа према мени и ја прихватам. Вртим се у круг и плешем у наручју шињела и знам: то је онај плес, који никада нисам одиграла, то је онај дуг, који нисам успела да вратим, јер је одувек било лакше узимати, него поклањати.
Ауторка: Мирјана Новокмет
15
Сцена Црњански
Број 38
Златибор Радовановић ХОДОЧАШЋЕ МОЈЕ Јутро је било сунчано и топло што нас је посебно радовало, јер је претходни дан бар овако изјутра деловао облачно и суморно. Наша туристичка група управо је пристигла на зборно место мало већег пристаништа где су пристајали трајакти, мањи бродови и чамци различитих величина. Нисмо дуго чекали јер је наш бродић управо пристигао. Прво пријатно изненађење било је изузетна љубазност особља, капетана, и њихово добро познавање српског језика. Док мала барка пресеца плаве таласе Јонског мора пловећи тихо ка острву Виду, пред очима ми пролазе слике напаћене српске војске која изнурена и болесна стиже на острво Крф. Размештена по више градова и већих насеља овог од једних најзеленијих и најлепших острва државе Грчке. Колико је, православна вера јака. Поштена, хумана за сваког тежака. Вековна пријатељства, Грка и Срба, Богу су драга. И светом Христу милa и блага Братску љубав су пружили нама, Као рођени свом роду. Нашем у избеглиштву, Српскоме народу. На неких стотинак метара од обале бродић је стао. Стари капетан скинуо је капу са главе, и руком направио полу круг по мору, све до пучине плаве.
16
Сцена Црњански
Број 38
Овде су ваши хероји који су отишли у легенду, ово је та чувена Плава гробница. Минути ћутње и тишине, ни мотор није радио, само су благи таласи запљускивали малу барку. Ту на дну не тако дубоком. Кажу да још увек почивају скелети наших, предака, мужева, дедова браће синова. Море пенуша, па се чини као да неко под водом дише, јер се балончићи пуни ваздуха непрестално помаљају из плаве дубине и пуцају на површини воде, а она и даље у благим таласима запљускује наше пловило стварајући шумове неразумљивом људском говору који се чује са неке велике даљине. Призор делује нестварно а осећања и емоције су на врхунцу док представници наше групе полажу венац на прве пристигле таласе, благо и нежно иако су нам водичи рекли да га можемо бацити далеко у море. „Не то никако!“ Као да ће пљесак природног цвећа у узбуркане таласе воде узнемирити и пробудити уснуле душе српских војника и ратника, који су успели да пређу Албанију али у то време довољно лека тифусу није било. Певали су док су умирали, бар тако су преживели причали. Свакоме од њих последње речи биле су упућене својим најмилијима. Жени, деци, браћи, сестрама, кући, авлији, и својој драгој Србији. Годинама сам маштао и чезнуо, на једно овакво ходочашће моје. Моме српском роду, које у мени буди понос, и моме народу.
17
Сцена Црњански
Број 38
Још смо у некој тишини , коју једино прекида сирена из даљине тек пристиглог трајакта који упловљава у луку града Крфа. Капетан пали мотор и наш бродић наставља свој пут пресецајући поново морске таласе, остављајући за собом узак траг по води који се све више шири и полако губи у даљини плавога мора. После краћег времена приспео је у једну увалу која представља и чини малу луку. Као по договору врло дисциплиновано и у тишини искрцавамо се на острво Видо. Док нам неколико галебова кружи изнад главе. Испуштајући крике своје, прође ми мисао једна. Да су то можда изасланици, наших ратника који су дошли. Да нас поздраве, са ове пучине плаве. То малено острво пуно зеленила, високих борова, и осталог разноврсног медитеранског растиња, највеће је стратиште српског народа. Одмах ту у близини застали смо крај споменика са чије је десне стране вијорила српска а са леве грчка застава. На споменику је писало: Са овог места превожени су 1916. године мртви српски ратници у плаву гробницу. Вечна слава нашим прецима – мученицима за слободу. Вечна хвала племенитом грчком народу. Спомен поставише грађани Крушевца. Србија у знак захвалности братском крфском народу. Поводом осамдесете годишњице опоравка српске војске, на Крфу од 1916. године. И десетогодишњице братимљења Крфа и Крушевца 1996. године. Спомен подигнут маја 1996. године.
18
Сцена Црњански
Број 38
По узаној али лепо уређеној стази кренули смо даље према једној узвишици, и већ из даљине угледали зграду маузолеја. Иако је водич желео са нама једну групну фотографију испред ове монументалне грађевине, једва сам чекао када ћу ући у њу. Ту одмах преко пута улазних врата налазио се дискретни иконостас са иконама, постољем за свеће и књигом утисака. Лево и десно пружао се ходник где су са његове обе стране постављене бело мермерне плоче од пода па све до таванице са подацима умрлих српских војника. Острво Видо је тада управо и служило у сврхе да се оболели српски војници од тифуса изолују од оних здравих. Мали број је успео да се излечи а њих 1232 је умрло. Њихови лешеви полагани су у море у заједничку плаву гробницу. Гробница хладна и плава. У којој српска душа спава. Јунака наших велики хор, било их је пуно, читав један строј. Ма какав строј, мали је то број. Без икаквог реда и рада. Умрла је овде, једна цела бригада. 1232. бројка је права, српских бораца и ратника . Чија душа и сада, у плавој гробници вечно спава. Нестрпљиво сам читао имена на слово (Ј) и овде на левој страни ходника нисам успео да пронађем. Чим сам прешао на десну страну мој поглед се као магнетски приковао за плочу 896 на којој је писало: Јован Радовановић редов дринске дивизије Бели поток под Авалом. 19
Сцена Црњански
Број 38
Да то је то, што сам нестрпљиво тражио, плочу са именом мог прадеде Јове. Сузе су ми навирале на очи и ма колико да сам се трудио мој бол у души претворио се у јецај. Нисам се обазирао на присутне, Осећај првржености и љубави према том парчету углачаног белог мермера покренули су у мени велики број измешаних емоција, од оних тужних и жалосних до оних узвишених, гордих и поносних. У мислима сам са прадедом разговарао, не знам ни сам како је то могуће, али између њега и мене једноставо су текле телепатске мисли. Пуно тога ми је рекао, а ја дао обећање да ће све тако бити како ми је поручио. Још увек уплакан, полако сам се подигао на прсте ногу и целивао хладну плочу, успут је шаком десне руке више пута нежно миловао. Када сам се мало прибрао и постао свестан окружења око себе у књизи утисака сам записао: Драги мој прадеда Јово Радовановићу редове дринске дивизије. Овде пред твојом плочом број 896, иако сам тужан и жалостан, осећао сам и највећи понос у досадашњем свом животу. Нека ти је вечна слава и Бог опрости све грехе, а твојој души подари царство небеско. Твоји потомци су поносни на тебе и нису те изневерили. Јер смо твој син мој деда Александар, унук Предраг мој отац, и ја твој праунук Златибор, постали вредни, поштени и часни људи!
20
Сцена Црњански
Број 38
Срећко Алексић KРАЈ ЈЕДНОГ ЛЕТА Одморио сам се од многих, телефон ми не звони често, не размишљам више ништа. Глупо је бити ћутљив, али видим да ме окружују разни (пацијенти) који ни себи, не мисле добро. Пијем кафу на тераси и сви виде да сам код куће. Kомшилук радознао воли све, онако краичком ока да испрати. Нешто сам ново писао, песме које иду на такмичење. Сунце ме бескрајно освежава, зрацима размазује боју по мојој новој слици “ Kрај једног лета”. Недовршена слика, коју морам ускоро да осмислим новом идејом. Нисам ништа обећао Нори, али она мора да носи у Даблин код оца. Живи у једном мањем градићу 70-так километара од Даблина. Ирска је врло интересантна земља, имам намеру да отпутујем једном, као и за Њу Јорк. То је све, преко Атланског океана. Распитао сам се за карту, букирање, али џабе. Овде код нас све је нестабилно, под контролом и сумљивог порекла. Нацртао сам Аду и њену плажу са ситним каменом и језером. Недостаје ми детаљ воде и одсјај плаветног неба. Имам времена да о томе опуштено размишљам. Време ми је на претек. Морам да средим стан од креативног хаоса, и нереда по собама. Цвеће сам залио устајалом водом и обрисао лишће, а бршљени радознало се повијају према сунчевим зрацима. Морао бих да одем на плажу, да сакупим мало позитивне енергије. Правим неку макробиотичку храну пуну витамина. Цедим шаргарепу у блендеру, желим да имам наранџасти сок пун витамина. Треба ми мало сунчане енергије за боље расположење. Поруке ми стално стижу на мобилном телефону. Не читам их, нити одговарам. Пустио сам Бетовена, он најбоље зна шта треба у овом тренутку, месечева симфонија у де-молу. Нисам тачно 21
Сцена Црњански
Број 38
запамтио партитуду из његових нотних свесака. Пакујем се брзином ветра и одлазим. Ада ми мирише на море, колоне људи радознало позирају на врелом асфалту. Ставио сам наочаре и шешир, пијем сок и медитирам у свом свету Оскара Вајлда. Не знам шта причам стварно? Роман ми стоји не завршен, и безброј обећања које сам дао уреднику Лагуне и Дерете. После се напрасно извињавам и лажем, шта даље писати. Ставио сам лежаљку на сунце. Свуко се у једном потезу и глумим лудило. Препознају ме неки људи, правим се важан, трпим своје зло дубоко сакривено у мени. Појео сам слаткише, вода ми прија и пливам. Иза неких топола врана се прикрада. Долази до лежаљке и узима умотан папир од грисина, ту ми стоји и ручни сат, поклон од оца. Страх ми провлачи зебњу, лето ме напрасно збуњује. Мирно прихватам игру лопова, излазим из воде и бришем се. Врана једе грицкалице, узимам оловку и скицирам минијатуру. То је тај детаљ из природе. То је порука онога ко ме прати цео живот. Инспирација помешана са илустрацијом за Норину слику.Сада је стварно крај. Препуштам се машти и уживам. Ирска је далеко од мене, али ми црна врана доноси срећу. У једном врелом дану на плажи судбине. Гроздове љубави сваки уметник плаћа својом инспирацијом. Она се појављује у сваком тренутку. Само је треба читати кроз своје сопствене мисли, кичицом пера у мастилу крви. Прича је овим догађајем завршена, то је и била поента свега.А ја сам се на плажи све време купао наг, без осећаја да други људи постоје.То је приметила и црна врана, зато ми је одузела минутажу у свему. Хвала јој, други пут ћу јој купити нешто лепше, да ми прича буде оригиналнија. Већ сам је осликао у својој новој књизи и минијатури. Слика ће бити перфект одрађена.
22
Сцена Црњански
Број 38
Марија Стојиљковић Марстој ОДЛОМАK ИЗ ТРИЛОГИЈЕ БИЛА ЈЕ НОЋ ПРВО ПОГЛАВЉЕ 2010
У ОРДИНАЦИЈИ БРОЈ ДВА (НАСТАВАK) Докторе, помозите. Ћерка ми опет има напад. Могла се убити. Долазимо изУргентног… Где је она? Уведите је. Тада је у просторију ушла млада згодна девојка, дуге црне косе, префињеног изгледа. Била је под седативима и са белим повезом на глави. Доктор је руком показао мајци и ћерци да обе седну на две дрвене столице испред његовог стола. Учиниле су тако. Девојка није проговарала. Гледала је кроз прозор. Била је видно исцрпљена. Шта се десило? Kако је изгледао напад? Ви сте Сања Стојановић? Ја ћу да објасним. – умешала се мајка, стављајући руку на ћеркино раме. Шесто чуло ми је говорило да се раније вратим са посла кући. Супруг ми је био на службеном путовању. Жена која је чистила кућу завршила је раније са послом. Сања је била у свом сликарском атељеу. Он је у поткровљу наше огромне куће. Знате, докторе, Сања много воли да слика. Др Марјановић је мајци поново руком показао да се заустави и пусти своју ћерку да сама исприча све. Али мајка доктора није желела да слуша. Наставила је даље по свом. Kада сам стигла кући, чула сам је како виче. Иди од мене. Иди од мене. Стално је то понављала. Попела сам се брзо до атељеа. Kада сам отворила врата, имала сам шта 23
Сцена Црњански
Број 38
да видим. Сања је бесно ударала главом о зид. На време сам стигла да је зауставим. Гурала ме је од себе, крв јој је цурила из носа, на челу је имала рану, а на зиду је био крвав траг. Штафелај је лежао на поду. Боје су свуда биле разасуте. Брзо сам је извела одатле. Довела сам је до купатила, нашла таблете. По броју, схватила сам да је престала да их пије. Рекла је да јој је било добро, па је на таблете заборавила. Сада је напад био јачи. Kазала ми је да јој је поново долазила мртва сестра. Само је изронила из зида. Сања је затворила очи, понављајући да то није реалност, да авет не постоји. Онда је чула оптужујући сестрин глас. Ти си крива за моју смрт. Ти си крива за моју смрт… Нисам крива, правдала се Сања, запушивши уши да утвару, не само не види, него и не чује. Али, сестрин крик је био незаустављив, као да је долазио из сањине утробе… убила си ме, убила си ме. Сања је тада отворила очи. Утвара се померила ка зиду, скоро стопивши се са њим. Сања је полетела ка њој не би ли је отерала… Викала јој је… иди од мене… иди од мене. Ти не постојиш. Ти си болест. Ова јој се уносила у лице, чак је пљунула. Ти си најгори убица, понављала јој је утвара. Онда је Сања, слуђена тиме затворила очи, запушила уши и кренула да јако удара главом о зид. Тада, вођена Божијом руком, стигла сам и спречила је да се убије. Позвала сам одмах Хитну помоћ. Одвезли су нас до Ургентног центра на снимање главе. Чим смо обавили све потребне прегледе упутили су нас на вашу Kлинику. Мислим да би боље било да нам Сања сама каже шта се тачно догодило? Девојка је и даље посматрала дрвеће кроз тешке шипке виолинског кључа. Сања – тихо је позвала забринута мајка. Психијатар је нетремице посматрао те црне изгубљене очи. Мама је све рекла. Опет се поновило. Дошла је утвара и напала ме. Нисам узимала лекове. Уморна сам. Хоћу да спавам. 24
Сцена Црњански
Број 38
Било би боље да неко време останеш код нас на Kлиници. Морамо да те пратимо. У реду. Сада ће да дође неко да ти помогне око смештаја. Сестра Бранка се брзо појавила. Била је то ниска жена, црне кратке косе, са већим младежом на десном образу и нападним црвеним кармином на надуваним уснама. Ајмо дете, запевала је она... Сања је пошла за њом остављајући мајку насамо са доктором. Видим из историје болести да је она дуго код др Војина Живановића. Она сада има 25, зар не? Дуго се боримо са шизофренијом. Губимо наду. У породици нико ту болест нема. За Синишу, њеног оца и мог бившег супруга, не знам. Оставио нас је, док сам била трудна. Очух Драган је просто обожава. Он има дете из првога брака, ћерку Гордану, која је Сању без проблема прихватила. Хоћу да кажем, нема разлога… Драгана сам упознала неколико месеци после порођаја. У то време, њега је прва супруга оставила. Он је био сам са Горданом, ја сама са Сањом. Нашли смо се. Сања и Гордана су као праве сестре. Баш се воле. Ма каква мртва сестра… Није ми јасно. Ту мајка као да се присетила нечег потиснутог. Замислила се, па рекла: Мада… ја сам изгубила једно дете на порођају са Сањом. Она је близнакиња. Молим? Сања је близнакиња. Па зашто ми то одмах нисте рекли? То је прави траг. Она осећа одсуство своје сестре близнакиње. Али она не зна за њу. Да ли сте нешто причали, а да је Сања случајно чула? Нико за то не зна, осим Драгана… А кад је била мала? Да ли сте је окривљавали за нешто? Ма шта причате. Живела је под стакленим звоном. 25
Сцена Црњански
Број 38
Тако се уништава самопоуздање. Треба јој укључење у живот, а не осама. Пустили смо је да слика. Одлична је у томе. Завршила је Академију. За друге ствари није. Склања се од људи. Ретко излази. Мислим… то јој се дешава у последње време. Раније се више дружила. Има другарицу Kристину и друга Милоша.. ….Чини ми се да у њој пропада све, осим њеног талента за сликање… Он се увећава… Професори су одушевљени… Kажу, она је чудо. Добија похвале. Kажу, вансеријски таленат. Рекла бих… попут Ван Гога. Др Марјановић је све време био озбиљан. Очима јој је ставио до знања да се не слаже са њом. Душанки је нестао слабашни осмех с лица. Смркла се. Шалила сам се… неумесна и неслана шала… Kамо среће да нема никакав таленат, а да је здрава. Откуд њој шизофренија? Да ли уопште она има то? Ван Гог је био генијални сликар, али болестан човек. Покушавамо да схватимо разлоге за појаву ове болести. Лекови нису довољни. Помаже психотерапија, али не увек. Треба пара за лечење, али шта ћете? Нисмо сви исти, ни по питању васпитања деце, ни по питању вере и политике, а камоли када је у питању психа. Доктор је устао са столице и пришао прозору. Додирнуо је стакло руком, па се окренуо ка Душанки, дошао до стола, наслонио се и наставио… Психа је чудо. Мислимо да знамо много о свим тим психичким поремећајима, али не знамо ми ништа. Знам да ништа не знам, како је то Сократ говорио, али не онај који овде повремено свраћа. …Али, пустимо то. Kупите ствари које ће Сањи требати за останак на Kлиници, најмање две недеље. Преписаћу јој нови лек. Др Војин Живановић је на службеном путу. Враћа се за недељу дана. Толико, а сада позовите следећег пацијента…
26
Сцена Црњански
Број 38
Вера Павловић ФАРМЕРКЕ, КОЈЕ СУ ПРИВЛАЧИЛЕ ПСЕ Било је то у време кад сам била раздвојена од човека, који јесте моја једина права љубав и који је својом појавом променио мој живот. Тада сам била студенткиња, дуге, дискретне црвене косе, млада и витка. Обично сам носила фармерке и белу бундицу. Ноћи сам често проводила у шетњи ноћу Београдом. Шетала сам се, тражећи и налазећи их, улицама које су имале дрвореде. Имала сам осећај да Београд ноћу припада само мени. Улице, којима сам се шетала биле су потпуно пусте. Сви су спавали, само је лишће шумело и гране се благо повијале под лаким ноћним ветром. Понегде је усамљен светлео неки прозор и увек бих погледом поздрављала ту усамљену златну светлост, која је вероватно у себи крила неког сличног мени, неког ко није спавао те ноћи. За своја ноћна крстарења градом увек сам облачила фармерке, да бих могла да трчим и побегнем, ако то буде потребно, и моју омиљену белу бундицу. Моје ноћне шетње су трајале скоро годину дана, када сам приметила да једне фармерке привлаче псе. Имала сам три четири пара фармерки, које сам носила како дохватим, али те су биле посебне: Привлачиле су псе. Када бих носила те фармерке, при повратку са мојих шетњи по Београду, док сам се спуштала лагано улицом Риге од Фере, из попречних улица, којих ту има пет шест одједном би почели да тихо излазе пси. Били су тихи. Кад би се спустила до Душанове улице пратила би ме гомила различитих паса, начуљених ушију, нису ме нападали, ни приближили ближе од три четири метра, само су ме пратили. То се поновило четири пет пута плашила ме је та гомила, која се тако тихо стварала и пратила ме до куће. Било је то страшно необично. Не знам да ли сам вам дочарала ту ноћ, те ноћи у 27
Сцена Црњански
Број 38
улици Риге од Фере, кад ме је пратила та гомила паса, који као да су долазили и стварали се ниоткуд. Млади људи имају смисла за истовремено и прави и неуобичајени приступ стварима. Схватила сам да је то због фармерки, оних које су биле посебне, не знам по чему и не знам зашто. Бацала сам се на те зачаране фармерке, прала их бар пет пута у машини и пеглала до изнемоглости и суве и потпуно мокре. Међутим, није помогло: Те фармерке су и даље привлачиле псе, кад год бих их носила у мојим ноћним шетњама, уредно се појављивала гомила паса, као да их окупља невидиљива звиждаљка. Пошто сам као млад човек била склона једноставним животним решењима, ја сам те фармерке лепо ставила у орман и заборавила на целу ствар. Међутим, данас, понекад се питам кад мислим о томе: Зашто су те фармерке привлачиле псе? Међутим, данас, кад мислим о томе, док мој драги тихо спава поред мене, ја се понекад питам: Зашто су те фармерке привлачила псе? ЦРНИ ЈАГУАР Прича о неукротивости Мој отац је заменио стан за већи и ми из центра Београда дођосмо на Дорћол. Била сам девојчица и мој први сусрет са Дорћолом, био је осећај да је нека тамна сенка пала на мој живот, што се касније и потврдило. Тада смо становали близу Зоолошког врта и ноћу се чула рика лавова. То ми је било ван памети, та ноћна рика лавова, а није ни дању било много боље, у та времена, кад живех на Дорћолу. Често сам ишла у зоолошки врт. Нисам се бојала, само сам размишљала гледајући трошне решетке изједене годинама. Гледала сам сову у очи, лавове, псе, вукове, тигрове, срне, зебре. 28
Сцена Црњански
Број 38
И онда стигао је у зоолошки врт црни јагуар. Био је у једином сигурном кавезу, блиставо црн и гибак до невероватног. Кад сам га погледала у очи схватих: неукротив је. И био је. Тако се кретао, тако је мислио. Нису га занимале ни блиставе челичне решетке, ни људи, ни храна. Само је једна мисао била у очима и глави црног јагуара: слобода. Само о томе је мислио. Тако је јако зрачила из њега жеља за животом, да се мало ко усуђивао да застане поред његовог кавеза. Чак ни ја, чиста духом и телом, нисам могла дуго да издржим зелену ватру која је зрачила из његових очију. Он је милио само о слободи. Видела сам га два-три пута и увек је био исти: неукротивост… Често сам мислила о њему, и онда једнога дана прочитах у Политици: црни јагуар убијен у бекству из зоолошког врта. Знала сам, знала сам то. Нису га могли укротити ни уништити сан о слободи челичним шипкама и кад је побегао, убили су га. Често мислим о црном јагуару. Разумем га. И ја сањам, сањам о слободи. Данас ја имам живот иза себе. Људска је прошлости понекад невољно дете, које свуда са собом водите руку под руку. Кад бисте ме срели на улици, рекли бисте: обична жена. Али, ја имам свој сан, сан о слободи. Ћутим и о томе никад не говорим ником, али тај сан, тај сан о слободи, коју ћу досегнути једнога дана, то сам ја. Посвећено Иви и Маши ИГРАЧКЕ ПО КОЈЕ НИКАДА НИКО НЕЋЕ ДОЋИ Постоје разне врсте мракова. Постоји црни мрак у свежем ваздуху, мрак са лаганим ветром од кога шушти невидљива бела завеса. Постоји топли мрак, иза белих врата, у новоградњи на Новом Београду, топли мрак који је осетила,
29
Сцена Црњански
Број 38
пруживши руке (шаке су јој биле као мале беле птице), иза којих је спавала породица њене прве љувави (и он). Постоји топли густи мрак у коме се виде звезде и светло на крају тунела. Није тунел, него густи, тамно-плави мрак, са златно жутим звездама, разбацаним уоколо. Постоји мрак осветљен неонским светиљкама и гране платана, које, богате зеленим јаким лишћем, куцкају у прозорска стакла и као да говоре: Ту сам, пријатељи, ниси сама. Постојао је мрак у Душановој улици у Београду са платанима, једне ноћи када је рекла себи: ја не могу више. Тада, мрак је почео да бледи, стварност око ње је почела да бледи, и почела је да се диже не знајући куда иде и шта тражи. Није хтела више ту да буде. Тај мрак кроз који је ишла, није био ни опасан ни хладан. Шта се тада десило то је нешто о чему никада није причала. Преживала је и одселила се у једну улицу близу моста „Газела“. Живела је сама, чудно се понашала. Поред осталог, после њене смрти, која је изгледа била блага, имала је смирен израз на лицу кад су је нашли), у стану је било дечијих играчака: један огромни крпени слон, једна крпена звезда, (кад би је притиснули по средину чула би се пријатна музика), један мали меца са црним панталоницама и сребрнастим шљокицама мало распараног стомака, и тако даље. Деце није имала. Коме ли су биле намењене те играчке и ко никада није дошао по своје? Златни месец је осветљавао небо. Око њега је била блистава бела аура. Говори се, кад је месец такав да ће сутра бити леп дан.
30
Сцена Црњански
Број 38
Мирослава Ђушић Недељковић РИНГИШПИЛ Размишљам нешто ових дана, која би дефиниција највише одговарала, када бих њом хтела да објасним „живот“. После низ комбинација, које су ми се мотале по глави и око ње, закључила сам да се „живот“ најбоље објашњава речју или справом, која се зове „рингишпил“. Опевао то и панонски морнар, у једној од својих песама, и не само он... Да „три тачке“ су примерене, јер ће вероватно још неко пожелети да о „животу“ пева, као „рингишпилу. Просечно певам, може се чак рећи да уопште не певам, па је онда боље да пишем. Ево како ја то видим и због чега се „живот“ пореди баш с тим шареним вртуљком, који може у секунди да нас подигне и спусти, а ако се не држимо добро, може и да нас баци. У последње време активиран је серијски програм. Волим да гледам серије. Проберем наравно од понуђеног, и гледам шта ми се највише свиђа. Има међутим ту нешто што почиње да ми смета, а има везе са „рингишпилом“. Од рецимо десет серија, ја изаберем пет. Све је нормално и добро уклопљено, не преклапају се, а ако се то и деси, има интернет опција, или репризни термин. Оно што ипак не разунем, је, што ми се некад чини да гледам једну исту серију, јер се глумци понављају. Врте се у круг, баш као на „рингишпилу“. То је јако незгодно, јер у неком тренутку и сама почињем да се вртим, или ми се врти у глави, не могу да похватам, да ли је Пера ту лош, или је добар, као у претходној серији, или Жика има љубавницу, а заправо је веран до даске својој Перси, која очијука са комшијом преко плота у будућој серији. Оно што је интересантно и што се такође врти, је да је то тако не само у серијалима, већ и у филмској индустрији, позоришту. Некад чак имам утисак, да глумци у паузи трче 31
Сцена Црњански
Број 38
у друго позориште, па се опет врате, по потреби. Тако је то и у књижевности. Уколико је неко добио награду за неки роман, или збирку прича, или поезију, онда је сваке или бар сваке друге године, поновни добитник. Не кажем, можда је то заиста заслужено, не кажем ни да сам све добитнике награда прочитала, али оне које јесам, код већине је само први пут награда била заслужена. Ништа ја ружно не мислим, нити је то био циљ мог писања, али мислим, како би заиста био ред, да они који додељују награде, који бирају, чије ће дело да објаве, треба да прочитају све, пре него га „овере“ својим потписом или дизањем два прста. Може мислити, ко шта хоће, али сам сигурна, да пола дела није прочитано, ни пола тога одгледано, а дигнута су та фамозна „два прста“, а награде само пљуште, ничу, боље речено, ко печурке. „Рингишпил“ се окреће, неки ни не стигну да се попну на њега, а ја, ја најаискреније обожавам да се возим, оним великим, вашарским вртуљком, али правим. Не бих да се нађем на овом, који је у овој причи „јазавац пред судом“, а панонски морнар је и њега опевао... И све по закону, ту су параграфи, а ред је ред... Биће наравно и даље свега овога, биће писања и одбијања, а да не знају ни шта су одбили, јер ред је ред, а власт је власт. Иначе увек купујем дуплу вожњу, на правом вашарском рингишпилу, ту нема лажи, нема преваре и увек се нови врте, ако немају пара за више вожњи. Живот заиста јесте „рингишпил“, диже нас и спушта, а ко се најчвршће држи остаје дуго у игри.
32
Сцена Црњански
Број 38
Братислав Тодоровић МАЛО ПОДСЕЋАЊЕ О ПРОЛАЗНОСТИ „Ми мењамо дан за ноћ, ми мењамо ноћ за дан“… речи су Милана Младеновића из култног ЕКВ-а, а ми смо то обилато спроводили у праксу. Био је то наш ритам живота, младости, дрскости, потребе за неким новим доказивањем. Удисали бих смо ваздух вечери у своја плућа, који је отварао нове изазове верујућег оптимизма. Жеља и енергија, стварали су синергију наше младости са тренутним потребама. Потреба за добрим проводом био је услов над условима, а Лесковац тог времена пружао је то, мада тога нисмо тада били свесни. Увек нам је нешто хвалило, ваљда оно више од игре. Упијали смо мирис града који нас је касније носио где год бих смо одлазили, носећи успомене у нашим главама, као трајни гнетски код. Кренули бих смо у ноћни излазак у град или чаршију како смо називали центар града, а да нисмо знали ни где ћемо отићи, проћи, свратити, а где заглавити. Ово је прича – хроника о лесковачким кафићима, дискотекама из моје и не само моје младости. Имајући дуг стаж на лесковачкој штрафти, до мог одласка са ње у тридесетпетој години живота, говори да сам се свега и свашта нагледао и наслушао. Зато ћу се осврнути на рану младост од живота у СФРЈ па до распада земље и неколико година након. Нисмо били свесни да смо тада имали и могли, а кукали за још, јер нам је увек нешто хвалило, неки динар више, мало среће, храбрости, пожртвовања, А како је било? Пошли бих смо преко моста на Ветерници до кафе „Сквер“, пелцовали га, а онда банули у „Пиколо“, да нас виде да смо стигли. Супштали се стрмом улицом поред Ватрогасног дома до кафића „Кет“ и „Љубичанственог“, да се пронађе друштво што је пристизало из других делова града. Онда онако чопоративно до „Ла миража“ и „Студија“, нешто ниже. Ко је био вољан он оде до „Јастрепца“ 33
Сцена Црњански
Број 38
кафане, где ми обично нисмо залазили због различитих музичких укуса. Када поноћ одсвира на сату, јер мобилни тада нису постојали да бих се договарали, него што се преко фиксног телефона договорило то је то, нема врдања. Знало се где је окупљање, испред „Студија“, а онда се кретало у провод. Као крдо, маса се кретала ка широкој чаршији у рупу, тј. трговачки центар укопан са тргом и фонтаном на средини. Кружили би смо око фонтане поред баште кафића, да се одпочне са шацовањем девојака у „Киви-ју“, „Тифани-ју“, изнад код „Доре“ на пиво са београдском студентаријом. Још по неки кафић у близини правио је уточиште као „Сан Марко“, „Катарза“, или позоришни бифе Лесковачког позоришта за отменије друштво и прилике. Ко буде успешан у кибицовању и ухвати девојку, тај срећник обично бих се одвајао и одлазили код „Нанета“; „Шуматовац“ код сајма, или „Шервудску шуму“, на живу свирку. Онај ко је неуспешан, а таквих је на жалост било у већини, потрагу за цуром настављају у улици краља Петра у „Двојци“, „Амадеусу“ или „Бонапарти“. Када успешни потврде везу, лепше половине изводе на вечеру у „Цап Цап“, „Ребеку“ или негде даље. Они пак, који хоће да лече тугу оду у „Блек“, „Кућу“, „Авлију“, „Пепија“, „Акваријус“, „Винус“. Било је то време кад ниси знао где си пошао, ни где ћеш да завршиш. Дуге су то биле ноћи без сна. Зором бих нас испраћали џукци луталице, (ово луталице ми је нешто познато), и по који петао залутао још увек у неком дворишту. Зором би купили бурек или хлеб код „Динета“, „Чарлија“, „Дубочице“ и многим другим пекарама на путу до куће. Сваки дан или викенд, мењала бих се локација изласка. Недељом смо се налазили у „Луни“, да резимирамо седмицу за нама, а завршавали у „Лув“. Они романтичарски настројени одлазили у „КМК“, а ми на билијар у „Цара Душана“. Ако си желео да распеваш грло ишло се у „Пикасо“ на кариоке, певање уз музику до раних јутарњих сати. Или можда у комшилуку у башти радија 016. 34
Сцена Црњански
Број 38
Нисам био од оних, па и моје многобројно друштво, који смо ишли у кафане. То смо препуштали старијима од нас, а и пара нисмо толико имали за кафане. Они су нас посматрали из башта хотела „Београд“ и „Дубочица“ као и из ресторана „Козара“, као да смо хорде варвара. Искористићу прилику само да их поменем: „Радан“, „Златно буре“, „Кондир“, „Гуштер“, „Мадера“, „Девет Југовића“ на Хисару и многе друге које су избледеле из мог сећања. Не знам где данашњи клинци излазе, али чињеница је да је број кафића и кафана десеткован, рачунајући и новоотворене. Нека ово мало сведочанство подсети на неко ипак лепо време наше младости, када се дисало пуним плућима и гледало у очи, а не у екран мобилног телефона. Када се држало за руке и освајале клупе по парковима, као да нам је последње на свету. Када се љубило у тами дрвореда у Партизанској улици, где свако дрво је било неми сведок нечијих дамара, залога среће за нека архивирана сећања. Када су странци којим случајем долазили у град Лесковац, на провод, пропутовање или на неколико сајмова годишње, град је одисао светски у мешавини страних језика, модних ревија, концерата. Да не помињем „Роштиљијаду“ која је доводила у град пуно света, док бих се ми склањали на мала и тиха места да попијемо које пиво на миру. Једно од њих било је и студентски ресторан „Младост“ или клуб „Индекс“, зависно с које стране долазите, или посластичарница „Вардар“ у близини. Да не заборавим дискотеку „Малборо“ једну од осам у бившој Југославији коју су имали само сајамски градови. Где се сакупљала музичка елита бивше Југе. На свирке се долазило са свих страна, регистарске таблице су то најбоље говориле. Ту је и чувено лесковачко излетиште „Пашина чесма“, са тамошњим рестораном. Можда сам неко место сусрета, кафић, дискотеку или кафану, изоставио ненамерно, јер ни мој мозак није као из тог времена. Мој хроничарски опус је ипак успео да сачува и за тренутак 35
Сцена Црњански
Број 38
врати оне дивне тренутке једне младости, једног спокоја који с ове дистанце изгледа чаробно. Могу са сигурношћу рећи, безбрижних година наше младости. Не замерите ако сам некога изоставио. Надам се да ће неки нови хроничар записати садашњу причу о граду на Ветерници, па да је упореди са овом скромном. Мислим да знам одговор, а Ви? 21.06.2018. Земун БРЕСТОВАЧКИ ОРФЕЈ посвећено Миши Цветановићу Био један човек миран и стрпљив, кога је време слушало. Мерио је време својим уметничким и професионалним радом. Давао несебично себе, не штедећи ни руке, ни главу, а ни душу. Био је необична појава у сувише обичном времену и окружењу. Мукотрпно и зналачки, уређивао га по својим мерилима. Стрпљив као вечност, његове златне руке, вешто су израђивале бродове и крстове у флашама и још много тога. Говорио је да тако лечи живце, ја у то нисам веровао. Одмерен и тих носио је живот, а касније и болест, на својим плећима, тихо и ненаметљиво. Деца у школи, у којој је предавао српски језик и књижевност, волела су слушати његове занимљиве беседе, као и ја, док бих чекао да заврши час, а онда пођемо на састанак у Књижевни клуб. Писао је песме и приче, највише оне инспирисане обичним народом, својих сељака, Све му је ишло од руке, али и из главе. Знао је тајну живота, искуством потврђену. Био је добар човек, рекли би његови сељаци, али несхваћен, додао бих ја, полазницима дечје песничке радионице коју је с успехом годинама водио. Наша књижевна дружења изродила су пријатељство и велико поштовање. Много ми је помогао на почетку моје књижевне каријере, као искусни ментор, својим саветима и подршком. Дугујем захвалност том великом еуридити, Брестовачком орфеју.
36
Сцена Црњански
Број 38
А онда, путеви су нам се разишли. Он је отишао у пензију и повукао у своје вољено село. Ја сам се отиснуо на дуг пут и одселио. Нисмо се више никада срели. Вест о његовој прераној смрти, сазнао сам од заједничких пријатеља и веома ме је потресла. Даљина која нас је раздвајала, ни једног тренутка није избрисала сва наша -, гостовања, промоције… На фотографијама гледам његов широки осмех и благи поглед, који би те учинио спокојним и срећним. Да, то је био Он, велики човек, какав је остао у мом сећању. Била ми је част и задовољство, што сам имао среће, да део свог живота поделим с њим. Нека ти је вечна слава пријатељу, песниче, Брестовачки орфеју. Дражен Јанковић Драле САМО ДА СИ МОЈА Волим твој осмех, волим твој загрљај. Желим да си ту увек. Твој стас, твоју жељу, за наш живот у двоје. Нисам ни мислио ништа друго, него да љубим и грлим те. Ти си мој мото за животом. Док год постојиш ти, ја ћу имати смисао за живот. Нећу пристати да будем зао, већ ћу увек мислити о теби, моја драга. Када будем мислио о другој, то неће имати никаквог смисла. Желим те драга моја, ти си мој мото за животом. ПРОЂЕ ДАН БЕЗ ТЕБЕ Како да кажем, недостајеш ми. Све је тужније, кад тебе нема. Постоји нека дилема, да друга уђе у мој живот. То, не долази у обзир. Опседнут сам твојим ликом и желим да смо скупа. Желим да си моја заувек. Не желим другу. Тужан сам кад те немам. Замишљам да си ту, да будемо скупа, да љубим твоје усне медне. Немам намеру другу имати. Твој лик ми доминира срцем. Ти си моја радост. 37
Сцена Црњански
Број 38
Милица Тасић РУЖНО ОKО ЛЕПОТУ НЕ ВИДИ Постоји на овом свету песник. Песник из чије душе пахуљи толико лепоте, толико да је ми читајући стално хватамо, она је увек даљина. Та и таква лепота што је даљина је ту, искрсава, увек довољно близу, али никад довољно овоземаљска да бисмо је речима могли описати. Покушавамо сваку нит што измиче да дотакнемо срцем, јер такве песничке нити нису опипљиве, опиру се сваком покушају материјализације, немогуће их је обухватити критичком речи. Таква се памучаста осећања једне песничке душе затајена у слову могу дотаћи само – душом, и целим пуним срцем. Лепота лепоту препознаје, слично се сличноме радује. Зло нема око за лепоту. Ружно око је не види, јер је и само празнина и бездан у који тоне све што тежи да се вине у међупросторе овога и онога света – у предео који је тишина између капака неба и људских снова. Путује тако увек млада лепота из онога у наш свет и поново из нашега света у решеткасту једну тишину која пропушта ситно, од несавршеног стварајући савршено, где се одмара после дугог лутања међу људским приликама, као драги камен на дну дубоког плавог мора. Она се повремено врати своме завичају. Враћа се своме извору – тишини, која је најлепши предео међу пределима. Из природе неба и снова, из простора завичаја, у људску душу дахом песничке имагинације слете стихови обгрљени топлим зрацима срца и за срце, и лепота се оваплоти у њој, да би се песмом, тек изнедреном, преносила светом. А потом, таква брашнаста бела лепота у свом пределу одмара се од свих овоземљских зала, пакосних мрких погледа и ругобе. Она спава у тишини и сања свој
38
Сцена Црњански
Број 38
нови облик и људску душу у којој ће бити дочекана као пријатељ који се дуго чека. И она се врати, она се увек врати код песника онда кад јој дође, и кад она то хоће. Машта тада постане брзим ветром који младу лепоту разноси по његовој души и не пита се она који је час и које је време наше, јер зна да време људско није мерило њеног унутрашњег времена. Она зна, тако лепо зна – за само један снени тренутак када ће изнова почети да стасава у нечијој души и расте, расте у њој, док се не роди опет, детиње, невиношћу првог плача.
39
Сцена Црњански
Број 38
ИЗЛОГ КЊИГЕ „ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ИШЧЕЗЛИХ ТРАГОВА” МИРЈАНЕ НОВОКМЕТ (КК Иво Андрић, 2018, Београд) Мирјана Новокмет је свесна да уколико писац очекује да се издвоји из просечности савремене српске књижевности, пишући роман као њену најуспешнију врсту, мора понудити читаоцима нешто ново и оригинално. У претходним романима изградила је свој самосвојан и препознатљив стил и у овом новом се потрудила да га надгради нудећи нам једну пребогату лепезу чија се грађа састоји од филозофских промишљања о животу, поетичког, успомена и проласка кроз душевна стања приповедача, анализе емоционалног стања јунакиње, па и религијског. Попут родоначелника (или једног од) модерног романа Марсела Пруста и Мирјана је декомпоновањем романескне структуре (класичне фабуле, радње) створила, пре свега, роман лика у коме се све плете око појединца и његовог интимног света и односа са околином, употребљавајући често метајезик, језик филозофије и симбола. И филозофија и књижевност се баве човеком, односно његовом перцепцијом света. Преиспитујући свој живот њена јунакиња је свесна да постоји и друга страна истине и она је тражи кроз расправе са себи сличнима – залуталим бунтовницима пијаних свитања. У облику једног накнадног дневника Мирјана своју јунакињу прати кроз значајне животне тренутке питајући се да ли је увек правила праве изборе, и колико су неке погрешне одлуке биле до ње или до околине у којој је живела. У роману је љубав она оса око које се све плете, као, уосталом, и у животу. У потрази за њом она пролази кроз сопствене Сциле и Харидбе, искушења и полемику са 40
Сцена Црњански
Број 38
самом собом. Али и сусрет са тешком болешћу доноси неке свеколике истине које јој помажу да све преброди. Веома успешно и сугестивно она описује сазревање своје јунакиње у време соцреализма, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. И нас пребацује у то време да се са главном јунакињом суочавамо са животним истинама али и парадоксалности тог времена. Њени јунаци и антијунаци, свако на свој начин, покушавају да нас неприметно увуку кроз, наизглед једноставне приче, у свет дубоких психолошко-филозофских дилема са којима се свако од нас сусретао у одређеним периодима живота. Роман се, углавном, састоји од монолога или дијалога са концептуалком Маргаретом, али и класичног приповедања, као и елемената епистоларног. Та структура даје савременост роману, али и аутентичност Мирјанином рукопису. Она позива и читаоце да постављањем питања себи, приликом ишчитавања, и сами буду судионици романа. Верујем да ће овај роман Мирјане Новокмет привући интересовање читалачке публике, ако не оне шире која је навикла на разне петпарачке херц романе написане од стране разних новинарки, естрадних уметница, старлета и учесница ријалитија, којима је затрпана домаћа књижевна сцена, а оно, сигурно, бар оне интелетуалне, која ће у овом рукопису пронаћи штиво вредно пажње. Васа Радовановић Мирослав Ћосовић Master Music ЕKОНОМСKО ПРОПАЛИ ПОДРУМ... И још понешто (КК Иво Андрић, 2018, Београд) Да почнемо са насловном страном књиге Економско Пропали Подрум...и још понешто и да је одмах повежемо са претходном, првом, одличном књигом Мирослава Ћосовића Master Music-а „И Боравак је овде ограничен“.
41
Сцена Црњански
Број 38
Kорице нове књиге саме говоре за себе и повезују ове две књиге. Ту је Хотел (из претходне књиге), Хотел Ветрометина испод кога пише welkom (само за странце), а и за наше туристе! Тако је лепше да пише на страном језику. Ту је и неизбежна палма, симбол Африке и Јужне Америке, симбол уживања, али и ниског стандарда, јефтиноће. Ништа боље за Ваше летовање, како би рекао сам Мирослав Ћосовић, и у неким својим причама. Додуше, ту може и да дође и до преваре, да агенције скупо наплаћују одлазак до јефтиних палми! Ова нова књига нашег аутора се састоји углавном од кратких прича и нешто афоризама, са додатком од две сатиричне песме. Већиина прича су сатира и сатирични црни хумор у односу на рекламе на телевизији и то разних врста. Неке од тих врста су: серија прича о лекарима, специјалистима и надрилекарима, серија о хемијским средствима, кућним справама, ресторанима итд. Да овде сад не набрајамо све, јер их је сам Ћосовић раштркао по књизи, а да их и Ви драги читаоци сврстате током читање како је Вама драго. Да ли су боље приче о лекарима и надри лекарима, или о детерџентима и разним лекаријама, тешко је рећи. Углавном, Ћосовић нам их је нештедимице дао на читање и уживање у њима. Приче као што су „Интернистичка клиника“, „Дијагностички центар“, „Офтамологија“, „Приватна стоматологија“ итд, су одлично написане приче, једне од првих. А ту је и неизбежна прича, тј. прича са неизбежним насловом „Апотека“. Апотека, у којој се наравно све може наћи. Што се тиче лекара, они су углавном врло необични, а можда и обични, на оштрици ауторове сатире. Посебно бих истакла причу „Приватна ортопедија“, са којом се може добро насмејати надрилекару, приватном сеоском костоломцу. Ту су и приче о разним детерџентима, прашковима и средствима за прање веша, сводове, машина за веш и 42
Сцена Црњански
Број 38
сводове, лавабоа (лабавоа), и ко зна чега све још не. Аутор, Ћосовић, доводи до апсурда коришћење тих средстава и до њихове саме супротности. Тако је у причама: „Супер прашак“, „Идеални избељивач“, „Омекшивач“, „Блистав WС“. Треба прочитати, драги читаоче, ове приче да се добро насмејете до суза. Ту је и једна од више награђиваних прича: „Ресторан за сва времена“ где се чак помиње и тзв. ђавољи број 666 и по енглеском писцу Алистеру Kролију. Има ту још занимљивих прича за урнебесни смех, но боље прочитајте их, драги читаоци, сами – или у добром друштву. У књизи има, специфично за Ћосовића, мноштво вицкастих неологизама, којима књига обилује, као и нешто посебних туђица, углавном из региона. Што се тиче дела књиге И још понешто: она се састоји из врло добрих и одличних афоризама и две сатиричне песме. Песме су овде дошле као мали зачин свему, а и да видимо да се наш аутор опробао и као песник и то ове посебне, мало теже врсте. Афоризми су разнолики, изазивају буру смеха, али и прст на чело, теме за размишљање. Све у свему, са овом смо књигом добили велику сатиричну лепезу за смех, али и за дубоко размишљање. Наслов доле: Миросављев сатирикон. Доротеа Пантелић, књижевник и књижевни критичар
43
Сцена Црњански
Број 38
ПОЛЕМИКА
Миша Лазар: Д О К У М Е Н Т И / ОНО ШТО ЈЕ ``ПОЛИТИКА`` САМО ДЕЛИМИЧНО ОБЈАВИЛА/* Да је истину тешко објавити и у овом времену неизбројиво много медија и комуникација, показује и моје извештавање са Свечане академије посвећене најзабрањенијем научнику и родољубу новије српске историје, Милошу С. Милојевићу (1840 – 1897). Не зна се шта је горе – ако вам текст не објаве или ако га објаве делимично, изостављајући важне чињенице! Младо удружење са именом овог великана из родне му Црне Баре, које га покушава вратити из мрака историје и поштено научно осветлити, сем неких локалних мачванских гласила, нема скоро никакву ширу подршку медија. Као неко, ко се озбиљно позабавио ликом и делом Милојевића, чији је оглед изнесен и на Међународном скупу у јуну о.г. а ушао и у Зборник радова промовисан у октобру о.г., покушао сам и медијски припомоћи тако што сам „Политици” (за рубрику „Међу нама”), послао извештај са поменуте академије. На њој није било никог из медија, али је уредница то прећутала, ваљда из солидарности са својом браншом, која подразумева подршку и кад се не ради добро (читај, поштено!). ...прилог 1... Миша Лазар: ЈОШ ЈЕДАН НАУЧНИ СКУП О МИЛОШУ С. МИЛОЈЕВИЋУ На 178-му годишњицу рођења Милоша С. Милојевића, великог борца за самосвест Срба у другој половини 19-ог 44
Сцена Црњански
Број 38
века,16. октобра 2018. у препуној свечаној сали Етнографског музеја у Београду, одржана је свечана академија у његову част. Организатор је било Удружење „Милош Милојевић” из његове родне Црне Баре, које већ неко време покушава исправити историјску неправду према овом српском великану науке, књижевности и родољубља. Том приликом је представљен и зборник научних и књижевних радова на тему „Допринос Милоша С. Милојевића књижевности”, излаганих 23. јуна о. г. на великом међународном симпозијуму у Црној Бари. Уручене су и неке новоосноване награде са Милошевим именом, пре свега за храброст бављења њиме и после 120 година од његове тужне смрти, али понајвише за утемељене истраживачке радове на поштеном и стручном осветљавању његовог лика и дела. Међу награђенима су академици, доктори наука, професори, писци, сарадници разних високих установа науке и културе итд.Нажалост, као и на поменутом ранијем симпозијуму, није било присутних медија, иако су позивани! Овај знаменити и вредни Србин, за свог кратког живота, а у немогућим условима (читај, потпно дискриминаторским од стране тадашње политичке и бирократско-научне елите!) је оставио огромну заоставштину као књижевник (путописац и сакупљач народних умотворина, већи и од самог Вука!), као историчар (потпуно дискредитован због необоривих доказа са терена и по вешто прећутаним списима античких хроничара од стране англо-германске научне катедре, о Србима, народу старијег порекла од појаве тзв. Словена!), као проналазач историјских артефаката (Дечанска хрисовуља српског краља Стефана Дечанског из 14-ог века итд.), као непосредни сарадник цркве, као мапер у тада турском Косову свих српских цркава, манастира, историјских здања (и очуваних и у рушевинама)... те присуства српског становништва, што још православног што превереног итд. Његово тајно истраживање по Косову и Метохији, Македонији, Бугарској... а по налогу самог краља Милана, итекако је користило у каснијим српскотурским ратовима и на самом Берлинском конгресу српској 45
Сцена Црњански
Број 38
делегацији, у борби за што праведнију државност новопризнате Србије. Као учесник у поменутим ратовима са Турцима са својом четом, последњи се повукао са фронта, исказујући и тако своје велико родољубље и храброст (краљ се због тога чак љутио на њега, али га је ипак лично одликовао!). Све време војевања је писао и дневник, којег ових дана Удружење „Милош Милојевић” намерава да штампа и предочи јавности. По смрти Милојевића, власт га је потпуно забранила, а наука сасвим одрекла! Дуго се није знало где је сакривена његова вишезначно вредна заоставштина, и да ли је уопште сачувана. Коначно, после више од века, сазнање је да се иста налази у подруму, у депоу САНУ под бројем 360 (дакле, у високој установи, чији је и он својевремено био члан и оснивач!). Закључана је и није доступна јавности за ново проучавање? Чудно је, што и после толико времена политичка, научна и патриотска јавност не дижу „смртни печат” са његовог имена и дела. А тај исти Запад, којем стремимо и који нам стално „соли памет” и „ломи крила”, такве своје аутохтоничаре прославља и изучава у школама. Чиме то ова Србија показује своју демократију, кад се у њој рехабилитују и неки Срби слуге разних окупатора, а не може се један такав родољуб и геније, можда и највећи у српству у другој половини 19-ог века, што је Милош С. Милојевић? Зар је могуће, да медији поклањају толики простор и пажњу безвредним учесницима разних ријалити програма, а ни реч ни минут човеку, који је заслужио да га Срби славе, а не мрзе и заборављају? И да ли овакве исправке историјских неправди према знаменитим појединцима наше прошлости, могу да изнесу сама та мала удружења ентузијаста, без подршке званичних институција, медија и јавности? Учесник симпозијума и академије: писац МИША ЛАЗАР, 11030 Београд, Камп ``Партизан`` бр.131, Ада Циганлија E-mail: misa.misino.lazar@gmail.com Tel: 060/4455119 46
Сцена Црњански
Број 38
Уредница је ово писмо овако објавила 29. октобра 2018.: ...прилог 2...
Већ 31. октобра 2018. објављено је реаговање академика Василија Ђ. Крестића (86 година), управника Архива САНУ, у којем ме олако и непримерено његовом звању, проглашава неодговорним и недобронамерним, прећуткујући 120 година скривања заоставштине Милојевића од истраживача и јавности, и тачан датум од којег исто више није „под кључем”!
47
Сцена Црњански
Број 38
...прилог 3...
Истог дана сам послао одговор на Крестићеву реакцију, а пошто није објављен, 5. новембра шаљем ново писмо, поново молећи уредницу за демант: ...прилог 4... МИША ЛАЗАР: Одговор на реакцију управника Архива САНУ , ВАСИЛИЈА Ђ. КРЕСТИЋА Поштовани уредниче! Поводом реакције управника Архива САНУ, г-дина Василија Ђ. Крестића, објављене у „Политици” 31. октобра 2018, под насловом „Грађа о Милошу С. Милојевићу доступна истраживачима”, а на мој текст „Научни скуп о Милошу С. Милојевићу”, објављеног у „Политици” 29. октобра 2018. у рубрици „Међу нама”, а све зарад истине и само истине, до које се, по свој прилици у Србији још увек 48
Сцена Црњански
Број 38
долази тешко, морам да кажем да је у реду што се г-дин огласио испред те важне установе. Жао ми је што је из дела мог осврта на поменуту Свечану академију о „Милошу С. Милојевићу”, посумњао у моје добре намере и одговорност! Мени као човеку и писцу, таква врста пажње јавности, на шта упућује г-дин Крестић, нити је примерена нити је потребна. Супротна је мом васпитању, а и поруци мог не тако малог књижевног дела, које је цело у афирмацији само истине! Између осталог, то могу потврдити и званичници из Института за српски језик при САНУ, који су својевремено сарађивали и на моје две књиге старог говора Западне Србије (сакупљање и надахнуће) „Толковање” и „Бојсе!” (преко пет хиљада језичких артефаката са терена!). У поменутом осврту, изостављен је мој навод, да медији нису били присутни, како ни 23. јуна о.г. на Међународном симпозијуму о Милојевићу у Црној Бари, тако ни 16. октобра на Свечаној академији у Етнографском музеју у Београду. Да су медији били присутни, сигурно би забележили и сликом и речју, оно што је неколицина нас учесника чула и забележила, а што је више старијих и истакнутих чланова Удружења „Милош Милојевић”, који се већ дужи низ година баве именом, делом и заоставштином овог српског великана, наводило као важно и истину! Пре свих, то је академик (СКАНУ) проф. др Радомир Д. Ђорђевић, а и бивши сарадник САНУ, лингвиста проф. Мирослав Чаркић. У зборнику радова „Допринос Милоша С. Милојевића књижевности”, у којем су сабрани радови свих учесника симпозијума, а који је промовисан на Свечаној академији, у фусноти на стр. 27, академик Ђорђевић каже: „О Милошевој интелектуалној заоставштини и данас владају низ убеђења, да је намерно склоњена у депое разних институција – пре свега САНУ и СПЦ. До данас немамо шире информације о свему, шта се десило са његовом заоставштином...”. Такође, више учесника поменутих скупова, који су познавали неке раније истражитеље Милојевићеве заоставштине, потврђује, да су исти некада, само својим тајним каналима, на поверење запослених у архиву, неке јединице добијали да копирају и одмах врате 49
Сцена Црњански
Број 38
назад. Поменућу само лингвисту, Милицу Грковић, која је прва „Дечанску хрисовуљу”, са старосрпског или црквенословенског превела на тадашњи српско-хрватски језик. Г-дин Крестић тврди да је „хрисовуљу” својевремено, тј. 1929-те Академија откупила од Милојевића! Којих Милојевића, ако су и Милош и његова супруга, већ одавно били покојни, а нису имали наследнике? О овоме очекујем да се огласи и Удружење, а и неки његови истакнути чланови, који тврде да имају подоста сазнања о досадашњој недоступности Милошеве заоставштине. С обзиром, а како г-дин Крестић тврди, да је Архив САНУ прошле године (тек!) обнародовао шта од - поседује и чува, те да је исто коначно доступно добронамерним и поштеним истраживачима, можемо да одахнемо и да као људи, а не као „тамничари” и „ослободиоци” наставимо на расветљавању лика и дела Милоша С. Милојевића. Како рекох на почетку, овде се до неких истина још тешко долази, па не чуди ни ово „сучељавање” г-дина Крестића и моје маленкости. Надам се да ће и он, а и читаоци, све ово исправно разумети. Пошто медији нису писали да је САНУ 2017-те објавио тај потребни попис Милојевићеве заоставштине ”Водич кроз архив Српског ученог друштва”, из овог неспоразума или недовољне воље да се друга страна саслуша, провери и разуме, захваљујући „Политици” није могао имати бољу медијску презентацију. Па, истраживачи, чули сте. Изволите се обратити архиву САНУ и г-дину Крестићу, кога иначе веома ценим, баш због његове потребе и деловања да се неке истине о Србима чују! Надам се да ће свесрдно помоћи и у случају Милоша С. Милојевића! А што се тиче мене, као савесног и поштеног човека и писца, то ћу остати и даље, ма колико ми оваква „српска посла” правила грбу на имену. Уреднику: Замолио бих Вас да мој одговор објавите у целости! Хвала! С поштовањем: члан Српске духовне академије, писац МИША ЛАЗАР, Београд У Београду: 31. октобра 2018. Тел. 060/4455119 50
Сцена Црњански
Број 38
Поштовани уредниче! Одговор на реаговање г-дина Василија Ђ. Крестића сам Вам послао још 31. Октобра о. г. па Вас још једном молим и апелујем на Вашу добру вољу и уредничку етику, да га објавите – само зарад истине и отклањања недоумица у вези тога! Моје писмо, које сте објавили у рубрици „Међу нама” 29. окт. је био поштен, прецизан и добронамеран извештај са скупова посвећених Милошу С. Милојевићу, а као подршка удружењу са његовим именом, које покушава да коначно осветли његов лик и дело. Дакле, пренео сам само оно што је на тим скуповима циркулисало као чињеница, што може свако од учесника потврдити. На врло олаку констатацију академика Крестића да сам „злонамеран и обмањивач”, ако пажљиво прочитате мој одговор, реаговао сам сасвим људски и аргументовано. О добронамерности би се могло најмање причати из правца Архива САНУ, који је 120 година држао део заоставштине Милојевића под кључем и недоступне јавности (1897-ме је умро Милојевић, а како нас управник Архива обавештава, тек 2017-те је направљен водич и иста је постала доступна!). Дакле, проверена тактика – напад је најбоља одбрана. Пошто је скидање „кључева” са најзабрањенијег научника новије српске историје, заиста велики догађај, Архив се могао потрудити да направи конференцију за штампу и да тај чин буде на насловним странама, да целокупна јавност сазна за њега. Овако, да није било мог писма у Вашој рубрици и овог осталог, нико, па ни чланови Удружења „Милош Милојевић”, не би знао да се нешто заиста променило! У позадини свега стоји конфронтација историчара озваничене историје Срба (чији је и Крестић заступник) и тзв. Аутохтоничара (чији је заступник и у мом одговору помињани академик СКАНУ, проф.др Радомир Д. Ђорђевић), али ја са тим као одговорни писац (а не историчар) немам никакве везе. Поменута два скупа (симпозијум и свечана академија) су била везана за допринос Милоша С. Милојевића књижевности.
51
Сцена Црњански
Број 38
Дакле, још није ни дошао на ред његов рад као забрањеног историчара, а свакако, нека се тиме баве они који су позвани, тј. сами историчари! У нади да ћете ипак дати простор мом одговору на реаговање академика Крестића, ја Вам се захваљујем, срдачно Вас поздрављам и поново Вам прослеђујем исти! Члан Српске духовне академије, писац МИША ЛАЗАР Београд: 5. новембар 2018. Истог дана, уредница ме мејлом лично обавештава зашто не објављује моје деманте Крестића: ... прилог 5... Поштовани господине Лазар,,, Ваш одговор В. Крестићу нисам објавила јер у њему нисте демантовали ништа од онога што је написао. У свом другом одговору кажете да је Академија изнела грађу Милојевића на увид јавности тек 2017. године. Колико сам схватила, тада је изашао водич. Крестић није написао да је грађа те године стављена на увид јавности. Ми смо били дужни да објавимо одговор из Академије. Ви сте их „оптужили” да грађу о Милојевићу држе закључану у подруму, нашта је одговорио Крестић. Што се нас тиче, та ствар је разјашњена. Ова рубрика често излази на смањеном простору и дужни смо да и другим читаоцима изађемо у сусрет. Мирјана Миловановић Мој коначни одговор уредници: ...прилог 6... Поштована уреднице, г-ђо Миловановић! Хвала Вам што сте ме удостојили и својим личним одговором на моје покушаје да демантујем г-дина Крестића, и тако отклонили моју недоумицу, што се тиче очекивања од рубрике „Међу нама”! Свестан сам да Вам уреднички посао није нимало лак и захвалан у ово време „усијаних 52
Сцена Црњански
Број 38
српских глава”. И сам сам више пута нуђен да будем председник неких књижевних удружења, уредник књижевних часописа, члан жирија... Увек сам одбијао, не што нисам био квалификован за то, већ из савести, да се о неког и нешто не огрешим. Али, неко и то мора радити. Ја сам у својим писмима потанко и аргументовано појаснио како је дошло до те реченице о „закључаној заоставштини Милојевића у подруму архива САНУ”. Управник Архива, г-дин Крестић каже: „...Сва грађа која се тиче Милојевића, доступна је свим заинтересованим истраживачима”... Али, он не каже од када тачно! Ако сам у свом тексту навео таксативно искуство и мишљења неких чланова Удружења „Милојевић”, који годинама покушавају доћи до те грађе као добронамерни истраживачи, зашто нас управник није удостојио информације, од када је наведена грађа заиста доступна јавности, већ се понукао врло неакадемским маниром, да нас(ме) проглашава злонамерним и неодговорним! То ми све личи на оно – ја кажем: „јуче је падала киша”, а ви кажете: „није падала киша, јер ја нисам покисао”. Како год, не слажем се са Вашом уредничком проценом, али, како већ рекох, поштујем Ваш посао. И знам одлично, да се још увек неки људи-институције не могу критиковати (а мени то није била намера, ни кад сам писао о „гресима” једног академика Бећковића својевремено, а тек не сада, када нисам ни знао ко је на челу Архива САНУ), без подршке неког „храброг медија”, са више додељеног простора. Такав медиј ћу морати потражити, јер не пристајем на овакве олаке квалификације, за које ми није пружена прилика да их демантујем! Хвала Вам још једном! Желим Вам свако добро! Г-дин Миша Лазар Не знам шта се тачно дешавало у глави уважене уреднице, али 12. новембра нас све изненађује објављивање и писма академика проф. др Радомира Д. Ђорђевића, по чијим сам сазнањима и тврдњама и ја написао спорни извештај, а и своје одговоре академику Крестићу!
53
Сцена Црњански
Број 38
... прилог 7...
54
Сцена Црњански
Број 38
Не морам на крају све ово посебно коментарисати. Пажљивим читањем , закључак се сам намеће. И овако „индиректно”, показало се да сам и добронамеран и врло одговоран! А неки људи-институције, који су и на челу важних нам институција, умишљају да су свеци и недодирљиви. Заборављају, да су институције људски изум, а светаштво Божији! Но, такви су својевремено „живог покопали” и једног Милоша С. Милојевића! Нажалост, такав „српски ген” ради и таква „српска посла”! * Часопис Хоризонт из Земуна је на својој ФБ страници све ово објавио 16. новембра 2018. године под насловом: ,,Карика која не(до)стаје”.
55
Сцена Црњански
Број 38
ПОЕЗИЈА Марија Стојиљковић Марстој НЕ ТРАЖИ МЕ Не тражи ме у ноћи скрханој болом. Не гледај у зид таме који нас дели. Не воли више ветар у срцу овом. Нити луду жељу што нас дави. Остави све наше. Одбаци љубав. Нека лежи прошлост на кревету грешном. Испи горку чашу и реци коначно збогом. Толико тога нас ипак дели. Не питај ме у ноћи. Ћутање ће ти рећи. То кораци наши укочени бледе. И све наше друго што преоста. Тек зрнце је среће. Тек обрис је њен. Зато... Не тражи ме у ноћи скрханој болом. Не гледај у зид таме који нас дели. Не воли више ветар у срцу овом. Нити луду жељу што нас дави. СУДАР Док се сударају богови Ми плачемо под њима И камен пада по нашим главама А руке су нам бедне И ноге непокретне. 56
Сцена Црњански
Број 38
Док пролази време И границе се дижу Ограде свијају нашу ускост А ми смо попут деце Невини и не знамо шта је грех Па нас прст судбине опипа И ми се јежимо од страха И вид нам је слаб И умор по телу влада Док се сударају титани Патња земље нас прати И лутамо изгубљени У времену и простору Носећи малу душу са собом Не знамо шта да радимо са њом И нашим површним мислима И све у круг и све изнова Гледамо у вечност Заробљени у незнању Не знамо да летимо Нити да стварамо Само да рушимо Остатке нас у нама А живот нам прође И свет оста без материје И смрт упорно куцка Да отворимо душу пуну греха Док се богови сударају Човечанство изнова пати Неко је давно рекао да је патња лековита. 57
Сцена Црњански
Број 38
ЖИВОТ ПРИВИДА Баналност дана је гомила ђубрета. Шири смрад депонија празних разговора. Одговор на непитање не знам. Али ко чисти овај лепак урушеног времена? Фасада града је рашчупана. Време фасади није казна, него они аутомобили. Лоше друштвене мреже гледају са усијаних таблета. Мобилни и таблети стружу старину града. Птице се једва држе на грани досаде. Глупости ничу из људског асфалта. Саобраћајац не зна за кола. Не виде се. Људи ходају на точковима великом брзином. Апстракција је разлила боје у смисао сопства. Они људи у кафићу не дишу. Не пуше се. Kако је свет искривљеног лица?! Одраз је то привида нормалности. Патка је у Зоо врту. Али Kалиша нема. Смркло се невреме у игри са људима. Ја требам мрак да ме скрије од светла. Kапија умаје тешка. Удружења културе су развалина. Где беше цвет што не мирише и не дише? Зар је битно баналности дати глупљи смисао? Зар потребе за лепим барама после слузавих киша дају сврху речима?! Небо је линија по којој се шири уништење нашег доба. Ходам Дорћолом као странкиња међу својима. Танка је линија од баналног до мудрог. Открити нешто чега нема. Битно је, али коме? Ех ти баналности, накинђурена си попут старлете издигнутих груди. Нафурана си попут игрице што излуђује децу. Гримасо наказна. Живот си привида. Тек ти стакло разбијено види право лице. 58
Сцена Црњански
Број 38
Оно је суманута распукла сподоба. Пуцам у празно. Не могу ти ништа. Велика си и неуморна. Баш банална. До сврхе плитка. И када кажеш своје ништа, мени ипак није лепо. РИНГ Оде још један дан у неповрат. Мисао иста о пролазности. Мрак не нуди решење. Неће скоро сванути. Бити неко други. Живети туђи сан. Не. Немој тако. Борити се мора. Разби чашу тренутка. Препливај стид и кајање. Одважи се. Уђи у ринг. Победи време. Пронађи себе. ПТИЦА Остави траг птица на мени. Траг лепршав и скакутав. Остави белег на души. Белег цвркутав и шашав. Остави младеж на образу. Младеж радостан и наиван. Па сад лепршам, скакућем, цвркутава и шашава, радосна и наивна. Пев птице нудим драгим људима.
59
Сцена Црњански
Број 38
KАД? Kад пауци гмижу по телу, време тутњи по том пределу. Kад играч времена игра игру, нада му нуди своју чигру. Kад ружа чигре шири мирис, срећа излази на нови бис. Kад кап је среће киша пада, Kишна идила телом ће да влада. СТЕГЕ Охолост спутава гране. Презир загађује птице. Гордост гуши Сунце. Мржња кочи Месец. Сумња трује море. Страх разара горе. Гране држе срце. Птице милују уши. Сунце греје душу. Месец обасјава очи. Море држи нутрину. Горе дају ширину.
60
Сцена Црњански
Број 38
Весна Kеречки РАЗДАН И ПОСВЕТА ПАЛИХ ЗВЕЗДА Још ти распарчаном душом тело покривам зиме су дуге и мали издајници из пепела у врелини огња на пресахле уздахе слуте још су нас препуна небеска појила дањујемо на лицима гресима спраним док не поклекну стражари и дуги ходници ослободе се безнађа отисци исти голим оком невидљиви чиниће се посветом звезда палих како вратити сребрну им пут и распарчаном душом у теби поново да одзвањам разданиће се ускоро у маглини обрисе те знам убитачно знам само не колико далеко и са којим каменом да их поистоветим. Златибор, 21.07.2018. 61
Сцена Црњански
Број 38
Братислав Тодоровић ПЕСМА Месец звазде плете, шуме плачу на јастуку неба, звери је теше, а неко ново биће се рађа. Рађа се мисао која долази из црних ноћи, за коју марити нећеш. Рађају се речи што однекуд стижу, за које веровати нећеш, да из бића мога изиђоше, само за твоје очи, само за твоју душу. Узалуд изречене, написане, ако ти срце не заигра, усне у задовољство не претворе... Знај, да изгубих сан над хартијом бдећи, док дави ме тишина, недостају речи да те завршим у соби на раскршћу. Написао сам те! Да ли чујеш? Хоћеш ли ме се сетити? Кад неред снова јутро уобличи у твој чаробни лик. 15.07. 2018. Земун 62
Сцена Црњански
Број 38
Срећко Алексић АБОРИЏИНИ... Да ли Абориџини знају; где је песнички ноктурно у осами лирске страсти; или су њихова копља , уперена према лову. Није ме брига што лето; траје на ужареном асфалту, не познајем никогаправим се да сам важан; имам презир у своме оку, ароганцијом отапам лед. Да ли лепота сунца зна; да опчини малог мрава, у осами чисте душе ствари; за корицом сухог хлеба, ратујемо сами са собомнад опушком цигарете дим; да ме ниси никада волела. Да ли Абориџини знају; да редовно дајем крвиз црвене плазме фенотипа, кога је данас уопште брига; да расуђује туђим мислима, правим се да сам много важан; испијам горчине љубавног болане возим бесна кола читам песме.
63
Сцена Црњански
Број 38
Kога је још брига да ли сам жив или мртав; када ме нико није упознао у осами душе. Абориџини наслућују на хоризонту само мир. Стрелом љубави наговештавају новог песника. СНАЋИ ЋУ СЕ САМ... ако изузмем буре и недаће; овај свет ће покренути лавину, пепела у башти изгубљене наде; тражим се у несхватању страсти, промашених љубави, у изобиљу рекламе. са изгубљеним-пером, непрочитане књиге, на плахару прашине, и пусте таме... ако останем вечито заробљен; у тренутку проналажења себе, страсти ће запалити песму љубавну; на врх светиљке гореће машта, која никад није упознала перо песника. Зарудеће зора којој нисам дорастао; покисао под олуком кише и речи, сличан тужном Пинокију у чамцу, буре и свакидашње голготе живљења. Снаћи ћу се сам....ако Бог да живот; да усагласим своје несебично давање, за Свет огрезао у љубомору хира... да само теби свим срцем припадам, осуђен да живим у кутији за размишљање. малог човека са великим плавим очима, миришљавог мора и заносне лаванде.-
64
Сцена Црњански
Број 38
НА ПОСТЕЉИ ОД ПЛАВОГ СОМОТА Сутра... шта више ускоро; слушаћу звезде, како успављју сан љубави моја- и биће то; прва права брачна ноћна постељи од плавог сомота. Треба ће времена; да откријем тајну звезда, умотаних у седеф повечерја; не смем да те гласно зовем, али осећам да ниси тако далеко. У дослуху с небом; недалеко од нас и плаветнила, љубав ће канути на нежан длан уснио сам звездани животмиран и хармоничан љубави моја; на постељи од плавог сомота. Сутра у одајама беле собе; амурове стреле падаће снеба, а ти у венчаници белој сијаћеш са неким другим човекомшто новцем може да купи Свет; љубави моја- нестајем заувек!
65
Сцена Црњански
Број 38
Мирослава Ђушић Недељковић И њега Последње Склониште И уточиште Преклињем те Остави ми само Љубав Чини ми се Да све њене делове Имам То ниси успео Да ми Отмеш Спашена сам опет Дишем!
ДИШЕМ Дишем А не могу да Удахнем Гледам А не видим Kорачам А лебдим Пружам руке А ти измичеш Љубим А немам уста Радим Неке ствари Немогуће Ти не знаш Баш ништа Једино знаш Да узимаш Да отимаш Да ме оставиш Без себе Без ичега Да тумарам Kао инвалид Без имена Можда име Имам А можда си ми Узео
ЖЕЉНА САМ Жељна сам обичних Малих ствари Без којих не би било Светла У нашем малом стану Kао ни пожутеле књиге Ни Васка Попе На мојој Kао лимун жутој Полици На којој се шепуре Руски класици 66
Сцена Црњански
Број 38
Предвођени Достојевским Између Две партије Жељна сам.
И твојих обећања Kоја ниси Испунио. Жељна сам Онако за крај Свих изгубљених дана Са тобом А без тебе Свих недељних ручкова И уштогљене фамилије И кафе у малим Порцеланским шољама Изгубљеног тебе Украдене мене Одлуталих нас Ето Блесане Ако ме баш питаш И желиш да знаш Има само један Одговор Само једном Ћу да ти га дам Узми га Или остави Јер Жељна сам.
Жељна сам Ако питаш чега Не знам Можда побацаних нота По мом голом телу Модерата кантабиле Kуће поред мора И новаина Са неким датумима јула Можда црвеног вина Просутог По белој сатенској постељини Ако ме питаш Чега Ето Баш тога Жељна сам. Жељна сам Торти Са угашеним свећицама Звезда падалица
67
Сцена Црњански
Број 38
Даринка Марковић ИЗМЕЂУ МЕСЕЧЕВИХ ОЧИЈУ У заклону од ветра, као драгуљ сија Плажа - Звончац. Лежимо на смарагдном песку, између месечевих очију, док сунце не започне игру неку. Слушам - било ти на борове мирише. Као два плода са исте гране. Гледамо свице што светле у тами, Најближи свету - онда кад смо сами. Небо над нама, живот у нама Учимо мудрост– нема пустих јама. Мили мој господару, љубавниче. Ти бејаше у време цветања мимозе, Пустолов на мору – које није твоје. Волео си ме тада – за oбоје. Живела сам у теби као небољубна жена. Купајући се у мору – јутарњом светлошћу, Имала сам тридесет девет година. Тих дана се у граду појави страх. Насликах брзо своје очи у песку. Лепотом твојих очију. Гледајући море како брише Твоје пољупце са мога тела. А они и даље миришу. И град се од страха укочи. Гранатесилно по њему падаху. Снајперисти –преко нишана насгледаху. Место наше љубави неста, к′о скршена грана, Душу –муња прострели. Пучином морском таласи црни пливаху. У касну ноћ ми коса поседи. Звончацом - дршћаше месечина, У сузи – живот побледи. Никада, више никада, Нас двоје, између Месечевих очију. 68
Сцена Црњански
Број 38
Анђелка Чубрило Kосовац ЋУТЕЋИ ГОВОРИМ На длану расуто тридесет слова. Просути зарези, узвици, упитници. Обавезно тачке. Наводници – никада. Трљам шаке. Благо. Може и енергично. Зависно од тога о чему желим да ћутим. Затим, чекам. Гледам. Попут војника, слова се сврставају у рецчи. Речи, без грешке – у реченице. Реченице – у причу. И тако, ћутећи, сита се напричам.
СВЕ СИ ТО ТИ Омамљујући мирис јасмина у пролеће – главобоља. Ненадани летњи пљусак – неутољена жеђ. Слатки мирис тамјанике – јесења меланхолија. На длану зиме, заводљива игра пахуљица – хладноћа до суза. Све си то ти. Ти си све то. То си све ти. То ти си све.
69
Сцена Црњански
Број 38
Иван Деспотовић СОНЕТИ 8. Чекање да мине с веком - беше ми све. Празнине кроз грање тле изрече меко. Пре се у мој шешир: ко Месец ван мрака смеши ван адресе квака као кепец. Зби се и не би то што помињаће сви. Скри помак преки до. Не осете у сну. Чу, више ни све те планете нису ту. 17. Није да с црном другарицом си из гимназије такао бос и тло апсолута. Спокојно лето жута топлина обу дрветом. На крају се том, Оне једине јавише уста, као шеширић сенке, с промајом вечног распуста, - две старе бенке саосећања. А срж процвета с намером да у ствари, мене, последњег лета љубављу свари за идућу њу. Ивану, чудан Матија гледа, Kоске - Јулију. Идеал блудан напоре својске нетремице скри. 70
Сцена Црњански
Број 38
20. Писмо врх неба, метео-књигу прочитали смо о непогоди која ће црну ноћ свити - налик зрну утваре што нас раставља. Врућ дашак славља ипак нас држи. Модрином куће, као опушак, авион тоне убеђујуће, млад, не осион, оџак топлине што сни траг муња - нисам пазио у дремеж ли се ситни ушуња, громом премрежи беоњаче, сив. Батерија смо већ истрошених, из плашта њеног сазнали касно и да ни за шта нико није крив. 52. Из хладног глат-пепела мат екрана, прикладно у дну зида - шупљина старог времена бије. Чини се да спава гад, но засија варница и на сигнал смести се свако крај тог камина. Скупа дирамо ватру, језичке померамо по жељи, а млечни зуб свемира смишља сме ли шатру, и ту нестварну да начне, слатку мантру где смо пријатно цели у осветљеном трену. Ја чамим самцат изнад чађавога тач-скрина. Вакуумска јазбина чуљи уши, твој тиња без Амина смс, и изгара бледим 'да'. С легура Хефестових електрони жар краду. Из прошлости тетура, слепо, љубав будућа. Низ браду наш провуче длан, своју с рајског жура. 71
Сцена Црњански
Број 38
Симо Васић KУДА ЋУ пролеће је бар ми се чини а ја сам сам престао сам да бројим године које ме сложене на зидовима моје собе чекају уредно поређане затворене у рамове сећања године с тобом године без тебе за суседним столом изврнута чаша из које се просу узалуд потрошен дан зајеца шта ћу кући када је у њој све напуштено од тебе шта ћу кући крај мене ноћ је наставила да пије са мојих капака орошена месечина склизну на сто куда ћу да ми је само знати октобар 2018. год. KАДА БИХ ЗНАО стојим на обали ушла си до појаса у воду Дунав без имало стида ти милује тело а ти ти га наносиш на образе као најбељи пудер на трепавице као најплавље небо на усне као најстраственији пољубац
72
Сцена Црњански
Број 38
када бих знао да ћеш се само једном окренути када бих знао да ћеш ме само једном погледати када бих знао на обзорју румене се окрајци сунца улазим у воду и тонем тонем за тебе за мене за љубав септембар 2018. год.
НЕ ЖЕЛИМ не желим да устанем у празној соби први зраци се часте мастилом на столу не није то мастило то је моја крв на жутој хартији остављена да те дозове кроз отворен прозор таласи пробуђеног Дунава провирују уплашени чаршав склизну на под на јастуку сребрна зрна оживеше не нећу да устанем хоћу још да сањам како да устанем када цела соба још мирише на тебе како како да устанем с црквеног сата свилена копрена дана се спушта на кеј о како бих волео да ова ноћ никада не прође драга моја хоћу ли те бар још једном видети октобар 2018. год.
73
Сцена Црњански
Број 38
Игор Миљковић НА ПРИОБАЉУ СНА Жељки Томић Треперава,чежњива,чекаш на азурном приобаљу сна У теби ваздух гори док ватру ватром гасиш у тихом мрешкању воде на дну дубине коју слутим недорастао и наг. Неизброј враних пегаза прекрива вреле ти зенице док вапаје ти у грудима слутим пламтећег срца за срцем мојим Укради парче времена (мада човек не поседује време) и лагано удахни свежину ноћи као што слободна уживаш у чарима јасмина и крина И прошетај до агоре људске књишкости, мада мене тамо нема, ако уопште нечег и има... Треперава,чежњива сањаш на азурном приобаљу сна витеза у челичном оклопу фротирне душе са срцем у епицентру огромним,белосржним,свестајним... Све ми се чини мада сигуран нисам да то сам управо ја!
74
Сцена Црњански
Број 38
ПЕСНИK, ПТИЦА И МАСТИЛО Најпре Свако за себе живи Kао да међу њима ничег заједничког нема Одједном Мисао-птица разбија ту апатију Некад у облику друге птице Некад у облику срца Некад у облику себе саме И рађа се љубав између песника, птице и мастила Kао плод те љубави настаје песма најлепши поклон који песник може даровати Тако Странци постају љубавници рађајући нову децу изнова и изнова Тако до краја света и кићанке његове Поезије 19.07.2017.
75
Сцена Црњански
Број 38
ХОДАМ ВЛАЖНОМ УЛИЦОМ... Невени Вујошевић,пијанисткињи Ходам влажном улицом док нада мном рађа се нови дан Мада мисао једна у пепелу своме труне... Питају ме: Песниче,да ли љубав је понор или висина? Ждеру ме погледима. Одговарам им раменима. (Шта рећи кад љубав није пука философија? Необјашњива.) Затреперим попут шуме... И сетим се ње И пожелим да сам дирка на клавиру коју милује,с' пуно љубави,њена рука Остају осећања која тада лавином надиру, незаустављива;хрпа песама и непослата порука:... Цвете убави за кога дишем,за кога се бојим Знаш ли,слутиш ли да уопште постојим; срећан на светлости твоје среће, мртав у дубокој тами своје љубави? Ходам влажном улицом-изгажен,испљуван и продан Али огромна мисао једна сја и саму себе слави... 05.01.1999.
76
Сцена Црњански
Број 38
ЈЕДНО РАЗМИШЉАЊЕ Бранку Миљковићу Поезијом бесмисла неки прогласише песме онога ко је касније проглашен Принцем поезије од стране разумне већине Питам се: знају ли они први да у поезији нема бесмисла сем шарлатана који се разбацују речима као водом нека небеска фонтана, и вода прође кроз земљу и никне флора, и осуши се не доневши плода А принчеви речи утискују у небо златним словима на азурном челику Питам се: има ли сумње ко је овде луд, а ко збуњен?
77
Сцена Црњански
Број 38
Љубица М. Еић Српкиња ЛЕПТИРИ СИВИ Сад си зрелији у свему одговорнији упиташ ли се понекад где ти је душа била а где се налази сад У времену док побољевам и старим с` правом си ме осудио сама да животарим док у хладној ватри тихујеш као ушушкан Да ли ћеш себи опростити ако мени никад ниси или ће те савест морити што не умеш прозборити како би било лакше и теби и мени Да ли сам све заслужила осим што сам родила често се питам зашто недужна себи и људима да робујем овако У простору самоће са лептирима сивим да другујем одлучила сам нећу више сама да трајем
78
Сцена Црњански
Број 38
ЦЕНТАР СВЕТА Због тебе сама живим то си ти хтео у кругу без смисла да се вртим бескрајно не нећу више избрисаћу све Желиш заувек да останеш мој центар света док живим несигурна са ноћним лептирима у кратком лету кратим ноћи несна У тами и безнађу будим се уплашена без лептира и сна живот неповратно протиче ја се питам – и питам да ли сам тако морала Ноћне сподобе плаше ме најчешће спавам лоше буђења су сурова стежу јутра ледена Толико цепаница около ја мрзнем и даље ни једна да разгори душу да загреје и распали
79
Сцена Црњански
Број 38
Сања Величковић Радоњић ПРИЈАТЕЉИ Отворила сам врата и прозоре, Ушетао је вјетар румен од зоре, С' кормилом у руци небеских владара, Што с' уснулих трава пије капи росе. Простор затворен прави колосеум, Ту пред тобом, Ни ђаво не би смио да стане, А Ја ратница у ланце окована, Мислим у покличу масе, Родиће се нада, Ако слабији јачега савлада. И све је нестало онога трена, Kад' пришао си смирен, Ходом анђела. Испраћам те, У хаљини бијелој, А ти још румен од зоре, Односиш мој вео.
80
Сцена Црњански
Број 38
БОЖЈА РЕЧ Нема људске ријечи која ће истопити камен, Нема људске ријечи која ће земљи одузети знамен, Нема људске ријечи за све љубви које се воле, Ни за успомене које искрено боле. Нема људске ријечи која ће звијездама дати љепши сјај, Ни ријечи за сва сунца, Kоја су мој загрљај. Божја ријеч ће отопити снијег, Да рано прољеће помирише цвијет, Божјом ријечју ће олистати гране, Да дрво трепери у све љетње дане. Божја ријеч је свемоћна, Од самог постања, А људска је спој мудрости и знања.
81
Сцена Црњански
Број 38
Лабуд Н. Лончар КАД СЕ ПЈЕСНИК И ПТИЦА СУДАРЕ НА НЕБУ (Спасоју Комненићу - Зису) Кад се пјесник и птица сударе на небу Не бива смрти То се звијезде играју И пјевају пјесму вјечности – Ако пита за мене... Кад се пјесник и птица сударе на небу Не бива смрти То је Господ са неба Просуо чашу кајсијеваче За душу пјесничку И загрлио Пјесника, птицу.. И пјесму Ако пита за мене... Кад се пјесник и птица сударе на небу Не бива смрти И не знам откуд тај зној из очију Душе измучене... Мора да тако настаје суза.... И пуца небо у грудима Због једноставних ријечиАко пита за мене... Кад се пјесник и птица сударе на небу Засија вјечност Над морем Панонским И суза залије небо – Ако пита за мене 82
Сцена Црњански
Број 38
ЈУТРО Јутро мирише на Женино бијело грло, На брашно и орахов лист. Јутро Маглом што сањиво бауља са ријеке Умива прозоре И у небо упереним димњацима Изазива црвеног пијетла Који накостријешен На дну постеље Чека да запјева.. Јутро Хладним рукама Јежи груди дјевојачке И хлади вруће бутине Јутро Стидљиво доноси пјесму Откинуту са моје Угрижене усне... ЈЕДНА ЖЕНА САЊА МОРЕ Надошло зрело грожђе И ври у дојкама У глави море хучи Знојна ноћ низ трбух цури Док сокови маме лептирове. У глави Галеб кликће Пјесмом неказаном Дозива Сан и 83
Сцена Црњански
Број 38
Као магла мисли обавија Док далеки таласи Име дозивају. Мирише рана јесен и Постељу под прозором Соковима топи – Једна жена сања море! ОБЕЋАХ ЈОЈ ШКОЉКУ Обећах јој шкољку У којој спава вјетар, Пијани мјесец, Пуста обала, Ђевојачка суза и Мала преплашена птица Што пјева у празну ноћ. Обећах јој шкољку У којој спава море И давно казана ријеч Што крије љубав и Женски смијех У којем спава страст, Крици галебова увијени У снове летеће рибе Обећах јој шкољку Што зове Неко далеко сјутра Заваран њеним очима Што зову изгужвану постељу Обећах јој шкољку... 84
Сцена Црњански
Број 38
БУЛКА Цртам пољупцима По њеном стомаку Крваве булке Док се мјесец Као лопов Шуња кроз младо жито. Љубим јој усне, Те презреле трешње, а суза велика као мјесец Клизну из ока И преко бијелог трбуха напоји малу птицу. У мом сну и даље Шета се гола Кроз младо жито Булке јој љубе бутине Са свих страна А младо жито, незрело, Љуља ме и Дозива птицу. * И данас,у мом сну, Цртам пољупцима крваве булке По њеном стомаку Само суза, она велика ко мјесец, Спава у другом оку!
85
Сцена Црњански
Број 38
Сања Радуловић ДОМ ЗА НЕЗБРИНУТЕ ПЈЕСМЕ Пишем само једну пјесму одувијек исту у дијелове распарчану подијељену књигама, људима, градовима у којима јесам и нисам пронашла дом. Приближи ме себи, врати у дјетињство у којем неће никада почети рат, пусти на улице које ме загрле онда загрми и оклизнем се, обећам себи срећан град док се борим да устанем до пјесме. Пишем само једну пјесму одувијек исту, у дијелове распарчану подијељену књигама, градовима, људима са којима јесам и нисам пронашла дом. Приближи ме себи, порастем до дјетета, говорим гласом повјерења, оживим за трен онда испаднем из наручја, клизнем на под, обећам себи срећан загрљај док се борим да устанем до пјесме.
86
Сцена Црњански
Број 38
Пишем само једну пјесму одувијек исту у дијелове распарчану, подијељену градовима, људима, књигама у којима јесте и није пронашла дом. KАKО ИЗГЛЕДА СРЕЋА На клупи у парку док сам читала Хемоновог "Човјека без прошлости" (размишљајући о себи као жени са бар хиљаду прошлости), седмогодишњи дјечак је штапом ударао по дрвету. Замахивао је јако, све док му нисам рекла да ти ударци боле дрво. Сјео је поред мене и рекао ми: дјед је јуче заклао јагње, послије су га испекли и појели, долазили су им неки гости, изгледали су сити и срећни. Мени је било жао јагњета, као теби сада дрвета. Нико није толико срећан као што изгледа на телевизији, рекламама и тим скуповима, рекла сам дјечаку. А зашто је онда јање умрло? - питао је. Невини често страдају ради туђих покушаја среће. Недостаје ти мало прошлости да би то схватио. Погледао ме је, бацио штап и отишао. 87
Сцена Црњански
Број 38
ТЕМПО Имам 16 година, одбијам да читам поклоњеног Балзака, тражим нешто животно, топло и пулсирајуће, добијам нови поклон књигу под називом "Све о љубави и сексу" (тада сам мислила да је то све). Kасније сам дописала неколико властитих поглавља (углавном о љубави). Мајка је тих година од мене скривала Томасов "Бијели хотел". Открила ми је тајну двадесет година након рата кад сам јој рекла да је то једна од најбољих књига које сам у животу прочитала. Имам 42 године, 26 година чекам да спојим све тачкице на цртежу живота да видим ко ћу постати. Недостају мостови и контуре расутој мени, или оној која ћу открити да јесам. Имам 16 година и тројку из математике, не знам за веће проблеме од господина Венеа, уписана сам у листу оних који су на питање која их је књига расплакала одговорили: збирка задатака из математике. Имам 42 године и три објављене књиге, посљедња је залог прошлости за слободу у будућности (или тако је требало бити), у ствари, посљедња је споменик оној мени која је умрла са 16 година. Имам 26 година, поново сам се родила са умјећем посматрања како су други реаговали на моју пређашњу смрт, добила сам искуство, узели су ми идеале. Имам 16 година, стојим испред куће и слушам најтужнију вијест до тада - почео је рат, замишљам га као пролазну болест 88
Сцена Црњански
Број 38
и чекам да је одлежимо у подруму. Имам 42 године, и емпатију према избјеглицама, не волим ту ријеч, смрди по предрасуди и боли до неподношљивости, гледам у њихове завежљаје и боле ме дјечје руке. Имам 26 година, изгледам старије, каже ми огледало, коса је запамтила прошле животе, носим исти број панталона као са 16, то зато што нисам рађала, кажу ми они који све знају. Имам 16 година, дјеца рађају наду. Имам 42 године, средњовјечни рађају жал за младошћу. Имам 26 година, други живот рађа ожиљке на стопалима. Зато храмљем, господине, не није ме увриједило ваше питање. Слободно прођите.
89
Сцена Црњански
Број 38
Милан Радовић СИТО ВРЕМЕНА Покренуто кад и време Неуморно просејава Дела људских руку Требећи дела Од не дела. Погледом га Сагледати не можемо. Ту пред нас само прах Расејава. Загледани у вековне дубине Ми видимо Само права дела Kако стоје просејана У лепоти своје Величине. 11.05.2018
ЧЕЖЊА ЗА ПРАВДОМ Тужни сужњи Сричу Слово о слободи Љубави и срећи Вапећ за надом 90
Сцена Црњански
Број 38
Да ће ти који требају Нешто несричући и рећи А они ћуте уздигнуте главе Виде неправду која се твори Зарад лажне форме Чувају суштину Газећ лице створитеља У сваком од нас Чувајући Поредак лажни Тако вријем тече Неко просуди, расуди Неко никад Не спозна.
91
Сцена Црњански
Број 38
Младен Ж. Бабовић Песме из нове књиге Залеђени Вјетар ЦВРKУТ БОЛА Рањена птица На друму Посматра Прилазим Носећи Спас Болни цвркут Дотаче Небо Облак Заплака ЛАВИРИНТ ЉУБАВИ Неописиво је Вољети Некога Kоме могу Поклонити цвијет Подарити осмјех Трчати У сусрет животу Док се У мирисне латице Не претворим
92
Сцена Црњански
ОМАЖ ПОСЛЕДЊОЈ СУЗИ Рођењем Слични Препознајемо се Тежимо Да се сродимо Да се приближимо
Број 38
ОДЛАЗАK Пуста ноћ Чекам одлазак Звјездана тишина Баца зрак У срцу Пробудих страх
Оном Часу рођења
Низ лице Суза крену Одзвања Последњи час
Оном Првом плачу
Без поздрава драге Kрећем у даљину
Оној последњој сузи
СМИРАЈ ЖИВОТА
УТАМНИЧЕНА СЛОВА
Негдје далеко Kад нестане мене Отворите корице Залеђеног вјетра
Поглед На прво слово Имена твог Осјећам Нешто у мени Или у имену том Пожељех Да те заглим Насмјеши се Драги бог Он зна да не постојим Без првог слова И без имена Твог
Нађите Успомене О теби о мени О нама О добру о злу Прочитајте Одлеђене пјесме За мене не питајте Цвјетове У букет сложите Њежно положите А ја ћу бити Негдје Ту 93
Сцена Црњански
Број 38
Kоста Kосовац ******* Напиши целу збирку песама па је баци у ватру, Напиј се од домаће ракије, Побегни са песничке вечери и води љубав у јавном тоалету, Подигни револуцију, погини у рату, Однеси ружу Бранку Миљковићу на гроб, Замонаши се и овековечи душу своју Богу ко најлепши колач, Напусти факултет и побегни у Француску, Рецитуј своју поему просјаку, Завештај своје органе и напиши епитаф на гробу, Научи жене да ломе чаше И да не плачу, Седи бар два сата у потпуном мраку, Пусти своју крв на књизи ко посвету, Чуди се непрестано свему, Диви се одрону, диви се пламену. Тада ћеш знати, да поезије има најмање на папиру.
KАД БУДЕМО СТАРИ Kад будемо стари, сећаћемо се, како су пролећне вечери мирисале на кох и како су мајке брижљиво шириле чаршафе као да су пресвлачиле небо, у беље, Али, да ли ћемо имати снаге да се сетимо Оног пса што је у нама лајао на крв и коске и једне циганке што је била у сродству са летом.
94
Сцена Црњански
Број 38
Kад будемо стари, сећаћемо се, да нам је крв мирисала на ракију и да су нам очи биле расцветане бомбе које смо носили као најљуће оружје. Али, да ли ћемо имати снаге да кроз сећање, све оно једном оћутано, оћутимо по други пут. **** Верујем да у мени има неба Можда неког ниског попут крова Има у мени чудно поређаних слова Широких пољана и сељачког хлеба Верујем да у мени неко биље расте Брже него љубав, брже него деца И да храним три прелепе ласте Да полете кад све у мени клеца Верујем да у мени људи много има Чудних, лепих, племенитих, тужних Да има коња, ватре, дима И ко на свету путева, само дужих Верујем да има самоће цео облак бели Да има стена, снегова и воде Да има снова за један град цели Ал’ највише слободе.
95
Сцена Црњански
Број 38
Васа Радовановић *** Знам, није ти лако да гледаш у призор – Kако насилници беспомоћне туку. Додајеш брзину, гледаш ретровизор И безглаво бежиш у безбедну луку. Најсигурнији си измеђ’ четир’ зида. Заштићен од људи. Заштићен од звери. У ормаре ређаш осећање стида, Са седам кључева закључаваш двери. Изложен неправди, а несклон насиљу, Повукао си се у скривену шпиљу, У свакоме видиш свог, по Христу, брата. Да л’ се питаш некад, док стојиш по страни, Kо ће преостати тебе да одбрани, Сутра кад закуцају и на твоја врата?
96
Сцена Црњански
Број 38
Драгица Гашпар МОМЕ ОЦУ Бели снегови су ми поклонили тужне вести и посекле моје радости у разиграном небу, када је људски глас јаукнуо о сломљеној руци мога оца. Никада до тада не осетих жељу да ти кажем нешто стихом, гласом поете, звуком сребрне лире. А зар није чудно! Сви певају о златној коси драгане и добрим очима мајке. Ја сада певам теби, драги мој оче, и твојим белим рукама чиновника о утиснутој бори немилог догађаја. Изломио си руку и са њом своја хтења. Ја осећам сопствени бол у твоме са твојим у своме. Очи ми се бремене тугом и маглом и плачу, плачу а искра блеска и верује у плаве зоре наде у бела, добра јутра. 1957. 97
Сцена Црњански
Број 38
ВОЛИМ ЈЕСЕН Јесен се радује у мени са сунцем које злати у сјају зрелог воће са источеним соком што натапа свету земљу. Радује се око мене ваздух изаткан од питког цвркута од гласова школараца што испуњавају клупе. Обогаћени кошеви клиповима кукуруза певају јесењу о одласку лета сазрелу у жутом зрневљу. Kад прође рана јесен завијори ветар октобра, проспе хладне кише, оголи гране узоране бразде запишу нове сетве. Зашуми лишће спектром боје улицама и трговима и пољима остави траг на сликарском платну. И ваља ветар булеварима празне чахуре кестена откинуте речи са усана после растанка. Ја волим плодност јесени, влажност што тугу потапа и у ватру загледане сањам светле видике и прве воћке у цвату. Ја волим јесен... 98
Сцена Црњански
Број 38
Надица Илић НАСИЉЕ НАД ЖЕНАМА ЈЕ ЗЛОЧИН Ударац јачег у свјетлости, песнице одзвањају као свици у тами, сузе се сливају низ лице, а душа, крвари, крвари. Јецаји душе ремете тишину док батинаш бездушно бије, са свих страна без одбране, утроба се пара уз прегршт боли. Злочинци од љубавника, пријатеља и мужа, на очиглед дјеце, убијају њихову мајку, а коју су заједно изродили, не трепнувши ни за трен, ни за дјечији бол гледајући у њој Богињу спаса. Жене! Дигните главу! Не дајте се више, зверима од људи, јер ви нисте криве за насиље којему сте свакодневно изложене, јер насиље против жена је злочин!
99
Сцена Црњански
Број 38
Марко Матић ПРИНЦИПУ Устани Гаврило Слободо извајана из ланаца срце које куца за свој народ руко која пуца у крвника птицо залутала у Небо идеала устани Гаврило из динарског камена из вина из песме устани из ината и љубави превише је царева надвојвода и кнезова наших и туђих који нам вежу руке и вешају концем животарења о дрво Живота ми робујемо раду робујемо велепоседнику нашем и туђем робујемо Великом Кнезу који нам затвара уста боји стварност својим бојама и тера да дишемо његов устајали ваздух
100
Сцена Црњански
Број 38
Пуцај Гаврило у цара надвојводу у тиранина и поробљивача води нас лучом Слободе и Живота усмртивши страх ропство и мрак! ******** Зорица Милошевић ЉУБАВ ЈЕ… Кад те његов поглед збуни и топлином срце пуни… Кад те његов осмех плени и памет ти повилени. Када његов корак чујеш ти од среће поскакујеш… Кад ти приђе сасвим близу преживљаваш праву кризу. Кад му руке око врата склопиш као шећер се истопиш. Кад се жељне усне споје кад сте једно, а вас двоје! 101
Сцена Црњански
Број 38
Зоран Маодуш ЗНАК ПИТАЊА Сломљена чаша, у руци стакло, пијана песма сред касног сата, у углу човек, само за пакло, продаје рођену мајку и брата. Излази дим и у ноћ пада, к’о крв из старе ране тече, коју дању зацели нада, а сече очај чим падне вече! И пршти песма у малој кафани, па јекне тресак флаше на поду, ех, што песма уме срце да рани – ни ножеви тако страшно не боду! А ноћ тече – као вино снена – чини се да јој и нема краја, кад, гле одједном – зора румена и почиње дан белином да осваја. Вирим кроз рупе срца распуклог до болом и тугом киданог сећања, у дну живота – од очаја умуклог – видим вечни спомен „Знак питања“.
102
Сцена Црњански
Број 38
Вера Павловић ПРАХ Прах јесам и прах ћу бити. Од мене постоји дуже – само мој стид. Зло сам, намерно, наносила другима, добро сам чинила случајно. Прах јесам и прах ћу бити. Душа ми је у паклу, ђаволи ме ноћу походе, демони ми се у очима смеју. Знам. Опростите ми грехе моје и злобу, само сам једном била вољена и то на тренутак. Гордост ми сузе у очима исушује. Чак и кад сам сама, плакати не могу. Хтели су да ме затуку кочевима и каменицама као бесно псето. Боли ме у грудима гладно срце. Сунце волим. Камџијама су убили моју храброст. Моја љубав неће никад умрети – сопственом крвљу сам је калила. Уклета сам. Не проклињем никог. Отићи ћу – само ми реците куда. 103
Сцена Црњански
Број 38
Милица Тасић „АМИН ЈЕ ПОЧЕТАK А НЕ KРАЈ.” („Почело је, брате... Долази жуђени час.”) Меши Селимовићу [Ти немаш два срца, једно за мржњу, друго за љубав. Ово што имаш, сад зна само за тугу. Молитва твоја и твоја покора, живот и смрт – све то припада Богу, створитељу света. Али твоја жалост припада само теби! Дај му снаге, боже, да опрости...] Златна птицо његова што си срећа сведок буди да је ,,сваки човек увек на губитку”, сем ако у њему има љубави! Чудо једно пише дрхтавом руком, и све је дошло у питање У теби магије пробудиле зле духове, ах, Нурудине, и дервише, и Ахмеде! О, темељ се љуља, темељ се тресе у теби! А ,,тишина мекана као памук”, тиша... хоће ли и бол твоју тиша да стиша?
104
Сцена Црњански
Број 38
Свет ти постао тајна, и ти свету Бедема вере грудобрани пробијени стрелом врелом, у брата груди стрелу неправде заболи да бол осете невини, а боли, боли, брате једини И не спознајете се свет и ти, не разумете се више, све је тише, тише... Хоће ли тишина тиша освету твоју успети да стиша Зурна свира песму – ,,Његови су разлози божји, моји људски”! Пишти зурна пишти... Чекам, чекамо, нешто да се деси, ускоро... ал’ свет нам све тешњи, тешњи И знамо... ,,шкрипи свет” И осећамо... бес је бешњи 105
Сцена Црњански
Број 38
Пишти зурна, Мешо! ’Много је очију’ на једном лицу, ’с једним јединим питањем’ Навикавамо тело кораке прве да пружа, учимо чула поново да живе! Стену сизифовску гураш брата ради, и љубави вере, ал’ љубав ка другом у бесној олуји твојој се скрила, мржња је беснија, а бог мртав, бог мртав мртво ћути Хоће ли данас друкчији мирис ,,плавкаста хартија упити за вјечност”? Ал’ запамти! Поносна зиданица твоја у вечности неће бити од песка! Неће ,,једно детињство тужним очима гледати из мрака”, пробићемо рупу у облаку времена да љубимо сунце Гле, Мешо, кроз рупу, Види како на срећном небу лете све ,,златне птице људских снова” крилима пријатељства, и љубави према другоме! 106
Сцена Црњански
Број 38
Види... пријатеље! Одасвуд те љубе, Мили, Види нас Из тврђаве љубави, волимо те! Најлепше је жеља Па хајде! Нека буде ,,мост од паучине, мост од ријечи” неко извор, а неко ушће, нека буде! ,,Да останемо ово што јесмо. Сутра. И увијек. Дјеца. Не велики, не одрасли”, јер – ,,Умрле су ђетиње године свијета [али] треба их некако вратити"”! ,,Бог љубав јест, и ко прибива у љубави, у Богу, прибива, и Бог у њему.” Љубав јест, И ти у љубави, У Богу, И Бог у теби, И у теби целом, Ми.
107
Сцена Црњански
Број 38
КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ Братислав Тодоровић ЛЕНА (ћерки Лени) Лена, Лена, Леница супер цурица, она може свашта кад јој ради машта, и на месецу и на води, све, све, све, што срцу њеном годи, све, све, све, што срцу њеном годи. Лена, Лена, Леница добра девојчица, она воли да се игра и скаче, да пева песмице разне, све ,све, све, што срце њено жели, све ,све, све, што срце њено жели. Лена, Лена, Леница татина принцезица, мамина лепотица, секина срећица, Лена, Лена, Леница, наша мезимица. 108
Сцена Црњански
Број 38
ХАИКУ ПОЕЗИЈА Срећко Алексић *** била си цвет мирис дивљег кестена тишина умире. време лети миром плаве птице ноћ прохладна. Зрно милости клија ми на длан сат заћутао. Сат у врту птица на грани снева час анатомије. Љубавни грех осуство бледог лица цвет мирише. Трешњин цвет уздах дивљег ветра језеро се буди. Тишина предграђа крик црне птице мир бескраја. 109
Сцена Црњански
Број 38
САТИРИЧНО ОГЛЕДАЛО Миливоје Јозић ТРЕЋА СРЕЋА Због дугог чекања на лекарске прегледе по препуним чекаоницама здравствених станица и болница, многи се болесници још више разболе. Најдуже чекају они којима нико не ради у здравству. За разлику од таквих ја имам кућно лечење. Оба родитеља су ми лекари. Задовољн својом струком и науком, родитељи су ме саветовали да кренем њиховим путем. Да им не би кварио распололожење и породичне планове, одлчио сам да студирам медицину. Мислио сам да ћу уз њихову обилну материјалну помоћ, јер су имали велике плате, и велико радно искуство у здравству, помоћи да лакше и брже окончам своје студије. Нисам бежао ни од других факултета, ако проценим да ми медицина не иде. На моју и родитељску велику жалост, тако је и било. Падао сам на испитима као на поледици. Kада сам коначно закључио да студије на медицини нећу моћи никада да окончам, уписао сам се на фармацију због њене сличности са њом. Убрзо се показало да ни на фармацији немам шта да тражим. Никако нисам могао да схватим нити да прихватим да у здравству постоје бољи лекови од камилице и нане за све здравствене мане. Тако сам се на крају поново нашао на почетку размишљања о избору мог животног позива. Док сам размишљао о упису на неки други факултет, трећи по реду, и ко би све могао да ми помогне да га завршим, сетио сам се народне изреке да трећи пут бог помаже. Због тога сам се уписао на Богословски факултет који сам уз божју помоћ успешно завршио.
110
Сцена Црњански
Број 38
Мирослав Ћосовић Master Music KАKО ДО KАРТЕ ЗА ВОЗ? На почетку 21. века главни град Србије земље у вртоглавом успону, решио је да реши проблеме са железницом једном за свагда. Kао по обичају то би требало да буде најнапредније решење које свет још није видео. И успео је у томе. А како то све функционише, следи у несвакидашњој причи. Kупити карту за воз, зар ту има нешто компликовано?! Наравно да нема. Одеш до железничке станице, на првом слободном шалтеру купиш карту за воз и резервацију. У свету, па чак и ближем иностранству, карту можеш купити и да не одеш на станицу, већ преко интернета. И шта је ту проблем?! Е, али то је у свету, није код нас. У нашем дивном белом граду, потрудили су се да нас уместо унапред, врате у назад. На пример, у доба када је код нас почела да ради железница. Заиста неверована романтика. Kо не би уживао у томе. Ево како то изгледа домаћем путнику, а како би то било за странца, не бих могао ни замислити. У нашем главном граду уместо главе железничке станице, постоје четири железничке станице. Раштркане по граду тако да ти до њих треба добро знање у орјентирингу и добром ходању, а надасве чврстом и стабилном нервном систему. Kада коначно, после пар сати, лоцирате станицу, имате осећај као да сте у некој мањој вароши у забитом кутку земље Србије. Шетате по перону сабласно празне станице. Нигде никог. Нема ни шалтера за информације. Постављате себи питање, радили ово упоште? Да ли овде пролазе возови, или ове шине представљају украс? После доброг лутања по празним перонима, угледате отпрвника возова. Kаква благодет у ово летње врело поподне. Kоначно можете неког да питате где да набавите карту за воз?Убрзо добијате одговор да се шалтер сала налази у оној старинској згради. Гледано из далека и ње тако страшно, али тек следи. Kако прилазите ближе, све вас више подсећа на лето 1941. Око вас демолиране зграде, као после априлског бомбардовања. Групица људи са завежљајима и ранчићима, чека на станици, 111
Сцена Црњански
Број 38
боље речено прљуги, трамвај за који се не зна да ли ће доћи. Kакав призор?! У грудима осећате неку благу непријатност. Што се више приближавате згради, све се чудније осећате. Питате се да ли ћете на згради видети ознаке вермахта по зидовима?На улазу застајете, очекујете да се појави фелд бебел са чувеном реченицом: '' Халт! Аусwеис битте! Wохин?!'' На срећу нема га. У омањој шалтер сали, ту као да се рат није ни завршио, налазе се два шалтера, од којих само један ради. Све је исто само немачких војника нема. Kоначно дошли сте до момента куповине карте за воз, и то међународни. Обузимају вас нека топла осећања. Kада сте мислили да је сада све како треба, е неће моћи. Чим сте извадили картицу да платите карту, као што се у нормалном свету ради, љубазна службеница вас је обавестила како немају апарат за картице, кога су требали да доставе још пре неког времена, али још нису. Нада се да ће стићи ускоро.Тада вам кроз главу пролази она чувена реченица из Алана Форда, коју изговара Грунф: '' Ако питате за саобраћајну дозволу, па..., затражио сам је још 1926 године, само је питање дана када ће стићи''. У касно летње недељно попдне, како доћи до кеша? Ни једна банка не ради нити поштанска штедионица. А банкомати су ту негде у околини. Дивота и лепота, да не кажем срамота. Не преостаје вам ништа друго, него правац кући по кеш. Тако поново, као у доласку, следи једна туристичка тура обиласка локалног насеља. Упознвања са његовим лепотама и знаменитостима. А то све због раскопаних главних улица, по ко зна који пут се реконструишу за мање од три године. Kакво уживање возити се градским превозом по насељу и то за цену месечног бус плус-а. Такав луксуз вам нуди само наш главни град. И зашто се сада ви буните?! Па молим вас лепо, чему такав израз лица?! За тако нешто у иностраним градовима се плаћа дебело, а вама се нуди скоро џабе. Па хајте молим вас! Страни туристи би уживали, а ви тако?! Свашта од вас?! Тешко је свима угодити. Па шта би сте ви хтели?! Ајде реците? Kако би се ово допало странцима, небих знао да вам кажем. Срећом не залазе у ове крајеве града, али можда и хоће уколико им буде 112
Сцена Црњански
Број 38
требао воз да отпутују негде у унутрашњост наше Србијице, водеће земљице у региону, а и малко шире. Kада се мени ово допало, да не кажем шта друго, како ли ће тек њима, а? Kоначно држим возну карту у рукама, и не могу да верујем да је то истина. Сада коначно могу да се опустим и на миру бројим дане до поласка на пут, у блиско иностранство. Kако време одмиче узбуђење расте. Наједном ми кроз главу прострујаше питања. Да ли воз полази на време, или касни? Ако иде на време, да ли успут има нека непредвиђена стајања? Ако касни, колко касни? Шта је разлог што касни? Има ли вагон ресторан? О, нееее!!!!! Па зар опет?!! Миле Лазаревић АФОРИЗМИ (из књиге Аутоцензура) • Био сам по обичају у праву, али сам то тек касније на својој кожи осетио. • Ако само слушаш, кад ћеш доћи до речи. • Ако често дајемо реч, нећемо ли остати без ње? • Што му је биографија тања, Мемоари су дебљи. • Никада вам неће опростити, што ништа нисте скривили. • Kад се будале привлаче, паметни се повлаче. • Kолико треба да останемо у мраку, да би стигли у светлију будућност. • Сваки дан нам је све боље, али није лако то издржати. • Истину, по правилу, држе закључану они који је најмање цене. • И недостатак става је став.
113
Сцена Црњански
Број 38
Срећко Алексић АФОРИЗМИ: • У овој земљи сви навијају за фудбал сем пензионера они за политичаре. • Премијерка је као оригами ставља се само на пизу са кечапом. • Многима је паук однео кола а код неких клизишта на главном путу. • Србија нема Панонско море али има море незапослених људи. • Болесни се лече у здравственим установама, здрави по кладионицама и коцкарницама. • Моју комшиницу ујео пас за ногу а муж за руку, тетанус јој дао први комшија у кревету. • Данас сам алергичан на све, докторка ми преписала чај од “Амброзије”. • Од великог римског царства остао нам само бунар на Kалимегдану. • За све нерешене банкомате и браве трезора, поправља група Пинк Пантер. • И ја сам полу глумац када треба да одглумим мајмуна у бусу-не платим карту! • Брзе пруге код нас се праве двадесет година, само што железница за време краља је била бржа и ажурнија. • Имамо помоћ Kине и Русије, Американци попуштају у свему, само нам фали више азиланата и беде на врату. • Забрањено је пушење у јавним просторијама, молим господу за затворе шлицеве. • Од седам светских чуда у свету постоји и још једно чудо из наше земље Владине мере повећавања плата и пензија до нестанка света. • Препознали смо лопова у лифту, то је наш председник кућног савета, жив нам био.
114
Сцена Црњански
Број 38
УДРУЖЕЊЕ АФОРИСТИЧАРА
,,БРАНИСЛАВ НУШИЋˮ АФОРИЗМИ
Хаџи Богдан Тодоров АФОРИЗМИ • Удворички афоризам: Зашто да безнадежно таворите у сенки, свој таленат јавно прикажите код Радинке у ,,Стенки”. • Важно обавештење за све заинтересоване: ловна сезона на Србе по Косову и Метохији је поново отворена. • На демократским изборима у Приштини, зна се; побеђује странка са више полуаутоматског оружја. • Седели су загрљени у кафићу и гледали се заљубљено – мобилним телефонима. • У пензији обожавам да гледам девојке, које ме нажалост не могу имати. • Гајба ми је празна, време је да нешто приведем; давно се нисам обрукао. • Најновији услов Србима за улазак у ЕУ: ,,Буди мушко! Мешај отпозади!” • Они имају мобилну емотивну везу. Цимају се. • Рај је био успешно попуњен змијом и Адамом. Тек када је међу њих дошла Ева, све је пошло напако. • Док смо били другови, господа су се налазила у фотељама. Сада смо сви господа – распоређена по контејнерима. • Дошло и треће доба да се љубав проба, само да се сетим шта је то. • Напредујем. Нисам више само збуњен, сада сам помало и луд. • За жену је највећа брука и срамота када јој муж оде код швалерке у поцепаним гаћама и чарапама. 115
Сцена Црњански
Број 38
• Стижем ја увек на време, оно нешто касни. • Најновија научна теорија: Да ли је живот у Србији уопште могућ? • Тачан сам као сат. На састанцима увек заспим у исто време. • Свуда су огласи ,,мењам жену”. Ја мењам децу, матер им њину дајем као бонус. • И ја би да опет кренем у битку за бебе, часна реч, ал’ ми жена више не допушта. Стра’ је да притом не балдишем, па после нећу ваљати ни за по кући. • Пропаст Србије је започела у средњем веку на Марици. Завршиће се ових дана на Ивици. • Бити паметан у Србији, то кошта! • Некада се пета колона финансирала споља. Под именом невладиних организација, сада је на буџету. Миливоје Јозић АФОРИЗМИ • Човек је целог живота лутка. Док је мали игра се са њом, а кад одрасте играју се са њим. • Ко заврши школовање пре времена, има више времена да тражи посао. • Србија има најбоље хумористе у региону, иако се у њој више плаче него смеје. • Политика је професија за људе без професије. • променили смо власт. Све остало је остало. • И атеисти верују да им је власт од бога дата. • Бог није најјачи. Њему је и наша сиротиња тешка. • Неке наше владике јуре невернике џиповима да их врате Богу.
116
Сцена Црњански
Број 38
• Што једна будала може да поквари, то хиљаде његових бирача не може да поправи. • Демократија потиче из Грчке, а понире код нас. • Учврстили смо демократију, па не може да мрдне. • О слободи говора нема ни говора. • Требало би повећати број народних кухиња. Народ је то заслужио. • Били бисмо ми одавно у Европи да се наши стари нису жестоко бранили. • Учланио сам се у друштво донатора људских органа. Донираћу орган органима власти. • Остао сам сам са собом. Ни смрт не може да нас раздвоји. • Ако је људски грешити, онда смо ми народ са грешком. • Наша скупштина је бројнија од римске. Калигула је у своју увео само једног коња, а ми у нашу читаву ергелу. • Коначно сам се запослио у државној администрацији. Сада могу мирно да спавам. • У државној администрацији нема више места за нераднике. Сва су попуњена. • Странкама које не пролазе на изборима, прошао је рок употребе. • Некада смо за гласање имали чораве кутије, а сада имамо ћораве бираче. • Нушић је непоновљиви комедиограф, али му се комедије понављају. • Жене имају велико срце. У њега може да стане више мушкараца. • Жена је најбољи лек за душу. Узима се више пута на дан. • Нема те жене која неће кад јој се хоће.
117
Сцена Црњански
Број 38
Алекса Зарев АФОРИЗМИ • Пред сваки нови сазив Скупштине, треба да се помолимо! Да се касније не бисмо крстили. • Многи који су пошли његовим путем, нису могли да не скрену. • Кад су вође прехлађене, народ мора да искија. • У бедним временима, вође су најубедљивије. • Ни вођи није лако. Има толико оних којима треба да захвали на сарадњи. • Предложен сам као нестраначки кандидат. Часна партијска реч! • Љубав Истока и Запада је чисто плутонска. • Они се боре за наше имање, ми за наше Немање. • Док одредимо заједнички циљ, постаћемо нечија мета. • Свет је на нашој страни, само смо ми на свим странама света. • Чим се постави шкакљиво питање, сви се уозбиље. • Падај сило и неправдо! Hа беду и сиротињу. • На Косову нема повратка на старо, јер је још Стари забранио повратак. • Добра воља је ретко воља добрих. • Најуспешнији запослени су они који гледају своја посла. • Они који су крали паметно, сад се праве луди. • Два до три пута недељно изведем жену – из такта. • Слепа заљубљеност често помогне да заљубљени прогледају. • Ако супружници не деле проблеме, проблеми се множе. • Адам и Ева су се облачили по последњој моди.
118
Сцена Црњански
Број 38
Оливер Јанковић ШВЕДСКИ СТО Писац је преко фејсбука објавио да ће имати промоцију своје нове књиге уз богат поетско-музички програм. Најавио је шведски сто. На промоцију је дошло толико љубитеља писане речи да су напунили целу салу а неки су и стајали. Уз бурне аплаузе примаче се и крај промоције. – Књигу можете купити по популарној цени од 400 динара – најави писац. – Ма пусти куповину. Реци нам где је тај шведски сто – довикну неко из публике. – А, то вас мучи – насмеши се писац. – Па ево га пред вама. Сто на који сам поставио књиге купио сам у Икеи. Икеа је Шведска фирма. Дакле сто је шведски. Божидар Пешев МЕЂУНАРОДНИ КУЛИНАРСКИ СПЕЦИЈАЛИТЕТИ • Америчка мимоза: Сецкани Рус преливен Асадом. • Специјалитет српског роштиља: Крилца невидљивог авиона. • Грчко хладно предјело: Сир такни ако смеш. (сиртаки) • Немачки бренд: Џихад салата. • Француски рецепт: Галски петао у џихад лонцу. • Шведски љубавни напитак: Шое, шое хабиби! • Хрватски лонац: Срби, Цигани, Јевреји, емигранти... у сосу и поклопцем из Ватикана. • Америчка шок салата: Putin ante portаs. • Мађарски роштиљ: Емигранти на жици.
119
Сцена Црњански
Број 38
• ЕУ специјлитет: Црногорац на Милов начин без српског зачина. • Црногорски специјалитет: Ја ћу теби црногорче, а ти мени јуначино, а какви смо Срби то и сами знамо с преливом од црногорског језика. • Српска папазјанија: Премијер котлети и председнички рамстек у сосу од љубавног заноса истородних љубичица. • Македонски специјалитет: Македонац у шиптарском лонцу без прелива. • Бугарски котлић: Македонци у сафту без шиптара. Шиптари посебно спремљени и послужени у Албанији. • Руски боршч: Путин боршчса додатком европског и америчког поврћа на царски начин, зачињен страхом. • Македонско прижељкивано јело: Пасуљ с ребрима, али не свињским. Спрема се док има ребара. • Словеначко старо јело: Кочијашки котлет на аустриски начин. • Аустријска супа: Слаба царска супа са пустом жељом и немачким зачинима. • Немачко главно јело: Европско мешано месо са немачком главом и меркел зачином. • Израелско мерак јело: Сиријско јагње у забибереном Ирансосу уз америчку помоћ. • Словеначки рибарски специјалитет: Хрватски сом из јадранског мора у супи од европског правосуђа. • Паприкаш “Данке Дојчланд“: Хрватска говедина на немачки начин са рибама из Јадрана који припада Словенији. • Албанско-амерички-енглески Вавилон кејк „Велика Албанија“: Албанска торта са америчким шлагом и енглеским искреним обећањима да ће торта ускоро стићи када се поново изгради вавилонска кула, уколико је неко поново не сруши. 120
Сцена Црњански
Број 38
• Најскупљи коктел на свету: Црногорски зној у рану зору, али не неђе око подне. • Мозак на босански начин: „Ама болан што ће ти то једи јањетину!“ • Босански кус кус: Прво Турчин, после Муслиман сада Бошњак.А пре? Јеб га ко зна! Кус кус се не кува и служи се хладан, јер га је иначе тешко прогутати. • Гурмаска посластица „Београд на води“: Бели бубрези у сафту од опраног новца. Јело се сервира са кур кобасицом. • Слаткиш „Европски воз“: Слепи коловоз с преливом од немачке чоколаде и француског шампањаца.
121
Сцена Црњански
Број 38
IN MEMORIAM ДРАЖЕН ЈАНКОВИЋ ДРАЛЕ (1965-2018)
Изненада нас је напустио наш уважени дугогодишњи члан Дражен Јанковић Драле (Seid Litlle Karajlić), песник, афористичар, музичар, композитор, глумац... Господ га је даровао са много изузетних талената које, због свог прераног одласка, није стигао да довољно искористи. Аутор је шест књига поезије Приватни семафор, путописа Унца, унца чудо, афоризама... Као музичар, клавијатуриста Забрањеног пушења, компоновао је неке од највећих хитова домаће рок музике. Посебно се издваја антологијска Девојчице којима мирише кожа... Објавио је и соло албуме Опомена 1 и 2, Објашњења, као и неколико песама за групу Elvis J. Kurovich (у којој је био један од оснивача). Дражен се бавио и глумом и незаборавне су његове улоге у телевизијским серијама Топ листа надреалиста, Сложна браћа и филму Емира Кустурице Супер 8 приче... Остаће нам у неизбрисивом сећању. Нека му је вечна слава. 122
Сцена Црњански
Број 38
САДРЖАЈ: ПРОЗА Момо Дедић Видојевић – Војвода херојске српске драме ...3 Момо Дедић Видојевић – Ђиго ..............................................9 Мирјана Новокмет – Енциклопедија ишчезлих трагова .... 12 Златибор Радовановић – Ходочашће моје ........................... 16 Срећко Алексић – Крај једног лета ...................................... 21 Марија Стојиљковић Марстој – У ординацији број два .... 23 Вера Павловић – Фармерке, које су привлачиле псе .............. 27 Вера Павловић – Црни јагуар ..................................................... 28 Вера Павловић – Играчке по које никада нико неће доћи ..... 29 Мирослава Ђушић Недељковић – Рингишпил ................... 31 Братислав Тодоровић – Мало подсећање о пролазности ... 33 Братислав Тодоровић – Брестовачки Орфеј ........................ 36 Дражен Јанковић Драле – Само да си моја .......................... 37 Дражен Јанковић Драле – Прође дан без тебе .................... 37 Милица Тасић – Ружно око лепоту не види ........................ 38 ИЗЛОГ КЊИГЕ В. Радовановић – Енциклопедија ишчезлих трагова... ........ 40 Доротеа Пантелић – Еkономсkо пропали подрум... ............ 42 ПОЛЕМИКА Миша Лазар: Документи ....................................................... 44 ПОЕЗИЈА Марија Стојиљковић Марстој – Не тражи ме ..................... 56 Марија Стојиљковић Марстој – Судар ................................ 56 Марија Стојиљковић Марстој – Живот привида ................ 58 Марија Стојиљковић Марстој – Ринг ................................... 59 Марија Стојиљковић Марстој – Птица ................................ 59 Марија Стојиљковић Марстој – Кад? .................................. 60 Марија Стојиљковић Марстој – Стеге ................................. 60 Весна Керечки – Раздан и посвета палих звезда ................. 61 123
Сцена Црњански
Број 38
Братислав Тодоровић – Песма .............................................. 62 Срећко Алексић – Абориџини... ........................................... 63 Срећко Алексић – Снаћи ћу се сам... ................................... 64 Срећко Алексић – На постељи од плавог сомота ............... 65 Мирослава Ђушић Недељковић – Дишем ........................... 66 Мирослава Ђушић Недељковић – Жељна сам .................... 66 Даринка Марковић – Између месечевих очију ................... 68 Анђелка Чубрило Косовац – Ћутећи говорим .................... 69 Анђелка Чубрило Косовац – Све си то ти ........................... 69 Иван Деспотовић – Сонети ................................................... 70 Симо Васић – Куда ћу ........................................................... 72 Симо Васић – Кад бих знао ................................................... 72 Симо Васић – Не желим ........................................................ 73 Игор Миљковић – На приобаљу сна .................................... 74 Игор Миљковић – Песник, птица и мастило ....................... 75 Игор Миљковић – Ходам влажном улицом... ..................... 76 Игор Миљковић – Једно размишљање ................................ 77 Љубица М. Еић Српкиња – Лептири сиви ........................... 78 Љубица Н. Еић Српкиња – Центар света ............................. 79 Сања Величковић Радоњић – Пријатељи ............................ 80 Сања Величковић Радоњић – Божја реч .............................. 81 Лабуд Н. Лончар – Кад се пјесник и птица сударе на небу ... 82 Лабуд Н. Лончар – Јутро ....................................................... 83 Лабуд Н. Лончар – Једна жена сања море ........................... 83 Лабуд Н. Лончар – Обећах јој шкољку ................................ 84 Лабуд Н. Лончар – Булка ...................................................... 85 Сања Радуловић – Дом за незбринуте пјесме ..................... 86 Сања Радуловић – Како изгледа срећа ................................. 87 Сања Радуловић – Темпо ...................................................... 88 Милан Радовић – Сито времена ........................................... 90 Милан Радовић – Чежња за правдом ................................... 90 Младен Ж. Бабовић – Цвркут бола ...................................... 92 Младен Ж. Бабовић – Лавиринт љубави ............................. 92 Младен Ж. Бабовић – Омаж последњој сузи ...................... 93 Младен Ж. Бабовић – Утамничена слова ............................ 93 124
Сцена Црњански
Број 38
Младен Ж. Бабовић – Одлазак .............................................. 93 Младен Ж. Бабовић – Смирај живота .................................. 93 Kоста Косовац – ******* ...................................................... 94 Kоста Косовац – Кад будемо стари ...................................... 94 Kоста Косовац – **** ............................................................ 95 Васа Радовановић – * * * ....................................................... 96 Драгица Гашпар – Моме оцу ................................................ 97 Драгица Гашпар – Волим јесен ............................................ 98 Надица Илић – Насиље над женама је злочин .................... 99 Надица Илић – Насиље над женама је злочин .................. 100 Зорица Милошевић – Љубав је… ....................................... 100 Зоран Маодуш – Знак питања ............................................. 101 Вера Павловић – Прах ......................................................... 102 Милица Тасић – „Амин је почетак а не крај.” ................... 103 КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ Братислав Тодоровић – Лена .............................................. 108 ХАИКУ ПОЕЗИЈА Срећко Алексић – * * * ........................................................ 109 САТИРИЧНО ОГЛЕДАЛО Миливоје Јозић – Трећа срећа ............................................ 110 Мирослав Ћосовић Мaster Мusic – Како до карте за воз? 111 Миле Лазаревић – Афоризми .............................................. 113 Срећко Алексић – Афоризми: ............................................. 114 УА „БРАНИСЛАВ НУШИЋ” Хаџи Богдан Тодоров – Афоризми .................................... 115 Миливоје Јозић – Афоризми ............................................... 116 Алекса Зарев – Афоризми ................................................... 117 Оливер Јанковић – Шведски сто ........................................ 119 Б. Пешев – Међународни кулинарски специјалитети ...... 119 In memoriam – Дражен Јанковић Драле ............................. 120 125
СЦЕНА ЦРЊАНСКИ Лист књижевног клуба при ,,Ђуро Салајˮ АД Број 38. – децембар 2018. године За издавача Мирослав Ћосовић, председник Клуба Главни и одговорни уредник: Братислав Тодоровић Редакција: Васа Радовановић, проза Миливоје Јозић, сатира Марија Стојиљковић Марстој Гордана Ћулибрк Мирјана Новокмет Технички уредник: Васа Радовановић Илустрације: Мирјана Новокмет Корице: Богосав Војновић Пеликан – Дрво у снегу Часопис су покренули, у априлу 2001. године, чланови клуба: Васа Радовановић, Гордана Ћулибрк, Слободан М. Лазић, Томислав Милошевић, Мирјана Новокмет и Мирослав Костић Коле. Први главни уредник је био: Томислав Милошевић.
Штампарија: Зухра, Београд Адреса редакције: ''Ђуро Салај'' АД (за књижевни клуб) Немањина 28, 11000 Београд WEB-страна: www.facebook.com/Scena.Crnjanski https://scenacrnjanski.blogspot.com